Kako ukrotiti bes

Da li vam se često dešava da izgubite živce, da lako planete i ne možete da kontrolišete svoje emocije? Ima li dana kada vam se čini kao da ste ustali besni na ceo svet? Zašto se to dešava?

Šta su okidači besa?

Okidači besa mogu biti mnogobrojni. Nekada je to samo posledica hormonskog disbalansa koji uzrokuje nagle promene raspoloženja i konfuziju emocija. Delimično se ovakvo ponašanje može objasniti i stresom, jer ljudi koji su prolongirano napeti ili su trenutno pod velikim pritiskom, teže kontrolišu svoje emocije i lakše “prsnu”. Sklonost ka razdražljivom ponašanju i čestoj ljutnji može biti i deo vaše ličnosti, gde ste po prirodi osoba koja svoje emocije proživljava intenzivno ili reaguje impulsivno i lako gubi kontrolu. I konačno, roditeljski ili drugi modeli mogu delom biti odgovorni za ovakvo ponašanje, jer ste od njih naučili da se ljutnja ispoljava kroz intenzivan bes.

Šta god da je okidač vašeg besa, jedno je sasvim izvesno – sigurni ste da ste ponekada jako ljuti. I svi su! Ljutnja je normalna reakcija i nema ničeg pogrešnog u tome osećati se ljutim. Ono što nas međutim razlikuje, to je kako se nosimo sa ovakvim stanjem.

Veštine za prevladavanje besa

Bes može biti veoma moćan, pa je izaći na kraj sa njim ponekad pravi izazov. Dva glavna oruđa pomoću kojih uspešno možemo ukrotiti bes su samosvest i samokontrola. Optimistično je što se ove veštine, iako treba dosta vremena za to, ipak mogu razvijati.

Samosvest je sposobnost nadgledanja i bivanja u kontaktu sa sopstvenim mislima, emocijama, sposobnostima, potrebama,… Poseban aspekt samosvesti koji se odnosi samo na emocije naziva se emocionalna svesnost. Ona nam pruža odgovore na to ŠTA osećamo i o čemu mislimo tokom doživljaja emocije, i ZAŠTO. Mala deca nemaju razvijenu emocionalnu svesnost, dakle nisu svesna toga kako se osećaju niti zašto, što dovodi do takozvanog acting out-a, odnosno pražnjenja besa kroz mišiće celog tela. Zato često vidimo da deca imaju žestoke izlive besa, gde se bacaju na pod, viču, udaraju rukama i nogama. Izgleda neobično, ali ovi temper tantrumi smatraju se normalnom fazom u dečjem razvoju.

Međutim, već tinejdžeri imaju mentalnu sposobnost da budu  emocionalno svesni. To im omogućava zadršku između emocije i delanja, tako što ih, kada su ljuti, zaustavi na trenutak i omogući da primete kako se osećaju i o čemu razmišljaju.

Postoji 5 generalnih preporuka kako da budemo u boljem kontaktu sa svojim emocijama, tj. kako da razvijamo emocionalnu svesnost:

  1. Primeti i imenuj svoje emocije – Počni da obraćaš pažnju na emocije koje se redom javljaju i pokušaj da ih imenuješ, tipa “sada se osećam ponosnim”.
  2. Prati jednu emociju – Izaberi jednu emociju, na primer tugu i prati je tokom dana. Primeti koliko se često tako osećaš i kada se ona javlja. U trenutku kada se pojavi možeš napraviti mentalnu belešku njenog prisustva ili je prosto zabeležiti u svom dnevniku emocija. Obrati pažnju na to gde se nalaziš, sa kim si i šta radiš u trenutku kada je tuga prisutna. Takođe, primeti da li je emocija slaba, srednja ili jaka, kao i kakav je njen intenzitet u različitim periodima dana.
  3. Razvijaj svoj emocionalni vokabular – Koliko emocija možeš da imenuješ? Kreni azbučnim redom i pokušaj da nađeš emociju za svako slovo.
  4. Razmišljaj o povezanim emocijama koje variraju u intenzitetu – Na primer, možeš biti uzrujan, iznerviran, ljut, besan ili razjaren. Uoči koliko tih “porodica emocija” si u stanju da navedeš.
  5. Vodi dnevnik emocija – Piši kako i zašto se tako osećaš, razvijaj emocionalnu kreativnost tako što ćeš umesto prostog beleženja, ponekad nacrtati svoju emociju, ili je napraviti u vidu neke figure, ili smisliti pesmu o njoj.

Samokontrola je veština mišljenja pre reagovanja. Ona omogućava dalju obradu emocija i sprečava nas da počinimo nešto zbog čega bi se kasnije kajali. Ljudi koji imaju nisku samokontrolu osećaju i izražavaju emocije znatno intenzivnije od onih sa visokom samokontrolom. Zato im je mnogo teže da upravljaju svojim reakcijama kada se osećaju frustriranim, besnim ili uznemirenim. Međutim, uz dovoljno napora i vežbe, oni takođe mogu razviti veštine upravljanja emocijama.

Upravljanje emocionalnim reakcijama znači birati kako i kada izraziti emocije koje osećamo. Ljudi koji dobro upravljaju vlastitim emocijama znaju da je zdravo izraziti svoja osećanja (a ne “gutati” ih), ali isto tako znaju da je bitno kako i kada ih treba izraziti.

Samokontrola i upravljanje emocijama obuhvataju sledeće veštine:

  1. Znanje da možeš da izabereš način na koji ćeš da reaguješ, umesto što puštaš da emocija utiče na to šta ćeš reći ili uraditi;
  2. Razvijanje osećaja za to kada je najbolje vreme da emocija izađe napolje, a kada je ipak bolje sačekati;
  3. Sticanje svesti da naše reakcije utiču na dalji tok događaja, uključujući to kako će drugi ljudi odgovoriti na njih, a i kako ćemo se sami nakon svega osećati.

Kako započeti rad na besu?

Odlučiti da imaš kontrolu nad svojim besom, pre nego puštati ga da te kontroliše, znači osmeliti se da baciš pogled unazad na sve reakcije koje  ispoljavaš kada si besan/na. Da li tada vičeš ili vrištiš na nekoga, govoriš mu ružne, maliciozne ili grube reči, omalovažavaš? Da li bacaš stvari, udaraš zid, lomiš stvari, udaraš nekoga, povređuješ sebe ili guraš ljude od sebe?

Za većinu ljudi koji imaju problem da kontrolišu bes, ove reakcije nisu ono što oni žele. Oni se osećaju posramljeno zbog ovakvog ponašanja i smatraju da to nije njihovo najbolje izdanje.

Svako može da se promeni ako to želi. Ali za početak, ako želiš da napraviš krupnu promenu u svom ispoljavanju besa, moraš se zapitati šta ćeš dobiti od ovakve promene? Više samopoštovanja? Više poštovanja od strane drugih ljudi? Manje vremena u kojem si iznerviran ili frustriran? Opušteniji pristup životu? Iznova se osvrni na ovu početnu ideju šta si želeo/la da se promenom postigne. Ona može biti dobra motivacija na ovom dugotrajnom putu.

Pristup upravljanja besom u 5 koraka

  1. Identifikuj problem (samosvest) – Zapitaj se šta te je razbesnelo, šta osećaš i zašto (daj što specifičnije i detaljnije odgovore);
  2. Razmišljaj o potencijalnim rešenjima pre nego što odreaguješ (samokontrola) – Zapitaj se šta mogu sada da uradim, odigraj par scenarija u glavi;
  3. Razmotri posledice svake solucije – Pokušaj da predvidiš kakva će biti reakcija onog drugog, kako ćeš se ti nakon toga osećati, šta će se desiti;
  4. Donesi odluku – Odaberi soluciju za koju ti se čini da će imati najpoželjnije posledice;
  5. Razmotri i preispitaj svoj odabir – Kada odreaguješ na način koji si odabrao/la, provedi neko vreme razmišljajući o tome kako je prošlo, zapitaj se kako si to uradio/la, da li je prošlo onako kako si očekivao/la, da li si zadovoljan/na izborom koji si napravio/la.

Kada je potrebno zatražiti dodatnu pomoć?

Ponekad je bes znak da se još nešto dešava. Ispod besa često može biti zamaskirana neka druga emocija, kao što je na primer krivica ili povređenost. Takođe, bes je i čest pratioc anksioznosti i depresije, odgovor na nemoć izazvanu ovim stanjima.

Ako uočite da vas bes često dovodi u problematične situacije, da se ovakve situacije množe i postaju intenzivnije, da nikada ne možete da održite samokontrolu ili da su životne situacije u kojima se trenutno nalazite takve da često provociraju bes, moguće je da vam je potrebna dodatna pomoć kako bi stavili bes pod kontrolu.

Posebno obratite pažnju ako osećaj besa dugo traje, bilo zbog nekih ranijih ili sadašnjih događaja, ako ste veći deo vremena uznemireni ili lošeg raspoloženja, ako osećate konstantan bes ili ljutnju na sebe,  i ako osećate da zbog navale besa imate želju da povredite nekoga ili sebe.

Categories: Emocije Nauka

Virtuelno lečenje kompleksa

Termin “virtuelno lečenje kompleksa” može se primeniti na mnoge oblasti u okviru društvenih mreža. Ljudi raznim postupcima mogu lečiti svoje komplekse. Međutim, ovde bih se fokusirala na samo jednu oblast, gde se lečenje kompleksa manifestuje zauzimanjem funkcije admina u nekoj fejsbuk grupi (čast izuzecima!).

Svi mi smo, u eri virtuelne komunikacije, članovi neke ili više fejsbuk grupa. Njihov koncept je takav da su formirane oko neke specifične teme, npr. Ljubitelji lova, i stoga okupljaju na jednom mestu ljude koji dele ovo interesovanje. Ali, to ne znači da su ti ljudi istomišljenici i po svim drugim osnovama. Štaviše, i u pogledu ovog zajedničkog interesovanja, trebalo bi da mogu da imaju različite stavove. Uzmimo da ste u grupi “Pas, čovekov najbolji prijatelj”. U toj grupi su, razume se, ljudi koji vole pse. Ti ljudi se razlikuju po tome što neki vole i mačke, drugi ne, neki vole sve životinje, neki ne. Takođe, ti ljudi se razlikuju i po tome šta podrazumevaju pod “voleti psa”. Za nekoga to znači da pas sme sa nama da spava u krevetu, za nekoga da to nipošto ne sme da radi; neko svoju ljubav prema psu ispoljava time što mu s ljubavlju kuva prirodnu hranu, a neko tako što mu kupuje najelitniju gotovu hranu obogaćenu svim neophodnim vitaminima, itd. Ovakva grupa trebalo bi da bude otvorena u pogledu razmene iskustva i tolerantna prema različitim stavovima.

Uglavnom je u samom opisu grupe i naznačeno šta su pravila grupe, šta se sme, a šta ne sme raditi; gotovo po pravilu zabranjeno je vređanje, omalovažavanje, postavljanje postova neprimerenih vrsti grupe, reklamiranje i slično. Uloga admina je da oformi grupu, da joj naziv, odobri članstvo, reguliše odnose u grupi, opomene kršenje prava, sankcioniše tj. isključi člana ako se neprimereno vlada, cenzuriše sadržaje (što uključuje i to da određuje šta će biti profilna slika, šta pozadinska/cover slika i ostali statusi).

Sve prilično liči na malu radnu organizaciju. Baš sve. I tu imamo direktora, zatim njegovog zamenika (što je u fejsbuk grupi dodatni admin ili moderator), direktor određuje naziv svoje firme, šta je njena primarna delatnost, postavlja pravila i uvodi sankcije, određuje izgled radne organizacije/prostor, zapošljava i daje otkaze.

E sad, sve bi bilo lepo kada bi se funkcija admina zadržala samo na tome. Kao član brojnih fejsbuk grupa, svedok sam tome da admini u svojoj ulozi postaju pravi diktatori u malom. Osim svega što njihova pozicija nalaže, oni su u stanju da iz grupe isključuju, odnosno daju otkaze, svakome ko se i milimetarski ne slaže sa njihovim stavom. Na sceni je sveopšta autokratija iliti samovolja vladara. Njegovi stavovi moraju se apsolutno poštovati i ne daj Bože da se neko usprotivi adminovom autoritetu. Ako on kao direktor “firme” Pas, čovekov najbolji prijatelj, svog psa hrani gotovom hranom, to je zakon i svako ko mu se nađe na putu zagovaranjem prirodne hrane, biće izbačen, čak i bez obrazloženja. Štaviše, obrazloženja će često biti data i to u formi agresije, vređanja i omalovažavanja “buntovnog” člana. U formi svega onoga što je pravilnikom grupe zabranjeno. Dakle, on kao vlast sme  da krši pravila koja je sam postavio. Sve je tako logično. I sve, bar iz moje perspektive, deluje jako tužno.

Taj stvarni direktor, jedne stvarne firme, iako je užasno ako reaguje kao što je gore navedeno, bar ima elementarnu osnovu za to. Osmislio je i razradio koncept svog biznisa, uložio dosta energije i finansija u njegovo pokretanje, bavio se selekcijom kadrova, ima određene papire (stepen obrazovanja) za bavljenje tom delatnošću. A admin, naš moderni direktor? Seo je jednog dana ispred svog računara, smislio da će oformiti grupu koja se bavi muzikom, iskliktao par puta bez materijalne nadoknade za to i oleee – grupa radi u punom jeku. Ljudi se sami skljupljaju ili ih on klikom poziva; njegovo uređenje prostora svodi se na izbor dve sličice koje takođe ne koštaju i ima svu moć ovog sveta da iskonstruiše sistem pravila, kao i slobodu da ih potom obilato krši.

A šta je taj admin van ekrana, je li on direktor u realnom životu, ima li iza sebe uspešnu firmu? Otkud mu ideja da ne smem da stavim neku rock pesmu u grupi Muzika, samo zato što on preferira narodnu? Koje on komplekse ovde leči? Paaa, verovatno te što izvan ovog virtuelnog sveta nema ama baš nikakav autoritet – ni kao šef, ni kao roditelj, ni kao nečiji partner. Ovde je po prvi put zadobio osećaj moći! I baš kao u čuvenom Zimbardovom eksperimentu gde su ljudima dodeljene sa jedne strane uloge zatvorenika, a sa druge zatvorskih stražara, oni koji osete moć ili bilo kakav oblik nadležnosti, učiniće sve da ga zadrže. Najčešće, postaće surovi, agresivni i istresaće sve svoje komplekse “maloga čoveka” na nedužne ljude. Jer, sada to konačno mogu!

Categories: Društvene mreže Ispovesti

Tags: , , , , , , , ,

Šta nam političari poručuju rukama?

Položaj i pokret ruku spadaju u domen neverbalne komunikacije, odnosno govora tela, i kao takvi nam mnogo šta mogu reći o sagovorniku – o njegovim mislima, namerama i osećanjima. Naravno, ne treba ih uzimati zdravo za gotovo kao pojedinačne indikatore, već ih treba razmatrati u širem kontekstu, zajedno sa ostalim gestovima koje osoba pokazuje.

Sklopljene ruke s isprepletenim prstima

Obično, uz zauzimanje položaja isprepletanih prstiju, ide i facijalna ekspresija sreće; ljudi se smeše, pa se čini da je to gest poverenja. Međutim, Nierenberg i Calero, istraživači koji su najviše pažnje posvetili ispitivanju ovog gesta, zaključili su da njime osoba zapravo potiskuje neki svoj negativan stav. Oni su zabeležili tri osnovna tipa ovog gesta:

1. ruke sklopljene u visini lica

2. ruke naslonjene na sto ili u krilu

3. ruke sklopljene ispred tela u visini pojasa pri stajanju

Takođe, istraživači su našli vezu između visine na kojoj se ruke drže i stupnja negativnog stava osobe, pa su zaključili da je teže upravljati osobom (njen stav je negativniji i otporniji) što se isprepletane ruke nalaze bliže licu (dakle najnepokornija je osoba koja drži isprepletane prste u visini lica).

Ruke spojene jagodicama

Ovaj gest često se koristi u odnosu nadređeni – podređeni, pa ga političari, rukovodioci, pravnici i direktori obilato manifestuju. Za razliku od drugih gestova, ovaj je moguće analizirati i izdvojeno iz konteksta, jer sam po sebi govori o tome koliko je osoba samouverena i superiorna ličnost.

Tipične su dve verzije ovog gesta:

1. Ruke usmerene prema gore – češće se koristi kada govornik iznosi svoje ideje i stavove. Udruženo sa glavom zabačenom u nazad ovaj gest ostavlja utisak samodopadljivosti i nadmenosti

2. Ruke usmerene prema dole – obično se koristi kada čovek više sluša nego što govori i odaje njegovu pokornost.

Interesantno je što su istraživači zapazili kako žene češće koriste gest sklopljenih jagodica usmerenih ka dole.

Držanje ručnog zgloba

Ovaj gest, pri kome osoba šeta visoko uzdignute glave, a na leđima jednu ruku čvrsto pridržava drugom, nastao je u domenu britanske kraljevske porodice, pa se kasnije odomaćio i u profesijama čija je uloga nadzor i kontrola. Tako, on je tipičan za policajce dok obilaze neko svoje područje, direktore dok se šetaju školskim dvorištem, vojne starešine i druga lica koja predstavljaju vlast. Prema tome, ovo je gest sigurnosti i nadmoći. Simbolički gledano, osoba koja zauzima ovaj položaj, otvara svoje poprsje ka sagovorniku i nesmetano izlaže “protivniku” svoja ranjiva područja – trbuh, srce, vrat, što govori o njenoj neustrašivosti i autoritativnosti.

U istraživanju sprovedenom na australijskim policajcima, uočeno je da oni koji ne nose oružje često zauzimaju ovakvu pozu, dok ona nije tipična kada imaju oružje. Kada nose oružje najčešće koriste agresivan gest sa rukama na bokovima. Izgleda da je prisustvo oružja samo po sebi dovoljno autoritativno.

Imamo tri verzije ovog gesta:

1. Držanje dlana dlanom – ovo je gest nadmoćnosti i samosvesnosti

2. Držanje ručnog zgloba – znak je frustracije i pokušaja samokontrole; jedna druka čvrsto drži zglob druge ruke kao da pokušava da je zadrži.

3. Držanje nadlaktice druge ruke – Što je osoba srditija, to je ruka položena na mesto više na leđima, kao da je potrebna veća samokontrola.

Isticanje palca

Gestovi palca su sekundarni gestovi, pomoćni deo nekog sistema gestova. Isticanje palca najčešće se kao izolovani gest tumači kao znak sigurnosti koji tipično koristi “hladnokrvni” nadređeni u prisustvu svog podređenog. Palčeve češće ističu muškarci, osobe koje imaju visoki položaj i ugled, a često je i deo igre “udvaranja”.

Palčevi najčešće vire iz džepova kako bi na prefinjen način pokušali da prikriju nadmoćan stav osobe.

Jedan od popularnih gestova iz ove grupe je gest prekriženih ruku sa palčevima usmerenim prema gore. Ovo je dvoznačan gest koji u sebi sadži protivrečne poruke – prekrižene ruke simbolišu povlačenje ili negativan stav, a istureni palčevi superioran stav.

Pokreti ruke na licu

Gestovi ruke na licu sa godinama postaju sve diskretniji i manje očiti, ali se ipak javljaju kad god neka osoba laže, prikriva istinu ili je svedok neke obmane. Takođe označavaju sumnju, nesigurnost, laž ili preterivanje.

U istraživanju Morisa, medicinske sestre kojima je rečeno da lažu svoje pacijente o njihovom zdravstvenom stanju češće su koristile gestove ruke na licu, od onih koje su govorile istinu.

Možemo izdvojiti više formi ovog gesta:

  • Prekrivanje usta – ovde dlan prekriva usta, a palac je prislonjen uz obraz, što izgleda kao da osoba pokušava da potisne izgovorene reči obmane. Ako osoba koristi ovaj gest dok govori, znači da laže, a ako prekriva usta dok sagovornik govori, to znači da joj se čini da on laže.

  • Dodirivanje nosa – ovo je profinjen, zamaskiran gest prekrivanja usta. Javlja se u formi blagog dodira nosa ili nekoliko blagih češkanja ispod nosa. Obrazloženje za nastanak ovog gesta je da u trenutku kada se javi negativna misao, podsvest daje uputsvo ruci da prikrije usta, ali u zadnjem trenutku, kako bi to izgledalo što manje napadno, ruka se udaljuje od lica, a rezultat je brz gest dodirivanja nosa.

  • Trljanje oka – ovo je gest pokušaja mozga da zaustavi očitu obmanu, sumnju ili laž ili da spreči pogled u oči osobe kojoj lažemo. Muškarci obično snažno trljaju oči i obaraju pogled prema tlu ako se radi o krupnoj laži, dok žene pri trljanju oka koriste male, nežne pokrete odmah ispod oka.

  • Trljanje uva – ovo je sofisticirani pokušaj odraslog slušaoca da ne čuje nikakvo zlo, dok je kod dece u formi prekrivanja uveta šakom kako se ne bi slušali prekori roditelja. Postoji više manifestacija trljanja uveta kod odraslih – trljanje zadnje strane uveta, stavljanje prsta u uvo, povlačenje ušne resice ili savijanje ušne školjke prema napred kako bi se zatvorio slušni otvor. Kada osoba to radi možda je to znak da je već dovoljno čula ili da želi ona nešto da kaže.

  • Češkanje vrata – osoba se počeše oko pet puta ispod uveta ili sa strane po vratu. Tumači se kao znak sumnje ili nesigurnosti i karakterističan je za ljude koji kažu: “Nisam siguran da se slažem”. Ovaj gest naročito je upadljiv ako se javi u suprotnosti sa verbalnom porukom poput “Razumem kako ti je”.

  • Povlačenje okovratnika – Morris je ustanovio da laži uzrokuju osećaj peckanja na osetljivom tkivu lica i vrata i da je potrebno trljanje ili češkanje kako bi se taj osećaj otklonio. Posebno se javlja kada osoba oseti da sumnjate da ona laže.

  • Prst u ustima – Istraživači govora tela smatraju da se ovaj gest javlja kada  je osoba pod nekim pritiskom. To je njen nesvesni pokušaj da se vrati u sigurnost dečjeg sisanja majčine dojke. Ovo je dakle gest unutrašnje potrebe za ponovnom sigurnošću.

Gestovi ruke na obrazu ili bradi

Gestovi koji manifestuju dosadu

Kada slušaoc krene da koristi ruku kao da podupire glavu to je znak da je nastupila dosada. Stupanj dosade proporcionalan je meri u kojoj njegova ruka i šaka pridržavaju glavu. Dosada je najveća kada se čitavom rukom pridržava glava, kao da će u suprotnom pasti na sto.

Bubnjanje prstima po stolu i drmusanje stopala neki tumače znakovima dosade, a zapravo su znaci nestrpljenja. Što su ovi pokreti brži to je znak da je nestrpljenje osobe veće.

Gestovi procenjivanja

Uobičajeni gest procenjivanja i zainteresovanosti za ono što govornik kazuje izražava se zatvorenom šakom koja počiva na licu, uz kažiprst usmeren prema gore. Tokom ovog gesta ruka ne bi trebalo da pridržava bradu kao u prethodno opisanom sllučaju.

U slučaju da je kažiprst položen uz obraz i usmeren prema gore, a palac pridržava bradu, slušalac ima negativno mišljenje o govorniku i/ili temi. Za ovaj gest se često pogrešno misli da je znak zanimanja za temu.

Glađenje brade

Gest glađenja brade znak je da slušalac donosi odluku, pa on sledi odmah nakon gestova procenjivanja o kojima je malopre bilo reči. Da li će biti donešena pozitivna ili negativna odluka, zavisi od kombinacije gestova koji idu uz glađenje brade. Ako npr. osoba gladi bradu, a istovremeno sedi prekriženih nogu, onda je sagovorniku neverbalno rečeno “ne”.

Kod ljudi koji nose naočare ili pušača, tipično je da pri donošenju odluke umesto glađenja brade posegnu za ovim sredstvima kako bi dobili na vremenu pri donošenju odluke. Oni će recimo skinuti naočare i staviti jednu dršku naočara u usta, ili će namaknuti naočare na oči, ili će baš tada zapaliti cigaretu. Ovo su znakovi da osoba nije sigurna u svoju odluku i da joj trema vremena za premišljanje.

Gestovi češkanja glave i lupanja po čelu i potiljku

Naglašeni oblik gesta povlačenja okovratnika je trljanje vrata dlanom, a ovaj gest se često naziva gest “bola u vratu”. Osoba koja koristi ovaj gest dok laže, obično izbegava pogled sagovornika i gleda u pod. Ovo je takođe i znak frustracije ili ljutnje, što se manifestuje isprva udaranjem po potiljku, a zatim trljanjem potiljka.

Lupanje po glavi sugeriše na nečiju zaboravnost, ali u zavisnosti od toga gde se osoba lupa to će pokazati ono što oseća prema vama ili prema situaciji. Ako se udara po čelu pokazuje da nije zaplašena time što ste joj spomenuli da je nešto zaboravila. Međutim, ako se udara po potiljku, osoba vam govori da ste vi dosledno njena “bol u vratu” zbog ukazivanja na njen propust.

Oni koji iz navike trljaju potiljak skloni su negativnom ili kritičkom raspoloženju, a oni koji iz navike trljaju čelo teže otvorenosti i jednostavnosti.

Categories: Komunikacija Nauka

Tags: , , , , , , ,