Author: Leonora Pavlica

Samopovređivanje: Kazna, zadovoljstvo ili olakšanje?

“V. je počela da dolazi kod mene tokom zime. Žalila se na bezvoljnost, zastoj na fakultetu, nedostatak motivacije i koncentracije. Kako su seanse odmicale osećala je više poverenja da otvori i dublje teme. Pokrenute su priče o nesigurnosti, o njenom doživljaju sveta kao paklenog mesta u kome niko nije dobar, a ona ponajmanje. Konačno, ispovedanje da čuje glasove u glavi, neprijatne, koji iz tame dozivaju njeno ime. Slutila sam na najgore. Meseci su odmicali, došlo je leto, a V. je i dalje bila potpuno obučena, do grla, dugih rukava i dugih nogavica. Napolju je trista stepeni, ona se znoji, ali nikako da se prešalta na laganiju garderobu. Isprva sam mislila da je to zato što je nezadovoljna svojom figurom, jer sam kroz razgovore saznala da je u više navrata imala anorektične, a povremeno i bulimične simptome u vidu prejedavanja i povraćanja. Bila je lepa i skladno građena. Ipak, sebi je bila najgora, spolja, a i iznutra. Ljudi nisu dobri, ali ni ona sama nije, pa ni ne zaslužuje ništa dobro, uveravala me je dosledno.

Jednoga dana rešila je da se poveri skroz. Ona je višegodišnja žrtva seksualnog zlostavljanja, koje je otpočelo tokom osnovne škole, a nastavilo se progresivno jer je bila zastrašena pretnjama da će joj ubiti roditelje ako im bilo šta kaže. Kasnije, kada je odrasla i kada je shvatila da su pretnje jalove, više od vlastitog stida nije mogla da se poveri. Tokom ovih traumatičnih godina usvojila je ritual seckanja žiletom, po rukama, butinama i stomaku. Celo telo bilo joj je izrezbareno, pa otud potreba da prikrije ovako unakažene delove tela tonom garderobe, čak i leti…”

Kada toliko dugo trpiš bol koji ti neko nanosi, jedini način da ga preživiš jeste da potpuno habituiraš, da ga odstraniš iz svesti kao strano tkivo, da postaneš paralisan za priliv novih bolnih senzacija. Međutim, postepeno postaješ neosetljiv za bilo šta, umrtvljen, anesteziran. Nesposoban da osetiš išta, pa i životnu radost. Način da sebi dokažeš da si ipak živ jeste da sebi nanosiš bol, jaku fizičku bol, koja donosi smiraj i olakšanje. Pošto je ona jedini dokaz da osećaš, i da si samim tim živ, ovaj obred samopovređivanja dobija karakter prisile i zavisnosti. Nikada dosta bola, nema pauze, potrebno ga je sve više, do tačke rizika.

“T. je došla kod mene i već na trećoj seansi obelodanila koliko je krvničkih batina dobijala od svoje majke, za kakve trivijalnosti, i koliko poniženja i omalovažavanja je trpela. Odrasla je uz samohranu majku i tri tetke, koje su nelečeni psihijatrijski bolesnici. Njihovo zlostavljanje, fizičko i psihološko, uz potpuno zanemarivanje detetove higijene, do te mere je bilo naglašeno, da je jednoga dana alternativa bila ubiti njih ili iseći sebe. Na toj seansi pokazala mi je ožiljak na ruci, 20 cm dug, stari ožiljak, ali koji se i danas čini dubokim. Preko njega gomila kopči. Ubod nožem bio je silovit. Nakon višečasovne hirurške intervencije ruka je jedva zadržala vitalne funkcije. Nije to bio samo izbor one ili ja, bio je to i čin samokažnjavanja, objašnjavala je. U trenucima dok je surovo batinaju osećala je da je neželjena, da je smetnja, da je kriva što je živa. Takvu, ništavnu, trebalo je kazniti. Bol strahovitog reza nije ni osetila, štaviše, osećala se ugodno i zadovoljno tokom i nakon izvršenog čina”.

Povređivanje sebe, namerno, pravljenjem ogrebotina ili posekotina na telu sa oštrim objektom, i to u meri da probije kožu i pokrene krvarenje, naziva se sečenje. Sečenje je po tipu samopovređujuće ponašanje, koje uglavnom počinje u adolescentnom dobu, a nekada se nastavlja i u odraslom dobu.

Sečenje može biti zastupljeno na bilo kom delu tela, a dodatni način da se osoba samopovredi je putem pečenja kože, odnosno stvaranjem ožiljaka od cigareta ili šibica. Osobe koje se samopovređuju najčešće dobro kriju svoje ozlede, jer osećaju veliku sramotu u vezi sa ovim činom, te se ovaj problem često veoma kasno otkrije.

Kako samopovređivanje počinje…

Većina ljudi koji se samopovređuju nemaju nameru da izvrše suicid. Štaviše, oni znaju kada da stanu. Sečenje je obično pokušaj osobe da se oseća bolje, a ne da završi sa svime. Međutim, iako sečenje donosi neko olakšanje, čak i ljudi koji se seku kažu kako je to olakšanje kratkotrajno. Postavlja se onda pitanje zašto to rade ako su efekti kratkotrajni, a rizici da ozbiljno ugroze život, i pored sve pažnje, veliki? Zašto se uporno koristi ista strategija koja ne donosi trajno olakšanje? Problemi koji su “otkočili” sečenje zapravo ostaju, samo su zamaskirani ovim činom.

Osobe koje imaju u iskustvu samopovređivanje kažu da je ono stvar impulsa, da o njemu nisu prethodno razmišljali kao opciji, niti je to stvar racionalne odluke. Ono započinje u trenutku kada ti se nešto veoma intenzivno desi, što ne možeš mentalno da obradiš, nisi u stanju da pričaš o tome i nemaš ideju šta sa tim da uradiš. Pre nego što si toga i svestan, ti se već sečeš. I, nekim čudom, odjednom si na drugom mestu, osećaš blago olakšanje. Ono je kao distraktor pažnje, čin koji te refokusira sa stvarnog problema. Već sledeći put kada se pojavi veoma neprijatna situacija, lako ćeš posegnuti za istom strategijom. Sada je početni impuls postao navika.

Zašto se ljudi samopovređuju?

Teško je razumeti zašto bi neko sebi želeo da nanese toliki bol. Međutim, ljudi se povređuju iz različitih razloga – nekima je to način da izađu na kraj sa jakim emotivnim bolom ili intenzivnim pritiskom, nekima je to čin kažnjavanja iz uverenja da su sami grešni, nekima je to dokaz da su živi, neki i zaborave prvobitan razlog ali uoporno ostaju u ovoj aktivnosti nalik adikciji, neki se ovim putem suočavaju sa velikim partnerskim problemima, a neki razrešavaju rane traumatske situacije. Sve u svemu, razlog nije jednoznačan.

Najčešće, mladi se povređuju jer očajnički žele da se oslobode loših osećanja. Moguće je da ne znaju bolji način da se suoče sa emocionalnim bolom ili pritiskom. Neretko se u njihovim opisima sreću ideje da se to čini kako bi se oslobodili neprijatnih osećanja kakva su bes, očaj, tuga, praznina, žudnja, odbijanje.

Kako suzbiti samopovređujuća ponašanja?

Izgleda kao da je u osnovi ovog fenomena nemogućnost da se iznađu alternativni putevi za suočavanje sa problemima; čini se kao da koping mehanizmi nisu dovoljno razvijeni. Zato je glavni zadatak praktičara u oblasti mentalnog zdravlja taj da pokušaju da ojačaju ove mehanizme i osobu opskrbe zdravijim veštinama za nošenje sa problemima.

Najvažniji korak u suzbijanju ovog preplavljivanja emocijama, jeste njihova pravovremena i adekvatna ekspresija. Međutim, kako osobama sklonim samopovređivanju upravo nedostaje ova sposobnost, važno je prazniti emocije bar verbalnim putem. Stoga je podrška porodice i prijatelja u ovom slučaju nezamenljiva. Akcenat bi trebalo da bude na otvorenoj razmeni o osećanjima, koju bi odrasli trebalo da podstaknu. Gušenje neprijatnih emocija i njihovo taloženje, glavni je protivnik u suzbijanju samopovređivanja.

Ne radi se samo o tome da osobe koje se samopovređuju imaju manjkave koping mehanizme. Moguće je da su oni dovoljno razvijeni, ali da je osoba suočena sa tako intenzivnom emocijom koja uspeva da preplavi i nadjača stečene veštine.

Treba imati na umu da su česta uverenja osoba koje se samopovređuju ta da ne osećaju da se negde uklapaju, kao i da ih niko ne razume. Na taj način sečenje postaje beg od osećaja praznine ili otuđenosti. Ono se vidi kao jedini način da se izađe na kraj sa ličnim bolom ili iskustvom odbijanja od strane drugih. Zato će odnos poverenja sa terapeutom, u kome je klijent maksimalno prihvaćen, biti dobra osnova za stvaranje osećanja pripadnosti. Pošto je ovaj odnos reprezent drugih socijalnih odnosa, ako mu se osoba prepusti i zadobije dugo traženo poverenje, možda će joj to olakšati put u kome će nastaviti i napolju da traga za optimalnim odnosima. Posebno je važno raditi na kreiranju bolje slike o sebi, imajući u vidu da se osobe koje se samopovređuju uglavnom osećaju ništavnim, lošim, zlim, krivim i grešnim.

Važno je obratiti pažnju i na to da je samopovređivanje retko izolovani simptom, a da su mu mnogo češće pridružene i druge smetnje koje dodatno stvaraju emocionalnu tenziju, kao što su depresija, bipolarni poremećaj, opsesivne misli, poremećaji ishrane, kompulzivno ponašanje, poremećaji zavisnosti i razne forme trauma.

Tretman će se razlikovati u zavisnosti od toga šta je svrha/smisao samopovređivanja. Samopovređivanje je nekada čin “buđenja” iz traumatizovane situacije, nekada čin oživljavanja bola kroz koji je osoba prošla (rekapitulacija traumatskog iskustva), nekada ekspresija ljutnje što osoba nije mogla/znala drugačije da odreaguje, a nekada pokušaj zadobijanja kontrole nad situacijom. Tek kada otkrijemo smisao ove radnje možemo otpočeti pravilnu intervenciju.

Ukoliko se neka osoba iz vašeg okruženja samopovređuje, važno je da znate da je ne možete naterati da to prestane da radi. Neće pomoći ako se naljutite na nju, ako odbijate da se sa njom družite, ako je ucenjujete, prisiljavate, držite joj pridike kako je to loše ili je molite da prestane. Umesto toga, dajte joj do znanja da vam je stalo do nje, da ona zaslužuje da bude zdrava i srećna i da niko ne mora da se suočava sa svojim problemima sam.

Categories: Deca i mladi Emocije Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , , , ,

Kako nas “odaje” rukovanje

Rukovanje predstavlja vid neverbalne komunikacije koji služi da se razmeni poruka pozdravljanja ili otpozdravljanja između dva lica. Ovaj trend datira još iz kamenog doba, kada su ljudi pri susretu dizali dlanove uvis kako bi pokazali da ne drže nikakvo oružje, pa su samim tim raspoloženi za dobronamernu komunikaciju. Tek mnogo kasnije, razvijeni su savremeni oblici rukovanja kakve danas poznajemo.

Iako je jednostrano tumačenje “govora tela” često neproduktivno, prikazi koji slede potkrepljeni su brojnim studijama. Ovde je uočeno kako se rukovanje, kao forma otpočinjanja konverzacije, najčešće ne svodi samo na to. Ono će, u zavisnosti o kom obliku rukovanja se radi, diktirati odnose moći tokom čitavog susreta. Nešto što je naizgled samo banalni čin pozdravljanja, krije iza sebe dosta ozbiljnije reperkusije.

Šta je u pozadini rukovanja?

Kada se dve osobe susretnu prvi put, čin rukovanja će preneti jedan od tri osnovna stila:

Nadmoćni stil: “Ova osoba pokušava da me nadvlada; bilo bi dobro da budem oprezan!”. Nadmoćan stav zauzima ona osoba koja u činu rukovanja zauzima položaj dlana prema dole. Time nameće kontrolu i osigurava submisivan položaj ruke svog sagovornika. U istraživanju kojim je obuhvaćeno 54 iskusna rukovodioca, zapaženo je da je njih 42-oje iniciralo rukovanje i da su pritom koristili nadmoćan stil rukovanja.

Ponizni stil: “Mogu vladati ovom osobom, učiniće sve što želim!”. Suprotno prethodnom, ako primetimo da pri rukovanju osoba postavlja dlan prema gore, to je siguran znak da imamo poniznog sagovornika. I u životinjskom svetu je primećeno da okretanje na leđa i izlaganje trbuha i vrata gazdi, označava poniznost i pokornost ljubimca. Vešti pregovarači nekada namerno koriste ovaj gest kako bi  omogućili sagovorniku osećaj da je kontrola u njegovim rukama. Osećaj da ti je kontrola prepuštena često doprinosi donošenju upravo onakvih odluka kakve je želeo “submisivan” akter komunikacije.

Ravnopravni stil: “Sviđa mi se ova osoba, dobro ćemo se slagati”. Kod ovog stila dlanovi su bočno postavljeni jedan prema drugom.

Sasvim je logično da je nadmoćni stil rukovanja najagresivniji. Takvo rukovanje karakteristično je za agresivnog, nadmoćnog muškarca, jer njegova ukočena ruka s dlanom okrenutim prema dole prisiljava drugu stranu na podređeni položaj (ne ostaje joj druga opcija nego da odgovori sa dlanom okrenutim prema gore i pokaže pokornost).

Kada se rukuju dve osobe nadmoćnog vladanja, odigrava se simbolična borba, jer svaka od njih pokušava da dlan onog drugog okrene u podređeni položaj. Rezultat toga je čelični stisak pri kome oba dlana ostaju u okomitom položaju. Ovaj čvrst stisak simbolika je za rukovanje “pravih muškaraca”.

Postoji jednostavan način da se razoruža osoba koja se nadmoćno rukuje, a to se postiže ugrožavanjem njenog vlastitog prostora. Kako to izgleda? Dok pružate ruku iskoračite levom nogom ka sagovorniku, a zatim priključite desnu nogu levoj, pa okrećući se levom stranom tela ispred druge osobe uđite u njen lični prostor. Ova tehnika dopušta da ojačate svoj položaj, i da istovremeno preuzmete kontrolu ulaskom u intimnu zonu sagovornika. Pošto je ovo dosta zahtevno za izvesti, jer je ruka nadmoćnog sagovornika jako kruta i ukočena, osujećenje se može izvesti i tako što ga uhvatite za ruku sa  gornje strane i zatim protresete.

Dodatni zanimljivi tipovi rukovanja

Rukovanje s obe ruke ili “političarsko” rukovanje –  Zovu ga još i rukovanje u rukavicama, jer implicira manipulaciju od strane osobe koja ga preduzima. Ono je sasvim primereno u situacijama gde se akteri dugo i intimno poznaju, ali ako se sprovodi sa osobom koju prvi put vidimo ili sa suparnikom (npr. među političarima), onda takav stisak umesto poštenja i poverenja izaziva kontraefekat. Preterana bliskost tada se čini licemernom, pa će sagovornik biti na većem oprezu prema namerama inicijatora.

“Mrtva riba” ili mlohavo rukovanje – Posebno je neprijatno kada je ruka hladna i vlažna. Većina ga ljudi povezuje sa nesigurnim i slabim karakterom osobe. Zato ćete ga retko videti kod političara jer ne ide uz imidž ove pozicije.

“Drobljenje zglobova” – je zaštitni znak rukovanja grubijana. Ovakvom agresivnom stilu često je pridružena i “Ukočena ruka”, koja dodatno ima za cilj da sagovornika drži van njegove intimne zone, a čime se takođe pojačava nadmoć. Sagovornik je tad prinuđen da bi dosegao do ukočene ruke da se povije ka napred, pa deluje potčinjeno do krajnosti. Privlačenje druge osobe u vlastiti prostor može sa druge strane značiti da je inicijator nesigurna osoba koja se jedino oseća sigurnom unutar vlastitog prostora.

Korišćenje druge ruke – Kada se potpomaže drugom rukom, inicijator rukovanja želi da prenese utisak iskrene, prisne i osobe od poverenja. U zavisnoti od udaljenosti položaja druge ruke određuje se obim intime. On je veći što je udaljenost druge ruke veća u odnosu na šaku sagovornika. Tako imamo:

  • Hvatanje ručnog zgloba (najmanja intima)
  • Hvatanje lakta (veća intima)
  • Hvatanje za nadlakticu (još veća intima)
  • Držanje za rame (najveća intima)

Inicijatorova druga ruka predstavlja upad u usko intimnu zonu druge osobe. Prihvatanje za ručni zglob ili za lakat smatra se primerenim samo među dobrim prijateljima ili rođacima. Prihvatanje za nadlakticu ili rame trebalo bi da koriste samo oni koji osećaju duboku emocionalnu vezu u trenutku rukovanja. Stoga ono izaziva nepoverenje i sumnju sagovornika, ako se javi u konvencionalnijim situacijama.

 

Categories: Komunikacija Nauka

Tags: , , ,

Kako pobediti neodlučnost?

Sve češće se u svom psihoterapijskom radu susrećem sa problemom neodlučnosti kod svojih klijenata, koji iako na prvu loptu deluje beningno, može zapravo imati dalekosežne posledice po život jedinke, a najčešće ima i prilično duboke korene.

Ljudi su neodlučni po raznim pitanjima, mladi naročito, a pogotovo u današnje vreme gde je sveopšta situacija u zemlji sama po sebi nestabilna. Da li da odem iz zemlje ili ostanem ovde gde ne vidim da će u perspektivi biti bolje?; Da li da napustim loše plaćen posao ili da sedim i trpim jer nemam bolju alternativu?; Da li da raskinem vezu sa osobom, jer osećam da se ljubav odavno ugasila ili da budem zadovoljan/a činjenicom da nisam sam/a?; Da li da se odselim od roditelja i konačno osamostalim ili da čekam pogodniju i stabilniju priliku za ovakvu odluku?, samo su neka od gorućih pitanja koja ljude dugo drže u poziciji neodlučnosti.

Ako pobliže osmotrimo ova pitanja, vidimo da se ona zapravo svode na izbor između dva zla, te je razumljivo zašto ljudi ne mogu tako lako da preseku i donesu odluku. Izbor poželjne alternative i nije u ponudi, ili osoba iz nekog razloga nije u stanju da je vidi.

Samo po sebi, donošenje odluka je veoma kompleksan proces. Kada je osoba suočena sa donošenjem neke odluke, ovaj proces mora proći kroz tri sekvencijalne faze. U konstruktivističkoj psihoterapiji ovo se naziva Ciklus donošenja odluka ili PIN ciklus, gde P podrazumeva Pregledanje, I podrazumeva Isključenje, a N predstavlja simbol za Nadzor. U prvoj fazi, fazi pregledanja, osoba pregleda alternative koje su joj dostupne (recimo da je u pitanju izbor fakulteta gde osoba na početku izdvaja 5 fakulteta koji mogu doći u obzir i razmatra posledice svake od mogućih opcija). U sledećoj, fazi isključenja, koja liči na levak, osoba svodi svoj izbor na samo dve alternative, a ostale isključuje kao opcije (recimo da je ova osoba izbor suzila na političke nauke i pravni fakultet). U poslednjoj, fazi nadzora, osoba treba da donese konačnu odluku, da od dve preostale opcije odabere jednu i da nadzire rezultat svoje odluke (uzmimo da je odabrala pravni fakultet). Osoba sada živi svoju odluku i promatra da li je dobro izabrala, koliko joj taj fakultet leži, koliko joj je zanimljiv, da li će na kraju naći posao u toj struci, da li joj je taj fakultet lak ili suviše težak, itd. U slučaju da je zadovoljna sopstvenim izborom, proces donošenja odluke će se završiti. Međutim, u slučaju da se sve ispostavilo kao loš proračun, osoba se vraća na početak kruga, dakle ponovo na prvu fazu, gde počinje sa pregledom novih alternativa.

U ovom ciklusu donošenja odluka opažene su dve čuvene zamke koje se dešavanju u prvoj fazi:

1) osoba se može suviše kratko zadržati u fazi pregledanja, a ovo skraćenje rezultira impulsivnim donošenjem odluke (to su sve one situacije kada nam se čini da osoba nije posvetila dovoljno vremena razmatranju alternativa, da je odluku donela nesmotreno i iz nebuha);

2) osoba se može toliko dugo zadržati u fazi pregledanja, besomučno ispitujući alternative, što joj ne dopušta da izbor svede na razumnu meru i udaljava je od konačnog donošenja odluke (ovo su sve one situacije u kojima nam se čini da je osoba neodlučna, da odlaže proces donošenja odluke, i sve ono što se u literaturi naziva prokrastinacijom).

Pošto je tema ovog teksta neodlučnost, više ću se zadržati na razmatranju druge zamke.

Kako se zapravo ponašaju neodlučne osobe?

One su ili uronjene u odlaganje, pa se pre bave bilo kojom drugom aktivnošću kako ne bi mislile na odluku koja ih čeka, i samim tim imaju hiljadu izgovora kako ne stižu time da se pozabave, ili do krajnjih granica šire opcije, te deluje da se silno bave donošenjem odluke, a zapravo su sve dalje od rešenja. Ovo prvo bilo bi tipičan primer prokrastinacije, gde je nužno osobi vratiti fokus na rešenje koje čeka i zatvoriti sve druge kanale akcije koje joj u tome otpomažu. Drugo bi se moglo opisati konstruktivističkim terminom propozicionalnog konstruisanja, koga karakteriše otvorenost prema alternativama u konstruisanju nekog elementa. U našem primeru sa izborom fakulteta, osoba je toliko otvorena za konstruisanje izbora fakulteta, da u krajnjoj instanci može završiti bilo koji fakultet. Da bi donela odluku i izabrala jedan fakultet, neopodno je raditi u smeru preempcije, odnosno zatvaranja prema pojedinim alternativama u konstruisanju. Dakle, osobu je nužno postepeno usmeriti ka tome da određene oblasti trajno zatvori kao loše alternative i svoj izbor svede na racionalnu meru.

Bez obzira koja forma neodlučnosti da je u pitanju – prokrastinacija (bavljenje drugim stvarima) ili suviše propozicionalno konstruisanje (širenje alternativa), nameće se pitanje šta osoba pokušava da izbegne time što odlaže donošenje odluke? Uglavnom je to suočavanje sa i stavljanje na test nekih sržnih uverenja, tipa „Da li sam dovoljno sposoban/a, istrajan/a, pametan/a, dobar/a?“. Istraživanjem upravo ovih sržnih konstrukcija osobe kroz razne psihoterapijske tehnike (npr. Ja usred drugih), dolazimo do ključnih razloga za otpor u donošenju odluka. Ako sledimo princip da osoba uvek bira za sebe onu alternativu koja joj se čini poželjnijom od dve ponuđene, postaje nam jasno zašto osoba radije bira da ne dođe do cilja (tj. odlaže) nego da dovede u pitanje svoje bazične hipoteze i sazna možda da u nečemu nije dovoljno dobra. Jasno je da su ova sržna uverenja direktno oslonjena na bazične tačke nesigurnosti, a koje su formirane mnogo ranije nego trenutačna odluka pred kojom osoba stoji. Zato je na početku teksta i napomenuto da neodlučnost može imati prilično duboke korene.

Upravo iz ovog razloga se odlaganje donošenja odluka čini čak korisnom, zaštitnom strategijom individue, pa je opšta preporuka ne gurati nasilno osobu u proces hitnog odlučivanja, dok ne saznaš šta je sve u riziku i šta sve može da se „sruši“ ako osoba krene da živi sa posledicama sopstvenog odlučivanja. Štaviše, za razliku od impulsivnosti kao modela donošenja odluka, a koja implicira nedostatak kontrole, kod neodlučnosti se javlja upravo suprotno – bilo putem prokrastinacije ili ekscesivne propozicionalnosti, osoba se zapravo grčevito trudi da drži stvari pod kontrolom. Iako tako možda ne izgleda, ovo je vid hiperkontrole i kao takav ne sme se neoprezno rušiti.

Do sada je neodlučnost razmotrena u okviru zamki koje se dešavaju u prvoj fazi ciklusa odlučivanja. Međutim, čak i kada je osoba kadra da dosegne do druge faze i uspe da suzi svoj izbor na samo dve alternative, novi izazovi se mogu javiti upravo u ovoj, drugoj fazi.

U fazi isključenja osoba stoji pred dve alternative i umesto da sada lakše odabere jednu, ona kreće u proces poznat kao labavljenje. Labavljenje karakteriše razvodnjen pristup bilo kojoj opciji; za osobu koja labavi, svaka od opcija je istovremeno i dovoljno dobra i dovoljno loša, te nijedna nije idealna. Kada bi postojala nedvosmisleno poželjna opcija, izbor bi bio lak. Ali, videli smo na početku teksta, to u praksi najčešće nije tako. Osoba se zato gubi u svojoj neodlučnosti, pokušavajući da nađe dovoljno dobre razloge za izbor jedne opcije, ali je pronalaženje isto tolikog broja loših razloga, konstantno drži u ovoj zaglavljenosti. Na ovom mestu korisno je zauzeti takav strateški pristup koji vodi stegnutijem konstruisanju. Za razliku od labavog, gde se osoba stalno premišlja po pitanju definisanja određenog izbora, kod stegnutog konstruisanja osoba je nagnana da precizno i postojano izvaga svoje opcije. Za ovo je posebno efikasna tehnika ABC, koja omogućava osobi da na veoma jasan i postupan način odmeri prednosti i nedostatke obe svoje opcije i donese odluku u pravcu manjeg rizika.

Categories: Deca i mladi Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , , , , , , , , , , , ,

Fejsbuk terapija

Lista negativnih strana Fejsbuka i ostalih društvenih mreža je u stalnom porastu, počev od ideje da se uspostavi dijagnoza internet zavisnosti, preko navođenja da je to plodno tle za razvoj i/ili manifestaciju narcizma, pa sve do uticaja na socijalizaciju gde smo predstavljeni kao zajednica osamljenih pojedinaca.

Da li su FB prijateljstva nužno lažna? Da li smo ogrezli u manipulaciju gde se u ovom virtuelnom svetu svako može predstaviti kakogod? Da li je ovo leglo samopromocije, mesto gde odumire “prava” empatija i gde vlada lažno moralisanje? Da li smo se sa porastom fejsbuk prijatelja zapravo otuđili od onih “pravih”? Da li nas Internet lagano uvlači u takav stil življenja koji je nedvosmisleno poguban po naše zdravlje?

Ovo su samo neka od pitanja kojima se bave kritičari društvenih mreža. A ja, kao neko ko nikad nije poštovao jednosmernu kritiku, želim da se osvrnem i na pozitivne trendove koje su nam donele “nove” tehnologije.

Neću nabrajati, neću smarati, navešću samo jednu prednost koja mi se čini vrednom pomena i neobično važnom.

Svi znamo da postoji skype terapija i onlajn savetovanje. Njihovim postankom, mnogim ljudima je psihološka pomoć postala dostupnija – invalidima, onima koji pate od socijalne fobije, onima koji žive na nedovoljno razvijenim mestima gde nema psihologa, ljudima u inostranstvu koji zbog jezičke barijere nisu bili u mogućnosti da sebi priušte ovakvu vrstu pomoći, itd. Pa opet, ovo je ipak ostalo rezervisano za one koji finansijski mogu da isprate priču.

Zato su za mene veće i humanije iznenađenje grupe samopomoći. One su nastale sa ciljem da se pojedinci koji prolaze kroz slične životne patnje povežu, stvore socijalnu, empatičnu mrežu i zadobiju neospornu i pravovremenu podršku.

Ovakve grupe obično su zatvorenog tipa, gde admin ima ovlašćenje kako za odobravanje novog članstva, tako i za “izbacivanje” iz grupe ukoliko neki član svojim komentarima remeti mir grupe.

Grupe su obično male (oko stotinjak članova), ali veoma aktivne i žive. Članovi uvek hitro reaguju ako je nekome loše i svojim savetima, pa i samim prisustvom, ukazuju potrebnu podršku. Bogatstvo socijalne mreže, odnosno podrška, jedan je od najznačajnih prediktora uspešnosti klasične forme psihoterapije, pa je i u ovoj formi takođe neobično važna.

Osim podrške u kriznim situacijama, grupe se okupljaju i sa idejom da se njihovi članovi razonode, zabave i skrenu misli sa surove svakodnevnice. Svaki dan u grupi otpočinje jednim toplim, familijarnim “dobro jutro” i završava sa “laku noć”, baš kao i u pravoj porodici. Ovde nema lažnih profila, lažnih prijatelja i lažnih komentara. Ljudi su orijentisani na bodrenje, osnaživanje i umirivanje.

Pored ovoga, zadatak admina je i da grupi obezbedi kvalitetnu stručnu podršku, kao što su psiholozi, psihoterapeuti, life coach-evi, koji će kada mogu, bez finansijske nadoknade, grupu snabdeti dodatnim znanjima važnim za problem grupe. Ovakvi pojedinci grupi pomažu bilo svojim nesebičnim savetima, bilo snimanjem live videa, gde članovi grupe mogu postavljati stručnjaku njima važna pitanja.

Lično sam saradnik u 3 ovakve grupe, čija je glavna tematika anksioznost – Anksioznost nije kraj pusti muziku i uživaj, Pretty anksiozne 🙂 i Smehom protiv anksioznosti. Na ovom mestu zato želim da poručim svojim kolegama sledeće:

Učešćem u ovakvim grupama možete:

  • Dodatno usavršiti svoj rad u nekoj oblasti
  • Mnogima pomoći u kritičnim situacijama
  • Biti ponosni na svoju nesebičnost i humanost
  • Postati dostojni toga da se nazovete stručnjakom “pomagačke profesije”.

Zato, bez negativizma, bez bezrazložnog kriticizma, otvorimo horizonte i uvidimo i korisnosti društvenih mreža!

Ovim putem pozivam sve ljude koje nešto tišti da ovde pronađu svoju podršku, kao i sve kolege da se priključe i pokažu svoju humanost 🙂

Za kraj evo malog podstreka koji dolazi upravo od jedne članice ovakve FB grupe:

“Epa ovako..
Pratim sve objave u grupi i hvala bogu da postoji int. fb i grupe ovog tipa..
Ja sam ovo naše sranje prošla sama /94g ratno stanje/ nikom nisam mogla ispričati kako se osjećam jer im je smiješno..mislili su da sam pukla ,
Užasan strah,panika,mantanje bezvoljnos ,ma neznam ni sta vec nije,i nikad nisam završila na hitnoj sve sam to nekako sama prolazila a vi danas imate ovu divnu grupu i slobodno razmijenite svoja trenutna stanja jer u društvu je sve lakse.. “

Categories: Društvene mreže Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , ,

Definiši poremećaj!

Tokom snimanja materijala za jednu emisiju voditelj me je upitao kako bi definisala poremećaj. Pitanje je bilo ozbiljno, pa sam mu ozbiljno odgovorila kako ga radije ne bih definisala. Bio je iznenađen, jer je za očekivati da jedan psihoterapeut mora imati ovakav odgovor. Zato je uporno nastavio dalje.

Nisam siguran da Vas razumem, ne možete ili nećete? Ne, nije to u pitanju, jednostavno ne znam kako. Da bi definisala poremećaj, moram najpre znati šta je normalnost. A iskreno rečeno, nisam baš sigurna ni da li to znam. Obično su u ponudi veoma neprecizne i cirkularne definicije – normalnost je odsustvo patologije, a patologija je statistički značajno odstupanje od normalnosti. I šta sam Vam sada rekla, ništa! U prevodu, to je kao da sam Vam rekla da si zdrav ako nisi bolestan, a bolestan si ako je očigledno da nisi zdrav. Ne može se jedan pojam definisati preko odsustva, preko onoga šta on nije, moramo videti šta on zapravo jeste. A šta normalnost jeste, škakljivo je pitanje.

Šta hoćete da kažete, kako ne znamo šta je normalnost?, mešavina zaintrigiranosti i rasrđenosti titrala je u glasu voditelja. Pa lepo, mirno sam nastavila, normalnost ljudi izjednačuju sa onim što je uobičajeno, što je prosečno, dakle ono što je u skladu sa ponašanjem većine. Onda bi poremećaj bio svako odstupanje od tog proseka.

Dobrooo, pa gde je tu problem?, pomno me je pratio voditelj. Evo najprostijeg primera, rešila sam da stvar maksimalno ogolim. Uzmete Zoricu Brunclik, koja se jednog dana pojavi na sceni sa njenom čuvenom ciklama kosom. Složićete se da ta boja nije uobičajena i svakako nije prosek. Pa opet, niko to ne doživi nenormalnim, ponajmanje ludim. Dakle, jednoj estradnoj umetnici je dozvoljeno da u rok službe zakorači izvan proseka i bude jednostavno zanimljiva. Uzimo da to sada ponovi neki profesor, muškarac, srednjih godina, koji predaje na ozbiljnom fakultetu. Dolazi on tako jedan dan ofarban u ciklama i nonšalantno započinje predavanje. Šta mislite, šta bi ljudi pomislili? To bi sigurno bio znak da je potpuno otišao u aut. Ljudi bi se okretali, neki uplašeni, neki zabrinuti, neki puni sažaljenja. I sve je to načelno u redu, da normalnost i patologija zavise i od konteksta u kome nastaju. Sve dok ti konteksti za sobom ne povlače neke diskriminatorne implikacije.

Ne razumem o čemu govorite, delovao je sada zbunjeno voditelj. Pa ovako, kada bi se celokupan kontekst uzimao u svakom slučaju ponaosob, stvar bi bila još i pravedna. Mogli bi da kažemo da je naša procena ko je lud a ko nije, veoma istančana i osetljiva. Ovako, konteksti odvajaju čitave grupe ljudi i vrše diskriminacije po raznim osnovama – polnoj, političkoj, rasnoj, statusnoj… U ovom mom primeru, da je na fakultet došla žena, profesorka, ofarbana takođe u ciklama, ne bi bilo nekog većeg problema. Nazvali bi je možda lujkom, i sve uvili u kontekst njene ekscentričnosti ili klimakteričnog perioda kroz koji prolazi. Ali svakako ne bi bila luda, niko je se ne bi plašio, niti bi izazvala sažaljenje. Znači, čitavom jednom polu je dozvoljeno da ovako eksperimentiše sa vlastitim izgledom, dok bi pripadnici “jačeg” pola u istoj situaciji bili kategorisani kao s uma sišavši.

Primer je možda banalan, ali takvih primera je, kroz istoriju definisanja pojmova normalnosti i patologije, nažalost mnogo. I svi ti primeri svedoče o obilju počinjenih diskriminacija – samo žene su dobijale dijagnozu histerije (muškarci ne), samo crnci su dobijali dijagnozu drapetomanije (ostale rase ne), samo pripadnici višeg staleža su dobijali dijagnozu kleptomanije (a siromašni su smatrani običnim lopovima), samo politički opozicionari su dobijali dijagnozu metafizičke intoksikacije (a oni ZA vladajući režim nisu), i tako dalje i tako bliže.

I dobro, kako bi ste Vi onda raščivijali ovaj problem? Možete li da nam ponudite bolju definiciju poremećaja, neutralniju?, optimistično je nastupio voditelj. Kao što rekoh na početku, radije ne bih, ostaviću to nekome pametnijem od mene… Ozbiljna je to igra!

Categories: Ispovesti Istorija psihijatrije

Tags: , , , , ,

Terapijski rad sa nepoznatim – Anksioznost i panični napadi

Kada dolaze na psihoterapiju ljudi obično znaju zašto su tu i poznato im je na čemu treba da rade, bilo da je reč o emocijama, komunikaciji, socijalnim odnosima, organizaciji, donošenju odluka, itd. Ali postoji čitava jedna oblast koja obuhvata rad sa nepoznatim, u koju spadaju anksioznost i panični napadi.

Za razliku od straha, koji ima realnu osnovu, kao i spoljni objekat na koji je usmeren, kod anksioznosti i paničnih napada u pitanju je borba sa nepoznatim. Mehanizam nastanka je donekle sličan kao i kod “običnih” strahova – postoji situacija u kojoj nas napadne pas i zbog tog iskustva sledeći put strahujemo kada u daljini ugledamo psa. Iščekujemo negativan ishod, čak i kada je pas na uzici ili prilično malen i bezazlen. Naše iskustvo je jače od svih naših racionalizacija i pokušaja umirenja. Tako je i sa panikom – gušenje, vrtoglavica i osećaj da ću umreti nastupe na radnom mestu, a nakon tog iskustva više nikada nismo isti. Ušli smo u začaranu mrežu strahovanja, gde ovo naše iskustvo rađa novi strah da će se događaj ponoviti.

Dobro, a šta su onda razlike, ako je mehanizam isti?

Prvo, strah od psa ima realnu osnovu, ima opasnih pasa; u tom smislu ovakav strah je racionalan. Sa druge strane, od paničnog napada niko nije umro, niko se nije ugušio; dakle, njegov karakter je iracionalan.

Drugo, strah se uvek vezuje za konkretan objekat, za ono što postoji, što je opazivo, kao što je to u ovom primeru pas. Panični napad se isprva desio na poslu, sledeći put u prodavnici, a zatim i kod kuće, te kancelarija nije okidač sama po sebi. Ovde objekta nema, već je strah nejasan, nedovoljno strukturisan i fluidan.

Treće, strah ima veoma važnu evolutivnu funkciju, on priprema organizam za reakciju bekstva ili borbe u predstojećoj opasnosti. U tom smislu on je jedna korisna emocija zadužena za naš opstanak. Tradicionalno se smatra da anksioznost i panični napadi to nisu, da oni čoveka preplavljuju, iscrpljuju i parališu. I da su kao takvi, nedvosmisleno štetni.

U konstruktivističkoj psihoterapiji anksioznost se definiše kao “svest o tome da događaji sa kojima je osoba suočena leže van područja primene njenog sistema konstrukata” (Kelly, 1955). Dakle, osoba oseća da nema strukturu da osmisli novi događaj, sa takvim nečim se nije ranije susrela, nema to u iskustvu, pa ne zna kako da događaj obradi, te se javlja jedna sveopšta konfuzija.

Vidimo da je osnovna nit razlikovanja straha kao osnovne emocije, od anksioznosti i paničnih napada upravo poznatost, odnosno nepoznatost sadržaja koji izazivaju osećaj straha.

Kako onda raditi sa nepoznatim? Šta bi bio najbolji smer?

Po ugledu na iskustva sa običnim strahovima, ljudi obično pribegavaju sličnim rešenjima – beže (tj. pokušavaju da se udalje od ovakvih osećaja kroz negiranje datog iskustava, bavljenje drugim stvarima, konzumaciju alkohola i slično) ili se bore (tj. shvataju ovo svoje iskustvo kao najvećeg neprijatelja, pa ili piju lekove da bi ga pobedili ili namenski provociraju svoje strahove ulazeći u potencijalno rizične situacije). Međutim, terapijska ideja je sasvim drugačija.

Kao i u životu, i ovde je lakše suočiti se sa neprijateljem ako ga poznaješ, ako mu znaš slabe strane, ako možeš da mu predvidiš sledeći korak. Čovekov najveći neprijatelj je zapravo nepoznato, njega se od vajkada najviše bojimo, jer ne možemo da ga osmislimo, da mu pridamo značenje, pa izaziva nesigurnost i bojazan. Zato je ideja odustati od borbe i upustiti se u dosta taktičniji pristup – učiniti nepoznato poznatim, familijarnim, bliskim, pa time i manje pretećim.

Kako se to postiže?

Kada ljudi otkriju novi kontinent daju mu ime, kada naprave novu stvar takođe je prvi korak imenovati je, kada se rodi dete ono se takođe obeleži imenom. Ime upravo služi tome da nam se nešto novo ne čini više stranim. Zato, umesto da pustimo da nas obuzme panika i svi njeni propratni simptomi (gušenje, lupanje srca, klecanje kolena, zujanje u ušima, nesvestica, zamućenje vida, osećaj depersonalizacije i derealizacije…), možemo za početak imenovati ovaj osećaj.

Svako ko se nosi sa anksioznošću ili paničnim napadima zna da je kombinacija simptoma koje proživljava jedinstvena i da je njegov osećaj jedno privatno, specifično iskustvo. Ono ga može asocirati na nešto i u vezi sa njim se mogu kreirati različite metafore. U jednoj grupi samopomoći, ljudi su bili jako kreativni u davanju imena svojim strahovima – Osveštenko, Dambo, Tanasije, Strahinja,… Ograničenja u pogledu kreativnosti za davanje imena praktično ne postoje. Imena mogu biti klasična ljudska imena, izmišljena imena, nazivi prirodnih pojava, imena mističnih bića, itd., sve dok vas na neki način podsećaju na stanje koje vam se dešava.

Sledeći korak koji nas još više približava osećaju bliskosti i poznatosti je vizuelizacija osećaja. Ideja je zamisliti svoj strah u vidu nekog bića ili pojave. Vizuelno ga predstaviti u glavi do u tančina. Dakle, ako je u pitanju osoba, kako ta osoba izgleda, kog je pola, kakvu ima frizuru, kako je obučena, kako se ponaša, koju boju voli. Ako je u pitanju biće, da li je to neko već poznato biće ili naša lična kreacija, kako izgleda, šta su mu glavne karakteristike, ima li neke posebne moći… Bogatsvo detalja kojim je problem vizuelizovan omogućava progresivno sve veći osećaj poznatosti. Dodatno nam u tome može pomoći i crtanje ove “osobe” na papiru. Time je naš unutrašnji užas sa kojim se suočavamo eksternalizovan, učinjen vidljivim, opazivim, baš kao i onaj pas sa početka naše priče. Praksa pokazuje da crteži strahova imaju umirujući efekat – osim što nam strahovi deluju bezazlenije, mogu nam biti i komični, ili čak tužni.

Sada nas više iz mraka ne progoni neki jezivi osećaj, već osoba/biće/pojava, koja ima svoje ime i znamo kako izgleda. Već u startu to umanjuje intenzitet strahovanja, koje je ranije imalo neslućene razmere.

Kada smo “upoznali” svoj strah, kao i u uobičajenom sledu događaja, sada sa njim možemo ući u interakciju, uspostaviti kontakt, a ne pasivno čekati da nam dođe i biti nemoćni pred njegovim naletom. Ovaj korak naziva se otvaranje dijaloga sa strahom. Dakle, kada se strah iznenada javi, potrebno je smireno se sa njim suočiti, “pozdraviti ga” njegovim imenom, zatvoriti oči i zamisli ga, a onda pokrenuti komunikaciju i to takvu da po svom karakteru nije neprijateljska. Strahu se ne kaže idi, beži, ne vraćaj se! Već se pita zašto si ovde, šta želiš da mi poručiš? Po analogiji sa realnim strahovima koji imaju zaštitnu funkciju, sada i ovi, osmišljeni strahovi, više nisu nehomogeni nalet loših osećaja koji dolaze bez povoda, već opominjući osećaji, koji takođe imaju zaštitnu funkciju. Oni se obično javljaju u trenucima kada je po osobu postalo pogubno da živi život kakav je do tada živela, i u tom smislu su simbolička poruka da nešto u životnim navikama ili stilu života treba da se menja (npr., da se adekvatnije prazne emocije, da se kaže ono što se misli, da se postave jasnije granice u odnosima, da se prevaziđe neki emotivni gubitak, da se bolje organizuje vreme, da se bolje strukturišu obaveze i aktivnosti, da se efikasnije donose odluke, da se “završe” neke priče, da se “raskrsti” sa osećajem krivice, itd.).

Zato, dokle god svoje strahove držimo na distanci i doživljavamo kao spoljne neprijatelje koji napadaju i žele da nas ugroze, ne dajemo im šansu da nam izuste neku važnu životnu mudrost. Oni imaju razloge svog nastanka i iako se čine besmislenim i katastrofičnim, njihova “poseta” je u krajnjoj instanci dobronamerna. Upravo svojim negativnim nabojem, oni parališu osobu i ne daju joj da nastavi da se ponaša i živi kao do sada, jer kada bi tim putem nastavila, ishod bi verovatno bio još maligniji.

Budite otvoreni prema svojim strahovima jer, oni su ipak deo vas!

Ovde možete pogledati dodatni materijal o tehnikama i preporukama za suzbijanje anksioznosti i paničnih napada.

Categories: Anksioznost, panični napadi i fobije Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , ,

Zašto moje dete opet mokri u krevet?

Mnoge mame postanu veoma uznemirene u trenucima kada shvate da njihovo dete, koje je odavno savladalo postupak mokrenja u nošu, odjednom počne ponovo da se umokrava. Svake noći, ritual se ponavlja. Postelja je mokra. Zabrinute mame počinju da ulaze u začarani krug samooptuživanja i preispitivanja gde su možda pogrešile. Da ne bi ostalo na tome, pročitajte tekst koji vam može dati korisne smernice za prevazilaženje ovog problema.

Osnovna obeležja noćnog mokrenja

Noćno mokrećenje ili enureza je ponavljano, nevoljno mokrenje tokom dana ili noći u krevet ili odeću na uzrastu nakon 4. ili 5. godine kad bi osoba već trebala da kontroliše mokrenje. Dijagnoza enureze se postavlja ako se nekontrolisano mokrenje pojavljuje redovno (barem dvaput nedeljno) tokom dužeg razdoblja (par meseci).

Enureza spada u poremećaje navika i kontrole impulsa. To su specifični poremećaji ponašanja koji se karakterišu ponavljanim postupcima koji nemaju jasnu racionalnu motivaciju (patološko ponašanje je povezano sa impulsima koje osoba ne može da kontroliše).

Enureza je fiziološka pojava kod dece do 3 godine; pojava enureze nakon uzrasta od 3 godine je patološka pojava (dete već do 15-og meseca života uspeva delimično da nadzire dnevno mokrenje, oko druge godine uspeva potpuno da nadzire dnevno mokrenje, a krajem treće ili četvrte godine i noću).

Enureza u kontekstu socijalne integracije

Akcenat se pomera sa razmatranja enureze kao patološke pojave (psihijatrijski pristup; medicinski model) na razmatranje enureze kao ponašanja koje vodi nemogućnosti ili lošijem socijalnom prilagođavanju osobe (pristup socijalne integracije; socijalni model). U središtu zanimanja nije poremećaj, već osoba i nivo njene integrisanosti u širu zajednicu. Stoga, interesovanje se preusmerava sa istraživanja dubine patologije na istraživanje posledica koje dato ponašanje (enureza) ima po osobu, u smislu smanjenog nivoa adaptacije na zahteve sredine (školske, porodične, socijalne/vršnjačke).

Učestalost

  • Nakon četvrte godine umokrava se čak 15% dece.Na uzrastu od 5 godina enureza se javlja kod 7% muške i 3% ženske dece.
  • Na uzrastu od 10 godina kod 3% muške i 2% ženske dece.
  • Na uzrastu od 18 godina učestalost je svega 1% populacije (oko 1% dečaka i 0.5% devojčica – Shaffer, 1977).
  • Učestalost je nešto veća kod dečaka nego kod devojčica (Kovačević, 1977).
  • Noćno umokravanje je dva puta češće od dnevnog, a tri puta od udruženog.

Podela

1) Enureza se deli na primarnu i sekundarnu

Primarna enureza je naziv za nekontrolisano mokrenje kod deteta koje nikad nije uspostavilo kontrolu mokrenja.
Sekundarna enureza još se naziva regresijska, a nastaje naknadno, nakon što je neko vreme postojala kontrola mokrenja. Najčešće se javlja na uzrastu od 5-8 godina.
Primarno mokrenje je češče od sekundarnog (80% prema 20% na uzorku enuretičara)

2) Podela prema ritmu umokravanja:

1 – svakodnevno
2 – retko
3 – nepravilno, vremenski neravnomerno raspoređeno (češće kod starije dece)
4 – isprekidano i neravnomerno (nailazi prolazno nakon dužih „suvih“ vremenskih razmaka)

Uzroci

Uzroci enureze mogu biti  biološki, emocionalni, socijalni i organski.

  • Biološki uzorci odnose se na porodičnu sklonost ka enurezi. Oko 75% dece sa enurezom ima rođaka u prvom kolenu koji ima ili je imao isti poremećaj.
  • Emocionalni uzroci su reakcije na neugodne događaje kao što su smrt u porodici, razvod braka roditelja, rođenje brata ili sestre, promena škole, boravak u bolnici itd. Kod ovih se događaja često javlja tzv. privremena regresija – dete se “vraća” u ranije razdoblje detinjstva.
  • Socijalni uzroci odnose se na proces sticanja navike kontrole mokrenja, odnosno na neprimerene postupke detetove okoline pri vežbanju kontrole nužde. Nasilni, prestrogi i netolerantni postupci poput “dresure” će kod neke dece izazvati podsvesni protest u obliku upornog noćnog mokrenja. Isto tako i zanemarivanje potreba deteta i nezanimanje za pokušaje uspostavljanja kontrole mokrenja može uzrokovati enurezu.
  • Organski uzroci podrazumevaju postojanje bolesti mokraćnog sistema. Organski je uzrok prisutan kod manje od 9% dece.

Kako rešiti problem noćnog mokrenja?

Roditelji bi trebalo da imaju u vidu da deca veoma retko ili skoro nikada ne piške noću u krevet namerno. Umesto da dete kritikuju, ili mu prete batinama, bolje je da ga ohrabre, pruže pozitivnu podršku i veru da će uskoro prestati to da radi. Neophodno je da se roditelji dece koja mokre pridržavaju nekih uputstava. Posebno trebaju obratiti pažnju na konzumiranje tečnosti pre spavanja, potrebno je ohrabriti dete da piški pre spavanja, pohvaliti dete kada se ujutru probudi suvo, izbegavati bilo kakvu vrstu kažnjavanja, buditi dete tokom noći da piški, konsultovati se sa lekarom i ukoliko ima potrebe, pružiti detetu adekvatnu terapiju.

Neka deca nisu dovoljno motivisana da se sama leče. Ona navode da im ne smeta što je postelja mokra. Da bi se motivisala na saradnju i samopomoć, roditeljima se savetuje da ih nateraju da svakog jutra sama promene svoju posteljinu. To nije kazna i ne treba je u vidu naredbe i prekora nametati detetu. Treba ga zamoliti da samo uradi ovaj posao, a kada mu to dosadi, može se desiti da nesvesno prestane, ili manje učestalo mokri u krevet. Oslobađanje od ovog zadatka deca doživljavaju kao nagradu koja povećava motivaciju za lečenje. Blagovremeno javljanje lekaru i psihologu može doprineti rešavanju ovog problema u velikom broju slučajeva.

Prognoza

Na dugi rok je prognoza enureze povoljna jer ona u velikoj većini slučajeva prestaje tokom odrastanja, odnosno, deca je prerastu. Potrebno je mnogo strpljenja s roditeljima koji su obično vrlo zabrinuti. Pravilnim roditeljskim obučavanjem enureza prestaje kod 10% dece, a kod 20% nastupa poboljšanje. Preostali se slučajevi tokom daljeg vremena spontano oporave.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , ,

Šta je racionalno-emotivno-bihejvioralna terapija (REBT)

O REBT-u za početnike…

Njen tvorac je Albert Ellis, (1955). Ona je najsličnija terapijama kognitivističkog pristupa, jer naglašava važnost mišljenja, vrednovanja, odlučivanja, analiziranja i delovanja. Bazirana je na pretpostavci da su mišljenje, emocije i ponašanje usko povezani i da su u stalnoj interakciji.

Osnovna pretpostavka REBT-a je ta, da ljudi sami pridonose pojavi i održavanju vlastitih psihičkih teškoća, te bi cilj terapije bio reorganizacija nečjih izjava upućenih sebi, čime se problem posmatra u novom svetlu. Korene ove terapije možemo naći još u rečima stoičkog filozofa Epikteta:“Ljude ne uznemiravaju stvari, već njihovo gledište o njima“.

Takođe, Ellis ističe i uticaj koji je na njega imao Adler, tj. njegovo tvrđenje da su emocionalne reakcije i životni stil neke osobe povezani sa njenim temeljnim verovanjima.

Naime, ljudi imaju dve osnovne biološki zasnovane sklonosti:

  1. samounapređujuću sklonost – kojom imaju sposobnost da menjaju sebe i svet oko sebe u pravcu više zadovoljstva, a manje bola i osujećenja
  2. samoosujećujuću sklonost – koja ima svoj izraz u mišljenjima, osećanjima i ponašanjima kojima ljudi rade protiv svog najboljeg interesa i cilja dugoročne sreće

Ove navedene pretpostavke sadržane u REBT-u imaju neke implikacije za terapijsku praksu:

  1. u radu se prvenstveno bavimo mišljenjem i delovanjem koji su bazirani na iracionalnim verovanjima koja su stečena ili ih je osoba sama stvorila, a ne izražavanjem osećanja
  2. terapija se smatra obrazovnim procesom, u kome terapeut predstavlja učitelja koji klijentu daje domaće zadatke i podučava ga stvaranju i korišćenju strategija ispravnog mišljenja, dok je klijent u ulozi učenika koji ono što je naučeno tokom terapijskog procesa, aktivno primenjuje u svakodnevnim životnim situacijama.

REBT nam nudi sliku po kojoj su ljudi skloni greškama, i s tim u vezi pokušava da pomogne ljudima da prihvate sebe kao bića koja će uvek činiti greške, ali se istovremeno osećati mirnije. Iracionalna verovanja učimo od nama važnih ljudi u detinjstvu ili ih sami stvaramo i ponavljamo kao da su ona korisna.

Po Ellisu 3 najčešća iracionalna uverenja su:

  1. Ja apsolutno moram biti uspešan u meni važnim stvarima, a ako nisam, onda sam neadekvatna i bezvredna osoba!
  2. Ti apsolutno moraš da se ponašaš prema meni pravedno i ljubazno, i ako se ne ponašaš, onda nisi dobar čovek!
  3. Uslovi pod kojima ja živim moraju gotovo uvek biti udobni i ugodni,i ako nisu, onda je ceo moj život užasan!

Šta je poremećaj?

Postoje dve glavne kategorije poremećaja na nivou uverenja:

  1. Poremećaj JA – kada osoba postavlja apsolutističke zahteve sebi, drugima ili kvalitetu života uopšte, i ako ti zahtevi nisu zadovoljeni, osuđuje sebe kao krivca
  2. Poremećaji nelagodnosti – kada osoba preuveličava svoja uverenja o poželjnosti u iracionalna uverenja, ali je izražen i apsolutistički zahtev za postojanjem lakoće, udobnosti i lagodnih životnih uslova

U srži REBT-a nalazi se ABC teorija ličnosti, po kojoj je A-činjenica, događaj, postupak ili uverenje nekog pojedinca, izazivano od strane B, tj. ličnog verovanja o A, a to posredno vodi C- emocionalnoj ili bihevioralnoj posledici. To ide u prilog velikoj odgovornosti ljudi za njihove vlastite emocionalne reakcije i poremećaje. U ovu shemu umeću se dodatni elementi, kao posledica terapijskog procesa. D-osporavanje,tj. pomaganje klijentu da preispita svoja iracionalna verovanja i sastoji se iz 3 faze (otkrivanje,rasprava,razlikovanje). Klijenti na kraju dolaze do E- učinka ili delotvorne racionalne filozofije, kojom se nezdrave misli zamenjuju zdravima; ako se u tome uspe, dolazi se do F – ili novog sklopa osećaja.

Terapeutova funkcija može se sumirati u 4 koraka:

  1. pokazati klijentu da je usvojio mnogo iracionalnih „trebanja“ i apsolutističkih      „moranja“
  2. pokazati klijentu da tim svojim nelogičnim mišljenjem održava svoje emocionalne teškoće aktivnim
  3. pomoći klijentu da svoje mišljenje promeni, ukazivanjem na začarani krug procesa samooptuživanja
  4. podstaknuti klijenta na stvaranje racionalne životne filozofije, primenjivanjem različitih strategija.

Terapijski odnos

Terapeut je direktivan i uglavnom koristi metode uveravanja i aktivnog podučavanja, čime se donekle umanjuje jačina odnosa između terapeuta i klijenta. REBT ne pridaje veliku važnost toplini i empatičkom razumevanju, ali je terapeut ipak veoma otvoren i neposredan, kako u izražavanju svojih verovanja i vrednosti, tako i u potpunom prihvatanju klijenta i iskrenom suočavanju sa njegovim besmislenim mišljenjem i samodestruktivnim postupcima.

Tehnike kojima se služi REBT mogu se podeliti u 3 široke grupe:

  1. Kognitivne – Osporavanje iracionalnih verovanja, Izvršavanje domaćih zadataka, Menjanje jezika, Upotreba humora, Sokratovska pitanja,…
  2. Emocionalne – čiji cilj nije dolaženje do katarze, već pomoć klijentima da promene neke svoje misli, emocije i postupke. Neke od njih su Emocionalno zamišljanje, Igranje uloga, Vežbe savladavanja srama, Upotreba prisile i snage,..
  3. Bihejvioralne – koriste se gotovo svi postupci bihevioralne terapije, posebno operantno uslovljavanje, principi upravljanja sobom, sistematska desenzibilizacija, tehnike opuštanja, modelovanje, trening asertivnosti,…

Primena REBT-a

REBT se najčešće primenjuje u tretmanu straha i anksioznosti, agresivnosti, poremećaja karaktera, psihotičnih poremećaja i depresije, u tretmanu seksualnih, ljubavnih i bračnih teškoća, treningu socijalnih veština i upravljanja sobom; primenjuje se i u radu sa grupom, u savetovanju parova i porodičnoj terapiji, zatim kao kratkotrajna terapija, za pomoć ljudima u krizi,…

Doprinosi REBT-a

Umesto usmeravanja na same događaje, terapija naglašava važnost klijentovih tumačenja i reakcija na ono što se dešava. Takođe, naglasak je na primeni novih uvida u delovanju van terapijskog setinga, što se postiže brojnim domaćim zadacima. Važan doprinos je i naglašavanje sveobuhvatne i eklektičke terapijske prakse, korišćenjem metoda i tehnika proizišlih iz različitih terapijskih škola.

Ograničenja REBT-a

Najveći prigovor je zanemarivanje određenih vidova klijentovog života, tj. REBT terapeuti ne bave se nesvesnom dinamikom, ne koriste slobodne asocijacije, ne rade na snovima i transfernim odnosom. Vezuju se za trenutak „ovde i sada“ i rade na konkretnom problemu. Takođe, zamera im se i za nedostatak topline i empatičkog razumevanja u terapijskom odnosu.

Categories: Nauka Psihoterapijske teme

Tags: ,

Preverbalna komunikacija, šta je to?

Za verbalnu i neverbalnu komunikaciju je većina ljudi čula. Ovim vidovima komunikacije, kao i praktičnim rešenjima da se ona pospeši, pisano je već u tekstu Neverbalna komunikacija u partnerskim odnosima.

Najkraće rečeno, verbalna komunikacija je svo ono komuniciranje sa spoljašnjim svetom koje je oposredovano jezikom, za koje imamo verbalne markere, pa se javlja po formiranju govora.

Neverbalna komunikacija se zasniva na procesima koji su razvijeni pre i/ili paralelno sa razvojem govora, ali je bazirana na takvoj vrsti značenjske diskriminacije koja je najčešće tacitna, intuitivna, pa se kao takva nalazi van pojmovnog reprertoara. Ovde spadaju svi naši pokušaji da iskomuniciramo svoje potrebe oslanjajući se na “govor tela” (položaj, pokret, gegovi, gestikulacija) i mimiku lica (facijalna ekspresija).

Zajedničko za obe vrste komunikacije je to da omogućavaju razmenu sa drugim licem, sa spoljašnjim svetom, i obe mogu biti manje ili više direktne. Takođe, njihov odnos bi trebalo da bude komplementaran, dakle da se ono što je verbalno iskazano adekvatno proprati neverbalnim oznakama i time dopuni i obogati komunikacija. Međutim, neretko su ova dva vida komuniciranja i nekompatibilna, pa se dešava da osoba jedno priča, a njen telesni stav ili izraz lica odaju drugu sliku. Ljudi vole da komuniciraju sa osobama kod kojih ova dva procesa rade u sinergiji, jer imaju više poverenja u takve osobe. U suprotnom, čini im se da ih osoba laže, manipuliše ili bar deluje sumnjivo.

Ako se vratimo na razvojno najranije stadijume, vidimo da je funkcija ovih kanala komunikacije da se obezbedi odgovor iz sredine. Dete ili govori majci šta joj treba (verbalna komunikacija) ili plače i pokazuje prstom (zahteva ispunjenje potrebe neverbalnim pokazateljima). Dakle, obe vrste komunikacije okrenute su ka spolja, i za drugu osobu su jasno opazive.

Ali, šta je sa komunikacijom koja se odvija na mnogo dubljem i nepristupačnijem nivou? Ova vrsta komunikacije koja nastaje pre uspostavljanja govora, i za koju ne postoje verbalni simboli, niti spolja opazive telesne oznake, naziva se preverbalnom komunikacijom. Ona podrazumeva sve naše osećaje u telu koji za cilj imaju da sa nama samima iskomuniciraju određenu potrebu. Da nas dovedu u kontakt sa sobom. I zato je ovo jedna veoma važna vrsta komunikacije.

U početku to su osećaji koji se vezuju za fiziološke potrebe, tipa grča u stomaku, zavijanja creva, osećaj praznine u trbuhu, osećaj suvoće u ustima, osećaj pritiska na bešiku i slično. Dete se rađa sa ovim osećajima ali ne zna da ih interpretira. Postepeno, prolaskom kroz proces socijalizacije, dete uči da raspoznaje ove osećaje i da na njih adekvatno odgovori. Nauči da sluša svoje telo, koje mu šalje određene poruke i tim porukama sve uspešnije uspeva da izađe u susret. Tako, ono nauči kakav je osećaj kada mu se piški, kaki, kada je gladan, žedan, kada mu je hladno ili pretoplo,… Za novorođenče, ovi signali koji dolaze iz tela su zbunjujući, ima poteškoće da ih primeti i dešifruje, pa je u slaboj komunikaciji sa sopstvenim telom. Tek kada spozna osećaj hladnoće i poveže ga sa činom pokrivanja, dete će noću navlačiti ćebe na sebe u pokušaju da se utopli.

Slično je i sa drugom vrstom osećaja koji dolaze iz tela, a koje zovemo emocije. One su u početku nedovoljno diskriminisane, slabo obrađene i na niskom nivou svesnosti. I ovde je zadatak roditelja, ili bi bar trebalo da bude, da svoje dete polako edukuje u smeru raspoznavanja i adekvatnog odgovora na određeno emocionalno stanje. Prvi korak ove edukacije sastoji se u imenovanju emocije. Roditelj je taj koji bi trebalo da poveže ove elemente u celinu, da detetovim osećajima da smisao i značenje i prevede ih u verbalne simbole. Kada dete oseća napetost u glavi i grč u rukama, a ne zna šta mu se dešava, kroz razgovor sa roditeljem ono obrađuje ovu emociju i daje joj neko ime, npr. bes, u ovom slučaju. Kada je emocija imenovana, sledeći korak je naučiti dete adekvatnim načinima za pražnjenje date emocije. Na taj način, dete je uspostavilo komunikaciju ponajpre sa sobom i svojim telesnim senzacijama, a u drugom redu ovo mu kasnije obezbeđuje i adekvatniju komunikaciju sa sredinom. Ako postoji propust u uspostavljanju kontakta sa vlastitim senzacijama, onda će u odraslom dobu ova osoba ići kroz svet sa veoma primitivnim, rudimentarnim emocijama, koje i sama ne razume, a i čija će ekspresija biti jako sirova.

Međutim, ne svodi se preverbalna komunikacija samo na domen fizioloških potreba i emocija. Ona je znatno šira i obuhvata dosta složenije osećaje čiji je prevod na jezik simbola daleko teži. Takvi su osećaji poznati kao “knedla u grlu”, “pritisak u glavi”, “trnjenje celog tela”, “svrab kože”, “bol u grudima”, “kuvanje u stomaku”, itd. Ove osećaje nemoguće je “prevoditi” na univerzalan način i izvesti nedvosmislene jezičke markere. Naprotiv, za svaku osobu ovaj osećaj je njeno jedinstveno iskustvo i treba videti šta ono zapravo znači u njegovom specifičnom sistemu tumačenja.

U te svrhe dizajnirana je čuvena psihoterapijska tehnika Verbalizovanje preverbalnih konstrukata pomoću elemenata (G. Kelly, 1955), a koja upravo omogućava osobi da pronađe reprezentativne simbole za svoje osećaje. Jednom kada osećaj zadobije reč, on postaje osmišljen, jasan i komunikabilan. Osoba tada ume da shvati šta joj vlastito telo poručuje i kako bi spram ovog zahteva trebalo da se postavi.

Ovako izgleda procedura. Prvo se nađe sadržaj koji nije verbalizovan, recimo da je to bol u grudima. Zatim je potrebno da osoba detaljno opiše ovaj osećaj. Kada je to uradila, od nje se zatim traži da opiše sasvim suprotan osećaj. Na taj način je formiran konstrukt. Recimo Bol u grudima nasuprot Mir u grudima. Kada je konstrukt obrazovan, osoba odgovara na sledeća pitanja:

Kad bi to osećanje bilo slika, kako bi ta slika izgledala?

Kad bi to osećanje bilo boja, koja bi to bila boja?

Isto pitanje ponavlja se za muziku, kuću i cvet.

Svaki put kad osoba odgovori na pitanje treba da odgovori i na pitanje šta je suprotno, dakle šta bi bila suprotna slika/boja/muzika/kuća/cvet. Na taj način obrazovane su dve grupe odgovora koje su sačinjene od elemenata koji su po nečemu slični.

Uzmimo da je osoba iz primera odgovorila kako je Bol u grudima asocira na Munkovu sliku “Krik”, na crvenu boju, na distorzičnu muziku, na oronulu kuću i zgaženi, uveli svet. Osoba se sada stimuliše da ove rasute elemente poveže u celinu pitanjem po čemu su sve ove stvari slične. I uzmimo da je njen odgovor da je to asocira na gubitak, usamljenost. Isto se radi i za drugu grupu odgovora. Recimo da su asocijacije na Mir u grudima sledeće – pejzaž, mirna zelena boja, reggae muzika, mala kuća okružena cvećem, buket belih rada. Kada osoba poveže i ove elemente po sličnosti dobija drugi kraj konstrukta. Recimo da je to ljubav, pripadanje. Dakle sada umesto sirovih osećaja imamo verbalizovani konstrukt (gubitak, usamljenost VS ljubav, pripadanje), koji je daleko dostupniji za dalje osvešćivanje.

U ovom primeru osoba se prisetila da je prvi put osetila takav bol u grudima kada joj je umro suprug i od tada ga često oseća u situacijama kada je usamljena. Ono što joj telo zapravo poručuje to je da nije dovoljno obradila ovaj tragični gubitak i da je osećaj Bola u grudima za nju jedina spona i jedini vid komunikacije u kome oživljava sećanje na svog supruga.

Telo nam šalje signale, važne poruke na koje treba da obratimo pažnju. Zato, probajte i sami da budete u kontaktu sa sopstvenim telom. Ako imate neke od ovih ili sličnih osećaja osmelite se da isprobate ovu proceduru.

 

Categories: Emocije Komunikacija Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , , , ,

Ravnopravnost glasova

Dragi moji,

želim da ove (za mene novosti) nesebično podelim sa vama. Kada me je pre nekoliko dana telefonom pozvala Jovana Viculin, aktivna članica udruženja Prostor i uputila mi poziv za gostovanje u emisiji Glas nas u etru, nisam imala pojma o čemu je reč. Zato sam se podrobnije informisala o radu i ciljevima ovog udruženja i shvatila da mi je namera da ovakav fenomenalan projekat podržim svim silama, kao i da imam iskrenu želju da za njega čuje što veći broj ljudi. Volela bih da većina vas nije tako neupućena u ova važna zbivanja kao ja (malko me je i sramota budući da se aktivno zalažem za destigmatizaciju osoba sa problemima mentalnog zdravlja), ali za slučaj da neko jeste, neka se  upravo ovde informiše o ovom nadasve humanom projektu.

Udruženje Prostor formirano je 2009. godine sa idejom da omogući veću vidljivost i ravnopravnost u društvu osobama sa problemima mentalnog zdravlja. Nekolicina mladih entuzijasta svoj kreativni kapacitet godinama usmerava na rad sa ovim ljudima, kako bi im omogućili kvalitetniji i humaniji život van stigme i vela predrasuda okoline. Njihova misija je da ih kroz brojne aktivnosti (art terapija, psihoterapija, umetničke radionice, ekonomsko osnaživanje, radio, itd.) osnaže i učine punopravnim i jakim članovima društva.

Posebno zanimljiv aspekt njihovog rada odnosi se na kreiranje radio emisije Glas nas u etru, gde je korisnicima psihijatrijskih usluga iz udruženja Duša i Videa, omogućeno da vode radio program na Radiju 202. Ideja nije samonikla, a njihovi uzori za ovo ostvarenje su emisije sličnog karaktera, koje se održavaju na Radio la Colifata iz Buenos Ajresa i Radio Nikosia iz Barselone. Na sličan način osvešćene su i naše kolege iz regiona, pa ovaj tip emisije možemo videti i u Zagrebu, Sarajevu i Banja Luci.

Ovde je osobama sa problemima mentalnog zdravlja data uloga radijskih voditelja i kreatora programa, imaju slobodu da biraju njima značajne teme i da pozivaju drage im goste (do sada su ugostili Marka Šelića – Marčela, Zorana Kesića, Darka Kocjana i druge). Kroz neformalno ćaskanje u trajanju od sat vremena, publika može da stekne uvid u to koliko su nam oni slični po pitanju interesovanja, pogleda na svet, načina razmišljanja, problema koji ih tište, događaja koji ih vesele. Na taj način otvoren je kanal komunikacije koji se zalaže za to da nam postanu bliski i razumljivi kao i bilo koje drugo biće. Ovo je borba protiv njihove stigmatizacije, borba za ravnopravnost, borba za humanost koju moramo da podržimo, ukoliko se zalažemo za osvešćivanje našeg društva!

Iskreno sam počastvovana pozivom i jedva čekam da me ugoste, a tema će biti jako zanimljiva – svako od njih pročitaće priču po izboru iz moje knjige Ko je ovde lud?! i postavljati njemu bitna pitanja… Do sada su je čitali prijatelji, rodbina, kolege i slučajni kupci, ali je ovo za mene najvažnija kritika. Ako se njima dopadne kako sam se za njih u knjizi zauzela, imam razloga za neskriveni ponos i veru u to da radim pravu stvar!

Categories: Vesti

Tags: , , , , , , , ,