Anksioznost i trudnoća: Anksiozna sam, a želim bebu!

Anksioznost se smatra najčešćom psihičkom smetnjom današnjice koja se javlja u svim životnim dobima.Veoma je nezahvalno dati univerzalnu definiciju anksioznosti, jer set simptoma varira od osobe do osobe. Uglavnom je opisuju kao “slobodno lebdeći strah”, odnosno kao intenzivnu uznemirenost i zabrinutost, propraćenu mnogobrojnim telesnim simptomima. Ono što je zajednička karakteristika je odsustvo konkretne pretnje ili opasnosti. Dakle, čini se kao da je anksiozna osoba veoma preplašena i to bez jasnog povoda. Čitava strepnja projektovana je u budućnost – osoba strahuje da će se nešto loše dogoditi i stalno je u iščekivanju negativnog ishoda.

Sa druge strane imamo trudnoću, stanje koje samo po sebi unosi dozu nemira i neizvesnosti. Svaka buduća mama, ma koliko bila fizički zdrava i psihički stabilna osoba, u ovoj novonastaloj situaciji ima u glavi brojna pitanja: da li će dete biti rođeno zdravo, da li će trudnoća proći u redu, kakav će mi biti porođaj, da li ću biti dobra mama, kako ću se snaći?… Kako vidimo, i ova pitanja su upravljena ka budućnosti i strepeća po karakteru.

Osmotrimo sada kombinaciju anksioznog poremećaja i trudnoće! Svako bi pomislio da će anksiozna osoba sva ova pitanja o nastajanju novog života još više intenzivirati i dovesti do nivoa katastrofe. Promene u hormonskom statusu koje trudnoća po pravilu izaziva, mogu samo dodatno pospešiti razdražljivost. Kada anksiozna žena pokuša samo da zamisli sebe u drugom stanju, sva ta pitanja počinju da se pretvaraju u seriju negativnih proročanstava: Sigurno ću imati težak porođaj! Šta ako bebi bude nešto falilo?! Ovo moje stanje će sigurno uticati na plod; pobaciću! Ne mogu ja sve to da iznesem! Kakva ću tek majka biti, ni o sebi ne znam da vodim računa, a kamoli o detetu!, itd. Pa ipak, biološki sat otkucava, žena želi da se ostvari u ulozi majke, za nju je ovo možda zadobijanje novog smisla u životu. Šta raditi? Dilema je ogromna!

Zato je sasvim opravdano i korisno postaviti sledeća pitanja:

Odluka: Da li žena koja pati od anksioznosti treba da zatrudni ili da sačeka?

Zdravlje deteta: Da li je anksioznost štetna po razvoj ploda?

Zdravlje majke: Da li će se u trudnoći simptomi anksioznosti dodatno pojačati?

Tretman: Da li je dozvoljeno koristiti anksiolitike u trudnoći i kako oni utiču na plod?

Odluka: Da li žena koja pati od anksioznosti treba da zatrudni ili da sačeka?

Statistike pokazuju da su žene dvostruko češće anksiozne nego muškarci i to posebno u razdoblju između 20-e i 40-e godine. Dakle, u razdoblju namenjenom majčinstvu. Da priča bude još komplikovanija, procenjeno je da kod žena anksioznost (čak i kada je tretirana) dosta duže traje nego kod muškaraca (WHO –  World Health Organization). Što znači da ako žena čeka da se srede simptomi može prekoračiti vreme plodnosti i ostati bez potomstva.

Ono što je najbolja preporuka jeste ne donositi ovakvu odluku ishitreno i bez prethodne konsultacije sa svojim ginekologom i psihijatrom. Ukoliko stručna lica ustanove da su anksiozni simptomi koje žena oseća niskog do srednjeg intenziteta i ukoliko su pod kontrolom, verovatno će dati preporuku da se ovakva odluka dalje ne odlaže. U suprotnom, žena bi se morala raspitati na koji način da svoje stanje dovede do očekivanog kriterijuma za majčinstvo. I u prvom i u drugom slučaju, savetuje se da žena koja planira trudnoću otpočne redovan psihoterapijski proces, kako bi bila pod nadzorom stručnjaka koji će biti u stanju da prati svaku nadolazeću fazu. On će je opskrbiti svim potrebnim tehnikama za samoumirenje i raditi na otklanjanju negativnih uverenja.

Zdravlje deteta: Da li je anksioznost štetna po razvoj ploda?

Pregledom relevatnih inostranih istraživanja o uticaju anksioznosti na zdravlje bebe mogu se izdvojiti 4 grupe problema:

  1. Biološki problemi – pronađeno je da majčina anksioznost može uticati na dužinu bebe po porodu, u smislu da je prosečna dužina bebe anksioznih majki manja; što se tiče telesne težine novorođenčeta, studije daju oprečne rezultate. Takođe, moguće je da se javi prevremeni porođaj usled anksioznosti visokog stepena.
  2. Mentalni problemi – utvrđeno je da je visoka anksioznost majke tokom trudnoće u značajnoj povezanosti sa mentalnim poremećajima, emocionalnim problemima, smanjenom koncentracijom i hiperaktivnošću deteta, zatim sa zastojem u kognitivnom razvoju deteta (kortizol i androgeni koji povećavaju nivo anksioznosti majke ostavljaju traga na razvoj jezika, sposobnost klasifikacije sadržaja i uzrokuju govorne probleme posebno kod ženske dece). Pojedine studije navode da ekstremno visok nivo anksioznosti majke može voditi shizofreniji i disleksiji u kasnijem razvoju deteta.
  3. Bihejvioralni problemi – Rezultati pokazuju da netretirana visoka anksioznost majke tokom trudnoće može izazvati prolongirano plakanje novorođenčeta, psihomotorni nemir i razdražljivost; na kasnijem uzrastu zapažene su ekstremnije reakcije deteta na stresne životne događaje (smanjena frustraciona tolerancija); takođe, zapažena je slabija interakcija majka-dete. Bebe anksioznih majki češće iritiraju jaki zvuci, nervozne su i strašljive.
  4. Medicinski problemi – Studije pokazuju da su deca anksioznih majki češće bolešljiva i najčešće imaju probleme sa respiratornim organima (astma, plitko disanje), kožna oboljenja (osipe), bolesti vezane za endokrini sistem i bolesti srca u odraslom dobu.

Ipak, sve navedene nalaze treba uzeti sa rezervom, jer oni nisu univerzalno pravilo već mogući rizici. Ovakvi rizici postoje i kada je u pitanju psihološki zdrava trudnica. Važno je zato ići na redovne preglede i ispratiti trudnoću u svakom stadijumu, kao i konsultovati psihijatra ukoliko se primeti porast u intenzitetu anksioznih simptoma.

Zdravlje majke: Da li će se u trudnoći simptomi anksioznosti dodatno pojačati?

Što se tiče zdravlja same majke, mišljenja su podeljena. Neki smatraju da će hormonske promene koje se neizostavno javljaju tokom trudnoće dodatno produbiti anksiozne simptome u vidu još veće razdražljivosti, manjeg kapaciteta da se nosi sa stresnim događajima, povećane zabrinutosti za sopstveni i život bebe.

Trudnoća je sama po sebi stresogeni i neizvestan događaj, koji i kod majki koje nisu od toga patile ranije može izazvati anksioznost. Nikako ne možemo predvideti da li će nas trudnoća uvesti u anksioznost. Međutim, važno je razlikovati konstruktivnu zabrinutost koju pokazuju sve majke, od patološke koja se manifestuje preteranom brigom i stalnim iščekivanjem negativnog ishoda. Zato je važno izbeći samodijagnostikovanje i prepustiti ovo stručnjaku.

Sa druge strane, postoje i zastupnici mišljenja da će se anksiozni simptomi smanjiti tokom trudnoće, jer posteljica ploda luči zaštitne enzime koji majku pripremaju da se nosi sa “drugim” stanjem i svim propratnim trzavicama.

Najvažniji zaključak je da niži do umereni nivo anksioznosti neće ostaviti loše posledice po život i zdravlje kako majke, tako i deteta! Tek ekstremno visok nivo nosi sa sobom opisane rizike. Zato je važno ako se anksiozna žena odluči za ovakav korak da redovno prati i kontroliše svoje stanje.

Tretman: Da li je dozvoljeno koristiti anksiolitike u trudnoći i kako oni utiču na plod?

Mnoge anksiozne žene koje planiraju trudnoću s razlogom se pitaju da li mogu nastaviti svoju terapiju anksioliticima, kao i da li je mogu uvesti tokom trudnoće ako se stanje pokaže naročito teškim. Za sada, ne postoji nijedno istraživanje koje nedvosmileno potvrđuje da anksiolitici nemaju negativne posledice po razvoj ploda.

Dakle, opšta je preporuka da trudnica ne uvodi ovakve lekove, kao i da ako ih je uzimala pre trudnoće, pokuša uz konsultaciju psihijatra da ih postepeno izbaci iz upotrebe. Nema te dovoljno male doze leka koja neće štetiti. Pored toga, generalni stav je da su anksiolitici privremeno i zaobilazno rešenje koje ne otklanja uzrok anksioznosti.

Ono što je ohrabrujuće, jeste da žena u toku trudnoće može ojačati svoje emocionalne kapacitete i postati upornija, jer su sada u igri dva života za koja se treba boriti. Ukoliko se sa anksioznošću bori godinama, ona je verovatno već stekla brojne strategije i veštine samoumirenja, koje će joj biti od koristi i kada se radi o trudnoći. Trudnoća kod žene aktivira i razvija upravo te sposobnosti aktivnog suočavanja sa problemom, umesto pasivnog zaobilaženja.

Zaključak: Nijedan od 4 ponuđena odgovora nije definitivan, jer je svaka anksiozna žena slučaj za sebe, kao što je i svaka trudnoća jedno posve lično iskustvo. Zato, ne donosite zaključke samostalno, već prepustite to stručnom licu. Najbolja opcija je da to stručno lice bude uključeno od početka do kraja procesa, dakle od donošenja odluke pa sve do realizacije – donošenja malog bića na svet.

Categories: Nauka Trudnoća

Tags: , , , ,

Cigla po cigla, temelji i krov ljubavnog partnerstva

Strah od samoće jedan je od najvećih strahova čoveka pored straha od smrti. Ljudi su društvena bića i najprirodnije je da imaju težnju za pripadanjem. Upravo ovaj strah povezan je sa potragom za ljubavlju i zadržavanjem iste. Nekad ju je mnogo lakše naći nego zadržati. A nekad je ni ne treba zadržati. Nekad zapravo nije ni postojala a da mi toga nismo bili svesni. Ili pak obrnuto. Zar je moguće da je toliko kompleksno? Nažalost ili na sreću jeste, ali u ovom tekstu baviću se samo nekim aspektima navedene teme.

Afektivno vezivanje predstavlja ciljem usmeravan sistem ponašanja, a njegov cilj je održavanje blizine sa osobom za koju je dete od rođenja vezano. Ključan period afektivnog vezivanja odvija se do četvrte godine života deteta. U prva 3 meseca života beba putem signala kao što su plakanje i osmehivanje iskazuje svoju težnju ka bliskosti sa osobama iz okoline. Oko 4. meseca počinje da izdvaja jednu osobu, najćešće majku kao glavni predmet svog interesovanja ka kojoj usmerava afektivnu vezanost u nastanku. Oko 6. meseca dete počinje da istražuje okolinu i postaje fizički sposobno da osigura blizinu objekta afektivne vezanosti. Dete tada koristi majku kao bazu sigurnosti ne samo za sve svoje potrebe već i za istraživanje neposredne okoline. Sa oko 3 godine dete pokazuje blagu uznemirenost pri odvajanju od majke čak i ako ostaju sa drugom bliskom osobom, dok sa 4 godine uglavnom uznemirenost prestaje ako je odvajanje kraće i ako dete ima jasan dogovor sa majkom o tome. Ciljem usmeravano partnerstvo između majke i deteta u ovoj fazi je veoma značajno. Rano iskustvo deteta sa osobom za koju je afektivno vezano može imati presudan uticaj na kvalitet kasnijih relacija.

Već u najranijem dobu prema ponašanju u stresnim situacijama može se očekivati koji tip vezanosti će dete i kasnije posedovati u svojim vezama. Glavna podela obrazaca vezanosti je:

1. Sigurni obrazac – u prisustvu majke dete slobodno istražuje okolinu i zadržava fizički ili vizuelni kontakt sa majkom. Pri odvajanju pokazuje uznemirenost koja se ne mora ispoljiti plakanjem i pokazuje pozitivne reakcije i povratak istraživanju pri sjedinjavanju sa majkom. Istraživanja pokazuju da je čak 47 % dece u Srbiji usvojilo ovaj obrazac.

2. Izbegavajući obrazac – dete ne obraća puno pažnje na majku niti je posebno zainteresovano za istraživanje okoline. Pri odvajanju pokazuje slabu uznemirenost koju može da ublaži i nepoznata osoba. Pri povratku majke ne obraća pažnju na nju, čak može i odbijati kontakt (10 %).

3. Ambivalentni obrazac – dete je uznemireno u stranoj situaciji i teško se odvaja od majke. Pri odvajanju je vidno vrlo uznemireno. Pri povratku majke ostaje uznemireno i praktično istovremeno besno i traži i odbija kontakt sa njom (31 %).

Kako bi dete stvorilo sigurni afektivni obrazac vezanosti potrebno je da roditelji budu osetljivi i responzivni na njegove potrebe (ali umereno), da nisu depresivni, anksiozni, pesimistični ili agresivni. Veoma je važno da su usmereni na um deteta.

Obrasci afektivne vezanosti slično se prezentuju i u partnerskim relacijama.

Osobe sigurne afektivne vezanosti osećaju naklonost prema svom partneru ali nemaju potrebu za stalnim iskazivanjem iste niti za tim da im je partner stoprocentno posvećen. Imaju poverenja u partnera, nisu posesivni niti ljubomorni. Rastanak sa partnerom za njih ne znači razvijanje sumnje u vlastitu vrednost. Osobe sa ovim tipom vezanosti uglavnom ostvaruju kvalitetne i vremenski dugotrajne relacije.

Osobe sa izbegavajućim tipom afektivne vezanosti izbegavaju vezivanje iz različitih strahova. U vezi su često povučene i odbijaju bliskost na više nivoa. Sa druge strane, konačno povlačenje partnera tumače upravo onim od čega su i započeli – da će ih neko povrediti.

Anksiozno-ambivalentne osobe traže kompletnu posvećenost od strane partnera kao i konstantno obostrano dokazivanje naklonosti. Često su ljubomorni, posesivni i nepoverljivi. Rastanak sa partnerom kod njih izaziva ozbiljne sumnje u vlastitu vrednost. Imaju veliki strah od napuštanja i samoće. Njihove relacije neretko bivaju prekinute od strane partnera.

Sigurna afektivna vezanost ne garantuje nam ni pronalazak ni zadržavanje partnera. Važno je i koji tip vezanosti druga strana ima, kao i mnoštvo drugih osobina, kako naših tako i partnerovih. Ipak, ovaj tip vezanosti pozitivno utiče i u prvim koracima gradnje i u održavanju svih relacija. Pored toga, partnerska relacija predstavlja integraciju 3 sistema – obrasca afektivne vezanosti, brižnosti i seksualnosti. Kad je u pitanju seksulanost optimalno je imati samopouzdanje u vlastite kompetencije, želju za istraživanjem i uvažavanjem potreba partnera. Što se tiče brižnosti važno je izražavanje osetljivosti prema partneru bez nametljive i kompulsivne brižnosti ili pak izostanka interesovanja.

Istraživanja su pokazala da muškarci češće pripadaju izbegavajućem tipu afektivne vezanosti nego žene, kod kojih pak dominira ambivalentni tip vezanosti. Nažalost, ovakva kombinacija parova je vrlo česta. Pored toga, rezultati pokazuju da su najčešći uzroci konflikata u partnerskim relacijama različite potrebe po pitanju bliskosti i autonomije – slobode.

Veoma je značajno da ne živimo u prošlosti. To podrazumeva da ne očekujemo od novog partnera slično ponašanje kao od prethodnog. Na taj način uvažavamo njegovu ličnost i ne težimo ponavljanju šablona ljubavne veze.

Kao što sam rekla, obrazac afektivne vezanosti stvara se u ranom detinjstvu ali to ne znači da je nepromenljiv. U nama je moć, da na njemu radimo i da ga promenimo ako ustanovimo da ne funkcioniše. Što se tiče obrasca partnera na to možemo pokušati da utičemo, ali umereno.

Categories: Bračni i partnerski problemi Deca i mladi Emocije Nauka

Tags: , , ,

Deca, žrtve roditeljskog konzervativizma: Razapetost između krivice i stida

Puno je stručnih i drugih tekstova napisano na temu seksualnog, fizičkog i emocionalnog zlostavljanja deteta od strane roditelja. I, svima nama su više nego poznate surove posledice ovakvog maltretmana. Međutim, da li je nasilna porodična klima uvek i isključivo odgovorna za dečiji „izmenjen razvoj“? Da li jedino u toj krajnje izvitoperenoj atmosferi deca izrastaju u emocionalno nestabilne, nesigurne i krhke Odrasle?

Sve češće mi na psihoterapijske seanse dolaze tinejdžeri ili „deca“ u svojim ranim 20-im koji su na prvi pogled imali pristojno detinjstvo. Živeli su u celovitim porodicama, majka i otac su bili u ljubavi i uzajamno se poštovali, deca su dobijala dovoljno ljubavi, pažnje i sigurnosti. Jednom rečju, zadovoljena je forma „dovoljno dobrog roditeljstva“.

Šta onda ove mlade odrasle dovodi na psihoterapiju?

Oni dolaze na terapiju veoma rastrzani, uznemireni, potišteni, često anksiozni, izjavljuju da imaju panične napade, izraženo nisko samopouzdanje, loše prilagođavanje, nesanice, muke sa apetitom, a kad-tad se i samopovređuju. Bez obzira na manifestacije, koje kako vidimo mogu biti razne, osnovni motiv dolaska je razjašnjenje dileme: odseliti se od kuće ili ostati?

I naravno, prirodno je da se terapeut zapita zašto je za tako mladu osobu odlazak od kuće tako neodložna, goruća stvar, ako su opisi detinjstva, odrastanja i roditeljskih figura sasvim regularni. Šta se tu dešava pa je toliko nepodnošljivo, uzimajući u obzir da i 10 godina stariji klijenti još uvek bezbrižno sede u roditeljskom gnezdu? Drugo pitanje koje se spontano nameće je zašto je odlazak od kuće čak važniji nego rad na suzbijanju opisanih simptoma? Zar je biti kod kuće gori krst nego imati anksioznost, panične napade, povređivati se?

Kada se zađe dublje u porodične odnose i interakcije među članovima uočava se jedan sličan obrazac. Iako deci ne manjka ljubavi, manjka im jedan gradivni element koji još snažnije utiče na formiranje identiteta, a to je prihvatanje.

Možemo reći da između ma kojih roditelja i ma koje dece uvek postoji generacijski jaz. Logično je da su se vrednosti sa protokom 30 godina izmenile. Roditelji pokušavaju da vaspitaju svoju decu oslanjajući se na „zastarele“ vrednosti, a deca hrle da se uklope i usvoje nove. Optimalno razrešenje ovoga je naći se na pola puta, što znači biti obostrano popustljiv, razumevati i prihvatiti drugačije tačke gledišta. Većini roditelja i mališana ovo pođe za rukom, pre ili kasnije. Međutim, ima i onih slučajeva gde su ove perspektive nepremostive, a posledice takvog odrastanja po život deteta nesagledive i pogubne.

Ukoliko je reč o roditeljima koji su oduvek živeli na teritoriji na kojoj i danas njihovo dete odrasta, okolnosti su prilično lakše. Takav roditelj nema radikalno drugačiju perspektivu, a uz to poseduje taj potreban kontinuitet življenja u zajednici koja je rasla i razvijala se na određeni način. Ma koliko se privatno neslagao sa novim trendovima, on je makar u toku, upoznat sa njima, njihov svedok, pa će lakše premostiti jaz. Uz to, ima i prijatelje koji prolaze kroz slične situacije sa svojom decom, što ga dodatno „mekša“.

Primeri mladih odraslih koji su se meni obratili imali su donekle drugačiju priču. Njihovi roditelji su po osnovnim stavovima i vrednostima bili daleko udaljeniji. To su ili roditelji druge vere koji su bili primorani da zbog ratova napuste svoj zavičaj, ili roditelji sa sela koji su u potrazi za finansijskom stabilnošću migrirali u urbanije regije, itd. Takvima je nažalost, u većini slučajeva, još teže da razumeju i prihvate odrastanje deteta savremenog doba, jer ih sagledavaju kroz naočare sopstvenog konzervativizma. Ogradiću se odmah i reći, da se odsustvo prihvatanja i nerazumevanje od strane roditelja može javiti i ako je roditelj rastao u sličnim uslovima kao i dete, na isti način kao što je moguće i da roditelj iz sasvim različitog konteksta uspeva da prati korak sa detetom.

No, vratiću se na stvar. Ovo su voljena, pažena deca, deca koja rastu u prijatnoj atmosferi, njih niko ne maltretira, ne gledaju, niti su izloženi nasilju bilo koje vrste, ALI… Njihovi roditelji imaju sasvim jasnu, krutu i prilično idealizovanu predstavu toga kakvi bi oni trebalo da budu kada porastu. A to znači tako mnogo toga – ne izlaziti kasno, ne stavljati pirsing, ne ići na žurke, družiti se sa dobrim đacima, učiti, oblačiti se pristojno, imati primerenu frizuru, itd. Njihova lista puna je imperativa, prilično je duga i isključiva. Ako bilo šta sa liste dete ne ispuni, onda nije po roditeljskim merilima i nije dobro dete. Dakle, situacija je takva da te prividno niko ne dira (bar ne otvoreno), ali si na livadi prepunoj nagaznih mina i ako neku zgaziš eksplodiraćeš. Cena koju moraš da platiš za svoju slobodu, individualnost i autentičnost je kritika, omalovažavanje i neprihvatanje.

Dilema je velika: biti dobro dete ili biti vršnjački prilagođen? Ili da budem još egzaktnija: biti neprihvaćen ili biti neprihvaćen? Šta god da odabreš, u nečije standarde se nećeš uklopiti! Roditeljske, vršnjačke ili sopstvene. Ako ne radiš ono što od tebe očekuju, osetićeš stid, jer je stid emocija koja se definiše kao osećaj nepoklapanja sebe sa onim što drugi ljudi očekuju da budeš. Ako izneveriš sopstvene standarde i zanemaruješ svoje potrebe, osetićeš krivicu, jer je krivica emocija koje se definiše kao odstupanje od sopstvene slike o sebi.

Hronično razapeta između krivice i stida kao jedinih alternativa, ova deca nemaju drugu šansu do da postanu nesigurna, bojažljiva, anksiozna i sve ostalo. Izgradnja njihovog identiteta je duboko uzdrmana i praktično ne mogu da daju odgovor na ono fundamentalno pitanje: Ko sam ja?

Ako se i usude da odgovore i da sagledaju šta u stvari žele da rade i budu u životu, suočavaju se sa dvostrukim odbacivanjem – više nisu ni ogledalo društva, niti roditeljski odraz, već nešto treće što niko ne razume, niti prihvata. Neslobodni da izaberu sebe, ovi mladi ljudi postaju begunci od kuće, begunci u drugu realnost (putem konzumiranja alkohola i psihoaktivnih supstanci), vlastiti dželati koji se samokažnjavaju…

Dragi roditelji, nije dovoljno samo da volite, pazite i štitite svoju decu. Dokle god ne prihvatate da deca nisu vaš produženi Self, ona neće biti srećna na putu samoostvarenja. Ona nisu vi, ona su oni!

~ Tek kada počnete gledati svoju decu kao „dovoljno dobru decu“

i sami ćete postati „dovoljno dobri roditelji“. ~

Categories: Anksioznost, panični napadi i fobije Deca i mladi

Tags: , , , , , , , , , , , , ,

Pitanje privatnog i državnog studiranja u Srbiji

Večita je dilema da li je kvalitetnije i isplativije studiranje na državnom ili na privatnom fakultetu kad je u pitanju naša zemlja. Čini mi se da ipak većina ljudi i dalje smatra da se na privatnom fakultetu ne uči dovoljno. Kako sam tokom osnovnih i master studija pohađala i privatni i državni fakultet bez namere da svoje utiske predstavim kao generalne zaključke o prednostima jednog sistema studiranja, pokušaću da sumiram svoje iskustvo. Kao i većina dilema ni ova se ne može preseći ni u čiju korist jer oba sistema imaju svoje prednosti i mane. Pre nego što počnem, istakla bih još da se opisano iskustvo odnosi na studiranje psihologije.

Na privatnom fakultetu psihologije protok informacija, pa samim tim i organizacija bila je mnogo bolja nego na državnom. Profesori su se uglavnom trudili da nas informišu o svemu što je bilo bitno za nas studente. Uvek se znalo kada su ispiti, dosta unapred, šta treba da se uči, odakle može da se nabavi materijal. Termini konsultacija objavljivali su se na više mesta i profesori su uvek bili na fakultetu u predviđenim terminima. Na vidnom mestu na sajtu uvek su postavljane hitne i bitne vesti i izmene. Bilo nam je jasno koja je dokumentacija za koju svrhu potrebna, do kog roka i koje su sankcije za nedostavljanje. Profesori su uvek bili spremni da i na redovnim predavanjima objašnjavaju studentima gradivo dok im ne postane potpuno razumljivo. Na konsultacije profesori su redovno dolazili i cenili su studentsko angažovanje. Pojedini profesori ostavljali su mogućnost organizovanja i dodatnih konsultacija ako ih student zamoli. Kako sama volim da imam precizne informacije o svemu i ispite detaljno spremam, često sam pisala profesorima e-mail-ove, na koje su mi oni redovno odgovarali.

Učestala je bila i mogućnost usmenog odgovaranja za višu ocenu. Neretko se dešavalo da profesori ostvaruju mentorski odnos sa studentima, pa da nas konsultacijama pitaju složenija pitanja, kako bi nas pokrenuli na „duboko“ razmišljanje. Veoma često su nas hvalili i ohrabrivali, davali nagradne poene i podržavali individualni razvoj. Bilo je vidljivo da profesorima stalo do njihovih studenata, do njihovog osećaja samoefikasnosti, motivisanosti i opšteg zadovoljstva studiranjem. Oni su ne samo prepoznavali već i poznavali većinu svojih studenata. Bili su spremni da se dodatno angažuju sa pojedinačnim studentima koji su pokazali veće interesovanje.

Sa druge strane, u našoj zemlji postoje predrasude da se na privatnim fakultetima „ništa ne uči“. Stekla sam utisak da zbog toga privatni fakulteti na neki način teže tome da podignu svoje standarde. Zato se događalo da dođe do nedoslednosti usled nedovoljne usaglašenosti kriterijuma rada i ocenjivanja. Recimo, dešavalo se da ne mogu da dobijem višu ocenu jer mi je falilio 0,2 poena ili da dobijem 0 poena za prisustvo jer sam u celom semestru samo 3 puta izostala sa predavanja ili vežbi. Na taj način se uvodila neka neadekvatna strogoća. Sa druge strane, dešavalo se da su pitanja na kolokvijumu ili ispitu zahtevala samo znanje iz prezentacija, a ne i iz literature, ili da se studenti koji prepisuju ne kazne dovoljno oštro.

Moje iskustvo studiranja na državnom fakultetu tokom jedne godine master studija u velikoj meri razlikovalo se od iskustva osnovnih studija na privatnom fakultetu. Kad je u pitanju državni fakultet, za jedan ispit trebalo je da se pripremi čak 14 knjiga i tekstova i to samo u okviru obavezne literature. Kako bi se stekao uslov za polaganje jednog predmeta bilo je neophodno ispuniti čak 9 predispitnih obaveza.

Dešavalo se da je potrebno svake nedelje pročitati po jednu knjigu ili duži tekst kako bi se moglo aktivno učestvovati na predavanju. Dakle, nama studentima se nije ostavljala mogućnost da odlučimo da li ćemo biti aktivno angažovani u procesu svog obrazovanja, to je prosto neophodno. Na taj način studenti svakako shvataju koliko mogu i dokle dosežu njihove sposobnosti. Ovakva očekivanja nude „plodno tlo“ za razvoj i unapređenje samopouzdanja. Na državnom fakultetu takođe postoji i spoljašnja motivacija u vidu stipendije. Na privatnom fakultetu moguće je da izuzetni studenti imaju smanjenu školarinu ili da uopšte ne plaćaju istu. Međutim, nije moguće da dobijaju novac kao nagradu i podstrek za svoje postignuće, dok je na državnom fakultetu to sasvim moguće.

Tokom jednogodišnjeg studiranja na državnom fakultetu kao slabije strane prepoznala sam nedovoljno brz protok informacija i nedovoljno razvijen odnos profesor-student. Dešavalo se da nas šalju kod referenata po neophodne tehničke informacije. Pritom je odnos neprofesorskog osoblja prema studentima često bio neadekvatan, sa puno nepotrebne nervoze i nerazumevanja. Uz to nedostatak organizacije rada dešavao se i u saradnji sa profesorima, u vidu neutvrđenih kriterijuma ocenjivanja ili otkazivanja unapred dogovorenog mentorstva u radovima.

Dešavalo se i da mi profesori nakon što odobre temu nekog rada shvate da ipak nisu doneli pravu odluku, pa sugerišu značajne izmene kad je rad već završen i ukoričen. Kad je u pitanju odnos profesor-student na državnom fakultetu, nažalost moje iskustvo iz ugla studenta sa visokim prosekom govori da profesori retko pohvaljuju studente, retko ih ohrabruju, pojedini profesori vrlo nerado čak i odgovaraju na e-mail-ove.

Naravno samo iz mog iskustva jasno je da i privatni i državni fakultet ima svoje prednosti i mane. Osim što sam na privatnom fakultetu provela četiri, a na državnom samo jednu godinu, značajno je i to što sam na privatnom fakultetu bila na osnovnim, a na državnom na master studijama.

Podeliću još par autentičnih detalja studiranja. Privatni fakultet na kom sam ja studirala svakako može da svojim studentima (ili barem onima koji su tome težili) ponudi adekvatan korpus znanja. Recimo, posle studiranja na privatnom fakultetu koji sam ja pohađala većina studenata koji su odlučili da nastave obrazovanje (uključujući i mene), primljena je na državni fakultet za koji je konkurisala.

Ipak, na državni fakultet došla sam nedovoljno sigurna u svoje sposobnosti. Nisam znala mogu li da naučim više od dve knjige za ispit i položim sa visokom ocenom. Državni fakultet dao mi je priliku da shvatim da je to sasvim moguće.

Naravno ništa od ovoga nisu pravila bez izuzetaka. I na privatnom fakultetu je bilo slučajeva nedovoljnog zalaganja profesora za individualna postignuća studenata i njihovog opšteg zadovoljstva studiranjem, dok je na državnom fakultetu bilo primera izuzetne podrške i inspirativnog mentorskog odnosa profesora koji je za ambicioznog studenta od neprocenjive vrednosti. Ako bih sada morala u jednoj rečenici da ih sumiram, rekla bih da me je privatni fakultet ohrabrio i dao mi neophodan entuzijazam, dok me je državni fakultet „zamorio“, ali ojačao i pripremio za stvarni svet u kome ću provesti svoj radni vek.

Categories: Ispovesti

Tags: , , , , ,

10 priča o anksioznosti i paničnim napadima

Evo zgodnog načina da se na jednom mestu upoznate sa specifičnostima i raznim psihoterapijskim tehnikama koje vam mogu pomoći u savladavanju anksioznosti i paničnih napada.

Ako prolazite kroz ova stanja ili znate nekoga kome to predstavlja problem, odgledajte ovih 10 videa koje je za vas pripremila redakcija Psiholjuba. Sadrže stručne informacije, primere iz prakse i opise vežbi koje samostalno možete primenjivati. Više o ovoj tematici saznajte od naše psihoterapeutkinje Leonore Pavlice.

1 – Svi naši strahovi

Kako nastaje emocija straha i kako se ona razlikuje od anksioznosti?

2 – Negativna proročanstva

Neki ljudi koji doživljavaju panične napade ili nalete anksioznosti imaju uverenja da će umreti ili da će poludeti. Poslušajte više o derealizaciji i depersonalizaciji, simptomima koji mogu biti deo kliničke slike anksioznosti.

3 – Lekovi ili psihoterapija

U videu su razmatrani efekti lekova sa jedne, i psihoterapije sa druge strane, i to navođenjem veoma plastičnih i životnih primera.

4 – Anksioznost: Osnove

Opisan je bihejvioristički pristup nastanku anksioznosti, paničnih napada i fobija, i ponuđene su dve tehnike za njihovo prevazilaženje.

5 – Opsesivne misli: Šta je njihova svrha i kako dubinski raditi na njima?

Da li je pokušaj blokiranja misli pravi ili nešto drugo?

6 – Anksioznost: Korak ka razumevanju ovog stanja

Da li se anksioznost nužno mora shvatiti kao ometač ili ona nečemu može da nas nauči?

7 – Kako da reagujemo u trenutku paničnog napada?

U videu je razmotrena jedna nova perspektiva za sagledavanje anksioznosti i paničnih napada i demonstrirana tehnika One Move, koja se širom sveta pokazala najefikasnijom u trenutnom suzbijanju anksioznih simptoma.

8 – Anksioznost: Poziv na promenu

U ovom videu pričali smo o tome zašto je sve veći broj ljudi anksiozno, koliko su fb grupe podrške korisne u procesu oporavka, kao i šta je sve neophodno da bi se promena desila.

9 – Traganje za uzrokom anksioznosti

Kako, u odsustvu psihoterapeuta, samostalno doći do uzroka anksioznosti ili paničnih napada i šta dalje raditi…

10 – Anksioznost: Karika koja nedostaje (ABCD model)

Klasičnom ABC modelu ljudskog ponašanja je pridružena nova karika “D”, koja objašnjava kako ljudi zbog negativnih interpretacija posledica svog paničnog napada ili anksioznosti prolongirano ostaju u ovom stanju.

Iskreno se nadamo da vam je nešto od ponuđenog bilo korisno 🙂

Categories: Anksioznost, panični napadi i fobije

Tags: , , , , ,

Ljubavni stilovi: Koja si vrsta ljubavnika i da li se uklapaš sa partnerom?

Brojni autori su stolećima pokušavali da dokuče taj kompleksan i oduvek intrigantan pojam ljubavi. Među njima je i Džon Alan Li, kontroverzni kanadski pisac i jedan od prvih koji se javno zalagao za prava LGBT populacije, kao i za pravo na suicid. Li se posebno zanimao za psihološke i sociološke aspekte ljubavi i seksualnosti, a iz njegovih dugogodišnjih promatranja proizašla je knjiga Ljubavni stilovi.

Ovom knjigom autor je želeo da nam pruži bolji uvid u načine ponašanja zaljubljenih ljudi, kao i da omogući svakom od nas da prepoznamo i razumemo vlastita ponašanja u situacijama zaljubljenosti.

Li polazi od poređenja ljubavi i boja i kaže da kao što postoje samo tri osnovne boje – crvena, žuta i plava, tako postoje i samo tri osnovne vrste ljubavi, od kojih se svaka korenito razlikuje od druge dve. Sve ostale vrste izgledaju kao varijante ove tri. Kao što se sve ostale boje dobijaju kombinacijom ove tri osnovne, tako su i sve druge vrste ljubavi izvedene od tri primarne. Zato te novonastale kombinacije Li i naziva sekundarnim ljubavima, baš kao što su i narandžasta i zelena sekundarne boje. Postoje čak i ljubavi trećeg reda, poput tercijarnih boja, npr. smeđe.

U ljubavi, kao i kod boja, sekundarno ne znači manje vredno; ono se odnosi samo na osnovnu građu. Kao što narandžasto nije manje vredna boja od crvenog, tako ni među tipovima ljubavi nijedan nije vredniji od ostalih.

Osnovne vrste ljubavi Li je nazvao primarnim ljubavnim stilovima i tu spadaju: Eros, Ludus i Storge. Najvažniji sekundarni ljubavni stilovi su: Manija, Pragma, Agape i Ludični eros.

~ Primarni ljubavni stilovi ~

EROS

To je naziv starih Grka za ljubav koja je bazirana na idealu lepote. Taj ljubavni stil karakteriše težnja za savršenim partnerom. Najtipičniji simptom erosa je neposredna, snažna privlačnost fizičke pojave voljene osobe.

„Nekada sam smatrao da je eros površan, da ga uzrokuje pretežno polni nagon i da se brzo iscrpi. Razgovori sa stvarno zaljubljenima promenili su moje mišljenje. Otkrio sam „ljubav na prvi pogled“, čija je početna snaga preživela niz godina zajedničkog života“ (Džon Alan Li).

Prvi susret takvih partnera uvek je sadržavao osećaj prepoznavanja lepote koja se zaljubljenom činila gotovo savršenom. Ono što je interesantno je da što je tačnije određena predstava savršenstva erotskog ljubavnika, tim je manja verovatnoća da će naći zadovoljavajućeg partnera.

Eros nije samo potraga za fizičkom lepotom; erotski ljubavnik očekuje da se društveni kvaliteti pojavljuju uporedo sa savršenim telesnim izgledom. Zato je očito da se erotski zaljubljeni često razočaraju! Neke vrste ljubavi su slepe, ali eros to nije. Što je nečiji stil bliži erotskom, to teže taj čovek previđa i neznatne nedostatke. Erotski ljubavnik može odlučiti da se ne osvrće na neki nedostatak zbog partnerove sveukupno prihvatljive spoljašnosti; ali, uvek će ostati svestan da je „nos malo prevelik“. Ozbiljna mana može idealnog erotskog ljubavnika podstaknuti da prekine vezu.

Ovakvi ljubavnici, zbog učestalosti promašaja u erotskoj ljubavi, navikli su kako da prekinu vezu, a da se pri tome niko psihički ne slomi. Oni nastavljaju dalje nadi da će jednog dana naći idealnu lepotu. Često sa svojim bivšima ostaju prisni prijatelji.

LUDUS

Ludus je latinska reč za igru i služi da se opiše ljubav koja je više igrarija nego zbilja. Ludični ljubavnici svoje osećaje ne shvataju suviše ozbiljno, oni ne žele biti zavisni od voljene osobe, niti se suviše vezati za nju. Zato mnogi ljudi odbacuju ludus kao ljubav i smatraju ga pukom zabavom. Moralisti ga čak osuđuju kao vešt način zavođenja.

Ovakav pojam ljubavi najbliži je onome koga opisuje rimski pesnik Ovidije. On je upozoravao zaljubljene da se klone preterane ozbiljnosti i isuviše velikog zalaganja, te da uživaju u ljubavi kao ugodnoj dokolici.

Ludično zaljubljeni tvrde da pretvaranje ljubavi u igru nipošto ne umanjuje njenu vrednost. Štaviše, oni su uverenja da ljubav kao takva treba biti zabavna. Nisu za ludičnog ljubavnika duševne boli ni muke, teskoba i slomljeno srce. Srednjevekovna dosetka je to zgodno sažela: „Ljubav je nalik na bunar – dobra stvar kad iz njega piješ, ali loš kad u njega upadneš“.

Ludični ljubavnik tvrdi da se svi koristimo drugim ljudima. Ako je takvo iskorištavanje na obostranu dobit, ne može se o njemu u tom smislu ni govoriti.

Ovakvim ljubavnicima zaljubljenost nije najvažnija stvar na svetu. Kad partner prestane da bude zanimljiv ili zabavan, igra se prekida i traži se neko prikladniji. Takođe, to su najčešće oni koji ne nameravaju da se „smire“, tj. ožene ili udaju.

Za razliku od erosa, ludus ne daje ničemu posebnu prednost. On čak smatra budalastim usmeriti se na jednu „vrstu ljudi“ kad ih ima toliko. Zato je za njega svako zamenljiv. Ta sposobnost lakog nadomeštavanja partnera izraz je činjenice da ludično zaljubljiv čovek nosi u sebi mnogo neodređeniju sliku ideala nego što je to svojstveno erosu.

Činjenica je da većina ludičnih ljubavnika voli biti ljubljena. To godi njihovoj taštini. Osećaj da je voljen laska onoj istoj taštini ludičnog ljubavnika koja ga čini toliko samoživim da je površan i da se ne uživljava u partnerove osećaje.

STORGE

Stari Grci koristili su ovu reč da bi opisali prirodne osećaje koji se rađaju između braće i sestara ili prijatelja iz detinjstva. To je osećajni, odani stil ljubavi. U ovom stilu nema uzbuđenja, a često ni značajnih događaja, pa je retko tema drame ili ljubavnog romana. U pitanju je jedna vrsta trezvene ljubavi.

Čovek kome je temeljni ljubavni stil eros ili ludus, ne smatra storge ljubavlju, nego običnom naklonošću. Sa druge strane, tipično storgičnom ljubavniku zanos erosa je samoobmana, patnja, manija, mučenje samoga sebe, a razigranost ludusa sprdanje ozbiljnoj ljubavi.

Storge je drugarski oblik ljubavi, a cilj joj je brak, dom i deca. Ali ne u onom proračunatom smislu, već u smislu prijatnog, toplog ognjišta.

Ovaj stil se sporije razvija u odnosu na prethodna dva, ljubav se rađa postepeno, a polni odnos postaje važan tek kada se partneri i drugačije prisnije upoznaju.
Storge je ljubav koja se sastoji više od simpatije nego želje. Zato je u njoj i manje borbe i manje rana koje treba isceliti. Storgični ljubavnik veruje da je prava ljubav dubok osećaj poštovanja, brižnosti, razumevanja i pažnje. Za njega, život protiče kao i obično, samo je sada uključen i partner.

„Za ljubavnike nema ničeg pogubnijeg od nesporazuma zbog oprečnog shvatanja ljubavi“  (Dallas Kenmare)

~ Sekundarni ljubavni stilovi ~

MANIJA

Grčki filozofi su verovali da nekim ljubavnicima bogovi šalju ludilo koje ih nagoni da se ponašaju bezumno. Manija je ovde izraz za opsednutost bezumnom ljubavlju i ljubomorom. Minični je ljubavnik zahvaćen snagom isključivosti i njegov je život i danju i noću usmeren na voljenu osobu. Bespomoćno posrće pred bremenom ljubavi koja ga raspinje i muči. I najmanja hladnoća ili ravnodušnost u ponašanju voljene osobe postaje za njega izbor strepnje i gorčine. I najneznatniji znak topline ili naklonosti smesta ga uteši, no ne može ga trajno zadovoljiti. Njegova je potreba za pažnjom i odanošću zaista nezasita.

Ovakvu vrstu ljubavi psiholozi nazivaju narcističnom, neurotičnom i patološkom. Manična opsesivna odanost postaje opravdanje za svaki čin. Posedovanje voljene osobe postaje merilo svih vrednosti, arbitar moralnosti, jedina smislena delatnost u životu.
Čini se da je teško razlikovati maniju od erosa; međutim, stari su Grci dobro razlikovali ta dva tipa ljubavi. Eros je bila težnja za lepotom; najpre u njenoj spoljašnjosti, a onda i u duhovnoj srži. Manija je bila ludilo, s očito spoljašnjim uzrokom, koje je spopadalo ljubavnika i mučilo ga nezadovoljenom željom i poniženjem.

Ako eros zamislimo kao crveno, a ludus kao plavo, tada njihovo mešanje daje novu boju – ljubičasto, koja nije ni crveno ni plavo, ali sadrži oboje. Čisto ljubičasto se razlikuje od bilo koje od primarnih boja, kao što ni čista manija nije slična ni čistom erosu ni čistom ludusu.

Tipični manični ljubavnik je osamljena i nesigurna osoba, koja se zaljubljuje, ili tačnije poludi za partnerom, koji je sa stanovišta nekog posmatrača za nju sasvim neprikladna osoba. Na početku ljubavne veze oseća veliku potrebu za ljubavi. Sklonost da se „zaljubi zbog ljubavi“ obično potiče od ljubavnikovog nezadovoljstva sopstvenim životom. Ovakav ljubavnik smatra da je imao nesretno detinjstvo. Često je u lošim odnosima sa roditeljima ili s njima i nema nikakve veze. Obično nema prisnih prijatelja i ne voli svoj posao. Ukratko, čezne za nekim ko će dati smisao njegovom životu.

Manični ljubavnik povremeno uviđa da je postao preterano zavistan od voljene osobe. Tada se iznenada povlači, prepuštajući partneru inicijativu. Međutim, to samo povećava njegovu zavisnost. Ako partneru treba više od nekoliko minuta ili čak nekoliko sati (što se obično događa), da odluči u korist svog ljubavnika, možete biti sigurni da će se manični ljubavnik vrlo brzo opet latiti inicijative. On zapravo ne može dopustiti partneru da ga voli. Ne može ostaviti na miru vatru ljubavi, već mora neprestano čeprkati po njenoj žeravici.

Ako nesretni partner na takvu preteranu i posedničku pažnju ne reaguje oduševljeno, što se često događa, manični ljubavnik će nastojati da mu ugodi, makar i po cenu vlastitog ponosa. Njegove će nagoveštaje smatrati zapovestima, promeniće način govora ili odevanja, napustiti porodicu i prijatelje, podrediće mu se do apsurdnosti i činiti mu sve moguće usluge.

Kad propadne i poslednji pokušaj da se veza obnovi, kad poslednja molba ostane neuslišena i poslednja pretnja zanemarena, manični ljubavnik može možda i nasilnim činom uništiti samoga sebe, a možda i voljenu osobu koja ga odbacuje. Da bi se oporavio od ljubavnog kraha potrebni su mu meseci, a nekad i godine. Da opet stekao samopoštovanje, gotovo da je nužno da takav čovek neko vreme mrzi bivšeg partnera. Da bi ponovo dokazao svoje „ja“, mora poreći i napasti onoga koji ga je odbacio.

AGAPE

Ova reč opisuje plemenitu, nesebičnu, odgovornu ljubav. U njoj je sadržana dužnost ili obaveza brižljivosti prema drugoj osobi, bez obzira na to da li se želite brinuti o njoj ili ne i bez obzira na to da li je ona vredna ljubavi ili nije.

Agapični se ljubavnik doduše ponekad ponada da će mu ljubav biti uzvraćena, ali ne postupa kao da to očekuje, a još manje zahteva uzajamnost. Agapično zaljubljena osoba daje onu vrstu ljubavi koju voljena osoba treba, bez obzira na teškoće ili koristi. Najveći dar takvog ljubavnika sastoji se u tome da se potpuno povuče iz života voljene osobe i dopusti joj da voli (nekog drugog), i bude voljena.

Ludični ljubavnik se ne želi vezati da bi izbegao predanost voljenoj osobi, a za agape je upravo ta predanost osnovna motivacija. Bit agape je prevladavanje narcizma. U agape nema mesta sebičnoj brizi za vlastito preživljavanje, dok je u ludusu bitna upravo takva briga.

PRAGMA

Pragma je ljubavni stil koji naglašava podudarnost i oslanjanje na zdrav razum. Nekada su taj ljubavni stil nazivali razumskom vezom. Pragmatična ljubav ne mora biti ni uzbudljiva ni osobito zanimljiva, a ni neobična. Nije ni površna ni pustolovna, a sigurno je da je odana. Pragma je ljubav koja ide u potragu za prikladnim partnerom i zahteva samo to da veza bude uspešna, da se partneri slažu i da međusobno zadovoljavaju osnovne i praktične potrebe.

Ključni pojam tog zdravorazumnog pristupa ljubavi jeste usklađenost, koja se toliko ne odnosi na polne koliko na osobne i društvene odnose. Pragmatični ljubavnik jednako kao erotični ima jasnu predstavu o budućem partneru, ali ta predstava retko obuhvata i njegov fizički izgled. Umesto toga pragmatički ljubavnik ima na umu karakterna svojstva, zvanje, društveni položaj i prihode. Ukoliko je krajnje pragmatičan, sastaviće čak i popis osobina koje traži, uporediće sa njim osobine potencijalnog partnera i odrediti stepen podudarnosti.

Pragmatični ljubavnik jednako vlada sobom kao i ludični ljubavnik, jednako je svestan da partnera može zameniti i jednako je promišljen u ljubavi. Bitna je razlika u tome što se pragmatični ljubavnik želi smiriti s jednim partnerom koji će ga zadovoljiti, a ne lutati od jednog partnera do drugog.

_____________________________________________________________

Da zaključimo, Li ne zagovara ideju da čovek pripada jednom čistom ljubavnom stilu, kao što su uostalom i čiste osnovne boje veoma retke u svetu boja. Takođe, on ne želi da napravi univerzalnu i iscrpnu kategorizaciju ljubavnih stilova nalik astrološkim znakovima. Naprotiv, stilova je potencijalno beskonačno, baš kao i boja. Tako nam priča o tercijarnim ljubavnim stilovima, koji bi bili mešavina nekog osnovnog stila sa nekom smešom (odnosno nekim sekundarnim stilom). I tako u nedogled. Pitate se čemu onda sve ovo služi? U moru opisa možemo veoma jasno identifikovati šta je ono što se odnosi na naše ljubavno ponašanje, šta nam je najsličnije, sa kakvim očekivanjima ulazimo u partnerski odnos, kao i kakva očekivanja od odnosa ima naš partner. Razumevajući svoje potrebe i istovremeno stavljajući se u poziciju partnera i njegovih potreba, možemo dobiti korisne ideje kako da izbegnemo tipične „nagazne mine“ u partnerskom odnosu, kao i u kom smeru veza treba da se razvija i menja.

*Pročitajte intervju na ovu temu u Večernjim novostima

Categories: Emocije Nauka

Tags: , , , ,

Folkloristika i psihologija: Analiza bajke

Bajku najednostavnije možemo definisati kao narodnu pripovetku, fantastične ili čudesne sadržine. Iako se bave univerzalnim porukama, bajke ne predstavljaju univerzalnu pripovedačku tradiciju. One su, zapravo tipičan indoevropski, evroazijski žanr, te u analizi različitih simbola i motiva koje pružaju, treba voditi računa o specifičnostima društvenog, istorijskog i kulturnog konteksta.

Mnoge vanevropske kulture, akcenat stavljaju na kolektivistički duh, te bi svaka borba za ličnu promociju u ovim društvima bila ocenjena kao sebična i u suprotnosti sa društvenim vrednostima koje veličaju podređenost pojedinca interesima grupe.

Treba istaći i da su mnoge umetničke, književne bajke, potekle iz pera Šarla Peroa ili braće Grim, zapravo modifikovane verzije priča poteklih iz naroda, tj. ruralne sredine. Tako modifikovane, nosile su i određenu ideologiju i vrednosti aristokratske klase tog vremena, te postavljale pedagoške normative za adekvatnu edukaciju dece i omladine.

Doba prosvetiteljstva je sa sobom donelo zgražavanje nad “prostotom“ i lascivnim sadržajem narodnih bajki, dok sa druge strane, romantizam 19. veka donosi sa sobom procvat interesovanja za sve što je narodno. 20. vek je takođe imao svoje zamerke bajkama (u određenim društvenim krugovima posmatrane kao surove, ksenofobične, seksističke, pedagoški nepodobne, itd.). Međutim, na početku 21. veka, bajka još uvek prednjači kao omiljeni dečiji žanr, kome ne odolevaju ni mnogi odrasli i rado joj se vraćaju.

Ono što je važno istaći je da je bajka u narodnoj tradiciji indoevropskih naroda svrstana u takozvane “ženske priče“, kako ju je klasifikovao i Vuk Karadžić.To su priče koje su bake i dadilje prenosile svojim ćerkama sa kolena na koleno.

Prenete u aristokratski okvir i muški kulturološki kod, bajke su izgubile dodir sa ženskim stvaralaštvom iako su vekovima bile sastavni deo ženske subkulture. Najbolji primer za to je bajka Crvenkapa. Uočljive su razlike između muškog i ženskog pripovedanja. U verziji Pero-a, vuk pojede i Crvenkapu i baku i tu se priča završava. Ženske osobe bivaju kažnjenje za svoju lakomislenost. Braća Grim pružaju nam drugačiju verziju. Kazna je donekle ublažena, jer ovog puta će i baka i Crvenkapa biti spašene, i to od strane muškog lika hrabrog i sposobnog drvoseče. Međutim, francuska izvorna verzija, akcenat stavlja na nešto sasvim drugo, a to je domišljatost ženskih likova, koje se pomoću mudrosti i taktičnosti izbavljaju iz opasne situacije u koju su nesmotreno upale. U ovoj verziji vuk je pojeo baku, ali Crvenkapa je uspela da se spase i pobegne. U izvornoj verziji jasan je kulturološki kod ženske subkulture, koja se na ovaj način suprotstavljala dominantnoj patrijarhalnoj kulturi. Upadljivi su subverzivni elementi veličanja slabih i podčinjenih koji zahvaljujući svojoj snalažljivosti, taktici i mudrosti na kraju trijumfuju nad moćnijim neprijateljem.

Šta bajku čini jedinstvenom na nivou strukture i poruka koje šalje?

Ruski folklorista, Vladimir Prop je u svom kapitalnom delu “Morfologija bajke“ opisao jedinstvenu žanrovsku strukturu narodne bajke. Prop je izdvojio najmanje elemente kompozicije i nazvao ih “funkcijama“. Ukupni broj tih funkcija je 31 i one ne moraju sve da se jave u jednoj bajci, ali im je redosled javljanja fiksiran, dakle slede unapred određen raspored. Ove funkcije se mogu svrstati u tri ključne grupe funkcija, koje je Prop nazvao proverama. To su klasifikujuća, glavna i glorifikujuća, koje junak bajke mora da prođe.
Ova strukturalna podela se lako može uklopiti u onu francuskog etnologa Arnolda Van Genepa, koji je u jedinstvenim elementima različitih bajki prepoznao jedinstvene faze koje odlikuju “obrede prelaza“ u različitim ritualima koje imaju za cilj da pomognu osobi da bezbedno pređe iz jedne značajne životne faze u drugu (rođenje, punoletstvo, ženidba/udaja, itd.).

Kako bi osoba promenila dotadašni status, mora najpre da se odvoji od prethodnog položaja i okruženja. Ta faza se u obredima prelaza naziva faza separacije. Na nju se nadovezuje liminalna faza, u kojoj je osoba izolovana, usamljena i izložena različitim proverama, kako bi se pripremila za svoju novu društvenu ulogu. Kada osoba uspešno prebrodi liminalnu fazu, može preći u tzv. fazu agregacije, tj. ponovnog vraćanja u zajednicu gde će biti prihvaćen i nagrađen njen novi status. Ovakvi obredi prelaza karakteristični su i za bajku. Junaci bajke takođe odlaze od kuće i iz poznatog okruženja kako bi obavili određeni zadatak. Liminalnu fazu karakteriše boravak junaka u onostranom prostoru ili nekom dalekom kraljevstvu, gde je pod stalnim iskušenjima. On se ili bori sa neprijateljskim bićema, ili mora da izvrši niz teških zadataka, kako bi dobio nagradu, koja je zapravo zadobijanje novog statusa i nove društvene uloge, koja je društveno nagrađena.

Uočava se da se Propove ključne grupe funkcija podudaraju sa fazama koje je uočio Van Genep.

Zanimljiva je i interpretacija folkloriste Melatinskog, koji je u svom delu “Poetika mita“ izložio svoje viđenje po kome je svadbeni ritual sa svom svojom složenom simbolikom zapravo “ritualni ekvivalent bajke“. Usresređenost na brak i porodicu, kao i preraspodelu društvenih dobara, vrednosti i uticaja je centralna tema bajke. Za razliku od mita, sa kojim deli skoro istu strukturu, protagonista bajke nije nikakav polubog, niti demijurg, već običan čovek, koji ne bije “kosmičke“ bitke, već se bori za održavanje vrednosnih normi porodično-bračnih odnosa.

Upravo ovaj vid pravičnosti koje nudi bajka, koja kažnjava svaku vrstu povrede uspostavljenih društvenih normi, je privukao mnoge psihologe i psihoanalitičare da se posvete njenoj analizi i istaknu neosporni pedagoški značaj bajke koja pomaže deci u prevladavanju strahova, porodičnih frustracija i teškoća koje donosi odrastanje. “Bajka ne mora, obavezno da ima neko moralno rešenje, ali da bi bila oslobađajuća, mora da reflektuje proces borbe protiv svih vrsta podčinjavanja i autoritarizma, i da projektuje različite mogućnosti za konkretnu realizaciju te utopije“, ističe američki germanista i folklorista Džek Zeps.

Bajka ne poriče zlo, čak i neuvijeno prikazuje svu surovost ljudi i sveta, ali nudi rešenje, pruža optimizam i nadu. Centralna poruka narodnih bajki da se oni slabi, nejaki, obespravljeni, marginalizovani mogu uzdići i pobediti svoje eksploatatore i to taktikom, odnosno tako što će iskoristiti okolnosti koje su mu date i preokrenuti situaciju u svoju korist. Ovaj način taktičkog nadmudrivanja neprijatelja, gde se snaga pobeđuje uz pomoć dovitljivosti, lukavstva i mudrosti, francuski filozof i istoričar Mišel de Serto je nazvao Metis – “umetnost slabog“, po boginji Metis ili Metidi, koja je Zevsu podarila ćerku Atinu, boginju mudrosti. Po De Sertu “Metis“ označava inteligenciju, kvalitet koji sjedinjuje mudrost i lukavstvo.

Gore pomenuti folklorista Zeps mišljenja je da se: “Bajka kazuje da bi proizvela nadu u svet koji izgleda kao da je na ivici katastrofe“. Dakle, bajka nam pruža nadu u mogućnost boljeg sveta.

Neodređenost vremena i prostora, imena junaka koji su atributivnog karaktera, olakšavaju deci, a i odraslima da se lakše identifikuju sa junacima bajki. Motivi čudesnog takođe potpomažu uspostavljanje psihološke distance, što omogućava osobi da se postepeno suočava sa sopstvenim traumatskim iskustvom, koristeći bajku u terapijske svrhe.

Jezik bajke je prilagođen dečijem animističkom pogledu na svet i potrebi da pravda bude zadovoljena. U sigurnom okruženju, uz brižnog roditelja koji će detetu iznova čitati omiljenu bajku, dete će stvoriti realniju sliku sveta i postepeno će savladavati svoje razvojne strahove, kao i zastrašujuće fantazije vezano za različite porodične članove. Postaće svesno procesa unutrašnje transformacije, tj. životnih zakonitosti gde je određena optimalna frustracija neophodna za psihički rast i razvoj ličnosti.

Bajka kao žanr pruža jednu optimističnu viziju života, u čijem središtu jesu napori glavnih junaka da postigne svoj cilj, ali su ti napori nagrađeni. Uspeh je zagarantovan. Srećan kraj bajke, po američkom mitologu Džozefu Kembelu nudi „nepobedivu radost življenja“. Poruka bajke da se napori isplate, i da se zlo može pobediti jesu jedan od glavnih razloga zašto volimo da ih čitamo. Bajke su po skorašnjem psihološkom istraživanju sprovednom u Srbiji i dalje omiljeno štivo koje roditelji biraju za svoju decu.

Categories: Deca i mladi Nauka

Tags: , , ,

Uticaj placebo i nocebo efekta na psihoterapijski proces

Placebo efekat se kao termin prvi put javio u oblasti medicine, tačnije farmakoterapije, kada je tokom Drugog svetskog rata američki lekar Beecher otkrio da se bolovi povređenih vojnika mogu sanirati davanjem običnog fiziološkog rastvora (umesto morfijuma), ali pod uslovom da pacijenti ne znaju za ovu “prevaru”.

Njegovo otkriće da svest, odnosno autosugestija, mogu imati uticaja na poboljšanje zdravstvenog stanja, kasnije je podržano serijom ispitivanja. Metodologija je izgledala tako da su subjekti deljeni u dve grupe,  gde je jednima davana prava terapija, a drugima supstanca koja nema nikakve naučno potvrđene efekte. Tom prilikom dokazano je da su u 35% slučajeva  terapijski efekti bilo kog leka povezani sa verovanjem pacijenta da upotrebljena supstanca ima predočeno dejstvo. To govori o tome da nisu svi ljudi podložni placebo efektu, već da od ličnosti pacijenta i njegove sklonosti autosugestiji zavisi kakve će efekte ostvariti “lažni” lek.

Danas se čitava grana alternativne medicine, poznata kao homeopatija, objašnjava u terminima placebo efekta. Tipičan primer su naširoko poznate Bahove kapi koje se dobijaju stavljanjem cvetova u osunčanu vodu. Bah, njihov tvorac, i ostale pristalice, tvrde da ove kapi deluju preko hipotetičke životne sile i da se proizvode “nežnim” metodama koje povratno imaju umirujuće dejstvo na čovekovu psihu. Zato ih preporučuju naročito u tretmanu anksioznosti i depresije. Međutim, ne postoje niti naučni, niti klinički dokazi u prilog njihove delotvornosti.

Većini ljudi je poznat placebo fenomen,  kao i to da njegov uticaj nije zanemarljiv. Nije nužno ordinirati neki lek da bi se desio placebo. Zapravo, placebo sugeriše da će ako u nešto dovoljno verujemo to i raditi. Tako su brojne kliničke studije obavljene na pacijentima obolelim od kancera potvrdile da će oporavak teći bolje (ili bar bolest neće tako progresivno napredovati) kod ljudi koji veruju da mogu biti izlečeni. Nasuprot tome, oni koji klonu duhom, tj. ne veruju u moć izlečenja, često ovim stavom mogu da pogoršaju svoje stanje.

Dakle, placebo efekat utiče na percepciju i očekivanje pacijenta; ukoliko on smatra da će supstanca pomoći, ona će lečiti, ali ako smatra da će štetiti, ona može prouzrokovati negativne efekte, što je poznato kao nocebo efekat. Ovde suprotno prethodnom, pacijent iščitava sve kontraindikacije leka i verujući da mu se mogu dogoditi ovakvi neželjeni efekti, ubrzo počinje i da ih doživljava.

Bilo bi suludo psihoterapiju svrstati u red “profesija” kao što su homeopatija ili motivaciono govorništvo, zato što iza nje stoje brojna empirijska potkrepljenja. Tokom brojnih decenija obavljen je sijaset kliničkih istraživanja koja daju naučne rezultate u prilog efikasnosti psihoterapijske prakse. Štaviše, došlo se i do mnogo specifičnijih podataka o tome koji psihoterapijski pravci su najmerodavniji za koju psihološku problematiku.

Pa ipak, psihoterapija nije toliko egzaktna koliko i medicina. U medicini mnogo jasnije i nedvosmislenije možemo pratiti uzročno-posledične veze. Npr. tačno se zna da ako hirurg nije napravio rez na tačno određenom mestu šta to dalje može prouzrokovati. Tu nema dodatnih faktora koji mogu relativizovati priču. Sa druge strane, psihoterapija je proces koji je bremenit raznim intervenišućim varijablama; ona zavisi od ličnosti terapeuta, njegove edukacije i iskustva, tehnika kojima se služi, ličnosti klijenta, prirode njegovih problema, njegove motivacije, njihovog odnosa, itd. Tu ne možemo jednosmisleno tvrditi da je jedna izolovana intervencija odgovorna za određeni ishod.

Kako onda interaguju placebo, nocebo i psihoterapija?

Iako svakom svom klijentu pristupam podjednako posvećeno i stručno, zapazila sam da ima ljudi koji krenu na psihoterapiju izrazito verujući u njenu snagu. To se “oseti” od prve seanse. To su oni klijenti koji se prema seansama odnose veoma odgovorno, a prema terapeutu i struci gaje neskrivene simpatije i poštovanje. Oni su radoznali, željni i otvoreni da istraže svoje probleme i imaju veliko poverenje u svaku intervenciju. Kod njih se zapaža izrazita uzlazna linija u psihološkom boljitku već u prvim sedmicama rada. Dakle, na snazi je placebo u formi “verujem da će mi ovo pomoći, pa mi i pomaže”.

Nasuprot njima su klijenti koji su sumnjičavi i nepoverljivi prema terapeutu (neretko traže i njihove kvalifikacije na uvid), skeptični prema intervencijama, a dolazak na terapiju vide kao pokušaj da sebi dokažu kako ona ne “radi”. Njihova je misija da invalidiraju terapeuta u svakom njegovom nastojanju da im bude bolje, pri čemu ne uviđaju da time rade na svoju štetu. Ponekad, ma koliko da je terapeut vičan, ostaće vezanih ruku pred klijentom koji pošto-poto hoće da ga diskredituje i za koga je psihoterapija bojno polje nadmudrivanja. Ovakav odnos proizvod je nocebo efekta gde klijent kreće iz stava “ne verujem da će mi ovo pomoći”, pa mu zato i ne pomogne. Ubrzo, klijent odustane od terapije zauvek, ili nastavi svoje osporavanje njenog uticaja sa novim terapeutom.

Iz ovih razloga mislim da je jako važno da se svaki klijent (aktuelni ili budući) zapita kakav je njegov generalni stav o dometima psihoterapije. Ako je to izabrao kao sredstvo za postizanje psihološkog blagostanja, mora imati na umu da placebo efekat može biti koristan saigrač u ovom procesu. Snaga naše vere je ono što može da pomeri planine. Ako pak ne veruje da je ovo adekvatan vid podrške, možda svoje traganje za blagostanjem treba da usmeri u nekom drugom, alternativnom pravcu.

*Napomena: Ovim tekstom ne sugerišem zavisnost psihoterapije od placebo ili nocebo efekta, ali želim da istaknem da kod autosugestivnih klijenata ovi efekti mogu imati određujuću ulogu u tome u kom će smeru ići proces promene.

Categories: Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , ,

Trema kao svakodnevni izazov

Počevši od sedme godine života trema neretko postaje jedan od sastavnih delova naših života i samim tim izazov sa kojim moramo da naučimo da se suočavamo. Zašto baš 7. godina? Tada većina dece kreće u školu i dobija prve ocene, ili počinje aktivno da se bavi nekim sportom. Eto prve prilike za tremu!

U narednim redovima biće reči o tome kako trema nastaje, koji tipovi ličnosti su joj posebno skloni, šta je pozitivna trema, kako se boriti sa negativnom tremom, koja je uloga lokusa kontrole i kako naša motivacija u učenju utiče na razvoj treme i kako se boriti sa istom.

Trema podrazumeva određeni stepen napetosti, tenzije i zabrinutosti pred situacije u kojima treba da pokažemo svoje sposobnosti i znanja. Trema se može razviti kao uvertira pred čitav niz životnih test situacija – kontrolne zadatke, usmeno odgovaranje, vozačke ispite, javne nastupe, upoznavanje porodice partnera i slično. Samim tim trema nas prati od početka školovanja, preko izgradnje karijere, može se reći do kraja života.

Ona se različito ispoljava i ima čitav spektar posledica ne samo kod različitih individua već zavisi i od konkretne situacije u kojoj se osoba nalazi. Često ćemo je prepoznati po ubrzanom lupanju srca, pojačanom znojenju, drhtavici, mucanju i slično. Trema će nas nekad sasvim blokirati, pa ćemo reći stao mi je mozak a nekad će nam se samo činiti da će do toga doći. Važno je da svako prepozna kod sebe koje su tipične situacije koje izazivaju tremu, kako se ona ispoljava i koje su najčešće posledice, to jest kolika je njihova težina.

Što nam je važnije koji će biti ishod određene test situacije, to jest kako ćemo se pokazati, veće su šanse da nas uhvati trema. Ako nam nije mnogo značajno trema će nas najverovatnije zaobići.

Što se tiče vremena koje smo utrošili za pripremu za određenu test situaciju ono nije dobar prediktor treme. Mnogi ljudi smatraju da je trema uglavnom izazvana osećajem osobe da se nije dovoljno dugo spremala. Ipak, neretko ćete čuti da je neko utrošio izuzetno mnogo vremena na pripremu i svejedno ima tremu. O čemu je onda reč? Značajna količina vremena koju je neko utrošio na pripremu pokazuje da mu je veoma stalo do ishoda. Osim toga, ako bi se desio kiks to bi bila prava šteta jer je utrošeno mnogo dragocenog vremena. Samim tim trema ulazi na velika vrata.

Osim toga, često se veruje da su tremi podložnije osobe koje se uglavnom ne pokažu dobro u određenim test situacijama, dakle pod uticajem negativnog prethodnog iskustva. Ni to nije tačno. Neretko se dešava da izuzetno uspešni učenici i studenti imaju konstantnu tremu pred ispite iako su svesni da uglavnom dobro prolaze. Šta leži iza ovog paradoksa? Nedovoljno razvijeno samopouzdanje, ekstrinzička motivisanost ili spoljašnji lokus kontrole.

Kad je u pitanju samopouzdanje jasno je zašto su samouverene osobe manje sklone tremi. Ekstrinzička motivacija ima zanimljivu ulogu u ovoj problematici. Definicija motivacije za učenje je da je ona pokretačka snaga u nama, tendencija ljudi da akademska znanja vide kao smislena i korisna. Motivacija za učenje izražava se kroz učeničko viđenje školovanja i obrazovanja kao relevatnog za sopstvene ciljeve i interesovanja i doživljaja sebe kao odgovornog za sopstvena postignuća i razvijenu samoregulaciju u procesu učenja. Osobe kod kojih je izraženija ekstrinzička ili spoljašnja motivacija prvenstveno motivišu pohvale, nagrade, uopšteno spoljašnja priznanja a ređe samo sticanje znanja. Oni će retko reći da učenje nije merilo znanja i zadržati samopouzdanje uprkos lošijem postignuću. Što je osoba više ekstrinzički motivisana biće izloženija tremi.

Lokus kontrole može biti spoljašnji i unutrašnji. Ljudi s unutrašnjim lokusom kontrole veruju da su odgovorni za događaje koji im se dešavaju, dok oni sa spoljašnjim lokusom smatraju da ne mogu uticati na takozvanu„sopstvenu sudbinu“. Osoba kojoj spoljašnji događaji, drugi ljudi ili situacije mogu lako da naruše sliku o sebi, ima spoljašnji lokus kontrole. Njeno samopoštovanje, njena ideja o sopstvenoj vrednosti, meri se ocenama drugih ljudi. Takve osobe sklonije su tremi.

Pored vrste motivisanosti, lokusa kontrole i samouverenosti postoji čitav niz osobina i stanja koje čine ljude sklonim tremi. Neke od njih su niska tolerancija na frustraciju, perfekcionizam, impulsivnost, anksioznost, izražena potreba za dokazivanjem, nerealna očekivanja, pogrešna uverenja i slično.

Kako trema može da bude pozitivna? Ako nas trema podstiče na dodatno učenja i utvrđivanje gradiva a ne dovodi do blokade u ispoljavanju znanja u test situacijama, to jest ako uspevamo da je kontrolišemo onda se trema može nazvati pozitivnom.

Što se tiče nošenja sa negativnom tremom postoji mnogo načina kako joj stati na put ali je najvažnije da svaka indivodua koja kod sebe prepozna ovaj problem nađe rešenje koje joj najviše odgovara. Neka od oružja za borbu protiv treme su:
1. Spremite se što bolje. Ponovite gradivo i po nekoliko puta. Ako nemate dovoljno vremena ponovite one delove koje slabije znate što više puta.
2. Postavite realistične ciljeve. Naučite da procenite sopstvenu brzinu učenja i način ispoljavanja znanja u datim situacijama i u odnosu na to organizujte pripremu.
3. Ovladajte tehnikama opuštanja. Bilo da je u pitanju joga ili meditacija, muzika ili vežbe disanja-otkrijte šta vama lično pomaže.
4. Setite se situacija u kojima ste postigli uspeh. Što ne bi i sada bilo isto?
5. Okrenite se samopohvalama. Pohvalite sebe tokom učenja! Pozitivne afirmacije imaju značajno dejstvo i kad dolaze od samog sebe.
6. Dajte sebi oduška. Veoma je važno kako organizujete pauze. Prenatrpavanje informacijama samo će pojačati vašu tremu.
7. Istražujte i vežbajte tehnike učenja. Nađite tehnike učenja i pamćenja koje vam najviše odgovaraju.
8. Raspitajte se kod starijih kako su prošli u određenoj test situaciji koja vas očekuje. Možda se brinete bez razloga. Ipak,uzmite ove informacije sa rezervom.
9. Obavezno se naspavajte. Dobar san je veoma važan faktor savladavanja treme, jer ukoliko ste nenaspavani osećaćete se nesigurnije u svakom smislu.
10. Obucite ono u čemu se osećate prijatno i samouvereno. Pokazano je da ovo utiče pozitivno na ishod test situacje. Naravno ne zaboravite da ta odevna kombinacija mora biti adekvatna vremenskim prilikama, mestu događaja i samoj test situaciji.

Ukoliko vas trema zaista ograničava u učenju i ispoljavanju znanja slobodno se obratite porodici i prijateljima za savet. Možete razgovarati i sa psihologom/psihoterapeutom. To nije sramota. Sramota je ne raditi na sebi. Uverite sebe da je trema pobediva!

Categories: Deca i mladi Nauka

Tags: , , , ,