Razvod braka: Žig koji se nosi ceo život ili prilika za sretniji život?
Na fb stranici Lola magazina ovih dana povela se oštra polemika oko toga kakve posledice po kvalitet života deteta ostavlja razvod braka. Sa jedne strane su ekstremna gledišta kako današnje žene imaju prenizak prag tolerancije i kako se olako razvode, pa se čak navodi i da je jedino opravdanje da se malom biću sruši ceo svet onda kada postoji nasilje među partnerima. Takođe, dodaje se da savremene žene ne žele ništa da trpe i žrtvuju, kako su to nekad radile naše bake „lavice“. I konačno, razvod se sagledava kao žig koji dete nosi ceo život. Na drugoj strani su ostrašćeni odgovori koji govore u prilog tome da žene i ne treba ništa da trpe, da dete nakon razvoda ima podjednake šanse da bude sretno, baš kao i deca koja odrastaju u kompletnim porodicama, kao da je i upravo žena koja se sama „bori“ da odgaji dete veća lavica od prethodno pomenutih.
Čini mi se da je na ovom mestu izlišno donositi presudu u korist jednog od dva čopora lavica i da je mnogo sržnije pitanje položaj deteta/dece u kontekstu razvoda braka. Psihologija je ovde pozvana da bude nepristrasna, objektivna i naučna u sagledavanju ove problematike, ali to nikako ne znači da treba da se odluči kome će držati stranu. Štaviše, ako bi se i odlučila za jednu od pozicija ne bi se ni zvala naukom već teorijom zavere, koja diskriminiše, etiketira, stigmatizuje ili kako god to želite da nazovete.
Zato ću se u daljim redovima uzdržati od svake moguće generalizacije i pokušati da pružim širu perspektivu. Za početak, mora postati jasno da pravila nema. Svaki razvod nije nužno bolan i traumatičan, pogotovo ako je reč o civilizovanim ljudima koji će nadalje sarađivati u najboljem interesu deteta. Takođe, razvode se dvoje odraslih, a ne roditelj od deteta! To implicira da oni više nisu mogli da pronađu dovoljno dobrih razloga da bi ostali zajedno, ali ne povlači automatski za sobom ideju da će roditelj koji je otišao biti manje prisutan i dostupan detetu. Štaviše, često se dešava da odlazeći roditelj počinje da preuzima veću inicijativu i radije koristi svoje slobodno vreme za interakciju sa detetom, nego onda kada mu je dete bilo pred nosom. Znamo nažalost i one roditelje koji u paketu sa supružnikom i dete proglase bivšim i nestanu bez traga (ovo podjednako važi i za žene i za muškarce). A pored toga, imamo i primere gde je razvod znak nastavka bitke, koja sada poprima još drastičnije razmere, a ne pokušaj kapitulacije. U tim slučajevima se dešava da osujećeni roditelj koristi sve svoje mehanizme da se preko deteta osveti bivšem supružniku, a dete postaje žrtva emocionalnog incesta. Ono što je isprva izgledalo kao borba za detetovu dobrobit lagano se pretvara u sebičnu igru zaštite svog povređenog ega.
Kako vidimo, scenariji su razni. Razvod je po dete nekad bolje rešenje, nekad gore, a nekad samo nastavak identične agonije koja se odigravala i iza kulisa braka.
A šta je sa pokušajima da se brak po svaku cenu sačuva pod velom ideje da je za srećno detinjstvo neophodan kompletan porodični sistem? Istina je da se poneki brakovi danas završe pre nego što su isprobane sve opcije i da se ovakva odluka može doneti impusivno i nepromišljeno. Tada možemo reći da je šteta, po dete, po supružnike, po ceo sistem. Međutim, to ne znači nikako da u braku moramo biti bezgranično tolerantni. Granica mora da postoji! Na moje psihoterapijske seanse podjednako dolaze deca „oštećena“ lošim razvodom, kao i lošim brakom. Posledice po detetov razvoj nisu ništa benignije kada je reč o „nasilu“ održavanom braku, ma koliko se roditelji trudili da on naoko funkcioniše. Pritom, ne mislim na opstajuće brakove bremenite fizičkim ili verbalnim obračunavanjima. Ne, deca su fini, osetljivi radari koji registruju i mnogo manje od toga. Oni primećuju odsustvo komunikacije, izostanak osmeha, blizine i topline. Ne možemo ih zavarati. Za njih je svaka predstava, ma koliko delovala autentična, zapravo loša predstava, samim tim što je predstava.
Hajde da vidimo posledice! Među najčešćim se izdvajaju depresija, anksioznost, delinkventno ponašanje (zloupotreba supstanci, krađe, alkoholizam), agresivno ponašanje, povlačenje u sebe, popuštanje u školi, laganje, manipulacija,… Ovo su posledice koje po decu ostavlja loš razvod isto koliko i loš brak. Zato je važno biti odgovoran prema deci i prosuditi u njihovom najboljem interesu. Ako je trenutno loš brak još uvek popravljiv, onda treba zavrnuti rukave i aktivno nastojati da se on unapredi. Odlaganje, pasivno čekanje ili puko tolerisanje neće doneti očekivanu promenu. Isto važi i za razvod. On nije brzopotezno rešenje koje će nam prekratiti muke. I on zahteva puno truda i zalaganja da bi njegov plod bila srećna i zdrava deca. Dakle, oba zahtevaju ulaganje!
Diskusiju ću završiti komentarom koji je ostavljen ispod pomenutog teksta, a koji mi se čini najprimerenijim:
„Decu čine nesretnim loši odnosi, pa bili oni u braku ili izvan njega.“