Tipovi anksioznosti: Da li su moja i tvoja anksioznost iste?

Kada bi probali da fenomenološki objasnimo osećanje pojačane anksioznosti to bi negde izgledalo ovako: Neprijatno stanje strepnje i iščekivanje da će se nešto loše desiti nama ili nama bliskim osobama. Osoba se nalazi u stalnom iščekivanju opasnosti za koju je procenila da neće moći da je podnese ili da se od nje zaštiti. Katastrofiziranje često spada u repertoar mišljenja osoba koje se bore sa nekim anksioznim poremećejem, tj. preuveličavanje karakteristika opasnosti i njenih posledica, a umanjivanje sopstvenih kapaciteta.

Uzroci nastanka anksioznih poremećaja su različiti, a najčešće su multifaktorski. Genetska predispozicija, gde spadaju i određene odlike temperamenta, kao i hipersenzitivnost, fiziološki disbalans u mozgu, razna uskraćivanja u detinjstvu, kao i neusklađenost majke i deteta, preuzimanje porodičnog anksioznog stila, nagomilani stres, zajedno mogu da dovedu do paničnih napada, generalizovane anksioznosti, kao i drugih oblika anksioznih poremećaja.

Održavajući faktori ovih poremećaja su takođe raznovrsni. Mogu biti:

  • na telesnom nivou – borba protiv panike koja rezultira grčenjem mišića, hiperventilacijom, zatim neaktivnost, loša ishrana, nedovoljno sna, itd.;
  • na emocionalnom nivou – potiskivanje emocija, nerazrešeni unutrašnji konflikti i sl.;
  • na nivou kognicije – iracionalna uverenja, niska tolerancija na frustraciju, katastrofiziranje, nefleksibilan i samoporažavajući unutrašnji govor;
  • na bihejvioralnom nivou – razne strategije izbegavanja suočavanja sa problemima.

Posmatrajući različite FB grupe podrške za poremećaje anksioznosti, deluje mi da se članovi najviše koncentrišu na fiziološke reakcije anksioznosti, što je i razumljivo jer su ove reakcije zaista neprijatne, ali one su samo vrh ledenog brega. Možda zbog objašnjenja da usled hiperventilacije dolazi do povećanja nivoa kiseonika u krvi, što izaziva vrtoglavicu, trnjenje u prstima, a propratno mučninu, čoveku bude malo lakše, ali to saznanje neće rešiti preplavljujuću anksioznost ili panične napade. Važno je i to znati, ali nije rešenje anksioznosti u tome da medicinski objasnimo svaku i najmanju fiziološku reakciju iste. Svako od nas ima neke specifične manifestacije anksioznosti, kao i doživljaje iste, ali ono što je pravo pitanje jeste: Zašto mi se to sada dešava? Šta mi anksioznost poručuje? Sa čime ja to ne mogu da se suočim? Šta to ne mogu da podnesem? Šta mislim da ne mogu, da nemam dovoljno kapaciteta ili sposobnosti da bih ostvario?

Anksioznost, koliko god bila neprijatna nije naš neprijatelj! Ona je signal, alarm koji govori da osoba više ne može da potiskuje, trpi i kontroliše neka osećanja i “neprihvatljive“ psihičke sadržaje, te oni nastoje da se prikažu u jednom prerušenom, simboličnom obliku. Osećanja koja osoba nastoji da kontroliše, odnosno supresuje mogu biti: strah, tuga, bes, krivica i sl. Anksioznost je samo signal da osoba više ne može da potiskuje i da se bori sa unutrašnjim konfliktima. Osećanja koje osoba nastoji da potisne ili na drugi način pomeri iz svesnog rakursa su recidivi različitih trauma koje je osoba preživela tokom života.

Iako fiziološki smptomi ne treba da nam budu u fokusu, kada želimo da proniknemo u razloge zbog kojih smo učestalo anksiozni ili doživljavamo panične napade, svakako se treba i prema njima na adekvatan način postaviti. Borba protiv anksioznosti ne donosi nikakvu korist. Kada se opiremo panici, ona se uvećava, mišići grče i mi sve pliće dišemo, te zaboravljamo na vrlo značajnu stvar, a to je da izdahnemo. Rešenje je u prihvatanju anksioznosti, treba priznati sebi da je doživljavamo, ali i da nismo zbog toga slabi ili manje vredni. Prihvatamo je kao poruku koju nam telo šalje, koju nam podsvest šalje, kao starija i mudrija prijateljica. Dakle, savet je da se ne opiremo anksioznosti, ali s druge strane joj naravno nećemo dozvoliti ni da ona kontroliše nas. Otpozdravićemo je i dopustiti joj da nam prenese poruku, ali ćemo i olakšati sebi.

Nekome će prijati vežbe progresivne relaksacije i produbljenog disanja. Ima različitih vežbi na youtube-u, treba pronaći odgovarajuću i praktikovati je u mirnom stanju dva puta dnevno, da bi za to vreme naš mozak stekao novu naviku i formirao nove neuralne mreže. Kada ovladamo ovim tehnikama lakše ćemo pregurati napad panike ili nalet pojačane anksioznosti. Zdrava izbalansirana ishrana, vežbe istezanja i sportske aktivnosti, boravak u prirodi i dovoljno sati sna će svakako pomoći, a evo i jednog malog trika iz repertoara bihejvioralnih tehnika.

Naša očekivanja svakako utiču na održavanje anksioznosti, a onda već to postaje novi obrazac mišljena i ponašanja, naša emocionalna navika, tzv. anksiozni stil. Tako da saveti kako da prepoznajemo mehanizme održavanja anksioznosti, ili kako da ublažimo simptome mogu biti od koristi.

Anksioznost je odgovor našeg uma i tela na percipiranu opasnost, a ne bolest. Ali, taj odgovor može da krene naopako, ponekad do te mere da više ometa, nego pomaže. Pretnja nije realna, a mozak šalje informacije u telo kao da jeste. Jedan od načina da se trenira anksioznost kako bi bila selektivna i “pod kontrolom“ je dati mozgu povratnu informaciju da je opasnost prošla. Bihejvioralni eksperimenti su pokazali, da ukoliko se u trenutku pojačane anksioznost i ponašamo onako kako nikako ne bismo u situaciji stvarne opasnosti, mozak će dobiti informaciju da treba da obustavi mehanizam preživljavanja, tzv. bori se ili beži modus. Dakle, treba postupiti na način suprotan onom u stanju opasnosti.

Npr. u hitnim slučajevima, ne bismo pričali tihim smirenim tonom, ne bismo se osmehivali, disali duboko, imali otvoreno držanje tela, lučili pljuvačku. Ukoliko primenimo neka od ovih ponašanja, npr. uzmemo da žvaćemo žvaku, šaljemo poruku mozgu da nismo u opasnosti, i strah se smanjuje, jer u stanju opasnosti usta se suše, smanjuje se aktivnost creva, skuplja bešika, itd. Pa, normalno, niko neće jesti kada ga napada divlja zver. Sve je to naš mozak regulisao još u praistoriji kada su ljudi morali da budu obazrivi i u stanju pripravnosti da bi preživeli. Probajte da primenite ovaj trik i to sa prvim naznakama panike i strah će se smanjiti.

Moja prva asocijacija na osećanje nezdrave anksioznosti je “JA NE MOGU“. Mislim da ne mogu da se suočim sa nekom situacijom i da je razrešim, prevaziđem, podnesem, ili šire, mislim /osećam da ne mogu da se nosim sa životom. Potrebne su mi neke sposobnosti, strategije, veštine, možda i vera u sebe, poverenje u druge, život, itd.

Mislimo da nismo dovoljno kompetentni, nemamo veštine koje su nam potrebne, plašimo se promene, nismo uspešno prošli neku raniju razvojnu fazu, pa nam je čak lakše da trpimo neprijatnost preplavljujuće anksioznosti, nego da krenemo u susret “nepoznatom”. Iako je neprijatno, ona je ipak neko poznatno stanje koje nas štiti od nečega još goreg. A šta je to još gore? Da li su naše fantazije koje se tiču suočavanja sa samim sobom i realnošću toliko apokaliptične da zaziremo i od najmanjeg koraka? Da li su ta predviđanja uopšte realna? Sigurno da nisu.

Ljudsko biće je biće promene, podstaknuto unutrašnjim mehanizmom razvoja da se unapređuje ka sve većoj ego integraciji. I šta onda osoba koja oseća anksioznost može da radi? Pa, može da se sklanja od svega što je plaši, da ne upoznaje sebe, da se ne suočava sa svojim slabostima, da ne razrešava unutrašnje konflikte, da se ne razvija, već da zauzme ambivalentnu poziciju DA, ALI po sledećem šablonu: DA ovo je neprijatno i želim da prođe i želim da mi bude bolje, ALI ne mogu da ulažem svoju energiju u to, već mi je previše teško. Probala sam već i nije išlo. Možda meni nema pomoći. Teško je, možda bude gore, šta ako saznam nešto o sebi što ne želim, šta ako moram da se menjam, šta ako, šta ako… Dok se ne donese odluka da se izađe iz zone komfora i suoči sa svojim slabostima, uprkos neprijatnostima, i uprkos simptomima, teško da će nas anksioznost napustiti. Njen zadatak onda nije gotov, jer mi i dalje radimo isto što i ranije, a očekujemo “magično” rešenje.

To je jedna od mogućnosti, a druga je psihoterapijski rad na sebi. Različite vrste anksioznosti imaju korene u različitim razvojnim fazama. Što je razvojna faza starija, to je i terapijski rad složeniji i dugotrajniji. Najranije anksioznosti su dezintegraciona i seperaciona anksioznost, a zatim slede različite frustracione anksioznosti. Dakle, neke vrste anksioznosti su razvojno starije, pa je samim tim potrebno i više rada na preovladavanju, jer se terapijski pomaže klijentu da razreši razvojni zadatak na kome je zapeo i da ojača bazične kompetencije za obradu emocija i drugih psiholoških procesa, kako bi se lakše prilagodio zahtevima realnosti.

Podrška, privrženost, umirenje, izvor pozitivnih emocija su nam takođe potrebni kada se osećamo anksiozno i uznemireno. Upravo iz tog razloga je značajno okružiti se pozitivnim ljudima i partnerom koji nas razume i podržava.

Međutim, uvek će biti i situacija kada nećemo moći da se oslonimo na nekog drugog. Niko ne može uvek i u svakoj situaciji da nam bude dostupan, a ne bi ni trebalo. Zato je potrebno da i sami sebi budemo “dovoljno dobar ” roditelj. Kada uspemo da internalizujemo u sebe reprezentaciju odnosa koji nam sve to pruža, sposobni smo i sami sebe da umirimo, utešimo, fokusiramo na pozitivno, ohrabrimo. Mnoge osobe nisu uspele da dovoljno razviju oslonac u sebi.

Kao deca gledamo roditelje kako nas umiruju i pružaju nam osećaj sigurnosti i poverenja (na svesnom i nesvesnom nivou, emocionalno, kognitivno i telesno) i onda stvaramo unutrašnje modele tih odnosa, koji postaju nezavisne funkcije našeg ega, tako da možemo sami sebe da utešimo, umirimo, ohrabrimo, da budemo sposobni da se prijatno osećamo kako sami sa sobom, tako i sa drugima.

Kod nekih osoba anksioznost se upravo i pojavljuje usled toga što nisu uspeli (iz različitih razloga) da razviju ove unutrašnje modele. Ono što je značajno je da ovu sposobnost samoumirivanja možemo da naučimo uz pomoć stručnog lica ili dovoljno empatičnog i emocionalno stabilnog prijatelja.

Categories: Anksioznost, panični napadi i fobije Nauka

Tags: , , ,

Veštine prezentovanja

Kojim god poslom da se bavimo (osim ako nije u pitanju fizički posao isključivo) kad tad ćemo se verovatno naći u situaciji da je potrebno da održimo prezentaciju. Kako bismo uspešno održali prezentaciju postoje neka pravila i veštine koje treba usvojiti i razvijati. Pri pripremi prezentacije uvek treba imati na umu da se ona sastoji iz dva dela – pismene i usmene prezentacije. Iako su pismena i usmena prezentacija isprepletane treba biti svestan postojanja oba dela kao zasebna, ali biti i vičan usaglašavanju navedenog. Pre bilo kakvog početka neophodno je da se dobro informišemo o ciljnoj grupi kojoj prezentujemo. Tek odatle počinje prvi pravi korak u pripremi.

I Pravila uspešne pismene prezentacije:

1. Na slajdovima nije preporučljivo pisati cele rečenice već teze.
2. Na jednom slajdu ne bi trebalo da bude više od 5, 6 teza.
3. Poželjno je korišćenje skraćenica.
4. Dodatna objašnjenja uvek možemo napisati u delu notes.
5. Kad se bira tema prezentacije ne treba zanemariti ni temu ni kontekst izlaganja. Ako izlažemo diplomski, master, doktorski rad ili izlažemo na stručnom skupu svakako ćemo birati neku formalniju Power Point temu.
6. Ako izlažemo u manje formalnom kontekstu možemo izabrati i neku veseliju temu.
7. Dodatno zanimljivom našu pismenu prezentaciju učiniće i interesantan način prikazivanja teksta na slajdovima.
8. Lični pečat će svakako učiniti da naša pismena prezentacija ostane zapamćena. To možemo postići ako ubacimo i video ili link ka nekom interenet sajtu ili tekstu ili ako ubacimo određeni citat ili frazu (još bolje ako smo baš mi autor iste).
9. Power Point je već postao standard. Ako smo željni kreativnosti možemo napraviti prezentaciju na Prezi-ju.
10. Pre same prezentacije neophodno je proveriti slovne i pravopisne greške kao i da li sva potrebna tehnologija radi ispravno.

II Pravila uspešne usmene prezentacije:

1. Gradivo koje prezentujemo neophodno je da znamo i razumemo.
2. Podrazumeva se da znamo više od onoga što je napisano na prezentaciji.
3. Uvek možemo imati papire na kojima je detaljnije obrađeno ono što je prikazano u tezama na prezentaciji. Ipak, ostavićemo mnogo bolji utisak ako naučimo sve što planiramo da ispričamo i ne zavisimo od papira.
4. Ako imamo tremu preporučljivo je da to podelimo sa publikom.
5. Nije preporučljivo da sedimo tokom prezentacije. Želimo da naša publika bude u stanju napete pažnje a to nećemo postići ako smo i sami inertni.
6. Što manje gledamo u samu prezentaciju to bolje jer pokazuje našu ovladanost znanjem. Naravno neophodno je ponekad pogledati kako bismo pratili neki redosled izlaganja informacija.
7. U startu treba da kažemo publici da slobodno može da nas prekine ako im nešto nije jasno ili žele nešto da kažu.
8. Najbolje je pričati umerenim tonom i laganim tempom. Ako pričamo prebrzo publika možda neće moći da nas prati.
9. Znanje nije samo znati nego i biti sposoban da preneseš to znanje. Moramo se potruditi da budemo jasni u svom izlaganju.
10. Svakako će naša usmena prezentacija ostati zapamćenija ako navodimo što više zanimljivih primera.
11. Uglavnom je poželjno da pokušamo da uključimo publiku i da prezentacija bude što interaktivnija.
12. Ako nam negde zapne caka je da nađemo neko lice u publici koje izgleda zainteresovano i podržavajuće i da to pokuša da nas pokrene i održi tempo.
13. Ako imamo smisla za humor prezentacija je odlična prilika da ga iskoristimo. Na taj način osiguraćemo da nas publika prati.
14. Osmeh i osmeh. Osmeh je zarazan.
15. Nije zgoreg i da se zahvalimo nekome ko nam je pomogao da stvorimo tu prezentaciju ili rad koji iza nje stoji.
16. Feedback. Ako smo u mogućnosti konstruktivno je da pitamo publiku za povratne informacije.

Categories: Nauka Poslovna psihologija

Tags: , , , ,

Kako povratiti kontrolu nad sopstvenim životom: Pravilo 90/10

Većina ljudi veruje kako mnogo toga ne zavisi od njih i nije pod njihovom kontrolom. Događaji su nešto što se odvija mimo naše volje – ne možemo da sprečimo saobraćajnu gužvu, padanje kiše, nesreću, poskupljenje cena, itd. Verujući da se stvari same od sebe dešavaju, pristajemo ujedno i na to da smo samo pasivni posmatrači čija je odgovornost za stanje oko nas minimalna. Ovakvo pozivanje na “sudbinu” koja nam odmotava život u pravcu u kome ona hoće dosta je pesimistično i ljude gura u poziciju žrtve, odnosno nemoćnog.

Kada prihvatimo poziciju posmatrača onda se čini da malo toga od nas zavisi i da samo treba da se prepustimo i nadamo se boljem razvoju situacije. Međutim, ako želimo da naš život postane nešto više od “jednom će i meni zasijati sunce”, moramo uložiti svestan napor da promenimo ova početna uverenja. Umesto da 90% stvari oko nas prepustimo slučaju, moramo shvatiti kako je odnos upravo suprotan – tačnije, samo je 10% stvari na koje ne možemo da utičemo, a 90% je onih nad kojima imamo kontrolu. Ovo je čuveno pravilo 90/10 (S. Covey), koje kaže da ne možemo da kontrolišemo događaje (10%), ali većinu možemo, odnosno naše reakcije na date događaje (90%). Dakle, naše reakcije na date događaje su ono što nam može upropastiti dan ili čak čitav jedan period života. Naš je izbor da li ćemo kišu kao neminovnost interpretirati kao nešto što će nam pokvariti planirani izlazak ili ćemo je videti kao radosnu vest koja će nam zaliti cveće u bašti. Naravno da postoje događaji koje je teško pozitivno interpretirati, kao što je recimo gužva u saobraćaju, ali je sigurno da nam naša nervoza neće puno pomoći u tome da na vreme stignemo tamo gde smo se zaputili.

Zamislite sad sledeći primer: Doručkujete ujutru sa porodicom i spremate se za posao. U tom trenutku vaša mačka grize vaše račune za struju. Razbesnite se što je to uradila i šutnete je, a kroz zube procedite kako ćete je izbaciti na ulicu. Odlazite u sobu da se spremite i u povratku zatičete vaše dete potpuno uplakano jer je vašu pretnju shvatilo bukvalno. Majka se trudi da mu objasni kako je tata to rekao u besu. Zatim se žena okreće vama i strelja vas pogledom. Ljutito dobacuje kako ste svinja koja ne zna da se ponaša. Gubite dragocene minute u pokušaju da umirite dete i izvinite se ženi. Na kraju ipak krećete sa zakašnjenjem i ko za inat velika je gužva u saobraćaju. Stižete na posao pola sata kasnije gde vas dočekuje besan šef koji bez vas nije mogao da otpočne sastanak na vreme.

Razmislite, ko je odgovoran što je vaš dan ovako loše počeo?

  1. razigrana mačka
  2. neutešno dete
  3. ljuta žena
  4. gužva u saobraćaju
  5. besan šef
  6. vi, jer ste pogrešno reagovali u toj situaciji

Mislim da je odgovor svima jasan i da je evidentno kako bi dan izgledao da je reakcija bila drugačija. Da ste se samo sagnuli i uzeli papire, a zatim mirnim tonom rekli ženi da važne dokumente više ne ostavlja na podu, svega ovoga ne bi bilo. Niko ne bi plakao, niko ne bi bio ljut, mačka više ne bi uništavala značajne stvari, krenuli biste na vreme na posao, verovatno i izbegli gradsku gužvu, stigli bi na važan sastanak i šef bi bio dobro raspoložen.

Kako se ovo pravilo može primeniti kod anksioznih ljudi?

Anksiozni ljudi implicitno veruju da će brigom sprečiti neke katastrofične događaje. Kod njih se opaža suprotan trend – ovde se ne radi o odsustvu kontrole, već o suvišnoj kontroli usmerenoj u pogrešnom pravcu. Umesto što pokušavaju da kontrolišu 90% događaja oko sebe (tako što ne izlaze napolje, tako što izbegavaju javna okupljanja – slave, rođendane, tako što izbegavaju određena mesta – autobuse, prodavnice), trebalo bi da ovu količinu kontrole usmere upravo na svoje reakcije. Npr. ako strepe da će im se desiti lupanje srca kada uđu u prepun autobus, ova strepnja samo će povećati verovatnoću da se lupanje srca i obistini. Strepnja i lupanje srca jesu naše reakcije na određene događaje, a to je ono što pravilo 90/10 nalaže da kontrolišemo. Evo i kako. Umesto strepnjom možemo reagovati uzbuđenjem kada se vozimo autobusom, i to samo ako taj događaj konstruišemo kao izazov, a ne kao put pakla. Slično je i sa lupanjem srca. Svim ljudima nekada tokom dana snažnije lupa srce. Razlika je samo u tome što će ga anksiozni ljudi interpretirati kao neminovni uvod u infarktno stanje, neki kao normalan odgovor na zamor, neki kao posledicu “teškog” vremena, a neki ga neće ni registrovati.

Dakle, mi smo ti koji odlučujemo kako ćemo reagovati i kako ćemo osmisliti većinu stvari koja nas okružuje. Zato ne dozvolite da vam se život dešava, već budite njegov aktivni učesnik. Jer ipak, to je vaš život i samo njega imate 🙂

 

Categories: Anksioznost, panični napadi i fobije Nauka

Tags: , , ,

Emocionalna inteligencija – naš najjači saveznik

Emocionalna inteligencija, pre četvrt veka galaktičko otkriće, danas je temeljno proučavani koncept o kome je napisano nebrojeno mnogo knjiga i radova. Upravo iz tog razloga nije jednostavno stvoriti nov pristup proučavanju i opisivanju ovog pojma. Ipak, emocionalna inteligencija je koncept koji zadržava interesovanje ljudi širom sveta, kako naučnika tako i laika.

Emocionalna inteligencija je sposobnost praćenja i razlikovanja kako sopstvenih tako i osećanja drugih ljudi i delanja i u skladu sa tim često se izjednačava sa socijalnom. Međutim, one nisu sinonimi. Socijalna inteligencija je nadređeni, širi pojam. Glavne komponente emocionalne inteligencije su sposobnost samoopažanja, samoregulacije, socijalne osvešćenosti i međuljudskih odnosa.

Kad se kaže inteligencija uglavnom se misli na praktičnu inteligenciju-IQ. U poslednjih 20 godina u celom svetu radi se na osvešćivanju nacije o postojanju i značajnosti koncepta emocionalne inteligencije. Istraživanja su pokazala da paralelno sa tim projektom, iz godine u godinu, koeficijent emocionalne inteligencije raste.

Postoje dve glavne razlike između praktične i emocionalne inteligencije. Za sve skeptike koji smatraju da je emocionalna inteligencija finesa koja nema neki značaj za svakodnevni život dve činjenice dokazuju suprotno. Praktična inteligencija se teško menja. Koeficjent praktične inteligencije ne menja se značajno sa godinama. Sa druge strane, koeficijent emocionalne inteligencije je na nama! Radom na sebi možemo ga povećati u značajnoj meri. Druga važna razlika je povezanost emocionalne inteligencije i uspeha u poslu.

Emocionalna inteligencija je 4 puta jači prediktor poslovne uspešnosti nego praktična inteligencija! Da li je potrebno još dokaza za to da je danas pravi dan da počnemo da se bavimo svojom emocionalnom inteligencijom? Istraživanja su pokazala da povećanje koeficijenta emocionalne inteligencije za samo jedan poen može da dovede do povećanja plate od čak 1200 eura na godišnjem nivou. Osim toga, rezultati nedvosmisleno pokazuju da među uspešnim ljudima preko 70% njih ima visok koeficijent emocionalne inteligencije.

Već sa 7 meseci bebe mogu da prepoznaju emocije ljudi oko njih. Sa 5 godina deca su sposobna da razaznaju lažna naspram pravih osećanja. Sa 11 godina svesna su postojanja mešovitih osećanja. Za razvoj i dejstvovanje emocionalne inteligencije zaduženi su limbički sistem i amigdala stacionirani u mozgu. Jedna ćelija može da stvori čak 15 000 veza sa susedima. Uvežbavanjem veština emocionalne inteligencije stvaraju se novi neuronski putevi u našem mozgu. Kad odlučimo da razvijamo i unapređujemo neki aspekt emocionalne inteligencije moramo da budemo spremni na to da promena neće doći odmah. Funkcionisaće po principu krize – korak napred, dva koraka nazad. Dešavaće se da grešimo na stari način, ali sa vremenom grešaka će biti sve manje. Istraživanja su pokazala da je potrebno 6 godina da se ustali određena emocionalna veština.

Emocionalna inteligencija dostiže vrhunac svog razvoja u petoj deceniji. Naravno, to ne znači da posle toga treba da prestanemo da radimo na njoj. Ipak, veštine emocionalne inteligencije značajni su učesnici u čak 58% ponašanja i odluka sa kojima se suočavamo na dnevnom nivou.

Prema rezultatima istraživanja, najviši količnik emocionalne inteligencije imaju stanovnici Filipina i El Salvadora, a među najnižima stanovnici Singapura, Rusije, Belorusije i Litvanije. Što se tiče profesija najviše skorove imaju psiholozi, psihijatri, menadžeri, socijalni radnici i prodavci.

Često ćemo čuti da žene imaju razvijeniju emocionalnu inteligenciju nego muškarci. Ipak, to nije sasvim tačno. Žene imaju više skorove u samoopažanju i međuljudskim odnosima dok muškarci imaju više skorove u samoregulaciji i toleranciji na stres. Muškarci imaju razvijenije samopoštovanje što ih čini manje osetljivim na kritiku. Osim toga, imaju razvijeniju nezavisnost zbog čega su direktnije usmereni ka cilju i manje podložni uticaju okruženja.

Ipak, visok koeficijent emocionalne inteligencije može imati lošu stranu. Jedno istraživanje je pokazalo da je visok koeficijent emocionalne inteligencije povezan sa manipulativnošću kod devojčica. U svakom slučaju, ovo nam ne sme biti izgovor da ne radimo na razvoju emocionalne inteligencije kod svojih ćerki i ostalih mlađih ženskih srodnika, već samo na šta da obratimo pažnju.

Emocionalna inteligencija olakšava nam život i u zajednici i sa samim sobom.

Emocionalna inteligencija je toliko značajan i dalekosežan koncept da može da poljulja i univerzalna verovanja. Često možemo čuti da je sposobnost opraštanja značajan deo čovečnosti i to jeste istina, međutim i u tome treba imati meru, sudeći po načelima emocionalne inteligencije.

Categories: Emocije Inteligencija Nauka

Tags: , , , , ,

Preterano brinete? Evo kako da prekinete vrtlog brinućih misli

~ Brinuti je kao moliti se za nešto što ne želiš da se desi.~

Konstantna zabrinutost, preterano razmišljanje i analiziranje svake pojedinosti, ponavljanje i produbljivanje određenih scenarija i gomilanje pesimističnih misli postali su čest problem čoveka današnjice. Iako se ovakvi obrasci sreću kod anksioznih ljudi i kod onih sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem, ovakve frustrirajuće i iscrpljujuće misli ne zaobilaze ni druge ljude koji naizgled nemaju psiholoških problema.

Svako od nas se u pojedinim fazama svog života, kada je naročito pod pritiskom, suočio sa serijom zabrinjavajućih misli koje nikako ne prestaju i jako iscrpljuju osobu. One mogu privremeno smanjiti funkcionisanje osobe u pojedinim oblastima života, ili ostvariti dugoročne efekte – voditi nesanici, pojačanoj razdražljivosti, depresiji, anksioznosti, opštem padu imunog sistema, itd. Osoba se može svojski boriti da izbaci ovakve sadržaje iz glave ali, što se više upinje, oni su otporniji i uporno nadolaze. Čini se kao da je borba uzaludna, čak i kontraproduktivna, pa se postavlja pitanje šta raditi da se zaustavi ovakav “mentalni mazohizam”?

Za početak, važno je slediti uputstvo kliničkog psihologa Vilsona i napraviti finu distinkciju između različitih tipova brinućih misli. On smatra da se sve brinuće misli mogu podeliti na signale i buku.

Šta su signali?

Vilson kaže da je glavna poteškoća kod zabrinutosti ta što su našim opsesivnim mislima često pridruženi i fizički simptomi (kada konstantno brinemo može nam se desiti da nam se prekomerno znoje dlanovi, da nam telo podrhtava, da imamo knedlu u grlu, otežano disanje, itd.). To je ono što dodatno iscrpljuje organizam i čini ovo stanje totalno nepodnošljivim. Međutim, Vilson navodi da su nekada te fizičke manifestacije upravo zato prisutne, jer nam telo tako šalje signal da treba da preduzmemo neku akciju. Dakle, postoje brinuće misli čija je svrha da nas nateraju da delamo, da se pokrenemo, da uradimo nešto! Tada je brinuća misao signal da neko pitanje koje non-stop prebiramo po glavi treba da rešimo.

Primer signala

Imamo još dva dana da završimo seminarski rad, a motivacija nam nije na zavidnom nivou. Zato sate provodimo na fejsbuku, ali stalno izranjaju misli kako nećemo stići ili kako ćemo predati vrlo šturu verziju rada, ako ovako nastavimo. Što duže odlažemo neminovno, to ove misli počinju više da nas proganjaju. Dakle, ove brinuće misli su zapravo upozorenje da se mrdnemo i da se uhvatimo u koštac sa problemom. One su svrhovite.

Jako je važno prepoznati ovakve misli, osvestiti njihovu ulogu u našem životu i potom razviti plan akcije.

A šta bi bila buka?

Nasuprot signala, postoje i brinuće misli koje Vilson naziva buka. Buka se odnosi na sve druge brinuće misli koje nemaju nikakvu jasnu ulogu; one ništa ne poručuju, svode se na zujanje, po karakteru su neugodne, iritantne, beznačajne, ponavljajuće i ometajuće. One odvlače pažnju sa značajnih stvari i usredsređene su na ono na šta ne možemo da utičemo. Što znači da su u stvari jalove, jer samo remete, a ne nose nikakvu poruku. One nisu produktivne i nemamo nikakve koristi od njihovog slušanja.

Primer buke

Predali smo seminarski rad dva dana ranije jer smo bili uvereni da je korektno napisan. Budimo se u 3 ujutru sa naletom panike. Odjednom krećemo u glavi da rezimiramo pojedine aspekte rada i shvatamo da ima određene propuste. Počinju da se roje misli kako smo možda promašili potpuno poentu, kako nam je zaključak slab, kako možda nismo stavili na kraju korišćene reference, kako će profesor pomisliti da smo samo na brzaka smandrljali stvar te ćemo u njegovim očima ispasti neozbiljni, itd. Ova briga možda ima realnu osnovu, ali zabrinutost u ove sate očigledno ne donosi nikakve koristi. Malo toga možemo da uradimo po tom pitanju u 3 ujutru – ne možemo do fakulteta, ne možemo da pozovemo profesora, jedino možemo da paničimo i totalno se rasanimo. Zato ove misli nisu signal da se pokrenemo na akciju, već buka koja nema nikakvu svrhu.

Dakle, savet je da kada se brinuće misli pojave pokušate da se vratite korak unazad, da se distancirate od tih misli i da odredite kom tipu one pripadaju – da li su one signali da treba nešto rešavati ili su one apsolutno nesvrhovite, odnosno čista buka.

Šta bi značilo distanciranje od misli?

Pitate se kako se distancirati od misli ako su to naše misli, one su deo nas i mi smo ih produkovali? Iako se svaka naša misao tiče nas, bitno je oduzeti im ovaj element lične identifikacije i posmatrati ih kao neutralne misli koje prosto egzistiraju u nama. Ovo znači da se ne smemo poistovećivati sa sopstvenim mislima jer mi nismo naše misli! Kada ih pogledamo sa strane, kao običan tekst, lakše ćemo ih klasifikovati kao signale ili pak buku.

Kako dalje?

Kada smo razvrstali naše misli, jasno je da će signali zahtevati akciju (što uglavnom sprečava dalju bujicu misli), a da povodom buke ne možemo ništa da uradimo, jer za nju ne postoji rešenje. Takve misli treba odbaciti kao jalove, jer nas samo muče, a ništa ne možemo da uradimo da bi promenili scenario.

Da li postoje misli koje je teško klasifikovati?

Uzmimo primer u kome nismo završili seminarski rad, rok se bliži, a želimo da izađemo sa prijateljima. Misli koje nas uzrujavaju zbog nedovršenog rada možemo proglasiti nevažnim, odnosno bukom i izaći napolje, a isto tako ih možemo proglasiti signalom da treba da zapnemo više i da ovaj put moramo žrtvovati svoj izlazak.

U mnogim situacijama naše misli su dvosmislene i na nama je da se opredelimo kako ćemo ih interpretirati. Postoje ljudi koji će u svakom primeru reći kako je njihova misao signal, tj. kako je svaka njihova briga realistična. Oni uvek brinu oko važnih stvari! Njihov mozak će konstantno skenirati i pronalaziti probleme koje treba rešavati, što je veoma iscrpljujuće. Moguće je da ovo rade jer se u potaji boje kako će neku brigu (pogrešno) proglasiti bukom, a ispostaviće se da je bio signal sa kojim ništa nisu uradili.  Proglasiti nešto nebitnim, a što se posle ispostavi važnim je veoma riskantno, pa se zato mnogi odlučuju na opreznost. Ovim ponašanjem osoba propušta da uvidi poentu, a to je da nekada u životu moramo preuzeti i određeni rizik.

Ova tendencija posebno je uočljiva kod opsesivaca i perfekcionista koji preterano brinu oko svega i veruju da to ima realnu osnovu. Tada se javlja začarani krug u kome kada sprovedemo određene akcije vezane za neku brigu, rađaju se nove brige koje zahtevaju dodatnu akciju i tako redom. U tim situacijama moramo doneti svesnu odluku da ćemo određenu brigu proglasiti za buku (iako nam se čini da je signal i da je važna). Kada smo odlučili da tako postupimo to ne znači da će briga sama po sebi nestati. Moramo biti uporni i nastojati da svaki novi nalet uznemirujućih misli degradiramo, odnosno svedemo na nivo buke, te da je onda otpišemo kao nebitnu i jalovu.  To ne znači da ćemo u navedenom primeru biti potpuno relaksirani kada izađemo sa prijateljima, ali znači da radimo u pravcu toga da ne budemo žrtve svojih brinućih misli.

Dodatne smernice

Svesnost je početak promene

Kada preterano brinemo naše procene postaju maglovite što pojačava nivo stresa. U ovakvom anksioznom ili stresnom stanju ne možemo da razlučimo šta se dešava jer nam se čini da naše emocije i telesni simptomi nisu pod našom kontrolom. Zato je važno vratiti se korak unazad, sagledati situaciju, kao i našu reakciju na nju. U tom momentu svesnosti nalazi se klica promene koju želimo da postignemo.

Ne razmišljajte o tome šta može poći naopako, već o tome šta može da krene kako treba

U većini slučajeva preterana briga je izazvana emocijom straha. Kada razmišljate o svim stvarima koje mogu krenuti po zlu, veoma je lako ući u stanje paralisanosti. Zato je važno vizuelizovati u glavi dobre ishode neke situacije i stavljati ovakve misli u fokus i ispred negativnih.

Preusmerite pažnju na pozitivno

Nađite što više načina da pomerite fokus na pozitivnije, vedrije i zdravije alternative. Meditacija, ples, vežbanje, sviranje, učenje, slikanje i drugo, mogu biti dobre strategije koje će zatvoriti proces prekomernog analiziranja.

Shvatite da ne možete predvideti budućnost

Niko ne može predvideti budućnost ma koliko se trudio. Sve što imamo je sadašnjost. Ako sadašnjost trošite na brigu oko budućnosti postaćete robovi sadašnjeg trenutka. Trošenje vremena na budućnost često nije produktivno (osim ako nas to tera na akciju).

Postavite svoje brige u vremenski okvir

Brige moraju imati granice, kao i sve drugo na svetu. Odvojite nekoliko minuta dnevno za brige, za razmišljanje o problemima i za opsežnu analizu. Zatim pokušajte da sastavite na papiru listu svih stvari koje vas brinu, stvaraju stres ili unose anksioznost. Zatim pocepajte ovaj papir i nastavite sa nekim pozitivnim aktivnostima.

Postavite stvari u perspektivu

Uvek je lako videti stvari ozbiljnijim i negativnijim nego što bi trebalo. Sledeći put kada uhvatite sebe da od muve pravite slona, zapitajte se koliko će ovaj problem biti bitan za pet godina. Ovo jednostavno vremensko preuokviravanje može veoma efikasno smanjiti vašu tendenciju da dramatizujete i preuveličavate stvari.

Prestanite da očekujete savršenstvo

Biti ambiciozan je super, ali stremiti perfekcionizmu je neralno, nepraktično i iscrpljujuće. Momenat kada počnete da razmišljate “ovo mora biti savršeno” je onaj momenat kada treba da podsetite sebe da “očekivanje savršenstva nije nikada toliko pametno kao postepeno napredovanje”.

Promenite svoju predstavu o strahu

Bilo da se plašite zato što ste doživeli neki neuspeh u prošlosti ili ste u strahu pred novim pokušajima, zapamtite da to što su postojali neuspesi ranije ne znači da će se takav ishod uvek ponoviti. Svaka šansa je nov početak!

Prihvatite svoja ograničenja

U pozadini preterane brige je često strah da nismo dovoljno dobri, dovoljno pametni, sposobni, posvećeni, itd. Bitno je dati sve od sebe i shvatiti da uspeh u bilo čemu nikada nije pod našom potpunom kontrolom. Ali, važno je ostati sa mislima da smo uradili onoliko koliko smo mogli.

Krenite na psihoterapiju

Ukoliko ste samostalno prošli kroz sve navedene korake a vaša preterana briga ne jenjava, budite otvoreni da potražite pomoć stručnjaka. To nije sramota, već upravo dokaz da ne odustajete od sebe. Često je veštom pojedincu lakše da nepristrasno sagleda sve vaše probleme i ponudi više alternativnih rešenja.

Categories: Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , ,

Da li antidepresivi ubijaju romantična osećanja?

Iako sam termin antidepresiv sugeriše da mu je primarna funkcija da otkloni depresiju, poznato je da se ova grupa lekova prepisuje kao glavna ili pak pomoćna medikamentozna terapija i u suzbijanju mnogih drugih simptoma i poremećaja – hroničnog bola, anksioznosti i napada panike, opsesivno-kompulsivnog poremećaja, poremećaja ishrane, posttraumatskog stresnog poremećaja, itd. U praksi gotovo da nema psihijatrijske dijagnoze koja se između ostalog ne tretira i antidepresivima.

Ovako široko rasprostranjenu upotrebu antidepresiva psihijatri pravdaju sledećim navodima:

  • oni ne stvaraju zavisnost,
  • ne stvara se povećana tolerancija na lek, pa ne treba povećavati dozu leka,
  • nakon tri meseca tretmana 50-65% ljudi pokazuje značajno poboljšanje,
  • po prestanku terapije ne postoji želja za uzimanjem antidepresiva.

Sa druge strane, mnogo ređe se hvale podacima da antidepresivi:

  • mogu izazvati brojne neželjene efekte kao što su mučnina, povišen krvni pritisak, vrtoglavica,
  • mogu povećati učestalost suicidalnih ideja, pa čak i suicidalnih pokušaja (i to posebno kod tinejdžera!),
  • mogu pojačati intenzitet anksioznih simptoma (iako se izdaju radi suzbijanja anksioznosti!),
  • mogu smanjiti seksualnu želju, ometati seksualno funkcionisanje (onemogućavati erekciju),
  • ne leče uzrok depresije, niti otklanjaju u potpunosti sve njene simptome,
  • nemaju trajan efekat, jer se neretko po prestanku uzimanja terapije simptomi depresije vrate…

Ovoj listi, koja već u dovoljnoj meri zabrinjava, ali je donekle poznata široj javnosti, pridružuje se sada sasvim svež podatak da antidepresivi ubijaju romantična osećanja!

Od 2009. godine naovamo ređaju se naučne studije čiji podaci govore u prilog tome da antidepresivi suzbijaju bazične ljudske emocije ljubavi i zaljubljenosti. Odavno je već potvrđeno da najčešća grupa antidepresiva (SSRI) ozbiljno narušava seksualno funkcionisanje: preko 30% odraslih u Americi koji koriste ove antidepresive pokazuju neku formu seksualne disfunkcije (oko 31 milion ljudi). Međutim, nova teorija daje daleko gore rezultate: antidepresivi menjaju bazične hemijske procese, čime onemogućavaju stvaranje “iskrica” između dvoje ljudi i narušavaju proces njihovog vezivanja.

Helen Fišer, istraživač moderne teorije ljubavi sa Rutger Univerziteta, napominje da antidepresivi “otupljuju” naše sposobnosti kako da se zaljubimo, tako i da ostanemo u ljubavi. Ona tvrdi da osoba na antidepresivima nije u stanju da se zaljubi, niti je osoba koja je u vezi sposobna da je održi po uzimanju antidepresivne terapije. Fišerova navodi kako su mnogi spremni da plate cenu odričući se svog seksualnog života radi pobede ovog groznog stanja kakva je depresija ali, da li su spremni da se odreknu zaljubljenosti i ljubavi? Nije li to već prevelika cena? Posebno za one koji uzimaju antidepresive za mnogo “skromnije” razloge kao što je sindrom umora.

Na čemu je bazirana hipoteza da antidepresivi sprečavaju zaljubljivanje?

Prema neurobiološkoj teoriji ljubavi postoje tri međusobno povezana centra u mozgu zadužena za ljubav – jedan za seks, drugi za vezivanje i treći za romantičnu ljubav. Glavni hormoni za regulaciju ovih centara su serotonin i dopamin.

Serotonin, poznat kao hormon sreće, ima višestruku ulogu u organizmu – ubrzava motorne funkcije, reguliše krvotok u mozgu, utiče na regulaciju telesne temperature, ima analgetičko dejstvo, utiče na apetit… Ukoliko postoji smanjeno stvaranje serotonina u nervnom sistemu, dolazi do poremećaja raspoloženja u vidu depresije i/ili anksioznosti. Zato je jedna od glavnih uloga antidepresiva da povećaju nivo serotonina, te time podignu opštu funkcionalnost osobe. Međutim, poznato je da višak serotonina smanjuje seksualnu želju i da kod muškaraca vodi erektilnoj disfunkciji. Dakle, uzimanje antidepresiva će povećati opštu energiju tela tako da osoba može biti produktivna u raznim oblastima svog života, ali će seksualna energija zatajiti.

Što se tiče druga dva centra, za vezivanje i romantičnu ljubav, za njih je zadužen dopamin. Antidepresivi funkcionišu po principu redukovanja nivoa dopamina u mozgu, a redukcija dopamina po Fišerovoj, neminovno vodi redukovanju sposobnosti za zaljubljivanje.

Drugi istraživači nisu toliko isključivi po pitanju zaljubljivanja na antidepresivima kao Fišerova, i ostavljaju mogućnost da zaljubljivanje postoji, samo nema taj preplavljujući intenzitet i nagle skokove euforičnog raspoloženja. Oni sugerišu da se ljudi na antidepresivima ipak zaljubljuju, ali je ova zaljubljenost dosta neutralnijeg karaktera. Ovo objašnjavaju time da antidepresivi generalno imaju takvo dejstvo da blokiraju snažne nadražaje iz sredine i dovode osobu u stanje indiferentnosti ili čak opšte otupelosti za stimuluse. Na taj način, depresivna osoba neće tako jako doživljavati neprijatna osećanja kao što su zabrinutost, strah, panika, očajanje, uznemirenost, tuga, ali sa tim u paketu biće ravnodušna i prema prijatnim okidačima, pa će izostati i čitav set reakcija kao što su radost, uzbuđenje, zaljubljenost, ljubav…

Čini se da je ova varijanta još gora, jer prikazuje čoveka na antidepresivima kao zombiranog pojedinca koji iako sada može da ustane iz kreveta, da bude aktivan i izvršava sve svoje obaveze, ne može emotivno da proživi stvari koje mu se dešavaju i sve mu je ravna linija.

Kvalitativne studije koje su se bavile sakupljanjem intimnih iskustava ljudi na antidepresivima pokazuju da:

  1. antidepresivi inhibiraju ili čak potpuno uništavaju sposobnost da se bude emotivno intiman na način na koji su te osobe bile ranije
  2. ljudi na antidepresivima jureći za nekadašnjim osećajem češće menjaju partnere
  3. često imaju osećaj da ne mogu u potpunosti da se vežu
  4. često ulaze u riskantne i štetne veze iako im to ranije nije bilo svojstveno
  5. upotreba antidepresiva dovodi do takvih promena (hemijskih, a posledično i ponašajnih) da osobe nisu u stanju da održe veze koje su pre njihove upotrebe bile kvalitetne i zadovoljavajuće
  6. konzumiranje antidepresiva smanjuje ljubavna osećanja prema partneru

Čuveno istraživanje profesora psihijatrije Akiskala, sa kalifornijskog univerziteta (2014), obuhvatilo je 192 depresivne osobe koje su u trenutku ispitivanja bile u kvalitetnoj vezi sa partnerom (u trajanju od 6 meseci do čak 26 godina). Ispitanici su ispunili upitnik za procenu toga koliko vole partnera, koliko su za njega vezani i koliko ih seksualno privlači. Nakon toga je otpočela njihova osmomesečna terapija antidepresivima. Naknadno popunjavanje upitnika pokazalo je da su na antidepresivima manje spremni da sa partnerom dele intimne misli i osećanja, kao i da manje žele da njihova ljubav traje večno.

Dodatna katastrofa

Vest da antidepresivi sprečavaju zaljubljenost navela je mnoge tinejdžere širom Amerike da na raznorazne ilegalne načine nabavljaju antidepresive, verujući da su oni rešenje da se odljube ili prebole neuzvraćenu ljubav.

Zašto bi patili mesecima, ako mogu da uzmu antidepresiv?

Od tog trenutka rigorozno je pojačana kontrola izdavanja antidepresiva!

Categories: Depresija Emocije Nauka Seksualnost

Tags: , , , , , , , , , ,

Kako zaustaviti preterano razmišljanje koje vodi u nesanicu

Uzroci nesanice mogu biti brojni, od neredovnih navika buđenja i odlaska u krevet, preko dnevnog spavanja koje kasnije remeti zaspivanje, do minimalne dnevne aktivnosti koja organizam ne dovodi do stanja “zdravog” umora, itd. Ako ste se pobrinuli za sve prethodno navedeno (ustajete i ležete uvek u isto vreme, nemate dnevne dremke i fizički ste dovoljno aktivni), veoma čest uzrok nesanice može biti preterano razmišljanje (overthinking) pred odlazak na počinak.

Većina ljudi koji ima problem sa nesanicom izjavljuje kako legne u krevet u stanju potpunog umora, ali bujice misli koje se vrzmaju po glavi odnesu san. Kada bi razmatrali sadržaj ovih misli mogli bi ih grubo podeliti u tri grupe:

1) Osobu muče misli iz prošlosti, koje su takođe prisutne i tokom dana, i to su uglavnom misli koje imaju karakter samoobezvređivanja (mogao/la sam nešto drugačije da uradim), koje unose krivicu (ja sam odgovoran/na što se nešto loše desilo), koje osobu čine žrtvom (neko se loše poneo prema meni, niko me ne razume), itd. Suština je da su ove misli po svojoj prirodi jalove, jer osoba ništa ne može da uradi kako bi promenila situaciju. Situacija se već odigrala, a njenim naknadnim razmatranjem pred spavanje, osoba investira ogromnu količinu mentalne energije. Ovo je iscrpljuje, ali i drži u stanju pripravnosti/budnosti u kome veruje da postoji šansa da popravi stvari. Dakle, ovo je tipično stanje zaglavljenosti, stanje gotovo ritualne prorade neke ili čak više tema, tokom koga se osoba nada da će “sklopiti slagalicu”, da će doći do novih uvida koji će joj doneti spokoj. Osim što su vezane za prošlost, dodatna tipična odrednica ovih misli je da su po karakteru negativne.

2) Osobu muče misli koje se projektuju na budućnost, a njihov sadržaj uglavnom se vezuje za kreiranje određenog spiska obaveza koje nas čekaju sutradan ili za razmatranje planova koji predstoje u skorijoj ili daljoj budućnosti. Ove misli po svojoj prirodi ne moraju biti negativne (osoba može ležati i razmišljati o tome kako da realizuje svoje putovanje za godišnji odmor), ali su svakako iscrpljujuće, jer osoba do detalja razrađuje kako će obaviti svaku svoju obavezu. Ovo joj može uneti nemir i nervozu, posebno ako sumnja u svoje sposobnosti da sve zacrtano realizuje baš kako je zamislila. Čest je obrazac da osobe sklone razmatranju budućnosti imaju jaku potrebu za kontrolom i ništa ne prepuštaju slučaju.

3) Osoba kontemplira nad nekim današnjim lošim događajem za koji veruje da joj je pokvario čitav dan. Zbog njega je toliko uznemirena da ne može da zaspi od neverice da se sve tako odigralo. Umesto da se umiri, osoba ulazi u najsitnije detalje ovog događaja, podeća se svake izrečene rečenice (npr. ukoliko je u pitanju velika svađa sa nekim), vodi unutrašnje dijaloge ili pak smišlja poduži monolog koji misli da će imati prilike da kaže sutradan. U njenoj svesti je samo taj događaj i ne može da ga se ratosilja ma o čemu drugom probala da misli. Osećaj je da se svest sama, mimo naše volje vraća i fokusira na taj događaj.

Zajedničko za prvu i treću okolnost je to da je sadržaj misli po pravilu negativan, bilo da se razmatraju stvari iz prošlosti ili neposredne sadašnjosti. Zajedničko za prvu i drugu okolnost je što misli divergiraju (šire se i udaljuju) od izvora. Divergencija je takav proces u kome se osoba postepeno udaljava od izvora, u ovom slučaju od inicijalne misli, što maksimalno produžava proces preteranog razmišljanja i odlaže zaspivanje. Dakle, osoba krene od jedne loše misli, a zatim nastavlja da ređa u glavi seriju negativnih događaja koji su povezani nekim asocijacijama po sličnosti. Na taj način, osoba postaje toliko ometena preispitivanjem svih svojih grešaka, ili svih sitacija u kojima je doživela nepravdu, ili svih planova nad čijom realizacijom brine. Za tili čas njeno ranije fokusirano mišljenje postaje veoma rasuto, rasplinuto na sve kutove života, vrlo intenzivno i uznemirujuće. Ovo je začarani krug u kome nema kraja, jer svaka nova negativna misao povlači za sobom sledeću, produbljuje nemir, pa time i odlaže san.

Nasuprot tome, treća okolnost je tipičan primer konvergencije, obrnutog procesa u kome sve više ulazimo u dubinu inicijalne misli, bojimo je detaljima, odnosno razmatramo isti događaj iz više perspektiva, ali se ne udaljavamo od samog događaja. Nažalost, pogubno je što se toliko zadržavamo na događaju koji je negativno obojen.

Šta je ključ u borbi protiv nesanice?

Smatra se da je najefikasnija strategija u suzbijanju preteranog razmišljanja koje nas razbuđuje kombinacija prethodnih opcija, na takav način da mišljenje konvergira, ali nad pozitivnim sadržajem. Poznato je da je osnovni element meditativne prakse dovođenje svesti u fokus, bivanje u “ovde i sada” trenutku. Meditacija je jedna od dokazanih strategija za dostizanje smirenosti i opuštenosti. Međutim, kako mnogi ljudi ne mogu da uđu u stanje meditacije, preporučljivo je bar držati se njenih osnovnih principa. Dakle, ideja je kontemplirati nad pozitivnim sadržajem.

Pitate se kako se to postiže?

Instrukcija je veoma jednostavna. Odaberite jedan trenutak u toku dana koji ćete posvetiti “zabrinutim” mislima, kako bi one imale prostor da se ventiliraju. Taj trenutak nikako ne treba da bude neposredno pred odlazak na spavanje! Kada su takve misli zadobile svoj prostor sledi dalja instrukcija. Lezite i zapitajte se sledeće: “Šta se to danas lepo desilo zbog čega ću pamtiti ovaj dan?” Kao što se vidi, akcenat je na pozitivnom i na konvergenciji. Isprva može biti teško da se nađe takva pozitivna stvar, ali zapamtite, to ne mora biti naročito krupna stvar! Tokom dana dešavaju se mnoge lepe, sitne stvari, koje propuštamo da uočimo jer smo poneseni morem tekućih briga. Ali istrajte! Pokušajte da pronađete bilo koji sekund tog dana u kome vam je bilo lepo ili bar mirno. To može biti momenat kada vas je recimo zagrlilo vaše dete. Zatim sledite liniju konvergentnog mišljenja – pitajte se šta je bilo toliko lepo u tome, kako ste se tačno osećali, pokušajte da zamislite tu scenu, na koji način vas je dete grlilo, koliko jako, da li ste osetili njegovu toplinu… Bitno je da se ta pozitivna misao konstantno produbljuje. Verovatno će “loše” misli probijati tu i tamo i remetiti ovaj proces, ali nastavite. Recite sebi: “Hoću da mislim ovu misao, hoću da budem sa njom, hoću da je vizualizujem u glavi, da je zapamtim”. Što više budete uranjali u ovu bezbrižnu misao, vaše telo dobiće poruke da ste smireni, opušteni i da je spremno za san.

Ova tehnika, osim što olakšava proces zaspivanja, pomaže i u tome da sanjate lepe snove, pa može biti korisna alatka u borbi protiv noćnih mora. Sigurno ste primetili da često loše sanjate upravo nakon odgledanog horor filma. Naš mozak u velikoj meri procesuira upravo neposredne informacije pred spavanje i one mu služe kao gradivni materijal za san. Zato, mislite lepu misao, razmišljajte o stvarima koje mogu poći po dobru, a ne po zlu, nađite dovoljno dobre razloge zašto nešto može da se desi baš onako kako ste očekivali, umesto što stalno nalazite razloge u prilog neuspehu.

Puno sreće!

Categories: Nauka

Tags: , , , , , ,

12 naučno dokazanih znakova da ste zaljubljeni

Istraživači su otkrili da se mozak zaljubljene osobe umnogome razlikuje od mozga osobe koja nije zaljubljena, kao i od mozga one osobe koja je u posvećenoj, ljubavnoj vezi. Studije Helen Fišer, vodećeg eksperta u oblasti bioloških osnova ljubavi, otkrile su da je mozak u fazi zaljubljenosti (koja traje određeni vremenski period) sasvim jedinstven i da postoji 12 jasnih znakova koji na to ukazuju.

1. Isključivost

Kada si zaljubljen počinješ da misliš kako je tvoj partner jedinstven. Ovom uverenju pridruženo je i ono da si apsolutno nesposoban da razviješ romantična osećanja prema nekom drugom. Fišerova i njene kolege ovu “jednostranost” mozga objašnjavaju povećanim lučenjem dopamina, hormona koji hemijski reguliše našu pažnju i fokus.

2. Idealizacija

Ljudi koji su istinski zaljubljeni usmereni su samo na pozitivne kvalitete svog partnera, dok njegove/njene mane zanemaruju. Pored toga, oni su fokusirani na trivijalne događaje i objekte koji ih podsećaju na dragu osobu, sanjare o tim slatkim, malim trenucima i po ceo dan prebiraju po lepim uspomenama. Ova fokusirana pažnja je razultat viših nivoa centralnog dopamina, ali takođe i porasta norepinefrina, koji je zadužen za uvećanje memorije u prisustvu novih stimulusa.

3. Zavisnost

Kao što je poznato, zaljubljenost često vodi emocionalnoj i fiziološkoj nestabilnosti. Osoba balansira između radosti, euforije, neispavanosti, povećane energije, gubitka apetita, ubrzanog disanja, lupanja srca, podrhtavanja, kao i anksioznosti, panike i osećanja očaja ako je veza makar minimalno ugrožena. Može se povući paralela između ovih promena raspoloženja i ponašanja zavisnika od supstanci. I zaista, kada zaljubljenoj osobi prikazuješ slike njegovog/njenog partnera to draži iste regije mozga koje bivaju aktivirane i kada zavisnik uzme supstancu. Biti zaljubljen, istraživači kažu, i jeste forma adikcije.

4. Patnja koja zbližava

Prolaženje kroz neku nedaću sa partnerom je ono što intenzivira povezanost. Dopamin takođe može biti odgovoran i za ovu reakciju, jer istraživanja pokazuju da kada je nagrada odložena, ovaj hormon čini da neuroni srednje moždane regije postanu daleko produktivniji.

5. Opsesivnost

Prema Fišerovoj, zaljubljeni ljudi troše skoro 85% svog budnog vremena na razmišljanje o dragoj osobi. Intruzivno razmišljanje, kako je nazvana ova forma opsesivnog ponašanja, može biti posledica smanjenog nivoa serotonina u mozgu (što je već detektovano kao odgovorno za pojavu opsesivnog ponašanja).

6. Želja da se stalno bude zajedno

Zaljubljeni ljudi gotovo po pravilu ispoljavaju emocionalnu zavisnost od njihove veze, što uključuje posesivnost, ljubomoru, strah od odbijanja, separacionu anksioznost, itd. Na primer, Fišerova i saradnici su proučavali mozgove ljudi koji gledaju fotografije na kojima je neko odbijen od strane voljenog partnera i otkrili na snimcima magnetnom rezonancom da su pri tome aktivirane brojne moždane regije. Jedna od ovih regija je ista ona koja je aktivirana kod ljudi koji žude za kokainom. Autori zaključuju da je strah od odbijanja toliko jak kod zaljubljenih ljudi, da oni preduzimaju sva moguća opsesivna ponašanja, na način na koji to rade kokainski zavisnici kada žele da se domognu kokaina.

7. Želja da se ostane večno zajedno

Zaljubljene osobe žude za emotivnim ujedinjenjem koje će potrajati zauvek. Čuveni neurolog Lusi Braun ovu vrstu žudnje izjednačava sa najosnovnijim ljudskim potrebama, i kaže da je ona toliko jaka kao što je potreba za vodom. Braun zbog toga navodi kako su romantična osećanja, kao što je zaljubljenost, deo našeg mehanizma opstanka. Romantičnu ljubav ona čak smatra jednom od glavnih reproduktivnih strategija čovečanstva.

8. Požrtvovanost

Kada si zaljubljen generalno osećaš duboku empatiju prema voljenom biću, do mere da njegov/njen bol doživljavaš kao vlastiti. A ovo se povratno odražava na spremnost da za tu osobu žrtvujemo apsolutno sve.

9. Prilagođavanje partneru

Kod zaljubljivanja je zapažena tendencija da se reorganizuju dnevni prioriteti i/ili promeni oblačenje, maniri, vrednosti i navike, kako bi se bolje uklopili sa onima koje ima partner. Iako je ovo često tačno, Fišerova ukazuje na to da najbolje izglede ipak imamo ako smo svoji. Ovu izjavu potkrepljuje istraživanjem na osnovu koga je zaključeno da ljude jako često privlači njihov opozit, tačnije opozitni hemijski procesi u mozgu. Na primer, ljude testosteronskog tipa (koji su visoko analitični, kompetitivni i emocionalno povučeni) često privlače ljudi sa visokim nivoom oksitocina i estrogena (a ovo su empatične, brinujuće, poverljive, prosocijalne i introspektivne individue).

10. Seks

Emotivno ujedinjenje jeste važno za zaljubljene ljude, ali je seksualno sjedinjenje ipak prioritet. Istraživanja pokazuju da se 64% ljudi (oba pola) slaže sa izjavom da je seks najvažniji element jedne veze.

11. Odsustvo kontrole

Fišerova daje podatak da većina ljudi koji su zaljubljeni smatraju kako njihova strast nije pod njihovom kontrolom. Psiholog Doroti Tenov potvrđuje ove nalaze. Na uzorku od 400 muškaraca i žena koji su popunjavali upitnik o romantičnoj ljubavi, ona je zaključila kako većina subjekata svoje stanje zaljubljenosti definiše kao nešto nehotično, iracionalno, van njihove kontrole, kao da su bespomoćni po pitanju toga kako se osećaju. Ovo se prilično dobro uklapa u teoriju Fišerove, po kojoj je zaljubljenost stvar instikta, biologije, ili još preciznije hemijskih procesa u mozgu.

12. Blizina spram distance

Istraživači navode kako faza zaljubljenosti ima svoj početak i kraj. Nakon nje nastupa faza vezivanja ili pak rastanak. Međutim, interesantno je da neurobiolozi poput Fišerove tvrde kako će zaljubljenost dvoje ljudi duže potrajati ukoliko postoje fizičke ili socijalne barijere u njihovom viđanju. Što znači da veza na daljinu može da produži fazu zaljubljenosti. Ovo je naravno opet u vezi sa zasićenjem receptora u mozgu.

Categories: Emocije Nauka

Tags: , , , ,

Okovi nepotizma i šta jeste a šta nije nepotizam

Nepotizam je termin kojim se označava popunjavanje radnih mesta članovima vlastite porodice ili davanje prednosti pri zapošljavanju poznanicima. Kriterijum kvalifikovanosti za određenu funkciju pri tome ne igra odlučujuću ulogu. Međutim, danas zluradi jezici mnogo toga podvode pod nepotizam.

Sigurno ste puno puta čuli da ako je u firmi zaposlen rođak ili rođaka nadređenih u pitanju je provereno nepotizam. Verovatno se niste zapitali da li je ta osoba možda ipak završila škole i edukacije potrebne za tu poziciju bez obzira na pomenuto srodstvo. Takav slučaj ne bi se mogao nazvati nepotizmom. Nepotizam jeste ako je nekvalifikovana osoba postavljena na određenu poziciju.

Osim toga, mnogi poslovne preporuke smatraju nepotizmom. Ne, preporuka nije nepotizam osim u slučaju da sadrži lažne elemente. Zašto ne bismo preporučili kandidata koga smatramo adekvatnim i sposobnim za određenu pozicuju?

Pored toga, korišćenje poznanstava za rešavanje nepravdi takođe se ne može podvesti pod nepotizam. Ako određeni zaposleni recimo ne dobija platu mesecima, a pojedini dobijaju, ili radi više nego ostali bez nadoknade ili slično, obraćanje nadležnima (sa kojima su u ličnom poznantsvu) ili odluka nadležnog da pomogne tim zaposlenima definitivno nije nepotizam.

Nepotizam je samo ona radnja koja dovodi do narušavanja prava i jednakosti kako bismo sebi ili drugima obezbedili određene neopravdane privilegije. Ako poslujemo pravedno i pošteno, a ne na uštrb druge osobe možemo biti sigurni da se nismo dotakli nepotizma.
Dakle, ako ste skloni da koristite reč nepotizam koristite je u pravim trenucima.

Kako to postići?

1. Raspitajte se o kvalifikacijama osobe za koju smatrate da je zaposlena preko veze.
2. Porazgovarajte sa tom osobom. Možda ona poštuje ista pravila i prava na radnom mestu kao i vi.
3. Ne podležite stereotipima. To što određena osoba ima neka poznanstva ne znači da je nadmena i da će nipodaštavati ostale.
4. Razmislite, da li biste vi zaposlili ili preporučili svog poznanika za određeno radno mesto ako smatrate da poseduje sve potrebne kvalifikacije?

Teže će vam biti ako ste u ulozi onoga koji ima određeno poznanstvo.

Šta u tom slučaju?

1. Budite spremi da će biti reči o nepotizmu.
2. Znajte da ćete barem na početku biti posmatrani kao manje kompetentni od ostalih. Zato budite što posvećeniji poslu od samog starta.
3. Ne upadajte u vatru. Ne branite se. Budite dostojanstveni.
4. Spremite odgovor. Možda vas budu pitali za zvanje ili dodatne edukacije.
5. Nemojte biti arogantni. Gledajte da postignete jednakost sa ostalima.
6. Poštujte pravila koja poštuju i drugi zaposleni.

U kojoj god poziciji da se nalazite, ne koristite nepotizam kao izgovor. Mnogi se ne prijavljuju za oglase za posao jer su uvereni da je već odlučeno ko će ga dobiti, dakle zbog nepotizma. Ako tako gledate nikad se nećete prijaviti ni na jedan oglas i šta ste time postigli? Sedećete kod kuće nezaposleni. Ako se sa druge strane prijavite za neki posao i ne dobijete ga nemojte okriviti nepotizam. Moguće je da je to u pitanju, ali isto tako postoji verovatnoća da je neki drugi kandidat bio adekvatniji od vas za tu poziciju.
Nepotizam je svuda oko nas i uvek će biti ali ono što je važno je da ga ne koristimo kao izgovor za bilo šta i da taj termin pravilno upotrebljavamo u komunikaciji. Ukratko, bez izgovora i neopravdanih osuda.

Categories: Nauka Poslovna psihologija

Tags: , , ,

Da li si emocionalno inteligentna osoba?

U ranijim tekstovima bilo je reči o tome šta je emocionalna inteligencija i koje sposobnosti uključuje (vidi ovde), kao i kako razvijati EQ (vidi ovde).

U ovom tekstu postavlja se pitanje:

A ko su onda emocionalno neinteligentne osobe?

Prevashodno, važno je istaći da biti emocionalno neinteligentan nije trajno obeležje ličnosti, nije fiksna, definitivna etiketa, već trenutno stanje koje se može razvijati, što nam unosi dozu optimizma.

Da podsetimo, rečeno je da emocionalno inteligentne osobe umeju da prepoznaju i razumeju svoje emocije, znaju da ih imenuju, umeju da nađu adekvatan način za njihovu ekspresiju, imaju sposobnost da razumeju tuđe emocije, da budu empatični, pa samim tim i da uspešno razrešavaju konflikte, što vodi zadovoljavajućim međuljudskim odnosima.

Ako je suština emocionalno inteligentnog ponašanja u tome da se ovlada i upravlja sopstvenim emocionalnim doživljajima, onda bi emocionalno neinteligentno ponašanje obuhvatalo ove dve krajnosti:

  1. Sa jedne strane bile bi emocionalno distancirane, odnosno zatvorene osobe, one koje nisu u kontaktu sa svojim emocijama. Odsečenost od vlastitih emocija, njihovo neprepoznavanje, tačnije njihovo potiskivanje, verovatno vuče koren iz porodičnog uverenja da nije socijalno prihvatljivo izražavati određene emocije. Kontinuirano gušenje sopstvenih emocija, kao što su npr. tuga ili bes, osobu na kraju vodi razvoju određenih patoloških obrazaca kakvi su depresija, alkoholizam, i dr.
  2. Sa druge strane bi se nalazile one osobe koje isuviše intenzivno i nekoordinisano iskazuju svoje emocije, osobe koje dozvoljavaju da emocije upravljaju njima, a ne obratno. U ovu grupu spadale bi konfliktne i agresivne osobe (koje neprimereno, prejako i impulsivno reaguju), anksiozne osobe (koje su presenzitivne, pa svaku draž tumače kao potencijalno preteću i stoga preterano strahuju), i osobe psihopatske strukture ličnosti (koje nemaju kapacitet za razumevanje tuđih emocija, neempatične su i gluve za tuđe potrebe, pa se koriste emocijama u cilju manipulacije drugim ljudima).

* Ako ste se pronašli u ovim kategorijama ne očajavajte! Emocionalna inteligencija je ponavljamo, veština koja se do kraja života može usavršavati 🙂

Categories: Emocije Inteligencija Nauka

Tags: , , , , , , , , , , , , ,