Author: Leonora Pavlica

Kako ukrotiti bes

Da li vam se često dešava da izgubite živce, da lako planete i ne možete da kontrolišete svoje emocije? Ima li dana kada vam se čini kao da ste ustali besni na ceo svet? Zašto se to dešava?

Šta su okidači besa?

Okidači besa mogu biti mnogobrojni. Nekada je to samo posledica hormonskog disbalansa koji uzrokuje nagle promene raspoloženja i konfuziju emocija. Delimično se ovakvo ponašanje može objasniti i stresom, jer ljudi koji su prolongirano napeti ili su trenutno pod velikim pritiskom, teže kontrolišu svoje emocije i lakše “prsnu”. Sklonost ka razdražljivom ponašanju i čestoj ljutnji može biti i deo vaše ličnosti, gde ste po prirodi osoba koja svoje emocije proživljava intenzivno ili reaguje impulsivno i lako gubi kontrolu. I konačno, roditeljski ili drugi modeli mogu delom biti odgovorni za ovakvo ponašanje, jer ste od njih naučili da se ljutnja ispoljava kroz intenzivan bes.

Šta god da je okidač vašeg besa, jedno je sasvim izvesno – sigurni ste da ste ponekada jako ljuti. I svi su! Ljutnja je normalna reakcija i nema ničeg pogrešnog u tome osećati se ljutim. Ono što nas međutim razlikuje, to je kako se nosimo sa ovakvim stanjem.

Veštine za prevladavanje besa

Bes može biti veoma moćan, pa je izaći na kraj sa njim ponekad pravi izazov. Dva glavna oruđa pomoću kojih uspešno možemo ukrotiti bes su samosvest i samokontrola. Optimistično je što se ove veštine, iako treba dosta vremena za to, ipak mogu razvijati.

Samosvest je sposobnost nadgledanja i bivanja u kontaktu sa sopstvenim mislima, emocijama, sposobnostima, potrebama,… Poseban aspekt samosvesti koji se odnosi samo na emocije naziva se emocionalna svesnost. Ona nam pruža odgovore na to ŠTA osećamo i o čemu mislimo tokom doživljaja emocije, i ZAŠTO. Mala deca nemaju razvijenu emocionalnu svesnost, dakle nisu svesna toga kako se osećaju niti zašto, što dovodi do takozvanog acting out-a, odnosno pražnjenja besa kroz mišiće celog tela. Zato često vidimo da deca imaju žestoke izlive besa, gde se bacaju na pod, viču, udaraju rukama i nogama. Izgleda neobično, ali ovi temper tantrumi smatraju se normalnom fazom u dečjem razvoju.

Međutim, već tinejdžeri imaju mentalnu sposobnost da budu  emocionalno svesni. To im omogućava zadršku između emocije i delanja, tako što ih, kada su ljuti, zaustavi na trenutak i omogući da primete kako se osećaju i o čemu razmišljaju.

Postoji 5 generalnih preporuka kako da budemo u boljem kontaktu sa svojim emocijama, tj. kako da razvijamo emocionalnu svesnost:

  1. Primeti i imenuj svoje emocije – Počni da obraćaš pažnju na emocije koje se redom javljaju i pokušaj da ih imenuješ, tipa “sada se osećam ponosnim”.
  2. Prati jednu emociju – Izaberi jednu emociju, na primer tugu i prati je tokom dana. Primeti koliko se često tako osećaš i kada se ona javlja. U trenutku kada se pojavi možeš napraviti mentalnu belešku njenog prisustva ili je prosto zabeležiti u svom dnevniku emocija. Obrati pažnju na to gde se nalaziš, sa kim si i šta radiš u trenutku kada je tuga prisutna. Takođe, primeti da li je emocija slaba, srednja ili jaka, kao i kakav je njen intenzitet u različitim periodima dana.
  3. Razvijaj svoj emocionalni vokabular – Koliko emocija možeš da imenuješ? Kreni azbučnim redom i pokušaj da nađeš emociju za svako slovo.
  4. Razmišljaj o povezanim emocijama koje variraju u intenzitetu – Na primer, možeš biti uzrujan, iznerviran, ljut, besan ili razjaren. Uoči koliko tih “porodica emocija” si u stanju da navedeš.
  5. Vodi dnevnik emocija – Piši kako i zašto se tako osećaš, razvijaj emocionalnu kreativnost tako što ćeš umesto prostog beleženja, ponekad nacrtati svoju emociju, ili je napraviti u vidu neke figure, ili smisliti pesmu o njoj.

Samokontrola je veština mišljenja pre reagovanja. Ona omogućava dalju obradu emocija i sprečava nas da počinimo nešto zbog čega bi se kasnije kajali. Ljudi koji imaju nisku samokontrolu osećaju i izražavaju emocije znatno intenzivnije od onih sa visokom samokontrolom. Zato im je mnogo teže da upravljaju svojim reakcijama kada se osećaju frustriranim, besnim ili uznemirenim. Međutim, uz dovoljno napora i vežbe, oni takođe mogu razviti veštine upravljanja emocijama.

Upravljanje emocionalnim reakcijama znači birati kako i kada izraziti emocije koje osećamo. Ljudi koji dobro upravljaju vlastitim emocijama znaju da je zdravo izraziti svoja osećanja (a ne “gutati” ih), ali isto tako znaju da je bitno kako i kada ih treba izraziti.

Samokontrola i upravljanje emocijama obuhvataju sledeće veštine:

  1. Znanje da možeš da izabereš način na koji ćeš da reaguješ, umesto što puštaš da emocija utiče na to šta ćeš reći ili uraditi;
  2. Razvijanje osećaja za to kada je najbolje vreme da emocija izađe napolje, a kada je ipak bolje sačekati;
  3. Sticanje svesti da naše reakcije utiču na dalji tok događaja, uključujući to kako će drugi ljudi odgovoriti na njih, a i kako ćemo se sami nakon svega osećati.

Kako započeti rad na besu?

Odlučiti da imaš kontrolu nad svojim besom, pre nego puštati ga da te kontroliše, znači osmeliti se da baciš pogled unazad na sve reakcije koje  ispoljavaš kada si besan/na. Da li tada vičeš ili vrištiš na nekoga, govoriš mu ružne, maliciozne ili grube reči, omalovažavaš? Da li bacaš stvari, udaraš zid, lomiš stvari, udaraš nekoga, povređuješ sebe ili guraš ljude od sebe?

Za većinu ljudi koji imaju problem da kontrolišu bes, ove reakcije nisu ono što oni žele. Oni se osećaju posramljeno zbog ovakvog ponašanja i smatraju da to nije njihovo najbolje izdanje.

Svako može da se promeni ako to želi. Ali za početak, ako želiš da napraviš krupnu promenu u svom ispoljavanju besa, moraš se zapitati šta ćeš dobiti od ovakve promene? Više samopoštovanja? Više poštovanja od strane drugih ljudi? Manje vremena u kojem si iznerviran ili frustriran? Opušteniji pristup životu? Iznova se osvrni na ovu početnu ideju šta si želeo/la da se promenom postigne. Ona može biti dobra motivacija na ovom dugotrajnom putu.

Pristup upravljanja besom u 5 koraka

  1. Identifikuj problem (samosvest) – Zapitaj se šta te je razbesnelo, šta osećaš i zašto (daj što specifičnije i detaljnije odgovore);
  2. Razmišljaj o potencijalnim rešenjima pre nego što odreaguješ (samokontrola) – Zapitaj se šta mogu sada da uradim, odigraj par scenarija u glavi;
  3. Razmotri posledice svake solucije – Pokušaj da predvidiš kakva će biti reakcija onog drugog, kako ćeš se ti nakon toga osećati, šta će se desiti;
  4. Donesi odluku – Odaberi soluciju za koju ti se čini da će imati najpoželjnije posledice;
  5. Razmotri i preispitaj svoj odabir – Kada odreaguješ na način koji si odabrao/la, provedi neko vreme razmišljajući o tome kako je prošlo, zapitaj se kako si to uradio/la, da li je prošlo onako kako si očekivao/la, da li si zadovoljan/na izborom koji si napravio/la.

Kada je potrebno zatražiti dodatnu pomoć?

Ponekad je bes znak da se još nešto dešava. Ispod besa često može biti zamaskirana neka druga emocija, kao što je na primer krivica ili povređenost. Takođe, bes je i čest pratioc anksioznosti i depresije, odgovor na nemoć izazvanu ovim stanjima.

Ako uočite da vas bes često dovodi u problematične situacije, da se ovakve situacije množe i postaju intenzivnije, da nikada ne možete da održite samokontrolu ili da su životne situacije u kojima se trenutno nalazite takve da često provociraju bes, moguće je da vam je potrebna dodatna pomoć kako bi stavili bes pod kontrolu.

Posebno obratite pažnju ako osećaj besa dugo traje, bilo zbog nekih ranijih ili sadašnjih događaja, ako ste veći deo vremena uznemireni ili lošeg raspoloženja, ako osećate konstantan bes ili ljutnju na sebe,  i ako osećate da zbog navale besa imate želju da povredite nekoga ili sebe.

Categories: Emocije Nauka

Virtuelno lečenje kompleksa

Termin “virtuelno lečenje kompleksa” može se primeniti na mnoge oblasti u okviru društvenih mreža. Ljudi raznim postupcima mogu lečiti svoje komplekse. Međutim, ovde bih se fokusirala na samo jednu oblast, gde se lečenje kompleksa manifestuje zauzimanjem funkcije admina u nekoj fejsbuk grupi (čast izuzecima!).

Svi mi smo, u eri virtuelne komunikacije, članovi neke ili više fejsbuk grupa. Njihov koncept je takav da su formirane oko neke specifične teme, npr. Ljubitelji lova, i stoga okupljaju na jednom mestu ljude koji dele ovo interesovanje. Ali, to ne znači da su ti ljudi istomišljenici i po svim drugim osnovama. Štaviše, i u pogledu ovog zajedničkog interesovanja, trebalo bi da mogu da imaju različite stavove. Uzmimo da ste u grupi “Pas, čovekov najbolji prijatelj”. U toj grupi su, razume se, ljudi koji vole pse. Ti ljudi se razlikuju po tome što neki vole i mačke, drugi ne, neki vole sve životinje, neki ne. Takođe, ti ljudi se razlikuju i po tome šta podrazumevaju pod “voleti psa”. Za nekoga to znači da pas sme sa nama da spava u krevetu, za nekoga da to nipošto ne sme da radi; neko svoju ljubav prema psu ispoljava time što mu s ljubavlju kuva prirodnu hranu, a neko tako što mu kupuje najelitniju gotovu hranu obogaćenu svim neophodnim vitaminima, itd. Ovakva grupa trebalo bi da bude otvorena u pogledu razmene iskustva i tolerantna prema različitim stavovima.

Uglavnom je u samom opisu grupe i naznačeno šta su pravila grupe, šta se sme, a šta ne sme raditi; gotovo po pravilu zabranjeno je vređanje, omalovažavanje, postavljanje postova neprimerenih vrsti grupe, reklamiranje i slično. Uloga admina je da oformi grupu, da joj naziv, odobri članstvo, reguliše odnose u grupi, opomene kršenje prava, sankcioniše tj. isključi člana ako se neprimereno vlada, cenzuriše sadržaje (što uključuje i to da određuje šta će biti profilna slika, šta pozadinska/cover slika i ostali statusi).

Sve prilično liči na malu radnu organizaciju. Baš sve. I tu imamo direktora, zatim njegovog zamenika (što je u fejsbuk grupi dodatni admin ili moderator), direktor određuje naziv svoje firme, šta je njena primarna delatnost, postavlja pravila i uvodi sankcije, određuje izgled radne organizacije/prostor, zapošljava i daje otkaze.

E sad, sve bi bilo lepo kada bi se funkcija admina zadržala samo na tome. Kao član brojnih fejsbuk grupa, svedok sam tome da admini u svojoj ulozi postaju pravi diktatori u malom. Osim svega što njihova pozicija nalaže, oni su u stanju da iz grupe isključuju, odnosno daju otkaze, svakome ko se i milimetarski ne slaže sa njihovim stavom. Na sceni je sveopšta autokratija iliti samovolja vladara. Njegovi stavovi moraju se apsolutno poštovati i ne daj Bože da se neko usprotivi adminovom autoritetu. Ako on kao direktor “firme” Pas, čovekov najbolji prijatelj, svog psa hrani gotovom hranom, to je zakon i svako ko mu se nađe na putu zagovaranjem prirodne hrane, biće izbačen, čak i bez obrazloženja. Štaviše, obrazloženja će često biti data i to u formi agresije, vređanja i omalovažavanja “buntovnog” člana. U formi svega onoga što je pravilnikom grupe zabranjeno. Dakle, on kao vlast sme  da krši pravila koja je sam postavio. Sve je tako logično. I sve, bar iz moje perspektive, deluje jako tužno.

Taj stvarni direktor, jedne stvarne firme, iako je užasno ako reaguje kao što je gore navedeno, bar ima elementarnu osnovu za to. Osmislio je i razradio koncept svog biznisa, uložio dosta energije i finansija u njegovo pokretanje, bavio se selekcijom kadrova, ima određene papire (stepen obrazovanja) za bavljenje tom delatnošću. A admin, naš moderni direktor? Seo je jednog dana ispred svog računara, smislio da će oformiti grupu koja se bavi muzikom, iskliktao par puta bez materijalne nadoknade za to i oleee – grupa radi u punom jeku. Ljudi se sami skljupljaju ili ih on klikom poziva; njegovo uređenje prostora svodi se na izbor dve sličice koje takođe ne koštaju i ima svu moć ovog sveta da iskonstruiše sistem pravila, kao i slobodu da ih potom obilato krši.

A šta je taj admin van ekrana, je li on direktor u realnom životu, ima li iza sebe uspešnu firmu? Otkud mu ideja da ne smem da stavim neku rock pesmu u grupi Muzika, samo zato što on preferira narodnu? Koje on komplekse ovde leči? Paaa, verovatno te što izvan ovog virtuelnog sveta nema ama baš nikakav autoritet – ni kao šef, ni kao roditelj, ni kao nečiji partner. Ovde je po prvi put zadobio osećaj moći! I baš kao u čuvenom Zimbardovom eksperimentu gde su ljudima dodeljene sa jedne strane uloge zatvorenika, a sa druge zatvorskih stražara, oni koji osete moć ili bilo kakav oblik nadležnosti, učiniće sve da ga zadrže. Najčešće, postaće surovi, agresivni i istresaće sve svoje komplekse “maloga čoveka” na nedužne ljude. Jer, sada to konačno mogu!

Categories: Društvene mreže Ispovesti

Tags: , , , , , , , ,

Šta nam političari poručuju rukama?

Položaj i pokret ruku spadaju u domen neverbalne komunikacije, odnosno govora tela, i kao takvi nam mnogo šta mogu reći o sagovorniku – o njegovim mislima, namerama i osećanjima. Naravno, ne treba ih uzimati zdravo za gotovo kao pojedinačne indikatore, već ih treba razmatrati u širem kontekstu, zajedno sa ostalim gestovima koje osoba pokazuje.

Sklopljene ruke s isprepletenim prstima

Obično, uz zauzimanje položaja isprepletanih prstiju, ide i facijalna ekspresija sreće; ljudi se smeše, pa se čini da je to gest poverenja. Međutim, Nierenberg i Calero, istraživači koji su najviše pažnje posvetili ispitivanju ovog gesta, zaključili su da njime osoba zapravo potiskuje neki svoj negativan stav. Oni su zabeležili tri osnovna tipa ovog gesta:

1. ruke sklopljene u visini lica

2. ruke naslonjene na sto ili u krilu

3. ruke sklopljene ispred tela u visini pojasa pri stajanju

Takođe, istraživači su našli vezu između visine na kojoj se ruke drže i stupnja negativnog stava osobe, pa su zaključili da je teže upravljati osobom (njen stav je negativniji i otporniji) što se isprepletane ruke nalaze bliže licu (dakle najnepokornija je osoba koja drži isprepletane prste u visini lica).

Ruke spojene jagodicama

Ovaj gest često se koristi u odnosu nadređeni – podređeni, pa ga političari, rukovodioci, pravnici i direktori obilato manifestuju. Za razliku od drugih gestova, ovaj je moguće analizirati i izdvojeno iz konteksta, jer sam po sebi govori o tome koliko je osoba samouverena i superiorna ličnost.

Tipične su dve verzije ovog gesta:

1. Ruke usmerene prema gore – češće se koristi kada govornik iznosi svoje ideje i stavove. Udruženo sa glavom zabačenom u nazad ovaj gest ostavlja utisak samodopadljivosti i nadmenosti

2. Ruke usmerene prema dole – obično se koristi kada čovek više sluša nego što govori i odaje njegovu pokornost.

Interesantno je što su istraživači zapazili kako žene češće koriste gest sklopljenih jagodica usmerenih ka dole.

Držanje ručnog zgloba

Ovaj gest, pri kome osoba šeta visoko uzdignute glave, a na leđima jednu ruku čvrsto pridržava drugom, nastao je u domenu britanske kraljevske porodice, pa se kasnije odomaćio i u profesijama čija je uloga nadzor i kontrola. Tako, on je tipičan za policajce dok obilaze neko svoje područje, direktore dok se šetaju školskim dvorištem, vojne starešine i druga lica koja predstavljaju vlast. Prema tome, ovo je gest sigurnosti i nadmoći. Simbolički gledano, osoba koja zauzima ovaj položaj, otvara svoje poprsje ka sagovorniku i nesmetano izlaže “protivniku” svoja ranjiva područja – trbuh, srce, vrat, što govori o njenoj neustrašivosti i autoritativnosti.

U istraživanju sprovedenom na australijskim policajcima, uočeno je da oni koji ne nose oružje često zauzimaju ovakvu pozu, dok ona nije tipična kada imaju oružje. Kada nose oružje najčešće koriste agresivan gest sa rukama na bokovima. Izgleda da je prisustvo oružja samo po sebi dovoljno autoritativno.

Imamo tri verzije ovog gesta:

1. Držanje dlana dlanom – ovo je gest nadmoćnosti i samosvesnosti

2. Držanje ručnog zgloba – znak je frustracije i pokušaja samokontrole; jedna druka čvrsto drži zglob druge ruke kao da pokušava da je zadrži.

3. Držanje nadlaktice druge ruke – Što je osoba srditija, to je ruka položena na mesto više na leđima, kao da je potrebna veća samokontrola.

Isticanje palca

Gestovi palca su sekundarni gestovi, pomoćni deo nekog sistema gestova. Isticanje palca najčešće se kao izolovani gest tumači kao znak sigurnosti koji tipično koristi “hladnokrvni” nadređeni u prisustvu svog podređenog. Palčeve češće ističu muškarci, osobe koje imaju visoki položaj i ugled, a često je i deo igre “udvaranja”.

Palčevi najčešće vire iz džepova kako bi na prefinjen način pokušali da prikriju nadmoćan stav osobe.

Jedan od popularnih gestova iz ove grupe je gest prekriženih ruku sa palčevima usmerenim prema gore. Ovo je dvoznačan gest koji u sebi sadži protivrečne poruke – prekrižene ruke simbolišu povlačenje ili negativan stav, a istureni palčevi superioran stav.

Pokreti ruke na licu

Gestovi ruke na licu sa godinama postaju sve diskretniji i manje očiti, ali se ipak javljaju kad god neka osoba laže, prikriva istinu ili je svedok neke obmane. Takođe označavaju sumnju, nesigurnost, laž ili preterivanje.

U istraživanju Morisa, medicinske sestre kojima je rečeno da lažu svoje pacijente o njihovom zdravstvenom stanju češće su koristile gestove ruke na licu, od onih koje su govorile istinu.

Možemo izdvojiti više formi ovog gesta:

  • Prekrivanje usta – ovde dlan prekriva usta, a palac je prislonjen uz obraz, što izgleda kao da osoba pokušava da potisne izgovorene reči obmane. Ako osoba koristi ovaj gest dok govori, znači da laže, a ako prekriva usta dok sagovornik govori, to znači da joj se čini da on laže.

  • Dodirivanje nosa – ovo je profinjen, zamaskiran gest prekrivanja usta. Javlja se u formi blagog dodira nosa ili nekoliko blagih češkanja ispod nosa. Obrazloženje za nastanak ovog gesta je da u trenutku kada se javi negativna misao, podsvest daje uputsvo ruci da prikrije usta, ali u zadnjem trenutku, kako bi to izgledalo što manje napadno, ruka se udaljuje od lica, a rezultat je brz gest dodirivanja nosa.

  • Trljanje oka – ovo je gest pokušaja mozga da zaustavi očitu obmanu, sumnju ili laž ili da spreči pogled u oči osobe kojoj lažemo. Muškarci obično snažno trljaju oči i obaraju pogled prema tlu ako se radi o krupnoj laži, dok žene pri trljanju oka koriste male, nežne pokrete odmah ispod oka.

  • Trljanje uva – ovo je sofisticirani pokušaj odraslog slušaoca da ne čuje nikakvo zlo, dok je kod dece u formi prekrivanja uveta šakom kako se ne bi slušali prekori roditelja. Postoji više manifestacija trljanja uveta kod odraslih – trljanje zadnje strane uveta, stavljanje prsta u uvo, povlačenje ušne resice ili savijanje ušne školjke prema napred kako bi se zatvorio slušni otvor. Kada osoba to radi možda je to znak da je već dovoljno čula ili da želi ona nešto da kaže.

  • Češkanje vrata – osoba se počeše oko pet puta ispod uveta ili sa strane po vratu. Tumači se kao znak sumnje ili nesigurnosti i karakterističan je za ljude koji kažu: “Nisam siguran da se slažem”. Ovaj gest naročito je upadljiv ako se javi u suprotnosti sa verbalnom porukom poput “Razumem kako ti je”.

  • Povlačenje okovratnika – Morris je ustanovio da laži uzrokuju osećaj peckanja na osetljivom tkivu lica i vrata i da je potrebno trljanje ili češkanje kako bi se taj osećaj otklonio. Posebno se javlja kada osoba oseti da sumnjate da ona laže.

  • Prst u ustima – Istraživači govora tela smatraju da se ovaj gest javlja kada  je osoba pod nekim pritiskom. To je njen nesvesni pokušaj da se vrati u sigurnost dečjeg sisanja majčine dojke. Ovo je dakle gest unutrašnje potrebe za ponovnom sigurnošću.

Gestovi ruke na obrazu ili bradi

Gestovi koji manifestuju dosadu

Kada slušaoc krene da koristi ruku kao da podupire glavu to je znak da je nastupila dosada. Stupanj dosade proporcionalan je meri u kojoj njegova ruka i šaka pridržavaju glavu. Dosada je najveća kada se čitavom rukom pridržava glava, kao da će u suprotnom pasti na sto.

Bubnjanje prstima po stolu i drmusanje stopala neki tumače znakovima dosade, a zapravo su znaci nestrpljenja. Što su ovi pokreti brži to je znak da je nestrpljenje osobe veće.

Gestovi procenjivanja

Uobičajeni gest procenjivanja i zainteresovanosti za ono što govornik kazuje izražava se zatvorenom šakom koja počiva na licu, uz kažiprst usmeren prema gore. Tokom ovog gesta ruka ne bi trebalo da pridržava bradu kao u prethodno opisanom sllučaju.

U slučaju da je kažiprst položen uz obraz i usmeren prema gore, a palac pridržava bradu, slušalac ima negativno mišljenje o govorniku i/ili temi. Za ovaj gest se često pogrešno misli da je znak zanimanja za temu.

Glađenje brade

Gest glađenja brade znak je da slušalac donosi odluku, pa on sledi odmah nakon gestova procenjivanja o kojima je malopre bilo reči. Da li će biti donešena pozitivna ili negativna odluka, zavisi od kombinacije gestova koji idu uz glađenje brade. Ako npr. osoba gladi bradu, a istovremeno sedi prekriženih nogu, onda je sagovorniku neverbalno rečeno “ne”.

Kod ljudi koji nose naočare ili pušača, tipično je da pri donošenju odluke umesto glađenja brade posegnu za ovim sredstvima kako bi dobili na vremenu pri donošenju odluke. Oni će recimo skinuti naočare i staviti jednu dršku naočara u usta, ili će namaknuti naočare na oči, ili će baš tada zapaliti cigaretu. Ovo su znakovi da osoba nije sigurna u svoju odluku i da joj trema vremena za premišljanje.

Gestovi češkanja glave i lupanja po čelu i potiljku

Naglašeni oblik gesta povlačenja okovratnika je trljanje vrata dlanom, a ovaj gest se često naziva gest “bola u vratu”. Osoba koja koristi ovaj gest dok laže, obično izbegava pogled sagovornika i gleda u pod. Ovo je takođe i znak frustracije ili ljutnje, što se manifestuje isprva udaranjem po potiljku, a zatim trljanjem potiljka.

Lupanje po glavi sugeriše na nečiju zaboravnost, ali u zavisnosti od toga gde se osoba lupa to će pokazati ono što oseća prema vama ili prema situaciji. Ako se udara po čelu pokazuje da nije zaplašena time što ste joj spomenuli da je nešto zaboravila. Međutim, ako se udara po potiljku, osoba vam govori da ste vi dosledno njena “bol u vratu” zbog ukazivanja na njen propust.

Oni koji iz navike trljaju potiljak skloni su negativnom ili kritičkom raspoloženju, a oni koji iz navike trljaju čelo teže otvorenosti i jednostavnosti.

Categories: Komunikacija Nauka

Tags: , , , , , , ,

Paradoks vezivanja: Što je neko gori prema meni, teže ga ostavljam!

Logika zdravog razuma nalaže da volimo da budemo u blizini nama dragih osoba, a da se klonimo osoba koje su po nas loše. Međutim, u praksi je to često drugačije.

Gomila primera svedoči o tome da nekada neprimereno dugo ostajemo u odnosima sa ljudima koji su po nas naročito loši. Takvi su slučajevi u kojima deca koja odrastaju pored jako loše, kontrolišuće, čak agresivne majke, kada odrastu ne mogu da je ostave, osamostale se i nastave svoj put odrastanja, iako je vreme za to odavno došlo. Zatim slučajevi gde u porodici vlada fizičko, seksualno ili psihološko nasilje nad detetom, koje uprkos tome ostaje uz roditelje da ih čuva u starosti, jer bi se u suprotnom osetilo jako krivo što ih stare i nemoćne napušta. Takođe, slučajevi gde žrtve kontinuiranog silovanja „biraju“ da ostanu uz svoga agresora čak i kada imaju prilike za beg, a kada kasnije čuju da se zlostavljaču nešto loše desilo ili da je nakon više godina preminuo, osećaju istinski žal i gubitak. Da ne pominjemo partnerske odnose u kojima neko očigledno trpi nečije krajnje nedolično ponašanje. Sve ovo čini se nelogičnim, nerazumnim i paradoksalnim, pa ipak – dešava se.

Mnoge psihološke teorije ponudile su svoje odgovore na to šta je u korenu ovog problema i pokušale da objasne zašto pojedine osobe prolongirano ostaju u ovako hostilnoj simbiozi.

Jedna od razvojnih teorija, teorija afektivnog vezivanja, najdetaljnije se bavi osnovama ljudske vezanosti za druge osobe, u prvom redu za majku, i stvaranjem prvih osećaja bliskosti. Čuveni psiholog Harlou, predstavnik ove struje, svojim eksperimentom sa rezus majmunima pokazao je kako je u osnovi ovakvog vezivanja nežnost i toplina majke, a ne njena sposobnost da podmiri detetove fiziloške potrebe. U njegovom eksperimentu sa veštačkim majkama jasno je dokazano da će majmuni pre ići kod toplog, plišanog modela mame koji nema da im ponudi hranu, nego kod žičanog, hladnog modela majke kod koga je flašica sa mlekom. Harlou je ovim eksperimentom potkrepio tezu da se ljubav ne naslanja na funkciju hranjenja, te da nije sekundarni motiv. Stiče se utisak da je onda prirodno da se vezujemo za topla, nežna, brinuća bića, a da ćemo se hladnih, neresponzivnih i grubih kloniti kao da smo za to genetski programirani.

Pa ipak, kako ovim da objasnimo sve navedene primere?

Teorije objektnih odnosa, takođe su zadužene za objašnjenje ranog emocionalnog razvoja. Smatraju da je za ovaj razvoj ključan kvalitet i karakteristike dijadnog odnosa majka-dete. Ovaj odnos predstavlja razvojni događaj u kome dete izgrađuje svest o svetu oko sebe i istovremeno svest o sebi kao nezavisnom biću. Razvoj deteta ovde se razmatra kroz prirodno pomeranje od nediferenciranog (simbiotskog stanja u kome je dete „stopljeno“ s majkom) do stanja diferenciranog postojanja kada se dete putem separacije formira u zasebno biće. Navodi se da će ovaj most biti uspešno pređen ako je prisutna „dovoljno dobra majka“, a to je ona koja će u jednom trenutku omogućiti i podržati dete u procesu odvajanja. Grubo rečeno, u zdravom odnosu majka-dete, kao bazi za zdrav psihološki razvoj deteta, dobra mama će težiti da detetu što bezbolnije obezbedi proces odvajanja i osamostaljenja. Sa druge strane, loša mama će, ako je hladna i emocionalno distancirana uvesti dete u autističnu psihozu (ovo je jedan od načina za tumačenje razvoja autizma kod dece), ili ako je suviše kontrolišuća, držaće dete u simbiotskom odnosu po svaku cenu, čime će onemogućiti njegovu diferencijaciju i kasniju separaciju.

Ovo se čini kao ozbiljan pokušaj objašnjenja toga zašto neke osobe nisu u stanju da napuste osobu koja im zagorčava život. Pa opet, ovakvim tumačenjima kompletna odgovornost za ostanak u lošem odnosu svaljuje se na „lošu“ osobu, u ovom slučaju majku, a minimizira se učešće same osobe koja ostaje. Da li treba da se pomirimo sa ovakvim objašnjenjem? Ok, imao/la sam lošu mamu koja mi ne dozvoljava da je ostavim i ja tu ništa ne mogu da uradim po tom pitanju!

Da li su ljudi baš toliko bespomoćni? Gde je tu agensnost, sloboda izbora, lična odgovornost?

U klasičnoj psihoanalizi, donekle se čini da je izbegnut ovaj problem. Frojd uvodi pojam primarne identifikacije, kojim nastoji da objasni najraniji i najvažniji vid emocionalnog vezivanja za roditeljske uzore. Po njemu, ovo je psihički proces kojim se osoba empatički povezuje sa osobama kojima se divi, odnosno sa roditeljima kao prvim predstavnicima njegovog sveta. Kasnije, to je osnovni uslov za sveukupnu uspešnu socijalizaciju deteta. Međutim, u određenim slučajevima, kada uzori sa kojima dete treba da se identifikuje nisu poželjni, javlja se identifikacija sa agresorom – mehanizam odbrane koji označava poistovećivanje subjekta sa ugrožavajućom osobom, sa ciljem da se strah od njega ukloni ili makar ublaži. Identifikacija sa agresorom posebno je karakteristična za decu koja se osećaju ugroženom i bespomoćnom. U slučaju poistovećivanja sa neprijateljskom osobom, dete, kao bespomoćna osoba, nastoji da pobedi svoj strah tako što će „unošenjem” osobina „agresora” izmeniti sebe i postati mu sličan. Time, nesvesno, nastoji izbeći strah od osobe od koje preti opasnost.

Vidimo da je ovde odgovornost za ostajanje uz lošu osobu situirana u “žrtvi”, te ova teorija može biti objašnjenje mehanizma ostajanja u neizdrživim okolnostima, ali ona svojim pesimizmom ne nudi ideju šta osoba može da uradi po tom pitanju. Dakle, ona je tu, zaglavljena, trpi, razlozi zbog kojih to radi su jasni, ali ima li svetla na kraju tunela? Može li se izbeći ova zamka, kako pobeći? I, šta je sa svim onim osobama koje su žrtve nekog neprijateljskog odnosa, a zbog toga nisu postale nalik agresoru? Šta je sa svim tim dobrim, osećajnim osobama koje i dalje trpe i nemaju snage da ostave svog progonitelja? Čini se da nije dovoljno dati razlog zašto neko nešto radi, već je nužno odgovoriti i na pitanje zašto neko nešto ne radi, u ovom slučaju, zašto ne napušta sumanute okolnosti.

Teorija konflikta Kurta Levina, primenjena na ovu problematiku, rekla bi da ljudi ostaju u statusu quo jer imaju konflikt unutrašnjih motiva, tzv. intrapsihički konflikt. Levin je govorio o tri vrste ovakvih konflikata, ali se njegova teorija ponajbolje može primeniti u ovom slučaju, pozivanjem na konflikt ambivalencije, odnosno konflikt istovremenog privlačenja i odbijanja. Osoba, u svetlu Levinove teorije, istovremeno ima dovoljno razloga za ostanak i isto toliko razloga za odlazak iz nepovoljnog odnosa. Dakle, pitanje odlaska od loše osobe je i poželjno i nepoželjno, odnosno prožeto ambivalencijama. Levinova teorija je kadra da rasvetli razloge zbog kojih osoba ostaje u odnosu, kao i razloge zašto želi da ode, ali se ipak zaustavlja samo na opisu ovog egzistencijalnog grča.

Teorije izbora, kakav je konstruktivizam, u stanju su da unesu dozu optimizma u celu priču. One isprva osobi koja je zarobljena vraćaju odgovornost i navode da je to njen vlastiti izbor, što jeste jedno teško i bolno saznanje, ali takva pozicija, subjekta u konačnoj instanci, jedina vodi oslobođenju i akciji. U ovoj teoriji, imati slobodu izbora znači birati između dve stvari onu koja ti se čini poželjnijom, ili narodski rečeno birati ponekad između dva zla. Pošto u ovim slučajevima iz prakse osobe biraju da ostanu uz lošu osobu, postavlja se pitanje šta ovim činom žele da izbegnu? Naime, pretpostavlja se da je alternativa odlaska potencijalno više ugrožavajuća, te terapijski rad treba usmeriti ka tome šta su za dotičnu osobu implikacije ove druge alternative – možda će odlazak od surovog roditelja, od partnera zlostavljača, od silovatelja, provocirati scenario koji je daleko neizdrživiji, možda je to dokaz da sam ja loša osoba kada sam u stanju da ostavim roditelja koji mi je podario život, možda me je strah od osvete koju su spremni da preduzmu partner ili silovatelj, možda se bojim kako me niko neće “tako” voleti, možda nemam ideju kako bi se snašao/la van ovih odnosa, možda me je strah od samoće, itd. Ovo su samo neki od prikaza toga kako suprotna alternativa može biti pogubnija.

Optimizam ovakve teorije ogleda se u ideji da ona nastoji da osobi pruži zdraviju alternativu, nastoji da razuveri uverenje osobe da su to jedine dve alternative koje joj život pruža, da je ohrabri da svoj život konstruiše na drugačiji način, da joj vrati u fokus koncept o aktivnoj i agensnoj osobi pred kojom je sloboda izbora. Saznanje da sam ja ta osoba koja bira da bude zarobljena nekim odnosom, sa sobom povlači i osvežavajuće saznanje da sam ja upravo i ta osoba koja može da izabere da taj odnos napusti, moja sudbina je u mojim rukama i ja imam kontrolu nad tim kuda će moj život ići.

Naš razvojni zadatak je da se pre ili kasnije odvojimo od svojih roditelja. Neki roditelji će nas na tom putu osnaživati, a neki osujećivati. Međutim, na nama je da presečemo, i to tako da ne ponesemo sa sobom mučni osećaj krivice jer – radimo zdravu stvar! Takođe, naš životni zadatak je da napustimo ljude koji nas ugrožavaju. I nema opravdanja u tome što nas oni drže zarobljenima, jer jedini ko nas može držati zarobljenim smo mi sami.

Jedino reinterpretacijom svoje životne perspektive možemo zauvek pobeći iz mentalnog zatvora koji smo sami skrojili!

Categories: Bračni i partnerski problemi Deca i mladi Emocije Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , , ,

Šta je zdrava tuga?

Zašto ljudi izbegavaju tugu?

Većina ljudi smatra da je glavna razlika između tuge, kao prirodne emocije i depresije, kao patološkog stanja, u trajanju i intenzitetu. Na osnovu ovoga zaključuju da ako je neko jako tužan i to traje dosta dugo, onda je njegova tuga prerasla u depresiju i potrebna je pomoć stručnjaka.

I sami stručnjaci (psihijatri) često definišu depresiju kao intenzivnu tugu i izražavaju zabrinutost ako ona traje duže od 6 meseci. To bi značilo da su tuga i depresija na istom kontinuumu i da je sve stvar stepena.

Ja bih se pre složila sa novijim uvidima američkog psihoterapeuta Robina Skinera koji kaže da depresija služi izbegavanju osećaja tuge! Dakle, za njega su tuga i depresija dva kvalitativno drugačija stanja koja se međusobno isključuju – tužna osoba ne može istovremeno biti depresivna, niti je depresivna osoba zapravo tužna! Na prvu loptu ova konstatacija izgleda čudno, ali Skiner nas uverava da se radi o dva sasvim drugačija stanja koja se razlikuju na relaciji mrtvo-živo. Po njemu, ljudi upravo izbegavaju tugu, jer je tuga veoma jaka i živa emocija, usled koje te sve peče i boli. Tuga razara, ona je teška za podneti, ona je kao psihološka rana. Sa njom smo uznemireni, zabrinuti, prestrašeni, napeti, očajni, besni. Sa druge strane, depresivni pacijenti, po njegovom iskustvu, najčešće opisuju svoje stanje terminom „praznina“. Depresivci su bezvoljni, prazni, umrtvljeni, oni ne osećaju bol, oni su odsečeni, kao mrtvi, i u tom smislu je ovo stanje lakše za podneti. Depresija zapravo drži osobu u zamci ne dajući joj da otpočne koristan i zdrav proces tugovanja.

Kako tuga izgleda i zašto je korisna?

Tuga je reakcija koju imamo kao odgovor na smrt ili gubitak nekoga/nečega. Pod gubitkom se može smatrati i raskid emotivne veze, prestanak komunikacije sa nekim, ili nečije preseljenje.

Tuga utiče na naše telo, misli, emocije i opšte stanje duha. Ljudi mogu ispoljavati tugu na nekoliko načina:

  1. putem fizičkih reakcija – tu spadaju promene apetita ili sna, uznemirenost u stomaku, stezanje u grudima, plakanje, napetost u mišićima, nemogućnost da se opustimo, slabost volje, problemi sa koncentracijom, nemir, itd.
  2. putem konstantnog razmišljanja o gubitku – ovo obuhvata lepa sećanja na osobu koju smo izgubili, zabrinutost i žaljenje, kao i preokupaciju time kako će nam život izgledati bez ove osobe.
  3. kroz jake emocije – gde spadaju tuga, bes, krivica, očaj, olakšanje, ljubav, nada…
  4. kroz spiritualne/duhovne reakcije – odnosi se na traženje snage u veri, otkrivanje duhovnog značenja i veza među pojavama, kao i preispitivanje sopstvenih religioznih uverenja.

Kada ljudi manifestuju ovakav set reakcija smatra se da je otpočeo proces tugovanja.

Proces tugovanja

Tugovanje nije samo prirodna reakcija na gubitak, već i proces prevladavnja gubitka. Dakle, ako ova zdrava reakcija na gubitak izostane, i sam proces izlaženja na kraj sa gubitkom biće znatno otežan.

Odtugovati ili završiti proces tugovanja ne znači zaboraviti na osobu koja je umrla ili nas napustila. Naprotiv, zdrava tuga podrazumeva iznalaženje načina da se zapamti osoba koju smo izgubili, a da se istovremeno prilagodimo životu bez nje.

Ljudi često doživljavaju reakcije tuge u talasima koji dolaze i prolaze. Često je tuga naintenzivnija odmah po gubitku. Međutim, kod nekih ljudi ona se ne može neposredno osetiti, jer je ustupila mesto šoku, neverici ili opštoj umrtvljenosti. Ponekad je potrebno puno vremena da se osoba suoči sa realnošću koja ju je zadesila. Ako se čini da stanje šoka traje veoma dugo i da osoba nikako ne dolazi u kontakt sa gubitkom, a pritom se jasno vidi da njeno funkcionisanje u ostalim životnim oblastima (na poslu, u kući, školi, seksualnom životu) nije na optimalnom nivou, može se posumnjati na depresiju.

Rituali tugovanja

Gubitak voljene osobe usled smrti propraćen je brojnim ritualima, od sahrane, preko dolaženja na daću, do davanja pomena na 40 dana i 6 meseci. Ovi rituali, osim što odaju počast osobi koja je umrla, služe i tome da olakšaju proces tugovanja onima koji ostaju. U zajedništvu, ljudi će lakše, podstaknuti tuđim reakcijama, osloboditi svoju tugu i ekternalizovati je u vidu suza. Takođe, bivanjem sa drugima koji su voleli pokojnika i koji nas podsećaju na lepa sećanja sa njim, lakše ćemo poverovati da možemo naći utehu i olakšaćemo proces readaptacije na život bez njega. Ipak, ima i onih koji će lakše ispoljiti svoju tugu u samoći i to treba poštovati. Nametanje podrške u ovakvoj situaciji je kontraproduktivno.

Ne treba da nas začudi zašto se nekome nasred groblja smeje i oseća se mirno kao da se ništa ne dešava. Ova reakcija nije patološka, već je znak da je za osobu ovaj događaj veoma snažan, traumatičan i preplavljujući, do mere da isprva ne može da dođe sa njim u kontakt. Takva osoba verovatno će biti u stanju da obradi svoj gubitak tek dosta kasnije.

Mnogi ljudi smatraju da tugovanje treba da se završi tada kada su i rituali gotovi. Što znači da se negde veruje da je optimalno trajanje zdrave tuge 6 meseci. Međutim, kod drugih tek tada ovaj proces počinje. Dok god su trajali rituali, koji podrazumevaju prisustvo drugih ljudi i veliko angažovanje i organizaciju, osoba je bila zaokupljena ovim, a ne svojim gubitkom. Za nju je organizovanje pomena bilo distraktor pažnje, pa tek kada su sve obaveze završene, osoba pred sobom ima slobodno vreme i „praznu“ glavu da se pozabavi temom gubitka i svojim osećajima. Može se činiti da se ta osoba već vratila u životnu kolotečinu, ali samo ona zna da svoje tekuće poslove ne obavlja više sa elanom i emocijom, jer je proces tugovanja još uvek u toku.

Proces oporavka

U redu je da mislimo o osobi koju smo izgubili danima, nedeljama, pa čak i mesecima. Nema univerzalnog pravila koliko će to trajati. Stvar je individualna i zavisi od brojnih faktora – od toga koliko bliska nam je bila ta osoba, da li je otišla iznenada ili je gubitak bio očekivan, u kom momentu našeg života se to dogodilo, koliko podrške imamo pri ruci, koliko je ta osoba bila važan resurs za zadovoljenje naših potreba, kakvi su naši koping mehanizmi, itd.

Posebno težak oblik tugovanja zbog osobe koja nas je iznenada napustila, javlja se u slučajevima suicida. Tada je najčešće tugovanje zamaskirano brojnim emocijama kao što su: ljutnja na osobu što je to uradila, očaj zbog nemogućnosti da se razume ovakav izbor, krivica zbog ideje da smo mogli nešto da učinimo da to sprečimo, i depresija koja vodi u odbijanje pomoći i podrške.

Proces oporavka teče postepeno, nekada nam se čini da nam je bolje, a u sledećem momentu kao da nikada nećemo preboleti. Kako vreme odmiče, svi ti „podsetnici“ na osobu koju smo izgubili, mogu čak intenzivirati osećaj tuge.

Važno je shvatiti da trajanje tugovanja i intenzitet tuge nisu proporcionalni značaju osobe koju smo izgubili! Naprotiv, ove stvari više govore o nama kao osobama, o jačini naših mehanizama za prevladavanje stresnih situacija, o našem generalnom odgovoru na separaciju i o našim mehanizmima prilagođavanja na novonastale okolnosti.

Šta može pomoći kada tugujemo?

Postoje 3 generalne strategije koje mogu biti korisne u pokušaju da se proces tugovanja olakša:

1) Izrazi osećanja i nađi podršku – budi u kontaktu sa svojim osećanjima i reakcijama, nadgledaj ih, nađi način da ih pretvoriš u reči, zapiši ono što osećaš i kako se ponašaš, pronađi osobu od poverenja kojoj ćeš moći da ispričaš kako se sa tim nosiš i na koji način te to pogađa, primeti kako se osećaš nakon što si sa nekim to podelio/la, nađi osobu koja je volela osobu koju si izgubio/la i sa kojom ti je prijatno čak i kad ćutiš.

2) Pronađi smisao – razmišljaj o tome šta si otkrio/la o sebi, o drugima i o životu prolazeći kroz ovaj gubitak, čemu te je ovo iskustvo naučilo, zapitaj se koliko ti je ta osoba značila, šta si sve od nje naučio/la, šta je dobro proizašlo iz ovog teškog iskustva, postoje li ljudi koje posle ovog iskustva više ceniš, ko su ljudi koji su ti bili najveća podrška, da li si očekivao/la da to budu baš oni, na koji način si „porastao/la“ zbog ovog iskustva, i slično.

3) Brini o sebi – razvijaj zdrave navike spavanja, redovno vežbaj  jer će to uticati na bolje raspoloženje, pravilno se hrani, ne preskači obroke, izbegavaj alkohol…

Categories: Depresija Emocije Nauka

Tags: , , , , , ,

Da li su ozbiljni psihijatrijski bolesnici nužno i opasni?

Svi smo mi putem medija mnogo puta čuli vest kako je psihijatrijski bolesnik počinio brutalno i svirepo ubistvo, i to usled “pomračenja svesti” koja ukazuje na potpuno odsustvo uračunljivosti dotičnog. Međutim, ovakva nedela čine i pojedinci koji nikada nisu bili korisnici psihijatrijskih usluga. Opet, u narodu je raširena bojazan posebno od prvopomenute skupine, koja se tretira kao naročito opasna. Ovaj tekst zato ima za cilj da opovrgne ove temeljno utabane ideje i ukaže da udeo psihotičnih u kriminalu nije ni slučajno toliko zabrinjavajući.

Šta su psihoze?

U ovom tekstu pod pojmom “ozbiljnog psihijatrijskog bolesnika” biće razmatrani oni slučajevi koji pokazuju kvalitativno najteže propadanje u sferi mentalnog funkcionisanja, odnosno psihotični pacijenti.

Psihoze su prvobitni ili naknadno nastali teži poremećaji sklopova i funkcija ličnosti: osećajnih, odnosnih, saznajnih, opažajnih, voljnih, pokreta i svesnosti.

1) osećajni poremećaji

  • neujednačenost, neskladnost, nepostojanost, siromaštvo i stereotipnost osećajnih doživljavanja
  • pozitivna osećanja su nedovoljno razvijena, a negativna najčešće prejaka, sirova i razorna
  • osećanja nisu u skladu sa spoljnim okolnostima
  • osećajni sadržaji nisu u skladu ni sa misaonim, ni sa govorno saopštenim sadržajima

2) odnosni poremećaji – poremećaji odnosa sa objektima (drugima) i prema sebi

  • ili se ne ispoljava nikakva težnja ka drugima, ili se uspostavljaju neobični, iskrivljeni i prejaki odnosi
  • ako i postoje, osećajne veze su kratkotrajne, lomljive, nedosledne i bez stalnosti
  • osećanja prema drugima su protivrečna, a dvojnost visoka
  • odnosi su ispunjeni strahom, neprijateljstvom, projekcijama mržnje ili ravnodušnošću

3) poremećaj odnosa prema stvarnosti

  • depersonalizacija i derealizacija (otuđenja od samoga sebe i gubljenje kontakta sa realnošću)

4) saznajni poremećaji

  • poremećaji toka i sadržaja mišljenja (prekidanje misaonog toka, raspadanje misli, čudne misli – neobičnost u misaonim sadržajima, sumanute ideje, precenjene ideje, prisilne misli, bezosećajno moralno rasuđivanje – tzv. „moralno slepilo“)
  • poremećaji govora (neologizmi, salata od reči, konkretan govor)
  • inteligencija
  • poremećaji opažanja – halucinacije: optičke, akustičke (eho misli, fenomen krađe ili oduzimanja misli, imperativne/naredbodavne), mirisne/olfaktivne, halucinacije čula ukusa, čula dodira, kinestetičke.

Više o vrstama i manifestacijama halucinacija videti OVDE

5) poremećaji pokreta – katatone pojave, stupor

6) poremećaji volje

Paranoidna shizofrenija

Počinje u odraslom dobu, posle 30. godine života, a ličnost ostaje relativno dobro očuvana. Kliničkom slikom dominiraju paranoidne sumanute ideje i halucinacije. Karakteristične su sumanute ideje proganjanja, ekspanzivna sumanutost (grandomanska sumanutost, ideje visokog, plemenitog porekla, ideje misionarstva, komunikacije sa vanzemaljcima, erotomanska sumanutost, sumanutost ljubomore, ideje odnosa), imperativne akustične halucinacije (ili tzv. naredbodavne halucinacije – osoba čuje glasove koji joj npr. govore da ubije nekoga), halucinacije mirisa i ukusa, seksualne i druge telesne senzacije (kohabitalne halucinacije – halucinacije seksualnih odnosa izvršenih nad osobom tokom spavanja). Vizuelne halucinacije su retke.

Afekt je neadekvatan, zaravnjen. Mogu postojati katatoni simptomi (simptomi stupora, osoba ne reaguje ni na vrlo bolne draži; ukočenost tela).

Paranoidno shizofrene osobe su često napete, sumnjičave, neprijateljski nastrojene, sklone pražnjenju besa i agresivnosti.

U govoru postoje neologizmi (asocijacije po zvučnosti, stapanje reči), misaoni tok je inkoherentan, zatim eho misli, nametanje, oduzimanje ili emitovanje misli, prekid misaonog toka.

Veza psihoza i kriminala

Suština opasnog ponašanja leži u otuđenju pojedinca od društva. Upravo je shizofrena patologija ta koja otuđava pojedinca od života i usmerava ga ka iracionalnom, pa i kriminalnom ponašanju. Nekada se smatralo da su svi duševni bolesnici izuzetno opasni. Međutim, istraživanja su pokazala da svega 4% shizofrenih pojedinaca pokazuje elemente opasnog ponašanja po okolinu (Hoff, Schinco, 1980).

Shizofrenija sama po sebi ne znači sklonost ka kriminalu. Ipak, među takvim počiniocima nalazi se značajan broj počinioca krvnih delikata, kao i podmetača požara, dok su imovinski i seksualni delikti znatno ređi (Waner, 1954).

Osnovni predstavnik nasilničkog kriminaliteta shizofrenih osoba je homicid. Počinjenje ovog dela nije vezano za određeni oblik shizofrenije (mada se daje prednost paranoidnoj formi), već zavisi od strukture psihopatoloških sindroma i od dinamike razvoja bolesti. Imperativne halucinacije su često neposredni povod ubistva koje čini shizofreni pojedinac. On trenutno preduzima agresivne atake, bez prethodne pripreme, i usmerava ih na najbliže osobe u svojoj okolini.

Najčešća krivična dela koja počine paranoidni pojedinci su kletve, uvrede, telesne povrede i ubistva. Žrtve su najčešće osobe iz paranoičnog sumanutog kruga. Uračunljivost počinioca je umanjena, a najčešće isključena.

Primeri iz prakse

Slučaj L.M.: „Ja sam sa druge planete“

Ispitanik je, pod moćnim uticajem paranoidnih deluzija, nožem ubio svog kolegu sa posla za koga još uvek veruje da mu je stavio otrov u kafu.

Sud mu je, na predlog veštaka, izrekao meru obaveznog čuvanja i lečenja.

U njegovoj istoriji bolesti piše da je pri prijemu izjavio: „Ja sam sa druge planete. Mogu čovečanstvu da pomognem serumom protiv side. Mene su trovali, drogirali…Hranom, kafom, pićem“. Ubistvo izvršio u 35 godini. U vreme ispitivanja imao je 37.

Pacijent je radio u jednoj fabrici obuće u Beogradu. Misli da su se njegovi odnosi sa ljudima bitno promenili od kada je upoznao i zaljubio se u svoju koleginicu. „Slađana je bila slaba, nekarakterna osoba, inficirana urođeno i svi koji su je ljubili dobili su neke rane po ustima. Svakog je zarazila pa i mene. Imala je šestu grupu sa dosta sluzi i atipičnih ćelija; taj nalaz pamtim kad sam je vodio na preglede… Posle sam morao da dam otkaz. Svi su me proganjali zbog mojih kosmičkih saznanja o uticajima na ljude i otrove koje su stavljali“.

Kad priča o delu i dalje su prisutne paranoidne sumanutosti: „Taj hromi mi je stavio heroin u kafu i posle me napio“.

Slučaj Ž.N.: „Po nalogu kompjutera“

Reč je o ispitaniku koji je ubio svoju ženu tako što joj je zadao 22 ubodne rane nožem: u predelu vrata, ramena, grudnog koša, stomaka. Imali su dvoje dece, od šest i jedanaest godina.

Sud je, na predlog veštaka koji su zaključili da je okrivljeni počinio delo u paranoidno-halucinatornom stanju (dakle, lišen svesti o značaju i posledicama svoga ponašanja) izrekao meru bezbednosti obaveznog čuvanja i lečenja u psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa. Ženu je ubio u 37. godini. Ispitan je u 39. godini.

Po prijemu u bolnicu, pacijentu se stanje veoma pogoršava. Pored sumanutih ideja ljubomore u odnosu na suprugu koje predstavljaju prilično razrađen i čvrsto fiksiran sistem nepodložan korekciji ispoljile su se, u drastičnom obliku, sumanute ideje proganjanja i uticaja, praćene halucinacijama.

Tvrdi da je „ozračen od strane kompjutera pa na 200 kilometara mogu da mu upućuju reči i naređuju šta da čini“. Misli da je primoran da postupa „po nalogu kompjutera“. Čudi se kako sve to ne čuju lekari. Iznosi i da je neki „Simonović, koji je inače bio švaler njegove žene, njega drogirao preko poznanika, pa je tako drogiran i pod uticajem kompjutera ubio ženu“.

Slučaj N.P.: „Odbačen od svih”

Ovaj ispitanik počinio je materoubistvo, kuhinjskim nožem, na izgled hladno. Poreklo konflikta sa majkom vodi nas, kao što to obično biva, u najranije detinjstvo. Naš subjekt potiče iz razorene ili, preciznije rečeno, nikad formirane porodice. Rođen u vanbračnoj vezi svojih roditelja, verovatno uzgrednoj (i otac i majka su više puta zasnivali vanbračne ili bračne zajednice), rastao je sa osećanjem neželjenosti i odbačenosti.

Od malena je lutao od jednog do drugog roditelja služeći im kao podtekst za sukobe i „igranje“ malignih igara. „Kad sam imao tri godine majka me je ostavila u kasarni gde je otac radio“ (detalj iz autobiografske beleške). Kasnije, u njegovom adolescentnom dobu, ispitanika ponovo uzima majka, u cilju dobijanja većeg stana, a kada ga je dobila počela je da vređa, ponižava i nanovo odbacuje svoje dete, uključujući i stalne pokušaje izbacivanja iz stana.

Osuđenik, u svojoj biografiji navodi: „Odnosi u porodici, barem prema meni, nisu bili dobri. Majka je gledala na svaki način da me istera iz stana. Kod oca, maćeha me maltretirala, nije mi davala hranu, zaključavala je vrata ne puštajući me unutra kad sam se vraćao iz škole. Tukla me je mnogo. Nisam bio poželjan ni kod jednog roditelja“. U razgovoru, ispitanik ističe da ga je opsednutost mržnjom prema majci i polubratu kojeg je majka favorizovala, mučila, od najranijeg detinjstva.

Majku je ubio u svojoj dvadesetoj godini, pod dejstvom alkohola i posle teške svađe koju je izazvao majčin ponovljeni pokušaj da ga izbaci iz kuće. Ispitanik je samoubistvo pokušavao više puta, i pre i posle dela, što, s obzirom na količinu životnih užasa koja su se sručila na njega i nije bilo tako neočekivano.

*Primeri preuzeti iz:
Kron, L. (2000): Kajinov greh – psihološka tipologija ubica, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd.

Categories: Nauka Shizofrenija

Tags: , ,