Category: Poremećaji ponašanja

Samopovređivanje: Kazna, zadovoljstvo ili olakšanje?

“V. je počela da dolazi kod mene tokom zime. Žalila se na bezvoljnost, zastoj na fakultetu, nedostatak motivacije i koncentracije. Kako su seanse odmicale osećala je više poverenja da otvori i dublje teme. Pokrenute su priče o nesigurnosti, o njenom doživljaju sveta kao paklenog mesta u kome niko nije dobar, a ona ponajmanje. Konačno, ispovedanje da čuje glasove u glavi, neprijatne, koji iz tame dozivaju njeno ime. Slutila sam na najgore. Meseci su odmicali, došlo je leto, a V. je i dalje bila potpuno obučena, do grla, dugih rukava i dugih nogavica. Napolju je trista stepeni, ona se znoji, ali nikako da se prešalta na laganiju garderobu. Isprva sam mislila da je to zato što je nezadovoljna svojom figurom, jer sam kroz razgovore saznala da je u više navrata imala anorektične, a povremeno i bulimične simptome u vidu prejedavanja i povraćanja. Bila je lepa i skladno građena. Ipak, sebi je bila najgora, spolja, a i iznutra. Ljudi nisu dobri, ali ni ona sama nije, pa ni ne zaslužuje ništa dobro, uveravala me je dosledno.

Jednoga dana rešila je da se poveri skroz. Ona je višegodišnja žrtva seksualnog zlostavljanja, koje je otpočelo tokom osnovne škole, a nastavilo se progresivno jer je bila zastrašena pretnjama da će joj ubiti roditelje ako im bilo šta kaže. Kasnije, kada je odrasla i kada je shvatila da su pretnje jalove, više od vlastitog stida nije mogla da se poveri. Tokom ovih traumatičnih godina usvojila je ritual seckanja žiletom, po rukama, butinama i stomaku. Celo telo bilo joj je izrezbareno, pa otud potreba da prikrije ovako unakažene delove tela tonom garderobe, čak i leti…”

Kada toliko dugo trpiš bol koji ti neko nanosi, jedini način da ga preživiš jeste da potpuno habituiraš, da ga odstraniš iz svesti kao strano tkivo, da postaneš paralisan za priliv novih bolnih senzacija. Međutim, postepeno postaješ neosetljiv za bilo šta, umrtvljen, anesteziran. Nesposoban da osetiš išta, pa i životnu radost. Način da sebi dokažeš da si ipak živ jeste da sebi nanosiš bol, jaku fizičku bol, koja donosi smiraj i olakšanje. Pošto je ona jedini dokaz da osećaš, i da si samim tim živ, ovaj obred samopovređivanja dobija karakter prisile i zavisnosti. Nikada dosta bola, nema pauze, potrebno ga je sve više, do tačke rizika.

“T. je došla kod mene i već na trećoj seansi obelodanila koliko je krvničkih batina dobijala od svoje majke, za kakve trivijalnosti, i koliko poniženja i omalovažavanja je trpela. Odrasla je uz samohranu majku i tri tetke, koje su nelečeni psihijatrijski bolesnici. Njihovo zlostavljanje, fizičko i psihološko, uz potpuno zanemarivanje detetove higijene, do te mere je bilo naglašeno, da je jednoga dana alternativa bila ubiti njih ili iseći sebe. Na toj seansi pokazala mi je ožiljak na ruci, 20 cm dug, stari ožiljak, ali koji se i danas čini dubokim. Preko njega gomila kopči. Ubod nožem bio je silovit. Nakon višečasovne hirurške intervencije ruka je jedva zadržala vitalne funkcije. Nije to bio samo izbor one ili ja, bio je to i čin samokažnjavanja, objašnjavala je. U trenucima dok je surovo batinaju osećala je da je neželjena, da je smetnja, da je kriva što je živa. Takvu, ništavnu, trebalo je kazniti. Bol strahovitog reza nije ni osetila, štaviše, osećala se ugodno i zadovoljno tokom i nakon izvršenog čina”.

Povređivanje sebe, namerno, pravljenjem ogrebotina ili posekotina na telu sa oštrim objektom, i to u meri da probije kožu i pokrene krvarenje, naziva se sečenje. Sečenje je po tipu samopovređujuće ponašanje, koje uglavnom počinje u adolescentnom dobu, a nekada se nastavlja i u odraslom dobu.

Sečenje može biti zastupljeno na bilo kom delu tela, a dodatni način da se osoba samopovredi je putem pečenja kože, odnosno stvaranjem ožiljaka od cigareta ili šibica. Osobe koje se samopovređuju najčešće dobro kriju svoje ozlede, jer osećaju veliku sramotu u vezi sa ovim činom, te se ovaj problem često veoma kasno otkrije.

Kako samopovređivanje počinje…

Većina ljudi koji se samopovređuju nemaju nameru da izvrše suicid. Štaviše, oni znaju kada da stanu. Sečenje je obično pokušaj osobe da se oseća bolje, a ne da završi sa svime. Međutim, iako sečenje donosi neko olakšanje, čak i ljudi koji se seku kažu kako je to olakšanje kratkotrajno. Postavlja se onda pitanje zašto to rade ako su efekti kratkotrajni, a rizici da ozbiljno ugroze život, i pored sve pažnje, veliki? Zašto se uporno koristi ista strategija koja ne donosi trajno olakšanje? Problemi koji su “otkočili” sečenje zapravo ostaju, samo su zamaskirani ovim činom.

Osobe koje imaju u iskustvu samopovređivanje kažu da je ono stvar impulsa, da o njemu nisu prethodno razmišljali kao opciji, niti je to stvar racionalne odluke. Ono započinje u trenutku kada ti se nešto veoma intenzivno desi, što ne možeš mentalno da obradiš, nisi u stanju da pričaš o tome i nemaš ideju šta sa tim da uradiš. Pre nego što si toga i svestan, ti se već sečeš. I, nekim čudom, odjednom si na drugom mestu, osećaš blago olakšanje. Ono je kao distraktor pažnje, čin koji te refokusira sa stvarnog problema. Već sledeći put kada se pojavi veoma neprijatna situacija, lako ćeš posegnuti za istom strategijom. Sada je početni impuls postao navika.

Zašto se ljudi samopovređuju?

Teško je razumeti zašto bi neko sebi želeo da nanese toliki bol. Međutim, ljudi se povređuju iz različitih razloga – nekima je to način da izađu na kraj sa jakim emotivnim bolom ili intenzivnim pritiskom, nekima je to čin kažnjavanja iz uverenja da su sami grešni, nekima je to dokaz da su živi, neki i zaborave prvobitan razlog ali uoporno ostaju u ovoj aktivnosti nalik adikciji, neki se ovim putem suočavaju sa velikim partnerskim problemima, a neki razrešavaju rane traumatske situacije. Sve u svemu, razlog nije jednoznačan.

Najčešće, mladi se povređuju jer očajnički žele da se oslobode loših osećanja. Moguće je da ne znaju bolji način da se suoče sa emocionalnim bolom ili pritiskom. Neretko se u njihovim opisima sreću ideje da se to čini kako bi se oslobodili neprijatnih osećanja kakva su bes, očaj, tuga, praznina, žudnja, odbijanje.

Kako suzbiti samopovređujuća ponašanja?

Izgleda kao da je u osnovi ovog fenomena nemogućnost da se iznađu alternativni putevi za suočavanje sa problemima; čini se kao da koping mehanizmi nisu dovoljno razvijeni. Zato je glavni zadatak praktičara u oblasti mentalnog zdravlja taj da pokušaju da ojačaju ove mehanizme i osobu opskrbe zdravijim veštinama za nošenje sa problemima.

Najvažniji korak u suzbijanju ovog preplavljivanja emocijama, jeste njihova pravovremena i adekvatna ekspresija. Međutim, kako osobama sklonim samopovređivanju upravo nedostaje ova sposobnost, važno je prazniti emocije bar verbalnim putem. Stoga je podrška porodice i prijatelja u ovom slučaju nezamenljiva. Akcenat bi trebalo da bude na otvorenoj razmeni o osećanjima, koju bi odrasli trebalo da podstaknu. Gušenje neprijatnih emocija i njihovo taloženje, glavni je protivnik u suzbijanju samopovređivanja.

Ne radi se samo o tome da osobe koje se samopovređuju imaju manjkave koping mehanizme. Moguće je da su oni dovoljno razvijeni, ali da je osoba suočena sa tako intenzivnom emocijom koja uspeva da preplavi i nadjača stečene veštine.

Treba imati na umu da su česta uverenja osoba koje se samopovređuju ta da ne osećaju da se negde uklapaju, kao i da ih niko ne razume. Na taj način sečenje postaje beg od osećaja praznine ili otuđenosti. Ono se vidi kao jedini način da se izađe na kraj sa ličnim bolom ili iskustvom odbijanja od strane drugih. Zato će odnos poverenja sa terapeutom, u kome je klijent maksimalno prihvaćen, biti dobra osnova za stvaranje osećanja pripadnosti. Pošto je ovaj odnos reprezent drugih socijalnih odnosa, ako mu se osoba prepusti i zadobije dugo traženo poverenje, možda će joj to olakšati put u kome će nastaviti i napolju da traga za optimalnim odnosima. Posebno je važno raditi na kreiranju bolje slike o sebi, imajući u vidu da se osobe koje se samopovređuju uglavnom osećaju ništavnim, lošim, zlim, krivim i grešnim.

Važno je obratiti pažnju i na to da je samopovređivanje retko izolovani simptom, a da su mu mnogo češće pridružene i druge smetnje koje dodatno stvaraju emocionalnu tenziju, kao što su depresija, bipolarni poremećaj, opsesivne misli, poremećaji ishrane, kompulzivno ponašanje, poremećaji zavisnosti i razne forme trauma.

Tretman će se razlikovati u zavisnosti od toga šta je svrha/smisao samopovređivanja. Samopovređivanje je nekada čin “buđenja” iz traumatizovane situacije, nekada čin oživljavanja bola kroz koji je osoba prošla (rekapitulacija traumatskog iskustva), nekada ekspresija ljutnje što osoba nije mogla/znala drugačije da odreaguje, a nekada pokušaj zadobijanja kontrole nad situacijom. Tek kada otkrijemo smisao ove radnje možemo otpočeti pravilnu intervenciju.

Ukoliko se neka osoba iz vašeg okruženja samopovređuje, važno je da znate da je ne možete naterati da to prestane da radi. Neće pomoći ako se naljutite na nju, ako odbijate da se sa njom družite, ako je ucenjujete, prisiljavate, držite joj pridike kako je to loše ili je molite da prestane. Umesto toga, dajte joj do znanja da vam je stalo do nje, da ona zaslužuje da bude zdrava i srećna i da niko ne mora da se suočava sa svojim problemima sam.

Categories: Deca i mladi Emocije Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , , , ,

Zašto moje dete opet mokri u krevet?

Mnoge mame postanu veoma uznemirene u trenucima kada shvate da njihovo dete, koje je odavno savladalo postupak mokrenja u nošu, odjednom počne ponovo da se umokrava. Svake noći, ritual se ponavlja. Postelja je mokra. Zabrinute mame počinju da ulaze u začarani krug samooptuživanja i preispitivanja gde su možda pogrešile. Da ne bi ostalo na tome, pročitajte tekst koji vam može dati korisne smernice za prevazilaženje ovog problema.

Osnovna obeležja noćnog mokrenja

Noćno mokrećenje ili enureza je ponavljano, nevoljno mokrenje tokom dana ili noći u krevet ili odeću na uzrastu nakon 4. ili 5. godine kad bi osoba već trebala da kontroliše mokrenje. Dijagnoza enureze se postavlja ako se nekontrolisano mokrenje pojavljuje redovno (barem dvaput nedeljno) tokom dužeg razdoblja (par meseci).

Enureza spada u poremećaje navika i kontrole impulsa. To su specifični poremećaji ponašanja koji se karakterišu ponavljanim postupcima koji nemaju jasnu racionalnu motivaciju (patološko ponašanje je povezano sa impulsima koje osoba ne može da kontroliše).

Enureza je fiziološka pojava kod dece do 3 godine; pojava enureze nakon uzrasta od 3 godine je patološka pojava (dete već do 15-og meseca života uspeva delimično da nadzire dnevno mokrenje, oko druge godine uspeva potpuno da nadzire dnevno mokrenje, a krajem treće ili četvrte godine i noću).

Enureza u kontekstu socijalne integracije

Akcenat se pomera sa razmatranja enureze kao patološke pojave (psihijatrijski pristup; medicinski model) na razmatranje enureze kao ponašanja koje vodi nemogućnosti ili lošijem socijalnom prilagođavanju osobe (pristup socijalne integracije; socijalni model). U središtu zanimanja nije poremećaj, već osoba i nivo njene integrisanosti u širu zajednicu. Stoga, interesovanje se preusmerava sa istraživanja dubine patologije na istraživanje posledica koje dato ponašanje (enureza) ima po osobu, u smislu smanjenog nivoa adaptacije na zahteve sredine (školske, porodične, socijalne/vršnjačke).

Učestalost

  • Nakon četvrte godine umokrava se čak 15% dece.Na uzrastu od 5 godina enureza se javlja kod 7% muške i 3% ženske dece.
  • Na uzrastu od 10 godina kod 3% muške i 2% ženske dece.
  • Na uzrastu od 18 godina učestalost je svega 1% populacije (oko 1% dečaka i 0.5% devojčica – Shaffer, 1977).
  • Učestalost je nešto veća kod dečaka nego kod devojčica (Kovačević, 1977).
  • Noćno umokravanje je dva puta češće od dnevnog, a tri puta od udruženog.

Podela

1) Enureza se deli na primarnu i sekundarnu

Primarna enureza je naziv za nekontrolisano mokrenje kod deteta koje nikad nije uspostavilo kontrolu mokrenja.
Sekundarna enureza još se naziva regresijska, a nastaje naknadno, nakon što je neko vreme postojala kontrola mokrenja. Najčešće se javlja na uzrastu od 5-8 godina.
Primarno mokrenje je češče od sekundarnog (80% prema 20% na uzorku enuretičara)

2) Podela prema ritmu umokravanja:

1 – svakodnevno
2 – retko
3 – nepravilno, vremenski neravnomerno raspoređeno (češće kod starije dece)
4 – isprekidano i neravnomerno (nailazi prolazno nakon dužih „suvih“ vremenskih razmaka)

Uzroci

Uzroci enureze mogu biti  biološki, emocionalni, socijalni i organski.

  • Biološki uzorci odnose se na porodičnu sklonost ka enurezi. Oko 75% dece sa enurezom ima rođaka u prvom kolenu koji ima ili je imao isti poremećaj.
  • Emocionalni uzroci su reakcije na neugodne događaje kao što su smrt u porodici, razvod braka roditelja, rođenje brata ili sestre, promena škole, boravak u bolnici itd. Kod ovih se događaja često javlja tzv. privremena regresija – dete se “vraća” u ranije razdoblje detinjstva.
  • Socijalni uzroci odnose se na proces sticanja navike kontrole mokrenja, odnosno na neprimerene postupke detetove okoline pri vežbanju kontrole nužde. Nasilni, prestrogi i netolerantni postupci poput “dresure” će kod neke dece izazvati podsvesni protest u obliku upornog noćnog mokrenja. Isto tako i zanemarivanje potreba deteta i nezanimanje za pokušaje uspostavljanja kontrole mokrenja može uzrokovati enurezu.
  • Organski uzroci podrazumevaju postojanje bolesti mokraćnog sistema. Organski je uzrok prisutan kod manje od 9% dece.

Kako rešiti problem noćnog mokrenja?

Roditelji bi trebalo da imaju u vidu da deca veoma retko ili skoro nikada ne piške noću u krevet namerno. Umesto da dete kritikuju, ili mu prete batinama, bolje je da ga ohrabre, pruže pozitivnu podršku i veru da će uskoro prestati to da radi. Neophodno je da se roditelji dece koja mokre pridržavaju nekih uputstava. Posebno trebaju obratiti pažnju na konzumiranje tečnosti pre spavanja, potrebno je ohrabriti dete da piški pre spavanja, pohvaliti dete kada se ujutru probudi suvo, izbegavati bilo kakvu vrstu kažnjavanja, buditi dete tokom noći da piški, konsultovati se sa lekarom i ukoliko ima potrebe, pružiti detetu adekvatnu terapiju.

Neka deca nisu dovoljno motivisana da se sama leče. Ona navode da im ne smeta što je postelja mokra. Da bi se motivisala na saradnju i samopomoć, roditeljima se savetuje da ih nateraju da svakog jutra sama promene svoju posteljinu. To nije kazna i ne treba je u vidu naredbe i prekora nametati detetu. Treba ga zamoliti da samo uradi ovaj posao, a kada mu to dosadi, može se desiti da nesvesno prestane, ili manje učestalo mokri u krevet. Oslobađanje od ovog zadatka deca doživljavaju kao nagradu koja povećava motivaciju za lečenje. Blagovremeno javljanje lekaru i psihologu može doprineti rešavanju ovog problema u velikom broju slučajeva.

Prognoza

Na dugi rok je prognoza enureze povoljna jer ona u velikoj većini slučajeva prestaje tokom odrastanja, odnosno, deca je prerastu. Potrebno je mnogo strpljenja s roditeljima koji su obično vrlo zabrinuti. Pravilnim roditeljskim obučavanjem enureza prestaje kod 10% dece, a kod 20% nastupa poboljšanje. Preostali se slučajevi tokom daljeg vremena spontano oporave.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , ,

Moguća objašnjenja nasilničkog ponašanja, II deo

U prethodnom tekstu navedena je klasifikacija nasilnika koju je sačinio Dejvid Vinter, konstruktivistički autor.  Ona sardži 14 tipičnih grešaka u konstruisanju nasilnih osoba, a koje je vode u nasilničko ponašanje. Možete se podsetiti OVDE.

Tokom svog istraživačkog rada na ovu temu, došla sam na ideju da Vinterovu klasifikaciju proširim i time produbim shvatanja o profilu ličnosti nasilnika.

Dopuna Vinterove klasifikacije

Uvela sam dodatnih šest pogrešaka u konstruisanju, koji u nekim slučajevima mogu biti indikatori nasilnog ponašanja.

1) Nasilje u cilju izbegavanja pretnje

„Svest o predstojećoj sveobuhvatnoj i neizbežnoj promeni u nečijoj sržnoj strukturi” je ono što se u konstruktivizmu naziva pretnjom (McCoy, 1977). U slučajevima kada je osoba suočena sa takvom krupnom promenom, kakva je npr. saznanje o teškoj bolesti koja neposredno vodi smrti, dešava se da je ovu informaciju nemoguće uklopiti u postojeći sistem konstrukata bez njegovog ozbiljnog narušavanja. Zato će osoba učiniti sve što joj je na raspolaganju kako bi svoj sistem konstrukata očuvala i izborila se sa mučnim osećajem pretnje. Ovakvo nasilje koje je u službi redukcije pretnje tipično je za tzv. narkomanski kriminal, gde će osoba suočena sa osećajem pretnje, jer joj je život ugrožen ako ne nabavi drogu, učiniti sve da ovaj osećaj otkloni. Ona će pribeći svim mogućim vidovima prestupničkog ponašanja, od provala, krađa do krvnih delikata.

2) Nasilje kao posledica neadekvatne disperzije zavisnosti

U konstruktivizmu se termin zavisnost odnosi na stepen u kome se osoba oslanja na druge ljude kao resurse za zadovoljavanje njenih potreba, i obratno, na to koliko je sama osoba resurs u podmirivanju potreba drugih. U idealnom slučaju zavisnosti bi trebalo da su raspršene, odnosno diferencirane, što znači da osoba pravi suptilnu diskriminaciju u tome ko, na koji način i u kolikoj meri može da joj bude resurs za zadovoljenje potreba. Problem nastaje kada osoba očekuje od samo jedne osobe da podmiri sve njene potrebe, ili kada su njena očekivanja usmerena u podjednakoj meri, bez hijerarhije, na sve bližnje. U prvom slučaju takozvane fokusirane ili „neraspršene zavisnosti” (Leitner, 2000) čest scenario je da osoba počini samoubistvo ili ubistvo ukoliko ostane bez onog resursa koji joj se činio kao jedini izvor validacije njenih potreba. Ovaj oblik prestupa najčešći je u partnerskim odnosima u kojima je jedna osoba „kačila” sve svoje zavisnosti na partnera. Kada taj partner iz nekog razloga odluči da je napusti, osoba ne ume da izađe na kraj sa svojim potrebama i vidi jedini izlaz u suicidu ili ubistvu partnera na kog je projektovana ogromna količina ljutnje.

Druga verzija nasilja koja uključuje problematičnu disperziju zavisnosti poznata je pod pojmom „ekscesivno raspršena zavisnost” (Leitner, 2000), a vezuje se za situaciju u kojoj osoba traži od svakoga sve. Nediskriminativno „kačenje” svih svojih potreba na sve ljude često se sreće kao obrazac kod tzv. psihopatskih profila ličnosti koji ne prezaju od vršenja raznolikih kriminalnih prestupa u cilju zadovoljenja svojih hedonističkih tendencija. Najslikovitija forma ovog tipa nasilja u literaturi je poznata pod nazivom „kriminal belog okovratnika” (Bartol, 1995). Reč je o ljudima koji se nalaze na visokim položajima koji im daju „legitimitet” da svoje kolege tretiraju kao objekte, odnosno kao instrumente za zadovoljenje svih njihovih ciljeva. Od delikata koji se nalaze u njihovom repertoaru sreću se verbalno nasilje, mobing, manipulacija, ucene, prevare, falsifikovanja, pronevere, formiranje lažnog identiteta, „pranje novca”, itd.

3) Nasilje kao rezultat izrazite impermeabilnosti

Impermeabilnost je u konstruktivizmu definisana kao nespremnost konstrukta da u svoje područje primene primi nove događaje (Kelly, 1955). Ako je konstrukt do te mere nepropustljiv da samo jedan element može da ga validira, posledice mogu biti fatalne kako po osobu, tako i po druge ljude. Takav je slučaj sa pedofilima, seksualnim prestupnicima kojima jedino deca mogu biti objekti za zadovoljenje njihovih seksualnih fantazija. Oni konstruišu svoju seksualnost na takav način da odrasli ljudi, bilo muškarci ili žene, ne mogu biti elementi u području primene ovog konstrukta.

4) Nasilje kao posledica neosvešćenih neverbalnih ili preverbalnih konstrukata

Konstruisanje je najčešće posredovano jezikom. Međutim, ono je kao proces razvojno starije od sposobnosti govora, pa tako postoji i preverbalno konstruisanje. Ono se javlja pre nego što dete ovlada upotrebom jezika, te za njega nemamo verbalne markere. Sa druge strane postoji i neverbalno konstruisanje, koje nastaje nakon ovladavanja govornim aparatom, ali počiva na procesima diskriminisanja koji su najčešće tacitni i intuitivni, pa se kao takvi nalaze van pojmovnog repertoara. Brojni delikti nasilja, fizičkog i/ili seksualnog, potiču upravo od prestupnika koji su i sami bili zanemareni ili zlostavljani kao deca, i rezultat su neosvešćenih neverbalnih ili preverbalnih konstrukata. Ovi konstrukti, u vidu ranih, nedovoljno diskriminisanih osećaja, a koji su zaostavština neprimerenih odnosa u detinjstvu, mogu biti odgovorni za potonje delikte nasilja. U činu nasilja osoba jedino uspeva da validira self kao jak, siguran, potentan, budući da su upravo ovi vitalni aspekti selfa oštećeni ranim traumatičnim iskustvima. Nasilje je za ovu osobu vrsta aktivne borbe sa ugrožavajućom „realnošću”.

5) Nasilje kao forma izrazito propozicionalnog konstruisanja

Iako se pomeranje od preemptivnog ka propozicionalnom konstruisanju smatra jednim od ciljeva psihoterapije, tj. jednim od uslova za postizanje rekonstruktivne promene, to ne znači da je ono uvek poželjno. Rečeno je već da dijagnostički konstrukti nisu sami po sebi ni dobri ni loši, dakle ni odraz normalnosti niti patologije. Tako, propozicionalno konstruisanje u svojoj ekscesivnoj formi može poprimiti neočekivane karakteristike. Dakle, iako ono podrazumeva „otvorenost prema alternativama u konstruisanju nekog elementa” (Kelly, 1955), važno je razmotriti sam kvalitet datih alternativa. Najeklatantniji primer u kome same alternative u konstruisanju postaju problematične jeste slučaj serijskog ubice i kanibala Isei Sagave. Sagava je do te mere pokazao otvorenost prema alternativama u konstruisanju drugih ljudi kao elemenata, da drugi ljudi za njega osim što su tu da ih volimo, razumemo, da se družimo sa njima, legitimno mogu biti i objekti za mučenje, seksualno uznemiravanje, pa čak i ubijanje. Nakon neformalnog ćaskanja sa ljudima preko društvenih mreža, upoznavanja i večere, ljudi su za Sagavu u krajnjem ishodu postajali i sama večera (on bi ih ubio, zatim tranžirao, skuvao, pa naposletku seo i pojeo).

6) Nasilje u formi nekompletiranog ciklusa iskustva

Poznato je da ciklus iskustva treba neometano da prođe kroz pet faza, a to su: anticipacija događaja, ulaganje u proishod, vršenje eksperimenta, potvrđivanje ili opovrgavanje hipoteze i revizija konstruisanja. Zastoj u bilo kojoj fazi rezultira nezadovoljstvom individue i statusom quo u pogledu sticanja iskustva.

Najčešće, nasilje se manifestuje u formi zaglavljenosti u trećoj i/ili četvrtoj  fazi ciklusa iskustva. Npr. osoba može imati anticipaciju da želi da ostvari partnerski odnos sa tačno određenim „tipom” žene, zatim pokušati da je osvoji različitim manevrima, i konačno u ponašajnom eksperimentu doživeti neuspeh. Ako se vrati na početak ciklusa može smanjiti svoja očekivanja, odnosno sniziti kriterijume tako da veći broj žena može u njih da se uklopi; nadalje, može proširiti repertoar svojih strategija „osvajanja” i konstruisati sasvim nove „pristupe” u vršenju eksperimenta. Međutim, ako je i pored sve kreativnosti osoba iznova invalidirana u realizaciji eksperimenta, jedini način da se izbori sa uznemirujućim scenarijem može biti da aktere ukloni sa scene. Tako, veoma veliki broj krvnih delikata može se objasniti osvetom kao primarnim motivom, a čiji je okidač serijska invalidacija. Logika prestupnika koja je tada na snazi može se izraziti u formi: „Žene su loše, ne zaslužuju da postoje”, čime se vlastita neadekvatnost projektuje u ženski rod (one su loše, a ne ja). Ovaj manevar je za dotičnu osobu garant osećaja olakšanja.

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , , , ,

Moguća objašnjenja nasilničkog ponašanja

Nasilničko ponašanje nije homogen fenomen, pa je moguće detektovati različite profile ličnosti nasilnika. Dosadašnji poduhvati u pravljenju klasifikacija nasilnika svodili su se na pronalaženje osobina ili crta ličnosti koje trasiraju put ka nasilništvu, što je impliciralo slabu mogućnost menjanja nasilnih osoba u pravcu prosocijalnog ponašanja. Konstruktivistički autor Dejvid Vinter (David Winter, 2003), ponudio je alternativu dosadašnjim klasifikacijama, i bazirao svoju na pronalaženju tipičnih pogrešaka u konstruisanju nasilnih osoba. Novina i ujedno glavni doprinos ovakvog pristupa je u tome što podrazumeva daleko optimističniju prognozu u tretmanu nasilnika, jer se njihove rigidne i isključive strategije konstruisanja mogu menjati. Takođe, nasilništvo više nije situirano u osobi, nije dispozicija ličnosti otporna na promenu, a ovo vraća u fokus pitanje odgovornosti nasilne osobe za svoje ponašanje. Dakle, nasilništvo nije nešto što nam se dešava mimo naše volje, slepo i neukrotivo, već smo odgovorni za izbor takvog ponašanja, a isto tako odgovorni i za izbor da odustanemo od takvog ponašanja i korigujemo se.

Klasifikacija Dejvida Vintera

1) Nasilje kao posledica nedostatka kognitivne kompleksnosti

Mnoge studije svedoče o tome da većina kriminalaca pokazuje znake onoga što bi se terminima tradicionalne psihologije nazvalo nedostatak kognitivne kompleksnosti (Chetwynd, 1977; Topcu, 1976; Landfield, 1971; Winter, 1993). Konstruktivističkim terminima rečeno, ovakve osobe koriste se takvim konstruktima koji su vrlo tesno povezani sa drugim konstruktima u sistemu, koji su zasnovani na čvrstim ubeđenjima i koji vode nepromenljivim predviđanjima. Ovakvim, tzv. stegnutim konstruktima postiže se preciznost, tj. svaki element (drugi ljudi, događaji, svet) ima svoje mesto u sistemu konstrukata, kao i postojanost u konstruisanju, tj. položaj elemenata (drugih ljudi, događaja, sveta) u sistemu je čvrsto fiksiran, elementi su opaženi uvek na isti način, te su oni uglavnom svojstveni rigoroznim naučnicima. Studija Vintera pokazuje da ljudi koji su kognitivno jednostavni (i samim tim stegnuto konstruišu) uglavnom imaju deficijent u sposobnosti da anticipiraju (tj. predvide) konstruisanje i ponašanje drugih; u kapacitetu da integrišu konfliktne informacije o drugima; i u sposobnosti da adekvatno komuniciraju (Winter, 1992). Nesklad između očekivanja osobe i ishoda njenih ponašajnih eksperimenata, odnosno tzv. invalidacija konstruisanja može predstavljati rizik za osobe koje imaju veoma „stegnut“ sistem, budući da je takav sistem (u kome su konstrukti snažno povezani) lomljiv i vulnerabilan u slučaju strukturalnog kolapsa (Lawlor & Cochran, 1981).

Suočena sa osobom koja se ponaša nekonzistentno njenim anticipacijama, osoba koja stegnuto konstruiše može imati problema sa razumevanjem perspektive te osobe. U takvoj situaciji jedina dostupna opcija može biti nasilje, kao pokušaj da se ukloni izvor invalidacije. Blek i saradnici navode da je ovo čest primer nasilja među bračnim parovima kod kojih jedna osoba suviše stegnuto konstruiše – potencijalni nasilnik, a druga – potencijalna žrtva, potpuno suprotno, tj. služi se konstruktima koji trpe raznovrsne ishode i vode promenljivom predviđanju (Black, Checkley & Hallschmid, 1985). Ovakvi konstrukti karakteristični su za osobe koje se često premišljaju, koje nemaju krute stavove, pa tolerišu da ishod ponekad bude drugačiji od onog kakav su zamišljali da će biti, te se najčešće mogu zapaziti kod umetnika i sanjara (nazivaju se labavi konstrukti).

2) Nasilje kao posledica osciliranja osobe sa jednog pola konstrukta na drugi

Pomenuto je da konstrukti predstavljaju dimenziju sa dva pola (npr. dobar – loš). Služeći se određenim konstruktom ljudi sebe, druge ljude i događaje pozicioniraju na jednom od polova date dimenzije. Međutim, često se dešava da se, usled suočavanja sa određenim događajem, iskustvo osobe naglo promeni u svoju suprotnost. Tako na primer, ukoliko je osoba sebe doživljavala kao dobru osobu, koristeći konstrukt dobar – loš, može se desiti da zbog određenog događaja u kome svoje ponašanje nije mogla percipirati kao dobro, počinje sebe da posmatra koristeći drugi (nepoželjan) pol ove dimenzije, tj. kao lošu osobu. Ovakvo kontrasno osciliranje, bez spremnosti da se sopstveni self shvati na neki alternativan način (npr. „ja sam osoba koja je u osnovi dobra, ali ponekad mogu da pogrešim“) u konstruktivizmu se naziva slot-rattling.

Ovaj proces je veoma često udružen sa stegnutim konstruisanjem. Istraživanje Vidoma ukazuje da ova kombinacija posebno karakteriše primarne psihopate koji svet i druge ljude doživljavaju u kontrasnim dimenzijama (npr. crno-belo, dobro-loše) i često se „klackaju“ na polovima ovih dimenzija (Widom, 1976). Pod takvim uslovima, kriminalno ponašanje je najčešće usmereno na bliske članove porodice i poznanike koji su prevashodno konstruisani pozitivnim terminima, i dešava se u trenutku kada perceptivni sistem počinitelja iz nekog razloga biva narušen (Howells, 1983). Uglavnom je dovoljno da osoba uradi bilo šta što nije u skladu sa idealizovanom slikom prestupnika o toj osobi, da bi postala potencijalna žrtva. U tom trenutku počinitelj gubi kontrolu, njegova do tada pozitivna konstrukcija osobe iznenada se pretvara u izrazito negativnu, a počinjeni zločin se tumači kao posedica onoga što se tradicionalno naziva „suženje svesti“ ili „zločin iz afekta“. Kriminalno ponašanje tada često ima ekstremne konsekvence. Navedeni nalazi konstruktivističkih autora su stoga konzistentni studijama koje ukazuju na to da je ekstremno nasilje karakteristika osoba koje nemaju kontrolu u ekspresiji besa i drugih negativnih emocija. (Blackburn, 1986; Megargee, 1966).

Nadalje, pomenuto je da se slot-retling javlja, izuzev u konstrukciji drugih i u konstrukciji selfa, što takođe može biti povod za kriminalno ponašanje. Ovo je čest primer kod policijskih islednika, koji kao odgovor na invalidaciju mogu promeniti svoje ponašanje u pravcu nasilnih obrazaca (npr. tuča, maltretiranje svedoka; iznuđivanje priznanja od počinioca upotrebom agresivnih metoda, itd.). Takođe, mogući primeri slot-retlinga koji vode kriminalnom ponašanju identifikovani su kod osoba koje doživljavaju slot-retling u konstrukciji sopstvene seksualne uloge (npr. osoba osciluje sa pola konstrukta „moćan, potentan“ na pol konstrukta „impotentan, seksualno neuspešan“). O takvim tipovima zločina svedoče slučajevi ubistava počinjeni od strane Andreja Čikatila, Pitera Satklifa i Redžinalda Kristija (Winter, 1993). Konačno, opisana strategija uočava se i kod žrtava zlostavljanja koje nakon pretrpljenog užasa i same kreću da zlostavljaju druge (Adshead, 1994; Kempe & Helfer, 1980; Rivera & Widom, 1990; Widom, 1989, prema: Horley, 2003).

3) Nasilje u funkciji oslobođenja osobe od krivice

Prema konstruktivističkoj teoriji sržni konstrukti su oni koji tvore identitet osobe i koji su zaslužni za održanje čitavog sistema konstrukata. Grupisanjem pojedinih sržnih konstrukata u skladnu i autonomnu celinu, osoba formira listu glavnih kriterijuma koji predstavljaju osnov za evaluaciju njenog ponašanja. Ovaj sklop kriterijuma naziva se sržna uloga i osoba tokom celog života nastoji da se ponaša konzistentno sopstvenim očekivanjima (npr. sržna uloga osobe je „ja sam dobra, učtiva, pametna i vredna osoba“, te osoba teži da se ponaša u skladu sa ovim subjektivno konstruisanim standardima).

Prema brojnim konstruktivističkim studijama, biti nasilnik je deo sržne uloge nasilnih osoba (Pollock & Kear-Colwell, 1994). Nadalje, opažanje nečijeg očiglednog odstupanja od sklopa sržne uloge, u konstruktivizmu je definisano kao krivica (Kelly, 1955). Stoga, ukoliko bi nasilne osobe čija je sržna uloga „ja sam nasilna osoba“, odustale od svog kriminalnog ponašanja, neminovno bi iskusile krivicu. Posledično, krivica jedino može biti otklonjena činom nasilja koji potvrđuje njihovu originalnu self-konstrukciju. Ova tendencija može poslužiti kao objašnjenje perzistentne i neodoljive potrebe prestupnika da iznova počini kriminalno delo. Tako, svakim ponovljenim prestupom osoba potvrđuje sopstveni identitet.

4) Nasilje u funkciji izbegavanja stida 

„Svest o nepodudaranju jastva sa načinom na koji drugi konstruišu ulogu te osobe“ je ono što konstruktivisti nazivaju stidom (McCoy, 1977). Dok nasilje u službi redukcije krivice obuhvata ponašanje koje je u skladu sa sopstvenim očekivanjima osobe, dotle nasilje u službi redukcije stida obuhvata ponašanje koje je u skladu sa očekivanjima drugih osoba. Primer ovakvog tipa nasilja su ulične tuče tokom kojih osoba dela u skladu sa očekivanjima grupe, kako bi izbegla moguće omalovažavanje ukoliko se ne uključi u njihove nasilničke „podvige“.

5) Nasilje kao posvećeni čin

Keli navodi suicid kao primer posvećenog čina koji je „dizajniran u cilju potvrđivanja (validacije) nečijeg života, u cilju proširenja njegovog esencijalnog značenja, pre nego u svrhe njegovog okončanja“ (Kelly, 1961). Takvi su i slučajevi npr. bombaša samoubica čije je samoubistvo dokaz posvećenosti plemenitom i uzvišenom činu. Osim suicida, nasilje kao posvećeni čin sreće se i u slučajevima ubistava, npr. kod paranoidnih prestupnika koji imaju ideju da određene kategorije ljudi (npr. prostitutke) treba ubiti kako bi se očistio svet.

6) Hostilno nasilje

„Trajan napor da se iznudi validacioni dokaz u prilog vrste društvenog predviđanja koje se već pokazalo kao neuspešno“ ili tendencija osobe da uporno ulaže sav svoj napor, u ostvarenje određenog cilja, pritom koristeći uvek istu strategiju, a što se već bezbroj puta pokazalo kao neefikasno, naziva se hostilnost (Kelly, 1955). Međutim, treba napomenuti da nije svo nasilje hostilno, niti su sve hostilne radnje nasilne. Pa ipak, nasilje može u nekim slučajevima biti pokušaj da se svet uklopi u nečije konstrukcije o tom svetu i stoga može biti ekspresija hostilnosti. Npr. nečija konstrukcija druge rase kao inferiorne i slabe može biti konstantno invalidirana činjenicom da pripadnici te rase uživaju određeni ugled i moć. Jedan od načina da osoba ipak validira vlastite konstrukcije jeste da eliminiše članove te rase putem čina nasilja.

7) Nasilje kao posledica aktivnog razrađivanja nečijeg   perceptivnog polja

Perceptivno polje ili manevarski prostor u kome osoba može osmišljavati događaje može se značajno proširiti tako da obuhvati i do tad nekorišćene strategije konstruisanja. Ovakva tendencija, tzv. agresivnost, nema nužno negativnu konotaciju (kao u tradicionalnoj psihologiji), već je pre slična pojmu asertivnosti. Međutim, nečije perceptivno polje se do te mere može razrađivati (elaborisati) do nivoa na kome kao strategiju uključuje i kriminalno ponašanje; osoba može manifestovati kriminalno ponašanje u cilju otkrivanja novih aspekata sebe i drugih, čak i ako su ovi aspekti po svojim implikacijama negativni (ubistvo i samoubistvo).

8) Nasilje kao širenje perceptivnog polja

Dok agresivnost podrazumeva razrađivanje i formiranje novih strategija u okviru jedne izolovane oblasti (npr. isprobavanje novih strategija konstruisanja na profesionalnom planu), postoji i proces širenja perceptivnog polja, odnosno otvaranja novih zona za eksperimentisanje. Ovaj proces naziva se dilacijom (Kelly, 1955). Uglavnom, osobe pribegavaju dilaciji u trenucima kada postojeće oblasti u njihovom životu, iz nekog razloga, ne dovode do zadovoljstva i ispunjenosti. Međutim, otvaranje novih oblasti ne mora nužno imati pozitivne implikacije. Perceptivno polje se naime može širiti u pravcu kreiranja čitavih oblasti u kojima se mogu ispoljavati kriminalne tendencije. Tako, nasilje isprva može biti manifestovano samo u porodičnom setingu, zatim se širiti na komšije i prijatelje, a naposletku se premestiti i na radnu organizaciju.

9) Nasilje kao sužavanje perceptivnog polja

Suprotna strategija od dilacije je strategija postepenog zatvaranja osobe za nova iskustva. Pored izbegavanja novih iskustava, osoba posledično počinje da sažima spoljašnje granice postojećeg perceptivnog polja, a relativno repetativni mentalni procesi koji proizilaze kao posledica ovog čina nazivaju se konstrikcijom. Konstrikcija u vidu opsežnog zatvaranja velikog broja oblasti (npr. prestanak radnog odnosa, izbegavanje prijatelja, zatvaranje u kuću, itd.) čest je proces kod depresivnih osoba, dok bi prethodno opisana dilacija bila karakteristična za maničnu strukturu ličnosti. Osoba koja se služi konstrikcijom ograničava svoju pažnju na predvidljive događaje koji ne uključuju neusklađenosti u sistemu konstrukata. Stoga, samoubistvo je za Kelija tipičan primer krajnje konstrikcije, dok ubistvo takođe može biti shvaćeno kao čin konstrikcije ukoliko se posmatra kao pokušaj da se iz nečijeg perceptivnog polja trajno ukloni osoba koja uzrokuje iskustvo nekonzistentnosti u konstruisanju.

10) Nasilje kao bekstvo od haosa

Keli je opisao suicid kao stanje neodređenosti i haosa u kome „sve izgleda tako nepredviljivo da jedina određena stvar koju osoba može da uradi jeste da napusti scenu“ (Kelly, 1955). Poznata „studija Janga trovača“ je dobra ilustracija toga kako haos i apsurdnost egzistencije mogu navesti osobu da svetu i stvarima da neko značenje i uređenje. Graham Jang (serijski ubica) je „destrukciju posmatrao kao čin kreacije – kao Božje delo“ (Brady, 2001). Kako navodi Brejdi, primarna motivacija serijskih ubica često nije ubistvo, već moć, kontrola i potreba da se stvarima da željeni oblik. Navedena strategija uočena je i u mnogim slučajevima u kojima su lekari, u potrazi za moći i kontrolom, ubijali svoje pacijente (npr. britanski serijski ubica dr Harold Šipman koji je na taj način ubio 15 i više svojih pacijenata). Zločini počinjeni od strane ove kategorije prestupnika (lekara) mogu se posmatrati i u formi slot-retlinga na relaciji spasilac – ubica (Sitford, 2000, prema: Horley, 2003).

11) Nasilje kao način življenja

Ubistvo se može posmatrati kao simptom, a simptom, kako je Fransela opisala, u krajnjoj instanci postaje „način života“ te osobe (Fransella, 1970). Osoba neće odustati od svog simptoma sve dok nije dostupna druga alternativa koja nudi sličan stepen strukture i značenja. Štaviše, za neke ljude, ubijanje može poprimiti kvalitet zavisnosti, poznat kao „zavisnost od hedonističkog nihilizma“. U svojoj autobiografskoj studiji „Način života“, Reg Krej opisuje sopstveno nasilje kao profesiju, kao glavni princip za organizovanje i anticipovanje sveta (Kray, 2000). Slična tematika može se naći i u studijama vijetnamskih veterana, čija karijera legitimizovanog nasilja adekvatno oslikava ovu subkategoriju.

12) Nasilje kao zajednička konstrukcija

U ovu subkategoriju spadaju individue koje su produkt čitave subkulture nasilja, kulture u kojoj se nasilje posmatra kao prirodna stvar. Zajedničke društvene konstrukcije vode klimi koja je permisivna za kriminalne radnje. Kros- kulturalne studije predstavljaju dobru ilustraciju potencijalnih veza između socijalnih konstrukcija i kriminalnog ponašanja (Riches, 1986). Tipični primeri su bračni parovi koji zajedno ubijaju, ili deca nasilnika koja i sama postaju nasilna.

13) Nasilje kao posledica nedostatka društvenosti

Studije Toča (Toch, 1992) i Vidoma (Widom, 1976) izveštavaju o kategoriji nasilnika čija je društvenost jasno ograničena, i čiji je kapacitet za konstruisanje procesa konstruisanja drugih osoba, tj. za formiranje odnosa uloga, vidljivo oštećen. Ova kategorija nasilnika pogrešno zaključuje da drugi ljudi konstruišu na isti način kao i oni, iako je njihovo konstruisanje potpuno idiosinkratično.

14) Nasilje kao posledica impulsivnosti

Keli je objasnio dinamiku sistema konstrukata uz pomoć ciklusa koji se odigrava u tri faze (faza pregledanja, faza isključenja i faza nadzora) i koji ilustruje proces putem koga osoba odlučuje da se ponaša na određen način. Ovaj proces odlučivanja skraćeno se naziva PIN ciklus. Ukoliko je faza pregledanja drastično skraćena (tj. ukoliko osoba ne koristi dovoljan broj alternativa za osmišljavanje određenog događaja, već odmah reaguje), konstruisanje ovakvih osoba naziva se impulsivno konstruisanje. Nasilje kao posledica impulsivnosti dešava se kada osoba, u cilju otklanjanja određene neuskladivosti u sistemu, koristi bihejvioralne obrasce, izostavljajući pritom mogućnost odabira korisnije strategije osmišljavanja te neuskladivosti, koja bi je dovela do adekvatnijeg rešenja.

  • Očekujte drugi deo teksta…

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , , ,

Zašto moje dete neće na nošu?

Drage mame i tate, ako se pitate zašto vaše dete nikako da se otarasi pelena, zašto je u otporu da sedne na nošu, zašto sve uvek završi tamo gde ne treba, evo nekih odgovora i saveta kako da se to premosti…

Enkopreza: Nevoljno puštanje stolice

Određenje

Nevoljno defeciranje (enkopreza) je noćno i dnevno, povremeno ili stalno izbacivanje izmeta u rublje nakon druge ili treće godine života, bez upadljivih organskih oštećenja sklopova koji učestvuju u zadržavanju i pražnjenju.

Enkopreza spada u grupu poremećaja navika i impulsa, u podgrupu Poremećaja defekacije.

Znakovi i simptomi enkopreze

  • ispuštanje izmeta u rublje ili na drugo nepredviđeno mesto. Ukoliko je količina izmeta velika, može se pogrešno interpretirati kao dijareja (traje znatno duže od dijareje, i konzistencija izmeta ne mora biti tečna)
  • opstipacija uz suvu i čvrstu stolicu;
  • ispuštanje nesrazmerno velike količine izmeta;
  • slab motilitet creva;
  • nedostatak apetita;
  • abdominalan bol.

Razvoj funkcije defeciranja

Defeciranje je u prvim mesecima života refleksna radnja. Sa početkom sedenja, između šestog i osmog meseca, dete odgovara pokretima tela i povišenim naponom mišića pri obučavanju defeciranja, a krajem prve godine pruža otpor zahtevima koji dolaze od roditelja. Oko 15 meseci otpor se smanjuje, i dete rado „čuči“ na sudu. Krajem druge godine, sa sticanjem govora, voljni nadzor se povećava, ali dete još uvek ne razume sasvim zahteve za obučavanjem i njegovo društveno značenje. Oko treće godine života ono saopštava svoje potrebe i uspeva da odgađa pražnjenja. U četvrtoj godini većina dece nadzire izmetanje (Gesel, 1949).

Učestalost

Na uzrastu od 4 godine javlja se kod oko 2.8% dece. Ovaj postotak se postepeno smanjuje na 1.5% na uzrastu 7-8 godina (Kovačević, 1977), a na uzrastu 7-19 godina viđa se kod 0.6% ispitanika (Kraiger, 1988). Smetnje defeciranja su 3-4 puta češće kod dečaka nego kod devojčica. Učestalost prvobitne (primarne) i naknadne (sekundarne) enkopreze je podjednaka, a noćna je ređa od dnevne. Dok je umokravanje često i kod drugih članova porodične grupe, enkopreza se obično javlja samo kod jednog člana.

Način ispoljavanja i podela

Dete nevoljno ispušta manje ili veće količine izmeta u rublje, jednom ili više puta, najčešće tokom dana, ređe noću, u stojećem ili sedećem stavu.

Deli se na:

1. prvobitnu enkoprezu, koja traje neprekidno od rođenja, i
2 naknadnu enkoprezu, koja počinje nakon ovladavanja ovom radnjom i dužeg čistog perioda.

Hersov (1977) pravi podelu prema uzrocima:

1. Nevoljno defeciranje izazvano psihičkim povredama i potresima. Nadziranje pražnjenja izmeta zapravo postoji i moguće je, ali popušta u navedenim uslovima kao što su rođenje brata ili sestre, prijem u bolnicu, polazak u školu, odvajanje od roditelja, itd.

2. Nevoljno defeciranje bez mogućnosti nadzora. Dete ne može da nadzire pražnjenje, a da to obično i ne opaža. Obavlja ga u rublje, bez obzira da li je u kući ili u školi. Često je udruženo sa umokravanjem.

3. Nevoljno defeciranje udruženo sa opstipacijama i dijarejama. Nevoljno defeciranje se javlja u stanjima straha i zastrašujućim okolnostima (tu može spadati i strah od prisilnog obučavanja i strogih roditeljskih stega, te dete zadržava izmet u prisustvu roditelja sa kojima je u sukobu).

Treba razlikovati enkoprezu koja je rezultat hronične opstipacije kod deteta (a koja može nastati usled nedovoljnog vežbanja i pasivnosti, česte konzumacije visoko kalorične hrane i slatkiša, premalog unošenja vode i voća, a čestog unošenja slatkih i gaziranih pića, itd.) i one koja je rezultat emotivnog potresa (stresa povezanog sa roditeljima, školom ili vršnjacima).

Ličnost deteta

Deca sa ovim vrstama smetnji ispoljavaju i posebna obeležja ličnosti: povišenu plašljivost, nesigurnost, osujetljivost, slab nadzor agresivnosti, povišenu zavisnost od roditelja i slab odnos sa roditeljima, pretežno sa majkom, slabost odnosa sa drugovima i smanjenu prilagodljivost na zahteve okoline.

Uloga roditelja

Važni su odnosi roditelja prema detetu, potresi koje dete doživljava, kao i uzrast na kome ih doživljava. Posebno su značajni stavovi roditelja prema detetu oko druge godine života, u vreme kada je ono sposobno da uspostavlja nadzor nad ovom funkcijom.

Nedostatak podsticaja i odsustvo obučavanja ili pak suviše kruti i nasilni stavovi roditelja u ranom uzrastu mogu biti presudni. Ako je roditelj isuviše bezbrižan i ne podstiče dete da upotrebi noćni sud može se očekivati primarni poremećaj defeciranja, a ako su stavovi kruti a obučavanje nasilno, sekundarni.

Prema nalazima brojnih istraživača majčinska hostilnost (neprijateljstvo) je jedan od najznačajnijih faktora u objašnjenju nastanka i razvoja enkopreze. Na veoma velikom uzorku, ovaj faktor je detektovan kao značajan kod 91.7% subjekata enkopretičara, dok se on javlja kod 55.6 % kontrolnih subjekata (Klages, Geller, Tillman, Bolhofner, Zimerman, 2005).

Socijalna integracija i enkopreza

Dete koje ima enkoprezu može biti u riziku od emocionalnih i socijalnih problema koji su povezani sa ovim stanjem. To uglavnom uključuje osećanja neprijatnosti, frustracije, stida i besa. Može razviti probleme povezane sa niskim samopouzdanjem, postati depresivno, biti slabo u školi i odbijati da se socijalizuje sa drugom decom, što uključuje odbijanje da se ide na zabave i druga kolektivna okupljanja, i odbijanje da prisustvuje događajima koji zahtevaju ostajanje tokom čitave noći. Zadirkivanja od strane drugova i grdnja od strane članova porodice nadovezuju se na detetove probleme sa samopouzdanjem, što u krajnjem može rezultovati delimičnom ili čak potpunom socijalnom izolacijom deteta.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , ,

Bolesti savremenog čoveka: Poremećaji telesne sheme

Telesna shema je sistem međusobno povezanih predstava i ideja o vlastitom telu i njegovim organima koji čini mentalnu mapu tela. Mentalna reprezentacija tela je subjektivna i ne mora da se poklapa sa stvarnošću. Ima važnu ulogu u razvoju ega i identiteta pojedinca. Kod težih psihičkih oboljenja obično dolazi do dezintegracije telesne sheme.

U ovom radu biće prikazana tri slučaja dezintegracije telesne sheme, koji ranije nisu postojali i koji su dokaz da poremećaj nije vrednosno neutralna kategorija, već se u njemu oslikavaju mnogobrojna kulturalna očekivanja. U pitanju su: bigoreksija, telesna dismorfija i tanoreksija.

Bigoreksija – “obrnuta anoreksija”

Razvijanje mišića i rad na povećavanju tela u smislu dobijanja mišićne mase i veličine ramena, grudi, leđa, bicepsa i nije novi trend. Taj trend je nastao još u staroj Grčkoj, pre mnogo vekova, jer su ti, veliki mišići pokazivali vojnu spretnost, snagu, moć, dominaciju na svim poljima i zbog tog, takvog izgleda i veću šansu za razmnožavanje, jer se količina mišića povezuje s testosteronom, muškim polnim hormonom, a količina testosterona može biti presudna za mogućnost ostavljanja potomstva.

“Novi muški trend koji je od uličnih snagatora ili zaluđenika za bodibildingom, baš uz Švarcenegerovo postignuće, postao neka vrsta kulturnog imperativa, zamenivši sva dotadašnja uputstva za urednost i muževnost, odveo je mnoge muškarce željne vrućih ženskih (a, bogami, i muških) pogleda , i savršeno oblikovanog tela, u teretane širom zemljine kugle. Za mnoge nevoljnike, međutim, bilo je to pravo mučenje.”(Tomić 2009) Poremećaj slike tela povezan s opsesivnom željom za imati ili dobiti što više mišića se zove bigoreksija. “Poremećaj tela, koji je nazvan bigoreksija, (” big “- od reči veliki na engleskom i “anorexia “- anoreksija, što u bukvalnom prevodu znači obrnuta anoreksija) može dovesti do depresije, zloupotrebe steroida i samoubistva. Poremećaj je poznat kao mišićna dismorfija, odnosno osećaj koji ljudi imaju, pa sebe vide kao sitne, čak i pored toga što su u stvari vrlo krupni i mišićavi. Ponekad se opisuje i kao poremećaj suprotan anoreksiji (kod anoreksije, osobe koje pate od te bolesti, za sebe misle da nisu dovoljno mršave, a kod bigoreksije da nisu dovoljno mišićave, iliti “velike”).

Znaci bigoreksije mogu uključivati opsesivno-kompulsivno vežbanje koje postaje prioritet, prekomerno ogledanje (tela) u ogledalu i zloupotrebu steroida, suplemenata i proteinskih šejkova, kako bi dobili što više mišićne mase i bili što veći. Stručnjaci smatraju da bigoreksija može biti genetski poremećaj, ili može nastati usled hemijskog disbalansa u mozgu. Životna iskustva, takođe, mogu biti jedan od faktora, jer je bigoreksija češća kod ljudi koji su u prošlosti bili na bilo koji način zlostavljani.”

Takođe, simptomi koji mogu ukazati na bigoreksiju su: ignorisanje povreda – oni će vežbati čak i kada su povređeni, jer se plaše da će im se tjelo u međuvremenu opustiti i smanjiti. Drugi simptomi mogu biti i stalno ogledanje – dosta vremena provode pred ogledalom, kako bi procenili svoj fizički izgled, ili zbog straha da ne izgledaju dobro; manjak samopouzdanja – ne vole govoriti o svojim izgledu, često se skrivaju iza vrećaste odeće, ekstremno puno vežbaju, što najčešće podrazumeva višesatne treninge snage; imaju ekstremnu ishranu, jer oni koji pate od bigoreksije se uglavnom drže režima ishrane koji podrazumeva dosta proteina i malo masti. Ostali znaci bigoreksije mogu biti i preterana upotreba dodataka ishhrani – suplemenata, ili čak i upotreba steroida. Bigoreksičari nisu preterano socijalizovane osobe, jer često izbegavaju druženje s ljudima, zbog treninga ili strogog režima ishrane.

Telesna dismorfija – Body dysmorphic disorder (BDD)

Ovo je još jedan, široko rasprostranjeni poremećaj slike sopstvenog izgleda, a od koga mogu patiti i muškarci i žene. Poremećaj telesne dismorfije predstavlja stanje opsesije izgledom tela. Karakteriše se naglašenom preokupacijom stvarnim ili zamišljenim fizičkim izgledom pacijenta. Uzrok ovog poremećaja je nepoznat, ali se smatra da predstavlja kombinaciju genetskih faktora i faktora okruženja. Poremećaj telesne dismorfije može dovesti do anksioznosti, fobija i depresije, ponekad može biti praćen i suicidalnim mislima i postupcima.

Simptomi su: anksioznost, stres, čačkanje kože, prekomerno proveravanje odraza u ogledalu, skrivanje mana, prekomerno doterivanje, traženje potvrde o izgledu od drugih, često posećivanje estetskog hirurga, tačnije konstantne estetske operacije. Terapija zavisi odtežine simptoma. Tretman, koji psihijatar odredi, najčešće uključuje: antidepresive i kognitivno-bihevioralnu terapiju.”

Primer telesne dismorfije, a koji može biti univerzalan je Roksi Dramond, iz Velike Britanije, koja je bila žrtva višegodišnjeg vršnjačkog nasilja, upućenog na račun izgleda, te nije smela izaći iz kuće bez šminke i veštačkih trepavica, jer su joj vršnjaci govorili da izgleda kao dečak, da je ružna, itd. Zbog toga je ona zamrzela svoje telo i svoj izgled, te nije izlazila iz kuće po nekoliko dana, a kada bi izlazila, prije toga se šminkala i po par sati … Verbalno nasilje u detinjstvu je kod nje bio uzrok nastanka poremećaja ličnosti, koji se zove telesna dismorfija – kada osoba vidi iskrivljenu sliku svog tela, kada je opsesivno usmerena samo na svoje mane.

Nakon opsesije svojim manama je razvila opsesiju slikanja selfija – kao novog, modernog poremećaja ličnosti i ponašanja u 21. veku, nastalog na društvenim mrežama, a selfiji su, inače, i karakteristični za telesnu dismorfiju.

Tanoreksija

Naziv tanoreksija je nastao od “tan + anorexia”, što u bukvalnom prevodu znači opterećenost posedovanja tamnog tena, a osoba koja pati od tanoreksije smatra za sebe da nikada nije dovoljno tamnoputa, te će učiniti sve da bude što “tamnija”. Mnoge osobe koje pate od ovog poremećaja smatraju da će biti privlačnije ukoliko su izrazito preplanulog tena. “Tanoreksija je poput anoreksije, jer mnoge osobe imaju iskrivljenu sliku o sebi i svom izgledu, a pojedini lekari sunčanje porede s zavisnošću od cigareta, i to je poremećaj koji treba da se leči kao i sve druge bolesti zavisnosti.

Tu potrebu za preteranim sunčanjem i tamnom kožom, uprkos stalnih upozorenja o štetnom delovanju ultraljubičastih zraka, stručnjaci podvode pod novu vrstu zavisnosti, poznatu kao tanoreksija.

Profesor dr Šeri Pagoto sa univerziteta u Masačusetsu, već deset godina proučava posledice bespoštednog izlaganja suncu. Ističe da mnogi ljudi, nalik drugim zavisnicima, u sunčanju traže beg od stresa koji izazivaju škola, posao, depresija ili nešto drugo zbog čega trpe pritisak. Pojedini lekari upoređuju sunčanje s zavisnošću od cigareta. Ovakvu tvrdnju objašnjavaju aktiviranjem endorfina, hormona sreće-zadovoljstva, koji se luči u obe situacije. Ističu da je osobama izloženim ultraljubičastim zracima aktivan onaj deo mozga kao i kod pušača dok puši cigaretu.

“Za početak, kod lečenja osobe s tanoreksijom, treba raditi na uspostavljanju većeg samopouzdanja, pronaći nešto drugo što ih opušta i usrećuje, osim izlaganja sunčevom delovanju”, istakla je dr Pagoto.

Simptomi tanoreksije su: osobe koje imaju tanoreksiju, izbegavaju hlad, sunčaju se u solarijumu preko 3 puta nedeljno i tokom zime, zavisne su od osećaja sreće koje prozvodi veštačko sunčanje i preplanuli ten u solarijumu, neraspoloženi su ako ne mogu se sunčaju, ne koriste zaštitne faktore tokom sunčanja, misle da nikad nisu dovoljno preplanuli, itd.

Za kraj…

Svaki od ovih poremećaja slike tela, treba shvatiti ozbiljno. Tanoreksija je poremećaj nastao u drugoj polovini 20.veka, jer solarijumi nisu postojali pre toga, a ostali poremećaji slike tela nisu bili ovoliko široko zastupljeni, te možemo pretpostaviti da imaju veze sa medijima.

Mediji, a pogotovo internet – samim tim što neprekidno obasipaju primaoce svojih poruka, sa slikama preplanulih muških i ženskih modela, besprekornog i tamnog tena, sa savršeno zategnutim telom i čiji izgled je savršen zbog fotošopa, posebnog osvetljenja i drugih, lažnih alata za ulepšavanje, te kod publike stvaraju komplekse i osećaje inferiornosti, nesigurnosti i pada samopouzdanja, zbog razlike u svakodnevnom, normalnom izgledu, kakav nije poput onog “sa bilborda”. Baš zbog povećanja prikaza “savršenih” tela u medijima, nije nemoguća korelacija sa nastankom novih poremećaja ishrane i slike sopstvenog izgleda, kako bi se što više izgledalo poput modela sa bilborda, ili sa neke reklame… Zbog toga su i bigoreksija, tanoreksija i telesna dismorfija “procvetale” u “eri” interneta i drugih medija.

Categories: Društvene mreže Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , , ,

Da li je dečje “igranje vatrom” uvek tako naivno?!

Ozbiljnost problema

Podaci NFIRS-a (National Fire Incident Reporting System) pokazuju da se podmetanje požara smatra glavnim uzrokom svih požara uopšte i drugim po redu uzrokom smrti tokom požara (približno 550 000 požara 1994. godine u Americi bilo je prourokovano namernim podmetanjem požara, a 565 smrti zbog požara i 3440 povreda tokom požara pripisuje se podmetanju požara kao uzroku iste godine).

Podaci FBI-a iz 1995. godine pokazuju da maloletnici čine većinu uhapšenih za podmetanje požara. Čak 52% onih uhapšenih za podmetanje požara čine lica mlađa od 18 godina. Pored toga učestalost maloletničkog podmetanja požara je u stalnom porastu. 1990. godine procenat maloletničkih podmetanja požara bio je stabilan i iznosio je oko 40% od ukupne populacije koja podmeće požare. 1993. godine taj procenat se popeo na 49%; a 1994. godine većina onih koji su uhapšeni za podmetanje požara bila je mlađa od 15 godina, a čak 7% njih je bilo mlađe od 10 godina.

Statistika FBI-a iz 1994. godine pokazuje da je najrizičnija kategorija maloletnika za podmetanje požara ona čiji je uzrast 13 do 14 godina; drugi po redu su oni uzrasta 10 do 12 godina.

Imajući u vidu mesta na kojima se požari podmeću, FBI daje podatke da se 26% ovih incidenata odigrava u stanovima ili školama, 37% u napuštenim zgradama ili kućama, i 37% na otvorenim mestima, parkovima.

Autori navode da sve požare podmetnute od strane maloletnika treba shvatiti ozbiljno. Veličina požara i stepen štete nisu dobri indikatori rizika. Veoma često, maloletnici koji podmeću požare počinju sa malim, beznačajnim paljenjem, a zaim sa sticanjem samopuzdanja i iskustva nastavljaju sa veoma krupnim i ozbiljnim požarima (U.S. Fire Administration).

Podmetanje požara: Definicije

2610-2

Definicija FBI-a: „Podmetanje požara je bilo koje samovoljno ili maliciozno paljenje ili pokušaj paljenja, sa ili bez namere da se prikrije učešće u datoj radnji, i to nezavisno od toga da li je objekat požara stan počinioca, javna zgrada, motorno vozilo ili avion, lično ili tuđe vlasništvo“.

Zakonska definicija: „Podmetanje požara podrazumeva paljenje bilo koje imovine, uključujući i sopstvenu; postoje 4 stepena u podmetanju požara: paljenje stanova, paljenje zgrada, paljenje tuđeg vlasništva, i pokušaj paljenja zgrada ili stanova.

Rečnička definicija: „Podmetanje požara je zločin u kom se maliciozno pale zgrade ili tuđa imovina, kao i paljenje sopstvene imovine u neke nelegalne svrhe (npr. da bi se dobilo osiguranje zbog štete).

Psihološka definicija: „Igranje vatrom“ podrazumeva prolaznu eksperimentaciju ili upotrebu vatre koja se opisuje kao slučajna i sa niskim nivoom recidivizma, dok se „podmetanje požara“ posmatra kao intencionalna radnja paljenja ili kao nesreća prouzrokovana vatrom koja iza sebe ima određeni motiv za izazivanje vatre, težnju da se pale određeni objekti, i podrazumeva visok rizik od recidivizma (Kolko, 1999).

Karakteristike maloletnika koji podmeću požare

Kliničke studije koje su ispitivale maloletnike koji podmeću požare pokazuju da većina ovih maloletnika manifestuje čitav set problema u ponašanju, kao i agresivnih tendencija.

Na uzorku hospitalizovanih maloletnika koji podmeću požare doktor Dejvid Kolko sa Univerziteta u Pitcburgu zapazio je veći stepen delikventnosti, agresivnosti i hiperaktivnosti u poređenju sa kontrolnom grupom hospitalizovane dece koja nemaju istoriju podmetanja požara. Takođe, mnoga deca iz uzorka onih koji podmeću požare imaju slabije razvijene socijalne veštine i pokazuju probleme u učenju.

Brojne studije daju značajne dokaze o povezanosti porodičnih problema i sklonosti ka podmetanju požara (Cole et al., 1983, 1986; Kolko & Kazdin, 1985, 1986, 1990, 1991). Ove studije opisuju roditelje prestupnika kao osobe značajno sniženog afekta, depresivne, nedostupne i hladne, sa nedostatkom roditeljski veština i propustom u nadgledanju dece. Ročester studija (Cole et al., 1983, 1986) daje argumente u prilog postojanja korelacije između zlostavljanja i hroničnog zanemarivanja ove dece sa jedne strane, i njihove sklonosti ka podmetanju požara sa druge strane. Ova studija takođe pokazuje da je stepen recidivizma (ponovnog podmetanja požara) veći ukoliko se radi o zlostavljanoj i zanemarivanoj deci.

Nekoliko studija daju podatke da su deca koja podmeću požare zapravo deca koja su pod stresom (Bumpass et al., 1983; Cole et al, 1983, 1986; Fineman, 1980, Health et al., 1983; Jacobson, 1985). Podmetanje požara je po mišljenju ovih autora, odgovor na velike životne promene kao što su razvod, separacija, ili smrt člana porodice.

Studije koje su poredile decu koja podmeću požare i one koji to ne rade, i to upotrebom dijagnostičkih intervjua i skala procene, daju podatke da je ovakvo ponašanje često povezano sa različitim formama disfunkcije unutar pojedinca, kao što su visok nivo agresije, impulsivnost, bes, hostilnost, nedostatak empatije (Heath, Hardesty, Goldfine, Walker, 1985; Kelso, Stewart, 1986). Takođe, nalazi drugih studija ukazuju na visoku povezanost ovog i drugih vidova poremećaja u ponašanju, kao što su laganje, krađe, bekstva (Kolko, Kazdin, 1991).

Na finskom uzorku od 45 pojedinaca koji su podmetnuli požar (muškog pola, uzrasta 15 do 21) nađene su sledeće psihijatrijske disfunkcije: kod 65% postojao je poremećaj ponašanja sa agresivnim dispozicijama, a kod 45% zavisnost od alkohola (Repo, Virkkunen, 1997).

Istraživanja zasnovana na upotrebi projektivnih tehnika uz sve prethodno navedeno, kao odlike osoba koje podmeću požare navode i veće probleme vezane za seksualno ubuđenje, bes usmeren prema majci ili ocu, seksualne konflikte, viši stepen gneva, prisustvo fantazija osvete, slabo socijalno suđenje, teškoće u verbalizovanju besa, itd. (Sakheim, Osborn, 1986; Skheim, Vidgor, Gordon, Helprin, 1985).

Klasifikacija pojedinaca koji podmeću požare

little_arsonist_jerk_by_victorreissobreira-d6854xj

NCAVC studija (Sapp, Huff, Gary, Icove, Robert, 1994) je klasifikovala pojedince koji podmeću požare u 6 podtipova: vandalistički, uzbuđujući, osvetnički, skriveni zločinci, profitirajući i ekstremistički, Podtipovi se razlikuju po tome šta je meta, odnosno objekat koji će biti zapaljen, i po motivaciji koja je u pozadini radnje.

  1. Vandalistički podtip zlonamerno postavlja požar sa namerom da nanese štetu, tj. motiv mu je destrukcija imovine; najčešće mete su mu škola, napuštena imovina i vegetacija (pali lišće, travu). Ovaj tip prestupnika počinje da postavlja požare već u detinjstvu, oko 8. godine. Postavlja požar sam, neplanirano i impulsivno.
  2. Uzbuđujući tip motivisan je traganjem za uzbuđenjem, pažnjom i seksualnom gratifikacijom. Njegove mete variraju od malih požara preko okupiranja i paljenja stanova usred noći. Prve požare podmetnu oko 11-te godine, a počine u proseku 12 ovakvih prestupa pre nego što budu otkriveni. U trenutku postavljanja požara osećaju strah i uzbuđenje; obično se kroz par dana vraćaju na mesto prestupa.
  3. Osvetnički tip motivisan je realnom, pogrešnom ili imaginativnom osvetom. Meta za osvetu je druga osoba, institucija ili grupa. Najčešće je meta određena institucija. U proseku imaju 15 godina kada prvi put podmetnu požar. Obično pale uz pomoć šibice i ništa ne pomeraju sa originalne scene požara. Ne žele da ovim činom privuku pažnju.
  4. Skriveni zločinci postavljaju požare kako bi prikrili ranije kriminalne aktivnosti, npr. provalu, i uništili dokaze (Douglas et al., 1992). Prve požare mogu da podmetnu na jako ranom uzrastu od 5 godina. Obično postavljaju požare u poznatim okruženjima – sopstvenoj imovini, na poslu,.. I po otkrivanju ne žele da priznaju zločin i neretko minimizuju sopstvenu odgovornost za datu radnju.
  5. Oni koji podmeću požar zarad profita smatraju se čak profesionalcima u podmetanju požara, budući da u najvećoj meri planiraju ovu akciju. Oni očekuju finansijski dobitak obavljanjem radnje. Za razliku od prethodnih, kada su uhvaćeni u zločinu oni prihvataju odgovornost za počinjeno delo i čak su u stanju da osete krivicu zbog obavljene akcije (Horbert, 1994).
  6. Pripadnici ekstremističkog podtipa najčešće podmeću požare zbog nekog višeg ideološkog cilja. Po osnovnim karakteristikama slični su osvetničkom subtipu.

Centar za istraživanje maloletničkog podmetanja požara obavio je u periodu od 2000-te do 2003. godine obuhvatno istraživanje na uzorku od 300 maloletnika (uzrasta od 7 do 17 godina) koji su podmetnuli požar. Ovim istraživanjem diferencirano je 6 tipova prestupnika, od kojih su za ove potrebe najznačajnija dva:

  1. znatiželjni/slučajni (poznati u medijima kao oni koji se „igraju šibicama“; nemaju nameru da prouzrokuju štetu ili destrukciju; oni jednostavno iskoriste priliku da se igraju sa vatrom u odsustvu roditeljskog nadzora; obično su to veoma mirna deca, uzrasta oko 8 godina i obično pale stvari u grupi svojih vršnjaka radi zabave. Uočljivo je odsustvo planiranja unapred i izostanak anticipacije moguće opasnosti. Obično postavljaju požare u kući ili u njenoj blizini, posebno na skrivenim mestima, npr. u plakarima, ispod kreveta, itd. Oni nisu rizična grupa za nastavljanje ovakvih prestupa i uče na svojim greškama.
  2. delinkventni (uglavnom postupaju suprotno pravilima i očekivanjima okoline, kako kod kuće, tako i u školi; dopuštaju sebi privilegije odraslih, kao što su pušenje i konzumacija alkohola u ranoj adolescenciji; oni ne poštuju odrasle, imaju nizak nivo moralnog prosuđivanja, ne uče lako iz posledica svojih radnji i krive druge za svoje ponašanje. 43% ispitanika iz ove grupe ima poremećaj u ponašanju, a čak 71% ima ADHD. Prosečan uzrast na kome počinju da postavljaju požare je 10 godina. Pre podmetanja požara već su pokazivali probleme u ponašanju – tuče, krađe, kršenje normi i pravila. U 32% slučajeva podmeću požar sami, u 48% slučajeva zajedno sa drugim pojedincem, a u 19% slučajeva mešovito. (Pored ova dva tipa navode se i oni sa poremećajem mišljenja, tragaoci za uzbuđenjem, osvetnici, oni sa poremećajem adaptacije/preživljavanja).

 

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , ,

Kako prepoznati manipulatora

Često smo u životu bili u situaciji da se osećamo izmanipulisano od strane nekoga, a da to nismo umeli jasno da definišemo. Takođe, mnogi od nas u svakodnevnom životu koriste različite tehnike manipulisanja, a da toga nisu ni svesni. Tekst koji sledi će vam pomoći da detektujete, kako manipulatore iz vašeg okruženja, tako i vlastite manipulativne postupke.

Definisanje manipulativnog ponašanja

Hare navodi varanje/manipulaciju kao jedan od indikatora psihopatije u svojoj PCL-R skali i definiše je kao direktno korišćenje obmana, prevara, intriga, manipulacija, pronevera da bi se došlo do željenog cilja (novca, seksa, statusa, moći, i sl.). U poređenju sa patološkim laganjem koje je takođe na njegovoj listi indikatora, manipulaciju karakteriše još izraženija hladnokrvnost, samouverenost, drskost i bezobzirnost prema žrtvi. Manipulativne osobe odlikuje nedostatak obzira za osećanja i patnju žrtava, a glavni cilj manipulacije je eksploatacija žrtve.

Bowers (2003) definiše manipulativnost kao „aktivnost kojoj je namena postizanje željenog cilja (normalnog, simboličkog ili realnog) uz upotrebu prevare, prinude i lukavstva, bez obzira na potrebe i interese onih koji se u tom procesu koriste.

Gunderson (1984) definiše manipulaciju kao „onaj napor putem koga se skrivene namere koriste za kontrolu ili dobijanje podrške od značajnih drugih“.
Neki autori klasifikuju manipulaciju kao tip skrivene ili indirektne agresije, pri čemu je agresivnost maskirana (Kaukianinen et al., 2001.)

Dodatni problem u definisanju manipulativnog ponašanja je taj što se pod ovim terminom u literaturi podrazumevaju veoma različiti oblici ponašanja: od bulinga, zastrašivanja, fizičkog zlostavljanja, građenja specifičnih odnosa, zapovedanja i laganja, korišćenja prevara radi ličnog dobitka bez brige za žrtvu, pretnji i zvaničnih žalbi ukoliko nije ispunjen očekivani zahtev (Bowers, 2003). Kliničari koriste ovaj pojam kao nadređenu kategoriju u koju se smeštaju svi moralno pogrešni načini interakcije.

Komunikacione strategije koje se koriste prilikom manipulativnog ponašanja

1. Pitanje maskirano u izjavu – Manipulatori ne vole da postavljaju pitanja jer to može značiti za njih da gube kontrolu, zato radije koriste maskirana pitanja:
– „Pitam se zašto…“
– „Možda možeš…“
– „Voleo bih da možeš…“
– „Pretpostavljam da nameravaš da…“

2. Davanje lične izjave i pretvaranje da je nečija tuđa – Ovo dozvoljava manipulatoru da svali krivicu na drugoga, time što ne preuzima odgovornost za sopstveno mišljenje:
– „Pitamo se da li bi ti…“
– „Oni kažu da si…“
– „Ona misli da si…“
– „Svi misle da ti…“

3. Poigravanje krivicom – Manipulativni ljudi koriste izjave kojima postižu da se drugi osećaju krivim što čine ili ne čine nešto:
– „Da me voliš ti bi…“
– „Svi znaju da…“
– „Svaka pristojna osoba bi…“
– „Znao sam da ćeš to reći…“
– „Zar ne možeš da podneseš šalu?“
– „Mislio sam da je to ono što želiš“.

4. Konfrontirajuće izjave – Ove izjave manipulator koristi da bi osobu stavio u odbrambeni položaj; osoba se brani tako da na kraju i nije svesna da to čini:
– „Zašto ti uvek…“
– „Da li očekuješ da ja …“
– „Ne mogu da verujem da bi…“
– „Rečeno mi je da…“
– „Mislio sam da planiramo da…“
– „Zašto ja moram da…“
– „Da li mi ti to govoriš da…“
– „Mislio sam da smo se složili da…“
– „Kako si mogao…“
– „Zašto nisi…“
– „Da li si me čuo?“

5. Tretman tišine – Manipulativni ljudi mogu prestati da pričaju i čekati koliko osobi treba dok „ne pukne“; na taj način uspostavljaju kontrolu.

6. Bezizlazna pitanja – Manipulator postavlja pitanje u kome izgleda da postoji izbor odgovora ali je zapravo odgovor unapred izabran od strane manipulatora:
– „Zar nisi srećan što…“
– „Da li želiš plave ili crvene cipele?“
– „Da li si prestao da tučeš svoju ženu?“

7. Korišćenje laži:
– osoba menja temu konverzacije
– osoba dodaje nepotrebne detalje u eksplanaciji, i sl.

manipulation-oblige

Taktike manipulisanja

1. Poricanje – ili taktika igranja žrtve; osoba se oseća nelagodno da manipulatora optuži za nešto
2. Selektivno neobaziranje – taktika glumljenja zaboravne osobe
3. Racionalizacija – taktika davanja uverljivih opravdanja
4. Diverzija – taktika zaobilaženja, menjanje teme
5. Laganje
6. Skriveno zastrašivanje
7. Ponižavanje
8. Nipodaštavanje žrtve
9. Igranje uloge žrtve
10. Igranje uloge sluge
11. Zavođenje, laskanje, šarmiranje
12. Okrivljavanje drugih
13. Minimizacija
14. Pretnje i ucene

Upitnik za procenu manipulativnog ponašanja

Odgovori: da, više da, više ne, ne

Pitanja:

1. Da li deliš ljude na slabe i jake?
2. Da li imaš osećaj da je svet pun sivih, nezanimljivih i dosadnih ljudi koji su za tebe svi isti?
3. Da li misliš da postoje dela ili radnje, koje se ne mogu zaboraviti niti oprostiti?
4. Da li imaš osećaj da voliš svog partnera najviše onda kada je daleko od tebe?
5. Da li ti se desilo da ti osoba koja te je izuzetno privlačila posle nekog vremena izgleda potpuno beskorisno i ineinteresantno?
6. Da li si tip osobe kojoj gotovo da ne trebaju prijatelji, ali ima puno poznanika?
7. Da li imaš običaj da prestaneš sa određenom aktivnošću kada u tome ne možeš biti dobar kao što si nameravao, ili bolji od drugih?
8. Da li se slažeš da svi treba sami da rešavaju svoje probleme i da ne uznemiravaju druge sa njima?
9. Da li se diviš jakim ljudima ili autoritetima?
10. Da li misliš da je vredno izviniti se za zajednički nesporazum (npr. nenamerno guranje) ili reći „hvala“ za sitnu uslugu (npr. podizanje stvari koja je pala na pod)?
11. Kada napraviš grešku, da li se ponašaš kao da se ništa nije desilo?
12. Da li je tvoje osećanje razočarenja nesrazmerno realnom gubitku kada nešto nije ispalo onako kako si ti to zamislio?
13. Da li si zadovoljan kada dobiješ neki beskoristan i nepraktičan poklon, takozvano „sitno zadovoljstvo“?
14. Da li slediš pravilo: Sve ili ništa?
15. Da li imaš osećaj da si često razočaran drugim ljudima?
16. Da li imaš osećaj kao da živiš dva života – jedan lep, pred drugim ljudima i jedan tužan i mračan, unutra?
17. Da li imaš osećaj da je sve rezultat napornog rada, da se ništa ne može dobiti džabe i da za sve moramo da se borimo i da zaslužimo?
18. Da li misliš da imaš nisko samopoštovanje?
19. Da li misliš da ima previše rutine, plitkih dnevnih aktivnosti, za koje smatraš da su skoro nepotrebne?
20. Da li imaš osećaj da je tvoj život nužnost, da ga samo proživljavaš?
21. Da li si sklon da se kaješ za propuštene prilike, na primer da razmišljaš šta bi se desilo da si reagovao drugačije u istoj situaciji?
22. Da li imaš nešto protiv kompromisa?
23. Da li si toliko iskren da odbiješ neki poklon ako misliš da ti ne pristaje ili ako ti se ne sviđa?
24. Da li tvoji odnosi sa drugima skaču os ekstrema do ekstrema pre nego što su u srednjim granicama?
25. Da li imaš osećaj da drugi imaju više sreće sa svojim partnerima, decom? Da li oni sa njima bolje napreduju nego ti?
26. Da li imaš osećaj da imaš malo jakih emocija koje bi te potpuno iscrple?
27. Da li razmišljaš o svemu što bi mogao da imaš da je tvoj život tekao drugim putem?
28. Da li misliš da su ljudi oko tebe nezahvalni?
29. Da li smatraš da većina ljudi misli samo na sebe i potraži druge samo kada im je potrebna pomoć?
30. Da li se osećaš loše kada su ti drugi zahvalni i veličaju te?
31. Da li postoji primetna razlika u tvom ponašanju kod kuće i u društvu?
32. Da li za tebe drugi gube privlačnost u trenutku kada počinju da ti se umiljavaju nakon što su te par puta odbili?
33. Da li misliš da si jaka osoba?

Autor upitnika: Klimeš, J.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: ,

Da li brinuti oko dečjih laži?

Laganje, kao neistinito prikazivanje stvarnosti može se podeliti u tri vrste: nedužno laganje, mitomanstvo i prestupničko laganje (Freud, A., 1966).

Mlađe dete, koje zbog nedovoljne razvijenosti saznajnih procesa i nedovoljnog razlikovanja stvarnog od nestvarnog, po pravilu netačno prikazuje stvarnost. Njegov doživljaj događaja ili njegova zamišljena priča deluju mu kao istinite i ono ih saopštava naivno i dobronamerno kao nedužnu laž.

Na starijem uzrastu, sa razvojem ličnosti, dete počinje da razlikuje stvarno od nestvarnog i uskoro njegova istina postaje realnija i opštija. Cilj laganja na ovom uzrastu jeste da se nepoželjna iskustva i doživljaji nadoknade izmišljenim i za njega uvek poželjnim sadržajima. Tako su ovi, mitomanski sadržaji, u službi borbe protiv ličnog razočarenja i osujećenja. Ovde laž nema funkciju pribavljanja određene koristi i nije uperena protiv drugoga.

Ako se laže s predumišljajem i sa ciljem da se pribavi manja ili veća materijalna ili moralna korist ili izbegnu nepoželjne posledice i kazne za svoja dela, reč je o prestupničkom laganju. Upravo ovaj tip laganja predstavlja jedan od indikatora poremećaja u ponašanju, koji se razmatraju kao predvorje u razvoju psihopatskog sklopa ličnosti.

Na ovom mestu važno je napraviti distinkciju između prestupničkog laganja koje je sastavno obeležje poremećaja u ponašanju, sa jedne strane, i patološkog laganja, sa druge.

Patološko laganje ili pseudologia fantastica se kao fenomen razmatra u Engleskoj literaturi poslednjih 50 godina. Pregledom 72 relevantne studije slučaja, koje su prikupljene od strane 26 istraživača, počevši od prvih opisa ovog fenomena iz 1891. godine, uočava se da se patološko laganje razlikuje od drugih tipova laganja.

Nalazi pomenutih studija sugerišu nekoliko diferencijalnih karakteristika patološkog laganja:
1) priče nisu u celosti neistinite i često su bazirane na matrici istinitih događaja
2) priče su postojane, odnosno osoba ih uporno ponavlja kao da su istinite
3) priče nisu ispričane radi ličnog profita per se i imaju kvalitet samo-veličanja
4) priče se razlikuju od deluzija (obmana) po tome što u trenutku kada je osoba konfrontirana sa činjenicama ona može prepoznati neistinitost sopstvenih tvrdnji (izostaje derealizacija, tj. distorzija realnosti koja je deo kliničke slike psihotičnih osoba)

Sve nabrojane karakteristike patološkog laganja mogu se pripisati i laganju koje srećemo kao obrazac u poremećajima ponašanja, izuzev treće navedene odrednice koja se mora uzeti sa rezervom. Naime, za razliku od kliničke populacije kod koje laganje uglavnom ima kvalitet prisilne radnje, u kontekstu poremećaja ponašanja, pa posledično i psihopatije, laganje pored toga što psihopati obezbeđuje dokaz da su sposobniji od drugih (tj. ima intrinzičku vrednost) češće ima za cilj sticanje profita, odnosno lične koristi (bilo materijalne ili psihološke – materijalna korist, seksualni motivi, status i sl.). To je ujedno i jedna od glavnih osa razlikovanja. Patološko laganje u psihijatrijskom smislu, se češće vezuje za osobu, a ne za situaciju, nema eksterne, odnosno posledične koristi i uglavnom je nesvrhovito, dok laganje kao vid poremećaja u ponašanju u podlozi ima sticanje određene koristi za osobu koja laže.

Prestupničko laganje pominje se kao indikator poremećaja u ponašanju, odnosno rane psihopatije, od strane raznih autora. Tako npr. Cleckey (1941) u svojoj listi od 16 indikatora psihopatije navodi neiskrenost, odnosno sklonost stalnom laganju.

I u DSM-IV (1994) se precizira da je laganje kao jedan od indikatora antisocijalnog poremećaja ličnosti takvog karaktera da se definiše kao neiskrenost, tj. varanje radi ostvarivanja profita. U kriterijumu br. 3 se navodi da ovakve osobe ponovljeno lažu, iskorišćavaju, varaju i zloćudno postupaju sa drugima, posebno sa strancima.
Hare u svom PCL-R modelu za procenu psihopatije navodi sklonost laganju kao jedan od indikatora i definiše ga na sledeći način:
„laganje može biti umereno ili preterano; u umerenoj formi oni će biti lukavi, prepredeni, prevejani, tajanstveni i bistri; u eksteremnoj formi, oni će biti varalice, lažovi, podmukli, beskrupulozni, manipulativni i nepošteni“.
Laganje je obrazac koji se sreće i u normalnoj populaciji, te je neophodno napraviti razgraničenje između laži kao povremenog sredstva u komunikaciji normalnih ljudi sa jedne strane, i laganja kao obrasca koji je poprimio patološke odrednice, i može se sagledati kao jedan od indikatora poremećaja u ponašanju, sa druge strane.

• Kriterijumi za prepoznavanje prestupničkog laganja:

1) UZRAST: laganje se definiše kao poremećaj u ponašanju ukoliko je počelo na ranom uzrastu (pre 13. godine);
2) STEPEN SVESNOSTI: ukoliko je osoba svesna da daje lažne izjave;
3) PERZISTENTNOST: ako osoba perzistentno laže i konstantno ponavlja svoje leži kao da su one istinite;
4) UČESTALOST: ukoliko osoba veoma često laže čak i kada za to nema povoda;
5) INTENZITET: ukoliko je laganje velikog intenziteta, tj. ukoliko laži uzrokuju izrazito negativne posledice po druge (tj. nisu bezazlene) i ukoliko su u pitanju „krupne“ laži;
6) OBIM: ukoliko laganje obuhvata širok opseg tema i nije fokusirano samo na određene informacije;
7) SLOŽENOST: ukoliko su laži kojima se osoba koristi pretežno složene i predstavljaju brižljivo uklopljen sistem koji je u osnovi baziran na istinitom događaju, ali je preinačen u korist onoga ko laže;
8) NAMERA: ukoliko postoji unapred definisana namera (iako se i laži koje nemaju eksplicitnu nameru mogu tumačiti kao znak patološkog laganja ali blaže forme);
9) FUNKCIJA: ako je funkcija laži pribavljanje koristi, izbegavanje kazne ili obaveze, ili lično zadovoljstvo koje proističe iz osećaja superiornosti nad onima koji su obmanuti;
10) SUBJEKT OBMANE: ukoliko su subjekti obmane osobe od kojih će osoba koja laže ostvariti profit, bilo da su one poznate ili ne osobi koja laže;
11) STEPEN RAFINIRANOSTI: ukoliko su laži suptilno zamaskirane predstavljaju rafiniraniji i potencijalno opasniji indikator poremećaja u ponašanju;
12) STEPEN UBEDLJIVOSTI: ukoliko osoba laže sa lakoćom, „prirodno“ i pritom deluje veoma ubedljivo;
13) STEPEN SMIRENOSTI: ukoliko je osoba u trenutku kada je njena laž razotkrivena mirna i staložena i ne odaje utisak uznemirenosti;
14) STEPEN POSTOJANOSTI: ukoliko i po razotkrivanju laži osoba nastoji da uveri druge u istinitost svog iskaza i nastavlja da iznalazi opravdanja.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , ,

Zašto neko postane pušač, a neko ne?!

Ekonomska kriza koja nije zaobišla ni našu zemlju primorala je brojne pušače da odustanu od svoga poroka. Ipak, ima i onih koji su pronašli alternativne načine da udovolje svojim porivima, bilo da su prešli na jeftinije cigarete, bilo da su počeli da kupuju duvan na meru. Čini se, neki bi učinili sve da ne odustanu od ovakve vrste „uživanja“. Imajući u vidu da je u skorije vreme pušenje, koje je ranije smatrano nezdravom navikom, dostiglo status psihijatrijske dijagnoze nazvane nikotinska zavisnost (F 305.1), ova tematika zahteva opsežnije razmatranje. Do sada je dobro poznat udeo fiziologije u stvaranju bilo kog tipa zavisnosti, pa je stoga važno proširiti vidike i sagledati značaj psiholoških faktora u stvaranju i održavanju nikotinske zavisnosti. Kroz sažeti prikaz četiri najobuhvatnije psihološke studije o pušačima saznaćemo odgovore na pitanja postoji li karakterističan profil ličnosti adolescenta koji će postati pušač, da li crte ličnosti ili faktori okruženja imaju veći uticaj na ovu odluku, koje sve razvojne putanje konzumiranja cigareta postoje, zašto neki ljudi lakše, a neki veoma teško ostavljaju duvan, koji sve tipovi pušača postoje, da li se pušači od nepušača razlikuju u pogledu temperamenta i karaktera, kao i da li na ovu sklonost imaju uticaj raspoloženje i veštine prevladavanja problema?

Većina studija nikotinske zavisnosti odnosi se na proučavanje ovog fenomena na populaciji odraslih. Malo je onih kojima je glavni fokus pronalaženje faktora rizika za počinjanje pušenja, pa samim tim i detektovanje profila „budućeg pušača“. Svetska organizacija za javno zdravlje preuzela je najkrupnije korake po ovom pitanju i uključila u svoj projekat 6 783 adolescenata uzrasta od 12 do 14 godina. Glavni cilj ovog projekta je bio da se markiraju osobine ličnosti koje u najvećoj meri predisponiraju osobu da postane zavisnik od nikotina, kao i da se otkrije da li veći uticaj na započinjanje pušenja imaju personalni ili sredinski faktori. Nakon što su razdvojeni tinejdžeri pušači od tinejdžera nepušača, među pušačima su otkrivena 4 karakteristična profila koja se razlikuju po stepenu zavisnosti: oni sa niskim porivom za cigaretama, oni sa izraženim porivom za cigaretama i snažnim apstinencijalnim simptomima, oni sa visokim porivom koji su bihejvioralno zavisni, i oni koji su visoko zavisni od cigareta. Ono što je daljom analizom utvrđeno kao zajedničko za sva 4 profila i što ujedno pušače razlikuje od nepušača jesu povišeni neuroticizam i ekstraverzija. Autori objašnjavaju da nije slučajno što su baš ove dimenzije ličnosti istaknute kod pušača. Osobe sa povišenim neuroticizmom su emocionalno nestabilne, teško prevladavaju stresne situacije, lako se uznemire i razdražljive su, pa je za njih pušenje sredstvo za redukovanje tenzije i anksioznosti. Sa druge strane, ekstravertne osobe konstantno teže za uzbuđenjem, energične su i aktivne, pa je kod njih pušenje u funkciji dodatne stimulacije i izbegavanja dosade. Ono što je posebno interesantno je činjenica da neuroticizam i ekstraverzija kao izolovani faktori nisu dovoljni za predviđanje da li će neko postati pušač ili ne. Mnogo veći uticaj od personalnih faktora imaju faktori okruženja, među kojima naročit efekat ima izloženost duvanskom dimu od strane „važnih drugih“ (majke, oca i vršnjaka). Ukoliko je socijalna sredina adolescenta ona u kojoj se konzumira duvan on će biti u velikom riziku da i sam postane pušač. Nadalje, ukoliko takav adolescent ima izražen neuroticizam i ekstraverziju to povećava izglede da će razviti ozbiljniju formu nikotinske zavisnosti.

S obzirom na to da nam ova studija daje informaciju samo o tome kako razlikovati buduće pušače od nepušača, potrebno je razmotriti i to da li unutar grupe pušača postoje neke specifičnosti s obzirom na intenzitet njihove zavisnosti. Ovaj podatak može se naći u longitudinalnom američkom istraživanju koje je trajalo pune 32-e godine. Tom prilikom testirano je 975 subjekata uzrasta od 14 do 32-e godine i identifikovano je 5 grupa na osnovu različitih razvojnih putanja u konzumiranju cigareta: nepušači, povremeni pušači, oni koji kasno propuše, oni koji prestanu sa pušenjem, i teški/kontinuirani pušači. Autori su došli do zaključka da je pomenute grupe moguće razlikovati na osnovu 3 ključna faktora, a to su: niska ego integracija (emocionalne teškoće, slaba kontrola impulsa), eksternalizujuće ponašanje (agresija, delinkventno ponašanje, neposlušnost), i slabe obrazovne aspiracije. Teški/kontinuirani pušači pokazuju najveći stepen emocionalnih teškoća, najveći stepen eksternalizujućeg ponašanja i imaju najniži nivo obrazovnih aspiracija, u poređenju sa preostale 4 grupe. Oni koji prestanu sa pušenjem takođe imaju visok nivo eksternalizujućeg ponašanja, niske obrazovne aspiracije, ali nemaju toliko emocionalnih teškoća kao teški pušači. Oni koji kasno propuše nemaju probleme u ponašajnoj i emocionalnoj sferi, ali imaju niže obrazovne aspiracije od nepušača i povremenih pušača. Nepušači i povremeni pušači imaju u poređenju sa ostalim grupama najpoželjnije ponašajne i emocionalne karakteristike i među njima nisu nađene značajne razlike. Dakle, nalaz ovog istraživanja sugeriše da u prestanku pušenja centralnu ulogu ima sfera emocionalnosti, odnosno što je manje emocionalnih teškoća i što je bolja kontrola impulsa osoba će lakše ostaviti cigarete.

Francuska internet studija obavljena u periodu od 2005. do 2009. godine predstavlja pokušaj da se nikotinska zavisnost poveže sa još bazičnijim odrednicama ljudske prirode. U ovoj studiji učestvovalo je 2 993 ispitanika koji su popunjavali Inventar temperamenta i karaktera – TCI (Cloninger, et al., 1993). TCI je instrument koji identifikuje 4 dimenzije temperamenta i 3 dimenzije karaktera koje predstavljaju nasledne dispozicije i u velikoj meri su povezane sa raznim vidovima zavisnosti. Ispitanici su podeljeni u 3 grupe: aktuelni pušači, bivši pušači i nepušači. Aktuelni pušači imaju najviši nivo izbegavanja povreda, a najniži nivo istrajnosti (dimenzije temperamenta) i samo-usmerenosti (dimenzija karaktera) od svih grupa; takođe, imaju viši nivo traganja za novim iskustvima (dimenzija temperamenta) od nepušača. Ovo znači da aktuelni pušači imaju izraženu tendenciju da intenzivno reaguju na averzivne stimuluse, odnosno izbegavaju ih, oni su često zabrinuti, imaju strah od neizvesnosti, stidljivi su (izbegavanje povreda), nisu istrajni u ispunjenju svojih ciljeva (istrajnost), nisu u stanju da kontrolišu i prilgođavaju svoje ponašanje situaciji, imaju nisko samoprihvatanje, ponašaju se neodgovorno, nedovoljno su snalažljivi (samo-usmerenost), lako ih obuzme dosada i stoga često eksperimentišu u potrazi za stimulacijom (traganje za novim iskustvima). Ako uporedimo ovo istraživanje čiji su uzorak odrasli ispitanici sa prvim navedenim u kome su ispitanici bili adolescenti, uočavamo da su im rezultati u saglasnosti. Povišena ekstraverzija kod adolescenata, koja uključuje težnju za dodatnom stimulacijom kako bi se izbegla dosada, uporediva je sa povišenom dimenzijom traganja za novim iskustvima; povišen neuroticizam kod adolescenata, koji obuhvata intenzivno doživljavanje negativnih emocija kao što su anksioznost, strah, nemoć, odgovara povišenoj dimenziji izbegavanja povreda na uzorku odraslih.

Poslednje istraživanje koje će biti prikazano rasvetljava ulogu raspoloženja i koping mehanizama u procesu ostavljanja cigareta. Do sada je bilo reči o osobinama ličnosti, temperamentu, karakteru i njihovom odnosu sa nikotinskom zavisnošću. Novina ovog istraživanja je u isticanju toga da i trenutna stanja koja su podložna promeni, kao i veštine savladavanja problema koje se mogu učiti i razvijati, imaju dalekosežan uticaj na sudbinu pušača. Naime, prestanak pušenja ne zavisi samo od čvrsto ukorenjenih karakteristika ličnosti čija osnova leži u genetici, te nam ovo istraživanje nudi jednu optimističniju verziju sagledavanja ove problematike. Ovo istraživanje sprovedeno je na 600 pušača dobrovoljaca koji su se prijavili Centru za odvikavanje od pušenja. Ispitanici su popunjavali 3 testa: Bekov Inventar Depresivnosti (BDI), test ličnosti (NEO-PI-R) i koping čeklistu (RWCC). Nakon toga bili su podvrgnuti programu za odvikavanje. Ukupno je prestalo sa pušenjem 14.7% ispitanika, pa su rezultati sa testova upoređivani između grupa onih koji i dalje puše i onih koji su prestali sa pušenjem. Glavni nalaz je da crte ličnosti nisu dobar prediktor toga da li će osoba prestati da puši ili ne, dok je najznačajniji prediktor raspoloženje. Pušači koji su na testu BDI zabeležili skor iznad 10 imaju mnogo manju šansu da prestanu sa konzumiranjem cigareta, od onih čije je skor ispod ovog broja. Takođe, postoji značajna povezanost između nivoa prisutne depresivnosti i vrste koping mehanizama, što dodatno otežava odvikavanje. Oni koji su depresivniji (BDI > 10) u većoj meri koriste nekonstruktivne strategije razrešenja problema – krive sebe, izbegavaju problem, maštaju, ne mogu da se fokusiraju na rešenje problema, predviđaju negativan ishod događaja, ne traže podršku, itd. Sa druge strane, oni koji ne pokazuju znake depresivnog raspoloženja (BDI < 10) imaju ujedno i efikasnije koping mehanizme. Ovaj uvid da loše raspoloženje direktno uzrokuje nesposobnost da se prekine sa određenim porivom trebalo bi da ima veći odjek, posebno u sferi prevencije i lečenja bolesti zavisnosti.

Categories: Bolesti zavisnosti Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , ,