Tag: porodična psihoterapija

Predbračno savetovanje kao vid prevencije

Jedna od karakteristika prosečne osobe savremenog doba je nedovoljna i neadekvatna pažnja o mentalnom zdravlju. Naime, većina ljudi uzima zdravo za gotovo svoje psihološko blagostanje. Prevencija raznih fizičkih oboljenja je uglavnom postala sasvim prihvaćeni oblik brige o sebi, dok se, sa druge strane, traženje pomoći od stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja još uvek smatra tabuom u našoj sredini.

Ovakav vid tretiranja sopstvenog mentalnog zdravlja ima nesagledive posledice ne samo na individualnom planu, već i na nivou čitave zajednice.

Svakodnevno se suočavamo sa mnogobrojnim teškoćama kako na privatnom, tako i na poslovnom planu. Nismo uvek u mogućnosti da sagledamo sopstvene snage, kao ni samu situaciju, koju tumačimo kao frustrirajuću, čime kočimo uspostavljanje osećaja sigurnosti i blagostanja u sopstveni život.

U ovom tekstu bih posebnu pažnu posvetila partnerskim odnosima i izazovima pred kojima se jedan par može naći kada već ozbiljno počne da razmatra ulazak u bračnu zajednicu i koji vid preventivnog rada je dostupan ovim osobama.

Nakon tradicionalnog braka, koji je bio stvar konvencije i ekonomski motivisan, u XX veku lični doživljaj ljubavi negde donosi slobodu u izboru bračnog partnera, te brak više nije isključivo socijalno motivisan.

Motivacije partnera za ulazak u brak u XXI veku su mnogobrojne, a neke mogu dodatno otežati partnerski odnos (neželjenja trudnoća, postavljanje ultimatuma od strane jednog partnera, uverenja poput „Vreme mi je“, „Sve moje drugarice/drugovi si se udale/oženili, moram i ja“, „Ne mogu sam/sama da funkcionišem“, itd).

Sa druge strane, uočava se i trend neozbiljnog ulaska u brak sa idejom da se uvek možemo razvesti ( ideja „Neka traje dok nam je lepo“, „Ako postoji konflikt, znači da me ne voli“, „Stalno se svađamo, ne mogu to da podnesem“, „Nisam ovako zamišljao/la brak, preteško je“, itd.).

Možemo na tren da zastanemo i setimo se kako je izgledalo kada smo se zaljubili u našeg partnera. Sve je izgledalo idealno. Puni pozitivne energije sa strepnjom smo iščekivali svaku priliku kada ćemo se videti i uživati u zajednički provedenom vremenu. Koliki put svaki par treba da prođe od ove početne zaljubljenosti do posvećenosti i odluke da uplove u bračne vode? Svakako je individualno, ali ono što bi bilo od koristi je da par pre ulaska u brak osvesti svoje protektivne kapacitete za razvojne i nerazvojne krize braka, kao i potencijalne „zone izazova“, tj. oblasti konflikta.

Brak, kao jedna od razvojnih faza porodičnog ciklusa stavlja pred svoje članove određene razvojne zadatke, koje je potrebno izvršiti kako bi brak opstao. Primarni zadaci su svakako uspostavljanje bračnih i porodičnih uloga, održavanje bliskosti, prilagođavanje navikama i ličnosti partnera, kao i omogućavanje emocionalne podrške.

Psihološka istraživanja ukazala su na značaj tzv. modela kontinuiteta, po kome iskustva u partnerskoj vezi pre braka oslikavaju iskustva u braku.To bi impliciralo značaj predbračnog savetovanja i prevencije potencijalnih konflikata u braku.

Šta podrazumeva predbračno savetovanje?

Po rečima Stahmana predbračno savetovanje je: „savetodavni proces kreiran sa ciljem da poboljša i obogati partnerski odnos, kako bi obezbedio stabilniji, srećniji i uspešniji brak u budućnosti i potencijalno sprečio razvod.“ Obuhvata širok spektar intervencija, gde procena para dobro definisanim upitnikom, pored intervjua, predstavlja polaznu tačku u savetodavnom radu. Upitnik pomaže terapeutu da spozna kako par funkcioniše u određenim oblastima koje su istraživanja porodičnih terapeuta izdvoljila kao ključna za refleksiju partnerskog odnosa.

Upitnik koji bih ovom prilikom izdvojila, a sa kojim sam se upoznala na seminaru iz oblasti porodične terapije koji je vodio Centar „Harmonija“ je PREPARE/ENRICH, američkih terapeuta Olsona i Larsona.

Skale upitnika ujedno su i ključne oblasti partnerskog odnosa:

  • KOMUNIKACIJA,
  • KONFLIKT REZOLUCIJA,
  • LIČNOST I NAVIKE PARTNERA,
  • PORODICA I PRIJATELJI,
  • UPRAVLJANJE FINANSIJAMA,
  • SLOBODNO VREME,
  • SEKSUALNI ASPEKT ODNOSA,
  • RELIGIOZNA UVERENJA,
  • OČEKIVANJA OD BRAKA/VEZE,
  • ULOGE U VEZI/PORODICI.

Postoje i tri korektivne skale:

  • IDEALIZACIJA, POSVEĆENOST i ZLOUPOTREBA (iskustva zloupotrebe i zlostavljanja u porodicama porekla).

U okviru svake oblasti ponudjeno je deset tvrdnji. Partneri pojedinačno i nezavisno popunjavaju svoje upitnike tako što se opredeljuju u kojoj meri su saglasni sa svakom od ponuđenih tvrdnji po zadatim oblastima.

Odgovori koje su dali partneri za svaku tvrdnju upitnika se sada upoređuju i na osnovu njihove usaglašenosti, svrstavaju u jednu od sledećih kategorija:

  • Pozitivna usaglašenost,
  • Neusaglašenost,
  • Neodlučnost i
  • Pitanja specijalnog fokusa (potencijalne zone konflikta).

PREPARE je moj upitnik izbora jer obezbeđuje terapeutu pregršt relevantnih informacija o odnosu partnera, koji se obraćaju za pomoć i podršku. Pruža uvid u obe perspektive („njenu“ i „njegovu“) i evidentira nivo usaglašenosti među njima. Takođe, tvrdnje zadate upitnikom obezbeđuju detaljan uvid u ključne tačke odnosa, te pružaju efikasan način terapeutu da nauči više o paru.

Sa druge strane, partneri, na ovaj način stiču uvid u snage svoje veze, resurse koje će uvek moći da koriste u susretu sa problemima na koje će nailaziti. Stiču uvid i o poljima izazova na jedan stimulišući način, koji otvara ključna pitanja vezano za njihov odnos.

Ono što ovaj upitnik čini preventivnom alatkom u radu sa parovima je u tome što im omogućava da prepoznaju „osetljive teme“ pre nego što one prerastu u ozbiljniji problem. Takođe, izveštaj koji par dobija od terapeta, a na osnovu skorovanja PREPARE upitnika, priprema par za učenje veština, suštinskih za održavanje partnerskog odnosa, a to su na prvom mestu komunikacione veštine i veštine za rešavanje konflikta.

Izveštaj zapravo pruža paru profil njihovog odnosa, kao i mogućnost da na sasvim nov način dobiju potpunu sliku svojih jakih i slabijih strana. Jake strane su potencijal koji ne treba da ispušta iz ruku ni jedna strana u savetodavnom procesu. Snage su uporište svakog para i sredstvo pomoću kojeg jačamo zone izazova.

Kada upozna par sa izrađenim profilom njihovog odnosa, terapeut/savetnik priprema plan aktivnosti, jasno struktuiranih zadataka i intervencija koje će sa jedne strane podržavati snage, a sa druge strane raditi na izgradnji određenih veština kojima par iz različitih razloga nije ovladao. Akcenat se stavlja na razvijanje širokog spektra komunikacionih veština, učenje para kako da otvori konflikt ili kako da upravllja istim.

Eminentni stručnjak za bark i porodicu, Gottman je putem niza istraživanja i eksperimenta zapazio dve osnovne karakteristike uspešnih i srećnih brakova, koje nedostaju kod onih koji su se završili razvodoma. One su sledeće:
1. Pozitivan afekat preovladava u komunikaciji tokom konflikta,
2. Par je u stanju da umanji negativni afekat tokom konflikta.

Kako ovo postići? Tako što ćemo naučiti par kako da poveća nivo pozitivnih emotivnih transakcija u oblastima lišenih konflikata, a potom i kako da umanje negativan afekat tokom samog konflikta.

Svako od polja koje se ispituje tvrdnjama pomenutog upitnika, može predstavljati „zonu izazova“ za konkretan par, te se prema tome kreiraju posebni zadaci. U zavisnosti od sposobnosti partnera da prihvate jedno drugo, da uvaže individualne potrebe, kao i da budu spremni da dele moć i održe pozitivan afekat prema partneru i kada dođe do konflikta, partneri će ostati zajedno ili će se razići. Naravno postoji i mogućnost ostajanja u nefunkcionalnom braku, kao i obraćanja za pomoć bračnom savetniku.

Ono što je dobra vest je da se na tome može raditi. Ukoliko postoji visoka motivisanost partnera da rade na svom odnosu i prevenciji problema koji se mogu akumulirati u narednoj razvojnoj fazi – bračnoj zajednici, preporučujem predbračno savetovanje.

Ukoliko ste zainteresovani za procenu Vašeg odnosa, jer smatrate da postoje određeni problemi koje želite da rešite pre ulaska u bračne vode ili delite utisak da veza dobro ne funkcioniše, a ne uspevate baš jasno da definišete konkretan problem, možete me kontaktirati putem maila: nadja.sarenac@gmail.com

Categories: Bračni i partnerski problemi Nauka

Tags: , , , , ,

Genogram u porodičnoj psihoterapiji

Oduvek sam volela da gledam rodoslove. Sedela bih u biblioteci Filozofskog fakulteta i prelistavala već požutele stranice debelih istorijskih knjiga u potrazi za porodičnim stablima naših ili stranih vladara. Nemanjići, Karađorđevići, Obrenovići bi mi paradirali pred očima u svojim svečanim uniformama, a ja bih pokušavala da uhvatim sličnosti među pripadnicima određene dinastije. Ko na koga liči, ko se ženio, koliko dece je ko imao? Kakvi su im karakteri, ko odstupa od porodičnog obrasca pa ga zavedu kao “crnu ovcu” familije?

Najzanimljivije su mi bile porodične priče koje su pripovedale moje bake i deke. Bila sam zadivljena koliko oni pamte, jer ja brzo zaboravim i mnogo važnije stvari. Kao žive enciklopedije, neumorno bi prepričavali životne priče naših bližih predaka, do tančina. Nikada im nije bilo teško, i zaista mi se čini da priče nisu menjale svoj oblik i sadržinu. Nije vremenom došlo do preuveličavanja. To je za mene bila umetnost-pričati priče, do detalja i to tako da se drži pažnja slušaoca.

Pripovedanje i jeste veština, ukoliko slušaoce uspe da izmesti u samu priču, a onda oni mogu da vide, čuju, osete i dožive sve ono što i glavni akteri iste. Uspevali smo da se identifikujemo sa porodičnim članovima koji više nisu sa nama, i da ih razumemo. To je i poenta porodičnih priča, kao i povezivanje članova, čiji se životni narativi tek osmišljavaju.

Nešto slično rodoslovu nam nudi sistemska porodična terapija, a to je genogram. To je, zapravo vizuelni dijagram koji prikazuje povezanost strukture, relacija i istorije u najmanje tri generacije porodičnog sistema. Predstavlja mapu porodičnog života, čiji sadržaj možemo posmatrati na tri vremenske linije. Prošlost, sadašnjost i budućnost su isprepletane putem ove grafičke reprezentacije.

Dakle, genogram se sastoji iz dijagrama, odnosno mape porodičnog života i intervjua koji se paralelno vodi sa članovima porodice. Konstruisao ga je Murray Bowen, krajem 70-tih godina XX veka, a usavršili Mc. Goldrick i Gerson. Sadržaj genograma dobijamo iz razgovora sa porodicom, koji se onda simbolično prikazuju kroz crtež. Psihoterapeut svoje klijente uči koji simboli se koriste za prikaz figura, specifične vrste odnosa, itd., tako da porodica može i kao domaći zadatak da nastavi sa dopunjavanjem genograma, naročito zato što to onda prerasta u zajedničku porodičnu aktivnost, gde učestvuju i deca, a povećava se porodična kohezivnost.

Naravno, interpretacija genograma se radi isključivo u saradnji sa psihoterapeutom. Iako su podaci relativno objektivni, naša tumačenja su u velikoj meri subjektivna, te je uloga terapeuta da postavi hipoteze na osnovu datih podataka, koje će se dalje eksplorisati. Svako determinističko shvatanje života nije realno i ne može voditi promeni,

Ne bih vas ovom prilikom davila sa silnim informacijama koje mogu naći svoje mesto na genogramu. Mogućnosti su zaista ogromne, zato ću samo navesti načine na koje genogram može da se koristi, tj. kako se tumače podaci ove složene trogeneracijske mape.

Posmatraju se sledeće kategorije podataka. Na prvom mestu porodična struktura:
– Sastav porodice je važan, jer svaka vrsta porodice (nuklearna, proširena, sa jednim roditeljem, itd, ima svoje specifične teme i probleme);
– Sibling pozicija je značajna za rasvetljavanje određene “emocionalne pozicije” pojedinca. Razlika u polu i uzrastu među siblinzima, red rođenja, urođene karakteristike deteta (temperament, zdravstveni problem), specifična roditeljska očekivanja od svakog deteta, tzv. “roditeljski program”, moguće podudaranje rođenja deteta sa određenim kriznim ili traumatskim događajem u životu porodice, sibling pozicija deteta u odnosu na sibling poziciju roditelja, mogu imati velikog značaja na razvoj ličnosti, stil života, i specifične problematične teme pojedinca u okviru sistema.

Sledeće velike kategorije koje se istražuju vezane su za ponavljanje adaptivnih ili maladaptivnih obrazaca ponašanja kroz generacije; obrazaca odnosa ili strukturalnih obrazaca (npr. isti broj dece, isti red rođenja, itd.) Takođe se ispituje uticaj specifičnih životnih događaja (životne promene, tranzicije, trauma, koincidencije radosnih i tragičnih događaja, reakcije na godišnjce značajnih porodičnih događaja, uticaj društveno-političkih i ekonomskih okolnosti na porodicu, itd.)

Ove kategorije se mogu i uporedo izučavati, nema posebnog rasporeda. Eksplorišu se i raznovrsni porodični obrazci, naročito oni koji se ponavljaju među generacijama (različite vrste udruživanja pojedinih članova, što dovodi do umrežavanja ili utrougljavanja (savezi, koalicije). Najzad je tu skeniranje porodičnog balansa/disbalansa u sferi porodične strukture, funkcionisanja (različitih potreba, stilova vaspitanja, stavova i vrednosti ), uloga i resursa.

Genogram je zaista izvanredna tehnika, koja ima široku primenu. U vrlo kratkom vremenu, dolazi se do ogromnog broja relevantnih informacija. Lako je izvodljiv i ekonomičan. Komunikativan i stimulativan. Olakšava pridruživanje terapeuta porodici, omogućava aktivno učešće dece, koja ga rado prihvataju. Stvara širok uvid, čime omogućava da se brže prodre i do porodičnih tabu tema, a pomaže porodici da šireći kontekst sagleda i alternativne mogućnosti.

Daje terapeutu startnu poziciju za postavljanje hipoteza. Omogućava članovima emocionalno proživljavanje, koje se na sigurnom mestu uz pomoć terapeuta može obraditi, a isto tako i neutralisati potencijalni konflikti. I kao najvažnija stvar, genogram pomaže porodici da uoči svoje snage, preuokviri vizuru iz koje posmatra problem, pa čak i preventivno deluje na sprečavanje daljeg razvoja destruktivnih modela ponašanja.

Categories: Bračni i partnerski problemi Metode i tehnike Nauka

Tags: ,

Sistemski pristup u psihoterapiji

Dominantne kliničke paradigme u psihologiji pružaju psihoterapeutu mogućnost da određene psihološke probleme sagleda iz više uglova i otvaraju mu pristup korišćenja različitih strategija, pomoću kojih će problem tretirati. Svaki psihoterapijski model ima svoje prednosti i mane i tu je negde pitanje senzibiliteta psihologa, odnosno psihoterapeuta da oceni koji bi tretman najviše koristio određenom pojedincu za konkretan problem na koji se žali.

U ovom tekstu, želela bih da u kratkim crtama prikažem neke od specifičnosti sistemskog pristupa u psihoterapiji.

Na naučnu scenu tokom 60-tih god. XX veka stupa opšta teorija sistema, kao reakcija na prethodni, redukcionistički pristup. Osnivač ove teorije bio je Ludvig Von Bertalanfy, koji je žive organizme posmatrao kao organizovane sisteme, stavljajući naglasak na celinu i odnose među delovima. Sistem je postao mnogo više od prostog zbira njegovih delova, on je sada kvalitativno drugačija kategorija.

Kibernetika je još jedan novi termin, koji je skovao Norbet Weiner, kako bi opisao sistem, koji se sam reguliše pomoću feed-back petlji. Ovo novo gledište, zajedno sa karakteristikama otvorenih sistema, osnova su sistemske kliničke paradigme. Šta zapravo znače ovi naučni koncepti u kontekstu proučavanja pojedinca? Nichols (1984) daje sledeću definiciju sistema: “Sistem je kompleks elemenata u interakciji i odnosa koji ga organizuju”. Što znači da se pojedinci, porodice, a onda i čitava društva mogu opisati kao sistemi.

Sistemska porodična terapija je u žižu svog interesovanja stavila porodicu, tako da pojedinca nikada ne posmatra izolovano, već kroz interakcije sa drugim članovima sistema. Među odlikama otvorenih sistema, kakva je porodica, istakla bih tri najznačajnije: celovitost, feedback i ekvifinalnost.

Celovitost podrazumeva da je ponašanje svakog pojedinca u porodici povezano i da zavisi od ponašanja drugih. To znači da ukoliko bi smo kao terapeuti uspeli da promenimo nefunkcionalne obrasce ponašanja samo jednog člana, to bi se odrazilo na ceo sistem.

Svaki sistem ima tendenciju da održi stanje homeostaze, tj. stabilnost odnosa, uloga i granica koje ga organizuju. Kako porodica nije izolovani entitet i ima polupropustljive granice, određene informacije će se razmenjivati između porodice i njenog okruženja. Postoji pozitivni i negativni feedback. Pozitivan ima ulogu u održavanju stabilnosti odnosa u sistemu i redukuje tendencije prema bilo kakvom odstupanju. Sa druge strane, negativan feedback ima ulogu da pojača odstupanja u outputu, kako bi omogućio promenu, tj. razvoj sistema.

U otvorenim sistemima različiti uzroci mogu dovesti do istog rezultata i obrnuto, različiti rezultati mogu biti proizvod istih inputa. To je princip ekvifinalnosti po kojem je najznačajnije razmatranje postojeće organizacije porodice i njenih interakcija, nasuprot samo geneze.

Svaka porodica ima svoja pravila po kojima funkcioniše. Ponašanje pojedinca se u sistemskom diskursu objašnjava pomoću cirkularne kauzalnosti. To je gledište po kome promenljiva predstavlja uzrok, ali deluje i kao posledica. Primenjeno na porodični sistem, akcenat se stavlja na obostranost odnosa u porodici, na međusobnu uslovljenost i uzajamni uticaj njenih članova.

Dakle, da zaključimo: Strukturalisti poreklo patologije lociraju u porodični sistem, dok je pojedinac samo nosilac simptoma, tj. identifikovani pacijent. Simptom je odraz nefunkcionalnosti sistema i ima funkciju da drži sistem u stagnaciji, čime se dalje onemogućava kretanje porodice u pravcu razvoja.

Gledano iz ove perspektive, simptom pojedinca odražava razvoj, strukturu i funkcionisanje interpersonalnog sistema čiji je deo i njegova funkcija se ne može razmatrati van te šire celine. Sistematičari obično ispituju funkcionisanje porodice kroz tri generacije, kako bi uočili transgeneracijski prenos nefunkcionalnih obrazaca u svim segmentima sistema.

Categories: Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , ,

Kako izgleda porodična psihoterapija

Sistemska porodična terapija uključuje brojne pristupe razumevanju porodice i radu sa njima, i ona se danas može smatrati „četvrtom“ silom u psihologiji. Međutim, kao što je slučaj sa psihoterapijom generalno, tako i u porodičnoj psihoterapiji možemo pratiti više raspoloživih modela. Kako bi porodici koja namerava da otpočne psihoterapijski rad olakšali izbor, ukratko ćemo opisati neke najvažnije modele i njihove osnovne koncepte.

Adlerov model otvorenog foruma

Ovaj model temelji se na pretpostavci da roditelji i njihova deca često ostaju zarobljeni u negativnim i repetitivnim interakcijskim obrascima koji vode pogrešnim ciljevima, a odraz su autokratskog/permisivnog dijaloga koji je zaostavština našeg socijalnog nasleđa.

Ključni pojmovi :

  1. porodično ozračje – klima odnosa koji postoje u porodici (u zapadnoj kulturi roditelji zbog nedovoljne pripreme za roditeljstvo obično pribegavaju autokratskom ili permisim stilu koji su i sami iskusili u detinjstvu)
  2. porodična konstelacija – porodični sistem koji se sastoji od roditelja, dece, članova proširene porodicevno
  3. pogrešni ciljevi – Dreikurs govori o četiri cilja kod dece koje može identifikovati uz pomoć „refleksa prepoznavanja“, a to su borba za moć, osveta, dobijanje pažnje, pokazivanje neadekvatnosti

Ciljevi:

  1. pomoći roditeljima da postanu vođe
  2. zameniti negativne repetitivne interakcijske obrasce svesnim razumevanjem porodičnog procesa

Funkcija terapeuta: saradnici, priključuju se porodici, sistematski je istražuju, javni terapijski proces (terapeut ima dva klijenta – porodicu i publiku), u završnim fazama terapije terapeut postaje vođa i edukator.

Tehnike:

  1. opisi teškoća i prepoznavanje ciljeva (opisi teškoća koriste se kao indikatori negativnih i ponavljajućih intrekcijkih obrazaca)
  2. uobičajen dan
  3. razgovor sa detetom i otkrivanje ciljeva (detetovi odgovori uzimaju se kao polazne hipoteze za dalje otkrivanje)

Višegeneracijska porodična terapija (Boven)

Polazi od pretpostavke da je za potpuno razumevanje porodice nužno analizirati je sa stajališta bar tri generacije, i da je nužno baviti se nerazrešenim emocionalnim spajanjem sa sopstvenom porodicom ukoliko je cilj razviti se u zrelu i jedinstvenu ličnost.

Ključni pojmovi:

  1. diferencijacija sebe (cilj je postići nezavisnost od drugih, a kao posledica toga opredeliti se da li će nas u donošenju odluka voditi um ili emocije)
  2. triangulacija (rešavanje teskobe između dva člana uvođenjem trećeg, čime se problem zapravo ne rešava, već se dugoročno pojačava)

Ciljevi:

  1. ublažavanje teskobe i uklanjanje simptoma
  2. povećanje stupnja diferencijacije svakog člana

Funkcija terapeuta: objektivni istraživač, učitelj, trener, neutralni opažač

Tehnike :

  1. genogram (način prikupljanja i organizovanja podataka o poslednje tri generacije)
  2. postavljanje pitanja (važna su cirkularna pitanja)

Model procesa uvažavanja čoveka (Satir)

Ističe važnost komunikacije i emocionalnog doživljavanja, spontanost, kreativnost, otkrivanje sebe i preuzimanje rizika, naglasak je na odnosu i terapeutovom ličnom uključivanju u porodicu, a ne na tehnikama.

Ključni pojmovi:

  1. život porodice (deca rođenjem ulaze u oformljen sistem pravila koji se doživljava apsolutistički)
  2. funkcionalna vs disfunkcionalnoj komunikaciji u porodici (u funkcionalnoj porodici komunikacija je slobodna, otvorena, pravila ima malo i fleksibilna su)
  3. odbrambeni stav u suočavanju sa stresom (postoje 4 ovakva stava – pomirujući, optužujući, pametovanje, ometajući)
  4. porodične uloge i porodične trijade (negujuće trijade – „dvoje za jednog“)

Ciljevi :

  1. svaki pojedinac mora iskreno govoriti o onome što vidi, čuje, oseća, misli
  2. odluke u porodici donositi pregovaranjem, a ne primenom moći
  3. otvoreno priznati razlike i upotrebiti ih za razvoj unutar porodice

Funkcija terapeuta: vodič u promeni, facilitator, službeni opažač, terapeut ima poverenje u sposobnost članova da se razvijaju i aktualiziraju

Tehnike:

  1. skulpturiranje porodice (smeštanje članova porodice u prostor na osnovu njihovih komunikacijskih telesnih položaja)
  2. rekonstrukcija porodice (koja ima 3 cilja – da članovi otkriju korene onoga što su davno naučili, da stvore realističniju sliku o svojim roditeljima, da otkriju svoju jedinstvenu ličnost)

Iskustvena porodična terapija (Vitaker)

Ističe važnost izbora, slobode, samoodređenja, rasta i razvoja, aktualizacije, težište je na interakciji „ovde i sada“, a cilj je razotkrivanje pretvaranja i stvaranje novog smisla.

Ključni pojmovi:

  1. subjektivno žarište (individuacija, autentičnost, biti kakav jesi)
  2. bez-teorijski stav (teorija stvara distanciranost od porodice zarad objektivnosti)

Ciljevi:

  1. ojačati dimenzije osećaja – spontanosti, kreativnosti, sposobnosti igranja, spremnosti da se bude luckastim
  2. istovremeno podstaći individualnu autonomiju i osećaj pripadanja porodici

Funkcija terapeuta:

I faza – sporazum – terapeut je svemoćan (pojačava teskobu, unosi nemir)
II faza – uključenost – (terapeut deluje kao savetnik)
III faza – razrešenje – (terapeut je manje uključen u proces, klijenti preuzimaju) odgovornost za promenu

Tehnike:

Rad u paru – terapija je proces koji pomaže i klijentu i terapeutu, jer se terapeuti aktivno uključuju u svoj lični razvoj.

Strukturalna porodična terapija (Minučin)

Počiva na pretpostavci da su simptomi većim delom propratna pojava strukturalnih slabosti unutar porodične organizacije.

Ključni pojmovi:

  1. porodična struktura (nevidljiv skup funkcionalnih zahteva i pravila, hijerarhija, borba za moć)
  2. porodični podsistemi (bračni, roditeljski; treba da su adekvatno odvojeni)
  3. granice (kontinuum krute – raspršene)

Ciljevi:

  1. ublažiti simptome disfunkcije
  2. izazvati strukturalnu promenu menjanjem porodičnih pravila i stvaranjem prikladnijih granica, radi bolje hijerarhijske strukture

Funkcija terapeuta:

  1. pridruživanje porodici u položaju vođe
  2. obeležavanje porodične strukture
  3. intervenisanje radi transformacije nedelotvorne strukture

Tehnike:

  1. crtanje porodičnih karata (za otkrivanje granica i transakcionih stilova)
  2. glumljenje (članovi glume neku tipičnu konfliktnu situaciju, da bi se videle interakcije među njima na delu)
  3. stvaranje novog okvira (putem različitih tumačenja problemske situacije, skida se odgovornost za problem sa pojedinca)

Strateška porodična terapija (Palo Alto grupa)

Strategije i procedure koje oblikuje terapeut temelje se na teoriji komunikacije.

Ključni pojmovi:

  1. problem se smatra stvarnim (a ne simptomom neke druge sistemske disfunkcije) i rešava se
  2. rešava se problem koji postoji u sadašnjosti, bez uvida, razumevanja, terapija je kratkotrajna, usmerena na proces i na rešenja

Ciljevi:

  1. rešiti problem
  2. sprečiti ponavljanje neprilagođenog sleda postupaka

Funkcija terapeuta: konsultant, stručnjak, pozorišni reditelj, manje je važan terapijski odnos, terapeut je aktivan, direktivan, autoritaran, zanima ga kontrola moći u terapijskom odnosu i on ima svu odgovornost za promenu

Tehnike:

  1. korišćenje smernica (one mogu biti direktne – davanje saveta, predloga, vođenje, davanje zadataka), i paradoksalne
  2. paradoksalne intervencije (služe razbijanju otpora koji se može javiti u terapijskom procesu)
  3. stvaranje novog okvira
  4. tehnike pretvaranja – humor, zamišljanje, igre

Porodične terapije II reda (izviru iz konstruktivizma)

1) Reflektujući tim – Andersen
2) Lingvistički pristup – Anderson i Gulišijan
3) Narativni pristup – Epston i Vajt
4) Terapija usmerena na rešenje – De Šazer

Ključni pojmovi:

  1. saradnja i osnaživanje
  2. životne priče (svaka osoba živi priču svog života i putem jezika nalazi smisao; kada priče postanu suviše zasićene problemima , traže se alternativne priče)

Ciljevi:

  1. stvaranje novog smisla
  2. pojačavanje svesnosti o uticaju priča dominantne kulture na čovekov život

Funkcija terapeuta: aktivni facilitatori (briga, interes, empatija, kontakt), pozicija neznanja, sudija/opažač

Tehnike:

  1. slušanje otvorena uma (bez vrednovanja)
  2. pitanja koja pomažu (čarobna pitanja, eksternalizirajuća, cirkularna)
  3. rušenje priča i eksternalizacija (okrivljavanje problema, a ne pojedinca; rušenje moći priča)
  4. alternativne priče i ponovno sastavljanje priča

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , ,