Paradoks vezivanja: Što je neko gori prema meni, teže ga ostavljam!

Logika zdravog razuma nalaže da volimo da budemo u blizini nama dragih osoba, a da se klonimo osoba koje su po nas loše. Međutim, u praksi je to često drugačije.

Gomila primera svedoči o tome da nekada neprimereno dugo ostajemo u odnosima sa ljudima koji su po nas naročito loši. Takvi su slučajevi u kojima deca koja odrastaju pored jako loše, kontrolišuće, čak agresivne majke, kada odrastu ne mogu da je ostave, osamostale se i nastave svoj put odrastanja, iako je vreme za to odavno došlo. Zatim slučajevi gde u porodici vlada fizičko, seksualno ili psihološko nasilje nad detetom, koje uprkos tome ostaje uz roditelje da ih čuva u starosti, jer bi se u suprotnom osetilo jako krivo što ih stare i nemoćne napušta. Takođe, slučajevi gde žrtve kontinuiranog silovanja „biraju“ da ostanu uz svoga agresora čak i kada imaju prilike za beg, a kada kasnije čuju da se zlostavljaču nešto loše desilo ili da je nakon više godina preminuo, osećaju istinski žal i gubitak. Da ne pominjemo partnerske odnose u kojima neko očigledno trpi nečije krajnje nedolično ponašanje. Sve ovo čini se nelogičnim, nerazumnim i paradoksalnim, pa ipak – dešava se.

Mnoge psihološke teorije ponudile su svoje odgovore na to šta je u korenu ovog problema i pokušale da objasne zašto pojedine osobe prolongirano ostaju u ovako hostilnoj simbiozi.

Jedna od razvojnih teorija, teorija afektivnog vezivanja, najdetaljnije se bavi osnovama ljudske vezanosti za druge osobe, u prvom redu za majku, i stvaranjem prvih osećaja bliskosti. Čuveni psiholog Harlou, predstavnik ove struje, svojim eksperimentom sa rezus majmunima pokazao je kako je u osnovi ovakvog vezivanja nežnost i toplina majke, a ne njena sposobnost da podmiri detetove fiziloške potrebe. U njegovom eksperimentu sa veštačkim majkama jasno je dokazano da će majmuni pre ići kod toplog, plišanog modela mame koji nema da im ponudi hranu, nego kod žičanog, hladnog modela majke kod koga je flašica sa mlekom. Harlou je ovim eksperimentom potkrepio tezu da se ljubav ne naslanja na funkciju hranjenja, te da nije sekundarni motiv. Stiče se utisak da je onda prirodno da se vezujemo za topla, nežna, brinuća bića, a da ćemo se hladnih, neresponzivnih i grubih kloniti kao da smo za to genetski programirani.

Pa ipak, kako ovim da objasnimo sve navedene primere?

Teorije objektnih odnosa, takođe su zadužene za objašnjenje ranog emocionalnog razvoja. Smatraju da je za ovaj razvoj ključan kvalitet i karakteristike dijadnog odnosa majka-dete. Ovaj odnos predstavlja razvojni događaj u kome dete izgrađuje svest o svetu oko sebe i istovremeno svest o sebi kao nezavisnom biću. Razvoj deteta ovde se razmatra kroz prirodno pomeranje od nediferenciranog (simbiotskog stanja u kome je dete „stopljeno“ s majkom) do stanja diferenciranog postojanja kada se dete putem separacije formira u zasebno biće. Navodi se da će ovaj most biti uspešno pređen ako je prisutna „dovoljno dobra majka“, a to je ona koja će u jednom trenutku omogućiti i podržati dete u procesu odvajanja. Grubo rečeno, u zdravom odnosu majka-dete, kao bazi za zdrav psihološki razvoj deteta, dobra mama će težiti da detetu što bezbolnije obezbedi proces odvajanja i osamostaljenja. Sa druge strane, loša mama će, ako je hladna i emocionalno distancirana uvesti dete u autističnu psihozu (ovo je jedan od načina za tumačenje razvoja autizma kod dece), ili ako je suviše kontrolišuća, držaće dete u simbiotskom odnosu po svaku cenu, čime će onemogućiti njegovu diferencijaciju i kasniju separaciju.

Ovo se čini kao ozbiljan pokušaj objašnjenja toga zašto neke osobe nisu u stanju da napuste osobu koja im zagorčava život. Pa opet, ovakvim tumačenjima kompletna odgovornost za ostanak u lošem odnosu svaljuje se na „lošu“ osobu, u ovom slučaju majku, a minimizira se učešće same osobe koja ostaje. Da li treba da se pomirimo sa ovakvim objašnjenjem? Ok, imao/la sam lošu mamu koja mi ne dozvoljava da je ostavim i ja tu ništa ne mogu da uradim po tom pitanju!

Da li su ljudi baš toliko bespomoćni? Gde je tu agensnost, sloboda izbora, lična odgovornost?

U klasičnoj psihoanalizi, donekle se čini da je izbegnut ovaj problem. Frojd uvodi pojam primarne identifikacije, kojim nastoji da objasni najraniji i najvažniji vid emocionalnog vezivanja za roditeljske uzore. Po njemu, ovo je psihički proces kojim se osoba empatički povezuje sa osobama kojima se divi, odnosno sa roditeljima kao prvim predstavnicima njegovog sveta. Kasnije, to je osnovni uslov za sveukupnu uspešnu socijalizaciju deteta. Međutim, u određenim slučajevima, kada uzori sa kojima dete treba da se identifikuje nisu poželjni, javlja se identifikacija sa agresorom – mehanizam odbrane koji označava poistovećivanje subjekta sa ugrožavajućom osobom, sa ciljem da se strah od njega ukloni ili makar ublaži. Identifikacija sa agresorom posebno je karakteristična za decu koja se osećaju ugroženom i bespomoćnom. U slučaju poistovećivanja sa neprijateljskom osobom, dete, kao bespomoćna osoba, nastoji da pobedi svoj strah tako što će „unošenjem” osobina „agresora” izmeniti sebe i postati mu sličan. Time, nesvesno, nastoji izbeći strah od osobe od koje preti opasnost.

Vidimo da je ovde odgovornost za ostajanje uz lošu osobu situirana u “žrtvi”, te ova teorija može biti objašnjenje mehanizma ostajanja u neizdrživim okolnostima, ali ona svojim pesimizmom ne nudi ideju šta osoba može da uradi po tom pitanju. Dakle, ona je tu, zaglavljena, trpi, razlozi zbog kojih to radi su jasni, ali ima li svetla na kraju tunela? Može li se izbeći ova zamka, kako pobeći? I, šta je sa svim onim osobama koje su žrtve nekog neprijateljskog odnosa, a zbog toga nisu postale nalik agresoru? Šta je sa svim tim dobrim, osećajnim osobama koje i dalje trpe i nemaju snage da ostave svog progonitelja? Čini se da nije dovoljno dati razlog zašto neko nešto radi, već je nužno odgovoriti i na pitanje zašto neko nešto ne radi, u ovom slučaju, zašto ne napušta sumanute okolnosti.

Teorija konflikta Kurta Levina, primenjena na ovu problematiku, rekla bi da ljudi ostaju u statusu quo jer imaju konflikt unutrašnjih motiva, tzv. intrapsihički konflikt. Levin je govorio o tri vrste ovakvih konflikata, ali se njegova teorija ponajbolje može primeniti u ovom slučaju, pozivanjem na konflikt ambivalencije, odnosno konflikt istovremenog privlačenja i odbijanja. Osoba, u svetlu Levinove teorije, istovremeno ima dovoljno razloga za ostanak i isto toliko razloga za odlazak iz nepovoljnog odnosa. Dakle, pitanje odlaska od loše osobe je i poželjno i nepoželjno, odnosno prožeto ambivalencijama. Levinova teorija je kadra da rasvetli razloge zbog kojih osoba ostaje u odnosu, kao i razloge zašto želi da ode, ali se ipak zaustavlja samo na opisu ovog egzistencijalnog grča.

Teorije izbora, kakav je konstruktivizam, u stanju su da unesu dozu optimizma u celu priču. One isprva osobi koja je zarobljena vraćaju odgovornost i navode da je to njen vlastiti izbor, što jeste jedno teško i bolno saznanje, ali takva pozicija, subjekta u konačnoj instanci, jedina vodi oslobođenju i akciji. U ovoj teoriji, imati slobodu izbora znači birati između dve stvari onu koja ti se čini poželjnijom, ili narodski rečeno birati ponekad između dva zla. Pošto u ovim slučajevima iz prakse osobe biraju da ostanu uz lošu osobu, postavlja se pitanje šta ovim činom žele da izbegnu? Naime, pretpostavlja se da je alternativa odlaska potencijalno više ugrožavajuća, te terapijski rad treba usmeriti ka tome šta su za dotičnu osobu implikacije ove druge alternative – možda će odlazak od surovog roditelja, od partnera zlostavljača, od silovatelja, provocirati scenario koji je daleko neizdrživiji, možda je to dokaz da sam ja loša osoba kada sam u stanju da ostavim roditelja koji mi je podario život, možda me je strah od osvete koju su spremni da preduzmu partner ili silovatelj, možda se bojim kako me niko neće “tako” voleti, možda nemam ideju kako bi se snašao/la van ovih odnosa, možda me je strah od samoće, itd. Ovo su samo neki od prikaza toga kako suprotna alternativa može biti pogubnija.

Optimizam ovakve teorije ogleda se u ideji da ona nastoji da osobi pruži zdraviju alternativu, nastoji da razuveri uverenje osobe da su to jedine dve alternative koje joj život pruža, da je ohrabri da svoj život konstruiše na drugačiji način, da joj vrati u fokus koncept o aktivnoj i agensnoj osobi pred kojom je sloboda izbora. Saznanje da sam ja ta osoba koja bira da bude zarobljena nekim odnosom, sa sobom povlači i osvežavajuće saznanje da sam ja upravo i ta osoba koja može da izabere da taj odnos napusti, moja sudbina je u mojim rukama i ja imam kontrolu nad tim kuda će moj život ići.

Naš razvojni zadatak je da se pre ili kasnije odvojimo od svojih roditelja. Neki roditelji će nas na tom putu osnaživati, a neki osujećivati. Međutim, na nama je da presečemo, i to tako da ne ponesemo sa sobom mučni osećaj krivice jer – radimo zdravu stvar! Takođe, naš životni zadatak je da napustimo ljude koji nas ugrožavaju. I nema opravdanja u tome što nas oni drže zarobljenima, jer jedini ko nas može držati zarobljenim smo mi sami.

Jedino reinterpretacijom svoje životne perspektive možemo zauvek pobeći iz mentalnog zatvora koji smo sami skrojili!

Categories: Bračni i partnerski problemi Deca i mladi Emocije Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , , ,

Privilegije debelih žena

Moji roditelji su smatrali da je njihova dužnost da mene i moju braću indoktriniraju osećajem niže vrednosti. Ideja je bila ta da ako nas nauče da svaku svoju grešku shvatamo krajnje tragično bićemo bolji i pristojniji ljudi. Večnim autodestruktivnim razmišljanjem bićemo okrenuti ka sebi i svojim greškama, zauvek slepi za tuđe. Velikim delom se to ispostavilo kao istina, bar u mom unutrašnjem životu. I tog septembarskog dana, kada se desilo uživo ono što će se tek desiti u ovoj priči, pravila sam mentalne beleške svega onoga što sam učinila pogrešno tog dana.

Sedela sam u prevozu, sticajem okolnosti u poslednjem redu, u jednom od onih buseva gde je poslednji red uzdignut i imaš faktički pregled celog autobusa. Pošto mi je baterija bila pri kraju bila sam primorana da posmatram svet oko sebe.

U mom vidnom polju negde pri sredini autobusa stajao je kratko ošišan mladić u običnoj crnoj majici kratkih rukava i farmerkama. Obrva mu je bila pirsovana, te sam iz toga mogla da zaključim da je baš opasan, a verovatno i samouveren. Zaboravila sam da vam kažem da je pored mene u poslednjem redu sedela devojka koju bi dosta ljudi opisalo kao zgodnu, a verovatno i lepu, a zatim možda i kao jebozovnu. Bila je komplet našminkana, mršava, duge kose i veštačkih noktiju. Takođe je bila jednostavno obučena – farmerke i bela majica na kratke rukave.

Dragi moji čitaoci, vozimo se Nemanjinom, ka Slaviji, negde je oko dva popodne i prijatan je septembarski dan. Sve je baš onako kako i biva najčešće tokom prosečnog dana.

S obzirom na to da sam opisala sve ostale aktere u ovoj priči osim sebe – barem fizički, red je došao i na mene. Ja sam Vanja Petrović. Tog dana sam se vraćala sa treninga i imala sam na sebi krajnje nezahvalne, barem što se izgleda tiče, crne helanke za jogu i zelenu majicu na bretele. Kosa mi je bila znojava i masna, nisam bila našminkana i ono što je ključno za ovu priču jeste to da sam ja ono što bi mnogi ljudi opisali kao baš debela.

Vozili smo se još neko vreme a mladić je razgovarao i šalio se sa svojom drugaricom. U pauzi razgovora, mladić je krenuo da posmatra ostale putnike u busu. Njegov pogled je skenirao sve nas. Glatkim potezom glave skenirao je prvo prednji deo busa. Ništa nije zadržalo njegovu pažnju te je prešao na našu stranu, uvidevši prvo devojku koja sedi pored mene. Slatko nasmejan, zadržao je pogled na njoj. Bilo je više nego evidentno da ona ispunjava njegove kriterijume čega god.

Posmatrao ju je par sekundi, sve vreme slatko nasmejan, ali pošto je neprijatno buljiti u ljude, pogled je skrenuo sa nje i nastavio da skenira, kada mu je na žalost pogled udario na mene. Osmeh mu je momentalno spao sa lica i lice mu je poprimio jedan od eksplicitnijih izraza gađenja.

Mladić je u tim razmerama bio zgrožen mojom pojavom da je baš teško došao sebi. Grčio se vidno. Bio je uznemiren. Kao da je pokušao da istrese sa kože vizuelni susret sa mnom. Još nekoliko puta je pogled bacio u mom pravcu, verovatno kako bi se uverio da nešto tako gadno zaista postoji.

Kada ljudi zamišljaju život debelih žena, najčešće misle da se naši životi svode na to da se ljudi gade na nas a mi bežimo od njih i zatrpavamo i lečimo našu tugu i sram hranom. Naravno, u taj miks upadaju nezaobilazno bindžovanje serija iz dana u dan i neprestano ležanje prekinuto samo za odlazak u WC ili do frižidera.

Ali, naša realnost je najčešće drugačija. Naši životi su zapravo jako slični vašima, a ponekad smo čak i privilegovane. Da, da, privilegovane! Skupila sam vas danas ovde da bi smo porazgovarali o tome.

Da ne bude zabune, ove privilegije ne uživaju samo debele žene. Njih uživaju takođe i, na primer, ružne žene koje nisu zgodne ili jebozovne, a često i butch žene koje nisu “dovoljno” ženstvene.

Ovo su neke od tih privilegija koje sam ja kao debela žena spoznala da uživam:

– Mogu da blejim sa ortakom nasamo bez da se ta situacija seksualizuje od strane društva, rodbine, itd.
– Ja zauzimam prostor i zato što sam debela ljudi mi ga omogućavaju. Time što sam debela ljudi su neviđeno oprezni oko toga da mi ne bude neprijatno dok negde sedim na primer.
– Niko nikada nije insinuirao da sam dobila neki posao ili da dobro zarađujem jer sam spavala sa nekim.
– Kad smo kod toga, niko me nikad nije nazvao “kurvom”. Ne postoji koncenzus oko toga šta znači biti kurva, svakako šta god značilo, taj termin podrazumeva određen nivo agresije i mizogenije koju nije nikako prijatno pretrpeti.
– Dosta ljudi misle da sam pametna, iako im objektivno nikada nisam dala povod za to, ali debelim ženama se u našem društvu upisuje u najmanju ruku emotivna inteligencija i dobrota.
– Znam da se retko kome dopadam, samim tim ni ne osećam presiju da se dopadnem.
– Mogu da imam intelektualnu konverzaciju sa muškarcem bez da se ona bespotrebno seksualizuje.
– Gro žena me ne vidi kao pretnju i mogu bez tenzije da blejim sa njihovim partnerima.
– S obzirom na to da me retko ko muva, ne osećam se kao hodajuće meso za mušku konzumaciju i objektifikaciju kao mnoge moje drugarice.
– S tim u skladu, kroz svoju debelost ja sam oduzela sposobnost seksualizacije moj tela posmatraču. Drugim rečima, moje salo i meso, i tako dalje, sakriva najčešće seksualizovane delove tela kao sto su “linija”, struk, jasno izražene grudi, linije vilice, itd.
– Neke žene godinama rade na tome da istaknu svoje telo, da njihovo telo bude primećeno, a moje se uvek nameće i to bez napora sa moje strane. Moje telo je prosto nezaboravno.

Paradoksalno, iako je moje debelo telo hiper vidljivo, nameće se, zauzima prostor i odskače, istovremeno sam kao debela žena u ovom društvu nevidljiva, jer ne ispunjavam svoje odgovornosti privlačnosti prećutnog društvenog ugovora. Dakle, nisam Žena. Jako dugo sam patila i borila se protiv toga, ali sam onda shvatila blago slobode koju mi ta nevidljivost omogućava. Biti Žena u ovom patrijarhalnom društvu može biti samo krajnje pogubno, tako da vremenom postajem sve više zahvalna za slobodu kretanja koje mi moje telo omogućava.

Categories: Ispovesti Poremećaji ishrane

Tags: , , , , , , , , ,

Šta je zdrava tuga?

Zašto ljudi izbegavaju tugu?

Većina ljudi smatra da je glavna razlika između tuge, kao prirodne emocije i depresije, kao patološkog stanja, u trajanju i intenzitetu. Na osnovu ovoga zaključuju da ako je neko jako tužan i to traje dosta dugo, onda je njegova tuga prerasla u depresiju i potrebna je pomoć stručnjaka.

I sami stručnjaci (psihijatri) često definišu depresiju kao intenzivnu tugu i izražavaju zabrinutost ako ona traje duže od 6 meseci. To bi značilo da su tuga i depresija na istom kontinuumu i da je sve stvar stepena.

Ja bih se pre složila sa novijim uvidima američkog psihoterapeuta Robina Skinera koji kaže da depresija služi izbegavanju osećaja tuge! Dakle, za njega su tuga i depresija dva kvalitativno drugačija stanja koja se međusobno isključuju – tužna osoba ne može istovremeno biti depresivna, niti je depresivna osoba zapravo tužna! Na prvu loptu ova konstatacija izgleda čudno, ali Skiner nas uverava da se radi o dva sasvim drugačija stanja koja se razlikuju na relaciji mrtvo-živo. Po njemu, ljudi upravo izbegavaju tugu, jer je tuga veoma jaka i živa emocija, usled koje te sve peče i boli. Tuga razara, ona je teška za podneti, ona je kao psihološka rana. Sa njom smo uznemireni, zabrinuti, prestrašeni, napeti, očajni, besni. Sa druge strane, depresivni pacijenti, po njegovom iskustvu, najčešće opisuju svoje stanje terminom „praznina“. Depresivci su bezvoljni, prazni, umrtvljeni, oni ne osećaju bol, oni su odsečeni, kao mrtvi, i u tom smislu je ovo stanje lakše za podneti. Depresija zapravo drži osobu u zamci ne dajući joj da otpočne koristan i zdrav proces tugovanja.

Kako tuga izgleda i zašto je korisna?

Tuga je reakcija koju imamo kao odgovor na smrt ili gubitak nekoga/nečega. Pod gubitkom se može smatrati i raskid emotivne veze, prestanak komunikacije sa nekim, ili nečije preseljenje.

Tuga utiče na naše telo, misli, emocije i opšte stanje duha. Ljudi mogu ispoljavati tugu na nekoliko načina:

  1. putem fizičkih reakcija – tu spadaju promene apetita ili sna, uznemirenost u stomaku, stezanje u grudima, plakanje, napetost u mišićima, nemogućnost da se opustimo, slabost volje, problemi sa koncentracijom, nemir, itd.
  2. putem konstantnog razmišljanja o gubitku – ovo obuhvata lepa sećanja na osobu koju smo izgubili, zabrinutost i žaljenje, kao i preokupaciju time kako će nam život izgledati bez ove osobe.
  3. kroz jake emocije – gde spadaju tuga, bes, krivica, očaj, olakšanje, ljubav, nada…
  4. kroz spiritualne/duhovne reakcije – odnosi se na traženje snage u veri, otkrivanje duhovnog značenja i veza među pojavama, kao i preispitivanje sopstvenih religioznih uverenja.

Kada ljudi manifestuju ovakav set reakcija smatra se da je otpočeo proces tugovanja.

Proces tugovanja

Tugovanje nije samo prirodna reakcija na gubitak, već i proces prevladavnja gubitka. Dakle, ako ova zdrava reakcija na gubitak izostane, i sam proces izlaženja na kraj sa gubitkom biće znatno otežan.

Odtugovati ili završiti proces tugovanja ne znači zaboraviti na osobu koja je umrla ili nas napustila. Naprotiv, zdrava tuga podrazumeva iznalaženje načina da se zapamti osoba koju smo izgubili, a da se istovremeno prilagodimo životu bez nje.

Ljudi često doživljavaju reakcije tuge u talasima koji dolaze i prolaze. Često je tuga naintenzivnija odmah po gubitku. Međutim, kod nekih ljudi ona se ne može neposredno osetiti, jer je ustupila mesto šoku, neverici ili opštoj umrtvljenosti. Ponekad je potrebno puno vremena da se osoba suoči sa realnošću koja ju je zadesila. Ako se čini da stanje šoka traje veoma dugo i da osoba nikako ne dolazi u kontakt sa gubitkom, a pritom se jasno vidi da njeno funkcionisanje u ostalim životnim oblastima (na poslu, u kući, školi, seksualnom životu) nije na optimalnom nivou, može se posumnjati na depresiju.

Rituali tugovanja

Gubitak voljene osobe usled smrti propraćen je brojnim ritualima, od sahrane, preko dolaženja na daću, do davanja pomena na 40 dana i 6 meseci. Ovi rituali, osim što odaju počast osobi koja je umrla, služe i tome da olakšaju proces tugovanja onima koji ostaju. U zajedništvu, ljudi će lakše, podstaknuti tuđim reakcijama, osloboditi svoju tugu i ekternalizovati je u vidu suza. Takođe, bivanjem sa drugima koji su voleli pokojnika i koji nas podsećaju na lepa sećanja sa njim, lakše ćemo poverovati da možemo naći utehu i olakšaćemo proces readaptacije na život bez njega. Ipak, ima i onih koji će lakše ispoljiti svoju tugu u samoći i to treba poštovati. Nametanje podrške u ovakvoj situaciji je kontraproduktivno.

Ne treba da nas začudi zašto se nekome nasred groblja smeje i oseća se mirno kao da se ništa ne dešava. Ova reakcija nije patološka, već je znak da je za osobu ovaj događaj veoma snažan, traumatičan i preplavljujući, do mere da isprva ne može da dođe sa njim u kontakt. Takva osoba verovatno će biti u stanju da obradi svoj gubitak tek dosta kasnije.

Mnogi ljudi smatraju da tugovanje treba da se završi tada kada su i rituali gotovi. Što znači da se negde veruje da je optimalno trajanje zdrave tuge 6 meseci. Međutim, kod drugih tek tada ovaj proces počinje. Dok god su trajali rituali, koji podrazumevaju prisustvo drugih ljudi i veliko angažovanje i organizaciju, osoba je bila zaokupljena ovim, a ne svojim gubitkom. Za nju je organizovanje pomena bilo distraktor pažnje, pa tek kada su sve obaveze završene, osoba pred sobom ima slobodno vreme i „praznu“ glavu da se pozabavi temom gubitka i svojim osećajima. Može se činiti da se ta osoba već vratila u životnu kolotečinu, ali samo ona zna da svoje tekuće poslove ne obavlja više sa elanom i emocijom, jer je proces tugovanja još uvek u toku.

Proces oporavka

U redu je da mislimo o osobi koju smo izgubili danima, nedeljama, pa čak i mesecima. Nema univerzalnog pravila koliko će to trajati. Stvar je individualna i zavisi od brojnih faktora – od toga koliko bliska nam je bila ta osoba, da li je otišla iznenada ili je gubitak bio očekivan, u kom momentu našeg života se to dogodilo, koliko podrške imamo pri ruci, koliko je ta osoba bila važan resurs za zadovoljenje naših potreba, kakvi su naši koping mehanizmi, itd.

Posebno težak oblik tugovanja zbog osobe koja nas je iznenada napustila, javlja se u slučajevima suicida. Tada je najčešće tugovanje zamaskirano brojnim emocijama kao što su: ljutnja na osobu što je to uradila, očaj zbog nemogućnosti da se razume ovakav izbor, krivica zbog ideje da smo mogli nešto da učinimo da to sprečimo, i depresija koja vodi u odbijanje pomoći i podrške.

Proces oporavka teče postepeno, nekada nam se čini da nam je bolje, a u sledećem momentu kao da nikada nećemo preboleti. Kako vreme odmiče, svi ti „podsetnici“ na osobu koju smo izgubili, mogu čak intenzivirati osećaj tuge.

Važno je shvatiti da trajanje tugovanja i intenzitet tuge nisu proporcionalni značaju osobe koju smo izgubili! Naprotiv, ove stvari više govore o nama kao osobama, o jačini naših mehanizama za prevladavanje stresnih situacija, o našem generalnom odgovoru na separaciju i o našim mehanizmima prilagođavanja na novonastale okolnosti.

Šta može pomoći kada tugujemo?

Postoje 3 generalne strategije koje mogu biti korisne u pokušaju da se proces tugovanja olakša:

1) Izrazi osećanja i nađi podršku – budi u kontaktu sa svojim osećanjima i reakcijama, nadgledaj ih, nađi način da ih pretvoriš u reči, zapiši ono što osećaš i kako se ponašaš, pronađi osobu od poverenja kojoj ćeš moći da ispričaš kako se sa tim nosiš i na koji način te to pogađa, primeti kako se osećaš nakon što si sa nekim to podelio/la, nađi osobu koja je volela osobu koju si izgubio/la i sa kojom ti je prijatno čak i kad ćutiš.

2) Pronađi smisao – razmišljaj o tome šta si otkrio/la o sebi, o drugima i o životu prolazeći kroz ovaj gubitak, čemu te je ovo iskustvo naučilo, zapitaj se koliko ti je ta osoba značila, šta si sve od nje naučio/la, šta je dobro proizašlo iz ovog teškog iskustva, postoje li ljudi koje posle ovog iskustva više ceniš, ko su ljudi koji su ti bili najveća podrška, da li si očekivao/la da to budu baš oni, na koji način si „porastao/la“ zbog ovog iskustva, i slično.

3) Brini o sebi – razvijaj zdrave navike spavanja, redovno vežbaj  jer će to uticati na bolje raspoloženje, pravilno se hrani, ne preskači obroke, izbegavaj alkohol…

Categories: Depresija Emocije Nauka

Tags: , , , , , ,

Muke sa ispitima

Kako se zimski semester privodi kraju, vreme je za razmišljanje o predstojećem ispitnom roku. Apsolventi, zadovoljni što su pred krajem studiranja, već uveliko biraju diplomske teme i pripremaju završne ispite. Međutim, često se dešava da i odlični studenti “posustanu” pred poslednjim ispitom. Odugovlače, preskaču ispitne rokove, kao da uvek imaju nekog važnijeg posla. Neki se žele da su izgubili motivaciju, da prosto ne mogu da se skoncentrišu, što nekada potraje i godinu i više dana, na užas njihovoh roditelja. Roditelji počinju sa pritiscima, nabeđivanjima, neki podmićuju, dok drugi direktno iskazuju svoje razočaranje, čime dovode do toga da se mlada osoba oseti krivom ili besnom i povuče iz dalje komunikacije, nastavljajući sa prokrastinacijom.

Šta se dešava kada roditelji imaju prevelika očekivanja od svog deteta? Kada žele da ono bude uvek najbolje i da stremi ka ciljevima prema njihovom unapred zacrtanom planu i programu?

Očekivanja su ideje o tome kako stvari treba da funkcionišu, kako u našim, tako i u tuđim životima. Tako da će previše kritički roditelji konstantno savetovati dete, usmeravati i iskazivati zahteve koje žele da njihovo dete bespogovorno usvoji i ispuni. Ukoliko dete ne ispunjava očekivanja da uvek sve savršeno radi i ne prati striktni raspored (tačno vreme za hranjenje, spavanje, igru, itd.), roditelji će biti nezadovoljni i kaznjavaće dete za svaku neposlušnost. Ukoliko su zahtevi previsoki i izvan onoga što dete realno može da savlada, mlada osoba može razviti sledeće uverenje: ”Želim uspeh, ali ne mogu da podnesem toliki diskomfor, frustraciju konstantnog truda.”

Kod deteta se može javiti osećaj neadekvatnosti i krivice u kasnijem životu. Retko kada takav roditeljski plan uspeva. Jedna varijanta je da dete, kako ne bi razljutilo svoje roditelje i izgubilo njihovu ljubav, iz straha postane vrlo poslušno i na svaki način se trudi da ispunjava sve zadatke koje mu roditelji nametnu. Onda govorimo o hiperadaptiranom detetu, koji zarad roditeljskog prihvatanja, koči sopstvenu ličnost i kao mašina izvršava zacrtane zadatke. Pored straha i osećanja krivice, kod ove dece se javlja i veliki osećaj praznine i neispunjenosti. U njihovoj mašti preovladavaće fantazija “jednog dana”, a to je neodređeni trenutak u budućnosti kada će ispuniti sve zadatke i biti oslobođeni. To će biti dan kada će u životu postojati potpuno odsustvo bola i patnje. Nažalost, ova fantazija se nikada neće ispuniti.

Druga opcija je da usled stalnih kritika dete izgubi osećaj sigurnosti, a samim tim i samopouzdanje, usled čega će sebe percipirati kao neuspešnog, neadekvatnog i manje vrednog. Roditelj koji stalno kritikuje nikada nije zadovoljan onim što dete uradi, a kada je i zadovoljan on to detetu neće pokazivati da ga ne bi ”razmazio”. Važna je disciplina, nema opuštanja. Ovakav roditelj je sklon konstantnim kritikama, opomenama i upoređivanjima sa drugom decom koja su “pametnija, uspješnija, bolja”. Ismevanje deteta je kod kritikujućih roditelja, takođe često na repertoaru verbalnih poruka. Takvo dete će kada postane student imati ogroman pritisak da položi ispit i moguća je pojava anksioznog ili depresivnog stanja, gubitka motivacije, razvlačenja pri učenju i odlaganja samih izlazaka na ispite. Dete može razviti sledeće uverenje:         “Nisam dovoljno dobar, koliko god se trudio, neću postići željene rezultate”.

Ima studenata, koji konstantno imaju problem sa polaganjem ispita, i onih kod kojih se problem jave tek sa poslednjim ispitima.

Za spremanje bilo kog ispita, važno je i kakve smo radne navike stekli tokom srednje škole, da li učimo redovno ili smo tzv. ”kampanjci” i sve odrađujemo u poslednji čas, da li smo u dovoljnoj meri uspeli da razvijemo samomotivaciju ili smo motivisani samo kada postoji vidljiva nagrada?

Ovde je zanimljiva stvar, to što se kod studenta pored straha od neuspeha, može javiti i strah od uspeha, a nekada i kombinacija oba.

U našoj zemlji “uspeh se ne prašta”. Sistemi vrednosti su se izvitoperili, pa umesto da negujemo talentovanu, vrednu i ambicioznu decu, mi veličamo nerad i kupujemo društvene pozicije. Osoba koja se ističe svojim trudom i radom, često biva kritikovana od strane svojih vršnjaka i izaziva zavist kod onih, koji smatraju da im pripadaju sve pohvale i nagrade. Iz tog razloga, mnoga nadarena deca se plaše uspeha, kako ne bi ostala neprihvaćena i usamljena. Međutim, strah od uspeha imamo i kod osoba koji se zapravo plaše odgovornosti i novih uloga koje će im taj uspeh doneti, pa stalno umanju svoja postignuća. Takođe, postoje osobe koji se jako plaše konkurencije. Oni ne žele da se ističu, niti da se upoređuju, je ih to izrazito frustrira. Ovde govorimo o frustraciji rivaliteta, kada se osoba plaši da će se kroz upoređivanje uvideti njihova inferiornost, koju maskiraju različitim odbrambenim mehanizmima.

Perfekcionisti, kojima nikada ništa što urade nije dovoljno dobro, plaše se da pogreše. Iz silne želje za savršenstvom, koje je nemoguće postići, opsesivno se bave svakim detaljem, često odlažu stvari i odugovlače, jer im je lakše da se ne upuste u neki poduhvat, nego da pogreše. Oni mogu razmišljati na sledeći način: “Fantaziram grandiozan uspeh, pa se plašim da ću se razočarati u sebe”. Kod ovih osoba uglavnom postoji ambivalentan odnos prema zacrtanom cilju. Tačnije, nije razvijena sposobnost za toleranciju ambivalencijie.

Tolerancija na ambivalenciju je sposobnost da se tolerišu oprečna osećanja prema drugoj osobi, sebi, aktivnostima, uz predominaciju pozitivnih osećanja. Predstavlja našu sposobnost da se odlučimo, opredelimo da krenemo ka ili od nečega. Zato se još naziva i “usmerivačem” psihe. Nedovoljno razvijena sposobnost tolerancije dovodi do različitih manifestacija na emocionalnom, kognitivnom, bihevijoralnom planu.

Moguće su neka od sledećih ponašajnih obrazaca. Osoba se ili dvoumi ili radi tako da poništava efekte rada; prokrastrinira, razvlači se; jedan dan radi, drugi zabušava; rasplinjava se na više strana po principu ”od svega po malo, od ničega dovoljno”; obećava, pa ne ispunjava; pasivno agresivna je, nesposobna da kaže “Ne”, kao i da stvarno kaže “Da”, itd. Često želimo da postignemo uspeh, ali ne i da uložimo potreban trud koji je za to potreban, pa onda racionalizujemo na sledeći način: “Ne isplati mi se da toliko učim, veliki je to trud, a diploma često ne dovodi do posla”.

Različiti su psihološki mehanizmi koje koristimo kada nam ova kompetencija nije u dovoljnoj meri razvijena. Potiskivanjem jedne strane ambivalencije i reaktivnim pojačavanjem druge, perfekcionista pokušava toliko dobro da odradi postavljeni zadatak, da na kraju ne uspeva da zadovolji sopstvene standarde, jer su jako visoko postavljeni. Onda dolazi do toga da mu se od silne opterećenosti i zabrinutosti za posao, isti smuči, ili mu teško pada, pa odlaže započinjanje aktivnosti.

Dešava se i da pojedini studenti polusvesno sabotiraju sebe. Razvlače učenje ili uče samo najvažnije delove, kako bi uvek imali odstupnicu da bi bolje prošli da su samo više truda uložili. Na ovaj način, oni neće dovoditi u pitanje sopstvene sposobnosti, niti će ih kritički razmatrati. Podsvesno će razmišljati na sledeći način: “Ako budem stvarno učio, možda se pokaže da i nisam toliko pametan koliko zamišljam”.

Neki ljudi se koriste i tzv. mehanizmom „dva u jedan“. Posežemo za ovim mehanizmom, kada istovremeno prema određenoj aktivnosti gajimo oprečna osećanja, kojih nismo svesni, pa samim tim ne dolazi do konflikta usled kontradiktornosti u emocijama, već radimo tako da u isto vreme i poništavamo ono što radimo.

Međutim, kada je u pitanju odlaganje poslednjeg ispita potrebno je i zapitati se da li smo upisali ono što zaista želimo ili smo podsvesno prihvatili ideje koje su nam nametnute od strane nama bitnih ljudi, na prvom mestu roditelja, pa sada osećamo nezadovoljstvo i nepovezanost sa budućom profesijom? Ne radujemo se budućem radu, jer on nikada i nije bio naš izbor, produkt naše autentične želje. Nedostaje nam unutrašnja stabilna povezanost sa ciljem tj.konstantnost objekta ili “stabilizator” psihe. Konstantnost objekta je naša sposobnost koja nam omogućava da imamo stabilne unutrašnje predstave sebe, drugih ljudi, stvarnosti. Sposobnost da nas previše ne remete spoljašni događaji, da ostajemo stabilni bez obzira da li se naše potrebe i želje zadovoljene ili nisu. Ova sposobnost je osnova naše psihičke i emotivne stabilnosti. Kada je naša povezanost sa ciljem stabilizovana i internalizovana, mi onda možemo da radimo kontinuirano i posvećeno i da uživamo u samom procesu rada ( u ovom slučaju učenja), a nagrada u vidu položenog ispita će biti samo dodatni bonus. Radimo to jer želimo, a ne zato što moramo ili zato što postoji spoljašnja nagrada. Onda nećemo podsvesno misliti: ”Ovo nije moj izbor, radim samo da bih ispunio očekianja roditelja”.

Kada roditelji svoje neostvarene želje i ambicije, mehanizmom projekcije prenesu na svoje dete, namećući mu izbor profesije, ono najverovatnije neće uspeti da razvije unutrašnju povezanost sa ciljem. Kako to nisu njegove autentične želje, koje je negirao ili otisnuo, budući student će svako učenje za ispit doživljavati kao prisilu, a svaki neuspeh tokom studiranja će ga lako destabilizovati i frustrirati.

Poslednji ispit je najčešće i simbol ulaska u zrelo doba, koji je pun nepoznanica. Pitanja vezana za nalaženje posla, preuzimanje veće odgovornosti, razmišljanja o bračnom životu, sve su to teme koje izazivaju strah kod mladih osoba, koja treba da zakorači u “svet odraslih”. Nisu spremne za “rastanak” sa studentskim životom, napuštanjem roditeljskog doma, preuzimanjem odgovornosti za svoj život. U našoj zemlji kulturološki, a i ekonomski faktori doprinose praksi da deca tokom studiranja, a nekada i duže ostaju u roditeljskom domu, što otežava proces separacije i individuacije, a samim tim i preuzimanje uloge odraslog člana zajednice.

Naravno, nekada je samo u pitanju prezasićenost ili fokusiranje pažnje na neki drugi segment života.

Frustracije su neminovne u svakoj razvojnoj fazi koju čovek prolazi. Optimalne frustracije su neophodne za rast i razvoj, one su okidač promene.

Da bi se suočili sa neuspehom, najvažnije je da ga prihvatimo kao sastavni deo iskustva. Učimo iz napravljenih grešaka i tako postajemo bolji. Takođe, važno je da sebi odajemo priznanje za uspehe koje smo postigli, da osetimo zadovoljstvo zbog postignutog i da se okružimo ljudima koji će to ceniti. Možemo se obratiti za pomoć stručnom licu, kako bismo brže i lakše osvestili svoja iracionalnih uverenja i otpore, kao i razloge za samoopstrukciju. Kroz zajednički rad sa psihološkim savetnikom ili psihoterapeutom, bićemo u mogućnosti da spoznamo svoje autentične želje i potrebe i da se posvetimo aktivnostima sa uživanjem i posvećenošću. Jedino ako smo iskreni prema sebi možemo izabrati prave studije za sebe, a onda će i uspeh biti zagarantovan.

Categories: Deca i mladi Nauka

Tags: , , , , , , , , , ,

Da li su ozbiljni psihijatrijski bolesnici nužno i opasni?

Svi smo mi putem medija mnogo puta čuli vest kako je psihijatrijski bolesnik počinio brutalno i svirepo ubistvo, i to usled “pomračenja svesti” koja ukazuje na potpuno odsustvo uračunljivosti dotičnog. Međutim, ovakva nedela čine i pojedinci koji nikada nisu bili korisnici psihijatrijskih usluga. Opet, u narodu je raširena bojazan posebno od prvopomenute skupine, koja se tretira kao naročito opasna. Ovaj tekst zato ima za cilj da opovrgne ove temeljno utabane ideje i ukaže da udeo psihotičnih u kriminalu nije ni slučajno toliko zabrinjavajući.

Šta su psihoze?

U ovom tekstu pod pojmom “ozbiljnog psihijatrijskog bolesnika” biće razmatrani oni slučajevi koji pokazuju kvalitativno najteže propadanje u sferi mentalnog funkcionisanja, odnosno psihotični pacijenti.

Psihoze su prvobitni ili naknadno nastali teži poremećaji sklopova i funkcija ličnosti: osećajnih, odnosnih, saznajnih, opažajnih, voljnih, pokreta i svesnosti.

1) osećajni poremećaji

  • neujednačenost, neskladnost, nepostojanost, siromaštvo i stereotipnost osećajnih doživljavanja
  • pozitivna osećanja su nedovoljno razvijena, a negativna najčešće prejaka, sirova i razorna
  • osećanja nisu u skladu sa spoljnim okolnostima
  • osećajni sadržaji nisu u skladu ni sa misaonim, ni sa govorno saopštenim sadržajima

2) odnosni poremećaji – poremećaji odnosa sa objektima (drugima) i prema sebi

  • ili se ne ispoljava nikakva težnja ka drugima, ili se uspostavljaju neobični, iskrivljeni i prejaki odnosi
  • ako i postoje, osećajne veze su kratkotrajne, lomljive, nedosledne i bez stalnosti
  • osećanja prema drugima su protivrečna, a dvojnost visoka
  • odnosi su ispunjeni strahom, neprijateljstvom, projekcijama mržnje ili ravnodušnošću

3) poremećaj odnosa prema stvarnosti

  • depersonalizacija i derealizacija (otuđenja od samoga sebe i gubljenje kontakta sa realnošću)

4) saznajni poremećaji

  • poremećaji toka i sadržaja mišljenja (prekidanje misaonog toka, raspadanje misli, čudne misli – neobičnost u misaonim sadržajima, sumanute ideje, precenjene ideje, prisilne misli, bezosećajno moralno rasuđivanje – tzv. „moralno slepilo“)
  • poremećaji govora (neologizmi, salata od reči, konkretan govor)
  • inteligencija
  • poremećaji opažanja – halucinacije: optičke, akustičke (eho misli, fenomen krađe ili oduzimanja misli, imperativne/naredbodavne), mirisne/olfaktivne, halucinacije čula ukusa, čula dodira, kinestetičke.

Više o vrstama i manifestacijama halucinacija videti OVDE

5) poremećaji pokreta – katatone pojave, stupor

6) poremećaji volje

Paranoidna shizofrenija

Počinje u odraslom dobu, posle 30. godine života, a ličnost ostaje relativno dobro očuvana. Kliničkom slikom dominiraju paranoidne sumanute ideje i halucinacije. Karakteristične su sumanute ideje proganjanja, ekspanzivna sumanutost (grandomanska sumanutost, ideje visokog, plemenitog porekla, ideje misionarstva, komunikacije sa vanzemaljcima, erotomanska sumanutost, sumanutost ljubomore, ideje odnosa), imperativne akustične halucinacije (ili tzv. naredbodavne halucinacije – osoba čuje glasove koji joj npr. govore da ubije nekoga), halucinacije mirisa i ukusa, seksualne i druge telesne senzacije (kohabitalne halucinacije – halucinacije seksualnih odnosa izvršenih nad osobom tokom spavanja). Vizuelne halucinacije su retke.

Afekt je neadekvatan, zaravnjen. Mogu postojati katatoni simptomi (simptomi stupora, osoba ne reaguje ni na vrlo bolne draži; ukočenost tela).

Paranoidno shizofrene osobe su često napete, sumnjičave, neprijateljski nastrojene, sklone pražnjenju besa i agresivnosti.

U govoru postoje neologizmi (asocijacije po zvučnosti, stapanje reči), misaoni tok je inkoherentan, zatim eho misli, nametanje, oduzimanje ili emitovanje misli, prekid misaonog toka.

Veza psihoza i kriminala

Suština opasnog ponašanja leži u otuđenju pojedinca od društva. Upravo je shizofrena patologija ta koja otuđava pojedinca od života i usmerava ga ka iracionalnom, pa i kriminalnom ponašanju. Nekada se smatralo da su svi duševni bolesnici izuzetno opasni. Međutim, istraživanja su pokazala da svega 4% shizofrenih pojedinaca pokazuje elemente opasnog ponašanja po okolinu (Hoff, Schinco, 1980).

Shizofrenija sama po sebi ne znači sklonost ka kriminalu. Ipak, među takvim počiniocima nalazi se značajan broj počinioca krvnih delikata, kao i podmetača požara, dok su imovinski i seksualni delikti znatno ređi (Waner, 1954).

Osnovni predstavnik nasilničkog kriminaliteta shizofrenih osoba je homicid. Počinjenje ovog dela nije vezano za određeni oblik shizofrenije (mada se daje prednost paranoidnoj formi), već zavisi od strukture psihopatoloških sindroma i od dinamike razvoja bolesti. Imperativne halucinacije su često neposredni povod ubistva koje čini shizofreni pojedinac. On trenutno preduzima agresivne atake, bez prethodne pripreme, i usmerava ih na najbliže osobe u svojoj okolini.

Najčešća krivična dela koja počine paranoidni pojedinci su kletve, uvrede, telesne povrede i ubistva. Žrtve su najčešće osobe iz paranoičnog sumanutog kruga. Uračunljivost počinioca je umanjena, a najčešće isključena.

Primeri iz prakse

Slučaj L.M.: „Ja sam sa druge planete“

Ispitanik je, pod moćnim uticajem paranoidnih deluzija, nožem ubio svog kolegu sa posla za koga još uvek veruje da mu je stavio otrov u kafu.

Sud mu je, na predlog veštaka, izrekao meru obaveznog čuvanja i lečenja.

U njegovoj istoriji bolesti piše da je pri prijemu izjavio: „Ja sam sa druge planete. Mogu čovečanstvu da pomognem serumom protiv side. Mene su trovali, drogirali…Hranom, kafom, pićem“. Ubistvo izvršio u 35 godini. U vreme ispitivanja imao je 37.

Pacijent je radio u jednoj fabrici obuće u Beogradu. Misli da su se njegovi odnosi sa ljudima bitno promenili od kada je upoznao i zaljubio se u svoju koleginicu. „Slađana je bila slaba, nekarakterna osoba, inficirana urođeno i svi koji su je ljubili dobili su neke rane po ustima. Svakog je zarazila pa i mene. Imala je šestu grupu sa dosta sluzi i atipičnih ćelija; taj nalaz pamtim kad sam je vodio na preglede… Posle sam morao da dam otkaz. Svi su me proganjali zbog mojih kosmičkih saznanja o uticajima na ljude i otrove koje su stavljali“.

Kad priča o delu i dalje su prisutne paranoidne sumanutosti: „Taj hromi mi je stavio heroin u kafu i posle me napio“.

Slučaj Ž.N.: „Po nalogu kompjutera“

Reč je o ispitaniku koji je ubio svoju ženu tako što joj je zadao 22 ubodne rane nožem: u predelu vrata, ramena, grudnog koša, stomaka. Imali su dvoje dece, od šest i jedanaest godina.

Sud je, na predlog veštaka koji su zaključili da je okrivljeni počinio delo u paranoidno-halucinatornom stanju (dakle, lišen svesti o značaju i posledicama svoga ponašanja) izrekao meru bezbednosti obaveznog čuvanja i lečenja u psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa. Ženu je ubio u 37. godini. Ispitan je u 39. godini.

Po prijemu u bolnicu, pacijentu se stanje veoma pogoršava. Pored sumanutih ideja ljubomore u odnosu na suprugu koje predstavljaju prilično razrađen i čvrsto fiksiran sistem nepodložan korekciji ispoljile su se, u drastičnom obliku, sumanute ideje proganjanja i uticaja, praćene halucinacijama.

Tvrdi da je „ozračen od strane kompjutera pa na 200 kilometara mogu da mu upućuju reči i naređuju šta da čini“. Misli da je primoran da postupa „po nalogu kompjutera“. Čudi se kako sve to ne čuju lekari. Iznosi i da je neki „Simonović, koji je inače bio švaler njegove žene, njega drogirao preko poznanika, pa je tako drogiran i pod uticajem kompjutera ubio ženu“.

Slučaj N.P.: „Odbačen od svih”

Ovaj ispitanik počinio je materoubistvo, kuhinjskim nožem, na izgled hladno. Poreklo konflikta sa majkom vodi nas, kao što to obično biva, u najranije detinjstvo. Naš subjekt potiče iz razorene ili, preciznije rečeno, nikad formirane porodice. Rođen u vanbračnoj vezi svojih roditelja, verovatno uzgrednoj (i otac i majka su više puta zasnivali vanbračne ili bračne zajednice), rastao je sa osećanjem neželjenosti i odbačenosti.

Od malena je lutao od jednog do drugog roditelja služeći im kao podtekst za sukobe i „igranje“ malignih igara. „Kad sam imao tri godine majka me je ostavila u kasarni gde je otac radio“ (detalj iz autobiografske beleške). Kasnije, u njegovom adolescentnom dobu, ispitanika ponovo uzima majka, u cilju dobijanja većeg stana, a kada ga je dobila počela je da vređa, ponižava i nanovo odbacuje svoje dete, uključujući i stalne pokušaje izbacivanja iz stana.

Osuđenik, u svojoj biografiji navodi: „Odnosi u porodici, barem prema meni, nisu bili dobri. Majka je gledala na svaki način da me istera iz stana. Kod oca, maćeha me maltretirala, nije mi davala hranu, zaključavala je vrata ne puštajući me unutra kad sam se vraćao iz škole. Tukla me je mnogo. Nisam bio poželjan ni kod jednog roditelja“. U razgovoru, ispitanik ističe da ga je opsednutost mržnjom prema majci i polubratu kojeg je majka favorizovala, mučila, od najranijeg detinjstva.

Majku je ubio u svojoj dvadesetoj godini, pod dejstvom alkohola i posle teške svađe koju je izazvao majčin ponovljeni pokušaj da ga izbaci iz kuće. Ispitanik je samoubistvo pokušavao više puta, i pre i posle dela, što, s obzirom na količinu životnih užasa koja su se sručila na njega i nije bilo tako neočekivano.

*Primeri preuzeti iz:
Kron, L. (2000): Kajinov greh – psihološka tipologija ubica, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd.

Categories: Nauka Shizofrenija

Tags: , ,

Samopovređivanje: Kazna, zadovoljstvo ili olakšanje?

“V. je počela da dolazi kod mene tokom zime. Žalila se na bezvoljnost, zastoj na fakultetu, nedostatak motivacije i koncentracije. Kako su seanse odmicale osećala je više poverenja da otvori i dublje teme. Pokrenute su priče o nesigurnosti, o njenom doživljaju sveta kao paklenog mesta u kome niko nije dobar, a ona ponajmanje. Konačno, ispovedanje da čuje glasove u glavi, neprijatne, koji iz tame dozivaju njeno ime. Slutila sam na najgore. Meseci su odmicali, došlo je leto, a V. je i dalje bila potpuno obučena, do grla, dugih rukava i dugih nogavica. Napolju je trista stepeni, ona se znoji, ali nikako da se prešalta na laganiju garderobu. Isprva sam mislila da je to zato što je nezadovoljna svojom figurom, jer sam kroz razgovore saznala da je u više navrata imala anorektične, a povremeno i bulimične simptome u vidu prejedavanja i povraćanja. Bila je lepa i skladno građena. Ipak, sebi je bila najgora, spolja, a i iznutra. Ljudi nisu dobri, ali ni ona sama nije, pa ni ne zaslužuje ništa dobro, uveravala me je dosledno.

Jednoga dana rešila je da se poveri skroz. Ona je višegodišnja žrtva seksualnog zlostavljanja, koje je otpočelo tokom osnovne škole, a nastavilo se progresivno jer je bila zastrašena pretnjama da će joj ubiti roditelje ako im bilo šta kaže. Kasnije, kada je odrasla i kada je shvatila da su pretnje jalove, više od vlastitog stida nije mogla da se poveri. Tokom ovih traumatičnih godina usvojila je ritual seckanja žiletom, po rukama, butinama i stomaku. Celo telo bilo joj je izrezbareno, pa otud potreba da prikrije ovako unakažene delove tela tonom garderobe, čak i leti…”

Kada toliko dugo trpiš bol koji ti neko nanosi, jedini način da ga preživiš jeste da potpuno habituiraš, da ga odstraniš iz svesti kao strano tkivo, da postaneš paralisan za priliv novih bolnih senzacija. Međutim, postepeno postaješ neosetljiv za bilo šta, umrtvljen, anesteziran. Nesposoban da osetiš išta, pa i životnu radost. Način da sebi dokažeš da si ipak živ jeste da sebi nanosiš bol, jaku fizičku bol, koja donosi smiraj i olakšanje. Pošto je ona jedini dokaz da osećaš, i da si samim tim živ, ovaj obred samopovređivanja dobija karakter prisile i zavisnosti. Nikada dosta bola, nema pauze, potrebno ga je sve više, do tačke rizika.

“T. je došla kod mene i već na trećoj seansi obelodanila koliko je krvničkih batina dobijala od svoje majke, za kakve trivijalnosti, i koliko poniženja i omalovažavanja je trpela. Odrasla je uz samohranu majku i tri tetke, koje su nelečeni psihijatrijski bolesnici. Njihovo zlostavljanje, fizičko i psihološko, uz potpuno zanemarivanje detetove higijene, do te mere je bilo naglašeno, da je jednoga dana alternativa bila ubiti njih ili iseći sebe. Na toj seansi pokazala mi je ožiljak na ruci, 20 cm dug, stari ožiljak, ali koji se i danas čini dubokim. Preko njega gomila kopči. Ubod nožem bio je silovit. Nakon višečasovne hirurške intervencije ruka je jedva zadržala vitalne funkcije. Nije to bio samo izbor one ili ja, bio je to i čin samokažnjavanja, objašnjavala je. U trenucima dok je surovo batinaju osećala je da je neželjena, da je smetnja, da je kriva što je živa. Takvu, ništavnu, trebalo je kazniti. Bol strahovitog reza nije ni osetila, štaviše, osećala se ugodno i zadovoljno tokom i nakon izvršenog čina”.

Povređivanje sebe, namerno, pravljenjem ogrebotina ili posekotina na telu sa oštrim objektom, i to u meri da probije kožu i pokrene krvarenje, naziva se sečenje. Sečenje je po tipu samopovređujuće ponašanje, koje uglavnom počinje u adolescentnom dobu, a nekada se nastavlja i u odraslom dobu.

Sečenje može biti zastupljeno na bilo kom delu tela, a dodatni način da se osoba samopovredi je putem pečenja kože, odnosno stvaranjem ožiljaka od cigareta ili šibica. Osobe koje se samopovređuju najčešće dobro kriju svoje ozlede, jer osećaju veliku sramotu u vezi sa ovim činom, te se ovaj problem često veoma kasno otkrije.

Kako samopovređivanje počinje…

Većina ljudi koji se samopovređuju nemaju nameru da izvrše suicid. Štaviše, oni znaju kada da stanu. Sečenje je obično pokušaj osobe da se oseća bolje, a ne da završi sa svime. Međutim, iako sečenje donosi neko olakšanje, čak i ljudi koji se seku kažu kako je to olakšanje kratkotrajno. Postavlja se onda pitanje zašto to rade ako su efekti kratkotrajni, a rizici da ozbiljno ugroze život, i pored sve pažnje, veliki? Zašto se uporno koristi ista strategija koja ne donosi trajno olakšanje? Problemi koji su “otkočili” sečenje zapravo ostaju, samo su zamaskirani ovim činom.

Osobe koje imaju u iskustvu samopovređivanje kažu da je ono stvar impulsa, da o njemu nisu prethodno razmišljali kao opciji, niti je to stvar racionalne odluke. Ono započinje u trenutku kada ti se nešto veoma intenzivno desi, što ne možeš mentalno da obradiš, nisi u stanju da pričaš o tome i nemaš ideju šta sa tim da uradiš. Pre nego što si toga i svestan, ti se već sečeš. I, nekim čudom, odjednom si na drugom mestu, osećaš blago olakšanje. Ono je kao distraktor pažnje, čin koji te refokusira sa stvarnog problema. Već sledeći put kada se pojavi veoma neprijatna situacija, lako ćeš posegnuti za istom strategijom. Sada je početni impuls postao navika.

Zašto se ljudi samopovređuju?

Teško je razumeti zašto bi neko sebi želeo da nanese toliki bol. Međutim, ljudi se povređuju iz različitih razloga – nekima je to način da izađu na kraj sa jakim emotivnim bolom ili intenzivnim pritiskom, nekima je to čin kažnjavanja iz uverenja da su sami grešni, nekima je to dokaz da su živi, neki i zaborave prvobitan razlog ali uoporno ostaju u ovoj aktivnosti nalik adikciji, neki se ovim putem suočavaju sa velikim partnerskim problemima, a neki razrešavaju rane traumatske situacije. Sve u svemu, razlog nije jednoznačan.

Najčešće, mladi se povređuju jer očajnički žele da se oslobode loših osećanja. Moguće je da ne znaju bolji način da se suoče sa emocionalnim bolom ili pritiskom. Neretko se u njihovim opisima sreću ideje da se to čini kako bi se oslobodili neprijatnih osećanja kakva su bes, očaj, tuga, praznina, žudnja, odbijanje.

Kako suzbiti samopovređujuća ponašanja?

Izgleda kao da je u osnovi ovog fenomena nemogućnost da se iznađu alternativni putevi za suočavanje sa problemima; čini se kao da koping mehanizmi nisu dovoljno razvijeni. Zato je glavni zadatak praktičara u oblasti mentalnog zdravlja taj da pokušaju da ojačaju ove mehanizme i osobu opskrbe zdravijim veštinama za nošenje sa problemima.

Najvažniji korak u suzbijanju ovog preplavljivanja emocijama, jeste njihova pravovremena i adekvatna ekspresija. Međutim, kako osobama sklonim samopovređivanju upravo nedostaje ova sposobnost, važno je prazniti emocije bar verbalnim putem. Stoga je podrška porodice i prijatelja u ovom slučaju nezamenljiva. Akcenat bi trebalo da bude na otvorenoj razmeni o osećanjima, koju bi odrasli trebalo da podstaknu. Gušenje neprijatnih emocija i njihovo taloženje, glavni je protivnik u suzbijanju samopovređivanja.

Ne radi se samo o tome da osobe koje se samopovređuju imaju manjkave koping mehanizme. Moguće je da su oni dovoljno razvijeni, ali da je osoba suočena sa tako intenzivnom emocijom koja uspeva da preplavi i nadjača stečene veštine.

Treba imati na umu da su česta uverenja osoba koje se samopovređuju ta da ne osećaju da se negde uklapaju, kao i da ih niko ne razume. Na taj način sečenje postaje beg od osećaja praznine ili otuđenosti. Ono se vidi kao jedini način da se izađe na kraj sa ličnim bolom ili iskustvom odbijanja od strane drugih. Zato će odnos poverenja sa terapeutom, u kome je klijent maksimalno prihvaćen, biti dobra osnova za stvaranje osećanja pripadnosti. Pošto je ovaj odnos reprezent drugih socijalnih odnosa, ako mu se osoba prepusti i zadobije dugo traženo poverenje, možda će joj to olakšati put u kome će nastaviti i napolju da traga za optimalnim odnosima. Posebno je važno raditi na kreiranju bolje slike o sebi, imajući u vidu da se osobe koje se samopovređuju uglavnom osećaju ništavnim, lošim, zlim, krivim i grešnim.

Važno je obratiti pažnju i na to da je samopovređivanje retko izolovani simptom, a da su mu mnogo češće pridružene i druge smetnje koje dodatno stvaraju emocionalnu tenziju, kao što su depresija, bipolarni poremećaj, opsesivne misli, poremećaji ishrane, kompulzivno ponašanje, poremećaji zavisnosti i razne forme trauma.

Tretman će se razlikovati u zavisnosti od toga šta je svrha/smisao samopovređivanja. Samopovređivanje je nekada čin “buđenja” iz traumatizovane situacije, nekada čin oživljavanja bola kroz koji je osoba prošla (rekapitulacija traumatskog iskustva), nekada ekspresija ljutnje što osoba nije mogla/znala drugačije da odreaguje, a nekada pokušaj zadobijanja kontrole nad situacijom. Tek kada otkrijemo smisao ove radnje možemo otpočeti pravilnu intervenciju.

Ukoliko se neka osoba iz vašeg okruženja samopovređuje, važno je da znate da je ne možete naterati da to prestane da radi. Neće pomoći ako se naljutite na nju, ako odbijate da se sa njom družite, ako je ucenjujete, prisiljavate, držite joj pridike kako je to loše ili je molite da prestane. Umesto toga, dajte joj do znanja da vam je stalo do nje, da ona zaslužuje da bude zdrava i srećna i da niko ne mora da se suočava sa svojim problemima sam.

Categories: Deca i mladi Emocije Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , , , ,

Kako nas “odaje” rukovanje

Rukovanje predstavlja vid neverbalne komunikacije koji služi da se razmeni poruka pozdravljanja ili otpozdravljanja između dva lica. Ovaj trend datira još iz kamenog doba, kada su ljudi pri susretu dizali dlanove uvis kako bi pokazali da ne drže nikakvo oružje, pa su samim tim raspoloženi za dobronamernu komunikaciju. Tek mnogo kasnije, razvijeni su savremeni oblici rukovanja kakve danas poznajemo.

Iako je jednostrano tumačenje “govora tela” često neproduktivno, prikazi koji slede potkrepljeni su brojnim studijama. Ovde je uočeno kako se rukovanje, kao forma otpočinjanja konverzacije, najčešće ne svodi samo na to. Ono će, u zavisnosti o kom obliku rukovanja se radi, diktirati odnose moći tokom čitavog susreta. Nešto što je naizgled samo banalni čin pozdravljanja, krije iza sebe dosta ozbiljnije reperkusije.

Šta je u pozadini rukovanja?

Kada se dve osobe susretnu prvi put, čin rukovanja će preneti jedan od tri osnovna stila:

Nadmoćni stil: “Ova osoba pokušava da me nadvlada; bilo bi dobro da budem oprezan!”. Nadmoćan stav zauzima ona osoba koja u činu rukovanja zauzima položaj dlana prema dole. Time nameće kontrolu i osigurava submisivan položaj ruke svog sagovornika. U istraživanju kojim je obuhvaćeno 54 iskusna rukovodioca, zapaženo je da je njih 42-oje iniciralo rukovanje i da su pritom koristili nadmoćan stil rukovanja.

Ponizni stil: “Mogu vladati ovom osobom, učiniće sve što želim!”. Suprotno prethodnom, ako primetimo da pri rukovanju osoba postavlja dlan prema gore, to je siguran znak da imamo poniznog sagovornika. I u životinjskom svetu je primećeno da okretanje na leđa i izlaganje trbuha i vrata gazdi, označava poniznost i pokornost ljubimca. Vešti pregovarači nekada namerno koriste ovaj gest kako bi  omogućili sagovorniku osećaj da je kontrola u njegovim rukama. Osećaj da ti je kontrola prepuštena često doprinosi donošenju upravo onakvih odluka kakve je želeo “submisivan” akter komunikacije.

Ravnopravni stil: “Sviđa mi se ova osoba, dobro ćemo se slagati”. Kod ovog stila dlanovi su bočno postavljeni jedan prema drugom.

Sasvim je logično da je nadmoćni stil rukovanja najagresivniji. Takvo rukovanje karakteristično je za agresivnog, nadmoćnog muškarca, jer njegova ukočena ruka s dlanom okrenutim prema dole prisiljava drugu stranu na podređeni položaj (ne ostaje joj druga opcija nego da odgovori sa dlanom okrenutim prema gore i pokaže pokornost).

Kada se rukuju dve osobe nadmoćnog vladanja, odigrava se simbolična borba, jer svaka od njih pokušava da dlan onog drugog okrene u podređeni položaj. Rezultat toga je čelični stisak pri kome oba dlana ostaju u okomitom položaju. Ovaj čvrst stisak simbolika je za rukovanje “pravih muškaraca”.

Postoji jednostavan način da se razoruža osoba koja se nadmoćno rukuje, a to se postiže ugrožavanjem njenog vlastitog prostora. Kako to izgleda? Dok pružate ruku iskoračite levom nogom ka sagovorniku, a zatim priključite desnu nogu levoj, pa okrećući se levom stranom tela ispred druge osobe uđite u njen lični prostor. Ova tehnika dopušta da ojačate svoj položaj, i da istovremeno preuzmete kontrolu ulaskom u intimnu zonu sagovornika. Pošto je ovo dosta zahtevno za izvesti, jer je ruka nadmoćnog sagovornika jako kruta i ukočena, osujećenje se može izvesti i tako što ga uhvatite za ruku sa  gornje strane i zatim protresete.

Dodatni zanimljivi tipovi rukovanja

Rukovanje s obe ruke ili “političarsko” rukovanje –  Zovu ga još i rukovanje u rukavicama, jer implicira manipulaciju od strane osobe koja ga preduzima. Ono je sasvim primereno u situacijama gde se akteri dugo i intimno poznaju, ali ako se sprovodi sa osobom koju prvi put vidimo ili sa suparnikom (npr. među političarima), onda takav stisak umesto poštenja i poverenja izaziva kontraefekat. Preterana bliskost tada se čini licemernom, pa će sagovornik biti na većem oprezu prema namerama inicijatora.

“Mrtva riba” ili mlohavo rukovanje – Posebno je neprijatno kada je ruka hladna i vlažna. Većina ga ljudi povezuje sa nesigurnim i slabim karakterom osobe. Zato ćete ga retko videti kod političara jer ne ide uz imidž ove pozicije.

“Drobljenje zglobova” – je zaštitni znak rukovanja grubijana. Ovakvom agresivnom stilu često je pridružena i “Ukočena ruka”, koja dodatno ima za cilj da sagovornika drži van njegove intimne zone, a čime se takođe pojačava nadmoć. Sagovornik je tad prinuđen da bi dosegao do ukočene ruke da se povije ka napred, pa deluje potčinjeno do krajnosti. Privlačenje druge osobe u vlastiti prostor može sa druge strane značiti da je inicijator nesigurna osoba koja se jedino oseća sigurnom unutar vlastitog prostora.

Korišćenje druge ruke – Kada se potpomaže drugom rukom, inicijator rukovanja želi da prenese utisak iskrene, prisne i osobe od poverenja. U zavisnoti od udaljenosti položaja druge ruke određuje se obim intime. On je veći što je udaljenost druge ruke veća u odnosu na šaku sagovornika. Tako imamo:

  • Hvatanje ručnog zgloba (najmanja intima)
  • Hvatanje lakta (veća intima)
  • Hvatanje za nadlakticu (još veća intima)
  • Držanje za rame (najveća intima)

Inicijatorova druga ruka predstavlja upad u usko intimnu zonu druge osobe. Prihvatanje za ručni zglob ili za lakat smatra se primerenim samo među dobrim prijateljima ili rođacima. Prihvatanje za nadlakticu ili rame trebalo bi da koriste samo oni koji osećaju duboku emocionalnu vezu u trenutku rukovanja. Stoga ono izaziva nepoverenje i sumnju sagovornika, ako se javi u konvencionalnijim situacijama.

 

Categories: Komunikacija Nauka

Tags: , , ,

Šta je sa tom “hemijom”?

Još 50-tih godina prošlog veka, porodični terapeut Henri Diks definisao je tri grupe faktora koji sudeluju pri izboru partnera u koga se „zaljubljujemo“. U pitanju su sledeći faktori:

I Socijalni faktori – klasa, religija, novac…
II Svesni individualni razlozi –  poput dobrog izgleda, zajedničkih interesa, itd.
III Nesvesna privlačnost – opštepoznata pod terminom „hemija“.

Šta podrazumeva ta „hemija“?

Robin Skiner, eminentni psihoterapeut pokušava to da nam razjasni uz pomoć svog bivšeg klijenta, Montipajtonovca Džona Kliza u fantastičnoj knjizi „Kako preživeti sopstvenu porodicu?“.

Iz svog dugogodišnjeg iskustva sa porodicama i parovima, kao i različitim eksperimentima, o kojima će dalje u tekstu biti više reći, Skiner je došao do sledećeg zaključka: „Ono što će privuči dva buduća bračna partnera, na podsvesnom nivou je ništa drugo do sličnost u porodičnoj istoriji ovih individua.“

To je svakako zanimljiva hipoteza, ali potrebni su i empirijski podaci koji bi je potvrdili. Najpouzdaniju demonstraciju načina na koji funkcioniše nesvesna privlačnost, pruža vežba Porodičnih sistema, koju su Skiner i njegove kolege nebrojano puta ponovile sa različitim grupama ljudi.

Prvi put kada je prisustvovao ovoj vežbi, grupu su činili studenti prve godine fakulteta, koji još uvek nisu stigli međusobno da se upoznaju. Zadatak je bio sledeći. Okupljenima u grupi je rečeno da svako ponaosob izabere drugu osobu iz grupe koja ga iz nekog razloga podseća na nekog člana njihove porodice ili bi ta osoba mogla da popuni „prazno mesto“ u njihovoj porodici.

Članovima grupe nije dozvoljeno da komuniciraju međusobno, dok traje proces uparivanja. Tek kada izaberu drugog člana, mogu da razgovaraju i pokušaju da dokuče zbog čega su napravili baš taj izbor. Podstiču se da uporede porodične istorije.

Nakon tog razgovora, od svakog para se traži da se upari sa još jednim parom iz grupe kako bi formirali porodični model.

Kada svi članovi, sada kvinteta, uporede svoje porodične istorije, i to podele sa terapeutima koji vode vežbu, dolazi se do fascinantnih podataka. Sva četri člana dele specifična zajednička iskustva. U pitanju može biti određena emocionalna atmosfera, emocije koje je dozvoljeno/zabranjeno iskazivati; specifican tip odnosa (npr. jako umrežene porodice), odsustvo jednog roditelja u posebno osetljivoj razvojnoj fazi, značajan gubitak u sličnim godinama, itd.

Zanimljivo je da pojedinci koji ostanu neupareni, takođe dele zajednička iskustva. Svaki put kada je rađena ova vežba, pokazalo se da je ono što spaja ovakve pojedince u svakoj grupi dobro poznat osećaj „odbačenosti“. Ovi pojedinci su ili rasli uz očuha/maćehu, ili su bili usvojeni, ili su odrastali u Domu za nezbrinutu decu, itd.

Empirijski podaci potvrđuju početnu hipotezu…

Ljudi su se iznova i iznova uklapali u različitim grupama, i uvek je postojala ta nevidljiva spona koja ih je privlačila. I uvek bi nakon razgovora dolazili do istog zaključka, a to je da ih sve povezuju specifična porodična iskustva. Previše koincidencija, da bi bila puka slučajnost.

Na koji način se takve osobe prepoznaju?

Putem signala koje svako od nas odašilje putem karakterističnih izraza lica, držanja, pokreta tela, načina oblačenja, itd. Dakle, načinom na koji se krećemo i gestikuliramo šaljemo određene poruke (npr. depresivna osoba će se kretati bezvoljno, imati specifične bore na licu, oklembešeno držanje…).

Ono što je značajno istaći je da pored promenljivih emocija koje konstantno doživljavamo, svako od nas manifestuje i uobičajene emocije i stavove, koje proizilaze iz naše ličnosti.

Svaka porodica deli karakterističan skup emotivnih stavova. Neke emocije će biti tretirane kao „dobre“ i njihovo otvoreno izražavanje je podržano od svih porodičnih članova, dok će druge biti „loše“ i „zabranjene“. Neke porodice su generalno krute u izražavanju emocija, dok su druge potpuno opuštene.

Članovi porodice dele iste emotivne navike i putem vaspitanja će podsticati učvršćivanje određenih osobina.

Kada se „zaljubljujemo“ u potencijalne partnere, podsvesno ćemo biti privučeni zajedničkim emocionalnim stilom, podsredstvom pomenutih signala. Privlačiće nas ljudi sa sličnim emotivnim navikama. Možda oni, koji su propustili baš onu razvojnu fazu kao i mi.

Tekst ću završiti sledećim citatom Robina Skinera: „Mi nosimo svoju porodicu sa sobom, negde u sebi i šaljemo signale zahvaljujući kojima nas drugi sa sličnom porodičnom istorijom prepoznaju.“

Categories: Bračni i partnerski problemi Emocije Nauka

Tags: , , , , , ,

Kako pobediti neodlučnost?

Sve češće se u svom psihoterapijskom radu susrećem sa problemom neodlučnosti kod svojih klijenata, koji iako na prvu loptu deluje beningno, može zapravo imati dalekosežne posledice po život jedinke, a najčešće ima i prilično duboke korene.

Ljudi su neodlučni po raznim pitanjima, mladi naročito, a pogotovo u današnje vreme gde je sveopšta situacija u zemlji sama po sebi nestabilna. Da li da odem iz zemlje ili ostanem ovde gde ne vidim da će u perspektivi biti bolje?; Da li da napustim loše plaćen posao ili da sedim i trpim jer nemam bolju alternativu?; Da li da raskinem vezu sa osobom, jer osećam da se ljubav odavno ugasila ili da budem zadovoljan/a činjenicom da nisam sam/a?; Da li da se odselim od roditelja i konačno osamostalim ili da čekam pogodniju i stabilniju priliku za ovakvu odluku?, samo su neka od gorućih pitanja koja ljude dugo drže u poziciji neodlučnosti.

Ako pobliže osmotrimo ova pitanja, vidimo da se ona zapravo svode na izbor između dva zla, te je razumljivo zašto ljudi ne mogu tako lako da preseku i donesu odluku. Izbor poželjne alternative i nije u ponudi, ili osoba iz nekog razloga nije u stanju da je vidi.

Samo po sebi, donošenje odluka je veoma kompleksan proces. Kada je osoba suočena sa donošenjem neke odluke, ovaj proces mora proći kroz tri sekvencijalne faze. U konstruktivističkoj psihoterapiji ovo se naziva Ciklus donošenja odluka ili PIN ciklus, gde P podrazumeva Pregledanje, I podrazumeva Isključenje, a N predstavlja simbol za Nadzor. U prvoj fazi, fazi pregledanja, osoba pregleda alternative koje su joj dostupne (recimo da je u pitanju izbor fakulteta gde osoba na početku izdvaja 5 fakulteta koji mogu doći u obzir i razmatra posledice svake od mogućih opcija). U sledećoj, fazi isključenja, koja liči na levak, osoba svodi svoj izbor na samo dve alternative, a ostale isključuje kao opcije (recimo da je ova osoba izbor suzila na političke nauke i pravni fakultet). U poslednjoj, fazi nadzora, osoba treba da donese konačnu odluku, da od dve preostale opcije odabere jednu i da nadzire rezultat svoje odluke (uzmimo da je odabrala pravni fakultet). Osoba sada živi svoju odluku i promatra da li je dobro izabrala, koliko joj taj fakultet leži, koliko joj je zanimljiv, da li će na kraju naći posao u toj struci, da li joj je taj fakultet lak ili suviše težak, itd. U slučaju da je zadovoljna sopstvenim izborom, proces donošenja odluke će se završiti. Međutim, u slučaju da se sve ispostavilo kao loš proračun, osoba se vraća na početak kruga, dakle ponovo na prvu fazu, gde počinje sa pregledom novih alternativa.

U ovom ciklusu donošenja odluka opažene su dve čuvene zamke koje se dešavanju u prvoj fazi:

1) osoba se može suviše kratko zadržati u fazi pregledanja, a ovo skraćenje rezultira impulsivnim donošenjem odluke (to su sve one situacije kada nam se čini da osoba nije posvetila dovoljno vremena razmatranju alternativa, da je odluku donela nesmotreno i iz nebuha);

2) osoba se može toliko dugo zadržati u fazi pregledanja, besomučno ispitujući alternative, što joj ne dopušta da izbor svede na razumnu meru i udaljava je od konačnog donošenja odluke (ovo su sve one situacije u kojima nam se čini da je osoba neodlučna, da odlaže proces donošenja odluke, i sve ono što se u literaturi naziva prokrastinacijom).

Pošto je tema ovog teksta neodlučnost, više ću se zadržati na razmatranju druge zamke.

Kako se zapravo ponašaju neodlučne osobe?

One su ili uronjene u odlaganje, pa se pre bave bilo kojom drugom aktivnošću kako ne bi mislile na odluku koja ih čeka, i samim tim imaju hiljadu izgovora kako ne stižu time da se pozabave, ili do krajnjih granica šire opcije, te deluje da se silno bave donošenjem odluke, a zapravo su sve dalje od rešenja. Ovo prvo bilo bi tipičan primer prokrastinacije, gde je nužno osobi vratiti fokus na rešenje koje čeka i zatvoriti sve druge kanale akcije koje joj u tome otpomažu. Drugo bi se moglo opisati konstruktivističkim terminom propozicionalnog konstruisanja, koga karakteriše otvorenost prema alternativama u konstruisanju nekog elementa. U našem primeru sa izborom fakulteta, osoba je toliko otvorena za konstruisanje izbora fakulteta, da u krajnjoj instanci može završiti bilo koji fakultet. Da bi donela odluku i izabrala jedan fakultet, neopodno je raditi u smeru preempcije, odnosno zatvaranja prema pojedinim alternativama u konstruisanju. Dakle, osobu je nužno postepeno usmeriti ka tome da određene oblasti trajno zatvori kao loše alternative i svoj izbor svede na racionalnu meru.

Bez obzira koja forma neodlučnosti da je u pitanju – prokrastinacija (bavljenje drugim stvarima) ili suviše propozicionalno konstruisanje (širenje alternativa), nameće se pitanje šta osoba pokušava da izbegne time što odlaže donošenje odluke? Uglavnom je to suočavanje sa i stavljanje na test nekih sržnih uverenja, tipa „Da li sam dovoljno sposoban/a, istrajan/a, pametan/a, dobar/a?“. Istraživanjem upravo ovih sržnih konstrukcija osobe kroz razne psihoterapijske tehnike (npr. Ja usred drugih), dolazimo do ključnih razloga za otpor u donošenju odluka. Ako sledimo princip da osoba uvek bira za sebe onu alternativu koja joj se čini poželjnijom od dve ponuđene, postaje nam jasno zašto osoba radije bira da ne dođe do cilja (tj. odlaže) nego da dovede u pitanje svoje bazične hipoteze i sazna možda da u nečemu nije dovoljno dobra. Jasno je da su ova sržna uverenja direktno oslonjena na bazične tačke nesigurnosti, a koje su formirane mnogo ranije nego trenutačna odluka pred kojom osoba stoji. Zato je na početku teksta i napomenuto da neodlučnost može imati prilično duboke korene.

Upravo iz ovog razloga se odlaganje donošenja odluka čini čak korisnom, zaštitnom strategijom individue, pa je opšta preporuka ne gurati nasilno osobu u proces hitnog odlučivanja, dok ne saznaš šta je sve u riziku i šta sve može da se „sruši“ ako osoba krene da živi sa posledicama sopstvenog odlučivanja. Štaviše, za razliku od impulsivnosti kao modela donošenja odluka, a koja implicira nedostatak kontrole, kod neodlučnosti se javlja upravo suprotno – bilo putem prokrastinacije ili ekscesivne propozicionalnosti, osoba se zapravo grčevito trudi da drži stvari pod kontrolom. Iako tako možda ne izgleda, ovo je vid hiperkontrole i kao takav ne sme se neoprezno rušiti.

Do sada je neodlučnost razmotrena u okviru zamki koje se dešavaju u prvoj fazi ciklusa odlučivanja. Međutim, čak i kada je osoba kadra da dosegne do druge faze i uspe da suzi svoj izbor na samo dve alternative, novi izazovi se mogu javiti upravo u ovoj, drugoj fazi.

U fazi isključenja osoba stoji pred dve alternative i umesto da sada lakše odabere jednu, ona kreće u proces poznat kao labavljenje. Labavljenje karakteriše razvodnjen pristup bilo kojoj opciji; za osobu koja labavi, svaka od opcija je istovremeno i dovoljno dobra i dovoljno loša, te nijedna nije idealna. Kada bi postojala nedvosmisleno poželjna opcija, izbor bi bio lak. Ali, videli smo na početku teksta, to u praksi najčešće nije tako. Osoba se zato gubi u svojoj neodlučnosti, pokušavajući da nađe dovoljno dobre razloge za izbor jedne opcije, ali je pronalaženje isto tolikog broja loših razloga, konstantno drži u ovoj zaglavljenosti. Na ovom mestu korisno je zauzeti takav strateški pristup koji vodi stegnutijem konstruisanju. Za razliku od labavog, gde se osoba stalno premišlja po pitanju definisanja određenog izbora, kod stegnutog konstruisanja osoba je nagnana da precizno i postojano izvaga svoje opcije. Za ovo je posebno efikasna tehnika ABC, koja omogućava osobi da na veoma jasan i postupan način odmeri prednosti i nedostatke obe svoje opcije i donese odluku u pravcu manjeg rizika.

Categories: Deca i mladi Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , , , , , , , , , , , ,

Fejsbuk terapija

Lista negativnih strana Fejsbuka i ostalih društvenih mreža je u stalnom porastu, počev od ideje da se uspostavi dijagnoza internet zavisnosti, preko navođenja da je to plodno tle za razvoj i/ili manifestaciju narcizma, pa sve do uticaja na socijalizaciju gde smo predstavljeni kao zajednica osamljenih pojedinaca.

Da li su FB prijateljstva nužno lažna? Da li smo ogrezli u manipulaciju gde se u ovom virtuelnom svetu svako može predstaviti kakogod? Da li je ovo leglo samopromocije, mesto gde odumire “prava” empatija i gde vlada lažno moralisanje? Da li smo se sa porastom fejsbuk prijatelja zapravo otuđili od onih “pravih”? Da li nas Internet lagano uvlači u takav stil življenja koji je nedvosmisleno poguban po naše zdravlje?

Ovo su samo neka od pitanja kojima se bave kritičari društvenih mreža. A ja, kao neko ko nikad nije poštovao jednosmernu kritiku, želim da se osvrnem i na pozitivne trendove koje su nam donele “nove” tehnologije.

Neću nabrajati, neću smarati, navešću samo jednu prednost koja mi se čini vrednom pomena i neobično važnom.

Svi znamo da postoji skype terapija i onlajn savetovanje. Njihovim postankom, mnogim ljudima je psihološka pomoć postala dostupnija – invalidima, onima koji pate od socijalne fobije, onima koji žive na nedovoljno razvijenim mestima gde nema psihologa, ljudima u inostranstvu koji zbog jezičke barijere nisu bili u mogućnosti da sebi priušte ovakvu vrstu pomoći, itd. Pa opet, ovo je ipak ostalo rezervisano za one koji finansijski mogu da isprate priču.

Zato su za mene veće i humanije iznenađenje grupe samopomoći. One su nastale sa ciljem da se pojedinci koji prolaze kroz slične životne patnje povežu, stvore socijalnu, empatičnu mrežu i zadobiju neospornu i pravovremenu podršku.

Ovakve grupe obično su zatvorenog tipa, gde admin ima ovlašćenje kako za odobravanje novog članstva, tako i za “izbacivanje” iz grupe ukoliko neki član svojim komentarima remeti mir grupe.

Grupe su obično male (oko stotinjak članova), ali veoma aktivne i žive. Članovi uvek hitro reaguju ako je nekome loše i svojim savetima, pa i samim prisustvom, ukazuju potrebnu podršku. Bogatstvo socijalne mreže, odnosno podrška, jedan je od najznačajnih prediktora uspešnosti klasične forme psihoterapije, pa je i u ovoj formi takođe neobično važna.

Osim podrške u kriznim situacijama, grupe se okupljaju i sa idejom da se njihovi članovi razonode, zabave i skrenu misli sa surove svakodnevnice. Svaki dan u grupi otpočinje jednim toplim, familijarnim “dobro jutro” i završava sa “laku noć”, baš kao i u pravoj porodici. Ovde nema lažnih profila, lažnih prijatelja i lažnih komentara. Ljudi su orijentisani na bodrenje, osnaživanje i umirivanje.

Pored ovoga, zadatak admina je i da grupi obezbedi kvalitetnu stručnu podršku, kao što su psiholozi, psihoterapeuti, life coach-evi, koji će kada mogu, bez finansijske nadoknade, grupu snabdeti dodatnim znanjima važnim za problem grupe. Ovakvi pojedinci grupi pomažu bilo svojim nesebičnim savetima, bilo snimanjem live videa, gde članovi grupe mogu postavljati stručnjaku njima važna pitanja.

Lično sam saradnik u 3 ovakve grupe, čija je glavna tematika anksioznost – Anksioznost nije kraj pusti muziku i uživaj, Pretty anksiozne 🙂 i Smehom protiv anksioznosti. Na ovom mestu zato želim da poručim svojim kolegama sledeće:

Učešćem u ovakvim grupama možete:

  • Dodatno usavršiti svoj rad u nekoj oblasti
  • Mnogima pomoći u kritičnim situacijama
  • Biti ponosni na svoju nesebičnost i humanost
  • Postati dostojni toga da se nazovete stručnjakom “pomagačke profesije”.

Zato, bez negativizma, bez bezrazložnog kriticizma, otvorimo horizonte i uvidimo i korisnosti društvenih mreža!

Ovim putem pozivam sve ljude koje nešto tišti da ovde pronađu svoju podršku, kao i sve kolege da se priključe i pokažu svoju humanost 🙂

Za kraj evo malog podstreka koji dolazi upravo od jedne članice ovakve FB grupe:

“Epa ovako..
Pratim sve objave u grupi i hvala bogu da postoji int. fb i grupe ovog tipa..
Ja sam ovo naše sranje prošla sama /94g ratno stanje/ nikom nisam mogla ispričati kako se osjećam jer im je smiješno..mislili su da sam pukla ,
Užasan strah,panika,mantanje bezvoljnos ,ma neznam ni sta vec nije,i nikad nisam završila na hitnoj sve sam to nekako sama prolazila a vi danas imate ovu divnu grupu i slobodno razmijenite svoja trenutna stanja jer u društvu je sve lakse.. “

Categories: Društvene mreže Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , ,