Tag: laganje

Šta nam političari poručuju rukama?

Položaj i pokret ruku spadaju u domen neverbalne komunikacije, odnosno govora tela, i kao takvi nam mnogo šta mogu reći o sagovorniku – o njegovim mislima, namerama i osećanjima. Naravno, ne treba ih uzimati zdravo za gotovo kao pojedinačne indikatore, već ih treba razmatrati u širem kontekstu, zajedno sa ostalim gestovima koje osoba pokazuje.

Sklopljene ruke s isprepletenim prstima

Obično, uz zauzimanje položaja isprepletanih prstiju, ide i facijalna ekspresija sreće; ljudi se smeše, pa se čini da je to gest poverenja. Međutim, Nierenberg i Calero, istraživači koji su najviše pažnje posvetili ispitivanju ovog gesta, zaključili su da njime osoba zapravo potiskuje neki svoj negativan stav. Oni su zabeležili tri osnovna tipa ovog gesta:

1. ruke sklopljene u visini lica

2. ruke naslonjene na sto ili u krilu

3. ruke sklopljene ispred tela u visini pojasa pri stajanju

Takođe, istraživači su našli vezu između visine na kojoj se ruke drže i stupnja negativnog stava osobe, pa su zaključili da je teže upravljati osobom (njen stav je negativniji i otporniji) što se isprepletane ruke nalaze bliže licu (dakle najnepokornija je osoba koja drži isprepletane prste u visini lica).

Ruke spojene jagodicama

Ovaj gest često se koristi u odnosu nadređeni – podređeni, pa ga političari, rukovodioci, pravnici i direktori obilato manifestuju. Za razliku od drugih gestova, ovaj je moguće analizirati i izdvojeno iz konteksta, jer sam po sebi govori o tome koliko je osoba samouverena i superiorna ličnost.

Tipične su dve verzije ovog gesta:

1. Ruke usmerene prema gore – češće se koristi kada govornik iznosi svoje ideje i stavove. Udruženo sa glavom zabačenom u nazad ovaj gest ostavlja utisak samodopadljivosti i nadmenosti

2. Ruke usmerene prema dole – obično se koristi kada čovek više sluša nego što govori i odaje njegovu pokornost.

Interesantno je što su istraživači zapazili kako žene češće koriste gest sklopljenih jagodica usmerenih ka dole.

Držanje ručnog zgloba

Ovaj gest, pri kome osoba šeta visoko uzdignute glave, a na leđima jednu ruku čvrsto pridržava drugom, nastao je u domenu britanske kraljevske porodice, pa se kasnije odomaćio i u profesijama čija je uloga nadzor i kontrola. Tako, on je tipičan za policajce dok obilaze neko svoje područje, direktore dok se šetaju školskim dvorištem, vojne starešine i druga lica koja predstavljaju vlast. Prema tome, ovo je gest sigurnosti i nadmoći. Simbolički gledano, osoba koja zauzima ovaj položaj, otvara svoje poprsje ka sagovorniku i nesmetano izlaže “protivniku” svoja ranjiva područja – trbuh, srce, vrat, što govori o njenoj neustrašivosti i autoritativnosti.

U istraživanju sprovedenom na australijskim policajcima, uočeno je da oni koji ne nose oružje često zauzimaju ovakvu pozu, dok ona nije tipična kada imaju oružje. Kada nose oružje najčešće koriste agresivan gest sa rukama na bokovima. Izgleda da je prisustvo oružja samo po sebi dovoljno autoritativno.

Imamo tri verzije ovog gesta:

1. Držanje dlana dlanom – ovo je gest nadmoćnosti i samosvesnosti

2. Držanje ručnog zgloba – znak je frustracije i pokušaja samokontrole; jedna druka čvrsto drži zglob druge ruke kao da pokušava da je zadrži.

3. Držanje nadlaktice druge ruke – Što je osoba srditija, to je ruka položena na mesto više na leđima, kao da je potrebna veća samokontrola.

Isticanje palca

Gestovi palca su sekundarni gestovi, pomoćni deo nekog sistema gestova. Isticanje palca najčešće se kao izolovani gest tumači kao znak sigurnosti koji tipično koristi “hladnokrvni” nadređeni u prisustvu svog podređenog. Palčeve češće ističu muškarci, osobe koje imaju visoki položaj i ugled, a često je i deo igre “udvaranja”.

Palčevi najčešće vire iz džepova kako bi na prefinjen način pokušali da prikriju nadmoćan stav osobe.

Jedan od popularnih gestova iz ove grupe je gest prekriženih ruku sa palčevima usmerenim prema gore. Ovo je dvoznačan gest koji u sebi sadži protivrečne poruke – prekrižene ruke simbolišu povlačenje ili negativan stav, a istureni palčevi superioran stav.

Pokreti ruke na licu

Gestovi ruke na licu sa godinama postaju sve diskretniji i manje očiti, ali se ipak javljaju kad god neka osoba laže, prikriva istinu ili je svedok neke obmane. Takođe označavaju sumnju, nesigurnost, laž ili preterivanje.

U istraživanju Morisa, medicinske sestre kojima je rečeno da lažu svoje pacijente o njihovom zdravstvenom stanju češće su koristile gestove ruke na licu, od onih koje su govorile istinu.

Možemo izdvojiti više formi ovog gesta:

  • Prekrivanje usta – ovde dlan prekriva usta, a palac je prislonjen uz obraz, što izgleda kao da osoba pokušava da potisne izgovorene reči obmane. Ako osoba koristi ovaj gest dok govori, znači da laže, a ako prekriva usta dok sagovornik govori, to znači da joj se čini da on laže.

  • Dodirivanje nosa – ovo je profinjen, zamaskiran gest prekrivanja usta. Javlja se u formi blagog dodira nosa ili nekoliko blagih češkanja ispod nosa. Obrazloženje za nastanak ovog gesta je da u trenutku kada se javi negativna misao, podsvest daje uputsvo ruci da prikrije usta, ali u zadnjem trenutku, kako bi to izgledalo što manje napadno, ruka se udaljuje od lica, a rezultat je brz gest dodirivanja nosa.

  • Trljanje oka – ovo je gest pokušaja mozga da zaustavi očitu obmanu, sumnju ili laž ili da spreči pogled u oči osobe kojoj lažemo. Muškarci obično snažno trljaju oči i obaraju pogled prema tlu ako se radi o krupnoj laži, dok žene pri trljanju oka koriste male, nežne pokrete odmah ispod oka.

  • Trljanje uva – ovo je sofisticirani pokušaj odraslog slušaoca da ne čuje nikakvo zlo, dok je kod dece u formi prekrivanja uveta šakom kako se ne bi slušali prekori roditelja. Postoji više manifestacija trljanja uveta kod odraslih – trljanje zadnje strane uveta, stavljanje prsta u uvo, povlačenje ušne resice ili savijanje ušne školjke prema napred kako bi se zatvorio slušni otvor. Kada osoba to radi možda je to znak da je već dovoljno čula ili da želi ona nešto da kaže.

  • Češkanje vrata – osoba se počeše oko pet puta ispod uveta ili sa strane po vratu. Tumači se kao znak sumnje ili nesigurnosti i karakterističan je za ljude koji kažu: “Nisam siguran da se slažem”. Ovaj gest naročito je upadljiv ako se javi u suprotnosti sa verbalnom porukom poput “Razumem kako ti je”.

  • Povlačenje okovratnika – Morris je ustanovio da laži uzrokuju osećaj peckanja na osetljivom tkivu lica i vrata i da je potrebno trljanje ili češkanje kako bi se taj osećaj otklonio. Posebno se javlja kada osoba oseti da sumnjate da ona laže.

  • Prst u ustima – Istraživači govora tela smatraju da se ovaj gest javlja kada  je osoba pod nekim pritiskom. To je njen nesvesni pokušaj da se vrati u sigurnost dečjeg sisanja majčine dojke. Ovo je dakle gest unutrašnje potrebe za ponovnom sigurnošću.

Gestovi ruke na obrazu ili bradi

Gestovi koji manifestuju dosadu

Kada slušaoc krene da koristi ruku kao da podupire glavu to je znak da je nastupila dosada. Stupanj dosade proporcionalan je meri u kojoj njegova ruka i šaka pridržavaju glavu. Dosada je najveća kada se čitavom rukom pridržava glava, kao da će u suprotnom pasti na sto.

Bubnjanje prstima po stolu i drmusanje stopala neki tumače znakovima dosade, a zapravo su znaci nestrpljenja. Što su ovi pokreti brži to je znak da je nestrpljenje osobe veće.

Gestovi procenjivanja

Uobičajeni gest procenjivanja i zainteresovanosti za ono što govornik kazuje izražava se zatvorenom šakom koja počiva na licu, uz kažiprst usmeren prema gore. Tokom ovog gesta ruka ne bi trebalo da pridržava bradu kao u prethodno opisanom sllučaju.

U slučaju da je kažiprst položen uz obraz i usmeren prema gore, a palac pridržava bradu, slušalac ima negativno mišljenje o govorniku i/ili temi. Za ovaj gest se često pogrešno misli da je znak zanimanja za temu.

Glađenje brade

Gest glađenja brade znak je da slušalac donosi odluku, pa on sledi odmah nakon gestova procenjivanja o kojima je malopre bilo reči. Da li će biti donešena pozitivna ili negativna odluka, zavisi od kombinacije gestova koji idu uz glađenje brade. Ako npr. osoba gladi bradu, a istovremeno sedi prekriženih nogu, onda je sagovorniku neverbalno rečeno “ne”.

Kod ljudi koji nose naočare ili pušača, tipično je da pri donošenju odluke umesto glađenja brade posegnu za ovim sredstvima kako bi dobili na vremenu pri donošenju odluke. Oni će recimo skinuti naočare i staviti jednu dršku naočara u usta, ili će namaknuti naočare na oči, ili će baš tada zapaliti cigaretu. Ovo su znakovi da osoba nije sigurna u svoju odluku i da joj trema vremena za premišljanje.

Gestovi češkanja glave i lupanja po čelu i potiljku

Naglašeni oblik gesta povlačenja okovratnika je trljanje vrata dlanom, a ovaj gest se često naziva gest “bola u vratu”. Osoba koja koristi ovaj gest dok laže, obično izbegava pogled sagovornika i gleda u pod. Ovo je takođe i znak frustracije ili ljutnje, što se manifestuje isprva udaranjem po potiljku, a zatim trljanjem potiljka.

Lupanje po glavi sugeriše na nečiju zaboravnost, ali u zavisnosti od toga gde se osoba lupa to će pokazati ono što oseća prema vama ili prema situaciji. Ako se udara po čelu pokazuje da nije zaplašena time što ste joj spomenuli da je nešto zaboravila. Međutim, ako se udara po potiljku, osoba vam govori da ste vi dosledno njena “bol u vratu” zbog ukazivanja na njen propust.

Oni koji iz navike trljaju potiljak skloni su negativnom ili kritičkom raspoloženju, a oni koji iz navike trljaju čelo teže otvorenosti i jednostavnosti.

Categories: Komunikacija Nauka

Tags: , , , , , , ,

Kako prepoznati manipulatora

Često smo u životu bili u situaciji da se osećamo izmanipulisano od strane nekoga, a da to nismo umeli jasno da definišemo. Takođe, mnogi od nas u svakodnevnom životu koriste različite tehnike manipulisanja, a da toga nisu ni svesni. Tekst koji sledi će vam pomoći da detektujete, kako manipulatore iz vašeg okruženja, tako i vlastite manipulativne postupke.

Definisanje manipulativnog ponašanja

Hare navodi varanje/manipulaciju kao jedan od indikatora psihopatije u svojoj PCL-R skali i definiše je kao direktno korišćenje obmana, prevara, intriga, manipulacija, pronevera da bi se došlo do željenog cilja (novca, seksa, statusa, moći, i sl.). U poređenju sa patološkim laganjem koje je takođe na njegovoj listi indikatora, manipulaciju karakteriše još izraženija hladnokrvnost, samouverenost, drskost i bezobzirnost prema žrtvi. Manipulativne osobe odlikuje nedostatak obzira za osećanja i patnju žrtava, a glavni cilj manipulacije je eksploatacija žrtve.

Bowers (2003) definiše manipulativnost kao „aktivnost kojoj je namena postizanje željenog cilja (normalnog, simboličkog ili realnog) uz upotrebu prevare, prinude i lukavstva, bez obzira na potrebe i interese onih koji se u tom procesu koriste.

Gunderson (1984) definiše manipulaciju kao „onaj napor putem koga se skrivene namere koriste za kontrolu ili dobijanje podrške od značajnih drugih“.
Neki autori klasifikuju manipulaciju kao tip skrivene ili indirektne agresije, pri čemu je agresivnost maskirana (Kaukianinen et al., 2001.)

Dodatni problem u definisanju manipulativnog ponašanja je taj što se pod ovim terminom u literaturi podrazumevaju veoma različiti oblici ponašanja: od bulinga, zastrašivanja, fizičkog zlostavljanja, građenja specifičnih odnosa, zapovedanja i laganja, korišćenja prevara radi ličnog dobitka bez brige za žrtvu, pretnji i zvaničnih žalbi ukoliko nije ispunjen očekivani zahtev (Bowers, 2003). Kliničari koriste ovaj pojam kao nadređenu kategoriju u koju se smeštaju svi moralno pogrešni načini interakcije.

Komunikacione strategije koje se koriste prilikom manipulativnog ponašanja

1. Pitanje maskirano u izjavu – Manipulatori ne vole da postavljaju pitanja jer to može značiti za njih da gube kontrolu, zato radije koriste maskirana pitanja:
– „Pitam se zašto…“
– „Možda možeš…“
– „Voleo bih da možeš…“
– „Pretpostavljam da nameravaš da…“

2. Davanje lične izjave i pretvaranje da je nečija tuđa – Ovo dozvoljava manipulatoru da svali krivicu na drugoga, time što ne preuzima odgovornost za sopstveno mišljenje:
– „Pitamo se da li bi ti…“
– „Oni kažu da si…“
– „Ona misli da si…“
– „Svi misle da ti…“

3. Poigravanje krivicom – Manipulativni ljudi koriste izjave kojima postižu da se drugi osećaju krivim što čine ili ne čine nešto:
– „Da me voliš ti bi…“
– „Svi znaju da…“
– „Svaka pristojna osoba bi…“
– „Znao sam da ćeš to reći…“
– „Zar ne možeš da podneseš šalu?“
– „Mislio sam da je to ono što želiš“.

4. Konfrontirajuće izjave – Ove izjave manipulator koristi da bi osobu stavio u odbrambeni položaj; osoba se brani tako da na kraju i nije svesna da to čini:
– „Zašto ti uvek…“
– „Da li očekuješ da ja …“
– „Ne mogu da verujem da bi…“
– „Rečeno mi je da…“
– „Mislio sam da planiramo da…“
– „Zašto ja moram da…“
– „Da li mi ti to govoriš da…“
– „Mislio sam da smo se složili da…“
– „Kako si mogao…“
– „Zašto nisi…“
– „Da li si me čuo?“

5. Tretman tišine – Manipulativni ljudi mogu prestati da pričaju i čekati koliko osobi treba dok „ne pukne“; na taj način uspostavljaju kontrolu.

6. Bezizlazna pitanja – Manipulator postavlja pitanje u kome izgleda da postoji izbor odgovora ali je zapravo odgovor unapred izabran od strane manipulatora:
– „Zar nisi srećan što…“
– „Da li želiš plave ili crvene cipele?“
– „Da li si prestao da tučeš svoju ženu?“

7. Korišćenje laži:
– osoba menja temu konverzacije
– osoba dodaje nepotrebne detalje u eksplanaciji, i sl.

manipulation-oblige

Taktike manipulisanja

1. Poricanje – ili taktika igranja žrtve; osoba se oseća nelagodno da manipulatora optuži za nešto
2. Selektivno neobaziranje – taktika glumljenja zaboravne osobe
3. Racionalizacija – taktika davanja uverljivih opravdanja
4. Diverzija – taktika zaobilaženja, menjanje teme
5. Laganje
6. Skriveno zastrašivanje
7. Ponižavanje
8. Nipodaštavanje žrtve
9. Igranje uloge žrtve
10. Igranje uloge sluge
11. Zavođenje, laskanje, šarmiranje
12. Okrivljavanje drugih
13. Minimizacija
14. Pretnje i ucene

Upitnik za procenu manipulativnog ponašanja

Odgovori: da, više da, više ne, ne

Pitanja:

1. Da li deliš ljude na slabe i jake?
2. Da li imaš osećaj da je svet pun sivih, nezanimljivih i dosadnih ljudi koji su za tebe svi isti?
3. Da li misliš da postoje dela ili radnje, koje se ne mogu zaboraviti niti oprostiti?
4. Da li imaš osećaj da voliš svog partnera najviše onda kada je daleko od tebe?
5. Da li ti se desilo da ti osoba koja te je izuzetno privlačila posle nekog vremena izgleda potpuno beskorisno i ineinteresantno?
6. Da li si tip osobe kojoj gotovo da ne trebaju prijatelji, ali ima puno poznanika?
7. Da li imaš običaj da prestaneš sa određenom aktivnošću kada u tome ne možeš biti dobar kao što si nameravao, ili bolji od drugih?
8. Da li se slažeš da svi treba sami da rešavaju svoje probleme i da ne uznemiravaju druge sa njima?
9. Da li se diviš jakim ljudima ili autoritetima?
10. Da li misliš da je vredno izviniti se za zajednički nesporazum (npr. nenamerno guranje) ili reći „hvala“ za sitnu uslugu (npr. podizanje stvari koja je pala na pod)?
11. Kada napraviš grešku, da li se ponašaš kao da se ništa nije desilo?
12. Da li je tvoje osećanje razočarenja nesrazmerno realnom gubitku kada nešto nije ispalo onako kako si ti to zamislio?
13. Da li si zadovoljan kada dobiješ neki beskoristan i nepraktičan poklon, takozvano „sitno zadovoljstvo“?
14. Da li slediš pravilo: Sve ili ništa?
15. Da li imaš osećaj da si često razočaran drugim ljudima?
16. Da li imaš osećaj kao da živiš dva života – jedan lep, pred drugim ljudima i jedan tužan i mračan, unutra?
17. Da li imaš osećaj da je sve rezultat napornog rada, da se ništa ne može dobiti džabe i da za sve moramo da se borimo i da zaslužimo?
18. Da li misliš da imaš nisko samopoštovanje?
19. Da li misliš da ima previše rutine, plitkih dnevnih aktivnosti, za koje smatraš da su skoro nepotrebne?
20. Da li imaš osećaj da je tvoj život nužnost, da ga samo proživljavaš?
21. Da li si sklon da se kaješ za propuštene prilike, na primer da razmišljaš šta bi se desilo da si reagovao drugačije u istoj situaciji?
22. Da li imaš nešto protiv kompromisa?
23. Da li si toliko iskren da odbiješ neki poklon ako misliš da ti ne pristaje ili ako ti se ne sviđa?
24. Da li tvoji odnosi sa drugima skaču os ekstrema do ekstrema pre nego što su u srednjim granicama?
25. Da li imaš osećaj da drugi imaju više sreće sa svojim partnerima, decom? Da li oni sa njima bolje napreduju nego ti?
26. Da li imaš osećaj da imaš malo jakih emocija koje bi te potpuno iscrple?
27. Da li razmišljaš o svemu što bi mogao da imaš da je tvoj život tekao drugim putem?
28. Da li misliš da su ljudi oko tebe nezahvalni?
29. Da li smatraš da većina ljudi misli samo na sebe i potraži druge samo kada im je potrebna pomoć?
30. Da li se osećaš loše kada su ti drugi zahvalni i veličaju te?
31. Da li postoji primetna razlika u tvom ponašanju kod kuće i u društvu?
32. Da li za tebe drugi gube privlačnost u trenutku kada počinju da ti se umiljavaju nakon što su te par puta odbili?
33. Da li misliš da si jaka osoba?

Autor upitnika: Klimeš, J.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: ,

Da li brinuti oko dečjih laži?

Laganje, kao neistinito prikazivanje stvarnosti može se podeliti u tri vrste: nedužno laganje, mitomanstvo i prestupničko laganje (Freud, A., 1966).

Mlađe dete, koje zbog nedovoljne razvijenosti saznajnih procesa i nedovoljnog razlikovanja stvarnog od nestvarnog, po pravilu netačno prikazuje stvarnost. Njegov doživljaj događaja ili njegova zamišljena priča deluju mu kao istinite i ono ih saopštava naivno i dobronamerno kao nedužnu laž.

Na starijem uzrastu, sa razvojem ličnosti, dete počinje da razlikuje stvarno od nestvarnog i uskoro njegova istina postaje realnija i opštija. Cilj laganja na ovom uzrastu jeste da se nepoželjna iskustva i doživljaji nadoknade izmišljenim i za njega uvek poželjnim sadržajima. Tako su ovi, mitomanski sadržaji, u službi borbe protiv ličnog razočarenja i osujećenja. Ovde laž nema funkciju pribavljanja određene koristi i nije uperena protiv drugoga.

Ako se laže s predumišljajem i sa ciljem da se pribavi manja ili veća materijalna ili moralna korist ili izbegnu nepoželjne posledice i kazne za svoja dela, reč je o prestupničkom laganju. Upravo ovaj tip laganja predstavlja jedan od indikatora poremećaja u ponašanju, koji se razmatraju kao predvorje u razvoju psihopatskog sklopa ličnosti.

Na ovom mestu važno je napraviti distinkciju između prestupničkog laganja koje je sastavno obeležje poremećaja u ponašanju, sa jedne strane, i patološkog laganja, sa druge.

Patološko laganje ili pseudologia fantastica se kao fenomen razmatra u Engleskoj literaturi poslednjih 50 godina. Pregledom 72 relevantne studije slučaja, koje su prikupljene od strane 26 istraživača, počevši od prvih opisa ovog fenomena iz 1891. godine, uočava se da se patološko laganje razlikuje od drugih tipova laganja.

Nalazi pomenutih studija sugerišu nekoliko diferencijalnih karakteristika patološkog laganja:
1) priče nisu u celosti neistinite i često su bazirane na matrici istinitih događaja
2) priče su postojane, odnosno osoba ih uporno ponavlja kao da su istinite
3) priče nisu ispričane radi ličnog profita per se i imaju kvalitet samo-veličanja
4) priče se razlikuju od deluzija (obmana) po tome što u trenutku kada je osoba konfrontirana sa činjenicama ona može prepoznati neistinitost sopstvenih tvrdnji (izostaje derealizacija, tj. distorzija realnosti koja je deo kliničke slike psihotičnih osoba)

Sve nabrojane karakteristike patološkog laganja mogu se pripisati i laganju koje srećemo kao obrazac u poremećajima ponašanja, izuzev treće navedene odrednice koja se mora uzeti sa rezervom. Naime, za razliku od kliničke populacije kod koje laganje uglavnom ima kvalitet prisilne radnje, u kontekstu poremećaja ponašanja, pa posledično i psihopatije, laganje pored toga što psihopati obezbeđuje dokaz da su sposobniji od drugih (tj. ima intrinzičku vrednost) češće ima za cilj sticanje profita, odnosno lične koristi (bilo materijalne ili psihološke – materijalna korist, seksualni motivi, status i sl.). To je ujedno i jedna od glavnih osa razlikovanja. Patološko laganje u psihijatrijskom smislu, se češće vezuje za osobu, a ne za situaciju, nema eksterne, odnosno posledične koristi i uglavnom je nesvrhovito, dok laganje kao vid poremećaja u ponašanju u podlozi ima sticanje određene koristi za osobu koja laže.

Prestupničko laganje pominje se kao indikator poremećaja u ponašanju, odnosno rane psihopatije, od strane raznih autora. Tako npr. Cleckey (1941) u svojoj listi od 16 indikatora psihopatije navodi neiskrenost, odnosno sklonost stalnom laganju.

I u DSM-IV (1994) se precizira da je laganje kao jedan od indikatora antisocijalnog poremećaja ličnosti takvog karaktera da se definiše kao neiskrenost, tj. varanje radi ostvarivanja profita. U kriterijumu br. 3 se navodi da ovakve osobe ponovljeno lažu, iskorišćavaju, varaju i zloćudno postupaju sa drugima, posebno sa strancima.
Hare u svom PCL-R modelu za procenu psihopatije navodi sklonost laganju kao jedan od indikatora i definiše ga na sledeći način:
„laganje može biti umereno ili preterano; u umerenoj formi oni će biti lukavi, prepredeni, prevejani, tajanstveni i bistri; u eksteremnoj formi, oni će biti varalice, lažovi, podmukli, beskrupulozni, manipulativni i nepošteni“.
Laganje je obrazac koji se sreće i u normalnoj populaciji, te je neophodno napraviti razgraničenje između laži kao povremenog sredstva u komunikaciji normalnih ljudi sa jedne strane, i laganja kao obrasca koji je poprimio patološke odrednice, i može se sagledati kao jedan od indikatora poremećaja u ponašanju, sa druge strane.

• Kriterijumi za prepoznavanje prestupničkog laganja:

1) UZRAST: laganje se definiše kao poremećaj u ponašanju ukoliko je počelo na ranom uzrastu (pre 13. godine);
2) STEPEN SVESNOSTI: ukoliko je osoba svesna da daje lažne izjave;
3) PERZISTENTNOST: ako osoba perzistentno laže i konstantno ponavlja svoje leži kao da su one istinite;
4) UČESTALOST: ukoliko osoba veoma često laže čak i kada za to nema povoda;
5) INTENZITET: ukoliko je laganje velikog intenziteta, tj. ukoliko laži uzrokuju izrazito negativne posledice po druge (tj. nisu bezazlene) i ukoliko su u pitanju „krupne“ laži;
6) OBIM: ukoliko laganje obuhvata širok opseg tema i nije fokusirano samo na određene informacije;
7) SLOŽENOST: ukoliko su laži kojima se osoba koristi pretežno složene i predstavljaju brižljivo uklopljen sistem koji je u osnovi baziran na istinitom događaju, ali je preinačen u korist onoga ko laže;
8) NAMERA: ukoliko postoji unapred definisana namera (iako se i laži koje nemaju eksplicitnu nameru mogu tumačiti kao znak patološkog laganja ali blaže forme);
9) FUNKCIJA: ako je funkcija laži pribavljanje koristi, izbegavanje kazne ili obaveze, ili lično zadovoljstvo koje proističe iz osećaja superiornosti nad onima koji su obmanuti;
10) SUBJEKT OBMANE: ukoliko su subjekti obmane osobe od kojih će osoba koja laže ostvariti profit, bilo da su one poznate ili ne osobi koja laže;
11) STEPEN RAFINIRANOSTI: ukoliko su laži suptilno zamaskirane predstavljaju rafiniraniji i potencijalno opasniji indikator poremećaja u ponašanju;
12) STEPEN UBEDLJIVOSTI: ukoliko osoba laže sa lakoćom, „prirodno“ i pritom deluje veoma ubedljivo;
13) STEPEN SMIRENOSTI: ukoliko je osoba u trenutku kada je njena laž razotkrivena mirna i staložena i ne odaje utisak uznemirenosti;
14) STEPEN POSTOJANOSTI: ukoliko i po razotkrivanju laži osoba nastoji da uveri druge u istinitost svog iskaza i nastavlja da iznalazi opravdanja.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , ,