Sve što ste oduvek hteli da znate o halucinacijama

Halucinacije spadaju u poremećaje opažanja, zajedno sa agnozijama i iluzijama.

Dok agnozije podrazumevaju postojanje objekta opažanja, ali nemogućnost njegove adekvatne percepcije zbog psihosenzornog deficita, iluzije predstavljaju falsifikovana ili pogrešno interpretirana opažanja realnih objekata. Dakle, u oba slučaja draž postoji, ali se pogrešno opaža.

Kod halucinacija, mehanizam je vidno drugačiji. One predstavljaju opažanje bez objekta (hallucinari – buncati, varati se). Definišu ih kao „percepcija bez predmeta“ (Ball), „opažaj bez predmeta opažanja“ (Ey), i sl. Zajedničko je da spoljna draž ne postoji, a osoba ipak vidi ljude, čuje pretnje, opaža mirise. Odlikuju se jasnoćom, intenzitetom i nepokolebljivim sudom realnosti. Pokušaj da ljude koji imaju halucinacije razuverimo argumentacijom, ostaju bez uspeha.

Halucinacije se mogu javiti kao posledica različitih stanja – iscrpljenosti, gladovanja, pretrpljenog straha, organskih lezija na mozgu, hemijskih intoksikacija ili kao simptom duševnih bolesti.

Nastanak halucinacija

Pouzdanog objašnjenja nastanka halucinacija i danas nema. Davno, u doba Hipokrata, verovalo se da su halucinacije proizvod delovanja mašte. Danas se ovaj fenomen dovodi u vezu sa integrativnom sposobnošću mozga, budući da je kod oligofrenih osoba uočeno da njihov mozak nije u stanju da proizvede halucinacije. Mnogi autori navode da su one posledica promene funkcionisanja pojedinih kortikalnih senzornih centara, i da ako se ti centri unište nestaće i halucinacije. Halucinacije mogu nastati i mehanizmom projekcije, gde sumanutost može da deluje kao unutrašnja draž, koja se materijalizuje, odnosno eksternalizuje u halucinaciju.

Vrste halucinacija

Najpre je važno podvući razliku između pseudohalucinacija i pravih halucinacija.

Pseudohalucinacije su žive, reljefne slike sećanja i predstava, a nastaju kao rezultat burnih intrapsihičkih doživljavanja, ili u stanjima visoke febrilnosti. Pseudohalucinacije su češće projekcije želja, nego rezultat strahovanja. U ovoj grupi nalaze se halucinacije u toku uspavljivanja (hipnogogne) ili buđenja (hipnopompične), kao i vrlo slikovita maštanja dece ili nekih odraslih osoba.

Prave halucinacije su najčešće znak postojanja akutnog ili hroničnog psihotičnog oboljenja. Postoje halucinacije svih čula:

1) Optičke (vizuelne) halucinacije mogu biti veoma šarenolike po svom sadržaju. Najčešće se javljaju u stanjima poremećene svesti, visoke febrilnosti, kod organskih lezija CNS-a, akutnih i hroničnih psihoza. Mogu se klasifikovati kao proste (viđenje iskre, svetla, plamena, boje) ili složene. Takođe kao mikrohalucinacije (opažanje sitnih predmeta kao što su bube, miševi i sl.) ili makrohalucinacije (opažanje krupnih predmeta). U ovu grupu se dalje ubrajaju:

  • zoopsije – halucinacije raznih životinja
  • dizmorfopsije – viđenje deformisanih predmeta
  • metamorfopsije – viđenje predmeta koji se menjaju
  • poropsije – doživljaj veće udaljenosti u prostoru
  • oneirične halucinacije – halucinacije slične snu, mogu zahvatiti više čula, ali su najčešće vizuelne, pokretne, obojene, mogu biti zastrašujuće
  • autoskopske halucinacije – opažanje delova svog tela, ili čak unutrašnjih organa kako slobodno šetaju u prostoru
  • heatuoskopske halucinacije – opažanje sopstvenog tela izvan sebe slično kao da osoba posmatra svoju sliku u ogledalu
  • ekstrakampine halucinacije – osoba vidi van svog vidnog polja, npr. kroz zid, iza leđa.

2) Akustičke (slušne) halucinacije takođe mogu biti proste (akoazme) – kada se čuje samo osnovni ton, npr. šum, zujanje ili pucketanje, i složene (foneme) – koje su u formi glasova, reči, monologa i dijaloga. Po svom karakteru one mogu biti prijatne, neprijatne, savetodavne ili naredbodavne.
U ovu grupu spadaju sledeći fenomeni:

  • eho misli – utisak osobe da čuje sopstvene misli
  • fenomen krađe misli – utisak osobe da drugi mogu da čuju ili čitaju njegove misli, utisak da drugi izgovaraju sve što osoba u tom trenutku misli
  • imperativne (naredbodavne) halucinacije – naređuju osobi da nešto učini ili da nešto ne učini. Česte su kod suicidalnih i homicidalnih osoba.
  • antagonističke halucinacije – osoba jednim uvom čuje jednu, a drugim drugu naredbu, koje su ambivalentne po sadržaju.

3) Mirisne (olfaktivne) halucinacije – predstavljaju opažanje vrlo neprijatnih mirisa, a često su simptom temporalne epilepsije. Osoba najčešće potpuno morbidno interpretira svoj doživljaj povezujući ga sa nečijom namerom da ga otruje.

4) Halucinacije čula ukusa (gustativne) – predstavljaju subjektivan utisak osobe da je hrana promenila ukus. Takođe, osoba kao u prethodnom slučaju zaključuje da je iza toga pokušaj trovanja.

5) Halucinacije čula dodira (taktilne) – spadaju svi subjektivni utisci mravinjanja, svraba, dodira, grebanja, uboda, pečenja, vlaženja ili elektriziranja kože. Osoba se od ovih utisaka brani na različite načine – češanjem, rasecanjem kože, paljenjem…

6) Cenestetičke halucinacije – slične prethodnim, ali su osećaji lokalizovani na unutrašnjim organima (osećaj da je telo naduveno, teško, prazno, naelektrisano, ili da je neki konkretan organ pomeren, uništen, umanjen ili uvećan).

7) Vestibularne halucinacije – nastaju u domenu održavanja ravnoteže; osoba ima utisak da joj se telo njiše, propada, klizi, uzleće…

8) Halucinacije polnih odnosa (kohabitalne) – osoba ima utisak da je neko sa njom (najčešće noću tokom spavanja) polno opštio.

Ponašanje osoba s halucinacijama

Najčešće su za ove osobe sadržaji halucinacija intenzivniji i realniji od spoljašnjih sadržaja, te im zato tako revnosno i pristupaju. Mimika je vrlo karakteristična – osoba gleda, smeje se, razgovara, gestikulira ili se ljuti na svoje halucinacije. Ukoliko su one još neprijatnog sadržaja, osoba može biti u strahu, bežati, sakrivati se, stavljati tampone u uši, plakati. Takođe, zavisno od sadržaja halucinacija, osoba svojim ponašanjem kontroliše čitavu svoju okolinu – zatvara vrata, prozore, zavrće slavinu, proverava zidove, itd.

Tretman osoba koje doživljavaju halucinacije

Osoba koja doživljava halucinacije je obično uplašena, uznemirena, ima osećaj proganjanja, ugroženosti… Kod pojave halucinacija neophodno je obratiti se za stručnu pomoć jer će samo lečenje uzroka javljanja dovesti i do njihovog prestanka. Lekar opšte medicine će proceniti da li je u lečenje neophodno uključiti psihijatra, toksikologa, neurologa, pedijatra…

Categories: Nauka Shizofrenija

Tags: , , , , ,

Pedofilima smrtna kazna?

OSEĆAJ KRIVICE

~ Pedofilija ~

Muka mi je više od zvuka zveckanja kašika o metalne tanjire sa kojih pokušavaju da skinu poslednju mrlju tih bledo zelenih pomija. Sit sam! Pomija i svega ostalog ovde. Svetla baterijske lampe koju mi upru u oči da provere predveče da li sam u svojoj postelji, udaranja gvozdenih vrata o ivicu trošnog zida, jutarnje gimnastike, popodnevnog kartanja, brojeva. Posebno mi je muka od brojeva! Ja sam zatvorenik 213, iz ćelije C55, sa odeljenja B12 za seksualne delikte. Izgubio sam ime, adresu stanovanja i grad, umesto toga sada stoje 213, C55 i B12. Tako me raspoznaju. Već dve godine.

Delim C55 sa jednim likom koji je u više navrata zajedno sa svojom suprugom silovao njene dve ćerke iz prvog braka. Monstruozno! I ona je ovde, samo na ženskom odeljenju. Gade mi se, gadi mi se ćelija koju dodiruje ovaj skot, a koja je sada moje jedino mesto za život. Dobio je samo 4 godine za ovaj gnusni zločin, a ja isto toliko. Ovaj idiot je nasmejan po ceo dan, glumi nekog frajera ovde, izlazi za godinu dana. Nema nikakav problem sa onim što je uradio. Hvali se kako je prcao klinke i kako su vrištale pod njegovim telom, od zadovoljstva. Čist ludak, psihopata! Nažalost, svi sa B12 su ludaci istog kalibra. Jedan je silovao pa zatim ubio snajperom svoju rođenu ćerku; drugi je preko neta nagovarao maloletne dečake da dolaze kod njega, a zatim im pružao, kako kaže, vrhunski felacio; sledeći je matori perverznjak, deda koji je uživao gledajući svog unuka i unuku kako polno opšte, dok on drka iz prikrajka, na šta ih je prethodno ucenio životom njihovih roditelja. Ima tu još koječega – brutalnih ubistava prostitutki nakon polnog snošaja, prisilnog teranja komšijske dece na pružanje seksualnih usluga svih vrsta,… Muka mi je, povraća mi se, ne želim ni da znam da se sve ovo dešava, al’ ne mogu da pobegnem. To je takav profil ljudi koji uživa da prepričava ove lascivne scene i izdiže sebe kao glavnog protagonistu istih.

Verovatno se pitaš zašto mi se sve ovo gadi ako sam i ja jedan od njih. Verovatno ti deluje krajnje licemerno ovo moje gađenje. Ali nije, probaću da te razuverim. Ja sam Rouz čekao, ja sam Rouz voleo, ja Rouz i danas volim, kao da je moja rođena. Ja Rouz nikada ne bih povredio, nikada! Bila je dugo čekano dete. Moj brat i snaja prošli su brojne komplikacije i zdravstvene intervencije da bi je dobili. Svi smo se radovali kada je začeta i bili ludi od sreće tog jutra kada je rođena. Nažalost, ja sam još uvek studirao, a živeo sam pod njihovim krovom. Majk, Ani, beba Rouz i ja. Osetio sam da im smetam, da sam višak. Oni su mlada porodica koja tek treba da se razvija, imaju svoj tempo života, a ja im se razvlačim po gajbi do podneva, noću kobajagi učim. Smetam, jednostavno smetam. Sve više sam to shvatao. Morao sam da se pobrinem za lovu i skrpim nešto da se odselim. Nisu dužni da me trpe, iako su me konstantno uveravali da slobodno ostanem tu. Učtivi su i zahvalan sam im, ali bilo je vreme da produžim dalje.

Eh, sad! Šta bi čovek kao ja uopšte mogao da radi?! Još uvek sam student, ne znam nikakav zanat. Mogu da lepim plakate, da raznosim klopu, al’ sve je to sitna kinta. Premala za samostalni život. Češljajući tako oglase naleteo sam na zanimljivu ponudu, mada malo riskantnu. U pitanju je bila online prodaja pornografskih časopisa. I to ne bilo kojih. Dečja pornografija se naročito skupo cenila, tu je ležala mnogo veća lova. Trebalo je stalno menjati nalog i slati pakete sa drugih adresa kako ti ne bi ušli u trag. Za to sam bar majstor, visim na kompu po ceo dan i to je jedina veština u kojoj sam bez premca. Aliii, osim što je interesantno, prilično je i opasno ući u ovu igru. Mislio sam se tri dana i posle svih ispregledanih opcija zaključio da sam dovoljno snalažljiv, a da moj burazer zaslužuje konačno da mu se otkačim sa grbače. Zbog Rouz sam to ponajviše uradio, Rouz je zaslužila bolju budućnost! Šta će joj da odrasta pored besposlenog i besmislenog strica. Nisam joj baš neki model.

Počeo sam. Sadržaj je bio grozan, nepodnošljiv, ali sam se trudio da i ne otvaram stranice. Samo prosledim i gotovo. Kinta je bila začuđujuće dobra, skoro kao da radim programerski posao u nekoj prestižnoj firmi. Malo mi je i rastao ego; divio sam se koliko sam zapravo sposoban, po prvi put u životu. Po mom proračunu, za tri meseca imaću dovoljno ušteđevine da se odselim. No, ipak se malo oteglo jer sam troškario. Nisam imao naviku da štedim, jer nikada nisam imao šta da štedim. Sada mi je odjednom legla tolika lova i malo sam rasipao. Jebi ga! Sredinom petog meseca moja „karijera“ je završena jednim kucanjem na vrata. Otvorio sam i dobio brzinom svetlosti lisice oko ruku. Dole ispred zgrade spremno su čekala patrolna kola. Srećom pa je Rouz tada bila sa mamom u parku. Srećom pa nije videla kako joj grubo odvode strica, ne bih to podneo.

Stvar je tekla veoma brzo. Par razgovora u stanici, u kojima gotovo reč nisam rekao. Pokazali su mi sve linkove koji upućuju na vezu pornografskog materijala i mog računara. Začudio sam se kako su spretni. Oduvek sam smatrao da nisu naročito pametni. No to sad i nije važno. Išli su dalje sa svojim zaključivanjem. Ono ukazuje na to da ne samo da uživam u dečijoj pornografiji, već sam pedofil koji je verovatno godinama zlostavljao svoju rođaku Rouz. Tipično pedofilski sam se prišljamčio porodici, sa izgovorom da nemam novca za stan i sedeo tu ne bi li uživao u svojim nastranim sklonostima. Pedofili često igraju na ove sigurica varijante, uveravao me je pandur. Nađu nevino dete koje obrađuju lagano, koje im je stalno na dohvat ruke i koje mogu besomučno da zastrašuju i ucenjuju. Prođu godine dok dete ne zucne, a u većini slučajeva to se nikad ni ne desi. Ekspresno je usledilo mukotrpno suđenje.

Svedočili su svi. Majk, Ani, moji roditelji. I svi su me srećom podržali. Moja čast, bar po pitanju Rouz, ostala je neukaljana. Ipak, dokazi u prilog ilegalne prodaje pornografskog sadržaja su mi presudili. Tu počinje moj novi život u skučenim zidovima C55, na odeljenju najokorelijih seksualnih prestupnika. Nisam dobio mnogo, 4 godine, od čega su dve već iza mene. Ono što iznenađuje je da svi odjednom izlaze. Svi su na služenju kazne od 10 do 15 godina, a u poslednje vreme naveliko odlaze. Svi ti silovatelji, perverznjaci, ubice, odlaze kući, a ja, student sa ilegalnim poslom, ostajem. O čemu se bre tu radi?! Dugo mi nije bilo jasno, dok jednoga dana jedan od islednika u pratnji sudskog veštaka nije posetio moju ćeliju. Objasnili su mi da svako od zatvorenika ima pravo na novo veštačenje i preinačenje presude, jer su ove godine dodatno usavršeni kriterijumi za dijagnostiku pedofilije. Ispitali su me čitavom hrpom testova i postavljali brojna pitanja vezana za moja osećanja. Da li se osećam krivim za ono što sam uradio, da li sam anksiozan, da li se osećam loše zbog svega što sam učinio. Jebi ga, ispao sam glup, rekao sam istinu. Sve sam uradio da bi moja porodica živela lagodnije, nisam imao načina da zaradim više, ovo se činilo ok, nije baš neki izbor, ali ne osećam se krivim zbog toga. Nisam uradio ništa loše, nikome. Uredno su saslušali i otišli.

Danima sam čekao da neko dođe po mene i odvede me kao ostale. Niko nije dolazio. Bar ne po mene. Moj cimer, onaj nastrani idiot, ispao je pametniji. Rekao je tokom ispitivanja da ne može da spava od kada je to uradio, da ne može da jede, da je za njega život stao. Oseća se krivim i kaje svakim atomom svoje duše. Vrata C55 su se uz škripu otvorila. Naravno, došli su po njega. Da ga vode u mentalnu ustanovu kao i sve pametne skotove pre njega. Od ovog trenutka za njega ovde više nema mesta, on više nije seksualni prestupnik! Baš ove, ’94-te, kriterijumi su se promenili. Ako se osećaš loše ili ako si anksiozan oko toga šta si učinio ili ako kod tebe postoje neka pogoršanja u važnim oblastima funkcionisanja, onda nisi predmet krivičnog prava. Onda si pedofil, subjekat sa problemima u psihičkom funkcionisanju, koji zaslužuje adekvatan, i razume se, dosta kraći i humaniji tretman.

Ok, jasno mi je gde sam se zajebao. Nisam rekao da se osećam loše zbog toga što sam uradio, jer zapravo i nisam ništa uradio. Samo sam prodavao. Doduše neke nedozvoljene artikle. Jasno mi je da prisustvo krivice po novom pravilu deli pedofile od kriminalaca, ali mi nije jasna jedna druga stvar. Šta se sve ubraja u radnje koje čine pedofili? Valjda je potrebno da se neko opštenje sa detetom i desilo? Na koju foru su mene uopšte hteli da izvuku. Ja nisam ni osuđen za neki takav akt – niti sam dodirivao dete, niti imao snošaj, niti sam mu tražio oralni seks. Za šta sam mogao reći da sam kriv? Kopkalo me je ovo, dugo. Evo šta mi je taj isti sudski veštak, jednom prilikom kada sam ga ukebao rekao: „ Znate kako, u novom priručniku stoji da je indikator pedofilije to da osoba u poslednjih šest meseci ima intenzivne seksualne fantazije, seksualne potrebe, ili ponašanja koja uključuju seksualnu aktivnost sa detetom mlađim od 13 godina. Pritom se ta seksualna aktivnost definiše kao delovanje individue u skladu sa sopstvenim seksualnim potrebama. Vidite, prilično je široko određeno šta sve spada u ta seksualna ponašanja. To može biti mastrurbiranje u prisustvu žrtve, pružanje felacija žrtvi, teranje deteta da te oralno zadovolji, zamišljanje i fantaziranje o snošaju sa detetom, listanje dečje pornografije i sam seksualni čin.“

Prilično zanimljivo! Pedofilija može biti skoro šta god poželite, ukoliko zbog toga osećate nelagodu. Nego, zar nisu prošli put spomenuli da su dodatno usavršili kriterijume?!

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Pripovetke

Tags: , , , , , ,

Nova dijagnoza: PMS!

PAZI ŠTA ŽELIŠ, MOŽDA TI SE I OSTVARI!

~ Premenstrualni Disforični Poremećaj (PMDD) ~

Svakog četvrtka u sedam uveče, nakon posla, sastajemo se u lokalnom baru u Sent Luisu. Našem rodnom gradu. Pomislićeš da idemo u provod, da pijemo i slušamo dobar džez. Ali ne, nakon posla nas tek čekaju pune ruke posla. Deluje kao neformalno okupljanje, ali samo deluje. Ovde se vode životno presudni razgovori.

Ovo mesto smo otkrile pre dvadesetak godina i još ga se držimo. Ima više razloga za to. Ljudi ga retko posećuju, gotovo uvek je prazno, bar u ovo doba. Muzika je prijatna i optimalne jačine da možemo da se čujemo. Spremaju odlične kafe. I konačno, svetlo je prigušeno, a stolice su veoma udobne. Tu sedimo satima, pa je jako važno da nam je sve ovo potaman. Teško je udovoljiti ljudima, možda još teže ženama, kao što smo mi, veoma različitim.

Zajedno smo odrastale, nas četiri, ali su nas različita interesovanja odvela svojim putevima. Mene u medicinu, kasnije psihijatriju. Hilari u ekonomiju. Džesiku u politiku, a Lindu u pravo. I pitaš se sad šta će te četiri sredovečne žene u baru, koja to preča posla one imaju od svoje porodice i brige o pokućstvu? I šta uopšte rade zajedno tako različite, šta ih povezuje? Možda i nemaju porodicu i dom, možda su ekscentrične samice koje zajedno ubijaju dosadu? Lujke, kao one iz „Sex and the City“. E pa ne, nismo! Žene smo, nečije, i nečije majke takođe, a imamo i svoje domove. No ono što je nama još važnije, jeste da pored toga imamo i ideju. Ideju da ne želimo da se ukalupimo u opšte postavke stvari i uredno, po dominatnim očekivanjima, odemo kući gde ćemo biti samo to. Žene, majke i domaćice. To je ta spona, ta strast koja nas godinama veže, za koju se valja boriti svakim udisajem.

Ta ideja mami nas već dvadeset godina u ovaj bar, u kome naširoko pretresamo šta bi svaka od nas u svom polju mogla dalje da učini. Za ravnopravnost, za pravdu, za jednakost. Zovi to kako god hoćeš. Stručno ga zovu feminizam. I mi to tako zovemo, iz milošte, naš mini feministički pokret. I koliko god da je minijaturan, mora nam se priznati da smo svašta do sada uradile. Svaka je bušila gde je mogla i dokle je mogla.

Hilari se godinama bori za ravnopravnost polova na radu, za jednaka prava žena u pogledu pozicija i novčane nadoknade. I uspeva joj, solidno. Džesika pokušava da osigura jednako prisustvo žena u parlamentu, kao i u liderskim partijama, kako bi pitanja od šireg društvenog značaja bila fer razmatrana, sa aspekta oba pola. Linda se muči da načini izmene u zakonodavstvu, kako bi se prava i obaveze građana nediskriminativno poštovala. A ja, ja pokušavam da čitavu ovu nepravdu ispravim u sektoru zdravstva, jer je besmisleno i pomisliti da je neki od polova otporniji na određenu mentalnu bolest. I ide nam, lagano ali sigurno.

Kada ti sve ovo ovako serviram, kao neki bućkuriš na tanjiru, nije ti jasno šta jedeš. Zato ću pokušati da budem jasnija. Evo vrlo konkretno šta su moje zasluge. Sigurno znaš da je nekada postojala histerija. Veoma davno su je izmislili. Bila je posebno omiljena dijagnoza u XIX veku. Rado su je koristili. I samo za žene. Za sve one žene koje su, nagnječene patrijarhatom i njegovim surovim očekivanjima, poklekle ili se počele boriti. Vrlo lako bi svaka žena koja huli na sistem i uređenje, ili ona koja se stropošta pod teretom nagomilanih obaveza, bila proglašena histeričnom. To, razume se, nije pogađalo muškarce. Njihova odgovornost odvajkada je bila ograničena na jedan uzan domen – posao, i izvan ovoga malo šta je od njih očekivano, a kamoli zahtevano. Histerija, ta velika pulsirajuća materica, nezadovoljna svojim stanjem, pružala je otpor – malaksalošću ili borbom. A obe opcije bile su vredne svakog sankcionisanja.

I gurao je tako ovaj zatucani pogled na svet svoju priču, decenijama. Bit histerije je opstajala, samo se menjao naziv. Nekad su je nazivali neurastenija, kasnije konverzivna reakcija, a potom histerična psihoneuroza. Duboko je ova opresivna ideja dosegla, skoro do kraja XX veka. A onda je naš pokret, pokret za pravdu, rešio da je ukine, po svim osnovama. Tako i bi – 1994. godine zbrisana je sa lica zemlje. Dijagnoza koja stigmatizuje, koja zlostavlja, koja diskriminiše, je nestala. Uživali smo u svom trijumfu! Konačno, oslobođenje, skidanje nepravedno nalepljenih etiketa.

Imale smo tada 30-ak, nas četiri – potentne, jake, sigurne žene, na vrhuncu svojih karijera. Naša ideja doživljavala je procvat na svim poljima. Mlade, lude i entuzijastične, nismo mogle ni da pretpostavimo kako bi se dalje, priča koju smo započele, mogla razvijati. Žene su dobile nova prava, to je bilo najvažnije. Nisu ni primetile i nove obaveze. Štaviše, nisu ni primetile, da su i stare obaveze još uvek nakačene. Srasle, sa ženom, kao neotuđivi deo tela. Žene su htele još, gramzivo su tražile još prava, još obaveza. Vapile su za dokazivanjem, za superiornošću. Koju nikada ranije nisu osetile. Odjednom su postajale šefovi, direktori, lideri, ali i ostajale majke, sluge i domaćice. Niko nije ni slutio da će same sebe zakopati. Niko nije na vreme shvatio da ovo nije prirodan proces, već borba, surova borba. Ne ume žena kao cvet u saksiji da višak vode ostavi u tacni. Ona uvek usisa sve. Staro i novo, koliko god ga ima. Ne ume ili ne sme? Još uvek štošta ne sme. Da zanemari kuću, da zapostavi decu, da zaboravi na muža. I voda se taloži, preliva. Žena je vremenom trula od umora, od viška. I šta sad?

Imamo već 50 – ak, nas četiri – jake smo, potentne i umorne. Baš kao i ostale. Moramo da se borimo dalje – za odmor, za mir, za zdravlje, čak i za bolest. Sedimo sad u našem baru i kukamo kako bi nam dobro došla čak i histerija, pa da nam prepišu terapiju odmorom u trajanju od šest do osam nedelja, kako je to nekada sledovalo. Bar bi se okrepile! I rađa se ideja!!! Hajde da se ponovo izborimo za svoju bolest i da se konačno legitimno odmorimo. Trljam ruke pakosno, ovo je moj fah. Dugo nismo nešto menjali u priručniku, vreme je da zasučem rukave.

Na pamet mi pada sjajna ideja. Možemo da iskoristimo ono što je već svima transparentno, samo do sada nije imalo etiketu. Čuveni PMS koji pogađa svaku radno sposobnu ženu mogao bi postati naš saveznik. I, dosta je elegantniji od histerije. Histerija nas je trajno stigmatizovala, podrazumevala je hronicitet. Ko jednom oboli, taj doživotno ima karton mentalno obolele osobe. PMS je kratkotrajan, pet-šest dana mesečno i gotovo. Dovoljno da se žena valjano odmori, a opet akutna stvar, kad prođe, opet si k’o nov. Nisi lud, a imaš neosporan alibi da se odmoriš.

U prigušenosti malog bara oči drugarica caklele su od uzbuđenja. „Rebeka, pa ti si genije, suvi genije!!!“, uzvikivale su žene i ritmično pljeskale rukama. „A kako ćeš ga nazvati? PMS ili nešto drugo?“, nestrpljivo su me upitale. Rekoh im da ću probati sa nečim modernijim, nečim što je više u duhu današnje psihijatrije. Predložiću komitetu da ga nazovemo Premenstrualni Disforični Poremećaj (PMDD) i objasniti simptome i razloge za uvođenje ove dijagnoze. „Šta, šta, šta? Šta ćeš im reći, baš nas interesuje? Kako se to radi u tvojoj struci? Nećeš im sigurno reći da je to projekat feministkinja, jer su shvatile da su preumorne od obaveza?“, ironično su navaljivale znatiželjne drugarice.

Pa naravno da ne. Reći ću im da PMDD ima slične kliničke simptome kao PMS, ali su simptomi znatno jače izraženi, pa uzrokuju otežano funkcionisanje u poslovnom, socijalnom ili društvenom životu. Ne smemo tako netaktički da zloupotrebimo PMS. Mora se smisliti priča da su veoma retki slučajevi gde su simptomi tako ozbiljni. Lako će posle svaka žena sa blažom formom PMS-a dobiti potvrdu za bolovanje, ne sekirajte se. Objasniću da se žene sa PMDD-em jasno razlikuju jer su depresivne, napete i anksiozne, veoma su razdražljive i često menjaju raspoloženja, osećaju se slabo i umorno, imaju pad u energiji i smanjen interes za uobičajene aktivnosti, a često su kod njih prisutne i nesanica, promena apetita i glavobolja. „Bombonica! Diiivno upakovano! Sve je čak vrlo istinito. Baš si majstor svog zanata!”, bodrile su me ponosne drugarice.

Dve godine kasnije

2013. godina. Četvrtak. Sedam uveče. Sent Luis. Naš lokalni bar. Nas četiri. Jedna novina. Umesto kafa, piju se kokteli. Ima i zašto! Proslavlja se zvanični ulazak Premenstrualnog Disforičnog Poremećaja u petu reviziju američkog dijagnostičkog priručnika. Suprotno očekivanjima, svi su nešto snuždeni.

Drugarice: Drago nam je zbog tebe Rebeka, baš si im pokazala. Ali moramo da priznamo da nismo baš osetile neki boljitak u protekle dve godine. Kao da u praksi i nema baš neke efekte. Izvini, iskreno ti kažemo.

Ja: O, ludice moje! Pa naravno da nema, mi smo već matore koke, duboko u petoj deceniji, sramota bi bilo da se vadimo na PMS. To uopšte nisam bila uzela u obzir. Ova dijagnoza pomaže onim dosta mlađim od nas. Al’ ne sekirajte se, sad će vaša Rebeka nešto da izmajmuniše i na temu klimaksa. Ništa se ne brinite, sve je pod kontrolom.

Četiri žene grohotom su se smejale, u malom baru, koga su te noći po prvi put opustošile koktelima.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Pripovetke

Tags: , , , , ,

Da li internet zavisnost postoji?

Da li treba da brinem što sam prečesto na Internetu?

Živimo u vremenu u kome se nepoznavanje računara tretira kao znak nepismenosti. Sa druge strane, baš u ovo vreme „cveta“ psihijatrijski diskurs koji pretenduje da progresivno fabrikuje nove dijagnoze. Situacija se dodatno usložnjava kada na scenu stupa novi poremećaj, tzv. Internet zavisnost. S pravom svi postavljaju pitanje da li se konzumacija Interneta može tumačiti kao forma patologije i neće li time psihijatrija dodatno erodirati sferu normalnosti. Ako svako ponašanje može biti indikator patologije i ako svako može biti korisnik psihijatrijske službe, šta onda ostaje normalno i ima li normalnih individua u savremenom društvu? Međutim, stvar može poprimiti i ozbiljnije razmere ako pred svakim ponašanjem popuštamo, spuštamo kriterijume, čime onda dozvoljavamo da mnoga problematična ponašanja zažive kao sastavni deo svakodnevnice. Gde onda treba smestiti Internet zavisnost na kontinuumu normalno – patološko?

Pre nego što odgovorimo na ova kompleksna pitanja, nužno je opisati sam fenomen Internet zavisnosti i pobliže razmotriti različite forme u kojima se pojavljuje.

U želji da izbegnemo ekstremno negativne interpretacije ovog fenomena koje se nalaze u psihijatrijskim priručnicima, ponudićemo definicije Internet zavisnosti koje su oslonjene na model socijalne integracije i time ostati na nešto neutralnijem terenu. Za razliku od medicinskog modela koji bolest vidi kao disfunkciju, kvar, grešku koja se nalazi u pojedincu i koja mu se zadesila mimo njegove volje, model socijalne integracije se zalaže za posmatranje „obolelog“ pojedinca kao aktivne individue koja nastoji da poboljša svoje funkcionisanje u svetu. I dok psihijatri nastoje da kao svojevrsni tehničari otklone disfunkciju na koju sama osoba ne može da utiče, dotle pristup socijalne integracije vidi simptom kao maladaptivni izbor pojedinca i pomažu mu da načini funkcionalniji izbor. Poremećaj tako nije omeđen telesnom membranom, izolovan i zaključan za svet, već naprotiv obitava među ljudima. Zato pristalice socijalne integracije prvenstveno interesuje koliko dotični simptom ometa pojedinca u njegovom funkcionisanju među ljudima. Na ovom mestu ubedljivo se vide poteškoće definisanja Internet zavisnosti, jer znamo da konzumiranje Interneta u velikoj meri čak pospešuje komunikaciju i funkcionisanje sa i među drugima.

Do sada su poznate tri razvojne linije definisanja Internet zavisnosti, i to kao poremećaj zavisnosti, kao poremećaj ponašanja i kao poremećaj nagona i kontrole impulsa. Pretpostavka da je naše ponašanje, ili da su naši nagoni i impulsi ono što je a priori disfunkcionalno, bliža je stanovištu psihijatara. Oni ističu da su ponašanje, nagoni ili impulsi defektni i da čovek nema uticaja na njihovu promenu. Sa druge strane, ako se nešto shvati kao zavisnost, onda se to isto smešta izvan tela i tretira kao izbor pojedinca koji je podložan promeni. Zato pristalice modela socijalne integracije najčešće i definišu Internet zavisnost u terminima poremećaja zavisnosti. Ovde su u tom smislu priložene dve neutralnije definicije Internet zavisnosti koje se oslanjanju na ovaj „alternativni“ model.

Jang (1998) imenuje Internet zavisnost kao svojevrstan vid „tehnološke zavisnosti“ i definiše je kao nehemijsku (bihejvioralnu) adikciju koja uključuje ekscesivnu čovek-mašina interakciju.

Grifit (2005) ističe da bilo koje ponašanje koje može proizvesti kontinuiranu nagradu organizmu u odsustvu prihoaktivne supstance može biti potencijalno adiktivno, te govori o bihevioralnim nasuprot hemijskim adikcijama. U ovu grupu po autoru spadaju zavisnost od Interneta, zavisnost od video igrica, patološko kockanje, seksualna zavisnost i poremećaji ishrane.

Jang tvrdi da je Internet zavisnost širok termin koji pokriva različita ponašanja, te stoga pravi kategorizaciju na 5 zasebnih subtipova:

  • Sajber seksualna zavisnost – kompulsivno posećivanje web sajtova za odrasle koji se tiču sajber seksa i sajber pornografije
  • Virtuelna prijateljstva – opsesivno traženje prijateljstava preko Interneta
  • Zavisnost od Mreže – uključuje kompulsivno kockanje, kompulsivnu kupovinu preko Interneta i sl.
  • Prezasićenost informacijama – kompulsivno web surfovanje i pretraživanje baza podataka
  • Kompjuterska zavisnost – odnosi se na opsesivno igranje kompjuterskih igrica.

Nakon definisanja i prikazivanja različitih vidova Internet zavisnosti, nužno je ponuditi neke smernice za razlikovanje upotrebe Interneta koja nema, od one upotrebe Interneta koja ima potencijalno problematična obeležja. Problematičnu upotrebu Interneta, tačnije ono što smo nazvali Internet zavisnošću, pokušaćemo da razgraničimo od neproblematične oslanjanjem na kriterijume koji upravo izrastaju iz pristupa socijalne integracije. I na ovom mestu ćemo se, u svetlu svega prethodno pomenutog, držati podalje od rigoroznih i patologizirajućih kriterijuma koje nudi psihijatrijska praksa.

Autori “novog” talasa (Jang, Grifit, Marks, Braun) se slažu da osoba može biti okarakterisana kao Internet zavisnik tek ukoliko ispunjava sledeće uslove:

  • izolacija – ukoliko je upotreba Interneta postala najvažnija aktivnost u životu osobe, i upravlja njenim mislima (preokupacije i kognitivne distrorzije), osećanjima (žudnja) i ponašanjem (deterioracija socijalizovanog ponašanja);
  • modifikovano raspoloženje – uključuje promene raspoloženja koje zavisnici opisuju kao „iskustvo uzbuđenja, iznenađenja, letenja“ ili paradoksalno kao „smirujuće iskustvo bekstva ili obamrlosti“;
  • tolerancija – ukoliko je potrebna povećana upotreba Interneta (veći broj sati provedenih na Internetu) kako bi se iskusili pređašnji efekti modifikovanog raspoloženja;
  • prisustvo apstinencijalnih simptoma – simptomi (fizički i psihički) koji se javljaju ukoliko je upotreba Interneta prekinuta ili iznenada redukovana, i to sledeći: potištenost, razdražljivost, podrhtavanje, itd.;
  • konflikt – uključuje interpersonalne konflikte, konflikte konzumenta Interneta i njegovih drugih aktivnosti, i konflikte unutar same individue (intrapersonalne konflikte, kao što je npr. subjektivan osećaj gubitka kontrole);
  • povratak – odnosi se na tendenciju vraćanja starim obrascima ponašanja koja su u vezi sa korišćenjem Interneta, ili čak još ekstremnijim obrascima, nakon što je postojao period apstinencije ili kontrole.

Navedeni uslovi mogu se bez ostatka sažeti na jednu, ključnu odrednicu – alijenaciju, tj. svojevrstan vid otuđenja. Naime, ako je konzumiranje Interneta postalo primarna i privilegovana aktivnost individue, ako ona istiskuje sa scene ostale društvene aktivnosti, ako isključivo ona provocira dobro raspoloženje i ekstatičke doživljaje ili svojim odsustvom stvara osećaj nelagode, onda možemo govoriti o problematičnoj formi korišćenja Interneta. Čovek je društveno biće, i kao takvo, njegove aktivnosti, raspoloženja i misli, trebalo bi u većoj meri da su zavisna od socijalnih faktora, tačnije od ljudi. Ako pak nisu, to je dovoljan osnov za tvrdnju da je njegova egzistencija skrenula sa uobičajene putanje.

Sumirajući sve navedeno, zaključuje se da konzumiranje Interneta može biti dvostruko kategorisano. Obe kategorije smeštaju se negde između krajnjih polova, tj. u međuprostoru dimenzije normalno – patološko. Forma u kojoj je korišćenje Interneta sredstvo za povezivanje sa drugima (makar i posredno), može se nazvati neproblematičnom, dok je problematična forma upravo ona koja vodi alijenaciji i gubitku autentičnog kontakta sa svetom. Međutim, čak i ova forma, u svom najekstremnijem vidu, ne zaslužuje epitet „patološko“, sve dok sama osoba ne izrazi zabrinutost i nelagodu po pitanju sopstvenog funkcionisanja.

Categories: Bolesti zavisnosti Društvene mreže Nauka

Tags: , , , , , , ,

Poezija i shizofrenija

Pacijent nepoznat; boluje od shizofrenije; pesma je bez imena; obiluje idiosinkratičnim kombinacijama, kovanicama i neologizmima

žuti kanabaris
sređuje nepredomišljeno
pisma pisana suzama
kritički o kutijama
sutra i danas
upalite cigarete
jogunasti jebači pune prostor
vreme dokolno otkucava
sećanje na izgubljenog
vređa neprobojne device
masnice na mozgu
visoki zidovi krune se okrutno
kao što metalne metafore svima robuju.

„Shizofreno mišljenje često je praćeno disjunktivnim i idiosinkratičnim kombinacijama, od kojih su neke žive, poetske ili zapanjujuće apstraktne; ali usled nediskriminantnog kršenja spoljnih kategorija nastaje nejedinstvo u običnom govoru, ponekad prava nekoherentnost, a takođe i nejedinstvo u poeziji“.

(tumačenje Rotenberga, američkog psihijatra i psihoanalitičara)

Categories: Poezija Shizofrenija Zanimljivosti

Tags: ,

Poezija s’ uma sišavših

Psihijatrijski bolesnik na terapiji poezijom napisao je ove stihove. Pesma nema naslov, a autor je naravno anoniman.

vreme je da se zabavim njenim željama, nadama;
vreme da kriknem zbog bola koji je naneo.
vreme da se pomirim sa svojim razočaranjima.
vreme za opšroštajne zagrljaje koji su mi uskraćeni.
vreme da moja lutalačka duša postane nešto bolje od prošlosti
vreme da nekoliko puta vidim zoru
vreme da vidim zalazak na vrhuncu
čekao te je, sedeo je i plakao
očekujući da izađeš i vidiš
kako na zid baca grumene zemlje
kao dete, a ti njegov najbolji i jedini prijatelj
sedeo si s njim dok je bacao grumene zemlje
i postavljao mu saosećajna pitanja.

namirisane lezbejke promiču
hrom i svećice pale paklene misli
ponekad se pitam gde je
moj otac a znam da je njegov zdrav um
na odmoru s njim.
moja anoreksična devojka
bljuje od mržnje prema meni.
majka mi govori da slikam
na njenom platnu a otkinula mi je
ruke sačmarom koju
drži nategnutu u svojim rukama
uperenu u moje noge koje drhte
od straha pred dugoočekivanim putovanjem
u jerusalim.

„Pisac izgleda želi da iznese određene stvari o sebi nekome ko bi mogao da mu pomogne – što ne iznenađuje, reći ćete vi, s obzirom na to da je u psihijatrijskoj bolnici – i nema napretka, nema objedinjujućeg značenja, samo nepovezana i ponekad previše dramatizovana izjava. Želi da kaže nešto o tome da je bolestan i pokušava da prenese osobi koja mu pomaže, ali takve izjave nisu izuzetne niti književne; one postoje i u pisanju nehospitalizovanih ili nelečenih osoba koje boluju od shizofrenije, kao i u lošoj poeziji“.

(tumačenje Rotenberga, američkog psihijatra i psihoanalitičara)

Categories: Poezija Shizofrenija Zanimljivosti

Tags: ,

Tanka je linija između genijalnosti i ludila

Rub

Žena je usavršena.
Na njenom mrtvom

Telu osmeh uspeha,
Iluzija grčke neminovnosti

Lebdi u skutima njene toge.
Njena gola

Stopala kao da govore:
Toliko smo prošla, sad je kraj.

Sva mrtva deca sklupčana, po jedna bela zmija,
Svako oko svog malog

Bokala mleka, sada praznog.
Vratila ih je

U svoje telo kao latice koje se sklapaju
Oko ružinog cveta u tihom vrtu

Kad procure mirisi
Iz slatkog, dubokog grla noćnog cveta.

Mesec ni za čim ne treba da žali,
Dok zuri ispod svoje koštane kapuljače.

Navikao je na to.
Njegova crnina treperi i bolno se vuče.

~ Pesma Silvije Plat, napisana neposredno pre njenog samoubistva (1962) ~

Categories: Poezija Shizofrenija Zanimljivosti

Tags: , , , ,

Test o kome se najviše priča…

~ Roršahov test ~

Od svih ikada korišćenih psiholoških instrumenata, čuvene Roršahove kartice sa mrljama od mastila, su definitivno najviše puta „glumile“ na filmu. Svi smo mi u životu bar jednom gledali film u kome neki od junaka odlazi psihijatru i dobija kartice za koje treba da kaže na šta mu liče. Iako je dosta zastupljen i popularizovan van stručnih krugova, o njemu se ipak malo zna, u onom naučnom smislu. Reč je o vrsti projektivne tehnike koja ima veoma zanimljivu prošlost.

Istorijski presek

Dva pristupa su od značaja za pojavu i razvoj svih projektivnih tehnika, pa i Roršahovog testa:

• filozofija iracionalnosti (19. vek) – Karus, Eduard fon Hartman; filozofi u čijim radovima se po prvi put javlja ideja o nesvesnom

• psihoanaliza (20. vek) – uvodi novinu u psihologiju, ne svodi čoveka na ponašanje i svesno delanje, već otkriva skriveno.

Uticalo je i polje prirodnih nauka – u domenu teorijske fizike pokazalo se da postoje odstupanja od uniformnog ponašanja fenomena (Šredinger). Nije tačno da nadređeni entitet upravlja delovima – svi elementi utiču jedni na druge i vredi ispitivati polje delanja (teorija polja – ne princip da nešto utiče, već da sve utiče na sve). Polje je fenomen koji se sastoji od elemenata, ali ga ne određuju ti elementi, već specifične interakcije među njima.

Psiholozi su doveli u sumnju da se čovekovo ponašanje uniformno odvija, tako da su se pored objektivnih psihometrijskih testova javili i instrumenti izobrazni pomenutim tokovima. Vremenom su objektivne metode (upitnik, skale procene, testovi IQ…) postale preuske za kliničare jer u njima nije dolazilo do izražaja onog sto je individualno u ličnosti. Iza manifestnog se nalazi latentno. Pojedinac je u stalnoj interakciji i sa “spolja” i sa “unutra”.

Preteče Roršahovog metoda

Projektivni testovi su postojali i ranije. Od kada je čovek počeo da proučava nešto tražeći skriveni smisao – npr. Leonardo da Vinči je od svojih pomoćnika tražio da gledaju u oblake i kažu šta vide, te potreba da se na taj način nešto sazna nije nova.

U 19. veku, Justin Kerner , nemački psihijatar, sahvatio je da jedna igra može da se iskoristi u psihologiji, a to je BLOTTO – ljudi su pravili ili kupovali mrlje od mastila, skupljali se i govorili šta vide (poželjno je bilo u stihu). 1858. godine, Kerner je došao do uvida da u tome što ljudi produkuju ima raznih sadržaja.

Sa druge strane La Manša, Frensis Golton je razvio test asocijacija reči.

Jung je par decenija kasnije primetio da ispitanici menjaju instrument (test asocijacija) unošenjem afekata, iz čega je shvatio da se iza toga kriju bazični sačinitelji psihe – kompleksi. Time je počeo da se bavi 1902. godine.

Nesuđeni slikar Herman Roršah je slušao Jungova predavanja, zainteresovao se za ekstraverziju i introverziju i 1921. godine izdao “Psihodijagnostiku”, gde je po prvi put bilo reči o mrljama. Roršahov nadimak je bio Klex, što je nemačka reč za Blotto, jer se time igrao tokom celog školovanja.

Osnovne premise projektivnih tehnika

Rodonačelnik pojma projektivna tehnika je Lorens Frank (1939). On je tvorac projektivne hipoteze – ukoliko ispitanicima damo plastičan materijal, nedovoljno strukturisan, on će iskazati ono što je idiosinkratično. Svaki pojedinac živi u prirodnom svetu, pripada određenoj socijalnoj grupi, obavlja zadatke, koristi se obrascima i vrednostima, ali živi i u privatnom svetu koji se razvija putem iskustva. Frank smatra da privatni svet jedino možemo ispitati projektivnim tehnikama, jer tragamo za odstupanjem od norme, neuniformnom. Zanima nas otkrivanje neobičnog, individualnog načina organizovanja iskustva i osećanja.

Po Franku, ličnost je proces, niz operacija koje pojedinac organizuje u iskustvu i afektivno reaguje na različite situacije. Proces je dinamski, jer osoba pripisuje svoja značenja, smisao, organizaciju i obrasce spoljašnjem prirodnom i kulturnom svetu. U zavisnosti od interpretacije spoljašnjeg sveta, osoba investira afekte u njega i reaguje idiosinkratično. Upravo to se proučava projektivnim instrumentima, za razliku od objektivnih tehnika koje proučavaju podudarnost pojedinca sa normama.

Karakteristike projektivnih tehnika

Lindzi – zajedničko za projektivne tehnike:

1. radi se o neodređenim, nedovoljno strukturisanim dražima,
2. ohrabruje se holističko tumačenje ličnosti (ono što ispitanik pokaže podleže interpretaciji u vidu celovite slike),
3. ispitanici najčešće ne shvataju svrhu ispitivanja ,
4. dozvoljeno je i poželjno da ispitanik da veći broj odgovora i da postoji raznolikost u odgovaranju pojedinca,
5. “WIDE BEND” instrumenti, instrumenti širokog opsega – ispituju veliki broj varijabli i veliki broj ukrštanja (njihovih međusobnih odnosa),
6. razumna kratkoća ispitivanja,
7. odstupanje od svakodnevnog ponašanja i naučenih (naviknutih) odgovora – tražimo idiosinkratično.

Roter – osnovna obeležja projektivnih tehnika su:

1. u suočavanju sa nejasnim dražima, ispitanici su prisiljeni da nametnu svoju vlastitu strukturu i čineći to otkrivaju nam nešto o sebi,
2. draži su nestrukturisane, ali to je slab preduslov kod projektivnih tehnika, zato što ne postoji jednoobrazno objašnjenje šta je to nestrukturisano (slike sa osobama, prazan list hartije, itd. Ako npr. 70% ispitanika vidi leptira, šta je tu nestrukturisano?); da li je tehnika projektivna ili ne, zavisiće od vrste odgovora koju je ispitanik ohrabren da daje i toga kako objašnjava svoj izbor odgovora (npr. vidi leptira, ali kaže da ga on gleda prodorno i preteći),
3. projektivni instrumenti su indirektni, odnosno ispitanici do izvesne mere nisu svesni svrhe namene testa, skrivena je svrha ispitivanja (iako imaju svest da ono što će dati na testu ima neke veze sa njihovom (ne)prilagođenošću, nisu svesni značenja odgovora); nadamo se da će ispitanik upravo kroz indirektan postupak dati ono što se cenzuriše na objektivnim testovima,
4. postoji sloboda u odgovaranju, mogućnost bezgraničnog broja odgovora, za razliku od objektivnih testova,
5. interpretacija odgovora obuhvata veći broj varijabli, upravo jer je opseg odgovaranja veoma širok – interpretacija se može raditi na različitim nivoima, mogu se uključiti različite varijable.

Sumiranjem svega navedenog, projektivne tehnike odlikuje:

  • svojstvo draži – nestrukturisana;
  • instrukcija – u službi tehnike, specifična;
  • otvoren sistem odabira odgovora – od ispitanika se traži invencija, a ne selekcija;
  • od ispitanika se traži angažovano, spontano ponašanje;
  • instrumenti počivaju na teoriji projekcije;
  • instrumenti moraju počivati na nekoj psihodinamskoj teoriji koja će služiti za interpretaciju odgovora, da bi ih shvatili kao valjan pokazatelj ponašanja.

Nastanak Roršahovog metoda

Švajcarac Herman Roršah je 1921. godine izdao knjigu “Psihodijagnostika”, u kome je opisao osnove ovog metoda. On nije koristio izraz projekcija (pošto je ovaj izraz tek 30-tih godina skovan u Americi). Roršah je završio medicinu (psihijatriju) i radio je na jednoj klinici u Švajcarskoj. U to vreme su mrlje od mastila bile veoma popularan način zabave (gatanje, proricanje sudbine, itd.).

Roršahov učitelj bio je poznati psihijatar Ojgen Bojler. Roršah je završio psihoanalizu, ali te postavke nije koristio ni u pravljenju testa, ni u interpretaciji rezultata testiranja sa mrljama od mastila. Roršahov školski drug Gering je radio u obližnjoj školi i nekoliko puta koristio mrlje kao potkrepljenje ili nagradu (često je svojim učenicima davao da prave mrlje i uvideo da tako deca postaju kreativnija), te su se čak i najnemirniji đaci smirivali posle toga. Jednom prilikom deca su organizovala priredbu za psihijatrijske pacijente, pa su Roršah i Gering primetili da su pacijenti imali potrebu da daju odgovore na te slike, i da su se njihovi odgovori znatno razlikovali od dečijih. Tako se rodila ideja o mrljama kao dijagnostičkom sredstvu.

Posle istraživanja i korišćenja, Roršah se odlučio za set od 15 mrlja. Pokušao je da nađe izdavača, ali niko nije bio zainteresovan. Onda je Roršahov prijatelj, advokat, našao malu izdavačku kuću u Bernu koja je pristala, ali zbog finansijskog stanja izdavač je, na svoju ruku, izbacio 5 karata i poređao ih po svom nahođenju. Osim toga, i ahromatske boje (crna, siva) su dobile nijanse. Ispostavilo se da su karte iste dijagnostičke vrednosti, a senčenja su stimulisala neke kategorije pacijenata (depresivne) da se više i bolje projektuju.

Danas je u upotrebi 10 karata. Karte se štampaju na originalnim presama i koristi se ista hemijska formula za boje. Jedna štamparija je u Bernu, a druga u Americi. Redosled izlaganja kartica je fiksiran.
Roršah je smatrao da u osnovi ovog testa stoje perceptivne i aperceptivne sposobnosti ljudi, tj. da će ljudi suočeni sa vizuelnim stimulusom pokušati pomoću aperceptivnih procesa da ga sravne sa engramima (vizuelnim tragovima u mozgu; tj. pothranjenim informacijama u memoriji), odnosno da spajaju prema asocijativnim zakonima mrlje sa slikama koje pronađu u pamćenju. Vizuelne draži provociraju osobu da pronađe među svojim engramima one asocijacije koje će vezati za tu sliku. Osoba interpretira vizuelne stimuluse pomoću svojih asocijacija.

Roršah je umro pre nego što je razvio sistem tumačenja i interpretacije odgovora sa testa. Njegovi sledbenici (Liri, Bek, Herc, Klopfer, Rapaport, Goldštajne, Eksner, itd.) razvijali su sopstvene interpretativne sisteme za Roršahovu metodu. Danas su u opticaju 5 različitih sistema, a razlike se odnose na instrukcije, način sedenja (pored ili preko puta), kodiranje odgovora, način tumačenja odgovora, itd. Bekov i Klopferov sistem su najjača dva.

Džon Eksner uvideo je dobre strane Bekovog i Klopferovog sistema i zato je razvio obuhvatni sistem za interpretaciju : „Comprehensive System“, 1976. godine. Danas najveći broj psihologa i psihijatara koristi ovaj pristup. U ovom sistemu klijent sedi pored psihologa (da ne bi dobijao od njega neverbalne poruke) i u prvom planu mu je kartica, a ne ispitivač. Karte se nalaze van domašaja klijenta i daju se redosledom koji je ispisan na poleđini kartice. Meri se vreme od trenutka kada klijent uzme karticu do trenutka kada da odgovor. Instrukcija glasi: “Šta bi ovo moglo da bude?”. Ako klijent da samo jedan odgovor, treba ga pitati šta bi još to moglo biti. Ispitivanje se prekida nakon 6 odgovora na jednu kartu. Svaki odgovor se beleži od reči do reči, a pišu se i komentari koje klijent daje između.

Categories: Metode i tehnike Nauka

Tags: , , ,

Kako prepoznati manipulatora

Često smo u životu bili u situaciji da se osećamo izmanipulisano od strane nekoga, a da to nismo umeli jasno da definišemo. Takođe, mnogi od nas u svakodnevnom životu koriste različite tehnike manipulisanja, a da toga nisu ni svesni. Tekst koji sledi će vam pomoći da detektujete, kako manipulatore iz vašeg okruženja, tako i vlastite manipulativne postupke.

Definisanje manipulativnog ponašanja

Hare navodi varanje/manipulaciju kao jedan od indikatora psihopatije u svojoj PCL-R skali i definiše je kao direktno korišćenje obmana, prevara, intriga, manipulacija, pronevera da bi se došlo do željenog cilja (novca, seksa, statusa, moći, i sl.). U poređenju sa patološkim laganjem koje je takođe na njegovoj listi indikatora, manipulaciju karakteriše još izraženija hladnokrvnost, samouverenost, drskost i bezobzirnost prema žrtvi. Manipulativne osobe odlikuje nedostatak obzira za osećanja i patnju žrtava, a glavni cilj manipulacije je eksploatacija žrtve.

Bowers (2003) definiše manipulativnost kao „aktivnost kojoj je namena postizanje željenog cilja (normalnog, simboličkog ili realnog) uz upotrebu prevare, prinude i lukavstva, bez obzira na potrebe i interese onih koji se u tom procesu koriste.

Gunderson (1984) definiše manipulaciju kao „onaj napor putem koga se skrivene namere koriste za kontrolu ili dobijanje podrške od značajnih drugih“.
Neki autori klasifikuju manipulaciju kao tip skrivene ili indirektne agresije, pri čemu je agresivnost maskirana (Kaukianinen et al., 2001.)

Dodatni problem u definisanju manipulativnog ponašanja je taj što se pod ovim terminom u literaturi podrazumevaju veoma različiti oblici ponašanja: od bulinga, zastrašivanja, fizičkog zlostavljanja, građenja specifičnih odnosa, zapovedanja i laganja, korišćenja prevara radi ličnog dobitka bez brige za žrtvu, pretnji i zvaničnih žalbi ukoliko nije ispunjen očekivani zahtev (Bowers, 2003). Kliničari koriste ovaj pojam kao nadređenu kategoriju u koju se smeštaju svi moralno pogrešni načini interakcije.

Komunikacione strategije koje se koriste prilikom manipulativnog ponašanja

1. Pitanje maskirano u izjavu – Manipulatori ne vole da postavljaju pitanja jer to može značiti za njih da gube kontrolu, zato radije koriste maskirana pitanja:
– „Pitam se zašto…“
– „Možda možeš…“
– „Voleo bih da možeš…“
– „Pretpostavljam da nameravaš da…“

2. Davanje lične izjave i pretvaranje da je nečija tuđa – Ovo dozvoljava manipulatoru da svali krivicu na drugoga, time što ne preuzima odgovornost za sopstveno mišljenje:
– „Pitamo se da li bi ti…“
– „Oni kažu da si…“
– „Ona misli da si…“
– „Svi misle da ti…“

3. Poigravanje krivicom – Manipulativni ljudi koriste izjave kojima postižu da se drugi osećaju krivim što čine ili ne čine nešto:
– „Da me voliš ti bi…“
– „Svi znaju da…“
– „Svaka pristojna osoba bi…“
– „Znao sam da ćeš to reći…“
– „Zar ne možeš da podneseš šalu?“
– „Mislio sam da je to ono što želiš“.

4. Konfrontirajuće izjave – Ove izjave manipulator koristi da bi osobu stavio u odbrambeni položaj; osoba se brani tako da na kraju i nije svesna da to čini:
– „Zašto ti uvek…“
– „Da li očekuješ da ja …“
– „Ne mogu da verujem da bi…“
– „Rečeno mi je da…“
– „Mislio sam da planiramo da…“
– „Zašto ja moram da…“
– „Da li mi ti to govoriš da…“
– „Mislio sam da smo se složili da…“
– „Kako si mogao…“
– „Zašto nisi…“
– „Da li si me čuo?“

5. Tretman tišine – Manipulativni ljudi mogu prestati da pričaju i čekati koliko osobi treba dok „ne pukne“; na taj način uspostavljaju kontrolu.

6. Bezizlazna pitanja – Manipulator postavlja pitanje u kome izgleda da postoji izbor odgovora ali je zapravo odgovor unapred izabran od strane manipulatora:
– „Zar nisi srećan što…“
– „Da li želiš plave ili crvene cipele?“
– „Da li si prestao da tučeš svoju ženu?“

7. Korišćenje laži:
– osoba menja temu konverzacije
– osoba dodaje nepotrebne detalje u eksplanaciji, i sl.

manipulation-oblige

Taktike manipulisanja

1. Poricanje – ili taktika igranja žrtve; osoba se oseća nelagodno da manipulatora optuži za nešto
2. Selektivno neobaziranje – taktika glumljenja zaboravne osobe
3. Racionalizacija – taktika davanja uverljivih opravdanja
4. Diverzija – taktika zaobilaženja, menjanje teme
5. Laganje
6. Skriveno zastrašivanje
7. Ponižavanje
8. Nipodaštavanje žrtve
9. Igranje uloge žrtve
10. Igranje uloge sluge
11. Zavođenje, laskanje, šarmiranje
12. Okrivljavanje drugih
13. Minimizacija
14. Pretnje i ucene

Upitnik za procenu manipulativnog ponašanja

Odgovori: da, više da, više ne, ne

Pitanja:

1. Da li deliš ljude na slabe i jake?
2. Da li imaš osećaj da je svet pun sivih, nezanimljivih i dosadnih ljudi koji su za tebe svi isti?
3. Da li misliš da postoje dela ili radnje, koje se ne mogu zaboraviti niti oprostiti?
4. Da li imaš osećaj da voliš svog partnera najviše onda kada je daleko od tebe?
5. Da li ti se desilo da ti osoba koja te je izuzetno privlačila posle nekog vremena izgleda potpuno beskorisno i ineinteresantno?
6. Da li si tip osobe kojoj gotovo da ne trebaju prijatelji, ali ima puno poznanika?
7. Da li imaš običaj da prestaneš sa određenom aktivnošću kada u tome ne možeš biti dobar kao što si nameravao, ili bolji od drugih?
8. Da li se slažeš da svi treba sami da rešavaju svoje probleme i da ne uznemiravaju druge sa njima?
9. Da li se diviš jakim ljudima ili autoritetima?
10. Da li misliš da je vredno izviniti se za zajednički nesporazum (npr. nenamerno guranje) ili reći „hvala“ za sitnu uslugu (npr. podizanje stvari koja je pala na pod)?
11. Kada napraviš grešku, da li se ponašaš kao da se ništa nije desilo?
12. Da li je tvoje osećanje razočarenja nesrazmerno realnom gubitku kada nešto nije ispalo onako kako si ti to zamislio?
13. Da li si zadovoljan kada dobiješ neki beskoristan i nepraktičan poklon, takozvano „sitno zadovoljstvo“?
14. Da li slediš pravilo: Sve ili ništa?
15. Da li imaš osećaj da si često razočaran drugim ljudima?
16. Da li imaš osećaj kao da živiš dva života – jedan lep, pred drugim ljudima i jedan tužan i mračan, unutra?
17. Da li imaš osećaj da je sve rezultat napornog rada, da se ništa ne može dobiti džabe i da za sve moramo da se borimo i da zaslužimo?
18. Da li misliš da imaš nisko samopoštovanje?
19. Da li misliš da ima previše rutine, plitkih dnevnih aktivnosti, za koje smatraš da su skoro nepotrebne?
20. Da li imaš osećaj da je tvoj život nužnost, da ga samo proživljavaš?
21. Da li si sklon da se kaješ za propuštene prilike, na primer da razmišljaš šta bi se desilo da si reagovao drugačije u istoj situaciji?
22. Da li imaš nešto protiv kompromisa?
23. Da li si toliko iskren da odbiješ neki poklon ako misliš da ti ne pristaje ili ako ti se ne sviđa?
24. Da li tvoji odnosi sa drugima skaču os ekstrema do ekstrema pre nego što su u srednjim granicama?
25. Da li imaš osećaj da drugi imaju više sreće sa svojim partnerima, decom? Da li oni sa njima bolje napreduju nego ti?
26. Da li imaš osećaj da imaš malo jakih emocija koje bi te potpuno iscrple?
27. Da li razmišljaš o svemu što bi mogao da imaš da je tvoj život tekao drugim putem?
28. Da li misliš da su ljudi oko tebe nezahvalni?
29. Da li smatraš da većina ljudi misli samo na sebe i potraži druge samo kada im je potrebna pomoć?
30. Da li se osećaš loše kada su ti drugi zahvalni i veličaju te?
31. Da li postoji primetna razlika u tvom ponašanju kod kuće i u društvu?
32. Da li za tebe drugi gube privlačnost u trenutku kada počinju da ti se umiljavaju nakon što su te par puta odbili?
33. Da li misliš da si jaka osoba?

Autor upitnika: Klimeš, J.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: ,

Da li brinuti oko dečjih laži?

Laganje, kao neistinito prikazivanje stvarnosti može se podeliti u tri vrste: nedužno laganje, mitomanstvo i prestupničko laganje (Freud, A., 1966).

Mlađe dete, koje zbog nedovoljne razvijenosti saznajnih procesa i nedovoljnog razlikovanja stvarnog od nestvarnog, po pravilu netačno prikazuje stvarnost. Njegov doživljaj događaja ili njegova zamišljena priča deluju mu kao istinite i ono ih saopštava naivno i dobronamerno kao nedužnu laž.

Na starijem uzrastu, sa razvojem ličnosti, dete počinje da razlikuje stvarno od nestvarnog i uskoro njegova istina postaje realnija i opštija. Cilj laganja na ovom uzrastu jeste da se nepoželjna iskustva i doživljaji nadoknade izmišljenim i za njega uvek poželjnim sadržajima. Tako su ovi, mitomanski sadržaji, u službi borbe protiv ličnog razočarenja i osujećenja. Ovde laž nema funkciju pribavljanja određene koristi i nije uperena protiv drugoga.

Ako se laže s predumišljajem i sa ciljem da se pribavi manja ili veća materijalna ili moralna korist ili izbegnu nepoželjne posledice i kazne za svoja dela, reč je o prestupničkom laganju. Upravo ovaj tip laganja predstavlja jedan od indikatora poremećaja u ponašanju, koji se razmatraju kao predvorje u razvoju psihopatskog sklopa ličnosti.

Na ovom mestu važno je napraviti distinkciju između prestupničkog laganja koje je sastavno obeležje poremećaja u ponašanju, sa jedne strane, i patološkog laganja, sa druge.

Patološko laganje ili pseudologia fantastica se kao fenomen razmatra u Engleskoj literaturi poslednjih 50 godina. Pregledom 72 relevantne studije slučaja, koje su prikupljene od strane 26 istraživača, počevši od prvih opisa ovog fenomena iz 1891. godine, uočava se da se patološko laganje razlikuje od drugih tipova laganja.

Nalazi pomenutih studija sugerišu nekoliko diferencijalnih karakteristika patološkog laganja:
1) priče nisu u celosti neistinite i često su bazirane na matrici istinitih događaja
2) priče su postojane, odnosno osoba ih uporno ponavlja kao da su istinite
3) priče nisu ispričane radi ličnog profita per se i imaju kvalitet samo-veličanja
4) priče se razlikuju od deluzija (obmana) po tome što u trenutku kada je osoba konfrontirana sa činjenicama ona može prepoznati neistinitost sopstvenih tvrdnji (izostaje derealizacija, tj. distorzija realnosti koja je deo kliničke slike psihotičnih osoba)

Sve nabrojane karakteristike patološkog laganja mogu se pripisati i laganju koje srećemo kao obrazac u poremećajima ponašanja, izuzev treće navedene odrednice koja se mora uzeti sa rezervom. Naime, za razliku od kliničke populacije kod koje laganje uglavnom ima kvalitet prisilne radnje, u kontekstu poremećaja ponašanja, pa posledično i psihopatije, laganje pored toga što psihopati obezbeđuje dokaz da su sposobniji od drugih (tj. ima intrinzičku vrednost) češće ima za cilj sticanje profita, odnosno lične koristi (bilo materijalne ili psihološke – materijalna korist, seksualni motivi, status i sl.). To je ujedno i jedna od glavnih osa razlikovanja. Patološko laganje u psihijatrijskom smislu, se češće vezuje za osobu, a ne za situaciju, nema eksterne, odnosno posledične koristi i uglavnom je nesvrhovito, dok laganje kao vid poremećaja u ponašanju u podlozi ima sticanje određene koristi za osobu koja laže.

Prestupničko laganje pominje se kao indikator poremećaja u ponašanju, odnosno rane psihopatije, od strane raznih autora. Tako npr. Cleckey (1941) u svojoj listi od 16 indikatora psihopatije navodi neiskrenost, odnosno sklonost stalnom laganju.

I u DSM-IV (1994) se precizira da je laganje kao jedan od indikatora antisocijalnog poremećaja ličnosti takvog karaktera da se definiše kao neiskrenost, tj. varanje radi ostvarivanja profita. U kriterijumu br. 3 se navodi da ovakve osobe ponovljeno lažu, iskorišćavaju, varaju i zloćudno postupaju sa drugima, posebno sa strancima.
Hare u svom PCL-R modelu za procenu psihopatije navodi sklonost laganju kao jedan od indikatora i definiše ga na sledeći način:
„laganje može biti umereno ili preterano; u umerenoj formi oni će biti lukavi, prepredeni, prevejani, tajanstveni i bistri; u eksteremnoj formi, oni će biti varalice, lažovi, podmukli, beskrupulozni, manipulativni i nepošteni“.
Laganje je obrazac koji se sreće i u normalnoj populaciji, te je neophodno napraviti razgraničenje između laži kao povremenog sredstva u komunikaciji normalnih ljudi sa jedne strane, i laganja kao obrasca koji je poprimio patološke odrednice, i može se sagledati kao jedan od indikatora poremećaja u ponašanju, sa druge strane.

• Kriterijumi za prepoznavanje prestupničkog laganja:

1) UZRAST: laganje se definiše kao poremećaj u ponašanju ukoliko je počelo na ranom uzrastu (pre 13. godine);
2) STEPEN SVESNOSTI: ukoliko je osoba svesna da daje lažne izjave;
3) PERZISTENTNOST: ako osoba perzistentno laže i konstantno ponavlja svoje leži kao da su one istinite;
4) UČESTALOST: ukoliko osoba veoma često laže čak i kada za to nema povoda;
5) INTENZITET: ukoliko je laganje velikog intenziteta, tj. ukoliko laži uzrokuju izrazito negativne posledice po druge (tj. nisu bezazlene) i ukoliko su u pitanju „krupne“ laži;
6) OBIM: ukoliko laganje obuhvata širok opseg tema i nije fokusirano samo na određene informacije;
7) SLOŽENOST: ukoliko su laži kojima se osoba koristi pretežno složene i predstavljaju brižljivo uklopljen sistem koji je u osnovi baziran na istinitom događaju, ali je preinačen u korist onoga ko laže;
8) NAMERA: ukoliko postoji unapred definisana namera (iako se i laži koje nemaju eksplicitnu nameru mogu tumačiti kao znak patološkog laganja ali blaže forme);
9) FUNKCIJA: ako je funkcija laži pribavljanje koristi, izbegavanje kazne ili obaveze, ili lično zadovoljstvo koje proističe iz osećaja superiornosti nad onima koji su obmanuti;
10) SUBJEKT OBMANE: ukoliko su subjekti obmane osobe od kojih će osoba koja laže ostvariti profit, bilo da su one poznate ili ne osobi koja laže;
11) STEPEN RAFINIRANOSTI: ukoliko su laži suptilno zamaskirane predstavljaju rafiniraniji i potencijalno opasniji indikator poremećaja u ponašanju;
12) STEPEN UBEDLJIVOSTI: ukoliko osoba laže sa lakoćom, „prirodno“ i pritom deluje veoma ubedljivo;
13) STEPEN SMIRENOSTI: ukoliko je osoba u trenutku kada je njena laž razotkrivena mirna i staložena i ne odaje utisak uznemirenosti;
14) STEPEN POSTOJANOSTI: ukoliko i po razotkrivanju laži osoba nastoji da uveri druge u istinitost svog iskaza i nastavlja da iznalazi opravdanja.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , ,