Tag: psihologija

10 strategija manipulacije putem medija

U tekstu je prikazano 10 najtipičnijih strategija putem kojih mediji oblikuju naše rasuđivanje:

1) Preusmeravanje pažnje
Pažnju javnosti preusmeravati sa važnih problema na nevažne. Prezaposliti javnost poplavom nebitnih informacija, da ljudi ne bi razmišljali i stekli osnovna saznanja u razumevanju sveta.

2) Stvaranje problema
Ta metoda se naziva i “problem-reagovanje-rešenje”. Treba stvoriti problem, da bi deo javnosti reagovao na njega. Na primer: izazvati i prenositi nasilje sa namerom, da javnost lakše prihvati ograničavanje slobode, ekonomsku krizu ili da bi se opravdalo rušenje socijalne države.

3) Postupnost promena
Da bi javnost pristala na neku neprihvatljivu meru, uvoditi je postepeno, “na kašičicu”, mesecima i godinama. Promene, koje bi mogle da izazovu otpor, ako bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenskom roku, biće sprovedene politikom malih koraka. Svet se tako vremenom menja, a da to ne budi svest o promenama.

4) Odlaganje
Još jedan način za pripremanje javnosti na nepopularne promene je, da ih se najavljuje mnogo ranije, unapred. Ljudi tako ne osete odjednom svu težinu promena, jer se prethodno privikavaju na samu ideje o promeni. Sem toga i “zajednička nada u bolju budućnost” olakšava njihovo prihvatanje.

5) Upotreba dečijeg jezika
Kada se odraslima obraća kao kad se govori deci, postižemo dva korisna učinka: javnost potiskuje svoju kritičku svest i poruka ima snažnije dejstvo na ljude.Taj sugestivni mehanizam u velikoj meri se koristi i prilikom reklamiranja.

6) Buđenje emocija
Zloupotreba emocija je klasična tehnika, koja se koristi u izazivanju kratkog spoja, prilikom razumnog prosuđivanja. Kritičku svest zamjenjuju emotivni impulsi (bes, strah, itd.) Upotreba emotivnog registra omogućava pristup nesvesnom, pa je kasnije moguće na tom nivou sprovesti ideje, želje, brige, bojazni ili prinudu, ili pak izazvati određena ponašanja.

7) Neznanje
Siromašnijim slojevima treba onemogućiti pristup mehanizmima razumevanje manipulacije njihovim pristankom. Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude što slabiji ili ispod proseka, da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv.

8) Veličanje gluposti
Javnost treba podsticati u prihvatanju prosečnosti. Potrebno je ubediti ljude da je (in, u modi), poželjno biti glup, vulgaran i neuk. Istovremeno treba izazivati otpor prema kulturi i nauci.

9) Stvaranje osećaja krivice
Treba ubediti svakog pojedinca da je samo i isključivo on odgovoran za sopstvenu nesreću, usled oskudnog znanja, ograničenih sposobnosti, ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema.

10) Zloupotreba znanja
Brz razvoj nauke u poslednjih 50 godina stvara rastuću provaliju između znanja javnosti i onih koji ga poseduju i koriste, vladajuće elite. “Sistem”, zaslugom biologije, neurobiologije i praktične psihologije, ima pristup naprednom znanju o čoveku i na fizičkom i na psihičkom planu.

Categories: Zanimljivosti

Tags: , , , , , ,

Gostovanje u emisiji Alisa u 5: Značaj fizičkog izgleda

U ovoj emisiji istaknuto je kako su fizički atributi u današnje doba postali dominantni i bacili u zasenak čovekovu unutrašnjost. Kako je došlo do toga, kakve sve to ima posledice, kao i kako se boriti protiv ovako površnog modela, samo su neka od dotaknutih pitanja…

Gosti emisije:

Leonora Pavlica, psihoterapeut

Nemanja Mihajlović, stomatolog

Dušan Ličina, frizer

Zoran Dašić Daša, muzičar

Ivana Đurić, dizajner

Vesna Jugović, modni kreator

 

Categories: Video zapisi

Tags: , , , , ,

Ljubavni stilovi: Koja si vrsta ljubavnika i da li se uklapaš sa partnerom?

Brojni autori su stolećima pokušavali da dokuče taj kompleksan i oduvek intrigantan pojam ljubavi. Među njima je i Džon Alan Li, kontroverzni kanadski pisac i jedan od prvih koji se javno zalagao za prava LGBT populacije, kao i za pravo na suicid. Li se posebno zanimao za psihološke i sociološke aspekte ljubavi i seksualnosti, a iz njegovih dugogodišnjih promatranja proizašla je knjiga Ljubavni stilovi.

Ovom knjigom autor je želeo da nam pruži bolji uvid u načine ponašanja zaljubljenih ljudi, kao i da omogući svakom od nas da prepoznamo i razumemo vlastita ponašanja u situacijama zaljubljenosti.

Li polazi od poređenja ljubavi i boja i kaže da kao što postoje samo tri osnovne boje – crvena, žuta i plava, tako postoje i samo tri osnovne vrste ljubavi, od kojih se svaka korenito razlikuje od druge dve. Sve ostale vrste izgledaju kao varijante ove tri. Kao što se sve ostale boje dobijaju kombinacijom ove tri osnovne, tako su i sve druge vrste ljubavi izvedene od tri primarne. Zato te novonastale kombinacije Li i naziva sekundarnim ljubavima, baš kao što su i narandžasta i zelena sekundarne boje. Postoje čak i ljubavi trećeg reda, poput tercijarnih boja, npr. smeđe.

U ljubavi, kao i kod boja, sekundarno ne znači manje vredno; ono se odnosi samo na osnovnu građu. Kao što narandžasto nije manje vredna boja od crvenog, tako ni među tipovima ljubavi nijedan nije vredniji od ostalih.

Osnovne vrste ljubavi Li je nazvao primarnim ljubavnim stilovima i tu spadaju: Eros, Ludus i Storge. Najvažniji sekundarni ljubavni stilovi su: Manija, Pragma, Agape i Ludični eros.

~ Primarni ljubavni stilovi ~

EROS

To je naziv starih Grka za ljubav koja je bazirana na idealu lepote. Taj ljubavni stil karakteriše težnja za savršenim partnerom. Najtipičniji simptom erosa je neposredna, snažna privlačnost fizičke pojave voljene osobe.

„Nekada sam smatrao da je eros površan, da ga uzrokuje pretežno polni nagon i da se brzo iscrpi. Razgovori sa stvarno zaljubljenima promenili su moje mišljenje. Otkrio sam „ljubav na prvi pogled“, čija je početna snaga preživela niz godina zajedničkog života“ (Džon Alan Li).

Prvi susret takvih partnera uvek je sadržavao osećaj prepoznavanja lepote koja se zaljubljenom činila gotovo savršenom. Ono što je interesantno je da što je tačnije određena predstava savršenstva erotskog ljubavnika, tim je manja verovatnoća da će naći zadovoljavajućeg partnera.

Eros nije samo potraga za fizičkom lepotom; erotski ljubavnik očekuje da se društveni kvaliteti pojavljuju uporedo sa savršenim telesnim izgledom. Zato je očito da se erotski zaljubljeni često razočaraju! Neke vrste ljubavi su slepe, ali eros to nije. Što je nečiji stil bliži erotskom, to teže taj čovek previđa i neznatne nedostatke. Erotski ljubavnik može odlučiti da se ne osvrće na neki nedostatak zbog partnerove sveukupno prihvatljive spoljašnosti; ali, uvek će ostati svestan da je „nos malo prevelik“. Ozbiljna mana može idealnog erotskog ljubavnika podstaknuti da prekine vezu.

Ovakvi ljubavnici, zbog učestalosti promašaja u erotskoj ljubavi, navikli su kako da prekinu vezu, a da se pri tome niko psihički ne slomi. Oni nastavljaju dalje nadi da će jednog dana naći idealnu lepotu. Često sa svojim bivšima ostaju prisni prijatelji.

LUDUS

Ludus je latinska reč za igru i služi da se opiše ljubav koja je više igrarija nego zbilja. Ludični ljubavnici svoje osećaje ne shvataju suviše ozbiljno, oni ne žele biti zavisni od voljene osobe, niti se suviše vezati za nju. Zato mnogi ljudi odbacuju ludus kao ljubav i smatraju ga pukom zabavom. Moralisti ga čak osuđuju kao vešt način zavođenja.

Ovakav pojam ljubavi najbliži je onome koga opisuje rimski pesnik Ovidije. On je upozoravao zaljubljene da se klone preterane ozbiljnosti i isuviše velikog zalaganja, te da uživaju u ljubavi kao ugodnoj dokolici.

Ludično zaljubljeni tvrde da pretvaranje ljubavi u igru nipošto ne umanjuje njenu vrednost. Štaviše, oni su uverenja da ljubav kao takva treba biti zabavna. Nisu za ludičnog ljubavnika duševne boli ni muke, teskoba i slomljeno srce. Srednjevekovna dosetka je to zgodno sažela: „Ljubav je nalik na bunar – dobra stvar kad iz njega piješ, ali loš kad u njega upadneš“.

Ludični ljubavnik tvrdi da se svi koristimo drugim ljudima. Ako je takvo iskorištavanje na obostranu dobit, ne može se o njemu u tom smislu ni govoriti.

Ovakvim ljubavnicima zaljubljenost nije najvažnija stvar na svetu. Kad partner prestane da bude zanimljiv ili zabavan, igra se prekida i traži se neko prikladniji. Takođe, to su najčešće oni koji ne nameravaju da se „smire“, tj. ožene ili udaju.

Za razliku od erosa, ludus ne daje ničemu posebnu prednost. On čak smatra budalastim usmeriti se na jednu „vrstu ljudi“ kad ih ima toliko. Zato je za njega svako zamenljiv. Ta sposobnost lakog nadomeštavanja partnera izraz je činjenice da ludično zaljubljiv čovek nosi u sebi mnogo neodređeniju sliku ideala nego što je to svojstveno erosu.

Činjenica je da većina ludičnih ljubavnika voli biti ljubljena. To godi njihovoj taštini. Osećaj da je voljen laska onoj istoj taštini ludičnog ljubavnika koja ga čini toliko samoživim da je površan i da se ne uživljava u partnerove osećaje.

STORGE

Stari Grci koristili su ovu reč da bi opisali prirodne osećaje koji se rađaju između braće i sestara ili prijatelja iz detinjstva. To je osećajni, odani stil ljubavi. U ovom stilu nema uzbuđenja, a često ni značajnih događaja, pa je retko tema drame ili ljubavnog romana. U pitanju je jedna vrsta trezvene ljubavi.

Čovek kome je temeljni ljubavni stil eros ili ludus, ne smatra storge ljubavlju, nego običnom naklonošću. Sa druge strane, tipično storgičnom ljubavniku zanos erosa je samoobmana, patnja, manija, mučenje samoga sebe, a razigranost ludusa sprdanje ozbiljnoj ljubavi.

Storge je drugarski oblik ljubavi, a cilj joj je brak, dom i deca. Ali ne u onom proračunatom smislu, već u smislu prijatnog, toplog ognjišta.

Ovaj stil se sporije razvija u odnosu na prethodna dva, ljubav se rađa postepeno, a polni odnos postaje važan tek kada se partneri i drugačije prisnije upoznaju.
Storge je ljubav koja se sastoji više od simpatije nego želje. Zato je u njoj i manje borbe i manje rana koje treba isceliti. Storgični ljubavnik veruje da je prava ljubav dubok osećaj poštovanja, brižnosti, razumevanja i pažnje. Za njega, život protiče kao i obično, samo je sada uključen i partner.

„Za ljubavnike nema ničeg pogubnijeg od nesporazuma zbog oprečnog shvatanja ljubavi“  (Dallas Kenmare)

~ Sekundarni ljubavni stilovi ~

MANIJA

Grčki filozofi su verovali da nekim ljubavnicima bogovi šalju ludilo koje ih nagoni da se ponašaju bezumno. Manija je ovde izraz za opsednutost bezumnom ljubavlju i ljubomorom. Minični je ljubavnik zahvaćen snagom isključivosti i njegov je život i danju i noću usmeren na voljenu osobu. Bespomoćno posrće pred bremenom ljubavi koja ga raspinje i muči. I najmanja hladnoća ili ravnodušnost u ponašanju voljene osobe postaje za njega izbor strepnje i gorčine. I najneznatniji znak topline ili naklonosti smesta ga uteši, no ne može ga trajno zadovoljiti. Njegova je potreba za pažnjom i odanošću zaista nezasita.

Ovakvu vrstu ljubavi psiholozi nazivaju narcističnom, neurotičnom i patološkom. Manična opsesivna odanost postaje opravdanje za svaki čin. Posedovanje voljene osobe postaje merilo svih vrednosti, arbitar moralnosti, jedina smislena delatnost u životu.
Čini se da je teško razlikovati maniju od erosa; međutim, stari su Grci dobro razlikovali ta dva tipa ljubavi. Eros je bila težnja za lepotom; najpre u njenoj spoljašnjosti, a onda i u duhovnoj srži. Manija je bila ludilo, s očito spoljašnjim uzrokom, koje je spopadalo ljubavnika i mučilo ga nezadovoljenom željom i poniženjem.

Ako eros zamislimo kao crveno, a ludus kao plavo, tada njihovo mešanje daje novu boju – ljubičasto, koja nije ni crveno ni plavo, ali sadrži oboje. Čisto ljubičasto se razlikuje od bilo koje od primarnih boja, kao što ni čista manija nije slična ni čistom erosu ni čistom ludusu.

Tipični manični ljubavnik je osamljena i nesigurna osoba, koja se zaljubljuje, ili tačnije poludi za partnerom, koji je sa stanovišta nekog posmatrača za nju sasvim neprikladna osoba. Na početku ljubavne veze oseća veliku potrebu za ljubavi. Sklonost da se „zaljubi zbog ljubavi“ obično potiče od ljubavnikovog nezadovoljstva sopstvenim životom. Ovakav ljubavnik smatra da je imao nesretno detinjstvo. Često je u lošim odnosima sa roditeljima ili s njima i nema nikakve veze. Obično nema prisnih prijatelja i ne voli svoj posao. Ukratko, čezne za nekim ko će dati smisao njegovom životu.

Manični ljubavnik povremeno uviđa da je postao preterano zavistan od voljene osobe. Tada se iznenada povlači, prepuštajući partneru inicijativu. Međutim, to samo povećava njegovu zavisnost. Ako partneru treba više od nekoliko minuta ili čak nekoliko sati (što se obično događa), da odluči u korist svog ljubavnika, možete biti sigurni da će se manični ljubavnik vrlo brzo opet latiti inicijative. On zapravo ne može dopustiti partneru da ga voli. Ne može ostaviti na miru vatru ljubavi, već mora neprestano čeprkati po njenoj žeravici.

Ako nesretni partner na takvu preteranu i posedničku pažnju ne reaguje oduševljeno, što se često događa, manični ljubavnik će nastojati da mu ugodi, makar i po cenu vlastitog ponosa. Njegove će nagoveštaje smatrati zapovestima, promeniće način govora ili odevanja, napustiti porodicu i prijatelje, podrediće mu se do apsurdnosti i činiti mu sve moguće usluge.

Kad propadne i poslednji pokušaj da se veza obnovi, kad poslednja molba ostane neuslišena i poslednja pretnja zanemarena, manični ljubavnik može možda i nasilnim činom uništiti samoga sebe, a možda i voljenu osobu koja ga odbacuje. Da bi se oporavio od ljubavnog kraha potrebni su mu meseci, a nekad i godine. Da opet stekao samopoštovanje, gotovo da je nužno da takav čovek neko vreme mrzi bivšeg partnera. Da bi ponovo dokazao svoje „ja“, mora poreći i napasti onoga koji ga je odbacio.

AGAPE

Ova reč opisuje plemenitu, nesebičnu, odgovornu ljubav. U njoj je sadržana dužnost ili obaveza brižljivosti prema drugoj osobi, bez obzira na to da li se želite brinuti o njoj ili ne i bez obzira na to da li je ona vredna ljubavi ili nije.

Agapični se ljubavnik doduše ponekad ponada da će mu ljubav biti uzvraćena, ali ne postupa kao da to očekuje, a još manje zahteva uzajamnost. Agapično zaljubljena osoba daje onu vrstu ljubavi koju voljena osoba treba, bez obzira na teškoće ili koristi. Najveći dar takvog ljubavnika sastoji se u tome da se potpuno povuče iz života voljene osobe i dopusti joj da voli (nekog drugog), i bude voljena.

Ludični ljubavnik se ne želi vezati da bi izbegao predanost voljenoj osobi, a za agape je upravo ta predanost osnovna motivacija. Bit agape je prevladavanje narcizma. U agape nema mesta sebičnoj brizi za vlastito preživljavanje, dok je u ludusu bitna upravo takva briga.

PRAGMA

Pragma je ljubavni stil koji naglašava podudarnost i oslanjanje na zdrav razum. Nekada su taj ljubavni stil nazivali razumskom vezom. Pragmatična ljubav ne mora biti ni uzbudljiva ni osobito zanimljiva, a ni neobična. Nije ni površna ni pustolovna, a sigurno je da je odana. Pragma je ljubav koja ide u potragu za prikladnim partnerom i zahteva samo to da veza bude uspešna, da se partneri slažu i da međusobno zadovoljavaju osnovne i praktične potrebe.

Ključni pojam tog zdravorazumnog pristupa ljubavi jeste usklađenost, koja se toliko ne odnosi na polne koliko na osobne i društvene odnose. Pragmatični ljubavnik jednako kao erotični ima jasnu predstavu o budućem partneru, ali ta predstava retko obuhvata i njegov fizički izgled. Umesto toga pragmatički ljubavnik ima na umu karakterna svojstva, zvanje, društveni položaj i prihode. Ukoliko je krajnje pragmatičan, sastaviće čak i popis osobina koje traži, uporediće sa njim osobine potencijalnog partnera i odrediti stepen podudarnosti.

Pragmatični ljubavnik jednako vlada sobom kao i ludični ljubavnik, jednako je svestan da partnera može zameniti i jednako je promišljen u ljubavi. Bitna je razlika u tome što se pragmatični ljubavnik želi smiriti s jednim partnerom koji će ga zadovoljiti, a ne lutati od jednog partnera do drugog.

_____________________________________________________________

Da zaključimo, Li ne zagovara ideju da čovek pripada jednom čistom ljubavnom stilu, kao što su uostalom i čiste osnovne boje veoma retke u svetu boja. Takođe, on ne želi da napravi univerzalnu i iscrpnu kategorizaciju ljubavnih stilova nalik astrološkim znakovima. Naprotiv, stilova je potencijalno beskonačno, baš kao i boja. Tako nam priča o tercijarnim ljubavnim stilovima, koji bi bili mešavina nekog osnovnog stila sa nekom smešom (odnosno nekim sekundarnim stilom). I tako u nedogled. Pitate se čemu onda sve ovo služi? U moru opisa možemo veoma jasno identifikovati šta je ono što se odnosi na naše ljubavno ponašanje, šta nam je najsličnije, sa kakvim očekivanjima ulazimo u partnerski odnos, kao i kakva očekivanja od odnosa ima naš partner. Razumevajući svoje potrebe i istovremeno stavljajući se u poziciju partnera i njegovih potreba, možemo dobiti korisne ideje kako da izbegnemo tipične „nagazne mine“ u partnerskom odnosu, kao i u kom smeru veza treba da se razvija i menja.

*Pročitajte intervju na ovu temu u Večernjim novostima

Categories: Emocije Nauka

Tags: , , , ,

Folkloristika i psihologija: Analiza bajke

Bajku najednostavnije možemo definisati kao narodnu pripovetku, fantastične ili čudesne sadržine. Iako se bave univerzalnim porukama, bajke ne predstavljaju univerzalnu pripovedačku tradiciju. One su, zapravo tipičan indoevropski, evroazijski žanr, te u analizi različitih simbola i motiva koje pružaju, treba voditi računa o specifičnostima društvenog, istorijskog i kulturnog konteksta.

Mnoge vanevropske kulture, akcenat stavljaju na kolektivistički duh, te bi svaka borba za ličnu promociju u ovim društvima bila ocenjena kao sebična i u suprotnosti sa društvenim vrednostima koje veličaju podređenost pojedinca interesima grupe.

Treba istaći i da su mnoge umetničke, književne bajke, potekle iz pera Šarla Peroa ili braće Grim, zapravo modifikovane verzije priča poteklih iz naroda, tj. ruralne sredine. Tako modifikovane, nosile su i određenu ideologiju i vrednosti aristokratske klase tog vremena, te postavljale pedagoške normative za adekvatnu edukaciju dece i omladine.

Doba prosvetiteljstva je sa sobom donelo zgražavanje nad “prostotom“ i lascivnim sadržajem narodnih bajki, dok sa druge strane, romantizam 19. veka donosi sa sobom procvat interesovanja za sve što je narodno. 20. vek je takođe imao svoje zamerke bajkama (u određenim društvenim krugovima posmatrane kao surove, ksenofobične, seksističke, pedagoški nepodobne, itd.). Međutim, na početku 21. veka, bajka još uvek prednjači kao omiljeni dečiji žanr, kome ne odolevaju ni mnogi odrasli i rado joj se vraćaju.

Ono što je važno istaći je da je bajka u narodnoj tradiciji indoevropskih naroda svrstana u takozvane “ženske priče“, kako ju je klasifikovao i Vuk Karadžić.To su priče koje su bake i dadilje prenosile svojim ćerkama sa kolena na koleno.

Prenete u aristokratski okvir i muški kulturološki kod, bajke su izgubile dodir sa ženskim stvaralaštvom iako su vekovima bile sastavni deo ženske subkulture. Najbolji primer za to je bajka Crvenkapa. Uočljive su razlike između muškog i ženskog pripovedanja. U verziji Pero-a, vuk pojede i Crvenkapu i baku i tu se priča završava. Ženske osobe bivaju kažnjenje za svoju lakomislenost. Braća Grim pružaju nam drugačiju verziju. Kazna je donekle ublažena, jer ovog puta će i baka i Crvenkapa biti spašene, i to od strane muškog lika hrabrog i sposobnog drvoseče. Međutim, francuska izvorna verzija, akcenat stavlja na nešto sasvim drugo, a to je domišljatost ženskih likova, koje se pomoću mudrosti i taktičnosti izbavljaju iz opasne situacije u koju su nesmotreno upale. U ovoj verziji vuk je pojeo baku, ali Crvenkapa je uspela da se spase i pobegne. U izvornoj verziji jasan je kulturološki kod ženske subkulture, koja se na ovaj način suprotstavljala dominantnoj patrijarhalnoj kulturi. Upadljivi su subverzivni elementi veličanja slabih i podčinjenih koji zahvaljujući svojoj snalažljivosti, taktici i mudrosti na kraju trijumfuju nad moćnijim neprijateljem.

Šta bajku čini jedinstvenom na nivou strukture i poruka koje šalje?

Ruski folklorista, Vladimir Prop je u svom kapitalnom delu “Morfologija bajke“ opisao jedinstvenu žanrovsku strukturu narodne bajke. Prop je izdvojio najmanje elemente kompozicije i nazvao ih “funkcijama“. Ukupni broj tih funkcija je 31 i one ne moraju sve da se jave u jednoj bajci, ali im je redosled javljanja fiksiran, dakle slede unapred određen raspored. Ove funkcije se mogu svrstati u tri ključne grupe funkcija, koje je Prop nazvao proverama. To su klasifikujuća, glavna i glorifikujuća, koje junak bajke mora da prođe.
Ova strukturalna podela se lako može uklopiti u onu francuskog etnologa Arnolda Van Genepa, koji je u jedinstvenim elementima različitih bajki prepoznao jedinstvene faze koje odlikuju “obrede prelaza“ u različitim ritualima koje imaju za cilj da pomognu osobi da bezbedno pređe iz jedne značajne životne faze u drugu (rođenje, punoletstvo, ženidba/udaja, itd.).

Kako bi osoba promenila dotadašni status, mora najpre da se odvoji od prethodnog položaja i okruženja. Ta faza se u obredima prelaza naziva faza separacije. Na nju se nadovezuje liminalna faza, u kojoj je osoba izolovana, usamljena i izložena različitim proverama, kako bi se pripremila za svoju novu društvenu ulogu. Kada osoba uspešno prebrodi liminalnu fazu, može preći u tzv. fazu agregacije, tj. ponovnog vraćanja u zajednicu gde će biti prihvaćen i nagrađen njen novi status. Ovakvi obredi prelaza karakteristični su i za bajku. Junaci bajke takođe odlaze od kuće i iz poznatog okruženja kako bi obavili određeni zadatak. Liminalnu fazu karakteriše boravak junaka u onostranom prostoru ili nekom dalekom kraljevstvu, gde je pod stalnim iskušenjima. On se ili bori sa neprijateljskim bićema, ili mora da izvrši niz teških zadataka, kako bi dobio nagradu, koja je zapravo zadobijanje novog statusa i nove društvene uloge, koja je društveno nagrađena.

Uočava se da se Propove ključne grupe funkcija podudaraju sa fazama koje je uočio Van Genep.

Zanimljiva je i interpretacija folkloriste Melatinskog, koji je u svom delu “Poetika mita“ izložio svoje viđenje po kome je svadbeni ritual sa svom svojom složenom simbolikom zapravo “ritualni ekvivalent bajke“. Usresređenost na brak i porodicu, kao i preraspodelu društvenih dobara, vrednosti i uticaja je centralna tema bajke. Za razliku od mita, sa kojim deli skoro istu strukturu, protagonista bajke nije nikakav polubog, niti demijurg, već običan čovek, koji ne bije “kosmičke“ bitke, već se bori za održavanje vrednosnih normi porodično-bračnih odnosa.

Upravo ovaj vid pravičnosti koje nudi bajka, koja kažnjava svaku vrstu povrede uspostavljenih društvenih normi, je privukao mnoge psihologe i psihoanalitičare da se posvete njenoj analizi i istaknu neosporni pedagoški značaj bajke koja pomaže deci u prevladavanju strahova, porodičnih frustracija i teškoća koje donosi odrastanje. “Bajka ne mora, obavezno da ima neko moralno rešenje, ali da bi bila oslobađajuća, mora da reflektuje proces borbe protiv svih vrsta podčinjavanja i autoritarizma, i da projektuje različite mogućnosti za konkretnu realizaciju te utopije“, ističe američki germanista i folklorista Džek Zeps.

Bajka ne poriče zlo, čak i neuvijeno prikazuje svu surovost ljudi i sveta, ali nudi rešenje, pruža optimizam i nadu. Centralna poruka narodnih bajki da se oni slabi, nejaki, obespravljeni, marginalizovani mogu uzdići i pobediti svoje eksploatatore i to taktikom, odnosno tako što će iskoristiti okolnosti koje su mu date i preokrenuti situaciju u svoju korist. Ovaj način taktičkog nadmudrivanja neprijatelja, gde se snaga pobeđuje uz pomoć dovitljivosti, lukavstva i mudrosti, francuski filozof i istoričar Mišel de Serto je nazvao Metis – “umetnost slabog“, po boginji Metis ili Metidi, koja je Zevsu podarila ćerku Atinu, boginju mudrosti. Po De Sertu “Metis“ označava inteligenciju, kvalitet koji sjedinjuje mudrost i lukavstvo.

Gore pomenuti folklorista Zeps mišljenja je da se: “Bajka kazuje da bi proizvela nadu u svet koji izgleda kao da je na ivici katastrofe“. Dakle, bajka nam pruža nadu u mogućnost boljeg sveta.

Neodređenost vremena i prostora, imena junaka koji su atributivnog karaktera, olakšavaju deci, a i odraslima da se lakše identifikuju sa junacima bajki. Motivi čudesnog takođe potpomažu uspostavljanje psihološke distance, što omogućava osobi da se postepeno suočava sa sopstvenim traumatskim iskustvom, koristeći bajku u terapijske svrhe.

Jezik bajke je prilagođen dečijem animističkom pogledu na svet i potrebi da pravda bude zadovoljena. U sigurnom okruženju, uz brižnog roditelja koji će detetu iznova čitati omiljenu bajku, dete će stvoriti realniju sliku sveta i postepeno će savladavati svoje razvojne strahove, kao i zastrašujuće fantazije vezano za različite porodične članove. Postaće svesno procesa unutrašnje transformacije, tj. životnih zakonitosti gde je određena optimalna frustracija neophodna za psihički rast i razvoj ličnosti.

Bajka kao žanr pruža jednu optimističnu viziju života, u čijem središtu jesu napori glavnih junaka da postigne svoj cilj, ali su ti napori nagrađeni. Uspeh je zagarantovan. Srećan kraj bajke, po američkom mitologu Džozefu Kembelu nudi „nepobedivu radost življenja“. Poruka bajke da se napori isplate, i da se zlo može pobediti jesu jedan od glavnih razloga zašto volimo da ih čitamo. Bajke su po skorašnjem psihološkom istraživanju sprovednom u Srbiji i dalje omiljeno štivo koje roditelji biraju za svoju decu.

Categories: Deca i mladi Nauka

Tags: , , ,

10 stvari koje bi trebalo da znate o seksualnoj inteligenciji

1. Šta se tačno podrazumeva pod seksualnom inteligencijom?

Seksualna inteligencija, baš kao i ljubav, nije stanje koje ti se desi mimo tvoje volje, pre ona je sposobnost koju treba razvijati i negovati. Ona podrazumeva ljudski kapacitet za samorefleksiju ili svesnost o sopstvenoj životnoj energiji koja je po svojoj prirodi seksualna. Za razliku od životinja, koje samo slepo prate svoje seksualne nagone, ljudi poseduju potencijal za svesnost o sopstvenom seksualnom biću – oni su u stanju da prepoznaju, razumeju, prate i nadgledaju sopstvena osećanja, misli, senzacije i ponašanja, kao i da ih modifikuju. Tako, seksualna inteligencija predstavlja jedan kompleksan fenomen koji uključuje aktivno bavljenje svojim seksualnim životom i to putem vršenja brojnih svesnih izbora – od toga ko će biti naš partner, koju seksualnu potrebu želimo da zadovoljimo, na koji način, da li taj način odgovara i partneru, kako ćemo ovu potrebu iskomunicirati sa partnerom, da li smo zadovoljni sopstvenim seksualnim životom, itd.

2. Da li se sa njom rađamo ili je stičemo? Ili je urođena, ali možemo da je usavršimo?

Ljudi se kao i druge vrste rađaju sa seksualnim nagonom, čija je primarna funkcija održanje vrste. Međutim, seksualna inteligencija kao forma sposobnosti je sasvim druga stvar. Na nju ne utiče nasleđe, već brojni i raznoliki sredinski faktori.Među najznačajnima ističu se roditelji i način na koji su oni zadovoljavali kod deteta bazične potrebe za bliskošću, nežnošću, podrškom, intimom i ljubavlju, a kasnije i separacijom i samostalnošću. Na drugom mestu ističe se uticaj vršnjaka, gde deca kroz igru na različite načine aktivno istražuju svoju seksualnost (kroz priču, gledanje porno sadržaja, putem zajedničkih akcija osvajanja…).  Neosporan je i uticaj medija na razvoj seksualne inteligencije, jer od vrste seksualnog sadržaja koji preferiramo (romansirana drama ili pornići)zavisi i naš lični narativ o seksu. Takođe, ovde se ubrajaju i izbori medijskih figura koji mogu postati uzori za naš seksualni život. Ako rezimiramo, seksualna inteligencija nije urođena, na njen razvoj utiču razni činioci kojima smo tokom života izloženi, a da li ćemo je vremenom usavršavati ili ne, zavisi od našeg aktivnog i svesnog nastojanja da to učinimo.

3. Da li je ona povezana sa ostalim vrstama inteligencije?

U stručnoj literaturi susrećemo se sa različitim formama inteligencije, među kojima su tradicionalni pojam IQ-a pod kojim podrazumevamo opštu intelektualnu sposobnost, zatim emocionalna inteligencija, socijalna inteligencija, kinestetička inteligencija, itd. Seksualna inteligencija je kao pojam i predmet izučavanja najmlađa od pomenutih. Većina istraživanja na ovu temu pokazuje relativnu nezavisnost ovih formi inteligencije i njihovu slabu povezanost. Čini se da to potvrđuje i praksa. Ako samo pomislimo na čuvenog naučnika Nikolu Teslu koji je istovremeno pokazivao zavidan nivo opštih intelektualnih sposobnosti, a značajno ispodprosečni nivo socijalne i emocijalne inteligencije, ne možemo a da ne primetimo nezavisnu egzistenciju ovih sposobnosti. Njegova genijalnost živela je svoju priču i nije imala uticaja na poboljšanje njegovih socijalnih kompetencija, niti emocionalnih kontakata. Dakle, istovremeno možemo stvarati čudesna dostignuća u oblasti nauke, a biti socijalno povučeni i distancirani do mere da nas ugrožava i fizički kontakt poput rukovanja.

4. Koliko smo mi kao nacija osvešćeni u tom smislu? Robujemo li predrasudama, koliko smo konzervativni i da li je seks za nas i dalje tabu tema?

Podatak da ima jako malo istraživanja na temu seksualnosti u našoj zemlji predstavlja nedvosmislenu potvrdu toga da nam seks još uvek nije familijarna tema. Za istraživanja su potrebni ljudi, subjekti istraživanja koji bi pristali da otvoreno govore o svojim seksualnim sklonostima i potrebama, a pošto istraživači nisu u stanju da prikupe ovakav uzorak, pretpostavljam da je jasno do koje mere smo i dalje konzervativni po ovom pitanju. Ako u budućnosti bude više ovakvih istraživanja, šta god da bili nalazi, to će ipak biti optimističan nagoveštaj naše seksualne liberacije.

5. Da li je tačno da može da se izračuna koeficijent seksualne inteligencije i šta on tačno pokazuje?

Na ovo pitanje je dosta teško odgovoriti jer je seksualna inteligencija takav konstrukt koji pri merenju iziskuje oslanjanje na subjektivne procene. Dok su za merenje IQ-a ustanovljeni dosta jasniji, objektivni indikatori (gde možemo kvantitativno da odredimo koliko je tačno zadataka osoba uradila na testu sposobnosti i to izrazimo brojkom), stvar je daleko komplikovanija po pitanju određivanja SQ skora. Njegovo merenje je pre stvar kvaliteta, nego kvantiteta – dakle ne koliko, nego kako osoba nešto radi. Ipak, u opticaju jeste jedna zvanična formula koja glasi ovako:

SQ= informacija + emocionalne veštine + telesna svesnost

Na osnovu ove formule može se zaključiti da je osoba seksualno inteligentna ako je informacije o seksualnosti dobijala iz pravih izvora, ako je razvila sposobnost za empatiju, bliskost i intimnost i ako ima razvijenu samorefleksiju za sopstvene telesne potrebe. Postoje upitnici dizajnirani za ispitivanje ove tri oblasti, ali se na osnovu njih ne može dobiti neki precizan skor, odnosno broj koji određuje koliko smo tačno seksualno inteligentni.

6. Zbog čega je važno da u tom smislu radimo na sebi? Da li je tačno da je suština dobrog odnosa u spavaćoj sobi?

Seks je samo jedan od načina da se iskusi i upotrebi seksualna energija, ali ne i jedini. Važno je shvatiti da je seksualna energija sveprisutna, ne samo tokom seksa već i u svim onim momentima mimo njega – kada se odmaramo, tuširamo, rekreiramo, razmišljamo. Seksualna inteligencija upravo i počinje da se razvija u onom trenutku kada namenski preusmerimo našu pažnju sa seksualnog čina na seksualnu energiju koja je u svakom momentu tu. Ovo je od suštinske važnosti, jer ako promenimo način na koji mislimo o svojoj seksualnosti možemo promeniti i svoj celokupni seksualni život, i to zauvek.

7. Šta odaje seksualno inteligentne ljude, a šta one koji to nisu?

Čuveni seksualni terapeut Marti Klajn, dovitljivo je opisao ovu sposobnost poredeći je sa opštom inteligencijom ili IQ pojmom. Kao što je IQ definisan kao sposobnost prilagođavanja u novim situacijama, tako i seksualno inteligentnog čoveka upravo možemo prepoznati kada ga “bacimo” u nepoznato okruženje u kome ne zna jezik i nema prebijenog dinara. Ako je čovek seksualno inteligentan on će biti sposoban da kreira i održi želju čak i u sitacijama koje su daleko od perfektnih i ugodnih. Ovo podrazumeva da će imati kapacitet da se adaptira na telesne promene koje ga sa godinama čekaju, da će biti znatiželjan i otvoren za istraživanje značenja zadovoljstva, bliskosti i uživanja, kako sopstvenog tako i značenja koje ovim pojmovima pridaje partner, i konačno da će imati kapacitet da se prilagodi kada stvari krenu neželjenim tokom.

Ljudi sa visokom seksualnom inteligencijom znaju šta im prija, znaju da iskomuniciraju svoje seksualne potrebe, poznaju svoje nagone i umeju da ih kontrolišu. Takođe, senzibilni su za potrebe drugoga i vode računa da se seksualna energija razmenjuje na obostrano zadovoljstvo.

Suprotno tome, seksualno neinteligentan čovek će uvek biti rob svojih rigidnih strategija osvajanja, gluv prilikom osluškivanja tuđih seksualnih potreba, bez takta da oseti granicu u seksualnom kontaktu koju će zato često narušavati svojim navalentnim ponašanjem; dakle, bez empatije za drugoga i bez samorefleksije za vlastite seksualne postupke. On deluje egoistično, jer je konstantno tokom seksualne interakcije zaokupljen time kako izgleda, kako se njegovom partneru čini njegovo telo i da li sam čin odigrava dovoljno dobro.

8. Koliko je sam Frojd baš o tome pisao?

Frojd se zaista uzima kao revolucionar u izučavanju seksualnosti, kao neko ko je svojim teorijskim polazištem uspeo da detabuizira ovu temu, ali ju je razmatrao u formi osnovne pokretačke sile poznate kao libido ili seksualna energija. Ono što danas podrazumevamo pod pojmom seksualne inteligencije nije bio predmet njegovog izučavanja, budući da je ovaj pojam u naučnu zajednicu uveden tek pre desetak godina od strane američkih psihologa Širi Konrad i Majkl Milburna.

9. Koliko je površno to izjednačiti sa tvrdnjom da je neko “dobar u krevetu”?

Iz prethodnih odgovora se vidi da seksualna inteligencija po najmanje ima veze sa tim koliko smo dobri u krevetu. Naprotiv, ukoliko nam je to glavna preokupacija, to samo svedoči koliko smo zapravo seksualno neinteligentni. Suština je pre u tome koliko smo u kontaktu sa svojom seksualnošću i koliko smo u stanju da na adekvatan način protumačimo potrebe drugoga.

10. Šta se dešava kada se privuku osoba koja je seksualno inteligentna i ona kojoj ta vrsta inteligencije baš manjka? Ili je takva privlačnost u startu nemoguća?

Na isti način na koji ljude mogu privući osobe različitih interesovanja, moguće je da ih privuku i ljudi različitih seksualnih senzibiliteta. U takvim situacijama verovatno će seksualno inteligentna osoba biti u stanju da razume potrebe svog seksualno neinteligentnog partnera, dok će razumevanje u suprotnom pravcu izostati. Neuspeh seksualno neinteligentnog partnera da razume potrebe onog drugog i da ih na adekvatan način zadovolji, može izroditi početnu frustraciju i otpor da se povinuje idejama i željama partnera. Međutim, stvar ne mora nužno da se završi fatalno. Ako je SQ superiorniji partner u stanju i dovoljno vešt da neguje i stimuliše partnerovu seksualnu inteligenciju, oni zajedno imaju šansu za rast i razvoj njihovog odnosa.

* Originalni intervju za dnevni list Večernje novosti, obavljen između novinarke  Tatjane Loš i psihoterapeuta Leonore Pavlice

Categories: Inteligencija Nauka Seksualnost

Tags: , , , , ,

Kakve su to humane profesije, a naplaćuju svoje usluge?!

U svim sferama razmene dobara i usluga smatra se prirodnim dati novčanu nadoknadu. Ako želiš da kupiš hleb, daćeš pekaru novac, ako si rešio da kupiš cipele, platićeš ih,… i nikada se nećeš zapitati da li si novac trebao dati? Možda ćeš dovesti u pitanje vrednost robe koju si kupio, ali nećeš osporiti činjenicu da ona nešto vredi. Svuda, osim ako su u pitanju usluge pomagačkih profesija (psihologa i psihoterapeuta u prvom redu, a katkad i lekara i psihijatara).

Kako je dotle došlo i otkuda to široko rasprostranjeno uverenje da je za psihološku pomoć ružno, nepravedno ili čak neetično očekivati novac?

Ako si predstavnik humanističke profesije, onda baš zato, iz dubine tvog humanog, empatičnog bića, treba da budeš osetljiv na tuđu bol, da pomažeš “čista” srca i da to radiš bez kompenzacije, mišljenje je mnogih. Treba da te bude sramota da nesrećnoj osobi tražiš novac i da zarađuješ na tuđoj muci!

Otkuda ovde toliko prostora da se čitav koncept trgovine, star vekovima, relativizuje do krajnjih granica?

Još u vreme naturalne razmene vladao je princip “ti meni robu-ja tebi robu”, pa su se ljudi dovijali, svako prema svojim mogućnostima. Stvar je bila slična i kada su u pitanju bile usluge. Možda ne direktno, ali čak i kada su prvi prosvetitelji išli svetom sa misijom opismenjavanja stanovništa, ova humanost nagrađivana je putem uživanja raznih kontrausluga – oni su uvek imali tu privilegiju da gde god se zateknu imaju toplo i udobno prenoćište, kao i adekvatan obrok. Dakle i ovde je postojala protivteža iliti razmena.

Kasnije, sa uvođenjem robnog novca (što je preteča današnjeg standardizovanog novca koji ima fiksnu valutu), ljudi su odredili predmete, odnosno robu koja ima sopstvenu vrednost. Istorijski primeri robnog novca su tako uključivali svinje, retke morske školjke, kitove zube, stoku, hleb (u Iraku), zrna kakaa (u Meksiku), itd. Znalo se i bilo je opšteprihvaćeno da za svoja dobra ili usluge osoba treba da dobije ovakvu vrstu nadoknade.

Kako sada, nakon mnogih stoleća, ljudi dovode u pitanje naplaćivanje usluga čitave jedne struke? Nije li to posao kao i svaki drugi? Ako “pomagači” treba da saosećaju sa ljudskom patnjom, zašto trgovci prehrambenim namirnicama ne saosećaju sa ljudskom glađu? Zašto prodavci obuće i odeće ne opskrbe bez nadoknade gole i bose? A potreba za ovim je rasprostranjena širom sveta….

Jedan od mogućih razloga za ovaj nedosledan tretman leži možda u vrsti same usluge, odnosno u karakteristikama robe. Hleb se vidi, kao i njegov učinak na prazan stomak, cipele se vide takođe, a i otklanjaju osećaj hladnoće. A psihoterapija? Njene usluge su nevidljive ili nedovoljno transparentne – izađeš iz psihoterapijske sobe i niko od prolaznika ne vidi na tebi neku jasnu promenu. Zato se često ove usluge etiketiraju onim poznatim sloganom današnjice “prodavanje magle”. U retkim slučajevima može biti i tako, ali u većini slučajeva, korisnici psihoterapijskih usluga jasno vide benefite ovog rada. Sa druge strane, koliko smo sigurni da je sve što je opipljivo na tržištu izvan ove kategorije prodavanja magle? Koliko ste samo puta kupili neku kućnu napravu koja sutradan nije radila, koliko puta vam je neko popravio auto koji je na prvoj krivini stao, koliko puta ste kupili bluzu koja se posle prvog pranja skupila? Odakle toliko poverenje u ovakve “vidljive” proizvode i odsustvo istog kada su u pitanju “nevidljive” razmene, ako nam je životno iskustvo hiljadu puta osporilo ove hipoteze?

Iz istog ovog razloga su lekari i psihijatri ipak manja meta osude, jer su njihove intervencije vidljivije – tu su lekovi, tu su rendgenski snimci, tu je nalaz ultrazvuka, tu su hirurške intervencije i gomila drugih opipljivih dokaza. Pa, iako u biti predstavnici ovih struka moraju biti humani i pomoći čoveku u nevolji, ostaje prostora za materijalnu nadoknadu, jer barataju transparentnijim materijalom.

Ako se složimo sa konstatacijom da većina današnje robe i usluga može biti “mačka u džaku”, zašto i dalje isključivo pomagačkim strukama mnogi spore pravo na recipročnu razmenu?

Drugi razlog za to može ležati u samoj prirodi usluge, koja je po definiciji humanitarnog karaktera. Dakle, nema veze što se neko godinama školovao, što poseduje specifična i relevantna znanja za rad na ljudskoj patnji, ako zaista želi da pomogne, on će to uraditi bez ikakvog daljeg očekivanja. Na ovom mestu je jasno da se poništava most između formalnih i neformalnih vidova pomoći. Usluge psihoterapeuta se izjednačavaju sa uslugama koje nam mogu dati roditelji i prijatelji kada nam je teško, i prenebregava se činjenica da neko u ovoj sferi poseduje stručna znanja.

Sećam se svojih početaka. Svog otpočinjanja edukacije za psihoterapeuta. Na samom početku karijere, kada još nisam mogla raditi samostalno, već uz konstantan nadzor supervizora, mnoge klijente primala sam besplatno. To su činile i mnoge moje kolege početnici. Verovatno iz uverenja, onog entuzijastičnog, da je naš posao nadasve human. I dodatnog uverenja, da smo na početku ovog puta i da naše usluge u tom momentu nisu dovoljno reprezentativne da bi zahtevale materijalnu kompenzaciju. Tada sam lako podlegala pritisku brojnih rođaka i prijatelja da primim nekoga koga poznaju za džabe (i dan-danas su mi ovo veoma nezahvalne situacije, upravo zbog gorepomenutih očekivanja).

Međutim, dobro se sećam šta su mi govorili “veliki”. Kada bi mi – početnici, na grupnoj superviziji izlagali neki svoj slučaj, jedno od prvih pitanja mentora bilo bi “da li plaća?”. Čudilo nas je i ujedno vređalo ovako neosetljivo pitanje, ali kada bi rekli da nam dotični ne plaća, dobili bi odgovor mentora kako ništa neće biti od tog posla. Pitate se zašto? I mi smo se pitali. Razloga je bar tri, koja je navodio mentor (a sa kojima se danas u potpunosti slažem):

  • prvo, nenaplatiti seansu, za terapeuta znači ostati u ulozi nesigurnog, onog koji nema dovoljno samopouzdanja u to što radi, koji sumnja u kvalitet svojih usluga i koji ne vrednuje svoj zanat, pa time urušava ugled i status čitave terapeutske zajednice,
  • drugo, svi ljudi i svi preduzetnici moraju biti nečim motivisani – biti dobročinitelj i pomagati drugima jedino zato da bi se posledično osećao humanom osobom je nedovoljan motivator, ako se u obzir uzme dugogodišnji uložen napor da bi se stekle terapeutske veštine, kao i činjenica da i terapeuti moraju od nečega živeti baš kao i pripadnici bilo koje druge profesije,
  • i treće, i možda najvažnije – ljudi imaju uverenje da su stvari dobijene kompenzacijom vrednije, stvarnije, bolje; kada ti neko nešto pokloni odmah se javlja sumnja da je to “roba sa greškom” – tako i ovde, dovodi se u pitanje da li je terapeut dao svoj maksimum činjenicom da mu ne plaćam. Zato nas je mentor uvek savetovao da naplatimo, koliko god (makar minimalno), ali to će povećati klijentovo poverenje u sam proces, suzbiti ideju da ga “otaljavamo”, kao i ideju da nam je nešto dužan, a takođe će i povećati njegovu motivaciju i spremnost da za uloženo sme i treba da očekuje rezultate.

Meni su se u psihoterapijskom radu ove pretpostavke uvek pokazale istinitim, a na vama je da prosudite da li ovaj posao, baš kao i svaki drugi, zaslužuje da se njime prehranimo.

*Napomena: Tekst nije namenjen samo stanovništvu koje treba da suzbije ukorenjena uverenja, već i svim kolegama koji se iz nekog razloga ustručavaju da naplate svoje usluge. Ako rade po savesti i u najboljem interesu svog klijenta, sasvim je legitimno očekivati da se takav rad vrednuje. Naravno da je poželjno i veoma humano izaći u susret osobi koja je u nepovoljnoj finansijskoj situaciji, ali na terapeutu je da proceni kada i koliko često će to raditi. Sve ostalo, izlazi iz okvira dobrovoljnog rada i ulazi u okvire društvene presije.

Bez ljutnje!

🙂

 

Categories: Ispovesti Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , ,

Psihološki vodič kroz društvene mreže

Fenomen društvenih mreža izvršio je skoro revolucionarni uticaj na polju komunikacija. Stvorena je virtuelna realnost, koja omogućava ne samo bržu razmenu informacija, već i zadovoljavanje čitave hijerarhije ljudskih potreba.

Društvene mreže su vid socijalne platforme, koja stimuliše ljude na aktivnost i interakciju. Ljudska bića su rođeni lovci-sakupljači, sa izraženom potrebom za prikupljanjem novih informacija, njihovom obradom i integracijom u postojeći sistem znanja i verovanja o sebi, svetu i drugim ljudima. Naš mozak traži konstantnu stimulaciju, a društvene mreže itekako zadovoljavaju ljudsku radoznalost, aktiviraju instinkt sakupljača i obezbeđuju emocionalno zadovoljstvo kao nagradu.

Psihološka istraživanja su pokazala da se pri korišćenju društvenih mreža u mozgu angažuju takozvani “centri za zadovoljstvo”, isti oni koji nam obezbeđuju osećaj prijatnosti, koji imamo prema stvarima poput hrane, seksa, novca i društvene prihvaćenosti. Luče se i veće količine dopamina i oksitocina, hormona povezanih sa ponašanjem koje vodi nagradi, zajedništvu i sigurnosti. Izračunato je da 10 minuta provedenih na socijalnim mrežama može dovesti do povećanja nivoa oksitocina i za 13%.

Jedna od najpopularnijih socijalnih mreža je Facebook. Korisnici ove društvene mreže u stanju su da satima proveravaju svoje notifikacije, dopunjavaju svoj profil i proveravaju koje su fotografije okačili njihovi prijatelji. Važno je biti u toku sa novim dešavanjima. Za pristalice ove socijalne platforme, ukoliko niste podelili svoj život na društvenoj mreži, on kao da se nije ni desio. Šta je to što ovaj medij čini toliko privlačnim, pa mu se stalno vraćamo? Šta nas to tera da lajkujemo, šerujemo i komentarišemo?

Psiholozi su došli do zaključka da ljudi posvećuju 30 – 40% razgovora na pričanje o sebi, a taj procenat u online komunikaciji raste i do 80%.

Kada pravimo facebook profil, imamo neograničeno vreme za samoprezentaciju. Možemo selektivno da pokazujemo one aspekte selfa, za koje smatramo da će se svideti drugima. Mi zapravo kreiramo idealnu sliku sebe, onako kako želimo da nas drugi vide. Psihološke studije pokazuju da dolazi do širenja zenica dok gledamo sopstveni profil, kao i do prijatnih osećanja, koja utiču na povećanje samopouzdanja. Takođe, prijatne emocije izazivaju i pozitivne reakcije drugih ljudi na naše postove.

Sa svakim lajkom određenog posta, fotografije, usluge ili proizvoda, specifičnog brenda, mi dajemo informacije o sebi. Kada bismo pratili sve aktivnosti prosečnog korisnika Facebook-a, mogli bismo da napravimo psihološki profil te osobe. Mogli bismo da spoznamo njegove potrebe, interesovanja, sistem vrednosti, pa čak i neke karakterne osobine.

Kada lajkujemo post, to ne činimo samo kako bismo potvrdili svoj identitet, već i iz želje da podelimo osećaj solidarnosti ili zajedništva. “Like“ je način da pokažemo prijatelju da cenimo i vrednujemo naše prijateljstvo, i da ga na ovaj način učvrstimo i pojačamo bliskost. Ljudi imaju urođenu potrebu za zajedništvom i deljenjem realnosti, jer tek kroz odnos sa drugim, mi uspevamo da damo značenje sopstvenom iskustvu. Društvene mreže mogu da budu način pokazivanja “virtuelne empatije”, saosećanja sa tuđim bolom i nepravdom i indikator su empatije i u realnom svetu.

Naravno, lajkujemo određene sadržaje i iz čisto praktičnih razloga, kada želimo da dobijemo neki proizvod na akciji, kupon, vaučer, da učestvujemo u takmičenju, očekujuči da budemo nagrađeni.

Što se tiče “šerovanja“, tu opet dolazi do aktivacije naših centara za zadovoljstvo. Kako smo društvena bića, sama misao “o deljenju“ aktivira pomenute centre.

Mario Pilar, marketinški stručnjak i preduzetnik, podelio je u svojim radovima sledeće zanimljivo istraživanje „New York Times“-a koje je pokazalo kojih su 5 glavnih razloga za šerovanje na Facebook-u:
• Kako bismo podelili zanimljiv ili značajan sadržaj sa drugima. 49% ispitanika je reklo da šerovanje omogućava da podele sa drugima proizvode koji im se dopadaju i čak promene nečije mišljenje o njima i podstaknu ih na akciju,
• Da bismo pokazali drugima ko smo mi. 68% ispitanika je odgovorilo da šeruju stvari kako bi drugi ljudi bolje razumeli kakvi su oni i šta vole,
• Kako bi razvijali i održavali veze. 78% ispitanika reklo je da im šerovanje pomaže da se povežu sa ljudima sa kojima bi inače teško ostali u kontaktu,
• Zarad osećaja ispunjenosti. 69% ljudi reklo je da šeruju sadržaj jer im to pruža osećaj da su deo nečega,
• Da bismo informisali druge o stvarima do kojima nam je stalo. 84% ispitanika šeruje jer je to dobar način da podrže teme do kojih im je stalo ili nešto u šta veruju.

Kada je reč o ostavljanju komentara, oni pomažu ljudima da se osećaju manje usamljenim. Komentar je složeniji nivo komunikacije od lajka, i omogućava veću međuljudsku povezanost. Deljenje zajedničkih vrednosti i interesovanja sa drugima pojačava povezanost. Takođe, čitanje komentara na različite teme, pomaže nam da procesuiramo informacije i razmotrimo različita gledišta pre nego što formiramo sopstveni stav. Komentari su jaki emocionalni pokretači i mogu da izazovu kako prijatne, tako i neprijatne emocije.

Svakako, na društvenoj mreži imamo izbor koga ćemo pratiti, a koga ne, uvek možemo izbrisati komentar koji je neko postavio na našu stranicu, ukoliko nam ne odgovara, prijaviti korisnika koji ostavlja uvredljive i agresivne komentare, uz mogućnost blokiranja tog pojedinca, čime je onemogučen da pristupi našem profilu, ili da nam ostavi poruku.

Pored pozitivnih efekata koje imaju društvene mreže u smanjenju usamljenosti, podsticanju prosocijalnog ponašanja, deljenju svojih razmišljanja i interesovanja, treba istaći i one loše strane .

Svako preterano korišćenje virtuelne realnosti, udaljava nas od realnog života. Virtuelna realnost ne može biti surogat prave realnosti, već samo dopunska aktivnost. Iako korišćenje društvenih mreža podstiče mentalnu aktivnost, ono istovremeno smanjuje vreme za društvene aktivnosti, sportske i fizičke aktivnosti van kuće. Naravno, ništa ne može zameniti kontakt uživo, specifičnu atmosferu i razmenu energije i složenih emocija u socijalnom kontaktu.

Mlade generacije, koje odrastaju na modernim tehnologijama, gube na učenju socijalnih veština koje su im potrebne u stvarnom životu. U živom kontaktu, ne krijemo se iza kompjutera i promišljamo odgovarajući odgovor, već moramo brzo da odreagujemo, a to se uči iz iskustva. Takođe, deca, čija se komunikacija najčešće vodi elektronskim putem imaju nisku tolereranciju na frustraciju, izbegavaju neprijatnosti i konflikte po svaku cenu, jer ne poseduju veštine potrebne za razrešavanje konfliktnih situacija, a koje vode razvoju ličnosti.

Mnoge razvojne sposobnosti i veštine mogu ostati nedovoljno razvijene. Često se dešava, da komentarisanje postova, ima za jedini cilj pražnjenje nagomilanog besa i agresije. Osobe koje to rade, samo sebi čine medveđu uslugu, jer ne obrađuju nezdrave emocije, projektuju ih na druge osobe i često ne osete smanjivanje tenzije, s obzirom da druga strana odgovara nerazumevanjem, čime se generiše čitav lanac negativizma i mržnje.

Složenost komunikacije se pojednostavljuje. Mladi su skloni da svu komunikaciju obavljaju na chat-u, čime sebi uskraćujui razumevanje neverbalnih poruka, kao i usklađenost neverbalne i verbalne komunikacije. Na taj način, mogu podleći različitim vidovima manipulacije, jer ne uspevaju da prepoznaju pravu nameru poruke. Sa druge srane, kako su profili korisnika društvenih mreža zapravo idealna slika našeg selfa, samim tim očekivanja koja imamo vezano za neku osobu koju treba lično da upoznamo su velika, i teško ih je ispuniti. Ljudi imaju tendenciju da idealizuju osobu, čiji profil prate i da projektuju u nju sopstvene želje i potrebe. Tu onda može doći ili do straha da ćemo biti odbijeni ili “raskrinkani“, kada nas neko zaista upozna sa svim našim manama i vrlinama, ili da se i sami razočaramo kada shvatimo da je osoba sa kojom se upoznajemo zapravo produkt naše idealizacije, i obrnuto. Iz tog razloga, mladi ljudi se danas najčešće zadržavaju na površnim odnosima, ne insistirajući da se prijateljstva iz virtuelnog sveta prenesu u stvarni.

Iako su profilne slike prošle različite filtere, a ljudi na njima deluju uvek srećno i ispunjeno, stvara se iluzija da se svi snovi mogu ostvariti. Za nekoga je to pokretač, motivator da i on krene da ostvaruje svoje snove, dok je za druge povod za omalovažavanje i zavist prema osobama koje prati na društvenoj mreži, a često i za upoređivanje i osećaj samosažaljenja. Gledajući sve te „idealne živote“, smatra sebe nedovoljno vrednim i nesposobnim da sopstveni život organizuje prema idealnom modelu.

Biće potrebno da prođe još dosta vremena, kako bi naučnici mogli da sagledaju sve efekte virtuelne komunikacije na psihološkom, sociološkom i kulturološkom nivou.

Categories: Društvene mreže Nauka

Tags: , , , ,

Kako na vreme razotkriti ulazak deteta u svet droge

Definisanje osnovnih pojmova

Definicija zavisnosti: stanje u kome organizam funkcioniše normalno samo u prisustvu supstance; kada se supstanca ukloni nastaje fizička uznemirenost.

Definicija tolerancije: stanje u kome organizam više ne raeguje na supstancu; potrebna je veća doza supstance ili jača supstanca da bi se postigao isti efekat.

Kriterijumi za zavisnost od supstance po ICD-10 klasifikaciji

Da bi se utvrdila zavisnost, tri ili više ovih kriterijuma moraju biti prisutni u poslednjih godinu dana:
1. jaka želja ili osećaj neodoljive žudnje da se uzme supstanca;
2. teškoće u kontrolisanju zavisničkog ponašanja, u smislu početka, završetka ili učestalosti uzimanja;
3. stanje fiziološke patnje kad je smanjena ili prekinuta upotreba supstance, što se vidi iz karakterističnog apstinencijalnog sindroma; ili upotreba supstance da bi se izbegao ili olakšao apstinencijalni sindrom;
4. prisustvo tolerancije; povećanje doze da bi se dobio efekat kakav je bio pre sa manjom dozom
5. progresivno zanemarivanje svih drugih zadovoljstava ili interesovanja zbog upotrebe supstance, potrebno je više vremena za nabavku ili uzimanje supstance ili je produženo vreme oporavka od iste;
6. istrajavanje na upotrebi supstance uprkos vidljivim znacima štetnih posledica, kao što su oštećenje jetre kod alkoholičara; depresija ili smetnje u kognitivnom funkcionisanju takođe su posledice upotrebe supstance.
* treći i četvrti kriterijum su biološki, ostala 4 kriterijuma obuhvataju elemente kognicije i teže ih je meriti

Psihološki pristup u izučavanju maloletničke narkomanije

1. Osnovni nivo diferencijacije

Zloupotreba psihoaktivnih supstanci se prema psihološkom pristupu označava kao poremećaj u ponašanju, tačnije kao onaj deo kontinuuma poremećaja ponašanja koji obuhvata relativno blage poremećaje, tzv. predelinkventna ponašanja.

Postoje osobe koje pri prvoj upotrebi supstance ne dožive senzaciju koju su očekivali, a koju su im opisivali prijatelji, ili koje čak dožive averzivne efekte. Da bi se razvila zavisnost, neophodan je korak više, odnosno da osoba to učini ponovo. Repetitivnost radnje je onaj kriterijum koji može da odredi dalju sudbinu pojedinca. U tom smislu se maloletnička narkomanija može posmatrati u svetlu dva modaliteta, i to kao:
1) kratkotrajno, vremenski ograničeno, tj. prolazno eksperimentisanje sa supstancom, i
2) kontinuirano, progresivno konzumiranje supstance koje vodi razvoju poremećaja u ponašanju, tačnije poremećaju zavisnosti

Izuzev repetitivnosti kao kriterijuma za razgraničenje ova dva modaliteta, u literaturi se navode i dodatni kriterijumi diferencijacije:

  • hronicitet datog ponašanja
  • ozbiljnost pogoršanja
  • rezultat/efekti datog ponašanja

Ukoliko osoba ponavljano uzima drogu, ukoliko konzumiranje supstance traje duži vremenski period, ukoliko je takvo ponašanje dovelo do značajnih pogoršanja u važnim oblastima funkcionisanja (u školi, kući, sa prijateljima) i ukoliko takvim ponašanjem osoba povređuje druge ili narušava njihovu imovinu, može se smatrati da postoji poremećaj zavisnosti. Ukoliko ovi kriterijumi nisu zadovoljeni reč je o prolaznom eksperimentisanju sa supstancom.

2. Drugi nivo diferencijacije

U literaturi se mogu naći različiti psihološki pristupi koji pokušavaju da ustanove psihološki sadržaj koji je u osnovi strukture ličnosti koja je zavisnik od supstanci.

1) Psihoanaliza izdvaja sledeće karakteristike ličnosti kao presudne u razvoju zavisnosti: slabost ega, privrženost narcisoidnom i pasivnom stanju, oralna zavisnost, princip zadovoljstva, netolerantnost na bol.
Fenichel smatra da takve osobe ne tolerišu nikakvu napetost, ne mogu da podnose bol, razočarenje i patnju, i ne mogu da čekaju. Pokazuju nesposobnost za dublje i trajnije vezivanje sa drugim osobama, i nalaze zadovoljstvo samo u pasivnoj ulozi primalaca.

2) Bihejviorizam kaže da se narkomanija uči, kao i druga ponašanja, u druženju sa narkomanima. Učenje se sprovodi operantnim uslovljavanjem, a potkrepljivači su:
– pozitivni: prihvatanje od grupe vršnjaka koji uzimaju drogu, muzika, jezik, isti otpor prema autoritetu;
– negativni: averzivni aspekti porodičnog života i životnih uslova, averzivna fizička stanja (oslobađanje od fizičke nelagodnosti apstinencijalnih simptoma).

Kraft je na osnovu razmatranja operantnih principa negativnih potkrepljenja ukazivao da je socijalna anksioznost glavni faktor udružen sa ponavljanim uzimanjem droge (onaj ko uzima drogu eliminiše anksioznost, tj. oseća se sigurnije u socijalnim situacijama i lakše se suprotstavlja).

3) Egzistencijalizam tumači da se droga uzima u cilju pronalaženja smisla života, kao pokušaj da se ispuni neprijatno osećanje egzistencijalne praznine – vakuuma. Traganje za drogom je nečujan čovekov vapaj za smislom.

Istraživanja povezanosti crta ličnosti i narkomanije

U Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti je u periodu od 2003. do 2006. godine sprovedeno istraživanje na uzorku koga je činilo 600 pacijenata lečenih na klinici. Istraživanje je imalo za cilj analizu ličnosti zavisnika kroz psihološku eksploraciju ličnosti, kako bi se utvrdio tipičan profil ličnosti zavisnika.

Podaci istraživanja ukazuju da ličnost ispitivanih zavisnika najviše karakterišu sledeće dimenzije:

  • niska frustraciona tolerancija (64%)
  • agresivnost, otvoreno ispoljavanje agresije i pasivna agresivnost u vidu oponiranja, tvrdoglavosti, kriticizma (64%)
  • egocentričnost (44%)
  • ambivalentan odnos prema primarnoj porodici (40%)
  • depresivnost, pesimizam, osećanje bespomoćnosti (38%)
  • doživljaj inferiornosti (36%)
  • kriza identiteta (35%)
  • impulsivnost (32%)
  • sklonost simbiotskom vezivanju (32%)
  • inferiornost i nezrelost u heteroseksualnim relacijama (30%)
  • anksioznost (30%)
  • osećanje krivice (25%)
  • emocionalna nestabilnost (23%)
  • problem sa autoritetima (22%)
  • paranoidne interpretacije (19%)
  • visoke aspiracije (17%)
  • većina ima prosečne intelektualne sposobnosti (IQ=99)
  • pseudosocijalizovanost (rezultati govore o sposobnosti konkretnog rezonovanja i poznavanja pravila socijalnog funkcionisanja, ali se ta usvojena znanja praktično ne primenjuju; uočljiva je prividna ili delimična uklopljenost u socijalne interakcije).
  • često se navode sledeće porodične karakteristike: odsutan, hladan i distanciran otac, dominantna ili prezaštitnička majka, nedoslednost u vaspitnim stavovima roditelja ili krajnje permisivan model vaspitanja, sukobi, svađe, neprijateljstvo među roditeljima i nerealni visokopostavljeni zahtevi i očekivanja roditelja.

Najnovija istraživanja fokusirana su na iznalaženje onih osobina ličnosti u detinjstvu koje mogu biti dobar prediktor poremećaja zavisnosti u odraslom dobu. Jedno takvo istraživanje je longitudinalno istraživanje Mofitove i saradnika koja nalazi vezu između nedostatka samokontrole u detinjstvu i poremećaja zloupotrebe supstanci u odraslom dobu. Ispitanici su u ovoj studiji praćeni od svoje treće do 32-e godine i to na različitim stadijumima (sa 3, 5, 7, 9, 11 i 32-e godine) i upotrebom različitih tehnika i mernih instrumenata (opservacije, roditeljski i nastavnički samoizveštaji, kognitivni i motorni zadaci, SES: socio-economic status, WISC-R, itd.)

Rezultati studije pokazuju da su ispitanici koji su imali slabu samokontrolu tokom detinjstva bili u značajno povečanom riziku od poremećaja zavisnosti u odraslom dobu. U zaključku studije, Mofitova i saradnici navode da deca sa slabijom samokontrolom kasnije donose slabe i impulsivne odluke kao adolescenti (npr. da će početi da puše, neplanirano postaju roditelji, napuštaju školu). Autori su pronašli podršku za ideju da donošenje slabih odluka tokom adolescencije posreduje između efekata slabe samokontrole i buduće zloupotrebe supstanci. Verovatno je da se zloupotreba supstanci kod odraslih pojavljuje kao način da se psihološki izađe na kraj sa konfuzijama do kojih su dovele slabe i impulsivne odluke u adolescenciji.

Tipologije zavisnika

U literaturi se mogu naći različite tipologije zavisnika s obzirom na različite kriterijume koji su uzeti u obzir. Tako, jedna grupa autora pravi podelu zavisnika na 4 kategorije, i to na osnovu motiva; te grupe su sledeće:

1. oni koji drogu koriste situaciono ili iz „sasvim racionalnih“ razloga (npr. studenti koji uzimaju neko psihostimulativno sredstvo kako bi bio budan i koncentrisan); takvi pojedinci mogu, ali ne moraju da ispolje psihološku zavisnost
2. „uveseljivači“ – oni koji žele da dožive uzbuđenje na veštački način, drogu uzimaju u grupi posebno okupljenoj radi uživanja u drogama
3. „istraživači“ – oni koji veruju da drogom mogu proširiti svoju svest, te uz pomoć nje tragaju za novim načinima života
4. „kompulsivni konzumenti droge“ – njihove dnevne aktivnosti kreću se uglavnom u okvirima nabavke i uzimanja droge; svi iz ove grupe su psihički i fizički zavisni od droge i u značajnom procentu ispoljavaju abnormalne crte ličnosti

Druga grupa autora pravi podelu zavisnika uzimajući u obzir izbor supstance (izbor supstance direktno je povezan sa efektom droge koji zavisnik želi da izazove:

1. depresori – su droge koje izazivaju sedaciju, a osobe koje ih konzumiraju žele da se relaksiraju i smire
2. stimulansi – droge koje povećavaju doživljaj i aktivnost; ovim zavisnicima je potrebna stimulacija i povećanje doživljaja svemoći
3. halucinogeni – droge koje omogućavaju doživljaj fantazmatskog i nerealnog; zavisnici žele da se prepuste fantaziji i mašti

Razvoj zavisnosti: uzrast, početni motivi i specifičnosti

Kritičan uzrast u kome dolazi do prve konzumacije psihoaktivne supstance je po navodima većine istraživanja uzrast od 12 do 17 godina. Čak više od 65% adolescenata je prvi put konzumiralo drogu na ovom uzrastu. U kategoriji mlađih odraslih, odnosno na uzrastu od 18 do 25 godina, drogu po prvi put konzumira nešto više od 25 %; oko 8% osoba starijih od 25 godina prvi put konzumira drogu; a oko 3% dece je prvi put probalo drogu sa manje od 12 godina.

Početak konzumiranja droge se u više od 95% slučajeva vezuje za konzumaciju marihuane (kao najjeftinije i najdostupnije na tržištu; na sledećem mestu je po učestalosti korišćenja ekstazi (čija je upotreba u poslednjih par godina naglo porasla i vezuje se za pokret rejv i tehno muzike); na trećem mestu je kokain, a zatim i heroin.

Prva faza u razvoju zavisnosti je eksperimentalna faza, tokom koje je glavni motiv za upotrebu droga najčešće radoznalost. Pored radoznalosti, motiv za eksperimentisanje može da bude i težnja ka prolaznim zadovoljstvima, „traženje sreće“, potreba za lakšom komunikacijom, beg od realnosti i problema, konformiranje grupi, pritisak grupe, disfunkcionalna porodica, dosada.

Većina osoba prvi put dolazi u kontakt sa supstancom u okviru svoje vršnjačke grupe. Najveći broj adolescenata pre prvog uzimanja ne zna prave osobine droge, a u okviru društva droga se pozitivno reklamira kroz lažne priče, opuštenost i zabavu. Spremnost za eksperimentisanje daje adolescentu određeni „status“ u grupi. Uvlačenje adolescenta u svet droge ne započinje agresivnim nuđenjem droge, već mnogo suptilnije – prvi put je obično sve besplatno, droga je lako dostupna, a grupa vesela i privlačna.
Socijalne interakcije se ostvaruju na nivou grupe adolescenata istih sklonosti. Grupa adolescenata sklonih eksperimentisanju i zloupotrebi droga ima izvesne specifičnosti kada su u pitanju oblik ponašanja, način odevanja i odnos prema okolini.

Obično su grupe zavisnika neformalne, okupljaju se u školi ili u gradu, nemaju jasnu predstavu šta će raditi, vode neobavezne razgovore o besmislenosti obaveza, o dosadi u školi, slušaju istu muziku, podupiru se identičnim stavovima i imaju osećaj uzajamne bliskosti i razumevanja.

Faktori rizika i faktori zaštite u razvoju zavisnosti od supstanci

1) Faktori rizika:

1. sredinski

  • dostupnost droge
  • siromaštvo
  • društvene promene
  • kultura vršnjaka, trend
  • pogrešna interesovanja
  • kulturne norme stavovi
  • liberalni zakoni o drogama, duvanu i alkoholu

2. individualni

  • genetska predispozicija
  • žrtve nasilja u detinjstvu
  • loš uspeh u školi
  • depresija i suicidalno ponašanje
  • poremećaji ličnosti
  • razorena porodica i zavisnički problemi unutar porodice

2) Zaštitni faktori:

1. sredinski:

  • stabilna ekonomska situacija
  • situaciona kontrola
  • socijalna podrška
  • socijalna integracija
  • pozitivni životni događaji

2. individualni:

  • dobre koping veštine
  • samoefikasnost
  • optimizam
  • percepcija rizika
  • pozitivno ponašanje u zdravstvenom smislu
  • sposobnost opiranja društvenom pritisku

Neutralisanjem rizičnih faktora i povećanjem protektivnih faktora moguće je znatno smanjiti rizik nastanka zavisnosti.

Psihološki instrument za ispitivanje profila ličnosti zavisnika

Inventar temperamenta i karaktera – TCI (Cloninger et al., 1993) je lični izveštaj sačinjen od 240 stavki na koje se odgovara zaokruživanjem tačnog ili netačnog odgovora, a koji je kreiran kako bi se odredile 4 osobine temperamenta:

  • izbegavanje povreda,
  • traganje za novim iskustvima,
  • zavisnost od nagrade, i
  • istrajnost.

Pored toga određuju se i 3 karakterne crte: samousmerenost, saradljivost i samotranscedentnost.

Poređenjem grupa, otkriveno je nekoliko značajnih veza između temperamenta i zavisnosti. Jedan od najdoslednijih zaključaka je da su osobine temperamenta „traganje za novim iskustvom“ (Cloninger et al, 1993) ili „traganje za senzacijama“ (Zuckerman, 1974) na znatno višem nivou kod korisnika droga nego kod onih koji ih ne koriste (Masse, Tremblay, 1997; Cloninger et al, 1981; Malatesta, Sutker, Treiber, 1981). Pojedinci sa visokim skorom na ovoj dimenziji su oni koje lako obuzme dosada i stoga često traže stimulaciju kako bi osetili zadovoljstvo i uzbuđenje. Većina autora se slaže da ove osobine predstavljaju najveći faktor rizika za zavisnost od droga uopšte i povećavaju verovatnoću početnog eksperimentisanja sa drogama (LeBon et al, 2004). Pored višeg nivoa traganja za novim iskustvom zavisnici se nalaze na nižem nivou zavisnosti od nagrade (oni sa niskim nivoom ove dimenzije su društveno odbačeni, izdvojeni pojedinci, koji su neosetljivi na odobravanje ili osudu sredine), u poređenju sa kontrolnom grupom. Ova konfiguracija temperamenta naziva se „asocijalnom“, budući da ovi pojedinci pokazuju impulsivno ponašanje sa malim obzirom ili empatijom prema drugima.

Kada se radi o karakternim crtama, zavisnike odlikuje takav profil u kome je samousmerenost na nižem nivou, a samotranscedentnost na višem nivou, u poređenju sa kontrolnom grupom. Takvi karakterni reziltati odražavaju veću verovatnoću za njihovu sklonost ka maštarenju, fantaziji, nezrelosti.

Prikaz pojedinih ajtema instrumenta JTCI (Junior TCI; ima 108 stavki):

– Umaram se i imam potrebu za odmorom više nego moji vršnjaci.
– Obično mi se druga deca dopadaju, čak i kad se veoma razlikuju od mene.
– Ponekad me sitnice iznerviraju.
– Često ne razumem zašto imam potrebu da postavljam ciljeve i da ih sledim.
– Čak i kad imam dosta novca, radije ga štedim nego da ga trošim na sebe.
– Kada probam nešto novo osećam se neugodno i nervozno.
– Zaista bih želeo da sam pametniji.
– Ne bi mi smetalo da sam sam sve vreme.
– Ne volim da rešavam probleme i slagalice.
– Obično ne završim poslove ako traju dugo.
– Dajem sve od sebe da poštujem pravila.
– Moji prijatelji ne znaju kako se osećam, jer čuvam svoja osećanja samo za sebe.
– Ponekad poželim da mogu da budem šef u kući.
– Mislim da su tužne priče i pesme glupe.
– Kad se osramotim dugo se osećam loše.

Categories: Bolesti zavisnosti Deca i mladi Nauka

Tags: , , , ,

Gospodin Ψ

~ Psihodijagnostika ~

Postoji jedan Gospodin Ψ. Jedan veoma neobičan gospodin, u svakom smislu. Ponajviše, jer je gotovo besmrtan. Rodio se pre par vekova, još uvek je živ, a što je najčudnije, kako vreme prolazi on se samo podmlađuje. Svakom decenijom on je sve svežiji, moderniji i ulickaniji, skoro da ne možeš da ga prepoznaš s’ početka. Ima zaista puno godina, ali i jednu veoma zgodnu sposobnost, atipičnu za stare ljude, da se prilagođava svim modnim trendovima. Moglo bi se reći kameleonsku sposobnost. Ali ono što on menja nije moda u pravom smislu te reči, on menja mišljenja, stavove, teorije, istine, ostajući uvek iste spoljašnosti. Uvek je elegantan, sofisticiran, ali ne upadljiv. Nosi pretežno siva odela, ili ona koja ne bodu oči. Dakle, on je zadužen za modu percepcije iliti samopercepcije, ali one unutrašnje.

Osim besmrtnosti, ono što dodatno fascinira u njegovoj biografiji je činjenica da je uspevao da živi i radi na više mesta istovremeno, ali bukvalno, bez seljenja. Ili bolje rečeno uspeva, jer i danas to čini. Kao da poseduje neku vremensku mašinu koja omogućava da je njegov duh prisutan istoga trena po svim mestima zemaljske kugle.

Iako čudak i jedini od svoje vrste, ne može se reći da živi u socijalnom vakumu. Naprotiv, ima čak i dosta prijatelja – lekara, pravnika, farmaceuta. Ipak, ako želite da znate ima li najboljeg prijatelja, reći ću vam. Ima! Njegov najprisniji prijatelj sa kojim deli sve svoje tajne svih ovih vekova je njegov Pomoćnik Kauč. Za razliku od Gospodina Ψ koji odoleva zubu vremena, Pomoćnik Kauč nije te sreće. Na njemu možete videti ozbiljne znake starenja, istrošen je i umoran, gotovo zguren od preduge karijere. Nekada je bio opasno zgodan tip, čvrst, jak, blještao je u skupocenom satenu. Danas to nije slučaj. Polako se povlači u ilegalu i sve manje radi.

Otkriću vam najzad tajnu čime se Gospodin Ψ bavi, jer verujem da vas to zanima. Nekada davno ljudi su dobijali prezimena upravo po svojoj profesiji. Baš tada, davno, i naš Gospodin Ψ dobio je svoje prezime. Ψ (čitaj psi), od grčke reči psiha ili duša. Dakle, sada je jasno da se Gospodin Ψ upravo bavi ovom neobično zanimljivom pojavom, ljudskom dušom. Poput lekara koji se brinu za naše telesno zdravlje, Gospodin Ψ je oduvek bio zaražen idejom da istraži ljudsku dušu, sve njene boli i patnje i nađe odgovarajuće tretmane. Zanimale su ga sve duše, svih rasa, svih kultura, svih epoha, svih zemaljskih kutova. Želeo je da napravi univerzalni patent za detekciju svekolike duševne boli. Ovaj veliki projekat za lika poput njega bio je mačji kašalj. Dozvolite zato da vam ukratko opišem karakter Gospodina Ψ.

To je jedna veoma maštovita persona, čija živa imaginacija pomera sve granice neuskladivosti, visprenog je duha, nadasve radoznao i inovativan, promućuran, u svom radu je jako sistematičan, voli da gradi obuhvatne teorije o fenomenima koje ispituje, dosta je samokritičan, pa često nije zadovoljan produktom svog rada. Iz tog razloga često menja mišljenje, poništava sopstvene teorije pod ubeđenjem da su zastarele i sa lakoćom gradi nove koje uspevaju da premoste uočeni jaz. On ceni znanje, tačnost i preciznost, pa svaku svoju teoriju koliko god da je posledica neke njegove fantazije ili sanjarenja proverava na vanjskom svetu i vaga koliko mu dobro paše. Taj isti vanjski svet, to sasvim jedinstveno stvorenje koje se zove Društvo, uglavnom je saglasno sa svim njegovim opisima, a čak i ako nije, ne buni se previše jer veruje da on poseduje veće znanje. Ova vera nije došla niotkuda, postojali su za nju nebrojeni razlozi. Među njima, najzaslužnije su retoričke sposobnosti samog Gospodina Ψ. Njegove verbalne piruete su takve da bi poverovali da je crno zapravo belo, a belo crno. Takav govornik se retko sretao, bilo kada, na bilo kojim prostorima. Plenio je svojim stavom, svojim raskošnim frazama, argumentativnim izlaganjem, ma niste mu mogli uloviti grešku. Pre ili kasnije poverovali biste u bilo šta. Tolika samouverenost, uz dozu arogancije i ogromnu količinu ubedljivosti bile su glavni aduti lika i dela Gospodina Ψ. Sve što bi rekao za tili čas bi se bez sumnje pretvorilo u neporecivu istinu.

Evo nekih velikih Istina koje je iznedrio Gospodin Ψ tragajući za spoznajom ljudske duše. Verovao je da crnci po svojim biološkim predispozicijama ne trpe hladnoću, pa ako žive na severu, gde preovlađuje hladna klima, mogu skliznuti u ludilo. Oni su tada nesposobni da se o sebi staraju, a imaju jaku težnju za slobodom i samostalnošću. Ovakvu patnju njihove duše treba lečiti pojačanim nadzorom, radom i telesnim kažnjavanjem. Sve ovo ne utiče na pripadnike bele rase, jer oni nemaju ovakvu manjkavu konstituciju. Ova istina dugo je vladala dok Gospodin Ψ nije rešio da joj oduzme legitimitet i modifikuje u skladu sa novonastalim okolnostima. Istina broj 2 odnosila se na otkrivanje jedne sasvim specifične patnje koja pogađa samo ženske duše. Verovalo se tada da žene u okolnostima seksualne apstinencije postaju neuračunljive, agresivne i impulsivne, jer im se materica otkači i slobodno vrluda telom praveći haos. I ova istina bila je snažna, ali takođe ograničenog roka trajanja. Za vreme vladavine Istine broj 3 verovalo se da žene koje kradu treba da idu u zatvor, ali ako kradu jer nemaju sredstva za život. U suprotnom, onima koje dobro stoje a ipak se posvete krađi treba obezbediti lagani tretman u prijatnoj i što je moguće udaljenijoj ustanovi za rehabilitaciju. Istina broj 4 zalagala se za ideju da duša pati i treba je lečiti ako čezne za dušom istog pola. Ubrzo, zamenjena je Istinom broj 5 po kojoj je subjekt lečenja sada ona duša koja oseća averziju prema dušama koje preferiraju istopolne duše. I tako, Istine su se nizale, šesta, sedma, osma, osmišljen je čitav Katalog Istina vrednog i predanog Gospodina Ψ. Sve je išlo kao po loju, Društvo je bilo zadovoljno što za svaki svoj problem sada ima odgovor i smernicu kako da razreši patnju. Ipak, kao što to po pravilu biva, i ti bezbrižni dani su prošli. Društvo je lagano uviđalo da se broj Istina toliko drastično uvećao da ne ostavlja prostora za disanje. Štaviše, brojne Istine krenule su da se čine škodljivim.

Tako je stidljivo, pasivno i naivno Društvo počelo da se budi iz letargije i otvara sanjive oči. Po prvi put krenulo je stopama samog Gospodina Ψ u borbu za saznanjem. Došlo je na njegova vrata sa punim rukama sumnje, podozrivosti i kritika, i čekalo. Čekalo na dugo čekane odgovore. Ovoga puta stvari su tekle u nešto drugačijem aranžmanu. Nije se Društvo obrušilo na Pomoćnika Kauča, već je zamolilo Gospodina Ψ da isproba udobnost ovog položaja. I nije Gospodin Ψ imao privilegiju na uvide; sada se Društvo bacilo na analizu. Analiziralo je Gospodina Ψ njegovim vlastitim teorijama. Gospodin Ψ se nažalost dobro uklapao u brojne svoje teorije. Na njega su se čak mogle primeniti najsurovije Istine. Demistifikovanjem njegovog prezimena Društvo je shvatilo da Ψ (čitaj psi) nije tako nežan i nevin simbol za dušu, već simptom njegove Višestruke ličnosti. Gospodin Ψ je naime tipičan primer jedne rascvetane psihoze koja je prepuna deluzija i obmana, koja izmišlja svakojake priče i veruje u svoje fantazije gubeći pritom kontakt sa realnošću. Njegovo Ψ je kratko obeležje svih ličnosti koje borave u njegovoj glavi. Nekad je PSIhijatar, nekad PSIhoanalitičar, nekad PSIholog, a nekad PSIhoterapeut. Ti likovi se dalje fragmentišu na podjastva, te imamo Geštaltistu, Bihejvioristu, Konstruktivistu… I svi oni imaju vlastitu egzistenciju, svojevrsne misli, zasebne teorije. Pored ovoga, Gospodin Ψ mogao bi jako verno biti i Paranoik, sa svim sumnjama, podozrenjima, sumanutim idejama, nerazlikovanjem mašte od stvarnosti, teorijama zavere i manijama proganjanja. Društvo je vekovima dobro ispeklo ovaj zanat pa je nastavilo i dalje. Aroganciju, ideju veličine i svemoći, omnipotentnost i iracionalno uverenje da poredak prirode od njega zavisi, lako je i brzo Društvo svrstalo u postojeću Istinu o Narcističkom poremećaju ličnosti. I ovde se Gospodin Ψ sasvim dobro uklapao. Ali, Društvo nije bilo milostivo, učilo je od najboljeg, pa je nastavilo sa još podrobnijom analizom. Ređalo je dalje simptome – on manipuliše, polno, ekonomski i rasno diskriminiše, živi život zasnovan na makijavelističkim principima gde cilj uvek opravdava sredstva, neguje utilitarizam, teorije preinačuje samo da bi njemu bilo bolje, hedonista je i nema moralnih vrednosti… Sve ove Istine vodile su finalnom zaključku – Gospodin Ψ nema veze sa PSIhom (dušom), Gospodin Ψ je PSIhopata!

Ipak, Društvo je bilo pošteno i do kraja je ispoštovalo važeću proceduru. Da bi se nešto nazvalo patnjom duše potrebno je da više posmatrača nezavisno jedan od drugoga donesu isti sud. Zato je pitalo koga drugog do Pomoćnika Kauča slaže li se sa iznetim nalazima. Pomoćnik Kauč, pohaban, star i umoran, slegnuo je ramenima, ispustio težak uzdah i izustio:

„Ne znam koje su Istine istinitije, njegove ili vaše, ali ako mene pitate, lakše ću u narednim vekovima podneti jednog Gospodina Ψ, nego teret čitavog Društva!“.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Antipsihijatrija Istorija psihijatrije Pripovetke Psihoterapijske teme

Tags: , , , ,