Tag: koping mehanizmi

Šta je zdrava tuga?

Zašto ljudi izbegavaju tugu?

Većina ljudi smatra da je glavna razlika između tuge, kao prirodne emocije i depresije, kao patološkog stanja, u trajanju i intenzitetu. Na osnovu ovoga zaključuju da ako je neko jako tužan i to traje dosta dugo, onda je njegova tuga prerasla u depresiju i potrebna je pomoć stručnjaka.

I sami stručnjaci (psihijatri) često definišu depresiju kao intenzivnu tugu i izražavaju zabrinutost ako ona traje duže od 6 meseci. To bi značilo da su tuga i depresija na istom kontinuumu i da je sve stvar stepena.

Ja bih se pre složila sa novijim uvidima američkog psihoterapeuta Robina Skinera koji kaže da depresija služi izbegavanju osećaja tuge! Dakle, za njega su tuga i depresija dva kvalitativno drugačija stanja koja se međusobno isključuju – tužna osoba ne može istovremeno biti depresivna, niti je depresivna osoba zapravo tužna! Na prvu loptu ova konstatacija izgleda čudno, ali Skiner nas uverava da se radi o dva sasvim drugačija stanja koja se razlikuju na relaciji mrtvo-živo. Po njemu, ljudi upravo izbegavaju tugu, jer je tuga veoma jaka i živa emocija, usled koje te sve peče i boli. Tuga razara, ona je teška za podneti, ona je kao psihološka rana. Sa njom smo uznemireni, zabrinuti, prestrašeni, napeti, očajni, besni. Sa druge strane, depresivni pacijenti, po njegovom iskustvu, najčešće opisuju svoje stanje terminom „praznina“. Depresivci su bezvoljni, prazni, umrtvljeni, oni ne osećaju bol, oni su odsečeni, kao mrtvi, i u tom smislu je ovo stanje lakše za podneti. Depresija zapravo drži osobu u zamci ne dajući joj da otpočne koristan i zdrav proces tugovanja.

Kako tuga izgleda i zašto je korisna?

Tuga je reakcija koju imamo kao odgovor na smrt ili gubitak nekoga/nečega. Pod gubitkom se može smatrati i raskid emotivne veze, prestanak komunikacije sa nekim, ili nečije preseljenje.

Tuga utiče na naše telo, misli, emocije i opšte stanje duha. Ljudi mogu ispoljavati tugu na nekoliko načina:

  1. putem fizičkih reakcija – tu spadaju promene apetita ili sna, uznemirenost u stomaku, stezanje u grudima, plakanje, napetost u mišićima, nemogućnost da se opustimo, slabost volje, problemi sa koncentracijom, nemir, itd.
  2. putem konstantnog razmišljanja o gubitku – ovo obuhvata lepa sećanja na osobu koju smo izgubili, zabrinutost i žaljenje, kao i preokupaciju time kako će nam život izgledati bez ove osobe.
  3. kroz jake emocije – gde spadaju tuga, bes, krivica, očaj, olakšanje, ljubav, nada…
  4. kroz spiritualne/duhovne reakcije – odnosi se na traženje snage u veri, otkrivanje duhovnog značenja i veza među pojavama, kao i preispitivanje sopstvenih religioznih uverenja.

Kada ljudi manifestuju ovakav set reakcija smatra se da je otpočeo proces tugovanja.

Proces tugovanja

Tugovanje nije samo prirodna reakcija na gubitak, već i proces prevladavnja gubitka. Dakle, ako ova zdrava reakcija na gubitak izostane, i sam proces izlaženja na kraj sa gubitkom biće znatno otežan.

Odtugovati ili završiti proces tugovanja ne znači zaboraviti na osobu koja je umrla ili nas napustila. Naprotiv, zdrava tuga podrazumeva iznalaženje načina da se zapamti osoba koju smo izgubili, a da se istovremeno prilagodimo životu bez nje.

Ljudi često doživljavaju reakcije tuge u talasima koji dolaze i prolaze. Često je tuga naintenzivnija odmah po gubitku. Međutim, kod nekih ljudi ona se ne može neposredno osetiti, jer je ustupila mesto šoku, neverici ili opštoj umrtvljenosti. Ponekad je potrebno puno vremena da se osoba suoči sa realnošću koja ju je zadesila. Ako se čini da stanje šoka traje veoma dugo i da osoba nikako ne dolazi u kontakt sa gubitkom, a pritom se jasno vidi da njeno funkcionisanje u ostalim životnim oblastima (na poslu, u kući, školi, seksualnom životu) nije na optimalnom nivou, može se posumnjati na depresiju.

Rituali tugovanja

Gubitak voljene osobe usled smrti propraćen je brojnim ritualima, od sahrane, preko dolaženja na daću, do davanja pomena na 40 dana i 6 meseci. Ovi rituali, osim što odaju počast osobi koja je umrla, služe i tome da olakšaju proces tugovanja onima koji ostaju. U zajedništvu, ljudi će lakše, podstaknuti tuđim reakcijama, osloboditi svoju tugu i ekternalizovati je u vidu suza. Takođe, bivanjem sa drugima koji su voleli pokojnika i koji nas podsećaju na lepa sećanja sa njim, lakše ćemo poverovati da možemo naći utehu i olakšaćemo proces readaptacije na život bez njega. Ipak, ima i onih koji će lakše ispoljiti svoju tugu u samoći i to treba poštovati. Nametanje podrške u ovakvoj situaciji je kontraproduktivno.

Ne treba da nas začudi zašto se nekome nasred groblja smeje i oseća se mirno kao da se ništa ne dešava. Ova reakcija nije patološka, već je znak da je za osobu ovaj događaj veoma snažan, traumatičan i preplavljujući, do mere da isprva ne može da dođe sa njim u kontakt. Takva osoba verovatno će biti u stanju da obradi svoj gubitak tek dosta kasnije.

Mnogi ljudi smatraju da tugovanje treba da se završi tada kada su i rituali gotovi. Što znači da se negde veruje da je optimalno trajanje zdrave tuge 6 meseci. Međutim, kod drugih tek tada ovaj proces počinje. Dok god su trajali rituali, koji podrazumevaju prisustvo drugih ljudi i veliko angažovanje i organizaciju, osoba je bila zaokupljena ovim, a ne svojim gubitkom. Za nju je organizovanje pomena bilo distraktor pažnje, pa tek kada su sve obaveze završene, osoba pred sobom ima slobodno vreme i „praznu“ glavu da se pozabavi temom gubitka i svojim osećajima. Može se činiti da se ta osoba već vratila u životnu kolotečinu, ali samo ona zna da svoje tekuće poslove ne obavlja više sa elanom i emocijom, jer je proces tugovanja još uvek u toku.

Proces oporavka

U redu je da mislimo o osobi koju smo izgubili danima, nedeljama, pa čak i mesecima. Nema univerzalnog pravila koliko će to trajati. Stvar je individualna i zavisi od brojnih faktora – od toga koliko bliska nam je bila ta osoba, da li je otišla iznenada ili je gubitak bio očekivan, u kom momentu našeg života se to dogodilo, koliko podrške imamo pri ruci, koliko je ta osoba bila važan resurs za zadovoljenje naših potreba, kakvi su naši koping mehanizmi, itd.

Posebno težak oblik tugovanja zbog osobe koja nas je iznenada napustila, javlja se u slučajevima suicida. Tada je najčešće tugovanje zamaskirano brojnim emocijama kao što su: ljutnja na osobu što je to uradila, očaj zbog nemogućnosti da se razume ovakav izbor, krivica zbog ideje da smo mogli nešto da učinimo da to sprečimo, i depresija koja vodi u odbijanje pomoći i podrške.

Proces oporavka teče postepeno, nekada nam se čini da nam je bolje, a u sledećem momentu kao da nikada nećemo preboleti. Kako vreme odmiče, svi ti „podsetnici“ na osobu koju smo izgubili, mogu čak intenzivirati osećaj tuge.

Važno je shvatiti da trajanje tugovanja i intenzitet tuge nisu proporcionalni značaju osobe koju smo izgubili! Naprotiv, ove stvari više govore o nama kao osobama, o jačini naših mehanizama za prevladavanje stresnih situacija, o našem generalnom odgovoru na separaciju i o našim mehanizmima prilagođavanja na novonastale okolnosti.

Šta može pomoći kada tugujemo?

Postoje 3 generalne strategije koje mogu biti korisne u pokušaju da se proces tugovanja olakša:

1) Izrazi osećanja i nađi podršku – budi u kontaktu sa svojim osećanjima i reakcijama, nadgledaj ih, nađi način da ih pretvoriš u reči, zapiši ono što osećaš i kako se ponašaš, pronađi osobu od poverenja kojoj ćeš moći da ispričaš kako se sa tim nosiš i na koji način te to pogađa, primeti kako se osećaš nakon što si sa nekim to podelio/la, nađi osobu koja je volela osobu koju si izgubio/la i sa kojom ti je prijatno čak i kad ćutiš.

2) Pronađi smisao – razmišljaj o tome šta si otkrio/la o sebi, o drugima i o životu prolazeći kroz ovaj gubitak, čemu te je ovo iskustvo naučilo, zapitaj se koliko ti je ta osoba značila, šta si sve od nje naučio/la, šta je dobro proizašlo iz ovog teškog iskustva, postoje li ljudi koje posle ovog iskustva više ceniš, ko su ljudi koji su ti bili najveća podrška, da li si očekivao/la da to budu baš oni, na koji način si „porastao/la“ zbog ovog iskustva, i slično.

3) Brini o sebi – razvijaj zdrave navike spavanja, redovno vežbaj  jer će to uticati na bolje raspoloženje, pravilno se hrani, ne preskači obroke, izbegavaj alkohol…

Categories: Depresija Emocije Nauka

Tags: , , , , , ,

Samopovređivanje: Kazna, zadovoljstvo ili olakšanje?

“V. je počela da dolazi kod mene tokom zime. Žalila se na bezvoljnost, zastoj na fakultetu, nedostatak motivacije i koncentracije. Kako su seanse odmicale osećala je više poverenja da otvori i dublje teme. Pokrenute su priče o nesigurnosti, o njenom doživljaju sveta kao paklenog mesta u kome niko nije dobar, a ona ponajmanje. Konačno, ispovedanje da čuje glasove u glavi, neprijatne, koji iz tame dozivaju njeno ime. Slutila sam na najgore. Meseci su odmicali, došlo je leto, a V. je i dalje bila potpuno obučena, do grla, dugih rukava i dugih nogavica. Napolju je trista stepeni, ona se znoji, ali nikako da se prešalta na laganiju garderobu. Isprva sam mislila da je to zato što je nezadovoljna svojom figurom, jer sam kroz razgovore saznala da je u više navrata imala anorektične, a povremeno i bulimične simptome u vidu prejedavanja i povraćanja. Bila je lepa i skladno građena. Ipak, sebi je bila najgora, spolja, a i iznutra. Ljudi nisu dobri, ali ni ona sama nije, pa ni ne zaslužuje ništa dobro, uveravala me je dosledno.

Jednoga dana rešila je da se poveri skroz. Ona je višegodišnja žrtva seksualnog zlostavljanja, koje je otpočelo tokom osnovne škole, a nastavilo se progresivno jer je bila zastrašena pretnjama da će joj ubiti roditelje ako im bilo šta kaže. Kasnije, kada je odrasla i kada je shvatila da su pretnje jalove, više od vlastitog stida nije mogla da se poveri. Tokom ovih traumatičnih godina usvojila je ritual seckanja žiletom, po rukama, butinama i stomaku. Celo telo bilo joj je izrezbareno, pa otud potreba da prikrije ovako unakažene delove tela tonom garderobe, čak i leti…”

Kada toliko dugo trpiš bol koji ti neko nanosi, jedini način da ga preživiš jeste da potpuno habituiraš, da ga odstraniš iz svesti kao strano tkivo, da postaneš paralisan za priliv novih bolnih senzacija. Međutim, postepeno postaješ neosetljiv za bilo šta, umrtvljen, anesteziran. Nesposoban da osetiš išta, pa i životnu radost. Način da sebi dokažeš da si ipak živ jeste da sebi nanosiš bol, jaku fizičku bol, koja donosi smiraj i olakšanje. Pošto je ona jedini dokaz da osećaš, i da si samim tim živ, ovaj obred samopovređivanja dobija karakter prisile i zavisnosti. Nikada dosta bola, nema pauze, potrebno ga je sve više, do tačke rizika.

“T. je došla kod mene i već na trećoj seansi obelodanila koliko je krvničkih batina dobijala od svoje majke, za kakve trivijalnosti, i koliko poniženja i omalovažavanja je trpela. Odrasla je uz samohranu majku i tri tetke, koje su nelečeni psihijatrijski bolesnici. Njihovo zlostavljanje, fizičko i psihološko, uz potpuno zanemarivanje detetove higijene, do te mere je bilo naglašeno, da je jednoga dana alternativa bila ubiti njih ili iseći sebe. Na toj seansi pokazala mi je ožiljak na ruci, 20 cm dug, stari ožiljak, ali koji se i danas čini dubokim. Preko njega gomila kopči. Ubod nožem bio je silovit. Nakon višečasovne hirurške intervencije ruka je jedva zadržala vitalne funkcije. Nije to bio samo izbor one ili ja, bio je to i čin samokažnjavanja, objašnjavala je. U trenucima dok je surovo batinaju osećala je da je neželjena, da je smetnja, da je kriva što je živa. Takvu, ništavnu, trebalo je kazniti. Bol strahovitog reza nije ni osetila, štaviše, osećala se ugodno i zadovoljno tokom i nakon izvršenog čina”.

Povređivanje sebe, namerno, pravljenjem ogrebotina ili posekotina na telu sa oštrim objektom, i to u meri da probije kožu i pokrene krvarenje, naziva se sečenje. Sečenje je po tipu samopovređujuće ponašanje, koje uglavnom počinje u adolescentnom dobu, a nekada se nastavlja i u odraslom dobu.

Sečenje može biti zastupljeno na bilo kom delu tela, a dodatni način da se osoba samopovredi je putem pečenja kože, odnosno stvaranjem ožiljaka od cigareta ili šibica. Osobe koje se samopovređuju najčešće dobro kriju svoje ozlede, jer osećaju veliku sramotu u vezi sa ovim činom, te se ovaj problem često veoma kasno otkrije.

Kako samopovređivanje počinje…

Većina ljudi koji se samopovređuju nemaju nameru da izvrše suicid. Štaviše, oni znaju kada da stanu. Sečenje je obično pokušaj osobe da se oseća bolje, a ne da završi sa svime. Međutim, iako sečenje donosi neko olakšanje, čak i ljudi koji se seku kažu kako je to olakšanje kratkotrajno. Postavlja se onda pitanje zašto to rade ako su efekti kratkotrajni, a rizici da ozbiljno ugroze život, i pored sve pažnje, veliki? Zašto se uporno koristi ista strategija koja ne donosi trajno olakšanje? Problemi koji su “otkočili” sečenje zapravo ostaju, samo su zamaskirani ovim činom.

Osobe koje imaju u iskustvu samopovređivanje kažu da je ono stvar impulsa, da o njemu nisu prethodno razmišljali kao opciji, niti je to stvar racionalne odluke. Ono započinje u trenutku kada ti se nešto veoma intenzivno desi, što ne možeš mentalno da obradiš, nisi u stanju da pričaš o tome i nemaš ideju šta sa tim da uradiš. Pre nego što si toga i svestan, ti se već sečeš. I, nekim čudom, odjednom si na drugom mestu, osećaš blago olakšanje. Ono je kao distraktor pažnje, čin koji te refokusira sa stvarnog problema. Već sledeći put kada se pojavi veoma neprijatna situacija, lako ćeš posegnuti za istom strategijom. Sada je početni impuls postao navika.

Zašto se ljudi samopovređuju?

Teško je razumeti zašto bi neko sebi želeo da nanese toliki bol. Međutim, ljudi se povređuju iz različitih razloga – nekima je to način da izađu na kraj sa jakim emotivnim bolom ili intenzivnim pritiskom, nekima je to čin kažnjavanja iz uverenja da su sami grešni, nekima je to dokaz da su živi, neki i zaborave prvobitan razlog ali uoporno ostaju u ovoj aktivnosti nalik adikciji, neki se ovim putem suočavaju sa velikim partnerskim problemima, a neki razrešavaju rane traumatske situacije. Sve u svemu, razlog nije jednoznačan.

Najčešće, mladi se povređuju jer očajnički žele da se oslobode loših osećanja. Moguće je da ne znaju bolji način da se suoče sa emocionalnim bolom ili pritiskom. Neretko se u njihovim opisima sreću ideje da se to čini kako bi se oslobodili neprijatnih osećanja kakva su bes, očaj, tuga, praznina, žudnja, odbijanje.

Kako suzbiti samopovređujuća ponašanja?

Izgleda kao da je u osnovi ovog fenomena nemogućnost da se iznađu alternativni putevi za suočavanje sa problemima; čini se kao da koping mehanizmi nisu dovoljno razvijeni. Zato je glavni zadatak praktičara u oblasti mentalnog zdravlja taj da pokušaju da ojačaju ove mehanizme i osobu opskrbe zdravijim veštinama za nošenje sa problemima.

Najvažniji korak u suzbijanju ovog preplavljivanja emocijama, jeste njihova pravovremena i adekvatna ekspresija. Međutim, kako osobama sklonim samopovređivanju upravo nedostaje ova sposobnost, važno je prazniti emocije bar verbalnim putem. Stoga je podrška porodice i prijatelja u ovom slučaju nezamenljiva. Akcenat bi trebalo da bude na otvorenoj razmeni o osećanjima, koju bi odrasli trebalo da podstaknu. Gušenje neprijatnih emocija i njihovo taloženje, glavni je protivnik u suzbijanju samopovređivanja.

Ne radi se samo o tome da osobe koje se samopovređuju imaju manjkave koping mehanizme. Moguće je da su oni dovoljno razvijeni, ali da je osoba suočena sa tako intenzivnom emocijom koja uspeva da preplavi i nadjača stečene veštine.

Treba imati na umu da su česta uverenja osoba koje se samopovređuju ta da ne osećaju da se negde uklapaju, kao i da ih niko ne razume. Na taj način sečenje postaje beg od osećaja praznine ili otuđenosti. Ono se vidi kao jedini način da se izađe na kraj sa ličnim bolom ili iskustvom odbijanja od strane drugih. Zato će odnos poverenja sa terapeutom, u kome je klijent maksimalno prihvaćen, biti dobra osnova za stvaranje osećanja pripadnosti. Pošto je ovaj odnos reprezent drugih socijalnih odnosa, ako mu se osoba prepusti i zadobije dugo traženo poverenje, možda će joj to olakšati put u kome će nastaviti i napolju da traga za optimalnim odnosima. Posebno je važno raditi na kreiranju bolje slike o sebi, imajući u vidu da se osobe koje se samopovređuju uglavnom osećaju ništavnim, lošim, zlim, krivim i grešnim.

Važno je obratiti pažnju i na to da je samopovređivanje retko izolovani simptom, a da su mu mnogo češće pridružene i druge smetnje koje dodatno stvaraju emocionalnu tenziju, kao što su depresija, bipolarni poremećaj, opsesivne misli, poremećaji ishrane, kompulzivno ponašanje, poremećaji zavisnosti i razne forme trauma.

Tretman će se razlikovati u zavisnosti od toga šta je svrha/smisao samopovređivanja. Samopovređivanje je nekada čin “buđenja” iz traumatizovane situacije, nekada čin oživljavanja bola kroz koji je osoba prošla (rekapitulacija traumatskog iskustva), nekada ekspresija ljutnje što osoba nije mogla/znala drugačije da odreaguje, a nekada pokušaj zadobijanja kontrole nad situacijom. Tek kada otkrijemo smisao ove radnje možemo otpočeti pravilnu intervenciju.

Ukoliko se neka osoba iz vašeg okruženja samopovređuje, važno je da znate da je ne možete naterati da to prestane da radi. Neće pomoći ako se naljutite na nju, ako odbijate da se sa njom družite, ako je ucenjujete, prisiljavate, držite joj pridike kako je to loše ili je molite da prestane. Umesto toga, dajte joj do znanja da vam je stalo do nje, da ona zaslužuje da bude zdrava i srećna i da niko ne mora da se suočava sa svojim problemima sam.

Categories: Deca i mladi Emocije Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , , , ,

Zašto neko postane pušač, a neko ne?!

Ekonomska kriza koja nije zaobišla ni našu zemlju primorala je brojne pušače da odustanu od svoga poroka. Ipak, ima i onih koji su pronašli alternativne načine da udovolje svojim porivima, bilo da su prešli na jeftinije cigarete, bilo da su počeli da kupuju duvan na meru. Čini se, neki bi učinili sve da ne odustanu od ovakve vrste „uživanja“. Imajući u vidu da je u skorije vreme pušenje, koje je ranije smatrano nezdravom navikom, dostiglo status psihijatrijske dijagnoze nazvane nikotinska zavisnost (F 305.1), ova tematika zahteva opsežnije razmatranje. Do sada je dobro poznat udeo fiziologije u stvaranju bilo kog tipa zavisnosti, pa je stoga važno proširiti vidike i sagledati značaj psiholoških faktora u stvaranju i održavanju nikotinske zavisnosti. Kroz sažeti prikaz četiri najobuhvatnije psihološke studije o pušačima saznaćemo odgovore na pitanja postoji li karakterističan profil ličnosti adolescenta koji će postati pušač, da li crte ličnosti ili faktori okruženja imaju veći uticaj na ovu odluku, koje sve razvojne putanje konzumiranja cigareta postoje, zašto neki ljudi lakše, a neki veoma teško ostavljaju duvan, koji sve tipovi pušača postoje, da li se pušači od nepušača razlikuju u pogledu temperamenta i karaktera, kao i da li na ovu sklonost imaju uticaj raspoloženje i veštine prevladavanja problema?

Većina studija nikotinske zavisnosti odnosi se na proučavanje ovog fenomena na populaciji odraslih. Malo je onih kojima je glavni fokus pronalaženje faktora rizika za počinjanje pušenja, pa samim tim i detektovanje profila „budućeg pušača“. Svetska organizacija za javno zdravlje preuzela je najkrupnije korake po ovom pitanju i uključila u svoj projekat 6 783 adolescenata uzrasta od 12 do 14 godina. Glavni cilj ovog projekta je bio da se markiraju osobine ličnosti koje u najvećoj meri predisponiraju osobu da postane zavisnik od nikotina, kao i da se otkrije da li veći uticaj na započinjanje pušenja imaju personalni ili sredinski faktori. Nakon što su razdvojeni tinejdžeri pušači od tinejdžera nepušača, među pušačima su otkrivena 4 karakteristična profila koja se razlikuju po stepenu zavisnosti: oni sa niskim porivom za cigaretama, oni sa izraženim porivom za cigaretama i snažnim apstinencijalnim simptomima, oni sa visokim porivom koji su bihejvioralno zavisni, i oni koji su visoko zavisni od cigareta. Ono što je daljom analizom utvrđeno kao zajedničko za sva 4 profila i što ujedno pušače razlikuje od nepušača jesu povišeni neuroticizam i ekstraverzija. Autori objašnjavaju da nije slučajno što su baš ove dimenzije ličnosti istaknute kod pušača. Osobe sa povišenim neuroticizmom su emocionalno nestabilne, teško prevladavaju stresne situacije, lako se uznemire i razdražljive su, pa je za njih pušenje sredstvo za redukovanje tenzije i anksioznosti. Sa druge strane, ekstravertne osobe konstantno teže za uzbuđenjem, energične su i aktivne, pa je kod njih pušenje u funkciji dodatne stimulacije i izbegavanja dosade. Ono što je posebno interesantno je činjenica da neuroticizam i ekstraverzija kao izolovani faktori nisu dovoljni za predviđanje da li će neko postati pušač ili ne. Mnogo veći uticaj od personalnih faktora imaju faktori okruženja, među kojima naročit efekat ima izloženost duvanskom dimu od strane „važnih drugih“ (majke, oca i vršnjaka). Ukoliko je socijalna sredina adolescenta ona u kojoj se konzumira duvan on će biti u velikom riziku da i sam postane pušač. Nadalje, ukoliko takav adolescent ima izražen neuroticizam i ekstraverziju to povećava izglede da će razviti ozbiljniju formu nikotinske zavisnosti.

S obzirom na to da nam ova studija daje informaciju samo o tome kako razlikovati buduće pušače od nepušača, potrebno je razmotriti i to da li unutar grupe pušača postoje neke specifičnosti s obzirom na intenzitet njihove zavisnosti. Ovaj podatak može se naći u longitudinalnom američkom istraživanju koje je trajalo pune 32-e godine. Tom prilikom testirano je 975 subjekata uzrasta od 14 do 32-e godine i identifikovano je 5 grupa na osnovu različitih razvojnih putanja u konzumiranju cigareta: nepušači, povremeni pušači, oni koji kasno propuše, oni koji prestanu sa pušenjem, i teški/kontinuirani pušači. Autori su došli do zaključka da je pomenute grupe moguće razlikovati na osnovu 3 ključna faktora, a to su: niska ego integracija (emocionalne teškoće, slaba kontrola impulsa), eksternalizujuće ponašanje (agresija, delinkventno ponašanje, neposlušnost), i slabe obrazovne aspiracije. Teški/kontinuirani pušači pokazuju najveći stepen emocionalnih teškoća, najveći stepen eksternalizujućeg ponašanja i imaju najniži nivo obrazovnih aspiracija, u poređenju sa preostale 4 grupe. Oni koji prestanu sa pušenjem takođe imaju visok nivo eksternalizujućeg ponašanja, niske obrazovne aspiracije, ali nemaju toliko emocionalnih teškoća kao teški pušači. Oni koji kasno propuše nemaju probleme u ponašajnoj i emocionalnoj sferi, ali imaju niže obrazovne aspiracije od nepušača i povremenih pušača. Nepušači i povremeni pušači imaju u poređenju sa ostalim grupama najpoželjnije ponašajne i emocionalne karakteristike i među njima nisu nađene značajne razlike. Dakle, nalaz ovog istraživanja sugeriše da u prestanku pušenja centralnu ulogu ima sfera emocionalnosti, odnosno što je manje emocionalnih teškoća i što je bolja kontrola impulsa osoba će lakše ostaviti cigarete.

Francuska internet studija obavljena u periodu od 2005. do 2009. godine predstavlja pokušaj da se nikotinska zavisnost poveže sa još bazičnijim odrednicama ljudske prirode. U ovoj studiji učestvovalo je 2 993 ispitanika koji su popunjavali Inventar temperamenta i karaktera – TCI (Cloninger, et al., 1993). TCI je instrument koji identifikuje 4 dimenzije temperamenta i 3 dimenzije karaktera koje predstavljaju nasledne dispozicije i u velikoj meri su povezane sa raznim vidovima zavisnosti. Ispitanici su podeljeni u 3 grupe: aktuelni pušači, bivši pušači i nepušači. Aktuelni pušači imaju najviši nivo izbegavanja povreda, a najniži nivo istrajnosti (dimenzije temperamenta) i samo-usmerenosti (dimenzija karaktera) od svih grupa; takođe, imaju viši nivo traganja za novim iskustvima (dimenzija temperamenta) od nepušača. Ovo znači da aktuelni pušači imaju izraženu tendenciju da intenzivno reaguju na averzivne stimuluse, odnosno izbegavaju ih, oni su često zabrinuti, imaju strah od neizvesnosti, stidljivi su (izbegavanje povreda), nisu istrajni u ispunjenju svojih ciljeva (istrajnost), nisu u stanju da kontrolišu i prilgođavaju svoje ponašanje situaciji, imaju nisko samoprihvatanje, ponašaju se neodgovorno, nedovoljno su snalažljivi (samo-usmerenost), lako ih obuzme dosada i stoga često eksperimentišu u potrazi za stimulacijom (traganje za novim iskustvima). Ako uporedimo ovo istraživanje čiji su uzorak odrasli ispitanici sa prvim navedenim u kome su ispitanici bili adolescenti, uočavamo da su im rezultati u saglasnosti. Povišena ekstraverzija kod adolescenata, koja uključuje težnju za dodatnom stimulacijom kako bi se izbegla dosada, uporediva je sa povišenom dimenzijom traganja za novim iskustvima; povišen neuroticizam kod adolescenata, koji obuhvata intenzivno doživljavanje negativnih emocija kao što su anksioznost, strah, nemoć, odgovara povišenoj dimenziji izbegavanja povreda na uzorku odraslih.

Poslednje istraživanje koje će biti prikazano rasvetljava ulogu raspoloženja i koping mehanizama u procesu ostavljanja cigareta. Do sada je bilo reči o osobinama ličnosti, temperamentu, karakteru i njihovom odnosu sa nikotinskom zavisnošću. Novina ovog istraživanja je u isticanju toga da i trenutna stanja koja su podložna promeni, kao i veštine savladavanja problema koje se mogu učiti i razvijati, imaju dalekosežan uticaj na sudbinu pušača. Naime, prestanak pušenja ne zavisi samo od čvrsto ukorenjenih karakteristika ličnosti čija osnova leži u genetici, te nam ovo istraživanje nudi jednu optimističniju verziju sagledavanja ove problematike. Ovo istraživanje sprovedeno je na 600 pušača dobrovoljaca koji su se prijavili Centru za odvikavanje od pušenja. Ispitanici su popunjavali 3 testa: Bekov Inventar Depresivnosti (BDI), test ličnosti (NEO-PI-R) i koping čeklistu (RWCC). Nakon toga bili su podvrgnuti programu za odvikavanje. Ukupno je prestalo sa pušenjem 14.7% ispitanika, pa su rezultati sa testova upoređivani između grupa onih koji i dalje puše i onih koji su prestali sa pušenjem. Glavni nalaz je da crte ličnosti nisu dobar prediktor toga da li će osoba prestati da puši ili ne, dok je najznačajniji prediktor raspoloženje. Pušači koji su na testu BDI zabeležili skor iznad 10 imaju mnogo manju šansu da prestanu sa konzumiranjem cigareta, od onih čije je skor ispod ovog broja. Takođe, postoji značajna povezanost između nivoa prisutne depresivnosti i vrste koping mehanizama, što dodatno otežava odvikavanje. Oni koji su depresivniji (BDI > 10) u većoj meri koriste nekonstruktivne strategije razrešenja problema – krive sebe, izbegavaju problem, maštaju, ne mogu da se fokusiraju na rešenje problema, predviđaju negativan ishod događaja, ne traže podršku, itd. Sa druge strane, oni koji ne pokazuju znake depresivnog raspoloženja (BDI < 10) imaju ujedno i efikasnije koping mehanizme. Ovaj uvid da loše raspoloženje direktno uzrokuje nesposobnost da se prekine sa određenim porivom trebalo bi da ima veći odjek, posebno u sferi prevencije i lečenja bolesti zavisnosti.

Categories: Bolesti zavisnosti Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , ,