Definiši poremećaj!

Tokom snimanja materijala za jednu emisiju voditelj me je upitao kako bi definisala poremećaj. Pitanje je bilo ozbiljno, pa sam mu ozbiljno odgovorila kako ga radije ne bih definisala. Bio je iznenađen, jer je za očekivati da jedan psihoterapeut mora imati ovakav odgovor. Zato je uporno nastavio dalje.

Nisam siguran da Vas razumem, ne možete ili nećete? Ne, nije to u pitanju, jednostavno ne znam kako. Da bi definisala poremećaj, moram najpre znati šta je normalnost. A iskreno rečeno, nisam baš sigurna ni da li to znam. Obično su u ponudi veoma neprecizne i cirkularne definicije – normalnost je odsustvo patologije, a patologija je statistički značajno odstupanje od normalnosti. I šta sam Vam sada rekla, ništa! U prevodu, to je kao da sam Vam rekla da si zdrav ako nisi bolestan, a bolestan si ako je očigledno da nisi zdrav. Ne može se jedan pojam definisati preko odsustva, preko onoga šta on nije, moramo videti šta on zapravo jeste. A šta normalnost jeste, škakljivo je pitanje.

Šta hoćete da kažete, kako ne znamo šta je normalnost?, mešavina zaintrigiranosti i rasrđenosti titrala je u glasu voditelja. Pa lepo, mirno sam nastavila, normalnost ljudi izjednačuju sa onim što je uobičajeno, što je prosečno, dakle ono što je u skladu sa ponašanjem većine. Onda bi poremećaj bio svako odstupanje od tog proseka.

Dobrooo, pa gde je tu problem?, pomno me je pratio voditelj. Evo najprostijeg primera, rešila sam da stvar maksimalno ogolim. Uzmete Zoricu Brunclik, koja se jednog dana pojavi na sceni sa njenom čuvenom ciklama kosom. Složićete se da ta boja nije uobičajena i svakako nije prosek. Pa opet, niko to ne doživi nenormalnim, ponajmanje ludim. Dakle, jednoj estradnoj umetnici je dozvoljeno da u rok službe zakorači izvan proseka i bude jednostavno zanimljiva. Uzimo da to sada ponovi neki profesor, muškarac, srednjih godina, koji predaje na ozbiljnom fakultetu. Dolazi on tako jedan dan ofarban u ciklama i nonšalantno započinje predavanje. Šta mislite, šta bi ljudi pomislili? To bi sigurno bio znak da je potpuno otišao u aut. Ljudi bi se okretali, neki uplašeni, neki zabrinuti, neki puni sažaljenja. I sve je to načelno u redu, da normalnost i patologija zavise i od konteksta u kome nastaju. Sve dok ti konteksti za sobom ne povlače neke diskriminatorne implikacije.

Ne razumem o čemu govorite, delovao je sada zbunjeno voditelj. Pa ovako, kada bi se celokupan kontekst uzimao u svakom slučaju ponaosob, stvar bi bila još i pravedna. Mogli bi da kažemo da je naša procena ko je lud a ko nije, veoma istančana i osetljiva. Ovako, konteksti odvajaju čitave grupe ljudi i vrše diskriminacije po raznim osnovama – polnoj, političkoj, rasnoj, statusnoj… U ovom mom primeru, da je na fakultet došla žena, profesorka, ofarbana takođe u ciklama, ne bi bilo nekog većeg problema. Nazvali bi je možda lujkom, i sve uvili u kontekst njene ekscentričnosti ili klimakteričnog perioda kroz koji prolazi. Ali svakako ne bi bila luda, niko je se ne bi plašio, niti bi izazvala sažaljenje. Znači, čitavom jednom polu je dozvoljeno da ovako eksperimentiše sa vlastitim izgledom, dok bi pripadnici “jačeg” pola u istoj situaciji bili kategorisani kao s uma sišavši.

Primer je možda banalan, ali takvih primera je, kroz istoriju definisanja pojmova normalnosti i patologije, nažalost mnogo. I svi ti primeri svedoče o obilju počinjenih diskriminacija – samo žene su dobijale dijagnozu histerije (muškarci ne), samo crnci su dobijali dijagnozu drapetomanije (ostale rase ne), samo pripadnici višeg staleža su dobijali dijagnozu kleptomanije (a siromašni su smatrani običnim lopovima), samo politički opozicionari su dobijali dijagnozu metafizičke intoksikacije (a oni ZA vladajući režim nisu), i tako dalje i tako bliže.

I dobro, kako bi ste Vi onda raščivijali ovaj problem? Možete li da nam ponudite bolju definiciju poremećaja, neutralniju?, optimistično je nastupio voditelj. Kao što rekoh na početku, radije ne bih, ostaviću to nekome pametnijem od mene… Ozbiljna je to igra!

Categories: Ispovesti Istorija psihijatrije

Tags: , , , , ,

Terapijski rad sa nepoznatim – Anksioznost i panični napadi

Kada dolaze na psihoterapiju ljudi obično znaju zašto su tu i poznato im je na čemu treba da rade, bilo da je reč o emocijama, komunikaciji, socijalnim odnosima, organizaciji, donošenju odluka, itd. Ali postoji čitava jedna oblast koja obuhvata rad sa nepoznatim, u koju spadaju anksioznost i panični napadi.

Za razliku od straha, koji ima realnu osnovu, kao i spoljni objekat na koji je usmeren, kod anksioznosti i paničnih napada u pitanju je borba sa nepoznatim. Mehanizam nastanka je donekle sličan kao i kod “običnih” strahova – postoji situacija u kojoj nas napadne pas i zbog tog iskustva sledeći put strahujemo kada u daljini ugledamo psa. Iščekujemo negativan ishod, čak i kada je pas na uzici ili prilično malen i bezazlen. Naše iskustvo je jače od svih naših racionalizacija i pokušaja umirenja. Tako je i sa panikom – gušenje, vrtoglavica i osećaj da ću umreti nastupe na radnom mestu, a nakon tog iskustva više nikada nismo isti. Ušli smo u začaranu mrežu strahovanja, gde ovo naše iskustvo rađa novi strah da će se događaj ponoviti.

Dobro, a šta su onda razlike, ako je mehanizam isti?

Prvo, strah od psa ima realnu osnovu, ima opasnih pasa; u tom smislu ovakav strah je racionalan. Sa druge strane, od paničnog napada niko nije umro, niko se nije ugušio; dakle, njegov karakter je iracionalan.

Drugo, strah se uvek vezuje za konkretan objekat, za ono što postoji, što je opazivo, kao što je to u ovom primeru pas. Panični napad se isprva desio na poslu, sledeći put u prodavnici, a zatim i kod kuće, te kancelarija nije okidač sama po sebi. Ovde objekta nema, već je strah nejasan, nedovoljno strukturisan i fluidan.

Treće, strah ima veoma važnu evolutivnu funkciju, on priprema organizam za reakciju bekstva ili borbe u predstojećoj opasnosti. U tom smislu on je jedna korisna emocija zadužena za naš opstanak. Tradicionalno se smatra da anksioznost i panični napadi to nisu, da oni čoveka preplavljuju, iscrpljuju i parališu. I da su kao takvi, nedvosmisleno štetni.

U konstruktivističkoj psihoterapiji anksioznost se definiše kao “svest o tome da događaji sa kojima je osoba suočena leže van područja primene njenog sistema konstrukata” (Kelly, 1955). Dakle, osoba oseća da nema strukturu da osmisli novi događaj, sa takvim nečim se nije ranije susrela, nema to u iskustvu, pa ne zna kako da događaj obradi, te se javlja jedna sveopšta konfuzija.

Vidimo da je osnovna nit razlikovanja straha kao osnovne emocije, od anksioznosti i paničnih napada upravo poznatost, odnosno nepoznatost sadržaja koji izazivaju osećaj straha.

Kako onda raditi sa nepoznatim? Šta bi bio najbolji smer?

Po ugledu na iskustva sa običnim strahovima, ljudi obično pribegavaju sličnim rešenjima – beže (tj. pokušavaju da se udalje od ovakvih osećaja kroz negiranje datog iskustava, bavljenje drugim stvarima, konzumaciju alkohola i slično) ili se bore (tj. shvataju ovo svoje iskustvo kao najvećeg neprijatelja, pa ili piju lekove da bi ga pobedili ili namenski provociraju svoje strahove ulazeći u potencijalno rizične situacije). Međutim, terapijska ideja je sasvim drugačija.

Kao i u životu, i ovde je lakše suočiti se sa neprijateljem ako ga poznaješ, ako mu znaš slabe strane, ako možeš da mu predvidiš sledeći korak. Čovekov najveći neprijatelj je zapravo nepoznato, njega se od vajkada najviše bojimo, jer ne možemo da ga osmislimo, da mu pridamo značenje, pa izaziva nesigurnost i bojazan. Zato je ideja odustati od borbe i upustiti se u dosta taktičniji pristup – učiniti nepoznato poznatim, familijarnim, bliskim, pa time i manje pretećim.

Kako se to postiže?

Kada ljudi otkriju novi kontinent daju mu ime, kada naprave novu stvar takođe je prvi korak imenovati je, kada se rodi dete ono se takođe obeleži imenom. Ime upravo služi tome da nam se nešto novo ne čini više stranim. Zato, umesto da pustimo da nas obuzme panika i svi njeni propratni simptomi (gušenje, lupanje srca, klecanje kolena, zujanje u ušima, nesvestica, zamućenje vida, osećaj depersonalizacije i derealizacije…), možemo za početak imenovati ovaj osećaj.

Svako ko se nosi sa anksioznošću ili paničnim napadima zna da je kombinacija simptoma koje proživljava jedinstvena i da je njegov osećaj jedno privatno, specifično iskustvo. Ono ga može asocirati na nešto i u vezi sa njim se mogu kreirati različite metafore. U jednoj grupi samopomoći, ljudi su bili jako kreativni u davanju imena svojim strahovima – Osveštenko, Dambo, Tanasije, Strahinja,… Ograničenja u pogledu kreativnosti za davanje imena praktično ne postoje. Imena mogu biti klasična ljudska imena, izmišljena imena, nazivi prirodnih pojava, imena mističnih bića, itd., sve dok vas na neki način podsećaju na stanje koje vam se dešava.

Sledeći korak koji nas još više približava osećaju bliskosti i poznatosti je vizuelizacija osećaja. Ideja je zamisliti svoj strah u vidu nekog bića ili pojave. Vizuelno ga predstaviti u glavi do u tančina. Dakle, ako je u pitanju osoba, kako ta osoba izgleda, kog je pola, kakvu ima frizuru, kako je obučena, kako se ponaša, koju boju voli. Ako je u pitanju biće, da li je to neko već poznato biće ili naša lična kreacija, kako izgleda, šta su mu glavne karakteristike, ima li neke posebne moći… Bogatsvo detalja kojim je problem vizuelizovan omogućava progresivno sve veći osećaj poznatosti. Dodatno nam u tome može pomoći i crtanje ove “osobe” na papiru. Time je naš unutrašnji užas sa kojim se suočavamo eksternalizovan, učinjen vidljivim, opazivim, baš kao i onaj pas sa početka naše priče. Praksa pokazuje da crteži strahova imaju umirujući efekat – osim što nam strahovi deluju bezazlenije, mogu nam biti i komični, ili čak tužni.

Sada nas više iz mraka ne progoni neki jezivi osećaj, već osoba/biće/pojava, koja ima svoje ime i znamo kako izgleda. Već u startu to umanjuje intenzitet strahovanja, koje je ranije imalo neslućene razmere.

Kada smo “upoznali” svoj strah, kao i u uobičajenom sledu događaja, sada sa njim možemo ući u interakciju, uspostaviti kontakt, a ne pasivno čekati da nam dođe i biti nemoćni pred njegovim naletom. Ovaj korak naziva se otvaranje dijaloga sa strahom. Dakle, kada se strah iznenada javi, potrebno je smireno se sa njim suočiti, “pozdraviti ga” njegovim imenom, zatvoriti oči i zamisli ga, a onda pokrenuti komunikaciju i to takvu da po svom karakteru nije neprijateljska. Strahu se ne kaže idi, beži, ne vraćaj se! Već se pita zašto si ovde, šta želiš da mi poručiš? Po analogiji sa realnim strahovima koji imaju zaštitnu funkciju, sada i ovi, osmišljeni strahovi, više nisu nehomogeni nalet loših osećaja koji dolaze bez povoda, već opominjući osećaji, koji takođe imaju zaštitnu funkciju. Oni se obično javljaju u trenucima kada je po osobu postalo pogubno da živi život kakav je do tada živela, i u tom smislu su simbolička poruka da nešto u životnim navikama ili stilu života treba da se menja (npr., da se adekvatnije prazne emocije, da se kaže ono što se misli, da se postave jasnije granice u odnosima, da se prevaziđe neki emotivni gubitak, da se bolje organizuje vreme, da se bolje strukturišu obaveze i aktivnosti, da se efikasnije donose odluke, da se “završe” neke priče, da se “raskrsti” sa osećajem krivice, itd.).

Zato, dokle god svoje strahove držimo na distanci i doživljavamo kao spoljne neprijatelje koji napadaju i žele da nas ugroze, ne dajemo im šansu da nam izuste neku važnu životnu mudrost. Oni imaju razloge svog nastanka i iako se čine besmislenim i katastrofičnim, njihova “poseta” je u krajnjoj instanci dobronamerna. Upravo svojim negativnim nabojem, oni parališu osobu i ne daju joj da nastavi da se ponaša i živi kao do sada, jer kada bi tim putem nastavila, ishod bi verovatno bio još maligniji.

Budite otvoreni prema svojim strahovima jer, oni su ipak deo vas!

Ovde možete pogledati dodatni materijal o tehnikama i preporukama za suzbijanje anksioznosti i paničnih napada.

Categories: Anksioznost, panični napadi i fobije Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , ,

Zašto moje dete opet mokri u krevet?

Mnoge mame postanu veoma uznemirene u trenucima kada shvate da njihovo dete, koje je odavno savladalo postupak mokrenja u nošu, odjednom počne ponovo da se umokrava. Svake noći, ritual se ponavlja. Postelja je mokra. Zabrinute mame počinju da ulaze u začarani krug samooptuživanja i preispitivanja gde su možda pogrešile. Da ne bi ostalo na tome, pročitajte tekst koji vam može dati korisne smernice za prevazilaženje ovog problema.

Osnovna obeležja noćnog mokrenja

Noćno mokrećenje ili enureza je ponavljano, nevoljno mokrenje tokom dana ili noći u krevet ili odeću na uzrastu nakon 4. ili 5. godine kad bi osoba već trebala da kontroliše mokrenje. Dijagnoza enureze se postavlja ako se nekontrolisano mokrenje pojavljuje redovno (barem dvaput nedeljno) tokom dužeg razdoblja (par meseci).

Enureza spada u poremećaje navika i kontrole impulsa. To su specifični poremećaji ponašanja koji se karakterišu ponavljanim postupcima koji nemaju jasnu racionalnu motivaciju (patološko ponašanje je povezano sa impulsima koje osoba ne može da kontroliše).

Enureza je fiziološka pojava kod dece do 3 godine; pojava enureze nakon uzrasta od 3 godine je patološka pojava (dete već do 15-og meseca života uspeva delimično da nadzire dnevno mokrenje, oko druge godine uspeva potpuno da nadzire dnevno mokrenje, a krajem treće ili četvrte godine i noću).

Enureza u kontekstu socijalne integracije

Akcenat se pomera sa razmatranja enureze kao patološke pojave (psihijatrijski pristup; medicinski model) na razmatranje enureze kao ponašanja koje vodi nemogućnosti ili lošijem socijalnom prilagođavanju osobe (pristup socijalne integracije; socijalni model). U središtu zanimanja nije poremećaj, već osoba i nivo njene integrisanosti u širu zajednicu. Stoga, interesovanje se preusmerava sa istraživanja dubine patologije na istraživanje posledica koje dato ponašanje (enureza) ima po osobu, u smislu smanjenog nivoa adaptacije na zahteve sredine (školske, porodične, socijalne/vršnjačke).

Učestalost

  • Nakon četvrte godine umokrava se čak 15% dece.Na uzrastu od 5 godina enureza se javlja kod 7% muške i 3% ženske dece.
  • Na uzrastu od 10 godina kod 3% muške i 2% ženske dece.
  • Na uzrastu od 18 godina učestalost je svega 1% populacije (oko 1% dečaka i 0.5% devojčica – Shaffer, 1977).
  • Učestalost je nešto veća kod dečaka nego kod devojčica (Kovačević, 1977).
  • Noćno umokravanje je dva puta češće od dnevnog, a tri puta od udruženog.

Podela

1) Enureza se deli na primarnu i sekundarnu

Primarna enureza je naziv za nekontrolisano mokrenje kod deteta koje nikad nije uspostavilo kontrolu mokrenja.
Sekundarna enureza još se naziva regresijska, a nastaje naknadno, nakon što je neko vreme postojala kontrola mokrenja. Najčešće se javlja na uzrastu od 5-8 godina.
Primarno mokrenje je češče od sekundarnog (80% prema 20% na uzorku enuretičara)

2) Podela prema ritmu umokravanja:

1 – svakodnevno
2 – retko
3 – nepravilno, vremenski neravnomerno raspoređeno (češće kod starije dece)
4 – isprekidano i neravnomerno (nailazi prolazno nakon dužih „suvih“ vremenskih razmaka)

Uzroci

Uzroci enureze mogu biti  biološki, emocionalni, socijalni i organski.

  • Biološki uzorci odnose se na porodičnu sklonost ka enurezi. Oko 75% dece sa enurezom ima rođaka u prvom kolenu koji ima ili je imao isti poremećaj.
  • Emocionalni uzroci su reakcije na neugodne događaje kao što su smrt u porodici, razvod braka roditelja, rođenje brata ili sestre, promena škole, boravak u bolnici itd. Kod ovih se događaja često javlja tzv. privremena regresija – dete se “vraća” u ranije razdoblje detinjstva.
  • Socijalni uzroci odnose se na proces sticanja navike kontrole mokrenja, odnosno na neprimerene postupke detetove okoline pri vežbanju kontrole nužde. Nasilni, prestrogi i netolerantni postupci poput “dresure” će kod neke dece izazvati podsvesni protest u obliku upornog noćnog mokrenja. Isto tako i zanemarivanje potreba deteta i nezanimanje za pokušaje uspostavljanja kontrole mokrenja može uzrokovati enurezu.
  • Organski uzroci podrazumevaju postojanje bolesti mokraćnog sistema. Organski je uzrok prisutan kod manje od 9% dece.

Kako rešiti problem noćnog mokrenja?

Roditelji bi trebalo da imaju u vidu da deca veoma retko ili skoro nikada ne piške noću u krevet namerno. Umesto da dete kritikuju, ili mu prete batinama, bolje je da ga ohrabre, pruže pozitivnu podršku i veru da će uskoro prestati to da radi. Neophodno je da se roditelji dece koja mokre pridržavaju nekih uputstava. Posebno trebaju obratiti pažnju na konzumiranje tečnosti pre spavanja, potrebno je ohrabriti dete da piški pre spavanja, pohvaliti dete kada se ujutru probudi suvo, izbegavati bilo kakvu vrstu kažnjavanja, buditi dete tokom noći da piški, konsultovati se sa lekarom i ukoliko ima potrebe, pružiti detetu adekvatnu terapiju.

Neka deca nisu dovoljno motivisana da se sama leče. Ona navode da im ne smeta što je postelja mokra. Da bi se motivisala na saradnju i samopomoć, roditeljima se savetuje da ih nateraju da svakog jutra sama promene svoju posteljinu. To nije kazna i ne treba je u vidu naredbe i prekora nametati detetu. Treba ga zamoliti da samo uradi ovaj posao, a kada mu to dosadi, može se desiti da nesvesno prestane, ili manje učestalo mokri u krevet. Oslobađanje od ovog zadatka deca doživljavaju kao nagradu koja povećava motivaciju za lečenje. Blagovremeno javljanje lekaru i psihologu može doprineti rešavanju ovog problema u velikom broju slučajeva.

Prognoza

Na dugi rok je prognoza enureze povoljna jer ona u velikoj većini slučajeva prestaje tokom odrastanja, odnosno, deca je prerastu. Potrebno je mnogo strpljenja s roditeljima koji su obično vrlo zabrinuti. Pravilnim roditeljskim obučavanjem enureza prestaje kod 10% dece, a kod 20% nastupa poboljšanje. Preostali se slučajevi tokom daljeg vremena spontano oporave.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , ,

Genogram u porodičnoj psihoterapiji

Oduvek sam volela da gledam rodoslove. Sedela bih u biblioteci Filozofskog fakulteta i prelistavala već požutele stranice debelih istorijskih knjiga u potrazi za porodičnim stablima naših ili stranih vladara. Nemanjići, Karađorđevići, Obrenovići bi mi paradirali pred očima u svojim svečanim uniformama, a ja bih pokušavala da uhvatim sličnosti među pripadnicima određene dinastije. Ko na koga liči, ko se ženio, koliko dece je ko imao? Kakvi su im karakteri, ko odstupa od porodičnog obrasca pa ga zavedu kao “crnu ovcu” familije?

Najzanimljivije su mi bile porodične priče koje su pripovedale moje bake i deke. Bila sam zadivljena koliko oni pamte, jer ja brzo zaboravim i mnogo važnije stvari. Kao žive enciklopedije, neumorno bi prepričavali životne priče naših bližih predaka, do tančina. Nikada im nije bilo teško, i zaista mi se čini da priče nisu menjale svoj oblik i sadržinu. Nije vremenom došlo do preuveličavanja. To je za mene bila umetnost-pričati priče, do detalja i to tako da se drži pažnja slušaoca.

Pripovedanje i jeste veština, ukoliko slušaoce uspe da izmesti u samu priču, a onda oni mogu da vide, čuju, osete i dožive sve ono što i glavni akteri iste. Uspevali smo da se identifikujemo sa porodičnim članovima koji više nisu sa nama, i da ih razumemo. To je i poenta porodičnih priča, kao i povezivanje članova, čiji se životni narativi tek osmišljavaju.

Nešto slično rodoslovu nam nudi sistemska porodična terapija, a to je genogram. To je, zapravo vizuelni dijagram koji prikazuje povezanost strukture, relacija i istorije u najmanje tri generacije porodičnog sistema. Predstavlja mapu porodičnog života, čiji sadržaj možemo posmatrati na tri vremenske linije. Prošlost, sadašnjost i budućnost su isprepletane putem ove grafičke reprezentacije.

Dakle, genogram se sastoji iz dijagrama, odnosno mape porodičnog života i intervjua koji se paralelno vodi sa članovima porodice. Konstruisao ga je Murray Bowen, krajem 70-tih godina XX veka, a usavršili Mc. Goldrick i Gerson. Sadržaj genograma dobijamo iz razgovora sa porodicom, koji se onda simbolično prikazuju kroz crtež. Psihoterapeut svoje klijente uči koji simboli se koriste za prikaz figura, specifične vrste odnosa, itd., tako da porodica može i kao domaći zadatak da nastavi sa dopunjavanjem genograma, naročito zato što to onda prerasta u zajedničku porodičnu aktivnost, gde učestvuju i deca, a povećava se porodična kohezivnost.

Naravno, interpretacija genograma se radi isključivo u saradnji sa psihoterapeutom. Iako su podaci relativno objektivni, naša tumačenja su u velikoj meri subjektivna, te je uloga terapeuta da postavi hipoteze na osnovu datih podataka, koje će se dalje eksplorisati. Svako determinističko shvatanje života nije realno i ne može voditi promeni,

Ne bih vas ovom prilikom davila sa silnim informacijama koje mogu naći svoje mesto na genogramu. Mogućnosti su zaista ogromne, zato ću samo navesti načine na koje genogram može da se koristi, tj. kako se tumače podaci ove složene trogeneracijske mape.

Posmatraju se sledeće kategorije podataka. Na prvom mestu porodična struktura:
– Sastav porodice je važan, jer svaka vrsta porodice (nuklearna, proširena, sa jednim roditeljem, itd, ima svoje specifične teme i probleme);
– Sibling pozicija je značajna za rasvetljavanje određene “emocionalne pozicije” pojedinca. Razlika u polu i uzrastu među siblinzima, red rođenja, urođene karakteristike deteta (temperament, zdravstveni problem), specifična roditeljska očekivanja od svakog deteta, tzv. “roditeljski program”, moguće podudaranje rođenja deteta sa određenim kriznim ili traumatskim događajem u životu porodice, sibling pozicija deteta u odnosu na sibling poziciju roditelja, mogu imati velikog značaja na razvoj ličnosti, stil života, i specifične problematične teme pojedinca u okviru sistema.

Sledeće velike kategorije koje se istražuju vezane su za ponavljanje adaptivnih ili maladaptivnih obrazaca ponašanja kroz generacije; obrazaca odnosa ili strukturalnih obrazaca (npr. isti broj dece, isti red rođenja, itd.) Takođe se ispituje uticaj specifičnih životnih događaja (životne promene, tranzicije, trauma, koincidencije radosnih i tragičnih događaja, reakcije na godišnjce značajnih porodičnih događaja, uticaj društveno-političkih i ekonomskih okolnosti na porodicu, itd.)

Ove kategorije se mogu i uporedo izučavati, nema posebnog rasporeda. Eksplorišu se i raznovrsni porodični obrazci, naročito oni koji se ponavljaju među generacijama (različite vrste udruživanja pojedinih članova, što dovodi do umrežavanja ili utrougljavanja (savezi, koalicije). Najzad je tu skeniranje porodičnog balansa/disbalansa u sferi porodične strukture, funkcionisanja (različitih potreba, stilova vaspitanja, stavova i vrednosti ), uloga i resursa.

Genogram je zaista izvanredna tehnika, koja ima široku primenu. U vrlo kratkom vremenu, dolazi se do ogromnog broja relevantnih informacija. Lako je izvodljiv i ekonomičan. Komunikativan i stimulativan. Olakšava pridruživanje terapeuta porodici, omogućava aktivno učešće dece, koja ga rado prihvataju. Stvara širok uvid, čime omogućava da se brže prodre i do porodičnih tabu tema, a pomaže porodici da šireći kontekst sagleda i alternativne mogućnosti.

Daje terapeutu startnu poziciju za postavljanje hipoteza. Omogućava članovima emocionalno proživljavanje, koje se na sigurnom mestu uz pomoć terapeuta može obraditi, a isto tako i neutralisati potencijalni konflikti. I kao najvažnija stvar, genogram pomaže porodici da uoči svoje snage, preuokviri vizuru iz koje posmatra problem, pa čak i preventivno deluje na sprečavanje daljeg razvoja destruktivnih modela ponašanja.

Categories: Bračni i partnerski problemi Metode i tehnike Nauka

Tags: ,

Šta je racionalno-emotivno-bihejvioralna terapija (REBT)

O REBT-u za početnike…

Njen tvorac je Albert Ellis, (1955). Ona je najsličnija terapijama kognitivističkog pristupa, jer naglašava važnost mišljenja, vrednovanja, odlučivanja, analiziranja i delovanja. Bazirana je na pretpostavci da su mišljenje, emocije i ponašanje usko povezani i da su u stalnoj interakciji.

Osnovna pretpostavka REBT-a je ta, da ljudi sami pridonose pojavi i održavanju vlastitih psihičkih teškoća, te bi cilj terapije bio reorganizacija nečjih izjava upućenih sebi, čime se problem posmatra u novom svetlu. Korene ove terapije možemo naći još u rečima stoičkog filozofa Epikteta:“Ljude ne uznemiravaju stvari, već njihovo gledište o njima“.

Takođe, Ellis ističe i uticaj koji je na njega imao Adler, tj. njegovo tvrđenje da su emocionalne reakcije i životni stil neke osobe povezani sa njenim temeljnim verovanjima.

Naime, ljudi imaju dve osnovne biološki zasnovane sklonosti:

  1. samounapređujuću sklonost – kojom imaju sposobnost da menjaju sebe i svet oko sebe u pravcu više zadovoljstva, a manje bola i osujećenja
  2. samoosujećujuću sklonost – koja ima svoj izraz u mišljenjima, osećanjima i ponašanjima kojima ljudi rade protiv svog najboljeg interesa i cilja dugoročne sreće

Ove navedene pretpostavke sadržane u REBT-u imaju neke implikacije za terapijsku praksu:

  1. u radu se prvenstveno bavimo mišljenjem i delovanjem koji su bazirani na iracionalnim verovanjima koja su stečena ili ih je osoba sama stvorila, a ne izražavanjem osećanja
  2. terapija se smatra obrazovnim procesom, u kome terapeut predstavlja učitelja koji klijentu daje domaće zadatke i podučava ga stvaranju i korišćenju strategija ispravnog mišljenja, dok je klijent u ulozi učenika koji ono što je naučeno tokom terapijskog procesa, aktivno primenjuje u svakodnevnim životnim situacijama.

REBT nam nudi sliku po kojoj su ljudi skloni greškama, i s tim u vezi pokušava da pomogne ljudima da prihvate sebe kao bića koja će uvek činiti greške, ali se istovremeno osećati mirnije. Iracionalna verovanja učimo od nama važnih ljudi u detinjstvu ili ih sami stvaramo i ponavljamo kao da su ona korisna.

Po Ellisu 3 najčešća iracionalna uverenja su:

  1. Ja apsolutno moram biti uspešan u meni važnim stvarima, a ako nisam, onda sam neadekvatna i bezvredna osoba!
  2. Ti apsolutno moraš da se ponašaš prema meni pravedno i ljubazno, i ako se ne ponašaš, onda nisi dobar čovek!
  3. Uslovi pod kojima ja živim moraju gotovo uvek biti udobni i ugodni,i ako nisu, onda je ceo moj život užasan!

Šta je poremećaj?

Postoje dve glavne kategorije poremećaja na nivou uverenja:

  1. Poremećaj JA – kada osoba postavlja apsolutističke zahteve sebi, drugima ili kvalitetu života uopšte, i ako ti zahtevi nisu zadovoljeni, osuđuje sebe kao krivca
  2. Poremećaji nelagodnosti – kada osoba preuveličava svoja uverenja o poželjnosti u iracionalna uverenja, ali je izražen i apsolutistički zahtev za postojanjem lakoće, udobnosti i lagodnih životnih uslova

U srži REBT-a nalazi se ABC teorija ličnosti, po kojoj je A-činjenica, događaj, postupak ili uverenje nekog pojedinca, izazivano od strane B, tj. ličnog verovanja o A, a to posredno vodi C- emocionalnoj ili bihevioralnoj posledici. To ide u prilog velikoj odgovornosti ljudi za njihove vlastite emocionalne reakcije i poremećaje. U ovu shemu umeću se dodatni elementi, kao posledica terapijskog procesa. D-osporavanje,tj. pomaganje klijentu da preispita svoja iracionalna verovanja i sastoji se iz 3 faze (otkrivanje,rasprava,razlikovanje). Klijenti na kraju dolaze do E- učinka ili delotvorne racionalne filozofije, kojom se nezdrave misli zamenjuju zdravima; ako se u tome uspe, dolazi se do F – ili novog sklopa osećaja.

Terapeutova funkcija može se sumirati u 4 koraka:

  1. pokazati klijentu da je usvojio mnogo iracionalnih „trebanja“ i apsolutističkih      „moranja“
  2. pokazati klijentu da tim svojim nelogičnim mišljenjem održava svoje emocionalne teškoće aktivnim
  3. pomoći klijentu da svoje mišljenje promeni, ukazivanjem na začarani krug procesa samooptuživanja
  4. podstaknuti klijenta na stvaranje racionalne životne filozofije, primenjivanjem različitih strategija.

Terapijski odnos

Terapeut je direktivan i uglavnom koristi metode uveravanja i aktivnog podučavanja, čime se donekle umanjuje jačina odnosa između terapeuta i klijenta. REBT ne pridaje veliku važnost toplini i empatičkom razumevanju, ali je terapeut ipak veoma otvoren i neposredan, kako u izražavanju svojih verovanja i vrednosti, tako i u potpunom prihvatanju klijenta i iskrenom suočavanju sa njegovim besmislenim mišljenjem i samodestruktivnim postupcima.

Tehnike kojima se služi REBT mogu se podeliti u 3 široke grupe:

  1. Kognitivne – Osporavanje iracionalnih verovanja, Izvršavanje domaćih zadataka, Menjanje jezika, Upotreba humora, Sokratovska pitanja,…
  2. Emocionalne – čiji cilj nije dolaženje do katarze, već pomoć klijentima da promene neke svoje misli, emocije i postupke. Neke od njih su Emocionalno zamišljanje, Igranje uloga, Vežbe savladavanja srama, Upotreba prisile i snage,..
  3. Bihejvioralne – koriste se gotovo svi postupci bihevioralne terapije, posebno operantno uslovljavanje, principi upravljanja sobom, sistematska desenzibilizacija, tehnike opuštanja, modelovanje, trening asertivnosti,…

Primena REBT-a

REBT se najčešće primenjuje u tretmanu straha i anksioznosti, agresivnosti, poremećaja karaktera, psihotičnih poremećaja i depresije, u tretmanu seksualnih, ljubavnih i bračnih teškoća, treningu socijalnih veština i upravljanja sobom; primenjuje se i u radu sa grupom, u savetovanju parova i porodičnoj terapiji, zatim kao kratkotrajna terapija, za pomoć ljudima u krizi,…

Doprinosi REBT-a

Umesto usmeravanja na same događaje, terapija naglašava važnost klijentovih tumačenja i reakcija na ono što se dešava. Takođe, naglasak je na primeni novih uvida u delovanju van terapijskog setinga, što se postiže brojnim domaćim zadacima. Važan doprinos je i naglašavanje sveobuhvatne i eklektičke terapijske prakse, korišćenjem metoda i tehnika proizišlih iz različitih terapijskih škola.

Ograničenja REBT-a

Najveći prigovor je zanemarivanje određenih vidova klijentovog života, tj. REBT terapeuti ne bave se nesvesnom dinamikom, ne koriste slobodne asocijacije, ne rade na snovima i transfernim odnosom. Vezuju se za trenutak „ovde i sada“ i rade na konkretnom problemu. Takođe, zamera im se i za nedostatak topline i empatičkog razumevanja u terapijskom odnosu.

Categories: Nauka Psihoterapijske teme

Tags: ,

Asertivna komunikacija

Komunikacija je prenos poruka, tačnije informacija od pošiljaoca do primaoca. Deli se verbalnu i neverbalnu. Otkako smo rođeni mi pokušavamo da komuniciramo sa svetom, makar kroz gestikulaciju ili facijalnu ekspresiju.

“Komuniciranje je sudbina čoveka kao društvenog i jezičkog bića. Neuronauka je otkrila da naš mozak druželjubivim čini već sama njegova oblikovanost, da je on kad god se upustimo u interakciju s drugom osobom, neumitno uvučen u blisko povezivanje „mozak na mozak“. Taj neuronski most omogućuje nam da utičemo na mozak – a time i na organizam – svakoga s kim smo u interakciji, kao što i ta osoba može da utiče na naš mozak i telo. (Goleman, 2008).

Drugim rečima, ne samo uspeh, nego i kvalitet našeg života, naše psihofizičko zdravlje i zdravlje onih koji nas okružuju, a što ne bismo upotrebili i reč – sreća – zavise uveliko od kvaliteta komunikacije. Mozak je društven, komunikativan, umrežen sa drugim mozgovima. Ali i interna, imaginarna komunikacija, neprekidni unutrašnji razgovori sa samim sobom utiču na naš organizam, raspoloženje, osećanja i ponašanja.” Dakle, ovde možemo uočiti koliko je komunikacija bitna, ne samo za razumevanje okoline, nego i za sopstveno zdravlje i sreću.

Asertivna komunikacija je najbolji vid komunikacije, koji podrazumeva poštovanje sagovornika, a i sopstvene ličnoosti, u isto vreme. Sama reč asertivnost nema adekvatan prevod na naš jezik, pa se zadržala u svom izvornom obliku.

Asertivan/na (lat. assertus – potvrđen, dokazan, od asserere – tvrditi) koji veruje u sebe, samopouzdan, samosvestan, preduzimljiv, prodoran.

Asertivnost je (Lange i Jakubowski, 1976) izražavanje misli, osećanja i uverenja na direktan, pošten, iskren i adekvatan način uz uvažavanje prava drugih ljudi.

Postoje 3 tipa komunikacije: agresivna, pasivna i asertivna. Asertivan tip komunikacije je između pasivnog i agresivnog. Asertivnost je poštovanje, ali ne i snishodljivost. Omogućava nam da se civilizovano borimo za svoje mesto, svoja prava i svoje ideje. Asertivnost uključuje samopoštovanje koje je jednako poštovanju prava i vrednosti druge osobe.

Kada komunicirate asertivno, to podrazumeva da znate da slušate, tačnije da aktivno slušate druge. Takođe, takva osoba poštuje druge i to traži za sebe, ume da kritikuje ponašanje uz uvažavanje ličnosti, zna da pohvali druge, preuzima odgovornost, spreman/na je da se izvini, iskazuje svoja očekivanja i osećanja, zna da toleriše neprijatnost, gleda u oči i izražava osećanja i govori jasno i glasno. Asertivna osoba poštuje mišljenja i stavove drugih, ali ne mora nužno da slaže sa njima.

„Povelj asertivnih prava“ (Bill of Assertive Rights), kao osnova za „zdrave nemanipulativne odnose na poslu i kod kuće“ (Smith, 1985: 13–14), glasi:

1.imate pravo da donosite sud o sopstvenom ponašanju, mislima i osećanjima i da preuzmete odgovornost za njihovo pokretanje i posledice po sebe;
2. imate pravo da ne dajete razloge ili izgovore da biste opravdali svoje ponašanje;
3. imate pravo da procenite da li ste odgovorni za nalaženje rešenja tuđih problema;
4. imate pravo da promenite mišljenje;
5. imate pravo da pravite greške – i da budete odgovorni za njih;
6. imate pravo da kažete: „Ne znam”;
7. imate pravo da ne zavisite od naklonosti drugih ljudi;
8. imate pravo da budete nelogični u donošenju odluka.;
9. imate pravo da kažete: „Ne razumem”;
10. imate pravo da kažete: „Ne tiče me se”.

Naučite da slušate sebe i svoje potrebe, da izdražavate sopstveno mišljenje i da se borite za svoja prava, ali da pritom ne ugrožavate druge, i da ne dozvolite drugima da Vas ugrožavaju! Niste loša osoba, ako odbijete nekoga na način kojim poštujete i sebe i tu drugu osobu i ne osećajte grižu savest zbog toga (osim ako odbijate da pomognete nekome, čija pomoć toj osobi baš znači, a Vama neće ugroziti život i sreću)! Kada jednom naučite da izgovorite asertivno “NE!”, ili da samopouzdano iznesete sopstvene stavove koji su u suprotnosti sa drugima, osetićete se bolje i rasterećeno! Poštujući sebe – poštovaćemo i druge!

Categories: Komunikacija Nauka

Tags: , , ,

Preverbalna komunikacija, šta je to?

Za verbalnu i neverbalnu komunikaciju je većina ljudi čula. Ovim vidovima komunikacije, kao i praktičnim rešenjima da se ona pospeši, pisano je već u tekstu Neverbalna komunikacija u partnerskim odnosima.

Najkraće rečeno, verbalna komunikacija je svo ono komuniciranje sa spoljašnjim svetom koje je oposredovano jezikom, za koje imamo verbalne markere, pa se javlja po formiranju govora.

Neverbalna komunikacija se zasniva na procesima koji su razvijeni pre i/ili paralelno sa razvojem govora, ali je bazirana na takvoj vrsti značenjske diskriminacije koja je najčešće tacitna, intuitivna, pa se kao takva nalazi van pojmovnog reprertoara. Ovde spadaju svi naši pokušaji da iskomuniciramo svoje potrebe oslanjajući se na “govor tela” (položaj, pokret, gegovi, gestikulacija) i mimiku lica (facijalna ekspresija).

Zajedničko za obe vrste komunikacije je to da omogućavaju razmenu sa drugim licem, sa spoljašnjim svetom, i obe mogu biti manje ili više direktne. Takođe, njihov odnos bi trebalo da bude komplementaran, dakle da se ono što je verbalno iskazano adekvatno proprati neverbalnim oznakama i time dopuni i obogati komunikacija. Međutim, neretko su ova dva vida komuniciranja i nekompatibilna, pa se dešava da osoba jedno priča, a njen telesni stav ili izraz lica odaju drugu sliku. Ljudi vole da komuniciraju sa osobama kod kojih ova dva procesa rade u sinergiji, jer imaju više poverenja u takve osobe. U suprotnom, čini im se da ih osoba laže, manipuliše ili bar deluje sumnjivo.

Ako se vratimo na razvojno najranije stadijume, vidimo da je funkcija ovih kanala komunikacije da se obezbedi odgovor iz sredine. Dete ili govori majci šta joj treba (verbalna komunikacija) ili plače i pokazuje prstom (zahteva ispunjenje potrebe neverbalnim pokazateljima). Dakle, obe vrste komunikacije okrenute su ka spolja, i za drugu osobu su jasno opazive.

Ali, šta je sa komunikacijom koja se odvija na mnogo dubljem i nepristupačnijem nivou? Ova vrsta komunikacije koja nastaje pre uspostavljanja govora, i za koju ne postoje verbalni simboli, niti spolja opazive telesne oznake, naziva se preverbalnom komunikacijom. Ona podrazumeva sve naše osećaje u telu koji za cilj imaju da sa nama samima iskomuniciraju određenu potrebu. Da nas dovedu u kontakt sa sobom. I zato je ovo jedna veoma važna vrsta komunikacije.

U početku to su osećaji koji se vezuju za fiziološke potrebe, tipa grča u stomaku, zavijanja creva, osećaj praznine u trbuhu, osećaj suvoće u ustima, osećaj pritiska na bešiku i slično. Dete se rađa sa ovim osećajima ali ne zna da ih interpretira. Postepeno, prolaskom kroz proces socijalizacije, dete uči da raspoznaje ove osećaje i da na njih adekvatno odgovori. Nauči da sluša svoje telo, koje mu šalje određene poruke i tim porukama sve uspešnije uspeva da izađe u susret. Tako, ono nauči kakav je osećaj kada mu se piški, kaki, kada je gladan, žedan, kada mu je hladno ili pretoplo,… Za novorođenče, ovi signali koji dolaze iz tela su zbunjujući, ima poteškoće da ih primeti i dešifruje, pa je u slaboj komunikaciji sa sopstvenim telom. Tek kada spozna osećaj hladnoće i poveže ga sa činom pokrivanja, dete će noću navlačiti ćebe na sebe u pokušaju da se utopli.

Slično je i sa drugom vrstom osećaja koji dolaze iz tela, a koje zovemo emocije. One su u početku nedovoljno diskriminisane, slabo obrađene i na niskom nivou svesnosti. I ovde je zadatak roditelja, ili bi bar trebalo da bude, da svoje dete polako edukuje u smeru raspoznavanja i adekvatnog odgovora na određeno emocionalno stanje. Prvi korak ove edukacije sastoji se u imenovanju emocije. Roditelj je taj koji bi trebalo da poveže ove elemente u celinu, da detetovim osećajima da smisao i značenje i prevede ih u verbalne simbole. Kada dete oseća napetost u glavi i grč u rukama, a ne zna šta mu se dešava, kroz razgovor sa roditeljem ono obrađuje ovu emociju i daje joj neko ime, npr. bes, u ovom slučaju. Kada je emocija imenovana, sledeći korak je naučiti dete adekvatnim načinima za pražnjenje date emocije. Na taj način, dete je uspostavilo komunikaciju ponajpre sa sobom i svojim telesnim senzacijama, a u drugom redu ovo mu kasnije obezbeđuje i adekvatniju komunikaciju sa sredinom. Ako postoji propust u uspostavljanju kontakta sa vlastitim senzacijama, onda će u odraslom dobu ova osoba ići kroz svet sa veoma primitivnim, rudimentarnim emocijama, koje i sama ne razume, a i čija će ekspresija biti jako sirova.

Međutim, ne svodi se preverbalna komunikacija samo na domen fizioloških potreba i emocija. Ona je znatno šira i obuhvata dosta složenije osećaje čiji je prevod na jezik simbola daleko teži. Takvi su osećaji poznati kao “knedla u grlu”, “pritisak u glavi”, “trnjenje celog tela”, “svrab kože”, “bol u grudima”, “kuvanje u stomaku”, itd. Ove osećaje nemoguće je “prevoditi” na univerzalan način i izvesti nedvosmislene jezičke markere. Naprotiv, za svaku osobu ovaj osećaj je njeno jedinstveno iskustvo i treba videti šta ono zapravo znači u njegovom specifičnom sistemu tumačenja.

U te svrhe dizajnirana je čuvena psihoterapijska tehnika Verbalizovanje preverbalnih konstrukata pomoću elemenata (G. Kelly, 1955), a koja upravo omogućava osobi da pronađe reprezentativne simbole za svoje osećaje. Jednom kada osećaj zadobije reč, on postaje osmišljen, jasan i komunikabilan. Osoba tada ume da shvati šta joj vlastito telo poručuje i kako bi spram ovog zahteva trebalo da se postavi.

Ovako izgleda procedura. Prvo se nađe sadržaj koji nije verbalizovan, recimo da je to bol u grudima. Zatim je potrebno da osoba detaljno opiše ovaj osećaj. Kada je to uradila, od nje se zatim traži da opiše sasvim suprotan osećaj. Na taj način je formiran konstrukt. Recimo Bol u grudima nasuprot Mir u grudima. Kada je konstrukt obrazovan, osoba odgovara na sledeća pitanja:

Kad bi to osećanje bilo slika, kako bi ta slika izgledala?

Kad bi to osećanje bilo boja, koja bi to bila boja?

Isto pitanje ponavlja se za muziku, kuću i cvet.

Svaki put kad osoba odgovori na pitanje treba da odgovori i na pitanje šta je suprotno, dakle šta bi bila suprotna slika/boja/muzika/kuća/cvet. Na taj način obrazovane su dve grupe odgovora koje su sačinjene od elemenata koji su po nečemu slični.

Uzmimo da je osoba iz primera odgovorila kako je Bol u grudima asocira na Munkovu sliku “Krik”, na crvenu boju, na distorzičnu muziku, na oronulu kuću i zgaženi, uveli svet. Osoba se sada stimuliše da ove rasute elemente poveže u celinu pitanjem po čemu su sve ove stvari slične. I uzmimo da je njen odgovor da je to asocira na gubitak, usamljenost. Isto se radi i za drugu grupu odgovora. Recimo da su asocijacije na Mir u grudima sledeće – pejzaž, mirna zelena boja, reggae muzika, mala kuća okružena cvećem, buket belih rada. Kada osoba poveže i ove elemente po sličnosti dobija drugi kraj konstrukta. Recimo da je to ljubav, pripadanje. Dakle sada umesto sirovih osećaja imamo verbalizovani konstrukt (gubitak, usamljenost VS ljubav, pripadanje), koji je daleko dostupniji za dalje osvešćivanje.

U ovom primeru osoba se prisetila da je prvi put osetila takav bol u grudima kada joj je umro suprug i od tada ga često oseća u situacijama kada je usamljena. Ono što joj telo zapravo poručuje to je da nije dovoljno obradila ovaj tragični gubitak i da je osećaj Bola u grudima za nju jedina spona i jedini vid komunikacije u kome oživljava sećanje na svog supruga.

Telo nam šalje signale, važne poruke na koje treba da obratimo pažnju. Zato, probajte i sami da budete u kontaktu sa sopstvenim telom. Ako imate neke od ovih ili sličnih osećaja osmelite se da isprobate ovu proceduru.

 

Categories: Emocije Komunikacija Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , , , ,

Sistemski pristup u psihoterapiji

Dominantne kliničke paradigme u psihologiji pružaju psihoterapeutu mogućnost da određene psihološke probleme sagleda iz više uglova i otvaraju mu pristup korišćenja različitih strategija, pomoću kojih će problem tretirati. Svaki psihoterapijski model ima svoje prednosti i mane i tu je negde pitanje senzibiliteta psihologa, odnosno psihoterapeuta da oceni koji bi tretman najviše koristio određenom pojedincu za konkretan problem na koji se žali.

U ovom tekstu, želela bih da u kratkim crtama prikažem neke od specifičnosti sistemskog pristupa u psihoterapiji.

Na naučnu scenu tokom 60-tih god. XX veka stupa opšta teorija sistema, kao reakcija na prethodni, redukcionistički pristup. Osnivač ove teorije bio je Ludvig Von Bertalanfy, koji je žive organizme posmatrao kao organizovane sisteme, stavljajući naglasak na celinu i odnose među delovima. Sistem je postao mnogo više od prostog zbira njegovih delova, on je sada kvalitativno drugačija kategorija.

Kibernetika je još jedan novi termin, koji je skovao Norbet Weiner, kako bi opisao sistem, koji se sam reguliše pomoću feed-back petlji. Ovo novo gledište, zajedno sa karakteristikama otvorenih sistema, osnova su sistemske kliničke paradigme. Šta zapravo znače ovi naučni koncepti u kontekstu proučavanja pojedinca? Nichols (1984) daje sledeću definiciju sistema: “Sistem je kompleks elemenata u interakciji i odnosa koji ga organizuju”. Što znači da se pojedinci, porodice, a onda i čitava društva mogu opisati kao sistemi.

Sistemska porodična terapija je u žižu svog interesovanja stavila porodicu, tako da pojedinca nikada ne posmatra izolovano, već kroz interakcije sa drugim članovima sistema. Među odlikama otvorenih sistema, kakva je porodica, istakla bih tri najznačajnije: celovitost, feedback i ekvifinalnost.

Celovitost podrazumeva da je ponašanje svakog pojedinca u porodici povezano i da zavisi od ponašanja drugih. To znači da ukoliko bi smo kao terapeuti uspeli da promenimo nefunkcionalne obrasce ponašanja samo jednog člana, to bi se odrazilo na ceo sistem.

Svaki sistem ima tendenciju da održi stanje homeostaze, tj. stabilnost odnosa, uloga i granica koje ga organizuju. Kako porodica nije izolovani entitet i ima polupropustljive granice, određene informacije će se razmenjivati između porodice i njenog okruženja. Postoji pozitivni i negativni feedback. Pozitivan ima ulogu u održavanju stabilnosti odnosa u sistemu i redukuje tendencije prema bilo kakvom odstupanju. Sa druge strane, negativan feedback ima ulogu da pojača odstupanja u outputu, kako bi omogućio promenu, tj. razvoj sistema.

U otvorenim sistemima različiti uzroci mogu dovesti do istog rezultata i obrnuto, različiti rezultati mogu biti proizvod istih inputa. To je princip ekvifinalnosti po kojem je najznačajnije razmatranje postojeće organizacije porodice i njenih interakcija, nasuprot samo geneze.

Svaka porodica ima svoja pravila po kojima funkcioniše. Ponašanje pojedinca se u sistemskom diskursu objašnjava pomoću cirkularne kauzalnosti. To je gledište po kome promenljiva predstavlja uzrok, ali deluje i kao posledica. Primenjeno na porodični sistem, akcenat se stavlja na obostranost odnosa u porodici, na međusobnu uslovljenost i uzajamni uticaj njenih članova.

Dakle, da zaključimo: Strukturalisti poreklo patologije lociraju u porodični sistem, dok je pojedinac samo nosilac simptoma, tj. identifikovani pacijent. Simptom je odraz nefunkcionalnosti sistema i ima funkciju da drži sistem u stagnaciji, čime se dalje onemogućava kretanje porodice u pravcu razvoja.

Gledano iz ove perspektive, simptom pojedinca odražava razvoj, strukturu i funkcionisanje interpersonalnog sistema čiji je deo i njegova funkcija se ne može razmatrati van te šire celine. Sistematičari obično ispituju funkcionisanje porodice kroz tri generacije, kako bi uočili transgeneracijski prenos nefunkcionalnih obrazaca u svim segmentima sistema.

Categories: Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , ,

Ravnopravnost glasova

Dragi moji,

želim da ove (za mene novosti) nesebično podelim sa vama. Kada me je pre nekoliko dana telefonom pozvala Jovana Viculin, aktivna članica udruženja Prostor i uputila mi poziv za gostovanje u emisiji Glas nas u etru, nisam imala pojma o čemu je reč. Zato sam se podrobnije informisala o radu i ciljevima ovog udruženja i shvatila da mi je namera da ovakav fenomenalan projekat podržim svim silama, kao i da imam iskrenu želju da za njega čuje što veći broj ljudi. Volela bih da većina vas nije tako neupućena u ova važna zbivanja kao ja (malko me je i sramota budući da se aktivno zalažem za destigmatizaciju osoba sa problemima mentalnog zdravlja), ali za slučaj da neko jeste, neka se  upravo ovde informiše o ovom nadasve humanom projektu.

Udruženje Prostor formirano je 2009. godine sa idejom da omogući veću vidljivost i ravnopravnost u društvu osobama sa problemima mentalnog zdravlja. Nekolicina mladih entuzijasta svoj kreativni kapacitet godinama usmerava na rad sa ovim ljudima, kako bi im omogućili kvalitetniji i humaniji život van stigme i vela predrasuda okoline. Njihova misija je da ih kroz brojne aktivnosti (art terapija, psihoterapija, umetničke radionice, ekonomsko osnaživanje, radio, itd.) osnaže i učine punopravnim i jakim članovima društva.

Posebno zanimljiv aspekt njihovog rada odnosi se na kreiranje radio emisije Glas nas u etru, gde je korisnicima psihijatrijskih usluga iz udruženja Duša i Videa, omogućeno da vode radio program na Radiju 202. Ideja nije samonikla, a njihovi uzori za ovo ostvarenje su emisije sličnog karaktera, koje se održavaju na Radio la Colifata iz Buenos Ajresa i Radio Nikosia iz Barselone. Na sličan način osvešćene su i naše kolege iz regiona, pa ovaj tip emisije možemo videti i u Zagrebu, Sarajevu i Banja Luci.

Ovde je osobama sa problemima mentalnog zdravlja data uloga radijskih voditelja i kreatora programa, imaju slobodu da biraju njima značajne teme i da pozivaju drage im goste (do sada su ugostili Marka Šelića – Marčela, Zorana Kesića, Darka Kocjana i druge). Kroz neformalno ćaskanje u trajanju od sat vremena, publika može da stekne uvid u to koliko su nam oni slični po pitanju interesovanja, pogleda na svet, načina razmišljanja, problema koji ih tište, događaja koji ih vesele. Na taj način otvoren je kanal komunikacije koji se zalaže za to da nam postanu bliski i razumljivi kao i bilo koje drugo biće. Ovo je borba protiv njihove stigmatizacije, borba za ravnopravnost, borba za humanost koju moramo da podržimo, ukoliko se zalažemo za osvešćivanje našeg društva!

Iskreno sam počastvovana pozivom i jedva čekam da me ugoste, a tema će biti jako zanimljiva – svako od njih pročitaće priču po izboru iz moje knjige Ko je ovde lud?! i postavljati njemu bitna pitanja… Do sada su je čitali prijatelji, rodbina, kolege i slučajni kupci, ali je ovo za mene najvažnija kritika. Ako se njima dopadne kako sam se za njih u knjizi zauzela, imam razloga za neskriveni ponos i veru u to da radim pravu stvar!

Categories: Vesti

Tags: , , , , , , , ,

Poremećaji ishrane kod sportista

Dopuna ishrane raznim dodacima, stara je koliko i ljudska istorija. Savremeni dijetetski suplementi su preparati koji dopunjuju normalnu ishranu, a u suplemente spadaju koncentrisani izvori vitamina, minerala, proteina, aminokiselina. Prekomerno i bezrazložno, izvan preporuke lekara korištenje suplemenata – spada pod poremećaj ishrane. Čak i čajevi spadaju u dodatke ishrani, kao lekoviti preparati.

Težnja za savršenim telom kod muškaraca i žena, dovela je do višegodišnjeg poremećaja u ishrani, pokazuju nova istraživanja. Oko 40% ljubitelja fitnesa, a naročito bodibildinga, koriste – umesto normalne ishrane, razne dodatke poput glutena, proteina, kreatina, glutamina, aminokiselina, sagorevača masti, gejnera, anabolika, …

Takođe, preporučljivo je korištenje i vitamina i minerala zbog jačanja imuniteta, oporavka organizma od teških fizičkih napora, protiv umora, itd. Ako je ishrana pravilno izbalansirana, organizam ne bi trebao da bude u deficitu vitamina i minerala, čak ni pri jako napornim, dugotrajnim i dugoročnim treninzima, kakve imaju profesionalni sportisti.

Ne bi trebalo uzimati vitamine i minerale u kapsuli, bez prethodnog vađenja krvi, kako bi se znalo da li i koji vitamini i minerali fale organizmu, jer ako ih ima preko dozvoljene granice, oni su poput lekova, i mogu naškoditi organizmu. Dnevne doze vitamina i minerala moraju biti strogo kontrolisane, jer inače mogu pokazati otrovno delovanje.

“Rezultati su pokazali da u prehrani stanovnika Srbije već godinama postoje deficiti vitamina B12 i vitamina E, kao i povremeni deficiti na određenim teritorijama – vitamina D i vitamina C. Konstatovani su povremeni deficiti magnezijuma i permanentni i značajni deficiti kalcijuma i fluora u ishrani” (Prvi kongres o dijetetskim suplementima, mart 2007. godine, u Beogradu, s međunarodnim učešćem, pod pokroviteljstvom Uprave za sport, Ministarstva prosvete i sporta, Ministarstva zdravlja Republike Srbije).

Prema istraživanju, jedan od pet muškaraca je redovne obroke zamenio dijetetskim suplementima koji nisu namenjeni zameni za obrok. Kod 8% bodibildera lekari su intervenisali upozorenjem da smanje korišćenje dodataka ili prestanu s korišćenjem zbog ozbiljnog uticaja na zdravlje, dok je 3% hospitalizovano zbog problema s jetrom ili bubrezima. Začuđujuće je da 30% muškaraca i žena zna da svoje zdravlje dovodi u pitanje korišćenjem spomenutih dodataka ishrani.

Fizička aktivnost (vežbanje) ima značajnu ulogu u prevenciji i lečenju gojaznosti, ali je jako bitna usklađenost pravilne ishrane i treninga da bi se postigao željeni efekt.

Među najpopularnije suplemente protiv gojaznosti spadaju: hitosan, konjugovana linolinska kiselina, hidroksi-limunska kiselina, karnitin, krom, kofein, vanadijum, piruvat… Većina danas lako dostupnih suplemenata može dovesti do vrtoglavice, mučnine, povraćanja, bola u stomaku, dehidracije, onesvešćivanja, aritmija, itd, ako se koriste u prekomernim količinama i predugo, bez saglasnosti lekara.

Poremećaj u ishrani zbog bodybuilding dodataka, drugačije je izražen kod muškaraca, nego kod žena. Muški standardni lepote naglašavaju velike mišiće, a ženski standardni – istaknute grudi, izdefinisan stomak, zategnute noge i zadnjicu. I u jednom i u drugom slučaju korišćenje tih dodataka stvara izvestan rizik za određene zdravstvene probleme, jer se koriste različiti aksesoari za različito oblikovanje određenih delova tela.

Međutim, pored fizičkih, postavlja se i pitanje psiholoških problema. Želja za oblikovanjem tela često ide preko granice normalnog, vodi preterivanju, a mnogima je nemoguće objasniti da tako mogu izazvati ne samo zdravstvene, već i psihičke probleme. Za potrebe istraživanja, 195 muškaraca u starosnoj dobi od 18 do 65 godina uzimalo je preparate i dopune ishrani koje koriste bilderi u razdoblju od 30 dana. Ispitanici su u tom razdoblju išli na fitness ili u teretanu najmanje dva puta nedeljno. Na kraju istraživanja, svi ispitanici su zamoljeni da popune anketu s ličnim zapažanjima tokom proteklih 30 dana: ocena ishrane s proteinima i dodacima, fizički izgled, stanje kondicije ili forme nakon tretmana i drugo.

Analiza rezultata pokazuje da ovi dodaci, iako su legalno u prodaji, mogu izazvati ozbiljne zdravstvene probleme – dijareju, dehidraciju, probleme s bubrezima i slično. Umerena ili mala količina ovih preparata može biti sigurna, ali mnogi lako preteraju.
Istraživanje za ovakve slučajeve preporučuju pet malih obroka dnevno, a od tih obroka, jedan ili dva su dodaci ishrani ili proteini, a ostali obroci su normalna, pravilna ishrana.

Izgleda da je glavni problem svest i muškaraca i žena. Mnogi od njih sude i cene druge samo na temelju fizičkog izgleda i misle da je to standard lepote. Ne shvataju da je to unapred izgubljena bitka, jer se s godinama gubi fizički izgled, ma koliko se mi trudili, a pored toga se može izgubiti i zdravlje.

Kada se izgubi taj “savršeni” izgled, preostaju nam samo psihičke osobine – poput dobrote, obrazovanja, inteligencije, hrabrosti, zadovoljstva sobom, stilom života i ljudima oko nas, onim što smo postigli u životu, itd. Postoji izreka da “lepota dolazi iznutra”, tačnije od naših psihičkih osobina, a da je izgled samo spoljašnjost, samo ljuštura.


Drugi kongres o dijetetskim suplementima, s međunarodnim učešćem pod pokroviteljstvom Ministarstva omladine i sporta, decembar 2009. godine u Beogradu

Categories: Nauka Poremećaji ishrane

Tags: , , , , ,