Uticaj neformalne poslovne kulture na produktivnost zaposlenih

Kad govorimo o poslovnoj kulturi obično mislimo na način rada i saradnje u poslovnom okruženju. Kako je u pitanju širok pojam, u ovom tekstu pozabaviću se samo razlikama između formalne i neformalne organizacije rada. Većina je čula za Casual Friday. Ideja je da se u firmama u kojima je uveden petkom možete obući manje formalno, opuštenije nego ostalim danima. Casual Friday predstavlja mali korak ka relaksiranju stega formalnosti radnih mesta i začetak modernizacije poslovne kulture.

Ima onih koji gledaju na ovu praksu kao na kopiranje zapada ili postavljaju pitanje zašto je oblačenje toliko važno? Međutim, jeste. Istraživanja su pokazala da se zaposleni osećaju komfornije i samouverenije bez fiksnog koda oblačenja  (u opuštenijoj odeći). Štaviše, produktivniji su i s većim uspehom ostvaruju postavljene zadatke.

O pozitivnoj korelaciji između produktivnosti i neformalnog oblačenja potvrdno govore i zaposleni i rukovodioci. Pored toga, zaposleni koji rade u ovim firmama kolegijalniji su i stvaraju bolje timove sa kolegama sa kojima sarađuju. Istraživanja su takođe pokazala da se u firmama u kojima ne postoji fiksni kod oblačenja uočava viši kvalitet međuljudskih odnosa između nadređenih i podređenih.

Dva zanimljiva istraživanja slične tematike sprovedena su na univerzitetima. Studenti su bili uspešniji u popunjavanu testova znanja kad su bili obučeni u kostime superheroja. Na univerzitetu prirodnih nauka studenti su ostvarili bolje rezultate kada su obukli beli mantil za koji im je rečeno da je doktorski.

Naravno, u svemu treba imati meru, pa se tako i u firmama u kojima je dozvoljen jedanput nedeljno opušten stil oblačenja, obično podrazumevaju, a neretko i propišu granice ležernosti.

Formalnost radnog mesta ogleda se i u izgledu radnog prostora. Tako sve češće vidimo sobe za relaksaciju, i to ne samo u američkim firmama. Te prostorije su obično šarenije od ostalih, imaju ‘lazy begs’, stolove za stoni tenis ili neki drugi mali sport. Neke firme idu i dalje od toga pa kompletan radni prostor organizuju po sličnom principu. U prostoru živih i veselih boja, sa inspirativnim slikama i udobnim nameštajem osećamo se relaksiranije i otporniji smo na stres.

Neki aspekti formalnosti ograničeni su zakonom, recimo godišnji odmori. Obavezan broj slobodnih dana u toku jedne kalendarske godine u Srbiji iznosi 20 radnih dana. Poslodavci imaju mogućnost da taj broj u predviđenim slučajevima povećaju. Veća sloboda pri korišćenju odmora i u smislu broja dana i perioda kad se koristi značajna je iz više razloga: smanjuje rizik sagorevanja na poslu, povećava produktivnost, smanjuje učestalost lažnih bolovanja. Istraživanja su pokazala čak i to da u firmama u kojima postoji veća sloboda po ovom pitanju zaposleni manje koriste slobodne dane.

Sledeći aspekt formalnosti odnosi se na radno vreme. U zapadnim kompanijama sve je prisutniji trend fleksibilnog radnog vremena. To nikako ne znači da možete doći na posao kad želite i isti tako otići. Obično postoji neki raspon sati, od-do, kada se očekuje da zaposleni dođu na posao i da svoje poslovne obaveze organizuju prema potrebama i ličnom tempu. Istraživanja su pokazala da fleksibilno radno vreme pozitvno utiče na produktivnost zaposlenih. Osim toga, zaposleni sa ovakvim radnim vremenom lojalniji su svojoj firmi i teže se odlučuju za promenu posla čak i u stresnim periodima. Ipak, u odnosu na izgled radnog porstora i kod oblačenja, ovaj trend beleži sporiji rast.

Ima i primera kompanija koje su otišle korak dalje i dozvolile recimo dovođenja pasa na posao. Istraživanja su pokazala da čak 70 miliona Amerikanaca smatra da kućni ljubimci na poslu smanjuju stres, a 46 miliona da im društvo životinja pomaže da budu produktivniji.

Imala sam priliku da odmah po završetku mastera dobijem praksu u dve dijametralno suprotne firme po pitanju otvorenosti za nove trendove. U konzervativnoj firmi imali smo vrlo fiksno radno vreme. Postojale su kartice kojima smo se evidentirali po ulasku i izlasku iz zgrade. Za učestala kašnjenja sledilo je smanjenje plate. Što se tiče oblačenja Casual Friday nije postojao ni u obrisima, osim u odelenju marketinga koji je delovao kao zasebna firma. Prostorije za opuštanje nije bilo. Radne prostorije bile su blago obogaćene svetlo zelenim nijansama. O kućnim ljubimcima nije bilo ni reči. Umesto toga na podu ste se mogli saplesti na starinske akten tašne. Tokom radnog vremena retko se čuo smeh, a nisam stekla utisak ni da zaposleni posebno vole svoj posao. Napustila sam tu firmu u vreme otkaza zbog viška radne snage.

U drugoj firmi nije postojalo fiksno radno vreme. Zaposleni su dolazili na posao između 8 i pola 11 ujutru. Nikad nisu odlazili pre 17h. Iako nije bilo strogog kontrolisanja radnih sati zaposleni su neretko ostajali do uveče, a ujutru su se sa zaraznim entuzijazmom bacali na posao. Sve radne prostorije bile su živopismo ukrašene, od boja zidova do slika koje su ih ukrašavale. Postojala je i prostorija za odmor. Psi su bili dozvoljeni! Za kratko vreme koliko sam provela tamo, zaposlene sam doživela kao nekoliko vedrih, entuzijastičnih i predanih timova koji su obožavali svoj posao. I unapređenja su pljuštala u skladu sa poslovnim podvizima.

Poenta modernizacije poslovne kulture nije u slepom praćenju trendova. Ideja je da se zaposleni osećaju dobro u svojoj poziciji, da znaju da su potrebni i da je nadređenima stalo do toga kako se osećaju, kako vide sebe, svoj posao i radno okruženje. Dakle, poruka za menadžere mogla bi da glasi: ne budite tiranini ili vladari iz kamenog doba, ali nemojte ni stavljati povez preko očiju i slepo pratiti najnovije poslovne trendove. Uvek imajte na umu da je uspešan radnik najčešće zadovoljan radnik.

Svi znamo za Google, jednu od najuspešnijih kompanija na svetu koja je pobornik neformalnog radnog okruženja i ležerne atmosfere. Zaposleni u Google-u? Umereno slobodni, odvažno moderni i beskrajno kreativni. Treba li nam bolji pelcer?

Categories: Ispovesti Poslovna psihologija

Tags: , , , , , , , ,

Traganje za uzrokom anksioznosti

U videu je razjašnjeno koji mogu biti osnovni uzroci anksioznosti i napada panike i prikazana šema samostalnog traganja za uzrokom za ljude koji ne mogu jasno da ga identifikuju. Ova šema može pomoći svima koji iz bilo kojih razloga ne mogu da priušte psihoterapiju, a nikako ne mogu da shvate zašto se kod njih javila anksioznost.

Takođe, navedeni su razlozi u prilog rada na uzroku spram rada na isključivom otklanjanju simptoma.

Categories: Anksioznost, panični napadi i fobije Emocije Video zapisi

Tags: , , , ,

Pismo svima čiji su roditelji emocionalni zlostavljači

Emocionalno zlostavljanje je pojam o kome se danas mnogo teoretiše. Do sada ste hiljadu puta imali prilike da pročitate šta se sve ubraja u emocionalno zlostavljanje i koje su njegove glavne karakteristike. Da ne dužim zato na taj način, radije ću vam predstaviti iskustvo devojke koja je trpela razne oblike emocionalnog zlostavljanja u svom domu, jer smatram da je iskustvena interpretacija često mnogo produktivnija od bilo koje teorijske analize. Ona nam umesto kostiju nudi i meso, dočarava samu srž ovakvog odnosa…

Reč je o devojci Emi koja je tek nakon mnogo godina ovakvog tretmana krenula da se „budi“ i uviđa sve nelogičnosti u postupcima svojih roditelja. Kada je konačno rešila celu zagonetku, ostala je sa osećajem kako bi volela da je tada, kao dete, mogla da pročita nečije slično iskustvo. Zato je rešila da nam svoje daruje iz prve ruke.

Ovako počinje:

„Često poželim da mogu otputovati nazad kroz vreme i uveriti svoj mlađi Self da su njegove emocije bile validne i da je bio u pravu za toliko mnogo stvari koje tada nije ni bio u stanju kompletno da razume“.

A evo i njenih glavnih uvida…

Kada si dete ili tinejdžer, veoma je teško doznati kako izgleda privatan život tvojih vršnjaka i njihovih roditelja, tako da nemaš načina da svoj život sa nečim uporediš. Posebno je otežavajuća okolnost i to ako nemaš odraslog u svojoj blizini, kome možeš da se poveriš. Međutim, čak i kad imaš, situacija je takva da odrasli ljudi ne dozvoljavaju da dečija percepcija roditelja utiče na njihovu (oni najčešće nastavljaju da doživljavaju tvoje roditelje na isti način kao pre tvog opisa). Pitaš se zašto je to tako? Evo zašto.

Tvoji roditelji se verovatno ponašaju potpuno drugačije kada su samo sa tobom!

Ovo donekle važi za sve roditelje, ne samo za one koji emocionalno zlostavljaju svoju decu. Često možeš da vidiš kako roditelj vrišti na tebe, ali u trenutku kada mu zazvoni telefon ne nastavi da vrišti i na svog prijatelja sa one strane žice. Bilo kako bilo, nije u redu da tvoji roditelji nikada nisu toliko srećni i prijateljski nastrojeni kada su samo sa tobom, kao što su kada si okružen drugim ljudima! Ovo je jedna od stvari koje teško da možeš da primetiš kod roditelja tvojih vršnjaka (jer ne znaš kakvi su nasamo sa svojom decom), pa zato deca imaju tendenciju da normalizuju sve što doživljavaju tokom svog odrastanja (veruju da su i njihovi drugovi kući izloženi sličnom maltretmanu i da je to normalno).

Roditelji te mogu emocionalno zlostavljati i istovremeno činiti lepe stvari

Niko nije potpuno dobar niti potpuno loš. Samo zbog toga što su nekad prema tebi i dobri to ne treba da ospori činjenicu da doživljavaš mnoge negativne emocije. Moj otac na primer, je davao pare da treniram bilo koji sport, jer je voleo da posećuje takmičenja, ali zato nije davao novac za hranu, moju odeću, lekove, itd. Suština je da treba da osećamo zahvalnost za sve dobro što su roditelji za nas činili, ali to ne sme da izbriše ili poništi ono negativno.

Ljudi uvek komentarišu pozitivno

Iako su moji roditelji preminuli pre tri godine, ja i dalje uvek čujem isto. Verzija tvojih roditelja koju ti vidiš verovatno nije verzija koju drugi ljudi vide; verzija drugih ljudi je najčešće mnogo pozitivnija. Iskreno rečeno, bilo bi prenaporno da svima koji naprave neki pozitivan komentar uvek objašnjavaš čitavu situaciju koju si proživeo, pa je zato najbolje da se pripremiš da će takvih komentara uvek biti i da na njih ne treba da obraćaš veliku pažnju. Pusti ih ili promeni temu. Mnogo je gore kada očekuješ da svako razume, veruje i empatiše sa onim što si preživeo, posebno zato što mnogi i neće.

Probaj da podsetiš sebe na sve ono što je neprihvatljivo

  • Nije prihvatljivo da te roditelji degradiraju, ponižavaju ili ismevaju!
  • Nije prihvatljivo da te roditelji fizički ili mentalno zanemaruju!
  • Nije prihvatljivo da te roditelj koristi u svojim argumentima protiv onog drugog, kao ni da te optužuje da nekog roditelja voliš više!
  • Nije prihvatljivo da te roditelji iznova optužuju za stvari koje nisi uradio i da ne slušaju šta imaš da kažeš u svoju odbranu!
  • Nije prihvatljivo da te roditelji ne uzimaju za ozbiljno kada imaš nešto da kažeš o svojim mislima ili osećanjima!
  • Nije prihvatljivo da tvoji roditelji odbijaju da ti obezbede hranu ili odeću, ili da te za to uslovljavaju, ili da kažu da ne zaslužuješ ništa drugo zato što su ti obezbedili krov nad glavom, hranu i osnovnu odeću!

Fizičko zlostavljanje nije jedina vrsta roditeljskog zlostavljanja

Ova tema je nešto što je dugo vremena uticalo na moju percepciju mog odrastanja. Čak i kada sam shvatila da je emocionalno zlostavljanje realna i validna stvar, često sam sebe hvatala u razmišljanjima kako ne bih trebala da se žalim jer je fizičko zlostavljanje mnogo gora stvar. Tek sada sam shvatila da sam patila od anksioznosti, depresije i posttraumatskog stresnog poremećaja čitavu deceniju, a da to nisam ni znala; emocionalno zlostavljanje je realno, validno i može uticati na naš život podjednako negativno kao i fizičko zlostavljanje.

Tvoji roditelji su možda mentalno bolesni

Naravno, možda i nisu. Što se mene lično tiče, ja sam odgajana od strane oba roditelja koji su imali po nekoliko neprepoznatih dijagnoza. Nažalost, ovo je nešto što deca godinama ne mogu da razumeju, a čak i kada dođu do nivoa da mogu, to ipak nastavlja da bude veoma toksično. To je takođe nešto što je teško u potpunosti razumeti i prihvatiti sve dok se skroz ne izmestiš iz ovakve zlostavljačke situacije. Ako tvoj roditelj ima zvaničnu dijagnozu, može ti biti od pomoći dok si još pod tim krovom, ako se informišeš o tome kako ta konkretna dijagnoza utiče na njegovo ponašanje. To ti može biti od koristi da njegovo ponašanje za tebe bude manje iracionalno i prediktivnije, ali nikako nemoj da ti zbog toga bude prihvatljivije! Učenje o dijagnozama mojih roditelja mi je razbistrilo mnoge stvari, ali one i dalje nisu postale opravdanje za njihove reakcije. To je kao kada pokušaš da shvatiš zašto tvoj auto ispušta gusti dim. Ti možeš naći razloge zašto se to dešava, ali to i dalje ne čini tvoj auto bezbednim za vožnju.

Nemoj dopustiti sebi da veruješ da zaslužuješ njihov maltretman

Ne zaslužuješ. Kad si dete ili tinejdžer, veoma je lako da pretpostaviš da te tvoji roditelji tretiraju na određeni način zato što si takva osoba ili se tako ponašaš, pa posledično, ako te zanemaruju ti veruješ da je to zato što si loša osoba. Ti si neko ko zaslužuje da bude voljen, da ga neko razume, sluša i shvata ozbiljno. Ne zaslužuješ da te neko vređa, ismeva ili zanemaruje na bilo koji način.

Potpuno je prirodno da osećaš negativne posledice toga što si rastao sa roditeljem koji emocionalno zlostavlja

Ako nisi, i posle nekoliko godina od izlaska iz ovakve situacije, razvio neki mentalni poremećaj, to je dobro. Ako jesi, to je potpuno razumljivo i stopostotno u redu. Nemoj da poričeš sopstvene psihološke ili fizičke probleme, niti da zapostavljaš svoje zdravlje i higijenu. Čak i ako se kod tebe nije razvio neki poremećaj, velike su šanse da ćeš svejedno osećati negativne reperkusije ovakvog odrastanja i da ćeš konstantno morati da se odučavaš od nezdravih stvari koje su ti govorili i radili. U nekom trenutku imaćeš priliku da počneš od početka i brineš se za sebe, pa budi siguran da su ti tvoje potrebe prioritet i tretiraj sebe bolje nego što su to oni nekad radili.

Napisala sam ovaj članak imajući u glavi svoj mlađi Self i nadam se da će naći svoj put bar do neke osobe u sličnoj situaciji i ohrabriti je da veruje i vrednuje sebe.

Emma Durocher

* Emina priča preuzeta je sa sajta Odyssey

Categories: Deca i mladi Ispovesti

Tags: , , , ,

Predbračno savetovanje kao vid prevencije

Jedna od karakteristika prosečne osobe savremenog doba je nedovoljna i neadekvatna pažnja o mentalnom zdravlju. Naime, većina ljudi uzima zdravo za gotovo svoje psihološko blagostanje. Prevencija raznih fizičkih oboljenja je uglavnom postala sasvim prihvaćeni oblik brige o sebi, dok se, sa druge strane, traženje pomoći od stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja još uvek smatra tabuom u našoj sredini.

Ovakav vid tretiranja sopstvenog mentalnog zdravlja ima nesagledive posledice ne samo na individualnom planu, već i na nivou čitave zajednice.

Svakodnevno se suočavamo sa mnogobrojnim teškoćama kako na privatnom, tako i na poslovnom planu. Nismo uvek u mogućnosti da sagledamo sopstvene snage, kao ni samu situaciju, koju tumačimo kao frustrirajuću, čime kočimo uspostavljanje osećaja sigurnosti i blagostanja u sopstveni život.

U ovom tekstu bih posebnu pažnu posvetila partnerskim odnosima i izazovima pred kojima se jedan par može naći kada već ozbiljno počne da razmatra ulazak u bračnu zajednicu i koji vid preventivnog rada je dostupan ovim osobama.

Nakon tradicionalnog braka, koji je bio stvar konvencije i ekonomski motivisan, u XX veku lični doživljaj ljubavi negde donosi slobodu u izboru bračnog partnera, te brak više nije isključivo socijalno motivisan.

Motivacije partnera za ulazak u brak u XXI veku su mnogobrojne, a neke mogu dodatno otežati partnerski odnos (neželjenja trudnoća, postavljanje ultimatuma od strane jednog partnera, uverenja poput „Vreme mi je“, „Sve moje drugarice/drugovi si se udale/oženili, moram i ja“, „Ne mogu sam/sama da funkcionišem“, itd).

Sa druge strane, uočava se i trend neozbiljnog ulaska u brak sa idejom da se uvek možemo razvesti ( ideja „Neka traje dok nam je lepo“, „Ako postoji konflikt, znači da me ne voli“, „Stalno se svađamo, ne mogu to da podnesem“, „Nisam ovako zamišljao/la brak, preteško je“, itd.).

Možemo na tren da zastanemo i setimo se kako je izgledalo kada smo se zaljubili u našeg partnera. Sve je izgledalo idealno. Puni pozitivne energije sa strepnjom smo iščekivali svaku priliku kada ćemo se videti i uživati u zajednički provedenom vremenu. Koliki put svaki par treba da prođe od ove početne zaljubljenosti do posvećenosti i odluke da uplove u bračne vode? Svakako je individualno, ali ono što bi bilo od koristi je da par pre ulaska u brak osvesti svoje protektivne kapacitete za razvojne i nerazvojne krize braka, kao i potencijalne „zone izazova“, tj. oblasti konflikta.

Brak, kao jedna od razvojnih faza porodičnog ciklusa stavlja pred svoje članove određene razvojne zadatke, koje je potrebno izvršiti kako bi brak opstao. Primarni zadaci su svakako uspostavljanje bračnih i porodičnih uloga, održavanje bliskosti, prilagođavanje navikama i ličnosti partnera, kao i omogućavanje emocionalne podrške.

Psihološka istraživanja ukazala su na značaj tzv. modela kontinuiteta, po kome iskustva u partnerskoj vezi pre braka oslikavaju iskustva u braku.To bi impliciralo značaj predbračnog savetovanja i prevencije potencijalnih konflikata u braku.

Šta podrazumeva predbračno savetovanje?

Po rečima Stahmana predbračno savetovanje je: „savetodavni proces kreiran sa ciljem da poboljša i obogati partnerski odnos, kako bi obezbedio stabilniji, srećniji i uspešniji brak u budućnosti i potencijalno sprečio razvod.“ Obuhvata širok spektar intervencija, gde procena para dobro definisanim upitnikom, pored intervjua, predstavlja polaznu tačku u savetodavnom radu. Upitnik pomaže terapeutu da spozna kako par funkcioniše u određenim oblastima koje su istraživanja porodičnih terapeuta izdvoljila kao ključna za refleksiju partnerskog odnosa.

Upitnik koji bih ovom prilikom izdvojila, a sa kojim sam se upoznala na seminaru iz oblasti porodične terapije koji je vodio Centar „Harmonija“ je PREPARE/ENRICH, američkih terapeuta Olsona i Larsona.

Skale upitnika ujedno su i ključne oblasti partnerskog odnosa:

  • KOMUNIKACIJA,
  • KONFLIKT REZOLUCIJA,
  • LIČNOST I NAVIKE PARTNERA,
  • PORODICA I PRIJATELJI,
  • UPRAVLJANJE FINANSIJAMA,
  • SLOBODNO VREME,
  • SEKSUALNI ASPEKT ODNOSA,
  • RELIGIOZNA UVERENJA,
  • OČEKIVANJA OD BRAKA/VEZE,
  • ULOGE U VEZI/PORODICI.

Postoje i tri korektivne skale:

  • IDEALIZACIJA, POSVEĆENOST i ZLOUPOTREBA (iskustva zloupotrebe i zlostavljanja u porodicama porekla).

U okviru svake oblasti ponudjeno je deset tvrdnji. Partneri pojedinačno i nezavisno popunjavaju svoje upitnike tako što se opredeljuju u kojoj meri su saglasni sa svakom od ponuđenih tvrdnji po zadatim oblastima.

Odgovori koje su dali partneri za svaku tvrdnju upitnika se sada upoređuju i na osnovu njihove usaglašenosti, svrstavaju u jednu od sledećih kategorija:

  • Pozitivna usaglašenost,
  • Neusaglašenost,
  • Neodlučnost i
  • Pitanja specijalnog fokusa (potencijalne zone konflikta).

PREPARE je moj upitnik izbora jer obezbeđuje terapeutu pregršt relevantnih informacija o odnosu partnera, koji se obraćaju za pomoć i podršku. Pruža uvid u obe perspektive („njenu“ i „njegovu“) i evidentira nivo usaglašenosti među njima. Takođe, tvrdnje zadate upitnikom obezbeđuju detaljan uvid u ključne tačke odnosa, te pružaju efikasan način terapeutu da nauči više o paru.

Sa druge strane, partneri, na ovaj način stiču uvid u snage svoje veze, resurse koje će uvek moći da koriste u susretu sa problemima na koje će nailaziti. Stiču uvid i o poljima izazova na jedan stimulišući način, koji otvara ključna pitanja vezano za njihov odnos.

Ono što ovaj upitnik čini preventivnom alatkom u radu sa parovima je u tome što im omogućava da prepoznaju „osetljive teme“ pre nego što one prerastu u ozbiljniji problem. Takođe, izveštaj koji par dobija od terapeta, a na osnovu skorovanja PREPARE upitnika, priprema par za učenje veština, suštinskih za održavanje partnerskog odnosa, a to su na prvom mestu komunikacione veštine i veštine za rešavanje konflikta.

Izveštaj zapravo pruža paru profil njihovog odnosa, kao i mogućnost da na sasvim nov način dobiju potpunu sliku svojih jakih i slabijih strana. Jake strane su potencijal koji ne treba da ispušta iz ruku ni jedna strana u savetodavnom procesu. Snage su uporište svakog para i sredstvo pomoću kojeg jačamo zone izazova.

Kada upozna par sa izrađenim profilom njihovog odnosa, terapeut/savetnik priprema plan aktivnosti, jasno struktuiranih zadataka i intervencija koje će sa jedne strane podržavati snage, a sa druge strane raditi na izgradnji određenih veština kojima par iz različitih razloga nije ovladao. Akcenat se stavlja na razvijanje širokog spektra komunikacionih veština, učenje para kako da otvori konflikt ili kako da upravllja istim.

Eminentni stručnjak za bark i porodicu, Gottman je putem niza istraživanja i eksperimenta zapazio dve osnovne karakteristike uspešnih i srećnih brakova, koje nedostaju kod onih koji su se završili razvodoma. One su sledeće:
1. Pozitivan afekat preovladava u komunikaciji tokom konflikta,
2. Par je u stanju da umanji negativni afekat tokom konflikta.

Kako ovo postići? Tako što ćemo naučiti par kako da poveća nivo pozitivnih emotivnih transakcija u oblastima lišenih konflikata, a potom i kako da umanje negativan afekat tokom samog konflikta.

Svako od polja koje se ispituje tvrdnjama pomenutog upitnika, može predstavljati „zonu izazova“ za konkretan par, te se prema tome kreiraju posebni zadaci. U zavisnosti od sposobnosti partnera da prihvate jedno drugo, da uvaže individualne potrebe, kao i da budu spremni da dele moć i održe pozitivan afekat prema partneru i kada dođe do konflikta, partneri će ostati zajedno ili će se razići. Naravno postoji i mogućnost ostajanja u nefunkcionalnom braku, kao i obraćanja za pomoć bračnom savetniku.

Ono što je dobra vest je da se na tome može raditi. Ukoliko postoji visoka motivisanost partnera da rade na svom odnosu i prevenciji problema koji se mogu akumulirati u narednoj razvojnoj fazi – bračnoj zajednici, preporučujem predbračno savetovanje.

Ukoliko ste zainteresovani za procenu Vašeg odnosa, jer smatrate da postoje određeni problemi koje želite da rešite pre ulaska u bračne vode ili delite utisak da veza dobro ne funkcioniše, a ne uspevate baš jasno da definišete konkretan problem, možete me kontaktirati putem maila: nadja.sarenac@gmail.com

Categories: Bračni i partnerski problemi Nauka

Tags: , , , , ,

Kako efikasno učiti?

Učenje se ne dešava samo tokom školovanja. Ili barem ne bi trebalo tako da bude. Učenje bi trebalo da bude proces koji nas prati kroz ceo život. Upravo zbog toga veoma je značajno naučiti kako pravilno i efikasno učiti.

Smatram da bi bilo korisno uvesti kurs o tehnikama učenja i pamćenja već u prve razrede osnovne škole kako bi se na vreme naučili principi i olakšalo učenje. Ipak, kažu nikad nije kasno. Danas može da bude dan kad ćete svoje učenje i pamćenje usmeriti u ispravnom pravcu, onom koji najviše odgovara vašim potrebama i aspiracijama.

Za početak korisno je da odredite koji tip učenja vama najviše odgovara: vizuelni, auditivni ili kinestetički.

Osobe sa vizualnim tipom učenja prvenstveno se oslonjaju na čulo vida. Ako volite da učite putem ilustracija, pisanja, pravljenja šema pripadate prvom tipu. Uz vizuelni tip često ide i fotografsko pamćenje – pamćenje u slikama (ili čak dela stranice na kojoj nešto piše) i brzo uočavanje detalja. Ako ste vizuelni tip nemojte se mučiti da snimate predavanja i posle ih preslušavate ili da učite šturo iz knjige. Vama odgovaraju slike, šeme i ilustracije. Ako ih nema u materijalu za učenje napravite ih sami!

Za razliku od prvog tipa, auditivni se prevashodno oslanja na čulo sluha. Na predavanjima bolje pamte ako slušaju a ne ako pišu ili gledaju slike. Obično nisu preterano uredni ali odlični su u imitiranju. Kako im je sluh prvenstveni izvor učenja buka im stvara najviše problema. Ako pripadate ovom tipu može vam pomoći snimanje predavanja, vežbe izolacije zvuka, kao i učenje ponavljanjem naglas.

Kinestetičkom tipu pripadaju svi oni koji često koriste dodir kako bi privukli pažnju, stoje blizu sugovornika, dobro reagiraju na fizičke nagrade poput zagrljaja ili tapšanja. Oni često tekst prate prstom prilikom čitanja jer im je potreban pokret tokom učenja.Vole da koriste glagole tokom ponavljanja gradiva. Ako pripadate ovom tipu slobodno se šetajte po sobi dok učite. Možete i da osmislite neke pokrete za oblasti koje teže pamtite kao asocijaciju. Možda će vam pomoći muzika u pozadini, a za vreme učenja trebaće vam više pauza od prethodna dva tipa.

Bez obzira na to kom tipu učenja pripadate susrećete se sa podvlačenjem. Podvlačenje je mnogo važnije nego što mislite. Ključno kod podvlačenja je – manje je više. Možda zvuči nelogično ali zapravo je sasvim smisleno. Razmislite, ako podvučete skoro sve kako ćete onda znati šta je zapravo važno? Ne želite sebe zatrpavati nepotrebnim informacijama tokom učenja. Kao i komoda sa fiokama i mozak ima svoj prostor i neke vrste fioka. Ako zauzmete previše prostora sa informacijama koje nisu bile neophodne ostaće vam manje mesta za one zaista potrebne.

Dakle, kad ste uvideli kom tipu učenja pripadate i osvestili značaj ispravnog podvlačenja vreme je da se pozabavite tehnikama pamćenja. Važno je da znate da ih ima beskonačno mnogo. Kako beskonačno? Shvatićete kad pročitate činjenice vezane za tehnike pamćenja.

1. Ne odgovara svaka tehnika svakoj osobi.
2. Ne odgovara svaka tehnika različitim predmetima, oblastima i vrstama učenja.
3. Ne odgovara svaka tehnika svim fazama učenja.
4. Tehnike su beskonačne jer ih možete smišljati sami u odnosu na ono što vam je potrebno i što vam odgovara!

Podeliću sa vama nekoliko tehnika pamćenja ali u dalji pohod smišljanja i oblikovanja nastavićete sami. Prilika da pokažete svoju kreativnost!

Neke od produktivnih tehnika pamćenja su:

  • Akrostih – izmišljena rečenica u kojoj prvo slovo svake reči treba da podseti na ideju koju treba zapamtiti. Na primer, ako treba da zapamtimo note na muzičkoj skali – E, G, D, B, onda možemo izmisliti akrostih tipa: EMA GLEDA DUGAČKU BRANU.
  • Lokus metoda – raspoređivanje pojmova koje treba zapamtiti u zamišljenom prostoru. Koristi se za pamćenje do 20 pojmova. Ideja je da odaberemo neko mesto na kome provodimo mnogo vremena i da zamislimo sebe kako šetamo i da zamislimo pojmove koje treba zapamtiti raspoređene po sobi.
  • Povezivanje – koristi se za pamćenje liste sa ili bez redosleda. Od pojmova koje treba zapamtiti pokušajte da stvorite kratku priču. Ako, na primer, treba da zapamtite reči: gušter, pesak, suza, devojčica, možete smisliti rečenicu od datih reči – Devojčica je videla guštera i uplašivši se bacila pesak na njega ali joj je deo upao u oko pa su se pojavile suze.
  • Tehnika kodiranja – tehnika za pamćenje formula. Na primer, jačina delovanja sile se dobija kada se pomnoži masa sa ubrzanjem (F=m∙a) se može zapamtiti kroz rečenicu: Felipe Masa vozač Formule 1 aminovao je početak trka.
  • Tehnika rimovanja – ako imate smisla za prozu možete dodati neku reč u rečenicu koju treba zapamtiti i napraviti rimu.
  • Tehnika ličnih značajnih datuma – pamćenje godina prema ličnim podacima. Recimo treba da zapamtite datum 21.10.2009. Razmislite recimo kakvi ste bili sa 21 godinom? Kad ste dobili prvu desetku? Koja značajna osoba u vašem životu ima 20 godina? Neki sportista koji nosi broj 9? Ovo su samo primeri.
  • Tehnika ilustracije po asocijaciji – slika koja vas podseća na tekst koji treba da zapamtite. Recimo treba da zapamtite opis nekog muzičkog instrumenta. Možda vas taj opis bude podsetio na neku drugu sliku koju ćete stvoriti u svojoj glavi a koja će biti upečatljiva.

Kako biste efikasno učili najvažnije je da budete samosvesni, introspektivni, posvećeni i kreativni.

Srećno!

Categories: Deca i mladi Nauka

Tags: , , , , ,

Zašto i najmirniji ljudi pobesne kad sednu za volan?

Verovatno ste hiljadu puta imali prilike da sednete u kola sa osobom koju ste do tog momenta smatrali izuzetno pristojnom i mirnom, a onda se iznenadili salvom besa, uz žestoko psovanje. Možda ste i sami takva osoba?

Šta je u osnovi ovakvog ponašanja?

Zašto je vožnja auta situacija koja lako provocira našu ljutnju?

Evo nekoliko hipoteza…

– Hipoteza anonimnosti –

Ova hipoteza kaže da se mnogi ljudi osećaju anonimno u svojim kolima, imaju utisak da su nevidljivi i da ih niko ne prepoznaje. Drugi učesnici u saobraćaju za njih su takođe nevidljivi i ne doživljavaju se kao konkretne, žive osobe. Pošto je doživljaj da su svi sakriveni iza svojih stakala, ovo im daje alibi da govore ono što inače, okruženi svojim poznanicima, nikada ne bi rekli. Ova visokorizična i stresna situacija je idealna prilika za pražnjenje besa i nezadovoljstva koje gaje prema ljudima koji krše društvena pravila. Napolju su to visoko moralne osobe koje se ponašaju u skladu sa društvenim normama i izuzetno su osetljivi na tuđu kritiku. U zaštićenom okruženju svoga auta, gde percipiraju da su imuni na kritike, ovakvi vozači prosto daju sebi oduška. Psihološki ekperimenti ukazuju da se ovakvi vozači, u trenutku kada opaze poznatu osobu u susednim kolima vraćaju odmah u mod pristojne osobe i pokazuju veliku empatiju i razumevanje za grešku  vozača poznanika.

– Hipoteza anksioznosti –

Vožnja auta je situacija koja je sama po sebi puna nepredvidljivosti. U svakom trenutku moramo biti maksimalno koncetrisani i to opet nije dovoljno. Iza svakog ćoška vreba potencijalna nezgoda. Ljudi se zato često osećaju anksiozni kada voze, zbog svesti da nije sve pod njihovom kontrolom. Upravo zato se dešava da se ova narastajuća tenzija nekontrolisano prazni, isprva u vidu preznojavanja, drhtanja celog tela, a potom i verbalno. Karakteristično je za ovaj profil anksioznih vozača da koriste takozvane “zakočene psovke” (one gde se psovka ni ne izgovori do kraja, već se promrmlja sebi u bradu) ili pak  neutralne/šablonske psovke (gotove psovke karakteristične za zajednicu iz koje vozač potiče, a koje nisu usmerene konkretno na dotičnu osobu koja pravi prekršaj).

– Hipoteza preuzimanja kontrole –

U prethodnoj hipotezi videli smo da anksioznost provocira sijaset reakcija koje su po svojoj prirodi defanzivne i uglavnom nesvesne. Međutim, po ovoj hipotezi stvar je sasvim obrnuta. Ljudi svesno kreću u ofanzivu, upravo zato što žele da preuzmu kontrolu nad situacijom. Bes i psovke nisu posledica nedostatka kontrole, već pokušaj osobe da povrati poljuljano samopouzdanje i vrati osećaj lične vrednosti. Ovde se situacija doživljava kao izrazito kompetitivna i jedini način da se doskoči “protivniku” jeste da mu se vrati istom merom. Za ljude čije su reakcije posledica preuzimanja kontrole u svoje ruke, karakterističan je personalizovani monolog psovanja. Osoba se direktno pogrdnim imenima obraća osobi koja ju je omela u vožnji u stilu “ma ti ćeš meni…..”. Ovo je često obrazac kod nesigurnih i ljudi nižeg samopouzdanja, koji propuštaju da kažu ono što žele ili što im smeta u ostalim vanjskim situacijama, pa se vožnja doživljava kao pogodna prilika za pražnjenje.

Možda najnaučnija je hipoteza čuvenog Frojda o identifikaciji sa agresorom.

– Identifikacija sa agresorom –

Ovo je mehanizam odbrane koji označava poistovećivanje subjekta sa ugrožavajućom osobom, sa ciljem da se strah od njega ukloni ili makar ublaži. Identifikacija s agresorom posebno je karakteristična za osobe koje se osećaju ugroženim i bespomoćnim, a vožnja automobila je zasigurno situacija u kojoj se često osećamo tako. U slučaju poistovećivanja sa neprijateljskom osobom,  bespomoćna osoba nastoji da pobedi svoj strah tako što će „unošenjem” osobina „agresora” izmeniti sebe i postati mu slična. Time, nesvesno, nastoji izbeći strah od agresora i osobe od koje preti opasnost. Dakle, glavni motivator za ovu kategoriju ljudi koji pobesne kad voze je strah.

Ima naravno i onih koji se osim u vožnji, ponašaju agresivno i u spoljašnjem svetu, ali ulaženje u uzrok ovakvog ponašanja nije predmet ovog teksta 🙂

Categories: Nauka Razno

Tags: , , , , ,

Talent menadžment: Klopka psihologije ljudskih resursa

Poslednjih godina programi „talent management-a“ postoje u raznim firmama i savremenim korporacijama. Broj talentovanih kadrova raste i sve je značajnije pitanje da li je isplativije ulagati u razvijanje pomenutih koji rade za nas ili prosto kupiti postojeće?

Činjenica je da se radi i na razvoju i na kupovini talenata i upravo zbog otvorenosti izbora za menadžere o ovoj temi, oni se često nalaze na raskršću gde je bitno doneti pravu odluku. Čini mi se da je ovo jedna od najvećih dilema modernog menadžmenta. Na prvi pogled deluje kao da je to jednostavna dilema ili-ili, međutim daleko je više od toga, zato što i jedno i drugo ima značajne prednosti i mane. Osim toga, tu odluku treba uklopiti u dobrobit firme, zaposlenih veterana i novozaposlenih. Menažeri koji su zaista lideri koji opravdavaju svoju poziciju moraju uvek imati na umu uzlaznu putanju firme i održavanje poslovne klime. Steve Zaffron i Dave Logan, američki pisci, ističu da iako je sve više knjiga o liderstvu, sve manje je lidera koji bi zaista tako mogli da se nazovu.

Pisci Ken Blanchard i Spencer Johnson u svojoj knjizi „Jedan minut menadžera“, ističu da je njihov najbolji minut onaj u kojem su ulagali u druge ljude. Ako razvijamo talente mi možemo utisnuti tim zaposlenima ili budućim zaposlenima upravo ono što smatramo da će uticati na unapređenje rada naše firme. Zatim, možemo ostvariti blizak odnos sa zaposlenim dok je on na samom početku razvoja ili usavršavanja svojih talenata. Blizak ali profesionalan odnos uticaće na otvorenije prihvatanje ideja koje menadžer ima za zaposlenog talenta i zaposleni će imati slobodu da upravlja razvojem svojih sposobnosti i za individualne a ne samo grupne poslovne uspehe.

Dalje, ako mi razvijamo talente u okviru naše firme, angažujemo talente na najadekvatniji način i pružamo im efikasne razvojne edukacije, velike su šanse da nas neće napustiti čak ni ako dobiju odličnu ponudu da budu kupljeni sa strane. Osim toga, naši razvijeni talenti osećaće se povezanim i umreženim u kolektiv firme, poznavaće radnu klimu i moći će slobodnije da deluju iz svoje baze sigurnosti.

Ipak, ako uložimo mnogo u razvoj talenata možemo zapostaviti zaposlene koje ne smatramo potencijalnim velikim talentima. Nekima bi to možda zvučalo nebitno. Šta će nam ljudi prosečnih sposobnosti ako već imamo talente? Smatram da bi paradoksalno firma koja ima samo izrazite talente kao zaposlene bila u deficitu. Naime, u većini firmi postoje zaduženja koja nisu dovoljno zahtevna i ne daju izazov talentovanim zaposlenima, tako da oni poslove te vrste ne žele da rade. Zato nam trebaju i drugi zaposleni.

Znači ako razvijamo talente u okviru naše firme, posebno ako ih ima mnogo, rizikujemo da ne posvetimo dovoljno pažnje ostalim zaposlenima, koji su nam takođe važni i ne želimo da odu iz firme. Menadžeri moraju obratiti pažnju da i ti zaposleni budu angažovani na adekvatan način, da budu plaćeni kako treba i da se njihovi mali uspesi primete.

Dalje, iako menadžeri ulože mnogo u razvoj talenata, budući ili već razvijeni talenti mogu biti nezadovoljni tim ulaganjima i svejedno svoja radna mesta napustiti. Tada smo mi zapravo ulagali u budućnost neke druge firme, one koja je kupila našeg talenta. Zato je veoma važno da menadžeri budu u stalnom kontaktu sa aspiracijama i ambicijama svojih razvijanih talenata.

Druga strana novčića predstavlja prednosti i mane kupovine talenata. Ako se kupuje talenat, on će imati razvijene sposobnosti kojima je druga firma davala na značaju. Međutim, to možda nisu vrednosti nove firme, možda to ne ide u korak sa vizijom nove organizacije. Teško je potisnuti već razvijene sposobnosti kod kupljenog talenta i ubediti ga da razvija i usavršava nove koje odgovaraju kupujućoj firmi i novom menadžeru. Osim toga, novo radno mesto sa sobom uvek donosi i stres. Zaposleni pod stresom svakako neće moći da se izrazi u domenu svojih punih potencijala. Zatim, talentovani zaposleni su kao nadarena deca. Oni se uglavnom teško uklapaju. Zadaci za njih moraju uvek biti dovoljno izazovni. Ako novo radno okruženje nije dovoljno podsticajno kupljeni talenat će se dosađivati i povući.

Prednost kupovine talenata je u tome što štedimo na finansijskom ulaganju u njega jer je to uradio već neko drugi. Zatim, kupljeni talenat je upravo time što je negde drugde razvijan stekao iskustvo usavršavanja i verovatno će mu biti lakše da nastavi tim putem ako nova firma bude želela da ga učini još efikasnijim. Osim toga, kupljeni talenat imaće već u velikoj meri unapređene svoje posebne sposobnosti i moći će da pomogne zaposlenima u novom kolektivu da i oni pokušaju da samostalno slede njegov primer, da se prijave na neke edukacije ili seminare.

Bilo da se kao menadžer ljudskih resursa odlučimo za razvoj ili kupovinu talenata moramo biti svesni postojanja oba trenda u savremenom svetu. Organizacijska psihologija i psihologija ljudskih resursa postaju zasebne discipline u vrhuncu svog razvoja.

Categories: Nauka Poslovna psihologija

Tags: , , ,

Kako razvijati emocionalnu inteligenciju

Za razliku od racionalne inteligencije (IQ), koja  je nakon 25-e godine manje-više stabilna mera, tj. neznatno se menja, emocionalna inteligencija (EQ) je fleksibilna sposobnost, koja može progresivno opadati ili rasti u zavisnosti od iskustva i toga koliko se bavimo razvojem njenih veština.

Grafički prikaz razvoja IQ-a pokazuje tendenciju rasta do 25-e godine, zatim platoa do 50-e godine (zadržavanja istog IQ skora), a potom postepenog propadanja. Grafički prikaz razvoja EQ-a sa druge strane, pokazuje njegov konstantni rast s godinama. Primećeno je da ljudi od 50 godina imaju čak 25% bolje rezultate na EQ testu od onih sa 20 godina. Dakle, EQ je sposobnost u koju stalno treba ulagati, jer se ona doživotno može razvijati.

Od kojih se to sposobnosti sastoji EQ?

Emocionalna inteligencija se grubo može podeliti u dve grupe sposobnosti:

1) Lična kompetencija

Ovde spadaju:

  • samosvest – sposobnost prepoznavanja i razumevanja svojih emocija, bivanja u kontaktu sa njima, sposobnost imenovanja emocija (razvijanje vokabulara za emocije različite vrste i intenziteta), sposobnost uviđanja finih nijansi između različitih emotivnih stanja, i
  • vladanje sobom /samokontrola – kontrolisana ekspresija emocija, nalaženje pravog puta da se izraze emocije, tako da one budu u našoj vlasti, a ne obratno, koordinacija emocija, tj uspostavljanje balansa na takav način da nismo ni preosetljivi, niti emocionalno zatvoreni/distancirani

2) Društvena kompetencija

Ovde spadaju:

  • društvena svest – sposobnost razumevanja tuđih emocija, mogućnost da se staviš u tuđe cipele, da sagledaš svet iz tuđe perpektive, veština slušanja onoga šta ljudi govore kako bi ih razumeli, i
  • međuljudski odnosi – sposobnost jasne komunikacije sa drugima, ostvarivanje balansa između svojih i tuđih potreba (ni samo tuđe, ni samo svoje), uspostavljanje jasnih granica u odnosima, konstruktivno razrešavanje konflikta (spremnost za suočavanje, a ne izbegavanje konflikta, pri čemu se akcenat stavlja na problematično ponašanje, a ne na ličnost sa kojom smo u konfliktu).

Plan razvoja emocionalne inteligencije

Rečeno je već da je emocionalna inteligencija veština u stalnom procesu razvoja, a ne stanje. Ovo znači da visok EQ skor ne garantuje dobro snalaženje u svakoj situaciji, ali je svaka situacija za emocionalno inteligentnu osobu dobra prilika za učenje i dalji razvoj.

Važno je napomenuti da iako se navedene sposobnosti čine kao neodvojiva celina, nikada ne treba vežbati sve sposobnosti istovremeno. U praksi se pokazalo da je najbolji metod raditi na jednoj po jednoj sposobnosti i to onim redom kako su nabrojane.

Podaci pokazuju da su prve promene uočljive kroz 3 do 6 meseci, jer je potrebno neko vreme da se uvežbavane sposobnosti ustale i postanu deo svakodnevnog repertoara.

U početku se veštine vežbaju maltene usiljeno, deluju nam kao nešto neprirodno, ali posle velikog broja ponavljanja postaju deo naših navika i odigravaju se po automatizmu.

“Razumevajući i vladajući svojim emocijama možete spretno da prolazite kroz tekuće promene i da sprečavate buduće” (Bradberry & Greaves)

Categories: Emocije Inteligencija Nauka

Tags: , , , , , ,