Category: Deca i mladi

Razvod braka: Žig koji se nosi ceo život ili prilika za sretniji život?

Na fb stranici Lola magazina ovih dana povela se oštra polemika oko toga kakve posledice po kvalitet života deteta ostavlja razvod braka. Sa jedne strane su ekstremna gledišta kako današnje žene imaju prenizak prag tolerancije i kako se olako razvode, pa se čak navodi i da je jedino opravdanje da se malom biću sruši ceo svet onda kada postoji nasilje među partnerima. Takođe, dodaje se da savremene žene ne žele ništa da trpe i žrtvuju, kako su to nekad radile naše bake „lavice“. I konačno, razvod se sagledava kao žig koji dete nosi ceo život. Na drugoj strani su ostrašćeni odgovori koji govore u prilog tome da žene i ne treba ništa da trpe, da dete nakon razvoda ima podjednake šanse da bude sretno, baš kao i deca koja odrastaju u kompletnim porodicama, kao da je i upravo žena koja se sama „bori“ da odgaji dete veća lavica od prethodno pomenutih.

Čini mi se da je na ovom mestu izlišno donositi presudu u korist jednog od dva čopora lavica i da je mnogo sržnije pitanje položaj deteta/dece u kontekstu razvoda braka. Psihologija je ovde pozvana da bude nepristrasna, objektivna i naučna u sagledavanju ove problematike, ali to nikako ne znači da treba da se odluči kome će držati stranu. Štaviše, ako bi se i odlučila za jednu od pozicija ne bi se ni zvala naukom već  teorijom zavere, koja diskriminiše, etiketira, stigmatizuje ili kako god to želite da nazovete.

Zato ću se u daljim redovima uzdržati od svake moguće generalizacije i pokušati da pružim širu perspektivu. Za početak, mora postati jasno da pravila nema. Svaki razvod nije nužno bolan i traumatičan, pogotovo ako je reč o civilizovanim ljudima koji će nadalje sarađivati u najboljem interesu deteta. Takođe, razvode se dvoje odraslih, a ne roditelj od deteta! To implicira da oni više nisu mogli da pronađu dovoljno dobrih razloga da bi ostali zajedno, ali ne povlači automatski za sobom ideju da će roditelj koji je otišao biti manje prisutan i dostupan detetu. Štaviše, često se dešava da odlazeći roditelj počinje da preuzima veću inicijativu i radije koristi svoje slobodno vreme za interakciju sa detetom, nego onda kada mu je dete bilo pred nosom. Znamo nažalost i one roditelje koji u paketu sa supružnikom i dete proglase bivšim i nestanu bez traga (ovo podjednako važi i za žene i za muškarce). A pored toga, imamo i primere gde je razvod znak nastavka bitke, koja sada poprima još drastičnije razmere, a ne pokušaj kapitulacije. U tim slučajevima se dešava da osujećeni roditelj koristi sve svoje mehanizme da se preko deteta osveti bivšem supružniku, a dete postaje žrtva emocionalnog incesta. Ono što je isprva izgledalo kao borba za detetovu dobrobit lagano se pretvara u sebičnu igru zaštite svog povređenog ega.

Kako vidimo, scenariji su razni. Razvod je po dete nekad bolje rešenje, nekad gore, a nekad samo nastavak identične agonije koja se odigravala i iza kulisa braka.

A šta je sa pokušajima da se brak po svaku cenu sačuva pod velom ideje da je za srećno detinjstvo neophodan kompletan porodični sistem? Istina je da se poneki brakovi danas završe pre nego što su isprobane sve opcije i da se ovakva odluka može doneti impusivno i nepromišljeno. Tada možemo reći da je šteta, po dete, po supružnike, po ceo sistem. Međutim, to ne znači nikako da u braku moramo biti bezgranično tolerantni. Granica mora da postoji! Na moje psihoterapijske seanse podjednako dolaze deca „oštećena“ lošim razvodom, kao i lošim brakom. Posledice po detetov razvoj nisu ništa benignije kada je reč o „nasilu“ održavanom braku, ma koliko se roditelji trudili da on naoko funkcioniše. Pritom, ne mislim na opstajuće brakove bremenite fizičkim ili verbalnim obračunavanjima. Ne, deca su fini, osetljivi radari koji registruju i mnogo manje od toga. Oni primećuju odsustvo komunikacije, izostanak osmeha, blizine i topline. Ne možemo ih zavarati. Za njih je svaka predstava, ma koliko delovala autentična, zapravo loša predstava, samim tim što je predstava.

Hajde da vidimo posledice! Među najčešćim se izdvajaju depresija, anksioznost, delinkventno ponašanje (zloupotreba supstanci, krađe, alkoholizam), agresivno ponašanje, povlačenje u sebe, popuštanje u školi, laganje, manipulacija,… Ovo su posledice koje po decu ostavlja loš razvod isto koliko i loš brak. Zato je važno biti odgovoran prema deci i prosuditi u njihovom najboljem interesu. Ako je trenutno loš brak još uvek popravljiv, onda treba zavrnuti rukave i aktivno nastojati da se on unapredi. Odlaganje, pasivno čekanje ili puko tolerisanje neće doneti očekivanu promenu. Isto važi i za razvod. On nije brzopotezno rešenje koje će nam prekratiti muke. I on zahteva puno truda i zalaganja da bi njegov plod bila srećna i zdrava deca. Dakle, oba zahtevaju ulaganje!

Diskusiju ću završiti komentarom koji je ostavljen ispod pomenutog teksta, a koji mi se čini najprimerenijim:

„Decu čine nesretnim loši odnosi, pa bili oni u braku ili izvan njega.“

 

 

Categories: Bračni i partnerski problemi Deca i mladi Emocije Nauka

Tags: , , ,

Važnost odnosa majka-ćerka

Odnos majke i ćerke је prilično specifičan. Zbog čega je on važan za razvoj deteta, njegovo odrastanje i formiranje identiteta, a zbog čega za samu majku?

Psiholozi tvrde da je odnos majka-dete prototip svih kasnijih odnosa koje će dete u životu imati. Majka je za dete prvi objekat ljubavi, sigurnosti i osnova za izgradnju bazičnog poverenja u ljude.

Još specifičniji je odnos majka-ćerka, jer je majka ovde osnov za buduću polnu identifikaciju. Majka je za ćerku prenosilac svih kulturoloških očekivanja vezanih za njen pol, te u zavisnosti od toga kako majka obavlja svoju ulogu žene i ćerka formira sopstveni skup vrednosti. Na taj način, majka u velikoj meri utiče na izgradnju identiteta deteta.

Majka je takođe veoma zaslužna za stil emocionalnog reagovanja koji će ćerka usvojiti, jer svojim modelom sugeriše šta je društveno prihvatljivo ispoljavanje emocija. Otud devojčice često imaju problem sa ispoljavanjem ljutnje, dok je ispoljavanje tuge za ovaj pol sasvim opravdano.

Što se same mame tiče, rođenje ćerke je za nju veliki izazov, jer se od nje očekuje da je oblikuje kako valja. Zato je ovo ujedno i veliki pritisak za majku. Međutim, svaka majka, ukoliko želi zdravo i sretno dete, mora da ima na umu da je njegova psihofizička dobrobit u tesnoj sprezi sa psihofizičkom dobrobiti same majke. Zato je od presudnog značaja da rođenjem deteta majka ne prestane da vodi računa o sebi. Majke, a pogotovo majke devojčica, se obično toliko usmere na razvoj deteta i na eventualno “ispravljanje grešaka”, da zapuste sebe, neshvatajući da time i ćerkama šalju pogrešnu poruku. Ćerke bi trebalo da obogate naš život, a ne da ga zarobe.

Kako se on menja?

Odnos majka-dete se stalno menja tokom njihovog života, ali se mogu izdvojiti dve ključne i univerzalne faze. U prvoj fazi, dete je gotovo potpuno stopljeno sa majkom i ona je njeno jedino polje identifikacije. U tom razdoblju majka se doživljava kao apsolut, kao neko čiji se stavovi i vrednosti slepo slede i ne dovode u pitanje. U drugoj fazi, koja se javlja na starijem uzrastu, u život lagano ulaze drugi uzori, čime se ćerka udaljava od majčinog prototipa i zadobija individualnost.Iako majke manje ili više teško doživljavaju ovo udaljavanje, moraju znati da je ono upravo znak da su obavile dobar posao. Ne treba da žalimo što je devojčica krenula svojim putem, naprotiv, ova vest treba da nas raduje.

Kažu da se ćerke negde oko treće godine okreću očevima, kada majke osećaju da su “izgubile” ćerku. Ovaj odnos je naročito “klizav” u pubertetu, kada se ćerke i majke gotovo po pravilu ne razumeju i netrpeljivost je izražena. Kako se majke prilagođavaju novim okolnostima i na koji način mogu da se približe ćerkama?

Ideja da se devojčice oko treće godine okreću očevima, a dečaci majkama datira iz Frojdove teorije seksualnosti, u kojoj je kroz priču o Edipovom i Elektrinom kompleksu objašnjen ovaj “prelaz”. Onaj ko je pobornik psihoanalitičkih učenja braniće takav koncept. Iz sopstvenog iskustva, jer imam ćerkicu od 4 godine, mogu da zaključim da se ovakav obrt ne mora nužno desiti. Važno je shvatiti da odnos majka-ćerka nije statična kategorija, već dinamički proces, što uostalom važi i za bilo koji drugi odnos ljubavi. Moramo se neprestano investirati u odnos sa decom, gajiti i razvijati odnos poverenja, bliskosti i iskrenosti. Svakako da postoje “izazovne” faze, koje nemaju strogo ograničeni period javljanja, već zavise od svakog konkretnog deteta, a i mame. Zadatak nas roditelja, kao starijih i iskusnijih, je da nađemo načina da ovakve faze uspešno prevladamo.

Postoji više modela majki – od one koja sve kontroliše, preko stroge, ali bliske, do majke drugarice. Kako izgleda najzdraviji model i da li se on generacijski nasleđuje?

U literaturi se navodi da postoje dve glavne dimenzije za razmatranje odnosa roditelj-dete, čijom kombinacijom dobijamo 4 vaspitna stila. Te dimenzije su topao-hladan roditelj i blag-strog roditelj, a vaspitni stilovi koji iz njih proizilaze su blag i topao roditelj, blag i hladan roditelj, topao i strog roditelj i hladan i strog roditelj. Na obimnim istraživanjima širom sveta zaključeno je da je najzdraviji vaspitni stil topao i strog roditelj, jer njime dete dobija jasnu poruku da je voljeno uz jasno postavljene granice i uvid da je roditelj autoritet.

Ne možemo reći da se vaspitni stil generacijiski nasleđuje, jer čim pričamo o nasleđivanju impliciramo da je nešto deo naše genetike, a time i da je nepromenljivo. Na sreću, vaspitni stil se može menjati i korigovati, a inicijalno verovatno nastaje učenjem po modelu, odnosno posmatranjem toga šta su naše majke radile kada smo bili mali. Treba uzeti u obzir i to da se trendovi vaspitanja dece progresivno menjaju i da na njihov izgled značajno utiče i naše socijalno okruženje (komšinice, prijateljice, koleginice) čije predloge uvažavamo ili diskreditujemo.

Mnogi stručnjaci tvrde da majka nikada ne bi trebalo da bude drugarica svojoj ćerki, ali često čujemo baš to – “majka mi je kao drugarica”. Kakav je vaš stav po tom pitanju, da li je to moguće i šta zapravo znači?

Drugarica je neko pred kim obično nemamo tajni, kome sve pričamo, čak i najintimnije stvari. Majka bi trebalo da je nešto drugo. Svakako da bi sa majkom trebali da negujemo odnos poverenja i iskrenosti, ali neke granice moraju da postoje. Psiholozi smatraju da osnov zdravog majka-dete odnosa treba da počiva na stvaranju sigurne, bliske, tople veze, ali da je sledeći razvojni zadatak majke da detetu obezbedi mogućnost za separaciju i individuaciju. To znači da majka treba da podrži dete u njegovom nastojanju da se razvija kao samostalna, nezavisna individua. Biti sa detetom drugarica, u smislu deljenja svih sadržaja, čini se da nije najbolja opcija za detetov razvoj. Dete mora naučiti da postavlja granice i pravi diskriminacije između odnosa. Nijedan odnos ne treba da pretenduje na sveobuhvatnost. Biti nekome sve, u smislu simbioze, je nezdravo. Dvostruki odnosi pokazuju svoje očigledne manjkavosti i na drugim poljima (npr. biti u vezi sa svojim šefom), pa tako i ovde. Majka je majka, a pokušajem da bude drugarica sigurno da gubi neke majčinske “privilegije”.

Da li je majka koja nastoji da pomogne ćerki da postane ono što želi, ne kontrolišući svaku njenu misao i radnju, da joj priskoči u pomoć i pokaže da ima poverenja u nju, gotovo sigurno može da računa da će joj ćerka uzvratiti naklonošću?

Čak i kada se majka ponaša kako ste opisali, nema garancije da će zadobiti ćerkinu naklonost. U većini slučajeva verovatno hoće. Međutim, roditelji su nam primarni uzori za identifikaciju, ali ne i jedini. Sekundarni uzori (nastavnici, vršnjaci, medijske ličnosti), takođe vrše svoju ulogu u procesu socijalizacije pojedinca. Na nekim stupnjevima razvoja (npr. u pubertetu) ovo su čak jači uzori. Ako takvi uzori, iz bilo kog razloga, usmeravaju dete na put koji je u velikom raskoraku sa očekivanjima roditelja, roditelji mogu i pored silnog truda izgubiti detetovu naklonost. Zato je veoma važno negovati otvorenu komunikaciju sa detetom i biti u toku sa onim što mu se dešava (naravno ne u smislu kontrolisanja deteta).

Šta kada ćerke apsolutno kopiraju majku? A, šta kada odu u njenu krajnost?

Mi nismo samonikli i prirodno je da kopiramo svoje primarne figure. Ako je ćerka u majci našla pozitivnog uzora i ukoliko joj se dopada odnos koji je sa majkom izgradila, ne vidim nikakvu prepreku čak ni u apsolutnom kopiranju (premda ipak verujem da ono na taj apsolutan način i nije moguće, jer je svako jedinstvena individua i niko nije nečija potpuna replika). Sa druge strane, ukoliko je majka bila nepovoljan uzor, rezonovati po principu “samo da ne budem kao ona” je takođe u redu.

Da li je to što smo njena preslikana kopija ili njena krajnost recept da ćemo se, u prvom slučaju, u budućnosti dobro slagati, a u drugom da nećemo nikada moći da uspostavimo bliskost i razumemo se?

Sklona sam da verujem da u području međuljudskih odnosa generalno ne postoje recepti, pa tako ni u ovom slučaju. Ako napravimo paralelu sa partnerskim odnosima, jasno se vidi da sličnost dve jedinke ne garantuje nužno i njihovo slaganje, kao i obrnuto. Isto je i sa majka-ćerka odnosom. Postoje slučajevi u kojima se ćerka svesrdno trudi da postane majčina verodostojna replika, ali je uprkos tome majka ta koja je uvek nezadovoljna i smatra da njena ćerka može i bolje od toga. Takođe, svedoci smo situacija gde je ćerka sušta suprotnost majci, ali je majka ponosna na ćerku, upravo jer je izbegla zamku da ponovi njenu “neslavnu” sudbinu.

Kažu da ćerke počinju da razumeju majku tek kada se i same ostvare u toj ulozi. Da li je to mit ili istina?

Mislim da je malko komplikovanije od toga. Tačnije, ćerka će zadobijanjem roditeljske uloge biti spremnija da razume ponašanje svoje majke ako deli slične vrednosti vaspitanja ili slične obrasce emocionalnog reagovanja kao njena majka. Na primer, ako je njena majka bila veoma brinuća figura koja je zbog toga vršila stalan nadzor nad detetom, vrlo verovatno su majka i ćerka na nekom stupnju razvoja njihovog odnosa nailazile na neslaganja. Sada, kada je ćerka i sama postala majka, ukoliko i ona preterano brine za sigurnost svog deteta, nalaženjem opravdanja za sopstveno reagovanje ujedno će opravdati i prethodno reagovanje svoje majke. To može biti osnov za bolje razumevanje i skladniji odnos majke i ćerke. Međutim, ukoliko se majka i ćerka veoma razlikuju po načinu shvatanja i obavljanja roditeljske uloge, sasvim je moguće da će se u budućnosti javiti nova nerazumevanja.

*Intervju za Večernje novosti

Categories: Deca i mladi Nauka

Tags: , , , , ,

Cigla po cigla, temelji i krov ljubavnog partnerstva

Strah od samoće jedan je od najvećih strahova čoveka pored straha od smrti. Ljudi su društvena bića i najprirodnije je da imaju težnju za pripadanjem. Upravo ovaj strah povezan je sa potragom za ljubavlju i zadržavanjem iste. Nekad ju je mnogo lakše naći nego zadržati. A nekad je ni ne treba zadržati. Nekad zapravo nije ni postojala a da mi toga nismo bili svesni. Ili pak obrnuto. Zar je moguće da je toliko kompleksno? Nažalost ili na sreću jeste, ali u ovom tekstu baviću se samo nekim aspektima navedene teme.

Afektivno vezivanje predstavlja ciljem usmeravan sistem ponašanja, a njegov cilj je održavanje blizine sa osobom za koju je dete od rođenja vezano. Ključan period afektivnog vezivanja odvija se do četvrte godine života deteta. U prva 3 meseca života beba putem signala kao što su plakanje i osmehivanje iskazuje svoju težnju ka bliskosti sa osobama iz okoline. Oko 4. meseca počinje da izdvaja jednu osobu, najćešće majku kao glavni predmet svog interesovanja ka kojoj usmerava afektivnu vezanost u nastanku. Oko 6. meseca dete počinje da istražuje okolinu i postaje fizički sposobno da osigura blizinu objekta afektivne vezanosti. Dete tada koristi majku kao bazu sigurnosti ne samo za sve svoje potrebe već i za istraživanje neposredne okoline. Sa oko 3 godine dete pokazuje blagu uznemirenost pri odvajanju od majke čak i ako ostaju sa drugom bliskom osobom, dok sa 4 godine uglavnom uznemirenost prestaje ako je odvajanje kraće i ako dete ima jasan dogovor sa majkom o tome. Ciljem usmeravano partnerstvo između majke i deteta u ovoj fazi je veoma značajno. Rano iskustvo deteta sa osobom za koju je afektivno vezano može imati presudan uticaj na kvalitet kasnijih relacija.

Već u najranijem dobu prema ponašanju u stresnim situacijama može se očekivati koji tip vezanosti će dete i kasnije posedovati u svojim vezama. Glavna podela obrazaca vezanosti je:

1. Sigurni obrazac – u prisustvu majke dete slobodno istražuje okolinu i zadržava fizički ili vizuelni kontakt sa majkom. Pri odvajanju pokazuje uznemirenost koja se ne mora ispoljiti plakanjem i pokazuje pozitivne reakcije i povratak istraživanju pri sjedinjavanju sa majkom. Istraživanja pokazuju da je čak 47 % dece u Srbiji usvojilo ovaj obrazac.

2. Izbegavajući obrazac – dete ne obraća puno pažnje na majku niti je posebno zainteresovano za istraživanje okoline. Pri odvajanju pokazuje slabu uznemirenost koju može da ublaži i nepoznata osoba. Pri povratku majke ne obraća pažnju na nju, čak može i odbijati kontakt (10 %).

3. Ambivalentni obrazac – dete je uznemireno u stranoj situaciji i teško se odvaja od majke. Pri odvajanju je vidno vrlo uznemireno. Pri povratku majke ostaje uznemireno i praktično istovremeno besno i traži i odbija kontakt sa njom (31 %).

Kako bi dete stvorilo sigurni afektivni obrazac vezanosti potrebno je da roditelji budu osetljivi i responzivni na njegove potrebe (ali umereno), da nisu depresivni, anksiozni, pesimistični ili agresivni. Veoma je važno da su usmereni na um deteta.

Obrasci afektivne vezanosti slično se prezentuju i u partnerskim relacijama.

Osobe sigurne afektivne vezanosti osećaju naklonost prema svom partneru ali nemaju potrebu za stalnim iskazivanjem iste niti za tim da im je partner stoprocentno posvećen. Imaju poverenja u partnera, nisu posesivni niti ljubomorni. Rastanak sa partnerom za njih ne znači razvijanje sumnje u vlastitu vrednost. Osobe sa ovim tipom vezanosti uglavnom ostvaruju kvalitetne i vremenski dugotrajne relacije.

Osobe sa izbegavajućim tipom afektivne vezanosti izbegavaju vezivanje iz različitih strahova. U vezi su često povučene i odbijaju bliskost na više nivoa. Sa druge strane, konačno povlačenje partnera tumače upravo onim od čega su i započeli – da će ih neko povrediti.

Anksiozno-ambivalentne osobe traže kompletnu posvećenost od strane partnera kao i konstantno obostrano dokazivanje naklonosti. Često su ljubomorni, posesivni i nepoverljivi. Rastanak sa partnerom kod njih izaziva ozbiljne sumnje u vlastitu vrednost. Imaju veliki strah od napuštanja i samoće. Njihove relacije neretko bivaju prekinute od strane partnera.

Sigurna afektivna vezanost ne garantuje nam ni pronalazak ni zadržavanje partnera. Važno je i koji tip vezanosti druga strana ima, kao i mnoštvo drugih osobina, kako naših tako i partnerovih. Ipak, ovaj tip vezanosti pozitivno utiče i u prvim koracima gradnje i u održavanju svih relacija. Pored toga, partnerska relacija predstavlja integraciju 3 sistema – obrasca afektivne vezanosti, brižnosti i seksualnosti. Kad je u pitanju seksulanost optimalno je imati samopouzdanje u vlastite kompetencije, želju za istraživanjem i uvažavanjem potreba partnera. Što se tiče brižnosti važno je izražavanje osetljivosti prema partneru bez nametljive i kompulsivne brižnosti ili pak izostanka interesovanja.

Istraživanja su pokazala da muškarci češće pripadaju izbegavajućem tipu afektivne vezanosti nego žene, kod kojih pak dominira ambivalentni tip vezanosti. Nažalost, ovakva kombinacija parova je vrlo česta. Pored toga, rezultati pokazuju da su najčešći uzroci konflikata u partnerskim relacijama različite potrebe po pitanju bliskosti i autonomije – slobode.

Veoma je značajno da ne živimo u prošlosti. To podrazumeva da ne očekujemo od novog partnera slično ponašanje kao od prethodnog. Na taj način uvažavamo njegovu ličnost i ne težimo ponavljanju šablona ljubavne veze.

Kao što sam rekla, obrazac afektivne vezanosti stvara se u ranom detinjstvu ali to ne znači da je nepromenljiv. U nama je moć, da na njemu radimo i da ga promenimo ako ustanovimo da ne funkcioniše. Što se tiče obrasca partnera na to možemo pokušati da utičemo, ali umereno.

Categories: Bračni i partnerski problemi Deca i mladi Emocije Nauka

Tags: , , ,

Deca, žrtve roditeljskog konzervativizma: Razapetost između krivice i stida

Puno je stručnih i drugih tekstova napisano na temu seksualnog, fizičkog i emocionalnog zlostavljanja deteta od strane roditelja. I, svima nama su više nego poznate surove posledice ovakvog maltretmana. Međutim, da li je nasilna porodična klima uvek i isključivo odgovorna za dečiji „izmenjen razvoj“? Da li jedino u toj krajnje izvitoperenoj atmosferi deca izrastaju u emocionalno nestabilne, nesigurne i krhke Odrasle?

Sve češće mi na psihoterapijske seanse dolaze tinejdžeri ili „deca“ u svojim ranim 20-im koji su na prvi pogled imali pristojno detinjstvo. Živeli su u celovitim porodicama, majka i otac su bili u ljubavi i uzajamno se poštovali, deca su dobijala dovoljno ljubavi, pažnje i sigurnosti. Jednom rečju, zadovoljena je forma „dovoljno dobrog roditeljstva“.

Šta onda ove mlade odrasle dovodi na psihoterapiju?

Oni dolaze na terapiju veoma rastrzani, uznemireni, potišteni, često anksiozni, izjavljuju da imaju panične napade, izraženo nisko samopouzdanje, loše prilagođavanje, nesanice, muke sa apetitom, a kad-tad se i samopovređuju. Bez obzira na manifestacije, koje kako vidimo mogu biti razne, osnovni motiv dolaska je razjašnjenje dileme: odseliti se od kuće ili ostati?

I naravno, prirodno je da se terapeut zapita zašto je za tako mladu osobu odlazak od kuće tako neodložna, goruća stvar, ako su opisi detinjstva, odrastanja i roditeljskih figura sasvim regularni. Šta se tu dešava pa je toliko nepodnošljivo, uzimajući u obzir da i 10 godina stariji klijenti još uvek bezbrižno sede u roditeljskom gnezdu? Drugo pitanje koje se spontano nameće je zašto je odlazak od kuće čak važniji nego rad na suzbijanju opisanih simptoma? Zar je biti kod kuće gori krst nego imati anksioznost, panične napade, povređivati se?

Kada se zađe dublje u porodične odnose i interakcije među članovima uočava se jedan sličan obrazac. Iako deci ne manjka ljubavi, manjka im jedan gradivni element koji još snažnije utiče na formiranje identiteta, a to je prihvatanje.

Možemo reći da između ma kojih roditelja i ma koje dece uvek postoji generacijski jaz. Logično je da su se vrednosti sa protokom 30 godina izmenile. Roditelji pokušavaju da vaspitaju svoju decu oslanjajući se na „zastarele“ vrednosti, a deca hrle da se uklope i usvoje nove. Optimalno razrešenje ovoga je naći se na pola puta, što znači biti obostrano popustljiv, razumevati i prihvatiti drugačije tačke gledišta. Većini roditelja i mališana ovo pođe za rukom, pre ili kasnije. Međutim, ima i onih slučajeva gde su ove perspektive nepremostive, a posledice takvog odrastanja po život deteta nesagledive i pogubne.

Ukoliko je reč o roditeljima koji su oduvek živeli na teritoriji na kojoj i danas njihovo dete odrasta, okolnosti su prilično lakše. Takav roditelj nema radikalno drugačiju perspektivu, a uz to poseduje taj potreban kontinuitet življenja u zajednici koja je rasla i razvijala se na određeni način. Ma koliko se privatno neslagao sa novim trendovima, on je makar u toku, upoznat sa njima, njihov svedok, pa će lakše premostiti jaz. Uz to, ima i prijatelje koji prolaze kroz slične situacije sa svojom decom, što ga dodatno „mekša“.

Primeri mladih odraslih koji su se meni obratili imali su donekle drugačiju priču. Njihovi roditelji su po osnovnim stavovima i vrednostima bili daleko udaljeniji. To su ili roditelji druge vere koji su bili primorani da zbog ratova napuste svoj zavičaj, ili roditelji sa sela koji su u potrazi za finansijskom stabilnošću migrirali u urbanije regije, itd. Takvima je nažalost, u većini slučajeva, još teže da razumeju i prihvate odrastanje deteta savremenog doba, jer ih sagledavaju kroz naočare sopstvenog konzervativizma. Ogradiću se odmah i reći, da se odsustvo prihvatanja i nerazumevanje od strane roditelja može javiti i ako je roditelj rastao u sličnim uslovima kao i dete, na isti način kao što je moguće i da roditelj iz sasvim različitog konteksta uspeva da prati korak sa detetom.

No, vratiću se na stvar. Ovo su voljena, pažena deca, deca koja rastu u prijatnoj atmosferi, njih niko ne maltretira, ne gledaju, niti su izloženi nasilju bilo koje vrste, ALI… Njihovi roditelji imaju sasvim jasnu, krutu i prilično idealizovanu predstavu toga kakvi bi oni trebalo da budu kada porastu. A to znači tako mnogo toga – ne izlaziti kasno, ne stavljati pirsing, ne ići na žurke, družiti se sa dobrim đacima, učiti, oblačiti se pristojno, imati primerenu frizuru, itd. Njihova lista puna je imperativa, prilično je duga i isključiva. Ako bilo šta sa liste dete ne ispuni, onda nije po roditeljskim merilima i nije dobro dete. Dakle, situacija je takva da te prividno niko ne dira (bar ne otvoreno), ali si na livadi prepunoj nagaznih mina i ako neku zgaziš eksplodiraćeš. Cena koju moraš da platiš za svoju slobodu, individualnost i autentičnost je kritika, omalovažavanje i neprihvatanje.

Dilema je velika: biti dobro dete ili biti vršnjački prilagođen? Ili da budem još egzaktnija: biti neprihvaćen ili biti neprihvaćen? Šta god da odabreš, u nečije standarde se nećeš uklopiti! Roditeljske, vršnjačke ili sopstvene. Ako ne radiš ono što od tebe očekuju, osetićeš stid, jer je stid emocija koja se definiše kao osećaj nepoklapanja sebe sa onim što drugi ljudi očekuju da budeš. Ako izneveriš sopstvene standarde i zanemaruješ svoje potrebe, osetićeš krivicu, jer je krivica emocija koje se definiše kao odstupanje od sopstvene slike o sebi.

Hronično razapeta između krivice i stida kao jedinih alternativa, ova deca nemaju drugu šansu do da postanu nesigurna, bojažljiva, anksiozna i sve ostalo. Izgradnja njihovog identiteta je duboko uzdrmana i praktično ne mogu da daju odgovor na ono fundamentalno pitanje: Ko sam ja?

Ako se i usude da odgovore i da sagledaju šta u stvari žele da rade i budu u životu, suočavaju se sa dvostrukim odbacivanjem – više nisu ni ogledalo društva, niti roditeljski odraz, već nešto treće što niko ne razume, niti prihvata. Neslobodni da izaberu sebe, ovi mladi ljudi postaju begunci od kuće, begunci u drugu realnost (putem konzumiranja alkohola i psihoaktivnih supstanci), vlastiti dželati koji se samokažnjavaju…

Dragi roditelji, nije dovoljno samo da volite, pazite i štitite svoju decu. Dokle god ne prihvatate da deca nisu vaš produženi Self, ona neće biti srećna na putu samoostvarenja. Ona nisu vi, ona su oni!

~ Tek kada počnete gledati svoju decu kao „dovoljno dobru decu“

i sami ćete postati „dovoljno dobri roditelji“. ~

Categories: Anksioznost, panični napadi i fobije Deca i mladi

Tags: , , , , , , , , , , , , ,

Folkloristika i psihologija: Analiza bajke

Bajku najednostavnije možemo definisati kao narodnu pripovetku, fantastične ili čudesne sadržine. Iako se bave univerzalnim porukama, bajke ne predstavljaju univerzalnu pripovedačku tradiciju. One su, zapravo tipičan indoevropski, evroazijski žanr, te u analizi različitih simbola i motiva koje pružaju, treba voditi računa o specifičnostima društvenog, istorijskog i kulturnog konteksta.

Mnoge vanevropske kulture, akcenat stavljaju na kolektivistički duh, te bi svaka borba za ličnu promociju u ovim društvima bila ocenjena kao sebična i u suprotnosti sa društvenim vrednostima koje veličaju podređenost pojedinca interesima grupe.

Treba istaći i da su mnoge umetničke, književne bajke, potekle iz pera Šarla Peroa ili braće Grim, zapravo modifikovane verzije priča poteklih iz naroda, tj. ruralne sredine. Tako modifikovane, nosile su i određenu ideologiju i vrednosti aristokratske klase tog vremena, te postavljale pedagoške normative za adekvatnu edukaciju dece i omladine.

Doba prosvetiteljstva je sa sobom donelo zgražavanje nad “prostotom“ i lascivnim sadržajem narodnih bajki, dok sa druge strane, romantizam 19. veka donosi sa sobom procvat interesovanja za sve što je narodno. 20. vek je takođe imao svoje zamerke bajkama (u određenim društvenim krugovima posmatrane kao surove, ksenofobične, seksističke, pedagoški nepodobne, itd.). Međutim, na početku 21. veka, bajka još uvek prednjači kao omiljeni dečiji žanr, kome ne odolevaju ni mnogi odrasli i rado joj se vraćaju.

Ono što je važno istaći je da je bajka u narodnoj tradiciji indoevropskih naroda svrstana u takozvane “ženske priče“, kako ju je klasifikovao i Vuk Karadžić.To su priče koje su bake i dadilje prenosile svojim ćerkama sa kolena na koleno.

Prenete u aristokratski okvir i muški kulturološki kod, bajke su izgubile dodir sa ženskim stvaralaštvom iako su vekovima bile sastavni deo ženske subkulture. Najbolji primer za to je bajka Crvenkapa. Uočljive su razlike između muškog i ženskog pripovedanja. U verziji Pero-a, vuk pojede i Crvenkapu i baku i tu se priča završava. Ženske osobe bivaju kažnjenje za svoju lakomislenost. Braća Grim pružaju nam drugačiju verziju. Kazna je donekle ublažena, jer ovog puta će i baka i Crvenkapa biti spašene, i to od strane muškog lika hrabrog i sposobnog drvoseče. Međutim, francuska izvorna verzija, akcenat stavlja na nešto sasvim drugo, a to je domišljatost ženskih likova, koje se pomoću mudrosti i taktičnosti izbavljaju iz opasne situacije u koju su nesmotreno upale. U ovoj verziji vuk je pojeo baku, ali Crvenkapa je uspela da se spase i pobegne. U izvornoj verziji jasan je kulturološki kod ženske subkulture, koja se na ovaj način suprotstavljala dominantnoj patrijarhalnoj kulturi. Upadljivi su subverzivni elementi veličanja slabih i podčinjenih koji zahvaljujući svojoj snalažljivosti, taktici i mudrosti na kraju trijumfuju nad moćnijim neprijateljem.

Šta bajku čini jedinstvenom na nivou strukture i poruka koje šalje?

Ruski folklorista, Vladimir Prop je u svom kapitalnom delu “Morfologija bajke“ opisao jedinstvenu žanrovsku strukturu narodne bajke. Prop je izdvojio najmanje elemente kompozicije i nazvao ih “funkcijama“. Ukupni broj tih funkcija je 31 i one ne moraju sve da se jave u jednoj bajci, ali im je redosled javljanja fiksiran, dakle slede unapred određen raspored. Ove funkcije se mogu svrstati u tri ključne grupe funkcija, koje je Prop nazvao proverama. To su klasifikujuća, glavna i glorifikujuća, koje junak bajke mora da prođe.
Ova strukturalna podela se lako može uklopiti u onu francuskog etnologa Arnolda Van Genepa, koji je u jedinstvenim elementima različitih bajki prepoznao jedinstvene faze koje odlikuju “obrede prelaza“ u različitim ritualima koje imaju za cilj da pomognu osobi da bezbedno pređe iz jedne značajne životne faze u drugu (rođenje, punoletstvo, ženidba/udaja, itd.).

Kako bi osoba promenila dotadašni status, mora najpre da se odvoji od prethodnog položaja i okruženja. Ta faza se u obredima prelaza naziva faza separacije. Na nju se nadovezuje liminalna faza, u kojoj je osoba izolovana, usamljena i izložena različitim proverama, kako bi se pripremila za svoju novu društvenu ulogu. Kada osoba uspešno prebrodi liminalnu fazu, može preći u tzv. fazu agregacije, tj. ponovnog vraćanja u zajednicu gde će biti prihvaćen i nagrađen njen novi status. Ovakvi obredi prelaza karakteristični su i za bajku. Junaci bajke takođe odlaze od kuće i iz poznatog okruženja kako bi obavili određeni zadatak. Liminalnu fazu karakteriše boravak junaka u onostranom prostoru ili nekom dalekom kraljevstvu, gde je pod stalnim iskušenjima. On se ili bori sa neprijateljskim bićema, ili mora da izvrši niz teških zadataka, kako bi dobio nagradu, koja je zapravo zadobijanje novog statusa i nove društvene uloge, koja je društveno nagrađena.

Uočava se da se Propove ključne grupe funkcija podudaraju sa fazama koje je uočio Van Genep.

Zanimljiva je i interpretacija folkloriste Melatinskog, koji je u svom delu “Poetika mita“ izložio svoje viđenje po kome je svadbeni ritual sa svom svojom složenom simbolikom zapravo “ritualni ekvivalent bajke“. Usresređenost na brak i porodicu, kao i preraspodelu društvenih dobara, vrednosti i uticaja je centralna tema bajke. Za razliku od mita, sa kojim deli skoro istu strukturu, protagonista bajke nije nikakav polubog, niti demijurg, već običan čovek, koji ne bije “kosmičke“ bitke, već se bori za održavanje vrednosnih normi porodično-bračnih odnosa.

Upravo ovaj vid pravičnosti koje nudi bajka, koja kažnjava svaku vrstu povrede uspostavljenih društvenih normi, je privukao mnoge psihologe i psihoanalitičare da se posvete njenoj analizi i istaknu neosporni pedagoški značaj bajke koja pomaže deci u prevladavanju strahova, porodičnih frustracija i teškoća koje donosi odrastanje. “Bajka ne mora, obavezno da ima neko moralno rešenje, ali da bi bila oslobađajuća, mora da reflektuje proces borbe protiv svih vrsta podčinjavanja i autoritarizma, i da projektuje različite mogućnosti za konkretnu realizaciju te utopije“, ističe američki germanista i folklorista Džek Zeps.

Bajka ne poriče zlo, čak i neuvijeno prikazuje svu surovost ljudi i sveta, ali nudi rešenje, pruža optimizam i nadu. Centralna poruka narodnih bajki da se oni slabi, nejaki, obespravljeni, marginalizovani mogu uzdići i pobediti svoje eksploatatore i to taktikom, odnosno tako što će iskoristiti okolnosti koje su mu date i preokrenuti situaciju u svoju korist. Ovaj način taktičkog nadmudrivanja neprijatelja, gde se snaga pobeđuje uz pomoć dovitljivosti, lukavstva i mudrosti, francuski filozof i istoričar Mišel de Serto je nazvao Metis – “umetnost slabog“, po boginji Metis ili Metidi, koja je Zevsu podarila ćerku Atinu, boginju mudrosti. Po De Sertu “Metis“ označava inteligenciju, kvalitet koji sjedinjuje mudrost i lukavstvo.

Gore pomenuti folklorista Zeps mišljenja je da se: “Bajka kazuje da bi proizvela nadu u svet koji izgleda kao da je na ivici katastrofe“. Dakle, bajka nam pruža nadu u mogućnost boljeg sveta.

Neodređenost vremena i prostora, imena junaka koji su atributivnog karaktera, olakšavaju deci, a i odraslima da se lakše identifikuju sa junacima bajki. Motivi čudesnog takođe potpomažu uspostavljanje psihološke distance, što omogućava osobi da se postepeno suočava sa sopstvenim traumatskim iskustvom, koristeći bajku u terapijske svrhe.

Jezik bajke je prilagođen dečijem animističkom pogledu na svet i potrebi da pravda bude zadovoljena. U sigurnom okruženju, uz brižnog roditelja koji će detetu iznova čitati omiljenu bajku, dete će stvoriti realniju sliku sveta i postepeno će savladavati svoje razvojne strahove, kao i zastrašujuće fantazije vezano za različite porodične članove. Postaće svesno procesa unutrašnje transformacije, tj. životnih zakonitosti gde je određena optimalna frustracija neophodna za psihički rast i razvoj ličnosti.

Bajka kao žanr pruža jednu optimističnu viziju života, u čijem središtu jesu napori glavnih junaka da postigne svoj cilj, ali su ti napori nagrađeni. Uspeh je zagarantovan. Srećan kraj bajke, po američkom mitologu Džozefu Kembelu nudi „nepobedivu radost življenja“. Poruka bajke da se napori isplate, i da se zlo može pobediti jesu jedan od glavnih razloga zašto volimo da ih čitamo. Bajke su po skorašnjem psihološkom istraživanju sprovednom u Srbiji i dalje omiljeno štivo koje roditelji biraju za svoju decu.

Categories: Deca i mladi Nauka

Tags: , , ,

Trema kao svakodnevni izazov

Počevši od sedme godine života trema neretko postaje jedan od sastavnih delova naših života i samim tim izazov sa kojim moramo da naučimo da se suočavamo. Zašto baš 7. godina? Tada većina dece kreće u školu i dobija prve ocene, ili počinje aktivno da se bavi nekim sportom. Eto prve prilike za tremu!

U narednim redovima biće reči o tome kako trema nastaje, koji tipovi ličnosti su joj posebno skloni, šta je pozitivna trema, kako se boriti sa negativnom tremom, koja je uloga lokusa kontrole i kako naša motivacija u učenju utiče na razvoj treme i kako se boriti sa istom.

Trema podrazumeva određeni stepen napetosti, tenzije i zabrinutosti pred situacije u kojima treba da pokažemo svoje sposobnosti i znanja. Trema se može razviti kao uvertira pred čitav niz životnih test situacija – kontrolne zadatke, usmeno odgovaranje, vozačke ispite, javne nastupe, upoznavanje porodice partnera i slično. Samim tim trema nas prati od početka školovanja, preko izgradnje karijere, može se reći do kraja života.

Ona se različito ispoljava i ima čitav spektar posledica ne samo kod različitih individua već zavisi i od konkretne situacije u kojoj se osoba nalazi. Često ćemo je prepoznati po ubrzanom lupanju srca, pojačanom znojenju, drhtavici, mucanju i slično. Trema će nas nekad sasvim blokirati, pa ćemo reći stao mi je mozak a nekad će nam se samo činiti da će do toga doći. Važno je da svako prepozna kod sebe koje su tipične situacije koje izazivaju tremu, kako se ona ispoljava i koje su najčešće posledice, to jest kolika je njihova težina.

Što nam je važnije koji će biti ishod određene test situacije, to jest kako ćemo se pokazati, veće su šanse da nas uhvati trema. Ako nam nije mnogo značajno trema će nas najverovatnije zaobići.

Što se tiče vremena koje smo utrošili za pripremu za određenu test situaciju ono nije dobar prediktor treme. Mnogi ljudi smatraju da je trema uglavnom izazvana osećajem osobe da se nije dovoljno dugo spremala. Ipak, neretko ćete čuti da je neko utrošio izuzetno mnogo vremena na pripremu i svejedno ima tremu. O čemu je onda reč? Značajna količina vremena koju je neko utrošio na pripremu pokazuje da mu je veoma stalo do ishoda. Osim toga, ako bi se desio kiks to bi bila prava šteta jer je utrošeno mnogo dragocenog vremena. Samim tim trema ulazi na velika vrata.

Osim toga, često se veruje da su tremi podložnije osobe koje se uglavnom ne pokažu dobro u određenim test situacijama, dakle pod uticajem negativnog prethodnog iskustva. Ni to nije tačno. Neretko se dešava da izuzetno uspešni učenici i studenti imaju konstantnu tremu pred ispite iako su svesni da uglavnom dobro prolaze. Šta leži iza ovog paradoksa? Nedovoljno razvijeno samopouzdanje, ekstrinzička motivisanost ili spoljašnji lokus kontrole.

Kad je u pitanju samopouzdanje jasno je zašto su samouverene osobe manje sklone tremi. Ekstrinzička motivacija ima zanimljivu ulogu u ovoj problematici. Definicija motivacije za učenje je da je ona pokretačka snaga u nama, tendencija ljudi da akademska znanja vide kao smislena i korisna. Motivacija za učenje izražava se kroz učeničko viđenje školovanja i obrazovanja kao relevatnog za sopstvene ciljeve i interesovanja i doživljaja sebe kao odgovornog za sopstvena postignuća i razvijenu samoregulaciju u procesu učenja. Osobe kod kojih je izraženija ekstrinzička ili spoljašnja motivacija prvenstveno motivišu pohvale, nagrade, uopšteno spoljašnja priznanja a ređe samo sticanje znanja. Oni će retko reći da učenje nije merilo znanja i zadržati samopouzdanje uprkos lošijem postignuću. Što je osoba više ekstrinzički motivisana biće izloženija tremi.

Lokus kontrole može biti spoljašnji i unutrašnji. Ljudi s unutrašnjim lokusom kontrole veruju da su odgovorni za događaje koji im se dešavaju, dok oni sa spoljašnjim lokusom smatraju da ne mogu uticati na takozvanu„sopstvenu sudbinu“. Osoba kojoj spoljašnji događaji, drugi ljudi ili situacije mogu lako da naruše sliku o sebi, ima spoljašnji lokus kontrole. Njeno samopoštovanje, njena ideja o sopstvenoj vrednosti, meri se ocenama drugih ljudi. Takve osobe sklonije su tremi.

Pored vrste motivisanosti, lokusa kontrole i samouverenosti postoji čitav niz osobina i stanja koje čine ljude sklonim tremi. Neke od njih su niska tolerancija na frustraciju, perfekcionizam, impulsivnost, anksioznost, izražena potreba za dokazivanjem, nerealna očekivanja, pogrešna uverenja i slično.

Kako trema može da bude pozitivna? Ako nas trema podstiče na dodatno učenja i utvrđivanje gradiva a ne dovodi do blokade u ispoljavanju znanja u test situacijama, to jest ako uspevamo da je kontrolišemo onda se trema može nazvati pozitivnom.

Što se tiče nošenja sa negativnom tremom postoji mnogo načina kako joj stati na put ali je najvažnije da svaka indivodua koja kod sebe prepozna ovaj problem nađe rešenje koje joj najviše odgovara. Neka od oružja za borbu protiv treme su:
1. Spremite se što bolje. Ponovite gradivo i po nekoliko puta. Ako nemate dovoljno vremena ponovite one delove koje slabije znate što više puta.
2. Postavite realistične ciljeve. Naučite da procenite sopstvenu brzinu učenja i način ispoljavanja znanja u datim situacijama i u odnosu na to organizujte pripremu.
3. Ovladajte tehnikama opuštanja. Bilo da je u pitanju joga ili meditacija, muzika ili vežbe disanja-otkrijte šta vama lično pomaže.
4. Setite se situacija u kojima ste postigli uspeh. Što ne bi i sada bilo isto?
5. Okrenite se samopohvalama. Pohvalite sebe tokom učenja! Pozitivne afirmacije imaju značajno dejstvo i kad dolaze od samog sebe.
6. Dajte sebi oduška. Veoma je važno kako organizujete pauze. Prenatrpavanje informacijama samo će pojačati vašu tremu.
7. Istražujte i vežbajte tehnike učenja. Nađite tehnike učenja i pamćenja koje vam najviše odgovaraju.
8. Raspitajte se kod starijih kako su prošli u određenoj test situaciji koja vas očekuje. Možda se brinete bez razloga. Ipak,uzmite ove informacije sa rezervom.
9. Obavezno se naspavajte. Dobar san je veoma važan faktor savladavanja treme, jer ukoliko ste nenaspavani osećaćete se nesigurnije u svakom smislu.
10. Obucite ono u čemu se osećate prijatno i samouvereno. Pokazano je da ovo utiče pozitivno na ishod test situacje. Naravno ne zaboravite da ta odevna kombinacija mora biti adekvatna vremenskim prilikama, mestu događaja i samoj test situaciji.

Ukoliko vas trema zaista ograničava u učenju i ispoljavanju znanja slobodno se obratite porodici i prijateljima za savet. Možete razgovarati i sa psihologom/psihoterapeutom. To nije sramota. Sramota je ne raditi na sebi. Uverite sebe da je trema pobediva!

Categories: Deca i mladi Nauka

Tags: , , , ,

Pismo svima čiji su roditelji emocionalni zlostavljači

Emocionalno zlostavljanje je pojam o kome se danas mnogo teoretiše. Do sada ste hiljadu puta imali prilike da pročitate šta se sve ubraja u emocionalno zlostavljanje i koje su njegove glavne karakteristike. Da ne dužim zato na taj način, radije ću vam predstaviti iskustvo devojke koja je trpela razne oblike emocionalnog zlostavljanja u svom domu, jer smatram da je iskustvena interpretacija često mnogo produktivnija od bilo koje teorijske analize. Ona nam umesto kostiju nudi i meso, dočarava samu srž ovakvog odnosa…

Reč je o devojci Emi koja je tek nakon mnogo godina ovakvog tretmana krenula da se „budi“ i uviđa sve nelogičnosti u postupcima svojih roditelja. Kada je konačno rešila celu zagonetku, ostala je sa osećajem kako bi volela da je tada, kao dete, mogla da pročita nečije slično iskustvo. Zato je rešila da nam svoje daruje iz prve ruke.

Ovako počinje:

„Često poželim da mogu otputovati nazad kroz vreme i uveriti svoj mlađi Self da su njegove emocije bile validne i da je bio u pravu za toliko mnogo stvari koje tada nije ni bio u stanju kompletno da razume“.

A evo i njenih glavnih uvida…

Kada si dete ili tinejdžer, veoma je teško doznati kako izgleda privatan život tvojih vršnjaka i njihovih roditelja, tako da nemaš načina da svoj život sa nečim uporediš. Posebno je otežavajuća okolnost i to ako nemaš odraslog u svojoj blizini, kome možeš da se poveriš. Međutim, čak i kad imaš, situacija je takva da odrasli ljudi ne dozvoljavaju da dečija percepcija roditelja utiče na njihovu (oni najčešće nastavljaju da doživljavaju tvoje roditelje na isti način kao pre tvog opisa). Pitaš se zašto je to tako? Evo zašto.

Tvoji roditelji se verovatno ponašaju potpuno drugačije kada su samo sa tobom!

Ovo donekle važi za sve roditelje, ne samo za one koji emocionalno zlostavljaju svoju decu. Često možeš da vidiš kako roditelj vrišti na tebe, ali u trenutku kada mu zazvoni telefon ne nastavi da vrišti i na svog prijatelja sa one strane žice. Bilo kako bilo, nije u redu da tvoji roditelji nikada nisu toliko srećni i prijateljski nastrojeni kada su samo sa tobom, kao što su kada si okružen drugim ljudima! Ovo je jedna od stvari koje teško da možeš da primetiš kod roditelja tvojih vršnjaka (jer ne znaš kakvi su nasamo sa svojom decom), pa zato deca imaju tendenciju da normalizuju sve što doživljavaju tokom svog odrastanja (veruju da su i njihovi drugovi kući izloženi sličnom maltretmanu i da je to normalno).

Roditelji te mogu emocionalno zlostavljati i istovremeno činiti lepe stvari

Niko nije potpuno dobar niti potpuno loš. Samo zbog toga što su nekad prema tebi i dobri to ne treba da ospori činjenicu da doživljavaš mnoge negativne emocije. Moj otac na primer, je davao pare da treniram bilo koji sport, jer je voleo da posećuje takmičenja, ali zato nije davao novac za hranu, moju odeću, lekove, itd. Suština je da treba da osećamo zahvalnost za sve dobro što su roditelji za nas činili, ali to ne sme da izbriše ili poništi ono negativno.

Ljudi uvek komentarišu pozitivno

Iako su moji roditelji preminuli pre tri godine, ja i dalje uvek čujem isto. Verzija tvojih roditelja koju ti vidiš verovatno nije verzija koju drugi ljudi vide; verzija drugih ljudi je najčešće mnogo pozitivnija. Iskreno rečeno, bilo bi prenaporno da svima koji naprave neki pozitivan komentar uvek objašnjavaš čitavu situaciju koju si proživeo, pa je zato najbolje da se pripremiš da će takvih komentara uvek biti i da na njih ne treba da obraćaš veliku pažnju. Pusti ih ili promeni temu. Mnogo je gore kada očekuješ da svako razume, veruje i empatiše sa onim što si preživeo, posebno zato što mnogi i neće.

Probaj da podsetiš sebe na sve ono što je neprihvatljivo

  • Nije prihvatljivo da te roditelji degradiraju, ponižavaju ili ismevaju!
  • Nije prihvatljivo da te roditelji fizički ili mentalno zanemaruju!
  • Nije prihvatljivo da te roditelj koristi u svojim argumentima protiv onog drugog, kao ni da te optužuje da nekog roditelja voliš više!
  • Nije prihvatljivo da te roditelji iznova optužuju za stvari koje nisi uradio i da ne slušaju šta imaš da kažeš u svoju odbranu!
  • Nije prihvatljivo da te roditelji ne uzimaju za ozbiljno kada imaš nešto da kažeš o svojim mislima ili osećanjima!
  • Nije prihvatljivo da tvoji roditelji odbijaju da ti obezbede hranu ili odeću, ili da te za to uslovljavaju, ili da kažu da ne zaslužuješ ništa drugo zato što su ti obezbedili krov nad glavom, hranu i osnovnu odeću!

Fizičko zlostavljanje nije jedina vrsta roditeljskog zlostavljanja

Ova tema je nešto što je dugo vremena uticalo na moju percepciju mog odrastanja. Čak i kada sam shvatila da je emocionalno zlostavljanje realna i validna stvar, često sam sebe hvatala u razmišljanjima kako ne bih trebala da se žalim jer je fizičko zlostavljanje mnogo gora stvar. Tek sada sam shvatila da sam patila od anksioznosti, depresije i posttraumatskog stresnog poremećaja čitavu deceniju, a da to nisam ni znala; emocionalno zlostavljanje je realno, validno i može uticati na naš život podjednako negativno kao i fizičko zlostavljanje.

Tvoji roditelji su možda mentalno bolesni

Naravno, možda i nisu. Što se mene lično tiče, ja sam odgajana od strane oba roditelja koji su imali po nekoliko neprepoznatih dijagnoza. Nažalost, ovo je nešto što deca godinama ne mogu da razumeju, a čak i kada dođu do nivoa da mogu, to ipak nastavlja da bude veoma toksično. To je takođe nešto što je teško u potpunosti razumeti i prihvatiti sve dok se skroz ne izmestiš iz ovakve zlostavljačke situacije. Ako tvoj roditelj ima zvaničnu dijagnozu, može ti biti od pomoći dok si još pod tim krovom, ako se informišeš o tome kako ta konkretna dijagnoza utiče na njegovo ponašanje. To ti može biti od koristi da njegovo ponašanje za tebe bude manje iracionalno i prediktivnije, ali nikako nemoj da ti zbog toga bude prihvatljivije! Učenje o dijagnozama mojih roditelja mi je razbistrilo mnoge stvari, ali one i dalje nisu postale opravdanje za njihove reakcije. To je kao kada pokušaš da shvatiš zašto tvoj auto ispušta gusti dim. Ti možeš naći razloge zašto se to dešava, ali to i dalje ne čini tvoj auto bezbednim za vožnju.

Nemoj dopustiti sebi da veruješ da zaslužuješ njihov maltretman

Ne zaslužuješ. Kad si dete ili tinejdžer, veoma je lako da pretpostaviš da te tvoji roditelji tretiraju na određeni način zato što si takva osoba ili se tako ponašaš, pa posledično, ako te zanemaruju ti veruješ da je to zato što si loša osoba. Ti si neko ko zaslužuje da bude voljen, da ga neko razume, sluša i shvata ozbiljno. Ne zaslužuješ da te neko vređa, ismeva ili zanemaruje na bilo koji način.

Potpuno je prirodno da osećaš negativne posledice toga što si rastao sa roditeljem koji emocionalno zlostavlja

Ako nisi, i posle nekoliko godina od izlaska iz ovakve situacije, razvio neki mentalni poremećaj, to je dobro. Ako jesi, to je potpuno razumljivo i stopostotno u redu. Nemoj da poričeš sopstvene psihološke ili fizičke probleme, niti da zapostavljaš svoje zdravlje i higijenu. Čak i ako se kod tebe nije razvio neki poremećaj, velike su šanse da ćeš svejedno osećati negativne reperkusije ovakvog odrastanja i da ćeš konstantno morati da se odučavaš od nezdravih stvari koje su ti govorili i radili. U nekom trenutku imaćeš priliku da počneš od početka i brineš se za sebe, pa budi siguran da su ti tvoje potrebe prioritet i tretiraj sebe bolje nego što su to oni nekad radili.

Napisala sam ovaj članak imajući u glavi svoj mlađi Self i nadam se da će naći svoj put bar do neke osobe u sličnoj situaciji i ohrabriti je da veruje i vrednuje sebe.

Emma Durocher

* Emina priča preuzeta je sa sajta Odyssey

Categories: Deca i mladi Ispovesti

Tags: , , , ,

Kako efikasno učiti?

Učenje se ne dešava samo tokom školovanja. Ili barem ne bi trebalo tako da bude. Učenje bi trebalo da bude proces koji nas prati kroz ceo život. Upravo zbog toga veoma je značajno naučiti kako pravilno i efikasno učiti.

Smatram da bi bilo korisno uvesti kurs o tehnikama učenja i pamćenja već u prve razrede osnovne škole kako bi se na vreme naučili principi i olakšalo učenje. Ipak, kažu nikad nije kasno. Danas može da bude dan kad ćete svoje učenje i pamćenje usmeriti u ispravnom pravcu, onom koji najviše odgovara vašim potrebama i aspiracijama.

Za početak korisno je da odredite koji tip učenja vama najviše odgovara: vizuelni, auditivni ili kinestetički.

Osobe sa vizualnim tipom učenja prvenstveno se oslonjaju na čulo vida. Ako volite da učite putem ilustracija, pisanja, pravljenja šema pripadate prvom tipu. Uz vizuelni tip često ide i fotografsko pamćenje – pamćenje u slikama (ili čak dela stranice na kojoj nešto piše) i brzo uočavanje detalja. Ako ste vizuelni tip nemojte se mučiti da snimate predavanja i posle ih preslušavate ili da učite šturo iz knjige. Vama odgovaraju slike, šeme i ilustracije. Ako ih nema u materijalu za učenje napravite ih sami!

Za razliku od prvog tipa, auditivni se prevashodno oslanja na čulo sluha. Na predavanjima bolje pamte ako slušaju a ne ako pišu ili gledaju slike. Obično nisu preterano uredni ali odlični su u imitiranju. Kako im je sluh prvenstveni izvor učenja buka im stvara najviše problema. Ako pripadate ovom tipu može vam pomoći snimanje predavanja, vežbe izolacije zvuka, kao i učenje ponavljanjem naglas.

Kinestetičkom tipu pripadaju svi oni koji često koriste dodir kako bi privukli pažnju, stoje blizu sugovornika, dobro reagiraju na fizičke nagrade poput zagrljaja ili tapšanja. Oni često tekst prate prstom prilikom čitanja jer im je potreban pokret tokom učenja.Vole da koriste glagole tokom ponavljanja gradiva. Ako pripadate ovom tipu slobodno se šetajte po sobi dok učite. Možete i da osmislite neke pokrete za oblasti koje teže pamtite kao asocijaciju. Možda će vam pomoći muzika u pozadini, a za vreme učenja trebaće vam više pauza od prethodna dva tipa.

Bez obzira na to kom tipu učenja pripadate susrećete se sa podvlačenjem. Podvlačenje je mnogo važnije nego što mislite. Ključno kod podvlačenja je – manje je više. Možda zvuči nelogično ali zapravo je sasvim smisleno. Razmislite, ako podvučete skoro sve kako ćete onda znati šta je zapravo važno? Ne želite sebe zatrpavati nepotrebnim informacijama tokom učenja. Kao i komoda sa fiokama i mozak ima svoj prostor i neke vrste fioka. Ako zauzmete previše prostora sa informacijama koje nisu bile neophodne ostaće vam manje mesta za one zaista potrebne.

Dakle, kad ste uvideli kom tipu učenja pripadate i osvestili značaj ispravnog podvlačenja vreme je da se pozabavite tehnikama pamćenja. Važno je da znate da ih ima beskonačno mnogo. Kako beskonačno? Shvatićete kad pročitate činjenice vezane za tehnike pamćenja.

1. Ne odgovara svaka tehnika svakoj osobi.
2. Ne odgovara svaka tehnika različitim predmetima, oblastima i vrstama učenja.
3. Ne odgovara svaka tehnika svim fazama učenja.
4. Tehnike su beskonačne jer ih možete smišljati sami u odnosu na ono što vam je potrebno i što vam odgovara!

Podeliću sa vama nekoliko tehnika pamćenja ali u dalji pohod smišljanja i oblikovanja nastavićete sami. Prilika da pokažete svoju kreativnost!

Neke od produktivnih tehnika pamćenja su:

  • Akrostih – izmišljena rečenica u kojoj prvo slovo svake reči treba da podseti na ideju koju treba zapamtiti. Na primer, ako treba da zapamtimo note na muzičkoj skali – E, G, D, B, onda možemo izmisliti akrostih tipa: EMA GLEDA DUGAČKU BRANU.
  • Lokus metoda – raspoređivanje pojmova koje treba zapamtiti u zamišljenom prostoru. Koristi se za pamćenje do 20 pojmova. Ideja je da odaberemo neko mesto na kome provodimo mnogo vremena i da zamislimo sebe kako šetamo i da zamislimo pojmove koje treba zapamtiti raspoređene po sobi.
  • Povezivanje – koristi se za pamćenje liste sa ili bez redosleda. Od pojmova koje treba zapamtiti pokušajte da stvorite kratku priču. Ako, na primer, treba da zapamtite reči: gušter, pesak, suza, devojčica, možete smisliti rečenicu od datih reči – Devojčica je videla guštera i uplašivši se bacila pesak na njega ali joj je deo upao u oko pa su se pojavile suze.
  • Tehnika kodiranja – tehnika za pamćenje formula. Na primer, jačina delovanja sile se dobija kada se pomnoži masa sa ubrzanjem (F=m∙a) se može zapamtiti kroz rečenicu: Felipe Masa vozač Formule 1 aminovao je početak trka.
  • Tehnika rimovanja – ako imate smisla za prozu možete dodati neku reč u rečenicu koju treba zapamtiti i napraviti rimu.
  • Tehnika ličnih značajnih datuma – pamćenje godina prema ličnim podacima. Recimo treba da zapamtite datum 21.10.2009. Razmislite recimo kakvi ste bili sa 21 godinom? Kad ste dobili prvu desetku? Koja značajna osoba u vašem životu ima 20 godina? Neki sportista koji nosi broj 9? Ovo su samo primeri.
  • Tehnika ilustracije po asocijaciji – slika koja vas podseća na tekst koji treba da zapamtite. Recimo treba da zapamtite opis nekog muzičkog instrumenta. Možda vas taj opis bude podsetio na neku drugu sliku koju ćete stvoriti u svojoj glavi a koja će biti upečatljiva.

Kako biste efikasno učili najvažnije je da budete samosvesni, introspektivni, posvećeni i kreativni.

Srećno!

Categories: Deca i mladi Nauka

Tags: , , , , ,

Moje seksualno obrazovanje: Odgovor na novopečeni obrazovni paket

Mediji su već nedeljama zaokupljeni uvođenjem seksualnog obrazovanja kao obrazovnog paketa u predškolske i školske ustanove. Nema čiji se glas nije našao u etru – javnih ličnosti, manekena, sociologa, psihologa, profesora, itd. Uglavnom, stvar se svodi na dva tabora. Sa jedne strane su oni koji zagovaraju praćenje ovakvog „svetskog“ trenda, a sa druge oni koji ga aktivno osporavaju pod velom da je neprimeren na raznim nivoima (kulturološkom, uzrasnom, ideološkom, sadržinskom).

Moj glas će ovde pokušati da problematiku sagleda iz tri, veoma lične perspektive, a podržane praktičnim, životnim primerima. Pojasniću kako ja vidim ovo pitanje iz pozicije Ja – Dete, Ja – Roditelj i Ja -Stručnjak.

Ja – Dete

Moja mama spadala je oduvek u red onih mama koje su pošto-poto želele da ostave utisak emancipovanih, savremenih žena. Ovaj trend nije zaobišao ni njenu roditeljsku ulogu. Uvek je pratila sve novotarije na tržištu roditeljstva i nastojala da bude „In – Mama“. Tako mi je jedne Nove godine kupila sasvim neobičan poklon, primeren ovakvim standardima. Kao i svake prethodne, i ove novogodišnje noći uoči moje sedme godine, nisam uspevala da izdržim do famozne ponoći, pa sam navaljivala da poklon požuri. Otvorila sam ga s nestrpljenjem i nabojem uzbuđenja svojstvenog detetu tog uzrasta i ugledala malenu knjigu, prepunu dečjih ilustracija, sa naslovom „Kobajagi donela me roda“. O da, znala sam tad već da čitam, čak i latinicu, jer su to zahtevi modernih mama. Bacila sam pogled unutra i na prvom mestu gde se knjiga otvorila ugledala ilustraciju muškarca i žene u kadi, potpuno nagih. Sve je bilo tu, predamnom, na izvolte – njegov ud, ženine malje ispod pazuha i na ženskoj regiji. Nisam dalje listala, a oči širom otvorene od prethodnog uzbuđenja sada su se natopile suzama. Otrčala sam u drugu sobu, uhvatila se za kolena i zajecala.

Mešavinu neprijatnih osećanja koja su me spopala i sada mogu da osetim – stid, užasna sramota, gađenje, bes i tuga. Očigledno mi je tek sada da mama nije pogodila ni sadržaj, ni vreme, ni način. Bez ikakve najave, žena koja nikada ranije nije pričala sa mnom o seksu, o dolaženju beba na svet (jer ja sam njena poslednja beba, pa valjda nije morala da me priprema), sada sasvim netaktično pokušava da me pripremi za svet odraslih. Od prošlogodišnjeg plavog pamučnog mede, sa kojim sam i tada još uvek spavala, prešli smo na seksualno obrazovanje, sa skarednim sličicama koje tobož trebaju da deluju simpatično deci mog uzrasta, i sve to uvijeno u šljašteći roze ukrasni papir. Ubedljivo najgori poklon ikada! Da li ovako uvodimo decu u svet odraslih? Da ne spominjem činjenicu kako sam mnogo godina kasnije mislila da umirem kada sam dobila prvu menstruaciju…

Zbog neraspoloživosti fotografija iz moje knjige na internetu, evo čisto utiska radi ilustracije iz knjige “Kobajagi nije ti ništa”, koju je te iste Nove godine dobila moja starija sestra (10 godina); naravno od mame…

Ja -Roditelj

Danas sam roditelj trogodišnje devojčice, pa smatram da imam pokriće da govorim i iz ove perspektive. Ono što intuitivno zapažam, ne oslanjajući se na svoju struku, je da deca umeju da razlikuju prijatno od neprijatnog. Od prvih dana, od samog rođenja, ona negoduju kada im je nešto neprijatno (kada su gladna, kada im se spava, kada nisu presvučena) i isto tako umilno spavaju, razgledaju ili se smeše kada se osećaju prijatno. Njima ne treba nikakvo obučavanje za razlikovanje ova dva stanja; možda ne znaju da objasne uzrok, ali savršeno dobro znaju da ocene da li im nešto godi ili ne.

Moja devojčica zna da odmakne glavu ako joj ne prija kad je češkam, obriše obraz rukavom kada je neko suviše jako poljubi, prekrsti ruke kada joj nije do zagrljaja. I iz iskustva znam da to čine i ostala deca.

Dakle, deca prepoznaju svoje emocije, možda ne do u tančina i ne prave suptilne razlike među njima, ali zasigurno znaju da li im se nešto dopada ili ne. Ono što jeste problem, to je što najčešće ne znaju da iskomuniciraju svoje emocije, da kažu kako se osećaju i često ne znaju kako da ih ispolje.

Nekada ih ispoljavaju na veoma sirov, preintenzivan, neadekvatan način (u vidu poznatih temper tantruma), a nekada ih guše zbog direktnih ili pak implicitnih roditeljskih zabrana. Klasičan primer direktne zabrane bio bi „Nemoj da plačeš, ništa nije bilo, proćiće!“ To je čest uzvik roditelja usmeren detetu koje je palo u parku. Ovim se poručuje da tuga ili bol moraju da se sakriju, da nisu adekvatne, da je plakanje znak slabosti, pa sa takvom porukom dete nastavlja da korača u svet uz nastojanje da se distancira od ovakvih „nepoželjnih“ emocija. Tipičan primer implicitne zabrane bio bi „Pa pusti tetku da te poljubi, što si takav/a“, gde se detetu šalje poruka da prihvati i istrpi neko ponašanje iako mu se ne dopada, jer u suprotnom nije kulturno i dobro dete. Zamislite samo konsekvence ovakve zabrane po život odraslog čoveka.

Ako pažljivo osmotrimo izneto, vidimo da to nije institucionalni problem, i da time ne treba da se bave isključivo vaspitno-obrazovne ustanove. Problem je mnogo širih razmera, problem je društveni! Ako zamaglimo ovakav problem, onda u fokus pada seksualno obrazovanje, a ulogu u njegovom obučavanju preuzimaju vrtići i škole. Tako dolazimo do one čuvene da od šume ne vidimo drvo.

Po meni bi bilo ispravnije baviti se emocionalnim razvojem naše dece i to na globalnom nivou, ne isključivo uz pomoć obrazovnih ustanova, već kao društvo u celini, sa roditeljima kao glavnim predstavnicima na čelu. Potrebno je osvestiti činjenicu da je svaka emocija prirodna (iako nekad i neprijatna), kao i da svaku treba izraziti. Akcenat bi trebalo da bude na prepoznavanju emocija i njihovoj adekvatnoj ekspresiji, nasuprot gušenju i suzbijanju emocija koje kasnije rezultuje sirovim, nataloženim i neprimerenim ispoljavanjem (agresivnim ili čak autodestruktivnim).

Deci nije potrebno seksualno obrazovanje kao još jedna vrsta edukacije u nizu, bremenita informacijama i teoretisanjem, već emocionalno obrazovanje, koje bi kao aktere ovog procesa uključilo i roditelje.

Ponavljam, ne radi se o tome da deca ne umeju da prepoznaju nasilje, seksualno zlostavljanje ili bilo koju vrstu maltretmana, već su izgubili sposobnost da se povere i  objasne da su uplašena, tužna ili besna. Poljuljano je nešto mnogi bazičnije, a to je osnovni osećaj sigurnosti i poverenja u Odgovornog, Razumevajućeg i Dostupnog Odraslog.

U ovom civilizacijskom trenutku, opterećeni zahtevima koji se pred njih postavljaju (prekovremeni rad, konstantna briga oko materijalne sigurnosti, pritisci usled rokova, itd.) roditelji su postali emocionalno nedostupni za svoju decu. Dolaze kući sa porukom kako su umorni, kako su se naradili, kako je baš bio naporan dan, kako im samo treba malo mira i sna, i time iako ne želeći, detetu automatski šalju poruku blokade. Deca upadaju u mehanizam „poštede roditelja“, koga neće dodatno da uznemiravaju svojim problemima. I eto korena koji rađa distancu i nepoverenje, jer se roditelj doživljava kao nedostupan.

Dok ovo pišem u glavi mi naviru sećanja na jednu moju klijentkinju (16 godina) koja mi je ispričala svoju potresnu priču, a koja dobro oslikava opisano. Imala je svega 4 godine, kada je mamu u prodavnici pitala da li imaju novca da kupe flomastere. Mama ju je tada čvrsto zagrlila i plakala, uz reči: „Koliko si ti dobra devojčica, ti nikad ništa ne tražiš, uvek si mirna i nikad ne praviš probleme“. Iako na prvu loptu ova izjava deluje prilično benigno, devojčica je izvukla pouku kako je način da ostane dobra, taj da se nikada više ne žali i ne opterećuje mamu. Tako je danas, nakon godina samostalnog proživljavanja svih svojih patnji, na psihoterapiji zbog teške depresije i samopovređivanja.

Drugi scenario je onaj u kome deca šalju signale da se nešto ozbiljno dešava, ali nema ko da ih prepozna i uoči. Obično isprva reaguju povlačenjem i to je ono što se slabo registruje i uglavnom pripisuje detetovom „mirnom karakteru“. Međutim, moramo biti senzitivni kao roditelji i na te sitne, potpražne signale koji ukazuju da se uobičajeni psihološki svet deteta iz nekog razloga promenio. Roditelji primete tek kada se dete potpuno distancira, saseče komunikaciju ili svoju frustraciju počne da manifestuje u agresivnoj formi. To me podseća na drugi primer, takođe iz moje prakse, gde je veoma zaposlena mama dovela sina (17 godina) na terapiju, tek kada je počeo da lomi sve po kući, iako je već tri godine unazad pokazivao znake očite povučenosti i anksioznosti.

Ja – Stručnjak

Ova pozicija omogućiće mi da dodatno, primerima iz prakse, potkrepim ideju kako deca osećaju razliku između dobrog i lošeg, ali ne znaju šta sa tim da urade.

Primer br. 1 – Ovaj primer služi da naglasi važnost poverenja u odraslog, ne nužno roditelja, već i nastavnika, ako je roditelj iz nekog razloga nedostupan. Njime bih želela da istaknem činjenicu kako je dete shvatilo da je zlostavljano, ali zbog propusta da iskaže svoje emocije, da ih verbalno obradi i da ukaže nekome poverenje, situacija nije sanirana dugi niz godina, a posledice su nažalost kobne. Reč je o devojci (22 godine) koja je od sedme do 15-te godine bila žrtva seksualnog zlostavljanja od strane trenera. Po njenim izjavama se jasno vidi da je devojčica od samog starta bila svesna da su radnje koje se dešavaju pogrešne, ali je isprva bila zastrašena ucenama od strane zlostavljača. Kasnije, nije našla prostora da se nekome poveri jer su se roditelji razvodili, a nakon toga, kada je ostala sa mamom, nije želela da joj ovo kaže jer ju je mama odbijala izjavama kako je sada vreme da se konačno bavi svojim životom, jer je ona već velika. Nekomuniciranje, ćutanje i trpljenje, a kasnije preplavljenost stidom i krivicom, odveli su je u par navrata u pokušaj suicida. Ovim se potvrđuje da decu nije najvažnije učiti nazivima polnih organa, razumevanju „igara milovanja“, vrstama dodirivanja i pravima nad svojim telom. Ona znaju šta je pogrešno, ali ne znaju šta sa tim da rade. Štaviše, u stanju su takođe da procene „sumnjiv“ roditeljski telesni kontakt, ali im zbog unutrašnjih zabrana, stida i straha ne pada napamet da tako nešto prijave.

Primer br. 2 – Ovim primerom želim da pokažem kako su deca u stanju da registruju gotovo svaku vrstu maltretmana, a ne samo seksualnu i to skoro nepogrešivo rade. Reč je o mladiću (26 godina) koji je tokom čitave osnovne škole bio žrtva bulinga. Kada se poverio majci dočekao ga je odgovor: „Ljudi se dele na dve kategorije, oni koji nauče da plivaju i oni koji tonu, moraš naučiti da se brineš za sebe,ne mogu ti ja stalno rešavati probleme“. I ovde na delu vidimo koren problema, a to je gubljenje kontakta, udaljavanje na relaciji roditelj-dete, nerazumevanje i odsustvo slušanja onoga šta nam dete govori. Zato mislim da emocionalni razvoj treba da bude oblast namenjena svim članovima društva, ako želimo korenite promene.

Primer br.3 – Velika pompa oko uvođenja seksualnog obrazovanja digla se upravo zbog uverenja da iza ovakve „malverzacije“ stoji gej lobi, te da je ovo zaobilazni pokušaj da se homoseksualnost uvede na mala vrata. Ovim primerom želim da osporim i ovakvu tvrdnju, jer dete koje je gej će nepogrešivo proceniti ovu svoju sklonost i u odsustvu bilo kakve obuke, isto kao što će i heteroseksualno dete ostati hetero makoliko ga suprotno obučavali i nudili mu obilje seksualnih varijacija. Suština nije u šta će neko izrasti, već opet u našoj otvorenosti da nam se poveri, spremnosti da razumemo i nastojanju da detetu olakšamo proces komuniciranja vlastitih potreba. Moj klijent (23 godine) spoznao je da ga zanimaju osobe istog pola već vrlo rano, u predškolskom uzrastu. Godinama nije našao način da ovo ispostavi svojim roditeljima, te se njegovo odrastanje svelo na konstantno balansiranje između dva zla – ili će da nastavi da krije, a onda je kriv jer nije potpuno iskren prema roditeljima, ili će im reći, ali onda rizikuje da ga potpuno odbace. Dana kada je rešio da otkrije svoju tajnu, njegovo proročanstvo se delom obistinilo, jer otac više nije hteo da čuje za njega. Mada, i bez ovog fatalnog ishoda, njegov unutrašnji konflikt u trajanju od par godina uzeo je danak tako što je postao visoko depresivna osoba.

EPILOG

Škola se kao vaspitno-obrazovna ustanova do sada bavila isključivo razvojem intelekta, bildovanjem akademskog postignuća i disciplinovanjem mladog bića da bude pokorno i poslušno. Ako u budućnosti želimo da imamo kompletnog i zadovoljnog čoveka nužno je pomeriti fokus. Umesto seksualnog obrazovanja i teorije, važnije je posvetiti pažnju emocionalnom razvoju, odnosno emocionalnom obrazovanju i njegovoj praktičnoj primeni.

Kada početi sa emocionalnim obrazovanjem?

Što pre, još u vrtiću! Opet kroz majčinsko iskustvo, zapažam kako u vrtićima postoji trend da se prati razvoj verbalnih, manuelnih i motoričkih sposobnosti. Na kraju svake godine dobijamo detetov portfolio u kome se nalazi tabela sa krstićima koji označavaju kada je dete uspelo da ovlada svakom konkretnom veštinom. Poseban odeljak rezervisan je za utisak o detetovoj adaptaciji na vrtićku sredinu, gde se kao jedan od glavnih parametara adaptacije uzima prisustvo/odsustvo plakanja. Dakle, već ovde postoji prećutni imperativ da je ispoljavanje tuge nepoželjno, pa je intervencija usmerena na njeno sankcionisanje, a ne na razumevanje detetovog unutrašnjeg sveta.

Ako se mi ne trudimo da razumemo decu, ako im ne omogućimo da adekvatno ispoljavaju sve svoje emocije (prijatne, kao i neprijatne), kakvu im osnovu dajemo za budući razvoj, da li će biti u stanju da sami sebe razumeju?!

Mala digresija

Nastavimo li da jurimo za pomodnim trendovima kao pokondirene tikve, nerazumevajući kontekst u kome su nastali, proćićemo kao sa inkluzivnim obrazovanjem. Ono je ugledalo svetlost dana u daleko imućnijim zemljama, gde koncept zone narednog razvitka može da se ispoštuje. Takve zemlje imaju dovoljno sredstava da svakom učeniku sa posebnim potrebama omoguće personalnog asistenta, koji će pospešiti kako detetov proces adaptacije, tako i snalaženje u intelektualnim zahtevima nove sredine. Kod nas je ovaj koncept rupio kao kometa, prenet je bez ostatka, u originalu, bez vođenja računa o materijalnim i drugim ograničenjima. Zato smo umesto zadovoljnog, uklopljenog deteta, sa većom šansom za razvoj svojih potencijala, dobili sa jedne strane stigmatizovano i odbijeno dete, a sa druge nepodržavajuću i podrugljivu sredinu (ovo opet ne pričam napamet, već na osnovu razmene sa kolegama koji rade u osnovnim školama!).

Bojim se još jednog pesimističnog scenarija u nizu, ako se seksualno obrazovanje, uz odsustvo svake refleksije i kritičnosti, uvede u naš obrazovni sistem. Moramo uzeti u obzir specifičnosti našeg podneblja, naše sklonosti i naše mogućnosti.

Categories: Deca i mladi Ispovesti

Tags: , , , , , , , , , ,

Paradoks vezivanja: Što je neko gori prema meni, teže ga ostavljam!

Logika zdravog razuma nalaže da volimo da budemo u blizini nama dragih osoba, a da se klonimo osoba koje su po nas loše. Međutim, u praksi je to često drugačije.

Gomila primera svedoči o tome da nekada neprimereno dugo ostajemo u odnosima sa ljudima koji su po nas naročito loši. Takvi su slučajevi u kojima deca koja odrastaju pored jako loše, kontrolišuće, čak agresivne majke, kada odrastu ne mogu da je ostave, osamostale se i nastave svoj put odrastanja, iako je vreme za to odavno došlo. Zatim slučajevi gde u porodici vlada fizičko, seksualno ili psihološko nasilje nad detetom, koje uprkos tome ostaje uz roditelje da ih čuva u starosti, jer bi se u suprotnom osetilo jako krivo što ih stare i nemoćne napušta. Takođe, slučajevi gde žrtve kontinuiranog silovanja „biraju“ da ostanu uz svoga agresora čak i kada imaju prilike za beg, a kada kasnije čuju da se zlostavljaču nešto loše desilo ili da je nakon više godina preminuo, osećaju istinski žal i gubitak. Da ne pominjemo partnerske odnose u kojima neko očigledno trpi nečije krajnje nedolično ponašanje. Sve ovo čini se nelogičnim, nerazumnim i paradoksalnim, pa ipak – dešava se.

Mnoge psihološke teorije ponudile su svoje odgovore na to šta je u korenu ovog problema i pokušale da objasne zašto pojedine osobe prolongirano ostaju u ovako hostilnoj simbiozi.

Jedna od razvojnih teorija, teorija afektivnog vezivanja, najdetaljnije se bavi osnovama ljudske vezanosti za druge osobe, u prvom redu za majku, i stvaranjem prvih osećaja bliskosti. Čuveni psiholog Harlou, predstavnik ove struje, svojim eksperimentom sa rezus majmunima pokazao je kako je u osnovi ovakvog vezivanja nežnost i toplina majke, a ne njena sposobnost da podmiri detetove fiziloške potrebe. U njegovom eksperimentu sa veštačkim majkama jasno je dokazano da će majmuni pre ići kod toplog, plišanog modela mame koji nema da im ponudi hranu, nego kod žičanog, hladnog modela majke kod koga je flašica sa mlekom. Harlou je ovim eksperimentom potkrepio tezu da se ljubav ne naslanja na funkciju hranjenja, te da nije sekundarni motiv. Stiče se utisak da je onda prirodno da se vezujemo za topla, nežna, brinuća bića, a da ćemo se hladnih, neresponzivnih i grubih kloniti kao da smo za to genetski programirani.

Pa ipak, kako ovim da objasnimo sve navedene primere?

Teorije objektnih odnosa, takođe su zadužene za objašnjenje ranog emocionalnog razvoja. Smatraju da je za ovaj razvoj ključan kvalitet i karakteristike dijadnog odnosa majka-dete. Ovaj odnos predstavlja razvojni događaj u kome dete izgrađuje svest o svetu oko sebe i istovremeno svest o sebi kao nezavisnom biću. Razvoj deteta ovde se razmatra kroz prirodno pomeranje od nediferenciranog (simbiotskog stanja u kome je dete „stopljeno“ s majkom) do stanja diferenciranog postojanja kada se dete putem separacije formira u zasebno biće. Navodi se da će ovaj most biti uspešno pređen ako je prisutna „dovoljno dobra majka“, a to je ona koja će u jednom trenutku omogućiti i podržati dete u procesu odvajanja. Grubo rečeno, u zdravom odnosu majka-dete, kao bazi za zdrav psihološki razvoj deteta, dobra mama će težiti da detetu što bezbolnije obezbedi proces odvajanja i osamostaljenja. Sa druge strane, loša mama će, ako je hladna i emocionalno distancirana uvesti dete u autističnu psihozu (ovo je jedan od načina za tumačenje razvoja autizma kod dece), ili ako je suviše kontrolišuća, držaće dete u simbiotskom odnosu po svaku cenu, čime će onemogućiti njegovu diferencijaciju i kasniju separaciju.

Ovo se čini kao ozbiljan pokušaj objašnjenja toga zašto neke osobe nisu u stanju da napuste osobu koja im zagorčava život. Pa opet, ovakvim tumačenjima kompletna odgovornost za ostanak u lošem odnosu svaljuje se na „lošu“ osobu, u ovom slučaju majku, a minimizira se učešće same osobe koja ostaje. Da li treba da se pomirimo sa ovakvim objašnjenjem? Ok, imao/la sam lošu mamu koja mi ne dozvoljava da je ostavim i ja tu ništa ne mogu da uradim po tom pitanju!

Da li su ljudi baš toliko bespomoćni? Gde je tu agensnost, sloboda izbora, lična odgovornost?

U klasičnoj psihoanalizi, donekle se čini da je izbegnut ovaj problem. Frojd uvodi pojam primarne identifikacije, kojim nastoji da objasni najraniji i najvažniji vid emocionalnog vezivanja za roditeljske uzore. Po njemu, ovo je psihički proces kojim se osoba empatički povezuje sa osobama kojima se divi, odnosno sa roditeljima kao prvim predstavnicima njegovog sveta. Kasnije, to je osnovni uslov za sveukupnu uspešnu socijalizaciju deteta. Međutim, u određenim slučajevima, kada uzori sa kojima dete treba da se identifikuje nisu poželjni, javlja se identifikacija sa agresorom – mehanizam odbrane koji označava poistovećivanje subjekta sa ugrožavajućom osobom, sa ciljem da se strah od njega ukloni ili makar ublaži. Identifikacija sa agresorom posebno je karakteristična za decu koja se osećaju ugroženom i bespomoćnom. U slučaju poistovećivanja sa neprijateljskom osobom, dete, kao bespomoćna osoba, nastoji da pobedi svoj strah tako što će „unošenjem” osobina „agresora” izmeniti sebe i postati mu sličan. Time, nesvesno, nastoji izbeći strah od osobe od koje preti opasnost.

Vidimo da je ovde odgovornost za ostajanje uz lošu osobu situirana u “žrtvi”, te ova teorija može biti objašnjenje mehanizma ostajanja u neizdrživim okolnostima, ali ona svojim pesimizmom ne nudi ideju šta osoba može da uradi po tom pitanju. Dakle, ona je tu, zaglavljena, trpi, razlozi zbog kojih to radi su jasni, ali ima li svetla na kraju tunela? Može li se izbeći ova zamka, kako pobeći? I, šta je sa svim onim osobama koje su žrtve nekog neprijateljskog odnosa, a zbog toga nisu postale nalik agresoru? Šta je sa svim tim dobrim, osećajnim osobama koje i dalje trpe i nemaju snage da ostave svog progonitelja? Čini se da nije dovoljno dati razlog zašto neko nešto radi, već je nužno odgovoriti i na pitanje zašto neko nešto ne radi, u ovom slučaju, zašto ne napušta sumanute okolnosti.

Teorija konflikta Kurta Levina, primenjena na ovu problematiku, rekla bi da ljudi ostaju u statusu quo jer imaju konflikt unutrašnjih motiva, tzv. intrapsihički konflikt. Levin je govorio o tri vrste ovakvih konflikata, ali se njegova teorija ponajbolje može primeniti u ovom slučaju, pozivanjem na konflikt ambivalencije, odnosno konflikt istovremenog privlačenja i odbijanja. Osoba, u svetlu Levinove teorije, istovremeno ima dovoljno razloga za ostanak i isto toliko razloga za odlazak iz nepovoljnog odnosa. Dakle, pitanje odlaska od loše osobe je i poželjno i nepoželjno, odnosno prožeto ambivalencijama. Levinova teorija je kadra da rasvetli razloge zbog kojih osoba ostaje u odnosu, kao i razloge zašto želi da ode, ali se ipak zaustavlja samo na opisu ovog egzistencijalnog grča.

Teorije izbora, kakav je konstruktivizam, u stanju su da unesu dozu optimizma u celu priču. One isprva osobi koja je zarobljena vraćaju odgovornost i navode da je to njen vlastiti izbor, što jeste jedno teško i bolno saznanje, ali takva pozicija, subjekta u konačnoj instanci, jedina vodi oslobođenju i akciji. U ovoj teoriji, imati slobodu izbora znači birati između dve stvari onu koja ti se čini poželjnijom, ili narodski rečeno birati ponekad između dva zla. Pošto u ovim slučajevima iz prakse osobe biraju da ostanu uz lošu osobu, postavlja se pitanje šta ovim činom žele da izbegnu? Naime, pretpostavlja se da je alternativa odlaska potencijalno više ugrožavajuća, te terapijski rad treba usmeriti ka tome šta su za dotičnu osobu implikacije ove druge alternative – možda će odlazak od surovog roditelja, od partnera zlostavljača, od silovatelja, provocirati scenario koji je daleko neizdrživiji, možda je to dokaz da sam ja loša osoba kada sam u stanju da ostavim roditelja koji mi je podario život, možda me je strah od osvete koju su spremni da preduzmu partner ili silovatelj, možda se bojim kako me niko neće “tako” voleti, možda nemam ideju kako bi se snašao/la van ovih odnosa, možda me je strah od samoće, itd. Ovo su samo neki od prikaza toga kako suprotna alternativa može biti pogubnija.

Optimizam ovakve teorije ogleda se u ideji da ona nastoji da osobi pruži zdraviju alternativu, nastoji da razuveri uverenje osobe da su to jedine dve alternative koje joj život pruža, da je ohrabri da svoj život konstruiše na drugačiji način, da joj vrati u fokus koncept o aktivnoj i agensnoj osobi pred kojom je sloboda izbora. Saznanje da sam ja ta osoba koja bira da bude zarobljena nekim odnosom, sa sobom povlači i osvežavajuće saznanje da sam ja upravo i ta osoba koja može da izabere da taj odnos napusti, moja sudbina je u mojim rukama i ja imam kontrolu nad tim kuda će moj život ići.

Naš razvojni zadatak je da se pre ili kasnije odvojimo od svojih roditelja. Neki roditelji će nas na tom putu osnaživati, a neki osujećivati. Međutim, na nama je da presečemo, i to tako da ne ponesemo sa sobom mučni osećaj krivice jer – radimo zdravu stvar! Takođe, naš životni zadatak je da napustimo ljude koji nas ugrožavaju. I nema opravdanja u tome što nas oni drže zarobljenima, jer jedini ko nas može držati zarobljenim smo mi sami.

Jedino reinterpretacijom svoje životne perspektive možemo zauvek pobeći iz mentalnog zatvora koji smo sami skrojili!

Categories: Bračni i partnerski problemi Deca i mladi Emocije Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , , ,