Category: Deca i mladi

Kako na vreme razotkriti ulazak deteta u svet droge

Definisanje osnovnih pojmova

Definicija zavisnosti: stanje u kome organizam funkcioniše normalno samo u prisustvu supstance; kada se supstanca ukloni nastaje fizička uznemirenost.

Definicija tolerancije: stanje u kome organizam više ne raeguje na supstancu; potrebna je veća doza supstance ili jača supstanca da bi se postigao isti efekat.

Kriterijumi za zavisnost od supstance po ICD-10 klasifikaciji

Da bi se utvrdila zavisnost, tri ili više ovih kriterijuma moraju biti prisutni u poslednjih godinu dana:
1. jaka želja ili osećaj neodoljive žudnje da se uzme supstanca;
2. teškoće u kontrolisanju zavisničkog ponašanja, u smislu početka, završetka ili učestalosti uzimanja;
3. stanje fiziološke patnje kad je smanjena ili prekinuta upotreba supstance, što se vidi iz karakterističnog apstinencijalnog sindroma; ili upotreba supstance da bi se izbegao ili olakšao apstinencijalni sindrom;
4. prisustvo tolerancije; povećanje doze da bi se dobio efekat kakav je bio pre sa manjom dozom
5. progresivno zanemarivanje svih drugih zadovoljstava ili interesovanja zbog upotrebe supstance, potrebno je više vremena za nabavku ili uzimanje supstance ili je produženo vreme oporavka od iste;
6. istrajavanje na upotrebi supstance uprkos vidljivim znacima štetnih posledica, kao što su oštećenje jetre kod alkoholičara; depresija ili smetnje u kognitivnom funkcionisanju takođe su posledice upotrebe supstance.
* treći i četvrti kriterijum su biološki, ostala 4 kriterijuma obuhvataju elemente kognicije i teže ih je meriti

Psihološki pristup u izučavanju maloletničke narkomanije

1. Osnovni nivo diferencijacije

Zloupotreba psihoaktivnih supstanci se prema psihološkom pristupu označava kao poremećaj u ponašanju, tačnije kao onaj deo kontinuuma poremećaja ponašanja koji obuhvata relativno blage poremećaje, tzv. predelinkventna ponašanja.

Postoje osobe koje pri prvoj upotrebi supstance ne dožive senzaciju koju su očekivali, a koju su im opisivali prijatelji, ili koje čak dožive averzivne efekte. Da bi se razvila zavisnost, neophodan je korak više, odnosno da osoba to učini ponovo. Repetitivnost radnje je onaj kriterijum koji može da odredi dalju sudbinu pojedinca. U tom smislu se maloletnička narkomanija može posmatrati u svetlu dva modaliteta, i to kao:
1) kratkotrajno, vremenski ograničeno, tj. prolazno eksperimentisanje sa supstancom, i
2) kontinuirano, progresivno konzumiranje supstance koje vodi razvoju poremećaja u ponašanju, tačnije poremećaju zavisnosti

Izuzev repetitivnosti kao kriterijuma za razgraničenje ova dva modaliteta, u literaturi se navode i dodatni kriterijumi diferencijacije:

  • hronicitet datog ponašanja
  • ozbiljnost pogoršanja
  • rezultat/efekti datog ponašanja

Ukoliko osoba ponavljano uzima drogu, ukoliko konzumiranje supstance traje duži vremenski period, ukoliko je takvo ponašanje dovelo do značajnih pogoršanja u važnim oblastima funkcionisanja (u školi, kući, sa prijateljima) i ukoliko takvim ponašanjem osoba povređuje druge ili narušava njihovu imovinu, može se smatrati da postoji poremećaj zavisnosti. Ukoliko ovi kriterijumi nisu zadovoljeni reč je o prolaznom eksperimentisanju sa supstancom.

2. Drugi nivo diferencijacije

U literaturi se mogu naći različiti psihološki pristupi koji pokušavaju da ustanove psihološki sadržaj koji je u osnovi strukture ličnosti koja je zavisnik od supstanci.

1) Psihoanaliza izdvaja sledeće karakteristike ličnosti kao presudne u razvoju zavisnosti: slabost ega, privrženost narcisoidnom i pasivnom stanju, oralna zavisnost, princip zadovoljstva, netolerantnost na bol.
Fenichel smatra da takve osobe ne tolerišu nikakvu napetost, ne mogu da podnose bol, razočarenje i patnju, i ne mogu da čekaju. Pokazuju nesposobnost za dublje i trajnije vezivanje sa drugim osobama, i nalaze zadovoljstvo samo u pasivnoj ulozi primalaca.

2) Bihejviorizam kaže da se narkomanija uči, kao i druga ponašanja, u druženju sa narkomanima. Učenje se sprovodi operantnim uslovljavanjem, a potkrepljivači su:
– pozitivni: prihvatanje od grupe vršnjaka koji uzimaju drogu, muzika, jezik, isti otpor prema autoritetu;
– negativni: averzivni aspekti porodičnog života i životnih uslova, averzivna fizička stanja (oslobađanje od fizičke nelagodnosti apstinencijalnih simptoma).

Kraft je na osnovu razmatranja operantnih principa negativnih potkrepljenja ukazivao da je socijalna anksioznost glavni faktor udružen sa ponavljanim uzimanjem droge (onaj ko uzima drogu eliminiše anksioznost, tj. oseća se sigurnije u socijalnim situacijama i lakše se suprotstavlja).

3) Egzistencijalizam tumači da se droga uzima u cilju pronalaženja smisla života, kao pokušaj da se ispuni neprijatno osećanje egzistencijalne praznine – vakuuma. Traganje za drogom je nečujan čovekov vapaj za smislom.

Istraživanja povezanosti crta ličnosti i narkomanije

U Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti je u periodu od 2003. do 2006. godine sprovedeno istraživanje na uzorku koga je činilo 600 pacijenata lečenih na klinici. Istraživanje je imalo za cilj analizu ličnosti zavisnika kroz psihološku eksploraciju ličnosti, kako bi se utvrdio tipičan profil ličnosti zavisnika.

Podaci istraživanja ukazuju da ličnost ispitivanih zavisnika najviše karakterišu sledeće dimenzije:

  • niska frustraciona tolerancija (64%)
  • agresivnost, otvoreno ispoljavanje agresije i pasivna agresivnost u vidu oponiranja, tvrdoglavosti, kriticizma (64%)
  • egocentričnost (44%)
  • ambivalentan odnos prema primarnoj porodici (40%)
  • depresivnost, pesimizam, osećanje bespomoćnosti (38%)
  • doživljaj inferiornosti (36%)
  • kriza identiteta (35%)
  • impulsivnost (32%)
  • sklonost simbiotskom vezivanju (32%)
  • inferiornost i nezrelost u heteroseksualnim relacijama (30%)
  • anksioznost (30%)
  • osećanje krivice (25%)
  • emocionalna nestabilnost (23%)
  • problem sa autoritetima (22%)
  • paranoidne interpretacije (19%)
  • visoke aspiracije (17%)
  • većina ima prosečne intelektualne sposobnosti (IQ=99)
  • pseudosocijalizovanost (rezultati govore o sposobnosti konkretnog rezonovanja i poznavanja pravila socijalnog funkcionisanja, ali se ta usvojena znanja praktično ne primenjuju; uočljiva je prividna ili delimična uklopljenost u socijalne interakcije).
  • često se navode sledeće porodične karakteristike: odsutan, hladan i distanciran otac, dominantna ili prezaštitnička majka, nedoslednost u vaspitnim stavovima roditelja ili krajnje permisivan model vaspitanja, sukobi, svađe, neprijateljstvo među roditeljima i nerealni visokopostavljeni zahtevi i očekivanja roditelja.

Najnovija istraživanja fokusirana su na iznalaženje onih osobina ličnosti u detinjstvu koje mogu biti dobar prediktor poremećaja zavisnosti u odraslom dobu. Jedno takvo istraživanje je longitudinalno istraživanje Mofitove i saradnika koja nalazi vezu između nedostatka samokontrole u detinjstvu i poremećaja zloupotrebe supstanci u odraslom dobu. Ispitanici su u ovoj studiji praćeni od svoje treće do 32-e godine i to na različitim stadijumima (sa 3, 5, 7, 9, 11 i 32-e godine) i upotrebom različitih tehnika i mernih instrumenata (opservacije, roditeljski i nastavnički samoizveštaji, kognitivni i motorni zadaci, SES: socio-economic status, WISC-R, itd.)

Rezultati studije pokazuju da su ispitanici koji su imali slabu samokontrolu tokom detinjstva bili u značajno povečanom riziku od poremećaja zavisnosti u odraslom dobu. U zaključku studije, Mofitova i saradnici navode da deca sa slabijom samokontrolom kasnije donose slabe i impulsivne odluke kao adolescenti (npr. da će početi da puše, neplanirano postaju roditelji, napuštaju školu). Autori su pronašli podršku za ideju da donošenje slabih odluka tokom adolescencije posreduje između efekata slabe samokontrole i buduće zloupotrebe supstanci. Verovatno je da se zloupotreba supstanci kod odraslih pojavljuje kao način da se psihološki izađe na kraj sa konfuzijama do kojih su dovele slabe i impulsivne odluke u adolescenciji.

Tipologije zavisnika

U literaturi se mogu naći različite tipologije zavisnika s obzirom na različite kriterijume koji su uzeti u obzir. Tako, jedna grupa autora pravi podelu zavisnika na 4 kategorije, i to na osnovu motiva; te grupe su sledeće:

1. oni koji drogu koriste situaciono ili iz „sasvim racionalnih“ razloga (npr. studenti koji uzimaju neko psihostimulativno sredstvo kako bi bio budan i koncentrisan); takvi pojedinci mogu, ali ne moraju da ispolje psihološku zavisnost
2. „uveseljivači“ – oni koji žele da dožive uzbuđenje na veštački način, drogu uzimaju u grupi posebno okupljenoj radi uživanja u drogama
3. „istraživači“ – oni koji veruju da drogom mogu proširiti svoju svest, te uz pomoć nje tragaju za novim načinima života
4. „kompulsivni konzumenti droge“ – njihove dnevne aktivnosti kreću se uglavnom u okvirima nabavke i uzimanja droge; svi iz ove grupe su psihički i fizički zavisni od droge i u značajnom procentu ispoljavaju abnormalne crte ličnosti

Druga grupa autora pravi podelu zavisnika uzimajući u obzir izbor supstance (izbor supstance direktno je povezan sa efektom droge koji zavisnik želi da izazove:

1. depresori – su droge koje izazivaju sedaciju, a osobe koje ih konzumiraju žele da se relaksiraju i smire
2. stimulansi – droge koje povećavaju doživljaj i aktivnost; ovim zavisnicima je potrebna stimulacija i povećanje doživljaja svemoći
3. halucinogeni – droge koje omogućavaju doživljaj fantazmatskog i nerealnog; zavisnici žele da se prepuste fantaziji i mašti

Razvoj zavisnosti: uzrast, početni motivi i specifičnosti

Kritičan uzrast u kome dolazi do prve konzumacije psihoaktivne supstance je po navodima većine istraživanja uzrast od 12 do 17 godina. Čak više od 65% adolescenata je prvi put konzumiralo drogu na ovom uzrastu. U kategoriji mlađih odraslih, odnosno na uzrastu od 18 do 25 godina, drogu po prvi put konzumira nešto više od 25 %; oko 8% osoba starijih od 25 godina prvi put konzumira drogu; a oko 3% dece je prvi put probalo drogu sa manje od 12 godina.

Početak konzumiranja droge se u više od 95% slučajeva vezuje za konzumaciju marihuane (kao najjeftinije i najdostupnije na tržištu; na sledećem mestu je po učestalosti korišćenja ekstazi (čija je upotreba u poslednjih par godina naglo porasla i vezuje se za pokret rejv i tehno muzike); na trećem mestu je kokain, a zatim i heroin.

Prva faza u razvoju zavisnosti je eksperimentalna faza, tokom koje je glavni motiv za upotrebu droga najčešće radoznalost. Pored radoznalosti, motiv za eksperimentisanje može da bude i težnja ka prolaznim zadovoljstvima, „traženje sreće“, potreba za lakšom komunikacijom, beg od realnosti i problema, konformiranje grupi, pritisak grupe, disfunkcionalna porodica, dosada.

Većina osoba prvi put dolazi u kontakt sa supstancom u okviru svoje vršnjačke grupe. Najveći broj adolescenata pre prvog uzimanja ne zna prave osobine droge, a u okviru društva droga se pozitivno reklamira kroz lažne priče, opuštenost i zabavu. Spremnost za eksperimentisanje daje adolescentu određeni „status“ u grupi. Uvlačenje adolescenta u svet droge ne započinje agresivnim nuđenjem droge, već mnogo suptilnije – prvi put je obično sve besplatno, droga je lako dostupna, a grupa vesela i privlačna.
Socijalne interakcije se ostvaruju na nivou grupe adolescenata istih sklonosti. Grupa adolescenata sklonih eksperimentisanju i zloupotrebi droga ima izvesne specifičnosti kada su u pitanju oblik ponašanja, način odevanja i odnos prema okolini.

Obično su grupe zavisnika neformalne, okupljaju se u školi ili u gradu, nemaju jasnu predstavu šta će raditi, vode neobavezne razgovore o besmislenosti obaveza, o dosadi u školi, slušaju istu muziku, podupiru se identičnim stavovima i imaju osećaj uzajamne bliskosti i razumevanja.

Faktori rizika i faktori zaštite u razvoju zavisnosti od supstanci

1) Faktori rizika:

1. sredinski

  • dostupnost droge
  • siromaštvo
  • društvene promene
  • kultura vršnjaka, trend
  • pogrešna interesovanja
  • kulturne norme stavovi
  • liberalni zakoni o drogama, duvanu i alkoholu

2. individualni

  • genetska predispozicija
  • žrtve nasilja u detinjstvu
  • loš uspeh u školi
  • depresija i suicidalno ponašanje
  • poremećaji ličnosti
  • razorena porodica i zavisnički problemi unutar porodice

2) Zaštitni faktori:

1. sredinski:

  • stabilna ekonomska situacija
  • situaciona kontrola
  • socijalna podrška
  • socijalna integracija
  • pozitivni životni događaji

2. individualni:

  • dobre koping veštine
  • samoefikasnost
  • optimizam
  • percepcija rizika
  • pozitivno ponašanje u zdravstvenom smislu
  • sposobnost opiranja društvenom pritisku

Neutralisanjem rizičnih faktora i povećanjem protektivnih faktora moguće je znatno smanjiti rizik nastanka zavisnosti.

Psihološki instrument za ispitivanje profila ličnosti zavisnika

Inventar temperamenta i karaktera – TCI (Cloninger et al., 1993) je lični izveštaj sačinjen od 240 stavki na koje se odgovara zaokruživanjem tačnog ili netačnog odgovora, a koji je kreiran kako bi se odredile 4 osobine temperamenta:

  • izbegavanje povreda,
  • traganje za novim iskustvima,
  • zavisnost od nagrade, i
  • istrajnost.

Pored toga određuju se i 3 karakterne crte: samousmerenost, saradljivost i samotranscedentnost.

Poređenjem grupa, otkriveno je nekoliko značajnih veza između temperamenta i zavisnosti. Jedan od najdoslednijih zaključaka je da su osobine temperamenta „traganje za novim iskustvom“ (Cloninger et al, 1993) ili „traganje za senzacijama“ (Zuckerman, 1974) na znatno višem nivou kod korisnika droga nego kod onih koji ih ne koriste (Masse, Tremblay, 1997; Cloninger et al, 1981; Malatesta, Sutker, Treiber, 1981). Pojedinci sa visokim skorom na ovoj dimenziji su oni koje lako obuzme dosada i stoga često traže stimulaciju kako bi osetili zadovoljstvo i uzbuđenje. Većina autora se slaže da ove osobine predstavljaju najveći faktor rizika za zavisnost od droga uopšte i povećavaju verovatnoću početnog eksperimentisanja sa drogama (LeBon et al, 2004). Pored višeg nivoa traganja za novim iskustvom zavisnici se nalaze na nižem nivou zavisnosti od nagrade (oni sa niskim nivoom ove dimenzije su društveno odbačeni, izdvojeni pojedinci, koji su neosetljivi na odobravanje ili osudu sredine), u poređenju sa kontrolnom grupom. Ova konfiguracija temperamenta naziva se „asocijalnom“, budući da ovi pojedinci pokazuju impulsivno ponašanje sa malim obzirom ili empatijom prema drugima.

Kada se radi o karakternim crtama, zavisnike odlikuje takav profil u kome je samousmerenost na nižem nivou, a samotranscedentnost na višem nivou, u poređenju sa kontrolnom grupom. Takvi karakterni reziltati odražavaju veću verovatnoću za njihovu sklonost ka maštarenju, fantaziji, nezrelosti.

Prikaz pojedinih ajtema instrumenta JTCI (Junior TCI; ima 108 stavki):

– Umaram se i imam potrebu za odmorom više nego moji vršnjaci.
– Obično mi se druga deca dopadaju, čak i kad se veoma razlikuju od mene.
– Ponekad me sitnice iznerviraju.
– Često ne razumem zašto imam potrebu da postavljam ciljeve i da ih sledim.
– Čak i kad imam dosta novca, radije ga štedim nego da ga trošim na sebe.
– Kada probam nešto novo osećam se neugodno i nervozno.
– Zaista bih želeo da sam pametniji.
– Ne bi mi smetalo da sam sam sve vreme.
– Ne volim da rešavam probleme i slagalice.
– Obično ne završim poslove ako traju dugo.
– Dajem sve od sebe da poštujem pravila.
– Moji prijatelji ne znaju kako se osećam, jer čuvam svoja osećanja samo za sebe.
– Ponekad poželim da mogu da budem šef u kući.
– Mislim da su tužne priče i pesme glupe.
– Kad se osramotim dugo se osećam loše.

Categories: Bolesti zavisnosti Deca i mladi Nauka

Tags: , , , ,

Kako prepoznati manipulatora

Često smo u životu bili u situaciji da se osećamo izmanipulisano od strane nekoga, a da to nismo umeli jasno da definišemo. Takođe, mnogi od nas u svakodnevnom životu koriste različite tehnike manipulisanja, a da toga nisu ni svesni. Tekst koji sledi će vam pomoći da detektujete, kako manipulatore iz vašeg okruženja, tako i vlastite manipulativne postupke.

Definisanje manipulativnog ponašanja

Hare navodi varanje/manipulaciju kao jedan od indikatora psihopatije u svojoj PCL-R skali i definiše je kao direktno korišćenje obmana, prevara, intriga, manipulacija, pronevera da bi se došlo do željenog cilja (novca, seksa, statusa, moći, i sl.). U poređenju sa patološkim laganjem koje je takođe na njegovoj listi indikatora, manipulaciju karakteriše još izraženija hladnokrvnost, samouverenost, drskost i bezobzirnost prema žrtvi. Manipulativne osobe odlikuje nedostatak obzira za osećanja i patnju žrtava, a glavni cilj manipulacije je eksploatacija žrtve.

Bowers (2003) definiše manipulativnost kao „aktivnost kojoj je namena postizanje željenog cilja (normalnog, simboličkog ili realnog) uz upotrebu prevare, prinude i lukavstva, bez obzira na potrebe i interese onih koji se u tom procesu koriste.

Gunderson (1984) definiše manipulaciju kao „onaj napor putem koga se skrivene namere koriste za kontrolu ili dobijanje podrške od značajnih drugih“.
Neki autori klasifikuju manipulaciju kao tip skrivene ili indirektne agresije, pri čemu je agresivnost maskirana (Kaukianinen et al., 2001.)

Dodatni problem u definisanju manipulativnog ponašanja je taj što se pod ovim terminom u literaturi podrazumevaju veoma različiti oblici ponašanja: od bulinga, zastrašivanja, fizičkog zlostavljanja, građenja specifičnih odnosa, zapovedanja i laganja, korišćenja prevara radi ličnog dobitka bez brige za žrtvu, pretnji i zvaničnih žalbi ukoliko nije ispunjen očekivani zahtev (Bowers, 2003). Kliničari koriste ovaj pojam kao nadređenu kategoriju u koju se smeštaju svi moralno pogrešni načini interakcije.

Komunikacione strategije koje se koriste prilikom manipulativnog ponašanja

1. Pitanje maskirano u izjavu – Manipulatori ne vole da postavljaju pitanja jer to može značiti za njih da gube kontrolu, zato radije koriste maskirana pitanja:
– „Pitam se zašto…“
– „Možda možeš…“
– „Voleo bih da možeš…“
– „Pretpostavljam da nameravaš da…“

2. Davanje lične izjave i pretvaranje da je nečija tuđa – Ovo dozvoljava manipulatoru da svali krivicu na drugoga, time što ne preuzima odgovornost za sopstveno mišljenje:
– „Pitamo se da li bi ti…“
– „Oni kažu da si…“
– „Ona misli da si…“
– „Svi misle da ti…“

3. Poigravanje krivicom – Manipulativni ljudi koriste izjave kojima postižu da se drugi osećaju krivim što čine ili ne čine nešto:
– „Da me voliš ti bi…“
– „Svi znaju da…“
– „Svaka pristojna osoba bi…“
– „Znao sam da ćeš to reći…“
– „Zar ne možeš da podneseš šalu?“
– „Mislio sam da je to ono što želiš“.

4. Konfrontirajuće izjave – Ove izjave manipulator koristi da bi osobu stavio u odbrambeni položaj; osoba se brani tako da na kraju i nije svesna da to čini:
– „Zašto ti uvek…“
– „Da li očekuješ da ja …“
– „Ne mogu da verujem da bi…“
– „Rečeno mi je da…“
– „Mislio sam da planiramo da…“
– „Zašto ja moram da…“
– „Da li mi ti to govoriš da…“
– „Mislio sam da smo se složili da…“
– „Kako si mogao…“
– „Zašto nisi…“
– „Da li si me čuo?“

5. Tretman tišine – Manipulativni ljudi mogu prestati da pričaju i čekati koliko osobi treba dok „ne pukne“; na taj način uspostavljaju kontrolu.

6. Bezizlazna pitanja – Manipulator postavlja pitanje u kome izgleda da postoji izbor odgovora ali je zapravo odgovor unapred izabran od strane manipulatora:
– „Zar nisi srećan što…“
– „Da li želiš plave ili crvene cipele?“
– „Da li si prestao da tučeš svoju ženu?“

7. Korišćenje laži:
– osoba menja temu konverzacije
– osoba dodaje nepotrebne detalje u eksplanaciji, i sl.

manipulation-oblige

Taktike manipulisanja

1. Poricanje – ili taktika igranja žrtve; osoba se oseća nelagodno da manipulatora optuži za nešto
2. Selektivno neobaziranje – taktika glumljenja zaboravne osobe
3. Racionalizacija – taktika davanja uverljivih opravdanja
4. Diverzija – taktika zaobilaženja, menjanje teme
5. Laganje
6. Skriveno zastrašivanje
7. Ponižavanje
8. Nipodaštavanje žrtve
9. Igranje uloge žrtve
10. Igranje uloge sluge
11. Zavođenje, laskanje, šarmiranje
12. Okrivljavanje drugih
13. Minimizacija
14. Pretnje i ucene

Upitnik za procenu manipulativnog ponašanja

Odgovori: da, više da, više ne, ne

Pitanja:

1. Da li deliš ljude na slabe i jake?
2. Da li imaš osećaj da je svet pun sivih, nezanimljivih i dosadnih ljudi koji su za tebe svi isti?
3. Da li misliš da postoje dela ili radnje, koje se ne mogu zaboraviti niti oprostiti?
4. Da li imaš osećaj da voliš svog partnera najviše onda kada je daleko od tebe?
5. Da li ti se desilo da ti osoba koja te je izuzetno privlačila posle nekog vremena izgleda potpuno beskorisno i ineinteresantno?
6. Da li si tip osobe kojoj gotovo da ne trebaju prijatelji, ali ima puno poznanika?
7. Da li imaš običaj da prestaneš sa određenom aktivnošću kada u tome ne možeš biti dobar kao što si nameravao, ili bolji od drugih?
8. Da li se slažeš da svi treba sami da rešavaju svoje probleme i da ne uznemiravaju druge sa njima?
9. Da li se diviš jakim ljudima ili autoritetima?
10. Da li misliš da je vredno izviniti se za zajednički nesporazum (npr. nenamerno guranje) ili reći „hvala“ za sitnu uslugu (npr. podizanje stvari koja je pala na pod)?
11. Kada napraviš grešku, da li se ponašaš kao da se ništa nije desilo?
12. Da li je tvoje osećanje razočarenja nesrazmerno realnom gubitku kada nešto nije ispalo onako kako si ti to zamislio?
13. Da li si zadovoljan kada dobiješ neki beskoristan i nepraktičan poklon, takozvano „sitno zadovoljstvo“?
14. Da li slediš pravilo: Sve ili ništa?
15. Da li imaš osećaj da si često razočaran drugim ljudima?
16. Da li imaš osećaj kao da živiš dva života – jedan lep, pred drugim ljudima i jedan tužan i mračan, unutra?
17. Da li imaš osećaj da je sve rezultat napornog rada, da se ništa ne može dobiti džabe i da za sve moramo da se borimo i da zaslužimo?
18. Da li misliš da imaš nisko samopoštovanje?
19. Da li misliš da ima previše rutine, plitkih dnevnih aktivnosti, za koje smatraš da su skoro nepotrebne?
20. Da li imaš osećaj da je tvoj život nužnost, da ga samo proživljavaš?
21. Da li si sklon da se kaješ za propuštene prilike, na primer da razmišljaš šta bi se desilo da si reagovao drugačije u istoj situaciji?
22. Da li imaš nešto protiv kompromisa?
23. Da li si toliko iskren da odbiješ neki poklon ako misliš da ti ne pristaje ili ako ti se ne sviđa?
24. Da li tvoji odnosi sa drugima skaču os ekstrema do ekstrema pre nego što su u srednjim granicama?
25. Da li imaš osećaj da drugi imaju više sreće sa svojim partnerima, decom? Da li oni sa njima bolje napreduju nego ti?
26. Da li imaš osećaj da imaš malo jakih emocija koje bi te potpuno iscrple?
27. Da li razmišljaš o svemu što bi mogao da imaš da je tvoj život tekao drugim putem?
28. Da li misliš da su ljudi oko tebe nezahvalni?
29. Da li smatraš da većina ljudi misli samo na sebe i potraži druge samo kada im je potrebna pomoć?
30. Da li se osećaš loše kada su ti drugi zahvalni i veličaju te?
31. Da li postoji primetna razlika u tvom ponašanju kod kuće i u društvu?
32. Da li za tebe drugi gube privlačnost u trenutku kada počinju da ti se umiljavaju nakon što su te par puta odbili?
33. Da li misliš da si jaka osoba?

Autor upitnika: Klimeš, J.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: ,

Da li brinuti oko dečjih laži?

Laganje, kao neistinito prikazivanje stvarnosti može se podeliti u tri vrste: nedužno laganje, mitomanstvo i prestupničko laganje (Freud, A., 1966).

Mlađe dete, koje zbog nedovoljne razvijenosti saznajnih procesa i nedovoljnog razlikovanja stvarnog od nestvarnog, po pravilu netačno prikazuje stvarnost. Njegov doživljaj događaja ili njegova zamišljena priča deluju mu kao istinite i ono ih saopštava naivno i dobronamerno kao nedužnu laž.

Na starijem uzrastu, sa razvojem ličnosti, dete počinje da razlikuje stvarno od nestvarnog i uskoro njegova istina postaje realnija i opštija. Cilj laganja na ovom uzrastu jeste da se nepoželjna iskustva i doživljaji nadoknade izmišljenim i za njega uvek poželjnim sadržajima. Tako su ovi, mitomanski sadržaji, u službi borbe protiv ličnog razočarenja i osujećenja. Ovde laž nema funkciju pribavljanja određene koristi i nije uperena protiv drugoga.

Ako se laže s predumišljajem i sa ciljem da se pribavi manja ili veća materijalna ili moralna korist ili izbegnu nepoželjne posledice i kazne za svoja dela, reč je o prestupničkom laganju. Upravo ovaj tip laganja predstavlja jedan od indikatora poremećaja u ponašanju, koji se razmatraju kao predvorje u razvoju psihopatskog sklopa ličnosti.

Na ovom mestu važno je napraviti distinkciju između prestupničkog laganja koje je sastavno obeležje poremećaja u ponašanju, sa jedne strane, i patološkog laganja, sa druge.

Patološko laganje ili pseudologia fantastica se kao fenomen razmatra u Engleskoj literaturi poslednjih 50 godina. Pregledom 72 relevantne studije slučaja, koje su prikupljene od strane 26 istraživača, počevši od prvih opisa ovog fenomena iz 1891. godine, uočava se da se patološko laganje razlikuje od drugih tipova laganja.

Nalazi pomenutih studija sugerišu nekoliko diferencijalnih karakteristika patološkog laganja:
1) priče nisu u celosti neistinite i često su bazirane na matrici istinitih događaja
2) priče su postojane, odnosno osoba ih uporno ponavlja kao da su istinite
3) priče nisu ispričane radi ličnog profita per se i imaju kvalitet samo-veličanja
4) priče se razlikuju od deluzija (obmana) po tome što u trenutku kada je osoba konfrontirana sa činjenicama ona može prepoznati neistinitost sopstvenih tvrdnji (izostaje derealizacija, tj. distorzija realnosti koja je deo kliničke slike psihotičnih osoba)

Sve nabrojane karakteristike patološkog laganja mogu se pripisati i laganju koje srećemo kao obrazac u poremećajima ponašanja, izuzev treće navedene odrednice koja se mora uzeti sa rezervom. Naime, za razliku od kliničke populacije kod koje laganje uglavnom ima kvalitet prisilne radnje, u kontekstu poremećaja ponašanja, pa posledično i psihopatije, laganje pored toga što psihopati obezbeđuje dokaz da su sposobniji od drugih (tj. ima intrinzičku vrednost) češće ima za cilj sticanje profita, odnosno lične koristi (bilo materijalne ili psihološke – materijalna korist, seksualni motivi, status i sl.). To je ujedno i jedna od glavnih osa razlikovanja. Patološko laganje u psihijatrijskom smislu, se češće vezuje za osobu, a ne za situaciju, nema eksterne, odnosno posledične koristi i uglavnom je nesvrhovito, dok laganje kao vid poremećaja u ponašanju u podlozi ima sticanje određene koristi za osobu koja laže.

Prestupničko laganje pominje se kao indikator poremećaja u ponašanju, odnosno rane psihopatije, od strane raznih autora. Tako npr. Cleckey (1941) u svojoj listi od 16 indikatora psihopatije navodi neiskrenost, odnosno sklonost stalnom laganju.

I u DSM-IV (1994) se precizira da je laganje kao jedan od indikatora antisocijalnog poremećaja ličnosti takvog karaktera da se definiše kao neiskrenost, tj. varanje radi ostvarivanja profita. U kriterijumu br. 3 se navodi da ovakve osobe ponovljeno lažu, iskorišćavaju, varaju i zloćudno postupaju sa drugima, posebno sa strancima.
Hare u svom PCL-R modelu za procenu psihopatije navodi sklonost laganju kao jedan od indikatora i definiše ga na sledeći način:
„laganje može biti umereno ili preterano; u umerenoj formi oni će biti lukavi, prepredeni, prevejani, tajanstveni i bistri; u eksteremnoj formi, oni će biti varalice, lažovi, podmukli, beskrupulozni, manipulativni i nepošteni“.
Laganje je obrazac koji se sreće i u normalnoj populaciji, te je neophodno napraviti razgraničenje između laži kao povremenog sredstva u komunikaciji normalnih ljudi sa jedne strane, i laganja kao obrasca koji je poprimio patološke odrednice, i može se sagledati kao jedan od indikatora poremećaja u ponašanju, sa druge strane.

• Kriterijumi za prepoznavanje prestupničkog laganja:

1) UZRAST: laganje se definiše kao poremećaj u ponašanju ukoliko je počelo na ranom uzrastu (pre 13. godine);
2) STEPEN SVESNOSTI: ukoliko je osoba svesna da daje lažne izjave;
3) PERZISTENTNOST: ako osoba perzistentno laže i konstantno ponavlja svoje leži kao da su one istinite;
4) UČESTALOST: ukoliko osoba veoma često laže čak i kada za to nema povoda;
5) INTENZITET: ukoliko je laganje velikog intenziteta, tj. ukoliko laži uzrokuju izrazito negativne posledice po druge (tj. nisu bezazlene) i ukoliko su u pitanju „krupne“ laži;
6) OBIM: ukoliko laganje obuhvata širok opseg tema i nije fokusirano samo na određene informacije;
7) SLOŽENOST: ukoliko su laži kojima se osoba koristi pretežno složene i predstavljaju brižljivo uklopljen sistem koji je u osnovi baziran na istinitom događaju, ali je preinačen u korist onoga ko laže;
8) NAMERA: ukoliko postoji unapred definisana namera (iako se i laži koje nemaju eksplicitnu nameru mogu tumačiti kao znak patološkog laganja ali blaže forme);
9) FUNKCIJA: ako je funkcija laži pribavljanje koristi, izbegavanje kazne ili obaveze, ili lično zadovoljstvo koje proističe iz osećaja superiornosti nad onima koji su obmanuti;
10) SUBJEKT OBMANE: ukoliko su subjekti obmane osobe od kojih će osoba koja laže ostvariti profit, bilo da su one poznate ili ne osobi koja laže;
11) STEPEN RAFINIRANOSTI: ukoliko su laži suptilno zamaskirane predstavljaju rafiniraniji i potencijalno opasniji indikator poremećaja u ponašanju;
12) STEPEN UBEDLJIVOSTI: ukoliko osoba laže sa lakoćom, „prirodno“ i pritom deluje veoma ubedljivo;
13) STEPEN SMIRENOSTI: ukoliko je osoba u trenutku kada je njena laž razotkrivena mirna i staložena i ne odaje utisak uznemirenosti;
14) STEPEN POSTOJANOSTI: ukoliko i po razotkrivanju laži osoba nastoji da uveri druge u istinitost svog iskaza i nastavlja da iznalazi opravdanja.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , ,

Zašto neko postane pušač, a neko ne?!

Ekonomska kriza koja nije zaobišla ni našu zemlju primorala je brojne pušače da odustanu od svoga poroka. Ipak, ima i onih koji su pronašli alternativne načine da udovolje svojim porivima, bilo da su prešli na jeftinije cigarete, bilo da su počeli da kupuju duvan na meru. Čini se, neki bi učinili sve da ne odustanu od ovakve vrste „uživanja“. Imajući u vidu da je u skorije vreme pušenje, koje je ranije smatrano nezdravom navikom, dostiglo status psihijatrijske dijagnoze nazvane nikotinska zavisnost (F 305.1), ova tematika zahteva opsežnije razmatranje. Do sada je dobro poznat udeo fiziologije u stvaranju bilo kog tipa zavisnosti, pa je stoga važno proširiti vidike i sagledati značaj psiholoških faktora u stvaranju i održavanju nikotinske zavisnosti. Kroz sažeti prikaz četiri najobuhvatnije psihološke studije o pušačima saznaćemo odgovore na pitanja postoji li karakterističan profil ličnosti adolescenta koji će postati pušač, da li crte ličnosti ili faktori okruženja imaju veći uticaj na ovu odluku, koje sve razvojne putanje konzumiranja cigareta postoje, zašto neki ljudi lakše, a neki veoma teško ostavljaju duvan, koji sve tipovi pušača postoje, da li se pušači od nepušača razlikuju u pogledu temperamenta i karaktera, kao i da li na ovu sklonost imaju uticaj raspoloženje i veštine prevladavanja problema?

Većina studija nikotinske zavisnosti odnosi se na proučavanje ovog fenomena na populaciji odraslih. Malo je onih kojima je glavni fokus pronalaženje faktora rizika za počinjanje pušenja, pa samim tim i detektovanje profila „budućeg pušača“. Svetska organizacija za javno zdravlje preuzela je najkrupnije korake po ovom pitanju i uključila u svoj projekat 6 783 adolescenata uzrasta od 12 do 14 godina. Glavni cilj ovog projekta je bio da se markiraju osobine ličnosti koje u najvećoj meri predisponiraju osobu da postane zavisnik od nikotina, kao i da se otkrije da li veći uticaj na započinjanje pušenja imaju personalni ili sredinski faktori. Nakon što su razdvojeni tinejdžeri pušači od tinejdžera nepušača, među pušačima su otkrivena 4 karakteristična profila koja se razlikuju po stepenu zavisnosti: oni sa niskim porivom za cigaretama, oni sa izraženim porivom za cigaretama i snažnim apstinencijalnim simptomima, oni sa visokim porivom koji su bihejvioralno zavisni, i oni koji su visoko zavisni od cigareta. Ono što je daljom analizom utvrđeno kao zajedničko za sva 4 profila i što ujedno pušače razlikuje od nepušača jesu povišeni neuroticizam i ekstraverzija. Autori objašnjavaju da nije slučajno što su baš ove dimenzije ličnosti istaknute kod pušača. Osobe sa povišenim neuroticizmom su emocionalno nestabilne, teško prevladavaju stresne situacije, lako se uznemire i razdražljive su, pa je za njih pušenje sredstvo za redukovanje tenzije i anksioznosti. Sa druge strane, ekstravertne osobe konstantno teže za uzbuđenjem, energične su i aktivne, pa je kod njih pušenje u funkciji dodatne stimulacije i izbegavanja dosade. Ono što je posebno interesantno je činjenica da neuroticizam i ekstraverzija kao izolovani faktori nisu dovoljni za predviđanje da li će neko postati pušač ili ne. Mnogo veći uticaj od personalnih faktora imaju faktori okruženja, među kojima naročit efekat ima izloženost duvanskom dimu od strane „važnih drugih“ (majke, oca i vršnjaka). Ukoliko je socijalna sredina adolescenta ona u kojoj se konzumira duvan on će biti u velikom riziku da i sam postane pušač. Nadalje, ukoliko takav adolescent ima izražen neuroticizam i ekstraverziju to povećava izglede da će razviti ozbiljniju formu nikotinske zavisnosti.

S obzirom na to da nam ova studija daje informaciju samo o tome kako razlikovati buduće pušače od nepušača, potrebno je razmotriti i to da li unutar grupe pušača postoje neke specifičnosti s obzirom na intenzitet njihove zavisnosti. Ovaj podatak može se naći u longitudinalnom američkom istraživanju koje je trajalo pune 32-e godine. Tom prilikom testirano je 975 subjekata uzrasta od 14 do 32-e godine i identifikovano je 5 grupa na osnovu različitih razvojnih putanja u konzumiranju cigareta: nepušači, povremeni pušači, oni koji kasno propuše, oni koji prestanu sa pušenjem, i teški/kontinuirani pušači. Autori su došli do zaključka da je pomenute grupe moguće razlikovati na osnovu 3 ključna faktora, a to su: niska ego integracija (emocionalne teškoće, slaba kontrola impulsa), eksternalizujuće ponašanje (agresija, delinkventno ponašanje, neposlušnost), i slabe obrazovne aspiracije. Teški/kontinuirani pušači pokazuju najveći stepen emocionalnih teškoća, najveći stepen eksternalizujućeg ponašanja i imaju najniži nivo obrazovnih aspiracija, u poređenju sa preostale 4 grupe. Oni koji prestanu sa pušenjem takođe imaju visok nivo eksternalizujućeg ponašanja, niske obrazovne aspiracije, ali nemaju toliko emocionalnih teškoća kao teški pušači. Oni koji kasno propuše nemaju probleme u ponašajnoj i emocionalnoj sferi, ali imaju niže obrazovne aspiracije od nepušača i povremenih pušača. Nepušači i povremeni pušači imaju u poređenju sa ostalim grupama najpoželjnije ponašajne i emocionalne karakteristike i među njima nisu nađene značajne razlike. Dakle, nalaz ovog istraživanja sugeriše da u prestanku pušenja centralnu ulogu ima sfera emocionalnosti, odnosno što je manje emocionalnih teškoća i što je bolja kontrola impulsa osoba će lakše ostaviti cigarete.

Francuska internet studija obavljena u periodu od 2005. do 2009. godine predstavlja pokušaj da se nikotinska zavisnost poveže sa još bazičnijim odrednicama ljudske prirode. U ovoj studiji učestvovalo je 2 993 ispitanika koji su popunjavali Inventar temperamenta i karaktera – TCI (Cloninger, et al., 1993). TCI je instrument koji identifikuje 4 dimenzije temperamenta i 3 dimenzije karaktera koje predstavljaju nasledne dispozicije i u velikoj meri su povezane sa raznim vidovima zavisnosti. Ispitanici su podeljeni u 3 grupe: aktuelni pušači, bivši pušači i nepušači. Aktuelni pušači imaju najviši nivo izbegavanja povreda, a najniži nivo istrajnosti (dimenzije temperamenta) i samo-usmerenosti (dimenzija karaktera) od svih grupa; takođe, imaju viši nivo traganja za novim iskustvima (dimenzija temperamenta) od nepušača. Ovo znači da aktuelni pušači imaju izraženu tendenciju da intenzivno reaguju na averzivne stimuluse, odnosno izbegavaju ih, oni su često zabrinuti, imaju strah od neizvesnosti, stidljivi su (izbegavanje povreda), nisu istrajni u ispunjenju svojih ciljeva (istrajnost), nisu u stanju da kontrolišu i prilgođavaju svoje ponašanje situaciji, imaju nisko samoprihvatanje, ponašaju se neodgovorno, nedovoljno su snalažljivi (samo-usmerenost), lako ih obuzme dosada i stoga često eksperimentišu u potrazi za stimulacijom (traganje za novim iskustvima). Ako uporedimo ovo istraživanje čiji su uzorak odrasli ispitanici sa prvim navedenim u kome su ispitanici bili adolescenti, uočavamo da su im rezultati u saglasnosti. Povišena ekstraverzija kod adolescenata, koja uključuje težnju za dodatnom stimulacijom kako bi se izbegla dosada, uporediva je sa povišenom dimenzijom traganja za novim iskustvima; povišen neuroticizam kod adolescenata, koji obuhvata intenzivno doživljavanje negativnih emocija kao što su anksioznost, strah, nemoć, odgovara povišenoj dimenziji izbegavanja povreda na uzorku odraslih.

Poslednje istraživanje koje će biti prikazano rasvetljava ulogu raspoloženja i koping mehanizama u procesu ostavljanja cigareta. Do sada je bilo reči o osobinama ličnosti, temperamentu, karakteru i njihovom odnosu sa nikotinskom zavisnošću. Novina ovog istraživanja je u isticanju toga da i trenutna stanja koja su podložna promeni, kao i veštine savladavanja problema koje se mogu učiti i razvijati, imaju dalekosežan uticaj na sudbinu pušača. Naime, prestanak pušenja ne zavisi samo od čvrsto ukorenjenih karakteristika ličnosti čija osnova leži u genetici, te nam ovo istraživanje nudi jednu optimističniju verziju sagledavanja ove problematike. Ovo istraživanje sprovedeno je na 600 pušača dobrovoljaca koji su se prijavili Centru za odvikavanje od pušenja. Ispitanici su popunjavali 3 testa: Bekov Inventar Depresivnosti (BDI), test ličnosti (NEO-PI-R) i koping čeklistu (RWCC). Nakon toga bili su podvrgnuti programu za odvikavanje. Ukupno je prestalo sa pušenjem 14.7% ispitanika, pa su rezultati sa testova upoređivani između grupa onih koji i dalje puše i onih koji su prestali sa pušenjem. Glavni nalaz je da crte ličnosti nisu dobar prediktor toga da li će osoba prestati da puši ili ne, dok je najznačajniji prediktor raspoloženje. Pušači koji su na testu BDI zabeležili skor iznad 10 imaju mnogo manju šansu da prestanu sa konzumiranjem cigareta, od onih čije je skor ispod ovog broja. Takođe, postoji značajna povezanost između nivoa prisutne depresivnosti i vrste koping mehanizama, što dodatno otežava odvikavanje. Oni koji su depresivniji (BDI > 10) u većoj meri koriste nekonstruktivne strategije razrešenja problema – krive sebe, izbegavaju problem, maštaju, ne mogu da se fokusiraju na rešenje problema, predviđaju negativan ishod događaja, ne traže podršku, itd. Sa druge strane, oni koji ne pokazuju znake depresivnog raspoloženja (BDI < 10) imaju ujedno i efikasnije koping mehanizme. Ovaj uvid da loše raspoloženje direktno uzrokuje nesposobnost da se prekine sa određenim porivom trebalo bi da ima veći odjek, posebno u sferi prevencije i lečenja bolesti zavisnosti.

Categories: Bolesti zavisnosti Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , ,

Kako da prepoznaš rano agresivno ponašanje?

Iako agresivnost već dugi niz godina predstavlja predmet istraživanja, sve do danas nije stvorena jedinstvena definicija tog fenomena. Različiti autori naglašavaju različite aspekte agresivnosti, pa su definicije agresivnog ponašanja brojne i raznolike.

Međutim, većina se autora ipak slaže u tome da se agresivnim ponašanjem drugoj osobi nanosi šteta određene vrste. Berkowitz (1988) je tako definisao agresivnost kao bilo koje ponašanje (fizičko ili verbalno) sprovedeno sa namerom da se neko povredi (bilo fizički ili psihički).

Različiti autori prave različite podele agresivnosti. Među njima najznačajnija je podela na direktnu (otvorenu) i indirektnu (skrivenu) agresivnost (Björkqvist, 1992a). Direktna agresivnost se odnosi na svako ponašanje koje sadrži otvoreno iskazanu nameru da se neko povredi. Šteta se nanosi direktno, «licem u lice». Kod fizičke se agresivnosti šteta ili bol nanosi prvenstveno korištenjem fizičke sile (npr. guranje, udaranje), dok kod verbalne agresivnosti prevladavaju verbalne strategije (npr. vikanje, vređanje).

I dok su se ranija istraživanja uglavnom fokusirala na takve otvorene oblike agresivnosti, tokom poslednje decenije pažnja se usmerila i na socijalno manipulativna ponašanja, poznatija pod pojmom indirektna agresivnost. Ovu vrstu agresivnosti karakteriše agresivno ponašanje pri kome agresor nije direktno uključen u napad, ali nastoji povrediti drugu osobu utičući na njenu povezanost sa okolinom. Istraživanja indirektne agresivnosti započela je Feshbach (1969), koja ju je definisala kao socijalno odbacivanje i isključivanje. Osnovne kategorije koje danas razlikujemo u indirektnoj agresivnosti su:

1) pričanje o drugima (širenje glasina, ogovaranje),

2) isključujuća ponašanja (ignorisanje, isključivanje),

3) indirektna uznemiravanja (preteći anonimni telefonski pozivi, pisane preteće poruke).

Autori savremenih istraživanja nastoje osvestiti činjenicu da indirektna agresivnost može biti jednako toliko bolna i opasna za žrtvu, koliko i direktna. Crick i Bigbee (1995) su pokazali da deca koja su bila žrtve indirektne agresivnosti iskazuju znatno više nivoe socijalnopsihološke neprilagođenosti (kao što su npr. depresija i usamljenost) od dece koja nisu bila izložena takvom ponašanju. Strategije indirektne agresivnosti prema autorima, deci onemogućavaju zadovoljenje njihovih socijalnih potreba za pripadanjem i bliskošću, na uzrastu kada su im one izrazito bitne.

Fizička, verbalna i indirektna agresivnost ne smatraju se samo trima strategijama agresivnosti, već i trima razvojnim fazama agresivnog ponašanja. U skladu sa razvojem fizičkih, verbalnih i socijalnih veština razvijaju se i različiti oblici agresivnosti, te se međusobno prepliću. Kako tokom ranog detinjstva deca još nemaju dovoljno razvijene verbalne i socijalne veštine, koriste se prvenstveno fizičkom agresivnošću. U školskom uzrastu, kada se razviju verbalne sposobnosti, deca proširuju raspon mogućih agresivnih reakcija. Budući da ih fizička agresivnost u svakodnevnom životu izlaže opasnosti od sankcionisanja, u tom razdoblju kod dece počinju da prevladavaju verbalne strategije. Za školski uzrast još je značajno smanjenje ukupnog agresivnog ponašanja, čemu ponajviše pridonose razvoj samoregulacije, kognitivni razvoj, i razvoj socijalnih veština.

Brojna savremena istraživanja ukazuju na postojanje polnih razlika u agresivnosti. Prve su razlike uočljive već u predškolskom uzrastu, a tokom školskog uzrasta i adolescencije postaju i sve izraženije. U samim počecima istraživanja polnih razlika, agresivnost se smatrala isključivo «muškim fenomenom» (Buss, 1961), te su žene često bile izuzimane iz uzoraka. Kasnije je prevladalo mišljenje da muškarci više koriste fizičku agresivnost, dok su žene verbalno agresivnije (Maccoby, Jacklin, 1988). Međutim, istraživanja su pokazala kako razlike u fizičkoj i verbalnoj agresivnosti nisu najbolji indikator polnih razlika u agresivnom ponašanju. Eagley i Steffen (1978) su tako potvrdili da muškarci češće nego žene nanose fizički bol svojim žrtvama, međutim prilikom nanošenja psihičkog bola verbalnim strategijama nije nađena razlika među polovima. Osim toga, Macoby i Jacklin (1974) su u 3 od 5 studija koje su proučavale polne razlike, utvrdili čak veću verbalnu agresivnost kod muškaraca.

Björkqvist i saradnici konstruisali su DIAS skalu – skalu za procenu direktne i indirektne agresivnosti kod dece (Direct & Indirect Aggression Scales, 1992). Skala je bazirana na metodi vršnjačkih procena, putem koje se ispituje socijalna percepcija agresivnosti.

tabela

Vodič za roditelje ili “Kako identifikovati agresivnog tinejdžera”

Ukoliko bi vaše dete (uzrasta od 11 do 15 godina) na većinu dole navedenih tvrdnji odgovorilo potvrdno, možete sumnjati na razvoj agresivnih tendencija reagovanja:

  1. Često psujem.
  2. Mnogi misle samo o tome kako bi se okoristili na tuđi račun.
  3. Za mene se ne bi moglo reći da sam miran i staložen.
  4. Mnogi ljudi misle samo na sebe.
  5. Ne volim da mi zapovedaju.
  6. Imao sam ili i sada imam loše ocene iz vladanja.
  7. Često se žestoko razbesnim.
  8. Život bi mi bio mnogo lepši kada me razni glupani ne bi prisiljavali da radim što neću.
  9. Lako se razljutim i to me brzo prođe.
  10. Često mi dođe da nekoga udarim.
  11. Volim se potući.
  12. Opazio sam da nastavnici poklanjaju nekima više pažnje nego što zaslužuju.
  13. Ne podnosim školu.
  14. Ja po svaku cenu moram dobiti ono što hoću.
  15. Kad mi se neko ne sviđa nisam u stanju to sakriti, već se obično odam nekom primedbom ili ponašanjem
  16. Ne volim policajce.
  17. Skoro svi osim mene dobijaju bolje ocene nego što zaslužuju.
  18. Smatram da bih bio sposoban za vođu gangsterske bande.
  19. Imao sam neprilika jer nisam kad treba mogao držati jezik za zubima.
  20. Volim da zafrkavam glupane i smetenjake.

Categories: Deca i mladi Emocije Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , , ,