Category: Istorija psihijatrije

Definiši poremećaj!

Tokom snimanja materijala za jednu emisiju voditelj me je upitao kako bi definisala poremećaj. Pitanje je bilo ozbiljno, pa sam mu ozbiljno odgovorila kako ga radije ne bih definisala. Bio je iznenađen, jer je za očekivati da jedan psihoterapeut mora imati ovakav odgovor. Zato je uporno nastavio dalje.

Nisam siguran da Vas razumem, ne možete ili nećete? Ne, nije to u pitanju, jednostavno ne znam kako. Da bi definisala poremećaj, moram najpre znati šta je normalnost. A iskreno rečeno, nisam baš sigurna ni da li to znam. Obično su u ponudi veoma neprecizne i cirkularne definicije – normalnost je odsustvo patologije, a patologija je statistički značajno odstupanje od normalnosti. I šta sam Vam sada rekla, ništa! U prevodu, to je kao da sam Vam rekla da si zdrav ako nisi bolestan, a bolestan si ako je očigledno da nisi zdrav. Ne može se jedan pojam definisati preko odsustva, preko onoga šta on nije, moramo videti šta on zapravo jeste. A šta normalnost jeste, škakljivo je pitanje.

Šta hoćete da kažete, kako ne znamo šta je normalnost?, mešavina zaintrigiranosti i rasrđenosti titrala je u glasu voditelja. Pa lepo, mirno sam nastavila, normalnost ljudi izjednačuju sa onim što je uobičajeno, što je prosečno, dakle ono što je u skladu sa ponašanjem većine. Onda bi poremećaj bio svako odstupanje od tog proseka.

Dobrooo, pa gde je tu problem?, pomno me je pratio voditelj. Evo najprostijeg primera, rešila sam da stvar maksimalno ogolim. Uzmete Zoricu Brunclik, koja se jednog dana pojavi na sceni sa njenom čuvenom ciklama kosom. Složićete se da ta boja nije uobičajena i svakako nije prosek. Pa opet, niko to ne doživi nenormalnim, ponajmanje ludim. Dakle, jednoj estradnoj umetnici je dozvoljeno da u rok službe zakorači izvan proseka i bude jednostavno zanimljiva. Uzimo da to sada ponovi neki profesor, muškarac, srednjih godina, koji predaje na ozbiljnom fakultetu. Dolazi on tako jedan dan ofarban u ciklama i nonšalantno započinje predavanje. Šta mislite, šta bi ljudi pomislili? To bi sigurno bio znak da je potpuno otišao u aut. Ljudi bi se okretali, neki uplašeni, neki zabrinuti, neki puni sažaljenja. I sve je to načelno u redu, da normalnost i patologija zavise i od konteksta u kome nastaju. Sve dok ti konteksti za sobom ne povlače neke diskriminatorne implikacije.

Ne razumem o čemu govorite, delovao je sada zbunjeno voditelj. Pa ovako, kada bi se celokupan kontekst uzimao u svakom slučaju ponaosob, stvar bi bila još i pravedna. Mogli bi da kažemo da je naša procena ko je lud a ko nije, veoma istančana i osetljiva. Ovako, konteksti odvajaju čitave grupe ljudi i vrše diskriminacije po raznim osnovama – polnoj, političkoj, rasnoj, statusnoj… U ovom mom primeru, da je na fakultet došla žena, profesorka, ofarbana takođe u ciklama, ne bi bilo nekog većeg problema. Nazvali bi je možda lujkom, i sve uvili u kontekst njene ekscentričnosti ili klimakteričnog perioda kroz koji prolazi. Ali svakako ne bi bila luda, niko je se ne bi plašio, niti bi izazvala sažaljenje. Znači, čitavom jednom polu je dozvoljeno da ovako eksperimentiše sa vlastitim izgledom, dok bi pripadnici “jačeg” pola u istoj situaciji bili kategorisani kao s uma sišavši.

Primer je možda banalan, ali takvih primera je, kroz istoriju definisanja pojmova normalnosti i patologije, nažalost mnogo. I svi ti primeri svedoče o obilju počinjenih diskriminacija – samo žene su dobijale dijagnozu histerije (muškarci ne), samo crnci su dobijali dijagnozu drapetomanije (ostale rase ne), samo pripadnici višeg staleža su dobijali dijagnozu kleptomanije (a siromašni su smatrani običnim lopovima), samo politički opozicionari su dobijali dijagnozu metafizičke intoksikacije (a oni ZA vladajući režim nisu), i tako dalje i tako bliže.

I dobro, kako bi ste Vi onda raščivijali ovaj problem? Možete li da nam ponudite bolju definiciju poremećaja, neutralniju?, optimistično je nastupio voditelj. Kao što rekoh na početku, radije ne bih, ostaviću to nekome pametnijem od mene… Ozbiljna je to igra!

Categories: Ispovesti Istorija psihijatrije

Tags: , , , , ,

Rozenhanov eksperiment: 2. deo

Oni koji su propustili prvi deo Rozenhanovog eksperimenta, mogu ga pogledati ovde:

Rozenhanov eksperiment: 1. deo

Ludaci na slobodi

Sećate se Patrika, mog studenta?! Jedinog iz klase kome je nauka bila interesantnija od provoda? Jadni Patrik je najduže od svih osmoro koje sam vrbovao za svoj eksperiment ostao u onoj ludari. Puna 52 dana!!! Jedva sam ga izvukao iz šaka tih kvazi-stručnjaka. Momak je samo po mojoj instrukciji rekao na prijemu da čuje glasove, što im je bilo dovoljno da zaključe da je psihotičan i da treba da ostane da leži. Ozbiljan je on slučaj, tvrdili su. Samo posmatra, večito nešto piskara, pun je deluzija i paranoidnih simptoma.

Možete li samo da zamislite njihov bes u trenutku kada sam im saopštio da su oni u zabludi?! Pokušajte da dočarate u glavi taj sirovi gnev koji se rasplamsao hodnikom kao posledica njihovog neznanja. I šire od hodnika, jer naravno, cela priča nije ostala na tom mestu. Svim medijima obelodanio sam rezultate svoje studije. Svet je brujao o nesposobnosti psihijatrijskih praktičara i ostalog bolničkog osoblja. Svi su znali za njihov falš pozitiv. Svi su shvatili da nisu u stanju da prepoznaju normalne među duševnim bolesnicima. Da li vremenom habituiraju, da li se naviknu na svoje radno okruženje takvo kakvo je pa gube sposobnost diskriminacije, slično kao kad živiš blizu železničke stanice pa ti više ne smeta nikakva buka? Da li neuroni oguglaju? Ili jednostavno izgube interesovanje, rade svoj posao nesavesno i ofrlje ne shvatajući posledice? Ili od starta nemaju zapravo valjane dijagnostičke kriterijume? Ne znam! I nije ni važno, bar sa stanovišta mog daljeg plana.

Oni su se svakako branili. O da, jesu! Svetu su objasnili kako sam običan prevarant, kako je moj eksperiment daleko od naučnog, kako su moji „pacijenti“ lagali. Njihov posao je veoma delikatan. Oni ne mogu kao lekari da se oslone na objektivne, merljive pokazatelje. Ne traže oni kancer pa da jasno vide ima li ga ili ne. Ovo je proces u kome se oslanjaju na subjektivne podatke, na iskaz pacijenta o tome šta mu se dešava. A moji pacijenti su svesno lagali!!! Ok, neka im bude. Samo ne shvataju da time pružaju još više argumenata u prilog kolega iz suprotnog tabora. Sada još više verujem u sve ono što zagovara moj kolega Sas, čuveni antipsihijatar. Još davno ih je opomenuo da ne mogu na ovaj način da se u nedogled šlepaju uz medicinu. Po uzoru na ovu nauku psihijatri se trude da zadrže imidž tvrde, objektivne i naučno utemeljene discipline. Al’ ne mogu, jasno vam je valjda. Medicina vidi, medicina opipa, medicina zna i retko kad nađe nešto čega nema. Naravno, svi grešimo, ali to mora biti u granicama dozvoljenog. Oni, oni su pogrešili u totalu, od osam pacijenata osam grešaka, dakle stopostotni falš pozitiv. Skoro da se slažem sa Sasovom idejom da psihijatriju treba ukinuti. Ako nema lezija na mozgu, nikakvih promena koje se mogu uočiti kod duševnih bolesnika, onda ne pričamo o objektivnim kriterijumima. Zapravo, ne pričamo o nauci uopšte! A ako ipak tako nešto i pronađemo, ima li potrebe za psihijatrijom kada već postoji medicina?!

U svakom slučaju, da ne teoretišem previše, iako je, moram priznati, to moja iskonska strast. Važnije je ipak da vas uputim u to šta se dalje dešavalo. U jeku ove bruke, jedna veoma renomirana psihijatrijska klinika počela je da se hvališe time kako se takav propust njima nikad ne bi desio. Kako je možda u pitanju nedovoljno obučen ili nedovoljno motivisan kadar pomenutih bolnica odgovoran za ovakvu bruku. Doooobro, pomislio sam, eto meni dalje zabave. Kontaktirao sam načelnika ove bolnice i najavio da ću u naredna tri meseca i njima poslati pseudopacijente i da me, pošto oni imaju prave a ne pseudostručnjake, izveste o tome ko su lažnjaci. Bolnica je bila pred velikim testom. Svi su strepeli od ishoda i revnosnije nego ikada radili svoj posao. Zakazani period je istekao i stigli su prvi rezultati. U izveštaju je stajalo da su u ova tri meseca procenjena 193 nova pacijenta, od čega za 41-og osoblje smatra da su lažni pacijenti, a dodatnih 42 pacijenta im deluje sumnjivo.

Pa ne mogu da verujem!!! Ljudi moji! Da li je moguće da je ova struka do te mere proizvoljna. Ne samo da nismo u stanju da razaznamo zdrave ljude od bolesnih, nego i obrnuto. Nisam ni slutio da je i stopa falš negativa toliko visoka! Regularne pacijente, koji su samoinicijativno došli na pregled oni su vratili kući sa idejom da im nije ništa. Hej ljudi, pa nisam vam nikoga poslao. Rekao sam, a nisam!!! Vi ste bolesne ljude proglasili zdravima i osporili im pravo na tretman. I šta ćete sada da mi kažete?! Vas niko nije lagao kao vaše prethodne kolege. Niko vam nije rekao da čuje glasove koje ne čuje. Oslanjali ste se na subjektivne podatke, na izjave pacijenata o tome kako im je. Zar ne shvatate, ove izjave bile su istinite!!! A vi stručnjaci, vi im niste poverovali… Veeelika šteta. Po njih, po vas, po čitavu koncepciju duševnog života.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Istorija psihijatrije Pripovetke

Tags: , , ,

Rozenhanov eksperiment: 1. deo

Čuveni eksperiment dr Rozenhana zaista se dogodio. I to u dva navrata. Oba puta, ovaj dovitljivi psiholog ismejao je svoje kolege u javnosti, brutalno dokazujući njihovu neukost. Kako bi makar na trenutak iskusili sve ono što su njegovi dobrovoljci doživeli tokom eksperimenta i shvatili dalekosežne implikacije ovog “raskrinkavanja”, ovu istorijsku dramu prenosim u prvom licu, u vidu priče, čiji je glavni junak mogao biti i neko od nas.

Stanari ludnice

Bilo je to davnih 70-ih, a sećam se kao da je bilo juče. Bruklin, svetla velegrada, iz Engleske nam dolazi svež val anarho panka. Imam 22-e godine, studiram psihologiju, čini mi se ceo svet je predamnom. Ljudi se socijalizuju na okolnim protestima, kroz grad tutnji muzička revolucija, a ja imam pametnija posla. Teško je čak i zamisliti da nekome u to vreme može da se dešava nešto interesantnije. Ali može, uveriću vas.

Dolazim na svoje prvo predavanje. Kažu predavaće čuveni Rozenhan. Onaj isti koji je nekoliko godina svoga života žrtvovao kao čistač neke ludare kako bi bolje pronikao u mozak ludaka. Kakav fanatik. Sedam u prvi red da bi ga bolje čuo. Amfiteatar je krcat. Počinje sa: „Dragi studenti, ispričaću vam jednu priču…“ I tu nam je u tri sata detaljno opisao svoja iskustva sa onima koji su sišli s uma. Da ne dužim čega sam se sve tu naslušao… „Objektivni kriterijumi ludila ne postoje, sve je izmišljotina“, grmelo je iz grla ostrašćenog dr Rozenhana. Poenta je da ja sedim, onako mlad i zelen, širom otvorenih usta iz kojih se sprema da kapne bala. Uporedo dižem ruku i pristajem, ne znam ni na šta, ali pristajem, pristajem na sve što ovaj ingeniozni čičica predloži. Tako sam se prijavio za eksperiment. Samo ja, sam samcijat, od prepunog amfiteatra. Pa ko bi još išao u ludnicu, ako može ludo da se provodi po koncertima?

Skupio je nas osmoro. Jedan pedijatar, jedan psihijatar, tri svršena psihologa, jedan slikar, jedna domaćica i moja malenkost. Bio sam najmlađi, ali ništa manje zanesen idejom. Instrukcija je bila jasna – otići u neku psihijatrijsku ustanovu i na prijemu reći da čuješ glasove. „Nakon toga ponašajte se uobičajeno, bez ikakve glume“, objasnio je profesor. To smo i uradili. Sve je teklo po planu, dobismo dijagnozu shizofrenije zbog auditivnih halucinacija o kojima smo izvestili nadležne.

Delim sobu sa još tri ludaka. Jedan se po ceo dan klati na svom krevetu i ispušta neke čudne krike, drugi viljuškom kopa neku rupu u zidu i zlurado se smeška kao da smišlja plan evakuacije, a treći mrmlja nešto sebi u bradu i šeta se gore-dole po sobi. Ja sedim na krevetu i čitam dnevne novine koje nam izjutra uredno dostavljaju. Pitam se zašto uopšte to rade, kome ih donose? Za vizitu obično donesu šaku lekova, plastične čašice sa vodom i pitaju kako smo. Ja uzmem svoju porciju, odložim je na natkasnu da bi njome kasnije počastio filadendron u hodniku i izjavim da se osećam dobro. Da vas ne zamaram, sedamnaest dana scenario se ponavlja. Niko da primeti da nisam lud. Štaviše porcije mi se povećavaju. Zapisujem sve šta mi se dešava na listu papira. Isprva tajno, da niko ne vidi, a kasnije naočigled svih. Ni to nije dovoljno da me raskrinkaju. Jedna debela sestra je čak u moju listu zapisala ovaj pacijent ima izražen simptom piskaranja. Da li je moguće, i pisanje se u ludnici tumači kao znak ludila? Što se više trudim i napinjem da ih uverim u svoju normalnost to su moji pokušaji bezuspešniji.

Trideseti dan. Rozenhan ne dolazi. Nismo precizirali tajming, ali žuri mi se, već predugo sam ovde i koliko vidim nema mi spasa ako se ne pojavi spasitelj. Sam ne mogu dokazati da sam zdrav. Hvata me panika… Jedno jutro zatičem na naslovnoj u novinama sledeće – Otkriven novi lek za shizofreniju! Odjednom me podilazi jeza i žmarci struje čitavim telom. Pa ko je lud da nas sada proglasi normalnima?! Mi smo izvor prihoda, zbog nas cveta farmako industrija! Trebamo im, ludi ili normalni, svejedno je.

Pedeset i drugog dana profesor dolazi po mene. Da bi me izvukao iz njihovih šaka bile su mu potrebne pune šake dokaza – moja studentska knjižica, uverenje o mom mentalnom zdravlju, njegove isprave kojima dokazuje da je doktor psihologije i profesor univerziteta.

Izlazim iz sobe sa Rozenhanom pod ruku, koračamo lagano. Bacam poslednji pogled u pravcu svog bivšeg prebivališta što čuči u dnu hodnika. Poslednja slika koja mi se tako jako urezala u sećanje bio je skvrčeni i sasušeni filadendron kome očigledno nisu prijali brižljivo davani obroci.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Istorija psihijatrije Pripovetke Shizofrenija

Tags: , , , , ,

Psihijatrija VS Antipsihijatrija

Antipsihijatrija ne postoji kao sistematizovani sled ideja, te je teško ekstrapolirati sržne i zajedničke karakteristike ove raznolike grupe gledišta. Pod pojmom „antipsihijatrijski“ trebalo bi obuhvatiti sve one stavove i koncepcije čiji način interpretacije potrebnog i poželjnog odnosa prema duševno poremećenim ljudima ne samo da odstupa od psihijatrijskog pristupa duševno poremećenom, od oblika i sadržaja psihijatrijske ideologije, već je i upravljen protiv psihijatrijske teorije i prakse. Ukratko, ideologija ove orijentacije je demoratska, humanitarna i tolerantna.

Antipsihijatrijski pokret je počeo da se razvija 60-ih godina XX veka, i njegovo pojavljivanje bilo je višestruko uslovljeno. Uglavnom usmereni na nezadovoljstvo tradicionalnim psihijatrijskim učenjem, izvori antipsihijatrije mogu se sažeti u tri ključne grupe:

Prvo, psihijatrijska praksa nije uspela, niti je mogla da uspe da potpuno ideološki falsifikuje važan deo svog društvenog zadatka i funkcije, a to je kontrola duševno poremećenog čoveka putem njegovog odbacivanja i izolacije. Stoga je psihijatrijska praksa predstavljala privlačnu metu napada svih onih koji su posebno osetljivi na svako ograničavanje i ugrožavanje individualne slobode. Otud antipsihijatri kao potku svojih učenja uzimaju filozofiju egzistencijalizma, koja naglašava ideju slobode izbora, i inspiraciju nalaze posebno u radovima Ž. P. Sartra (Kecmanović , 1978).

Drugo, po shvatanjima antipsihijatara, ideološki iskrivljena svest psihijatrijskog pristupa duševno poremećenim osobama je u izvesnom broju slučajeva postala isuviše očigledna, pa i nedopustivo upadljiva. Ona se ogleda u raskoraku između krajnjeg efekta primene pojedinih terapijskih mera od strane psihijatara i zvaničnog stava i stručnih tvrdnji o smislu i cilju njihove primene. Svi oblici tretiranja mentalnih poremećaja predstavljaju rečitu potvrdu psihijatrijskog stava, po kome u svetu duševno obolele osobe nema mesta pojmovima odgovornosti, izbora i slobode, te su time nespojive psihijatrijske intervencije i priroda razumevanja patoloških fenomena.

I konačno, s obzirom da psihijatrija „prevodi“ individualno-psihološke u šire drušvene stavove u odnosu na duševno poremećene ljude, svi oni koji su iz bilo kog razloga kritički ili otvoreno neprijateljski nastrojeni prema datoj društvenoj strukturi i njenim normativima, koriste se kritikom psihijatrije i zagovaranjem antipsihijatrije, kao sredstvom iskazivanja svog stava prema aktuelnom obliku društvenog uređenja (Kecmanović, 1978). U tom kontekstu, antipsihijatrija ističe potrebu za prestruktuiranjem kako pojedinca, tako i društva u celini, i nalaže da je za taj proces nužna promena, a ne pasivno prilagođavanje.

Pored ovako široko određenih shvatanja o psihijatrijskoj disciplini koja su predstavljala bazu za formiranje antipsihijatrijske misli, neophodno je istaći i dva ključna događaja koja su obeležila pojavu antipsihijatrijske paradigme, a to su:

  1. kriza psihijatrijske institucije u organizacionom i funkcionalnom smislu i
  2. kriza medicinskog modela mentalne bolesti

Glavne ose razlikovanja

Analitički um VS Dijalektički um

U cilju isticanja osnovnih okosnica antipsihijatrijskog pristupa, i ujedno razgraničenja između ovog i psihijatrijskog pristupa, korisno je osloniti se na prikaz Kecmanovića (1978), koji metaforično psihijatriju poistovećuje sa analitičkim (pozitivističkim) umom, a antipsihijatriju sa dijalektičkim umom. Dok je kod zastupnika analitičkog uma, predmet istraživanja dat izvan istraživača, dotle u dijalektičkoj paradigmi između istraživača i predmeta istraživanja postoji interakcija. Odnos između istraživača i njegovog predmeta u psihijatrijskoj paradigmi je diskontinuiran, a u okvirima antipsihijatrije dijalektičan.

Pasivnost VS Aktivnost

Dalje, psihijatriju karakteriše dvostruka pasivnost: posmatrača u odnosu na posmatrani sistem i posmatarani sistem u odnosu na posmatrača (Kecmanović, 1978). S tim u vezi, ona se zalaže za stav po kom bolesnik ima bolest kao vanvremenski atribut pridodat njegovom biću kao nešto sobom dato, završeno, pa time i implicitno nepromenljivo. Antipsihijatri protestvuju protiv ovog stava i postuliraju aktivnu ulogu bolesnika u sistemu.

Eksteriornost VS Interiornost

Eksteriornost koju zagovara psihijatrija, podrazumeva da se njeni zastupnici odnose prema svom predmetu zanimanja kao prema nečem spoljašnjem, odnosno poremećaj je shvaćen kao nešto faktičko i objektivno odvojeno od obolele osobe, čime pojedinac nije moralno odgovoran za svoje stanje i ponašanje. Nasuprot tome, antipsihijatri promovišu interiornost, po kojoj mentalni poremećaj nužno ima individualan pečat.

Univerzalnost VS Individualnost

Za psihijatre, simptomi i znaci nisu originalan, za svakog pojedinca specifičan način izražavanja vlastite patnje, već faktori univerzalne patološke slike, iza koje se uzalud traži individualan projekat. U kontrastu sa mišljenjem po kome su patološki fenomeni apstraktni i univerzalni, antipsihijatri se zalažu za shvatanje po kome je nužno istraživati patologiju konkretne osobe, sa svim njenim specifičnostima.

Prirodna nauka VS Nauka o osobama

I poslednja razdelna linija tiče se samog korena nastanka ove dve paradigme. Psihijatrija, kao specijalistička grana medicine, bazirana je na prirodnim naukama, i analitički um koji joj je u osnovi, diktira da je ona nauka koja se bavi procesima (koji se dešavaju u mozgu), simptomima i sindromima, koji determinišu mentalni poremećaj. Sa druge strane, antipsihijatrija je nauka o osobama (science des personnes), čije je poreklo u društvenim naukama, i orijentisana je prvenstveno na razumevanje patologije, onako kako se ona oformljuje u procesu razmene između ljudi.

Categories: Antipsihijatrija Istorija psihijatrije Nauka

Tags: , , ,

Istorijski razvoj psihijatrije

Od kada je konstituisana psihijatrija kao specijalistička grana medicine, u njenom razvoju možemo pratiti tri sukcesivna perioda: period „azilske“, dinamske i dijagnostičke psihijatrije. Pomenuta tri perioda svojim smenjivanjem, dovela su do dve velike revolucije u psihijatrijskoj nauci, i mogu se razlikovati kako po načinu na koji kategorizuju mentalne poremećaje, tako i po tretmanu duševno obolelih pojedinaca.

„Azilska“ psihijatrija

Krajem XVII veka u Evropi i početkom XIX veka u Americi otvoreni su specijalizovani azili za tretiranje malog broja ozbiljno mentalno poremećenih pojedinaca. U to vreme, vodeći psihijatar, a ujedno i prvi koji je pokušao da napravi univerzalnu i iscrpnu taksonomiju mentalnih bolesti, Emil Krepelin, ozvaničio je da postoje samo dve velike dijagnostičke kategorije: dementia praecox (sada poznata kao shizofrenija) i depresija. Do XX veka etikete mentalnih bolesnika bile su rezervisane samo za one čije je ponašanje bilo ekstremno čudno, neshvatljivo i remeteće po nju / njega i okolinu.

Klasifikacija mentalnih poremećaja razvijana u tom periodu, bila je veoma jednostavna i limitirana na kategorije imbecilnosti i ludila. Kada je 1918. godine objavljena prva zvanična psihijatrijska taksonomija mentalnih poremećaja, ona je brojala svega 22-e kategorije, od čega je 21-a predstavljala različite manifestacije psihotičnih poremećaja, a samo jedna je u sebe uključivala pacijente koji nisu bili psihotični (Horwitz, 2002). Psihijatri su ove dijagnostičke kategorije posmatrali kao diskontinuirane entitete, gde svaku karakterišu zasebni simptomi, etiologija, tok bolesti i različit tretman.

Oslonjeni na biologiju, psihijatri su verovali da simptomi mentalne bolesti potiču od različitih promena na mozgu i nervnom sistemu uopšte, što je i uobličilo način na koji su pacijenti tretirani (farmakološkim šokom, različitim oblicima averzivnih terapija, lobotomijom, elektrošokom,..). Sa druge strane, kako je psihijatrijska klasifikacija bila rezervisana za teške slučajeve koji su zahtevali hospitalizaciju, osobe sa problemima personalne prirode nisu mogle biti njihovi klijenti, budući da svoje probleme nisu mogli formulisati uz pomoć psihijatrijskih termina.

Dinamska psihijatrija

Krajem XIX veka S. Frojd uneo je revoluciju u tumačenje prirode mentalnog poremećaja, a njegova psihoanalitička teorija poslužila je kao osnova za razvoj dinamske psihijatrije. U kontrastu sa azilskom psihijatrijom, koja je prvenstveno bila usmerena na identifikovanje malog broja distinktivnih dijagnostičkih kategorija, dinamska psihijatrija nije za cilj imala da se bavi izolovanim i strogo odvojenim psihopatološkim fenomenima. Umesto toga, bazični princip dinamske klasifikacije bio je da poveže neurotično sa normalnim ponašanjem, i da klasifikuje oba kao varijante zajedničkog razvojnog procesa. Ovaj okvir zamaglio je granicu između normalnog i neurotičnog, ali je zadržao distinkciju između psihotičnog i svih ostalih ponašanja. Na taj način diferencijacija između normalnog i neurotičnog bila je zasnovana na stepenu, a ne vrsti (kao između normalnog i patološkog), i između ovih oblika ponašanja uspostavljen je kontinuum.

Diskurs koji je kreirala dinamska psihijatrija obuhvatao je mnogo više od psihoza i neuroza, ne bi li objasnio široki okvir problematičnih psiholoških i ponašajnih stanja (lični problemi, nesreća, devijantno ponašanje,..). Ovako uspostavljeno stanovište u psihijatriji omogućilo joj je još jednu „prednost“ u odnosu na „azilski“ period, tj. dozvolilo je praktičarima da prenebregnu problem institucionalnog lečenja mentalno poremećenih pojedinaca otvaranjem većeg broja privatnih klinika, i ponude na taj način svoje usluge većem broju klijenata.

Sledeći zaokret do koga je dovela dinamska psihijatrija tiče se interpretacije samih simptoma. Dok su simptomi u okviru „azilske“ psihijatrije posmatrani kao indikatori moždanih disfunkcija, u okviru ovog novog perioda fokus je bio na unutrašnjim mentalnim procesima. Reforma je išla od objašnjavanja duševnih ili somatskih problema navođenjem moždanih uzroka (po uzoru na fizičke bolesti), do naglašavanja značaja psihološkog konflikta, koji je simbolično manifestovan preko simptoma bolesti. Simptomi više nisu posmatrani kao direktna ekspresija bolesti, već kao rezultat složene interakcije između nesvesne dinamike i represivnih procesa. Iz tog razloga menja se i sama priroda tretmana duševno obolelih, koja sada nalaže da se problemi individue jedino mogu otkloniti putem intenzivne eksploracije njenih najintimnijih misli i osećanja u razmeni sa terapeutom, i to sa ciljem da se razumeju manifestovani simptomi, koji potiču iz njene personalne istorije (Horwitz, 2002).

Prvi zvanični priručnik Američke Psihijatrijske Asocijacije (APA), tačnije DSM-I (1952) koji je brojao 198 nozoloških kategorija, kao i njegov sledbenik DSM-II (1968), u kom je klasifikacija proširena na 221 klaster mentalnih poremećaja, reflektovali su stanovište dinamski orijentisanih psihijatara. Ovi priručnici nisu pretendovali da proizvedu visoko elaborisan klasifikacioni sistem. Pa ipak, broj dijagnostičkih kategorija bio je u stalnom porastu, i sve je širi bio auditorijum koji je prihvatao dinamska objašnjenja mentalnih poremećaja. Tako je tokom dominacije dinamske psihijatrije, psihijatrija transformisana od discipline koja se bavi „ludilom“ do discipline koja se bavi normalnošću i problemima življenja. Fluidna granica između neurotičnih i normalnih stanja i ponašanja, zapravo je dovela do ekspanzije diskursa psihopatologije.

Dijagnostička psihijatrija

Rapidni kolaps dinamske psihijatrije koja je dugo bila na kulturalno dominantnoj poziciji, bio je povezan sa promenama u nauci, politici i ekonomskim uslovima, koji su „prisilili“ psihijatriju da redefiniše svoj predmet proučavanja. Dinamsko stanovište bilo je inkopatibilno kulturalnoj klimi koja se pojavila 60-ih godina XX veka. Socijalni kontekst koji je okruživao psihijatriju zahtevao je njenu potpunu transformaciju, ukoliko želi da preživi kao grana medicinske nauke.

Medicina je u tom periodu usvojila nove metode, koje su bile primerenije tadašnjim koncepcijama nauke, i koje su isticale zahtev da se entiteti bolesti precizno definišu i podvrgnu naučnoj analizi. Inkluzivni i difuzni koncept mentalnog poremećaja prisutan u dinamskoj psihijatriji, nije mogao da posluži razvoju preciznih klasifikacionih sistema koji su dominirali medicinskom kulturom toga vremena. Medicinski praktičari doveli su u pitanje ne samo validnost sržnih koncepata dinamske psihijatrije, već takođe i njenu sposobnost da diferencira entitete koje proučava. Stoga, trend zanemarivanja dijagnoza morao je da se prevaziđe, te je 70-ih godina XX veka psihijatrija preuzela dijagnostički model iz medicine. Psihijatrija je reorganizovana od discipline u kojoj su dijagnoze imale marginalnu ulogu, do one u kojoj su postale osnova njene specijalnosti.

Dijagnostička psihijatrija u kontrastu sa dinamskom, definiše mentalni poremećaj na osnovu prisustva „očiglednih“ simptoma, koji su direktni indikatori mentalnog poremećaja i zanima se posebno za uzročne faktore njihovog nastanka. Mentalni poremećaji su shvaćeni kao „prirodni“ entiteti koji postoje u telu i koji proizvode posebne simptome koje osoba ispoljava. Oni se mogu detektovati na osnovu objektivnih kriterijuma, i nastaju nezavisno od lične istorije pojedinca i socijalnog konteksta u kom se pojavljuju. Ova sržna postavka dijagnostičke psihijatrije bila bi potpuno neodrživa u dinamskom modelu bolesti. Pored toga, dijagnostički model traži primarne uzročnike poremećaja u moždanim disfunkcijama, pre nego u disfunkcionalnom detinjstvu, što dovodi do promene u tretmanu, koja ide od intrapsihičke eksploracije ličnosti (u dinamskom modelu) do pronalaženja najboljeg medikamenta za otklanjanje simptoma (u dijagnostičkom modelu).

Dijagnostički priručnici za klasifikaciju mentalnih poremećaja DSM-III, DSM-III-R, DSM-IV i DSM-IV-R, kreirani su pod okriljem dijagnostičke psihijatrije, i bili su usmereni na povećanje adekvatnosti, preciznosti i naučne zasnovanosti nozoloških kategorija. Umesto fluidnih granica i kontinuiteta na relaciji normalno-neurotično, pomenute revizije DSM-a vraćaju se na Krepelinski sistem klasifikovanja mentalnih poremećaja koji je dominirao u periodu „azilske“ psihijatrije, i koji se zalagao za uspostavljanje fiksiranih i međusobno odvojenih entiteta bolesti.

DSM-III objavljen 1980. vodi daljoj proliferaciji diskursa psihopatologije i broji 265 dijagnostičkih kategorija; DSM-III-R (1987) nastavlja ovaj trend proširujući listu na 292-e dijagnostičke kategorije, DSM-IV (1994) broji 340 dijagnostičkih kategorija, a DSM-IV-R čak preko 380, i to sa tendencijom njihovog daljeg porasta (Horwitz, 2002). Ne bi li očuvali ugled i naučnu utemeljenost svoje profesije, dijagnostički psihijatri u procesu razvijanja pomenutih klasifikacionih sistema nisu mogli da zanemare dijapazon problematičnih ponašanja otkrivenih i tretiranih od strane dinamski orijentisanih kolega, te su pristupili kreiranju dovoljnog broja dijagnostičkih kategorija kojima će ova ponašanja biti obuhvaćena. U tom smislu, naglašavanje značaja pouzdanosti dijagnoza od strane psihijatara predstavljalo je intelektualno oruđe kojim je opravdavan razvoj novih klasifikacionih sistema, kao i porast nozoloških kategorija. Zapravo, psihijatri su proliferaciju dijagnostičkih kategorija obrazlagali napretkom u psihijatrijskoj nauci, koji je, u njihovoj interpretaciji, doveo do toga da se „nekada“ složeni i „neuhvatljvi“ simptomi mentalne bolesti, sada preciznijim, analitičkim putem mogu jasno izolovati, gradeći na taj način nove, specifičnije i jasno diskretne forme patološkog ispoljavanja.

Velika kulturalna transformacija u konstruisanju mentalnog poremećaja u okviru psihijatrije desila se u relativno kratkom periodu.

Brojne promene se zarad bolje preglednosti mogu sumirati u nekoliko tačaka:

1) klasifikacije mentalnih poremećaja su raznovrsnije i ekstenzivnije u poređenju sa onima u periodu „azilske psihijatrije;
2) one vode inkluzivnosti sve većeg broja ponašanja u oblast psihopatologije;
3) zahvaljujući progresivnom širenju diskursa psihijatrije, sve veći broj klijenata pronalazi sebe u kontekstu datih dijagnoza, što za posledicu ima eroziju normalnosti;
4) dolazi do promena u uslovima u kojima se obavlja tretman sa duševno obolelim osobama, i to od azila i zatvorenih institucija do kancelarija i terapijskih soba;
5) broj radnika u oblasti mentalnog zdravlja doživljava ekspanziju;
6) koncipiranjem mentalnog poremećaja kao bolesti mozga i isticanjem zahteva za otklanjanjem simptoma, farmaceutske kompanije se udvostručuju i konstantno plasiraju nove lekove na tržište.

Ceo projekat biva propraćen podrškom masovnih medija, koji upućivanjem auditorijuma u oblast psihopatologije, doprinose da se abnormalno više ne percipira kao nešto strano i čudno. Naposletku, može se zaključiti da ovaj projekat ima kako svoje negativne, tako i svoje pozitivne posledice. Sa jedne strane, dolazi do upliva patologije u sferu normalnosti, posredstvom čega brojni problemi koji su do nedavno percipirani kao svakidašnji i regularni, počinju da bivaju zaodenuti patološkim karakteristikama. Sa druge strane, edukovanje auditorijuma i njegovo upoznavanje sa različitim aspektima abnormalnosti, eliminisalo je brojne do tad aktivne i široko rasprostranjene predrasude o duševno obolelim pojedincima, i učinilo patološko familijarnijim, a time ujedno i prihvatljivijim.

Fotograf Džeremi Haris uslikao je napušteni enterijer nekoliko azila koji su radili u 19. veku u Americi. Pred ovim grotesknim slikama ne možemo ostati ravnodušni…

Pogledajte galeriju!

* Ako ste propustili tekst koji govori o statusu koncepata zdravlja i bolesti u periodu pre pojave psihijatrije možete ga pogledati ovde:

Zdravlje i bolest pre nastanka psihijatrije

Categories: Istorija psihijatrije Nauka

Tags: , , , ,

Zdravlje i bolest pre nastanka psihijatrije

Imajuću u vidu konstantne sukobe u verovanjima koja se odnose na zdravlje i bolest, gotovo da je nemoguće dati verodostojan prikaz istorije ovih pojmova. Opravdano je, u tom kontekstu razdvojiti tri istorijske epohe, koje na adekvatan način reprezentuju promene opštih teorija zdravlja i bolesti: period predmodernih društava, period srednjeg veka i period začetka modernog društva.

Predmoderna društva

Primitivna shvatanja o bolesti u svojoj osnovi bila su daleko od onoga što danas nalaže medicinski model, jer shvatanja o naučno utemeljenoj higijeni i brizi o sopstvenom telu, još uvek nisu ni postojala. Bolest je, bilo mentalna ili fizička, bila povezivana sa religioznom sferom, a lečenje je bilo prevashodno usmereno na zdravlje duše, a ne tela. Bolestan pojedinac u takvom sistemu verovanja nije bio nedužan i objektivno odvojen od svoje bolesti (kako će to kasnije implicirati medicinski model), već moralno odgovoran i neraskidivo povezan sa svojom bolešću, onaj koji zasluženo trpi, jer se oglušio o norme svoje kulture. Koncept na osnovu koga se svetu daje struktura i značenje bio je baziran na predstavama o religijskoj čistoti, i grehu sa druge strane. U tako opojmljenom sistemu značenja, bolest je predstavljala zasluženu kaznu za kršenje „svetih“ normi i bila je tumačena posredstvom zlih sila koje napadaju ljudska bića. Sile dobra i zla bile su polazišna osnova za objašnjenje i opravdavanje ljudske patnje i bola, tako da su glavne pretpostavke bolesti bile situirane u diskurs fenomena svetog.

crno bela veštica

Budući da je granica između lečenja, magije i religije u primitivnim zajednicama bila zamagljena, dijagnostičke odluke i tretman bili su sprovođeni duž ove konfuzne dimenzije. Magija je imala funkciju obezbeđivanja izvesne strukture, kao i predvidljivosti u nesigurnim i opasnim kontekstima. Sa druge strane, religija je služila kao sredstvo prenošenja opštih kulturalnih vrednosti. Etiologija i tretman bolesti objašnjavali su se natprirodnim uzrocima (npr. zaposednutošću demonskim silama), a stanje bolesti se sagledavalo na osnovu morala (kao kazna za grešnost).

Kategorije bolesti su bile organizovane u kontekstu svetog, ali nisu bile jasno diferencirane, već su zapravo predstavljale jedan zajednički i širok okvir u koji se svrstavaju osobe koje po svom ponašanju (veštičarenje, padanje u trans, gatanje,…) doprinose porastu socijalne nesigurnosti, i to svojim zadiranjem u polje zabranjenog i tabuiranog. Tabui primitivnih naroda kreirani su u cilju zaštite ljudi od zlih sila i imali su funkciju opomene i regulisanja ljudskog ponašanja u interesu zajednice kao celine. Uvreženo je bilo shvatanje da pojedinci, koji ne poštuju ritualne zabrane, donose nesreću i bolest čitavom plemenu, te su posledično nad njima bili sprovođeni isceliteljski rituali različitog karaktera (bičevanje, sakaćenje, obredi žrtvovanja, itd.).

Srednji vek

Srednji vek i crkvena ideologija predstavljali su prekretnicu između diskursa svetog i diskursa nauke kojima je objašnjavano „ludilo“. U ovom periodu javlja se jasnija podela na laike, koji su iskusili grešnost, i monahe i sveštenike, koji su posvetili život Bogu. Ova podela stvorila je karakterističan sistem razmene između vernika, koji su uživali svu blagodet, i nevernika, koji su ovu blagodet mogli primiti sada čvršće utemeljenim i šire priznatim sredstvima, kao što su krštenje, pričest i ispovest. Na taj način, biti zdrav postaje privilegovan status manjine, tačnije crkvenih pobornika, a suprotno – biti bolestan, postaje obuhvatna kategorija.

Javlja se kolektivno uverenje da je bolest iskvarenost koja ukazuje na grešnost ljudske vrste, ali istovremeno otvara put ka uvidu i spoznaji. Propagira se model po kome su sveštenici predstavljali odgovorna lica za telesno zdravlje i spasenje duše svojih podanika. Prenoćišta u crkvama, kao neka vrsta preteče današnjih bolnica, postaju mesta otvorena za širi krug osoba, koja pod svoje okrilje primaju kako mentalno poremećene, tako i fizički bolesne (leprozne, obolele od kuge), skitnice, društveno nemoralne pojedince,… Predstavnici crkvenih učenja nisu u duševno poremećenim videli i prepoznavali duševno poremećene osobe, već đavole, veštice i zle duhove, i u to vreme socijalna uloga ovih stvorenja imala je funkciju uobličavanja i objektivizovanja ludila kao takvog.

Bolest je imala karakteristično dvosmislen status; ukazivala je istovremeno na mogućnost božanskog izbora i na grešnost žrtve (Tarner, 2005). Zvanične religije pod okriljem crkvenih institucija samo su produbile verovanja o bolesti začeta u primitivnim zajednicama, nudeći još moćniju i dalekosežniju doktrinu grešnosti. Istovremeno, predstavljale su uvod u savremenu medicinsku praksu, obezbeđivanjem institucionalnog modela brige iz kojeg su se razvila prva organizovana sredstva pomoći i inicijalna medicinska podrška. Uz pomoć crkve, kao dominantne političke institucije srednjovekovnog perioda, greh je postao regulisan i komercijalizovan praksom ispovedanja, a grešnost i bolest ukoliko se ne okaju verski regulisanim procedurama, posmatrane su kao izopačenost i najsurovije tretirane (prognanstvom, spaljivanjem na lomači,..).

Moderno društvo

Sa procesom modernizacije i napretkom tehnologije, zdravlje i bolest počinju da bivaju obuhvaćeni različitim naučnim diskursima. Istovremeno, sa porastom statusa medicinske profesije, opada status i uloga magijskih i religijskih tumačenja bolesti.

Narastajući upliv medicine u tretiranje psihopatoloških fenomena vodi tome da entiteti bolesti postaju sve diferenciraniji, a stanja bolesti sve specifikovanija. Po prvi put se pojavljuje diferencijacija između fizičkog i mentalnog zdravlja, iako se i dalje mentalne bolesti tretiraju po uzoru na fizičke, odnosno traži se njihova telesna osnova.

Takođe, javlja se i razdvajanje između bolesti i obolelog. Bolest biva izmeštena iz osobe i objektivizirana, čime se ukida odgovornost pojedinca za stanje u kom se našao. Umesto toga, bolest se objašnjava pomoću termina prirode, i to ukazivanjem na uzročne agense, kao što su bakterije ili virusi. Ukratko, bolest se shvata kao posledica malfunkcija koje su izazvane infekcijama, a lečenje se zasniva na različitim strategijama koje pokušavaju da kontrolišu ove infekcije medicinskim intervencijama (lekovima, odmaranjem, hirurgijom,..). Procedura dijagnostikovanja biva zaodenuta velom nauke, a tretman bolesnih pojedinaca postaje manje surov i rigorozan i dobija karakter opravdanosti. Zdravlje se poboljšava ličnom higijenom, izolacijom virusa i bakterija, vakcinacijom, i obraćanjem za pomoć visoko obučenim lekarima, koje podržava sistem univerziteta, medicinskih fakulteta i opštih bolnica.

Pretendujući da se ustoliči kao vrednosno neutralna disciplina i udalji od shvatanja bolesti proizišlih iz kolektivističke perspektive (što karakteriše prethodna dva perioda), medicina ipak ostaje povezana sa paradigmama moralnog ponašanja. Medicinske kategorije ne mogu se percipirati kao neutralne, jer one obično prenose metafore društva kojima se određena stanja smatraju poželjnim i odobravaju, a određena štetnim i sankcionišu. Stoga su opšte teorije zdravlja i bolesti koje objašnjavaju medicinsko stanje čovečanstva uvek oblikovane i organizovane oko dominantnih ideologija i verovanja kulture.

Bez obzira na epistemološke teškoće koje okružuju shvatanja o entitetima bolesti, postoji rašireno slaganje da su se koncepcije bolesti tokom istorijskog razvoja značajno promenile (Tarner, 2005). Samo ukazivanje na to da svaka psihopatološka pojava ima promenljivu istoriju, implicira relativističko gledanje na stvarnost. U tom kontekstu, može se reći da se pojmovi zdravlja i bolesti veoma često vezuju za osnovna religijska i moralna gledišta, a razlike u orijentacijama prema zdravlju i bolesti često odražavaju osnovne strukturalne i kulturalne razlike u odnosima moći u društvu. Ishod svega je da ne postoji dovoljna saglasnost o tome šta sačinjava zdravlje, a šta bolest, i da ovi pojmovi ostaju nedovoljno određeni i kontroverzni.

Categories: Istorija psihijatrije Nauka

Tags: , , , ,

Gospodin Ψ

~ Psihodijagnostika ~

Postoji jedan Gospodin Ψ. Jedan veoma neobičan gospodin, u svakom smislu. Ponajviše, jer je gotovo besmrtan. Rodio se pre par vekova, još uvek je živ, a što je najčudnije, kako vreme prolazi on se samo podmlađuje. Svakom decenijom on je sve svežiji, moderniji i ulickaniji, skoro da ne možeš da ga prepoznaš s’ početka. Ima zaista puno godina, ali i jednu veoma zgodnu sposobnost, atipičnu za stare ljude, da se prilagođava svim modnim trendovima. Moglo bi se reći kameleonsku sposobnost. Ali ono što on menja nije moda u pravom smislu te reči, on menja mišljenja, stavove, teorije, istine, ostajući uvek iste spoljašnosti. Uvek je elegantan, sofisticiran, ali ne upadljiv. Nosi pretežno siva odela, ili ona koja ne bodu oči. Dakle, on je zadužen za modu percepcije iliti samopercepcije, ali one unutrašnje.

Osim besmrtnosti, ono što dodatno fascinira u njegovoj biografiji je činjenica da je uspevao da živi i radi na više mesta istovremeno, ali bukvalno, bez seljenja. Ili bolje rečeno uspeva, jer i danas to čini. Kao da poseduje neku vremensku mašinu koja omogućava da je njegov duh prisutan istoga trena po svim mestima zemaljske kugle.

Iako čudak i jedini od svoje vrste, ne može se reći da živi u socijalnom vakumu. Naprotiv, ima čak i dosta prijatelja – lekara, pravnika, farmaceuta. Ipak, ako želite da znate ima li najboljeg prijatelja, reći ću vam. Ima! Njegov najprisniji prijatelj sa kojim deli sve svoje tajne svih ovih vekova je njegov Pomoćnik Kauč. Za razliku od Gospodina Ψ koji odoleva zubu vremena, Pomoćnik Kauč nije te sreće. Na njemu možete videti ozbiljne znake starenja, istrošen je i umoran, gotovo zguren od preduge karijere. Nekada je bio opasno zgodan tip, čvrst, jak, blještao je u skupocenom satenu. Danas to nije slučaj. Polako se povlači u ilegalu i sve manje radi.

Otkriću vam najzad tajnu čime se Gospodin Ψ bavi, jer verujem da vas to zanima. Nekada davno ljudi su dobijali prezimena upravo po svojoj profesiji. Baš tada, davno, i naš Gospodin Ψ dobio je svoje prezime. Ψ (čitaj psi), od grčke reči psiha ili duša. Dakle, sada je jasno da se Gospodin Ψ upravo bavi ovom neobično zanimljivom pojavom, ljudskom dušom. Poput lekara koji se brinu za naše telesno zdravlje, Gospodin Ψ je oduvek bio zaražen idejom da istraži ljudsku dušu, sve njene boli i patnje i nađe odgovarajuće tretmane. Zanimale su ga sve duše, svih rasa, svih kultura, svih epoha, svih zemaljskih kutova. Želeo je da napravi univerzalni patent za detekciju svekolike duševne boli. Ovaj veliki projekat za lika poput njega bio je mačji kašalj. Dozvolite zato da vam ukratko opišem karakter Gospodina Ψ.

To je jedna veoma maštovita persona, čija živa imaginacija pomera sve granice neuskladivosti, visprenog je duha, nadasve radoznao i inovativan, promućuran, u svom radu je jako sistematičan, voli da gradi obuhvatne teorije o fenomenima koje ispituje, dosta je samokritičan, pa često nije zadovoljan produktom svog rada. Iz tog razloga često menja mišljenje, poništava sopstvene teorije pod ubeđenjem da su zastarele i sa lakoćom gradi nove koje uspevaju da premoste uočeni jaz. On ceni znanje, tačnost i preciznost, pa svaku svoju teoriju koliko god da je posledica neke njegove fantazije ili sanjarenja proverava na vanjskom svetu i vaga koliko mu dobro paše. Taj isti vanjski svet, to sasvim jedinstveno stvorenje koje se zove Društvo, uglavnom je saglasno sa svim njegovim opisima, a čak i ako nije, ne buni se previše jer veruje da on poseduje veće znanje. Ova vera nije došla niotkuda, postojali su za nju nebrojeni razlozi. Među njima, najzaslužnije su retoričke sposobnosti samog Gospodina Ψ. Njegove verbalne piruete su takve da bi poverovali da je crno zapravo belo, a belo crno. Takav govornik se retko sretao, bilo kada, na bilo kojim prostorima. Plenio je svojim stavom, svojim raskošnim frazama, argumentativnim izlaganjem, ma niste mu mogli uloviti grešku. Pre ili kasnije poverovali biste u bilo šta. Tolika samouverenost, uz dozu arogancije i ogromnu količinu ubedljivosti bile su glavni aduti lika i dela Gospodina Ψ. Sve što bi rekao za tili čas bi se bez sumnje pretvorilo u neporecivu istinu.

Evo nekih velikih Istina koje je iznedrio Gospodin Ψ tragajući za spoznajom ljudske duše. Verovao je da crnci po svojim biološkim predispozicijama ne trpe hladnoću, pa ako žive na severu, gde preovlađuje hladna klima, mogu skliznuti u ludilo. Oni su tada nesposobni da se o sebi staraju, a imaju jaku težnju za slobodom i samostalnošću. Ovakvu patnju njihove duše treba lečiti pojačanim nadzorom, radom i telesnim kažnjavanjem. Sve ovo ne utiče na pripadnike bele rase, jer oni nemaju ovakvu manjkavu konstituciju. Ova istina dugo je vladala dok Gospodin Ψ nije rešio da joj oduzme legitimitet i modifikuje u skladu sa novonastalim okolnostima. Istina broj 2 odnosila se na otkrivanje jedne sasvim specifične patnje koja pogađa samo ženske duše. Verovalo se tada da žene u okolnostima seksualne apstinencije postaju neuračunljive, agresivne i impulsivne, jer im se materica otkači i slobodno vrluda telom praveći haos. I ova istina bila je snažna, ali takođe ograničenog roka trajanja. Za vreme vladavine Istine broj 3 verovalo se da žene koje kradu treba da idu u zatvor, ali ako kradu jer nemaju sredstva za život. U suprotnom, onima koje dobro stoje a ipak se posvete krađi treba obezbediti lagani tretman u prijatnoj i što je moguće udaljenijoj ustanovi za rehabilitaciju. Istina broj 4 zalagala se za ideju da duša pati i treba je lečiti ako čezne za dušom istog pola. Ubrzo, zamenjena je Istinom broj 5 po kojoj je subjekt lečenja sada ona duša koja oseća averziju prema dušama koje preferiraju istopolne duše. I tako, Istine su se nizale, šesta, sedma, osma, osmišljen je čitav Katalog Istina vrednog i predanog Gospodina Ψ. Sve je išlo kao po loju, Društvo je bilo zadovoljno što za svaki svoj problem sada ima odgovor i smernicu kako da razreši patnju. Ipak, kao što to po pravilu biva, i ti bezbrižni dani su prošli. Društvo je lagano uviđalo da se broj Istina toliko drastično uvećao da ne ostavlja prostora za disanje. Štaviše, brojne Istine krenule su da se čine škodljivim.

Tako je stidljivo, pasivno i naivno Društvo počelo da se budi iz letargije i otvara sanjive oči. Po prvi put krenulo je stopama samog Gospodina Ψ u borbu za saznanjem. Došlo je na njegova vrata sa punim rukama sumnje, podozrivosti i kritika, i čekalo. Čekalo na dugo čekane odgovore. Ovoga puta stvari su tekle u nešto drugačijem aranžmanu. Nije se Društvo obrušilo na Pomoćnika Kauča, već je zamolilo Gospodina Ψ da isproba udobnost ovog položaja. I nije Gospodin Ψ imao privilegiju na uvide; sada se Društvo bacilo na analizu. Analiziralo je Gospodina Ψ njegovim vlastitim teorijama. Gospodin Ψ se nažalost dobro uklapao u brojne svoje teorije. Na njega su se čak mogle primeniti najsurovije Istine. Demistifikovanjem njegovog prezimena Društvo je shvatilo da Ψ (čitaj psi) nije tako nežan i nevin simbol za dušu, već simptom njegove Višestruke ličnosti. Gospodin Ψ je naime tipičan primer jedne rascvetane psihoze koja je prepuna deluzija i obmana, koja izmišlja svakojake priče i veruje u svoje fantazije gubeći pritom kontakt sa realnošću. Njegovo Ψ je kratko obeležje svih ličnosti koje borave u njegovoj glavi. Nekad je PSIhijatar, nekad PSIhoanalitičar, nekad PSIholog, a nekad PSIhoterapeut. Ti likovi se dalje fragmentišu na podjastva, te imamo Geštaltistu, Bihejvioristu, Konstruktivistu… I svi oni imaju vlastitu egzistenciju, svojevrsne misli, zasebne teorije. Pored ovoga, Gospodin Ψ mogao bi jako verno biti i Paranoik, sa svim sumnjama, podozrenjima, sumanutim idejama, nerazlikovanjem mašte od stvarnosti, teorijama zavere i manijama proganjanja. Društvo je vekovima dobro ispeklo ovaj zanat pa je nastavilo i dalje. Aroganciju, ideju veličine i svemoći, omnipotentnost i iracionalno uverenje da poredak prirode od njega zavisi, lako je i brzo Društvo svrstalo u postojeću Istinu o Narcističkom poremećaju ličnosti. I ovde se Gospodin Ψ sasvim dobro uklapao. Ali, Društvo nije bilo milostivo, učilo je od najboljeg, pa je nastavilo sa još podrobnijom analizom. Ređalo je dalje simptome – on manipuliše, polno, ekonomski i rasno diskriminiše, živi život zasnovan na makijavelističkim principima gde cilj uvek opravdava sredstva, neguje utilitarizam, teorije preinačuje samo da bi njemu bilo bolje, hedonista je i nema moralnih vrednosti… Sve ove Istine vodile su finalnom zaključku – Gospodin Ψ nema veze sa PSIhom (dušom), Gospodin Ψ je PSIhopata!

Ipak, Društvo je bilo pošteno i do kraja je ispoštovalo važeću proceduru. Da bi se nešto nazvalo patnjom duše potrebno je da više posmatrača nezavisno jedan od drugoga donesu isti sud. Zato je pitalo koga drugog do Pomoćnika Kauča slaže li se sa iznetim nalazima. Pomoćnik Kauč, pohaban, star i umoran, slegnuo je ramenima, ispustio težak uzdah i izustio:

„Ne znam koje su Istine istinitije, njegove ili vaše, ali ako mene pitate, lakše ću u narednim vekovima podneti jednog Gospodina Ψ, nego teret čitavog Društva!“.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Antipsihijatrija Istorija psihijatrije Pripovetke Psihoterapijske teme

Tags: , , , ,

Privilegije lepšeg pola

~ Histerija ~

Zovem se Elena. Samica sam, što je i logično. Nemam kada da nađem sebi srodnu dušu. Imam trideset i tri godine, od čega već šesnaest godina radim u fabrici obuće u Londonu. Moj zadatak je da stojim po ceo dan pored pokretne trake, kontrolišem svaki par koji naiđe, izdvojim na jednu gomilu one sa greškom, a ispravne upakujem u specijalno dizajniranu kutiju. Ima nas mnogo. Milionska hala. I stalno se smenjujemo. Svakog časa neko se razboli i napusti nas. Na to mesto dođe neko novi. Svako je zamenljiv. Era je tuberkuloze.

Ja sam dobro, ne kašljem, ne osećam tupi bol u grudima, pluća mi ne šište. Ali sam umorna, samo sam jako umorna. I nervozna pride. Oni stalno hoće brže, hoće bolje, hoće duže. A ljudsko telo ima svoje limite. Kako godine prolaze sve sam osetljivija, sve mi smeta, buka mašina, buka prostih ljudi koje zovemo kolegama, buka nadzirača našega rada. Osećam da mi se kičma slegla i da se pretvara u ljušturu, osećam da mi je srce prazno, a mozak tempirana bomba. Ne znam koliko ću još izdržati, koliko sam još u mogućnosti da se kontrolišem, da ne puknem, da im ne saspem sve u lice, tim huljama koje šesnaest godina ne daju povećanje, a povećavaju sate.

Jednoga dana je eskaliralo, sav dugogodišnji bes sručio se pravo na upravnika – urlala sam, psovala, tražila naša prava, tražila svoja prava, hvatala se za kosu da ne bih njega pretvorila u froncle, a onda sam se od iscrpljenosti onesvestila. Probudila sam se u bolničkom krevetu, sama, u praznoj sobi koja je zaudarala na ustajali urin. Nedugo zatim ušla je bolničarka noseći u ruci moju otpusnu listu na kojoj je stajalo – histerični karakter. Ne sećam se ničega, ni šta se dogodilo, ni otkuda ja tu. Još više me zbunjuje što ne znam šta se sada zbiva, šta znači ovaj naziv, da li sam teško bolesna? Rešena da uzmem sudbinu u svoje ruke odlazim kod načelnika bolnice. Prosedi starkelja sa brkovima mi objašnjava: „Patite od čestog duševnog oboljenja današnjice poznatog kao histerija. Bukvalan prevod ove reči je materica. Da pojasnim – u Vašim podacima našli smo da ste samica, a ovo oboljenje nastaje zbog nezadovoljenja seksualnog nagona kod žena koje vodi oslobađanju materice u telu. Materica slobodno luta po telu i izaziva histerične napade. Žena se tada ponaša neuračunljvo, razdražljiva je i agresivna. Histerični karakter, Vaša dijagnoza, upravo podrazumeva sve ono što se desilo sa vama u fabrici. Ova dijagnoza uključuje težnju za isticanjem, dramatičnost i želju da se skrene pažnja na sebe“, završio je načelnik. Činilo se da će već zamaći iza zida, ali se okrete i dobaci kroz poluotškrinuta vrata: „Draga devojko, što više odmora, po mogućstvu šest do osam nedelja. Ostavili bi Vas ovde na tretmanu, ali nemamo nažalost slobodnih kreveta. Krcato je, kao da je epidemija…“

Sa papirima u ruci zaputila sam se kući. Na putu sam srela jednu od koleginica. Obradovah se kao malo dete, možda će me ona podsetiti šta se zbilo u nemilom događaju. Koračam ka njoj, a čini mi se udaljavam se. Da li je moguće da se pravi da me nije videla, da me zaobilazi u širokom luku? Za trenutak se prenuh iz ovakvih misli shvatajući da su one dokaz moje sveže konstatovane dijagnoze. „Hej Matilda!“, vičem u njenom pravcu i mašem joj. Nemavši kud ona bojažljivo priđe. Potanko mi je prepričala ceo događaj – da sam vrištala, da su mi se grčile pesnice, da su bujice ružnih reči kolale iz mojih usta pravo u lice upravniku. Za kraj mi je udelila i savet: „Ne smeš tako da se ponašaš, to nije normalno, to je bolest, drugi radnici to ne rade, dobićeš otkaz nastaviš li! Moraš da radiš, da ćutiš, da se ne buniš, ako se ovo opet desi dokazaćeš da si ozbiljno bolesna“.

Hmmmm, moram da porazmislim o ovome. Kaže – to je bolest! Koliko znam, svaka bolest ima svoj uzrok i svoje posledice. Ako se zna šta ju je izazvalo i kako se manifestuje onda i postoji. Da, ovo jeste bolest, prava, ista kao popularna tuberkuloza! Tuberkulozu izaziva bacil tuberkuloze, ali da bi tvoje telo bilo dobar domaćin ovom bacilu ono mora da je umorno, slabo, načeto. U suprotnom, ako je imuni sistem jak, ako osoba redovno spava, ako je sita i napita, ako je na čistom, rečju ako je zdrava, tuberkulozni bacil će naći bolje stanište. Ako se pak zapati, on vodi opštem padu imunog sistema, slabljenju plućnih alveola, otežanom disanju, pojačanom kašlju i uglavnom smrti.

Da vidimo za histeriju. Uzročnik je nezadovoljenje seksualnog nagona; posledice su urlanje, vikanje, psovanje, nekontrolisano ponašanje, agresija, privlačenje pažnje, itd. Sad shvatam šta je koleginica htela da mi poruči! Po analogiji sa tuberkulozom, koja se može sprečiti ako se osoba brine za opšte higijenske i egzistencijalne uslove pod kojima živi, i histerija ima svoje preventivne faktore. Znači, treba da nađem partnera, ne smem da se nerviram, stvari ne treba toliko da me potresaju, treba da sam zadovoljna sa onim što imam, treba da uživam u statusu quo… Model je isti.

Ipak, jedna stvar mi tu još uvek nije jasna. Nikada nisam čula ni za jednu bolest koja bira pol domaćina koga će nastaniti. Bolest ne izvoljeva, ne pravi razlike, nije izbirljiva. Ali ne i ova moja bolest! Ona je drugačija, specifična, ženska bolest. Ona nam osporava prava, ismeva našu potrebu za buntom, ali nam daje jedno suštinski novo pravo. Pravo da samo mi budemo od nje bolesne. To mu čak dođe kao neka vrsta privilegije nas žena. Imamo ekskluzivno pravo na histeriju koje nam niko ne može oduzeti!

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Istorija psihijatrije Pripovetke Seksualnost

Tags: , , , , , , ,

Bogati ne kradu!

~  Kleptomanija ~

Ne mogu da verujem da je opet  to uradila, ta luda žena, glava usijana! Lepo sam joj objasnio koliko je takvo ponašanje opasno, uz to i krajnje beskorisno. Ima sve što se poželeti može, a dozvoljava sebi takve nedolične ispade. Pa kako je nije sramota da mi se tako poigrava sa ugledom. Milion puta sam joj već rekao da ne može proći neopaženo. Ipak je ona moja žena, gospođa Bernard, žena najistaknutijeg veleposednika u Lionu. Svi znaju za nas. Svi nas prate i na svakom koraku vrebaju naše greške. A ona se poigrava!

U našem vlasništvu je jedna od najvećih rafinerija nafte u čitavoj Francuskoj i rudarski basen boksita pride. Pa malo li je?! Ne, njoj nije dosta. Pored sveg novca i slave ona hoće još. Ta gramziva, pomahnitala žena! Skoro da me je stid da je nazovem svojom ženom. Svaki dan me iznova kompromituje. Obuče svoje najlepše haljine, nakinđuri se od glave do pete i pravac ka robnoj kući. U redu, razumem…  Sve žene su potpuno otkačile za ovim vidom zabave. Izgradili su prvu višespratnu prodavnicu iliti robnu kuću, kako nazivaju ovaj šljašteći objekat, i one ne izbijaju odatle satima. Šta više gledaju, šta traže?! Tu nema ničega što moja  gospođa već nema. Mogu da razumem što tamo ubija ionako mrtve sate, jer šta bi ona pa korisno radila. Sve joj je omogućeno, prstom ne mrda, mora negde da potroši tu suludu količinu vremena. Ali zašto se stvar ne završi na šetnji i razgledanju? E to mi već nije jasno! Zašto prekorači? Zašto dozvoli sebi da joj prsti postanu dugi ko u lopova, halapljivi, pohlepni? Zašto je na izlazu uvek zaustave i iz torbe joj izvade sve te tričarije koje je usput pokupila, da ne kažem ukrala? Da znate kakve sve gluposti tu nađu, kakve nebitne drangulije. Do sada se provlačila. Naravno, na moje ime. Bilo je neugodno optužiti gospođu Bernard za lopova, još  neugodnije odvesti je u zatvor. Ali sada je stvarno prekrdašila!

Ovaj novi vid trgovine, ove proklete robne kuće, ništa dobro nisu donele. Svakim danom na desetine sirotica bivaju odvođene policijskim kolima u pritvor. A kada odsluže svoju kaznu, kada izađu, više nikada nisu iste. Javno su optužene, prokužene, zauvek su žigosane kao žene niskog morala, kao posrnule bestidnice.  Mada, njih i razumem. Njih čak mogu i da opravdam. Štandovi i izlozi su veliki, ničim ograđeni, sve je na izvol’te. A one nemaju. One zaista nemaju. Ali ne i moja Lucija!!! Ona ima sve, ona ima i previše! Pa šta bi svet rekao kada bi saznao da je Lucija Bernard, žena  čuvenog naftnog magnata, uhapšena. Da  li uopšte pomisli na to, da li ta kaćiperka uopšte misli bilo šta?!

I pitate se šta ću sad? Sada kada je prevršila dara meru. Hoću li je ravnodušno pustiti da trune u zatvoru? A tu su, pred vratima, došli su i čekaju, ne nameravaju da zaborave. Ma, da se ja pitam tu joj je i mesto, i treba da ispašta zbog svoje hirovite prirode. Međutim, šta će to reći o meni? Ljudi će pronositi glasine kako je sirota žena pored mene oskudevala, kako joj nisam udovoljavao, te kako je jadnica morala da krade pored mene samoživca. Ili će šuškati iza uglova kuća kako sam oženio đavola, moralnu grešnicu, koja stida nema i za pokajanje ne zna. Ili… Ma svašta će pričati te sitne duše, sigurno ništa lepo i plemenito.

Čuo sam onomad da se i Morelova Amelija na sličan način izopačila. A čak mi se jednom, ako me pamćenje ne vara, i Lamber, uvaženi  bankar u ovome kraju,  požalio kako njegova Simona ima takve raskalašne ispade. Da ne bi ukaljali svoju čast, oni su to rešili ovako – tiho su, u mrkloj noći kada je smanjena prometnost, odveli svoje supruge u privatnu kliniku “Martinez”, gde su žene bile na kraći period zbrinute u potpunoj anonimnosti. Umesto pogrdne titule lopova, one su dobile neku prilično novu i meni nepoznatu titulu. Psihijatar je konstatovao da boluju od nekog blažeg mentalnog poremećaja, tzv. kleptomanije i da im je potrebno samo neko vreme u izolaciji kako bi se ovo duševno stanje popravilo. Ubrzo su Morel i Lamber vratili svoje supruge kućama, bez posledica. Žene su bile zdrave, niko izuzev najužih krugova, nije ni znao da su bile bolesne, život se nastavio.

Vreme je da i ja otpremim moju Luciju na ovo kratkotrajno putovanje…

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Bolesti zavisnosti Istorija psihijatrije Pripovetke

Tags: , , ,

Neodoljiva privlačnost nadređenog

~ Erotomanija ~

Gospodo porotnici,

već ste čuli priču, ali želim da je čujete iz mog ugla. Imala sam svega 25 godina kada sam počela da radim za njega kao tek svršena pravnica. Bio je to pravi izazov. Mesto advokata u Komisiji za jednake mogućnosti u zapošljavanju. A na čelu odseka tada već uvaženi sudija Tomas. Bilo je to u vreme njegove kandidature za sudiju Vrhovnog suda u SAD-u. Bila mi je čast biti njegova pomoćnica. Izbori su se bližili, pripreme su bile u toku. Radili smo zajedno, kao tim, sa istim ciljem. Ne želim da me pogrešno shvatite, nisam od onih koji su skloni precenjivanju sebe. Bila sam obična, vredna i pouzdana devojka, ne naročito atraktivna. Ipak, njemu sam bila iz nekog razloga posebno primamljiva. Stalno je imao na moj račun neke seksualne opaske, pravio razne aluzije, uznemiravao me svojim nepristojnim predlozima.

Znam, ne verujete! On je ipak Klarens, Klarens Tomas, čije se ime sa strahopoštovanjem izgovara; iza sebe ima uglednu i neubrljanu karijeru, a ja? Bedna provincijalka reći ćete, koja pokušava da zaboravi svoje nisko poreklo, i čije okrutno srce razjeda zavist. On je tako veliki, a ja sam tako mala. On me ne primećuje, a ja živim za to da me primeti, mislićete. Ali grešite gospodo porotnici! Ponavljam, seksualno me je uznemiravao taj Vaš veliki čovek. Mene, i moje prethodnice. Samo nisu smele da Vam kažu. Mogla bi to da Vam potvrdi i Anđela Rajt, koju je bez ustezanja nagovarao da izađu, pritiskao i ucenjivao. Mogla bi, ali ne sme. Već joj je dao otkaz zbog otpora njegovom autoritetu, pa sada neće da svedoči. I gospođica Sukari, njegov bivši asistent, bi takođe imala šta da kaže na ovu temu, ali isto ćuti. Morate mi verovati, ne smete biti slepi! Ako je neko sudija, donosi i deli pravdu, to automatski ne znači da je apsolutno moralno ispravan.

Osudili ste me za klevetu, za uvredu časti. Mogu samo reći da mi Vas je žao, žao mi je zbog Vašeg slepila… Pitam se iz kojih ste redova izabrani; ko Vas plaća da mislite tako kako mislite?

Poštovana komisijo,

Vama se obraćam jer ste neutralniji. Ne morate da štitite pravosudni esnaf, niste te struke. Ne morate da se držite zajedno i pokrivate. Vi ste lekari, psihijatri, Vi morate biti nepristrasni, neutralni, pošteni! Ovde su me poslali pod optužbom da sam luda, da je reč o čistoj uobrazilji, da sam sve umislila, da je moj bolesni um projektovao ove seksualne intrige. Molim Vas, ne budite i Vi tako naivni kao gospoda porotnici, nemojte nasesti na obmane moćnih, tako Vam Hipokrata prijatelji! Pokušavaju da izvrnu realnost kako se Njegovo ime ne bi ukaljalo, jer bliže se izbori… Sve se to zaista dešavalo. Da, jeste! Bacao je akte po podu kako bih se saginjala a on pario oči! Da, zviždao je zamnom! Da, zvao me je noću i pričao gadosti! Dobila sam otkaz zbog svoje iskrenosti, pa neću li zbog toga još i ludom biti prozvana?! Verujte mojim rečima, iako su izašle iz usta malog čoveka podjednako su teške kao i reči velikog čoveka.

Ni Vi niste ništa bolji! Saslušali me jeste, ali me niste čuli! Gluvi ste za moje vapaje. Samo znate da uručite Vaše dijagnoze, to je sva Vaša mudrost. A kada niste u stanju da pronađete koja dijagnoza nekome odgovara, kadri ste čak i da izmislite novu, kao tu Vašu erotomaniju. Šta je to? Zašto je nema u Vašim priručnicima pre ovog slučaja? Ovo ste smislili, ovo:

Pacijent: Anita Hil

Dg: erotomania – ekstremno redak poremećaj, spada u podtip poremećaja obmanjivanja; uključuje dobro organizovani set obmana, a uz očuvano funkcionisanje u ostalim aspektima života;  predominantna tema iluzija vezuje se za ideju obolelog da je osoba, uglavnom visokog statusa, zaljubljena u njega/nju.

Pa kako Vas samo nije sramota! Šarlatani jedni!

Gospodo smrtnici,

Poštovani smrtnici,

Vi, ljudi bez motiva!

Čujte me bar vi, jer ostali nisu hteli ili nisu smeli. Znam da ćete me vi razumeti. Znam da me vi nećete osuditi niti etiketirati. Ja sam vaša pa me u to ime razumite! Ovo nisu moje iluzije, ja nisam izgubila kontakt sa realnošću, ne obmanjujem – ni sebe, niti vas. Seksualno uznemiravanje se zaista dešavalo. Niko nije imun na svoje porive. Imam neki čudan osećaj da shvatate o čemu vam pričam. Da vam je jasno, potpuno. Jedino je u svemu tome tužno što ovo shvataju upravo oni koji ne mogu da mi pomognu. Mada, kada malo bolje razmislim, krajnje je i logično. Razumete me baš vi koji nemate uticaja, vi koji ne možete da sprečite moje linčovanje, vi koji ne možete da skinete ljagu sa moga imena, vi koji ne možete da sporazumno obrišete iz kartona moju novopečenu dijagnozu, vi sasvim obični ljudi!

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Istorija psihijatrije Pripovetke Seksualnost

Tags: , , , , ,