Tag: krivica

Deca, žrtve roditeljskog konzervativizma: Razapetost između krivice i stida

Puno je stručnih i drugih tekstova napisano na temu seksualnog, fizičkog i emocionalnog zlostavljanja deteta od strane roditelja. I, svima nama su više nego poznate surove posledice ovakvog maltretmana. Međutim, da li je nasilna porodična klima uvek i isključivo odgovorna za dečiji „izmenjen razvoj“? Da li jedino u toj krajnje izvitoperenoj atmosferi deca izrastaju u emocionalno nestabilne, nesigurne i krhke Odrasle?

Sve češće mi na psihoterapijske seanse dolaze tinejdžeri ili „deca“ u svojim ranim 20-im koji su na prvi pogled imali pristojno detinjstvo. Živeli su u celovitim porodicama, majka i otac su bili u ljubavi i uzajamno se poštovali, deca su dobijala dovoljno ljubavi, pažnje i sigurnosti. Jednom rečju, zadovoljena je forma „dovoljno dobrog roditeljstva“.

Šta onda ove mlade odrasle dovodi na psihoterapiju?

Oni dolaze na terapiju veoma rastrzani, uznemireni, potišteni, često anksiozni, izjavljuju da imaju panične napade, izraženo nisko samopouzdanje, loše prilagođavanje, nesanice, muke sa apetitom, a kad-tad se i samopovređuju. Bez obzira na manifestacije, koje kako vidimo mogu biti razne, osnovni motiv dolaska je razjašnjenje dileme: odseliti se od kuće ili ostati?

I naravno, prirodno je da se terapeut zapita zašto je za tako mladu osobu odlazak od kuće tako neodložna, goruća stvar, ako su opisi detinjstva, odrastanja i roditeljskih figura sasvim regularni. Šta se tu dešava pa je toliko nepodnošljivo, uzimajući u obzir da i 10 godina stariji klijenti još uvek bezbrižno sede u roditeljskom gnezdu? Drugo pitanje koje se spontano nameće je zašto je odlazak od kuće čak važniji nego rad na suzbijanju opisanih simptoma? Zar je biti kod kuće gori krst nego imati anksioznost, panične napade, povređivati se?

Kada se zađe dublje u porodične odnose i interakcije među članovima uočava se jedan sličan obrazac. Iako deci ne manjka ljubavi, manjka im jedan gradivni element koji još snažnije utiče na formiranje identiteta, a to je prihvatanje.

Možemo reći da između ma kojih roditelja i ma koje dece uvek postoji generacijski jaz. Logično je da su se vrednosti sa protokom 30 godina izmenile. Roditelji pokušavaju da vaspitaju svoju decu oslanjajući se na „zastarele“ vrednosti, a deca hrle da se uklope i usvoje nove. Optimalno razrešenje ovoga je naći se na pola puta, što znači biti obostrano popustljiv, razumevati i prihvatiti drugačije tačke gledišta. Većini roditelja i mališana ovo pođe za rukom, pre ili kasnije. Međutim, ima i onih slučajeva gde su ove perspektive nepremostive, a posledice takvog odrastanja po život deteta nesagledive i pogubne.

Ukoliko je reč o roditeljima koji su oduvek živeli na teritoriji na kojoj i danas njihovo dete odrasta, okolnosti su prilično lakše. Takav roditelj nema radikalno drugačiju perspektivu, a uz to poseduje taj potreban kontinuitet življenja u zajednici koja je rasla i razvijala se na određeni način. Ma koliko se privatno neslagao sa novim trendovima, on je makar u toku, upoznat sa njima, njihov svedok, pa će lakše premostiti jaz. Uz to, ima i prijatelje koji prolaze kroz slične situacije sa svojom decom, što ga dodatno „mekša“.

Primeri mladih odraslih koji su se meni obratili imali su donekle drugačiju priču. Njihovi roditelji su po osnovnim stavovima i vrednostima bili daleko udaljeniji. To su ili roditelji druge vere koji su bili primorani da zbog ratova napuste svoj zavičaj, ili roditelji sa sela koji su u potrazi za finansijskom stabilnošću migrirali u urbanije regije, itd. Takvima je nažalost, u većini slučajeva, još teže da razumeju i prihvate odrastanje deteta savremenog doba, jer ih sagledavaju kroz naočare sopstvenog konzervativizma. Ogradiću se odmah i reći, da se odsustvo prihvatanja i nerazumevanje od strane roditelja može javiti i ako je roditelj rastao u sličnim uslovima kao i dete, na isti način kao što je moguće i da roditelj iz sasvim različitog konteksta uspeva da prati korak sa detetom.

No, vratiću se na stvar. Ovo su voljena, pažena deca, deca koja rastu u prijatnoj atmosferi, njih niko ne maltretira, ne gledaju, niti su izloženi nasilju bilo koje vrste, ALI… Njihovi roditelji imaju sasvim jasnu, krutu i prilično idealizovanu predstavu toga kakvi bi oni trebalo da budu kada porastu. A to znači tako mnogo toga – ne izlaziti kasno, ne stavljati pirsing, ne ići na žurke, družiti se sa dobrim đacima, učiti, oblačiti se pristojno, imati primerenu frizuru, itd. Njihova lista puna je imperativa, prilično je duga i isključiva. Ako bilo šta sa liste dete ne ispuni, onda nije po roditeljskim merilima i nije dobro dete. Dakle, situacija je takva da te prividno niko ne dira (bar ne otvoreno), ali si na livadi prepunoj nagaznih mina i ako neku zgaziš eksplodiraćeš. Cena koju moraš da platiš za svoju slobodu, individualnost i autentičnost je kritika, omalovažavanje i neprihvatanje.

Dilema je velika: biti dobro dete ili biti vršnjački prilagođen? Ili da budem još egzaktnija: biti neprihvaćen ili biti neprihvaćen? Šta god da odabreš, u nečije standarde se nećeš uklopiti! Roditeljske, vršnjačke ili sopstvene. Ako ne radiš ono što od tebe očekuju, osetićeš stid, jer je stid emocija koja se definiše kao osećaj nepoklapanja sebe sa onim što drugi ljudi očekuju da budeš. Ako izneveriš sopstvene standarde i zanemaruješ svoje potrebe, osetićeš krivicu, jer je krivica emocija koje se definiše kao odstupanje od sopstvene slike o sebi.

Hronično razapeta između krivice i stida kao jedinih alternativa, ova deca nemaju drugu šansu do da postanu nesigurna, bojažljiva, anksiozna i sve ostalo. Izgradnja njihovog identiteta je duboko uzdrmana i praktično ne mogu da daju odgovor na ono fundamentalno pitanje: Ko sam ja?

Ako se i usude da odgovore i da sagledaju šta u stvari žele da rade i budu u životu, suočavaju se sa dvostrukim odbacivanjem – više nisu ni ogledalo društva, niti roditeljski odraz, već nešto treće što niko ne razume, niti prihvata. Neslobodni da izaberu sebe, ovi mladi ljudi postaju begunci od kuće, begunci u drugu realnost (putem konzumiranja alkohola i psihoaktivnih supstanci), vlastiti dželati koji se samokažnjavaju…

Dragi roditelji, nije dovoljno samo da volite, pazite i štitite svoju decu. Dokle god ne prihvatate da deca nisu vaš produženi Self, ona neće biti srećna na putu samoostvarenja. Ona nisu vi, ona su oni!

~ Tek kada počnete gledati svoju decu kao „dovoljno dobru decu“

i sami ćete postati „dovoljno dobri roditelji“. ~

Categories: Anksioznost, panični napadi i fobije Deca i mladi

Tags: , , , , , , , , , , , , ,

Tipovi krivice

Krivica se svrstava u paletu neprijatnih emocija, ali ostaje teško dati njenu precizniju definiciju iz više razloga. Prvo, okidači koji izazivaju osećaj krivice su veoma raznoliki. Neki ljudi učine ozbiljne prestupe, a spavaju kao jagnjad, dok drugi osećaju krivicu na samu pomisao da ne urade nešto što se od njih očekuje. Drugo, neki ljudi kao da su imuni na doživljaj krivice, dok je kod drugih ona sastavni deo života i prisutna je uvek. Treće, ni na individualnom planu nije moguće predvideti kada i zbog čega će se krivica razviti, jer postoje subjektivni kriterijumi za to koji su oblici ponašanja za osobu prihvatljivi, a koji nisu.

Zbog svih ovih problematičnih tačaka, u ovom tekstu ću se osvrnuti na 5 tipova krivice koji se najčešće spominju u stručnoj literaturi. Ova gruba podela obuhvata najtipičnija iskustva u vezi sa osećajem krivice.

1. Krivica zbog nečega što smo učinili

Najočigledniji razlog da se oseti krivica je onaj kada smo zaista nešto loše učinili. Ovaj tip krivice često uključuje nanošenje štete drugome, bilo fizičke ili psihološke prirode. Ovde takođe spada i krivica izazvana time što smo narušili sopstveni etički ili moralni kod, tako što smo varali, lagali ili krali. Primer ovakvog tipa krivice može biti i prekršeno obećanje da neko ponašanje više nećemo ponoviti (kao što je pušenje, alkoholizam ili prejedanje). Zajedničko svim ovim slučajevima je da se dato ponašanje zaista desilo.

Može se reći da je adekvatno i normalno osećati krivicu kada smo uradili nešto loše što zaslužuje kajanje. To je zdrava reakcija koja, ako izostane u takvim situacijama, uvodi sumnju da se radi o psihopatiji. Zašto je onda problem osetiti ovu zdravu reakciju? Samo po sebi, osetiti krivicu nije problematično, ali problem nastaje onda kada konstantno “preživamo” ovo stanje, kada se ponašamo kao da smo zaposednuti krivicom, kada ne možemo izaći iz kruga krivice i prestati da mislimo o svojoj “grešnosti”. To se dešava kod ljudi koji su stalno zaokupljeni svojom prošlošću, koji ne vide način da nastave dalje i koji čak na nesvesnom nivou tumače krivicu kao zasluženu kaznu za počinjena nedela.

Na ovom mestu važno je shvatiti da se radnja iz prošlosti ne može promeniti bez obzira na to koliko to želimo. Nekada stvari jednostavno moramo da prihvatimo, da se izvinimo osobama koje smo povredili i da se trudimo da izbegnemo činjenje ovakvih dela u budućnosti. Deluje da je lakše tražiti oprost od drugoga nego oprostiti samome sebi. Međutim, treba imati na umu da su ljudi skloni egocentrizmu, pa najčešće daju prevagu sopstvenim interpretacijama spram mišljenja i doživljaja drugih. Neretko se može desiti da smo sopstveno delo preterano negativno ocenili, a da ono nije bilo tako strašno doživljeno od strane druge osobe.

2. Krivica zbog nečega što nismo uradili, a želeli smo

Ovde spadaju svi oni slučajevi gde smo razmišljali da učinimo nešto što se kosi sa našim sistemom vrednosti, ali smo na kraju odoleli izazovu. Tipičan primer je razmišljanje o tome da prevarimo partnera, iako sebe ne doživljavamo nevernom osobom, a vernost, poštenje i privrženost su visoko na lestvici naših moralnih standarda. Ovaj tip krivice je posebno težak, upravo zbog toga što nas uvodi u igru konstantnog kontempliranja nad događajem koji se nije desio. I dalje sedimo na tronu moralno ispravne osobe, ali je činjenica da razmišljanje o radnji koja narušava naše moralne standarde može podjednako provocirati krivicu kao i počinjena radnja.

Ljudi koji se dugo muče sa ovim nedozvoljenim i tabuiziranim mislima, često podlegnu starim dobrim frojdovskim mehanizmima odbrane – oni uranjaju u represiju, putem koje suzbijaju skrivenu želju, ili u poricanje, gde ne priznaju samo postojanje želje. Nažalost, ovo ih neće dovesti do željenog ishoda, jer ukoliko zauzmemo defanzivan stav prema sopstvenim osećanjima, postaćemo njihova žrtva i ponašaćemo se u skladu sa tim kao da imamo razloga da se osećamo krivima. Zato se u ovakvim situacijama preporučuje ACT pristup (terapija prihvatanja i obavezivanja), koji nam olakšava da prepoznamo ovakve misli, prihvatimo ih kao deo onoga što smo sada i obavežemo sebe na promenu sopstvenog ponašanja u smeru koji nije kontaminiran ovim mislima. Akcenat nije na guranju ovih misli pod tepih, već na njihovom pronalaženju i redukovanju kroz svesni napor.

3. Krivica zbog nečega što mislimo da smo uradili

Kao što kognitivne teorije emocija nalažu, naše nezadovoljstvo je najčešće povezano sa iracionalnim uverenjima koja gajimo spram određenih situacija. Ako mislimo da smo uradili nešto loše, možemo iskusiti gotovo istovetnu količinu krivice kao da smo zaista počinili tu radnju, ako ne i veću. Jedan tipično kognitivni izvor krivice je magijsko uverenje da možemo izbaksuzirati ljude tako što mislimo da će im se nešto loše dogoditi. Na nekom nivou osoba je svesna da je ovakvo uverenje nelogično i da ne može biti odgovorna za to što se desilo, ali je jako teško kompletno se osloboditi ovakvih misli. Imajući u vidu da je naše sećanje prošlih događaja često zamagljeno i podložno iskrivljenjima, moguće je da osoba ne počini ništa loše, ali se pogrešno seća i misli da je to učinila, posebno ako se radi o emotivno nabijenim događajima. Klasičan primer toga su osumnjičeni čije je pogrešno sećanje toliko ugrađeno u njih, da su sebe ubedili ne samo da su prisustvovali sceni zločina, već da su ga i počinili. Zato je važno da pre nego što počnemo sa samoptuživanjem za zlodelo utvrdimo da li smo zaista odgovorni za tako nešto.

4. Krivica da nismo dali sve od sebe da nekome pomognemo

U ovaj tip spadaju svi oni slučajevi gde smo nekome kome je potrebno pružili pomoć koja je trajala čak i nedeljama, ali smo u određenom trenutku shvatili da ne stižemo da obavljamo svoje obaveze (npr. pomagali smo prijatelju oko preseljenja ili tešili smo komšiju koji je imao tragičan gubitak). U trenutku kada ne možemo više da izdržimo to breme javlja se osećaj krivice koji nas nagoni da očajnički osmislimo načine da i dalje budemo od koristi osobi u nevolji. Scenario ne može da traje doveka, pa se pre ili kasnije suočavamo sa ugrožavajućim osećajem krivice jer smo “izdali” dotičnu osobu. Psiholozi ovo nazivaju saosećajni zamor, kako bi specifikovali ovakvu vrstu sagorevanja. Iako je pojam prvobitno dizajniran za profesionalne pomagače (lekari, medicinske sestre, odgojitelji, vaspitači), upotrebljava se i za sve one osobe koje kontinuirano pružaju neformalnu podršku osobi u nevolji. Smatra se da je krivica ključna emocija koja ljude nagoni da prolongirano ostaju u ulozi pomagača, zbog ideje da bi trebalo da učine još nešto za dotičnu osobu. Zato je važno napraviti distinkciju između želje da se pomogne i krivice koja će te preplaviti ako ne pomogneš.

5. Krivica da radimo bolje nego neko drugi

Iskustvo krivice preživelog je prepoznato od strane profesionalaca koji rade sa ratnim veteranima koji su nadživeli svoje saborce. Takođe krivica preživelog javlja se i kada nakon većih katastrofa nekome pogine celokupna porodica, a jedan član ostane netaknut. Izuzimajući ovako ekstremne kontekste, ovaj sindrom može se javiti i kod osoba koje su sebi omogućile bolji život od onoga koji žive njegovi rođaci i prijatelji. Tipičan primer su studenti koji odu na školovanje u inostranstvo, a ostave porodicu u bedi. Iako članovi porodice takođe navijaju da osoba uspe, ona će, da bi ih “zaštitila”, nesvesno ući u samodestruktivne obrasce ponašanja i pokazaće se neuspešno na fakultetu. Jedini način da prevaziđemo krivicu preživelog jeste da iznova podsećamo sebe koliko će ponosni i zadovoljni biti oni koji nas vole i kojima je stalo do nas.

 

Categories: Emocije Nauka

Tags: , , , , ,

Život sa krivicom

Mnogo je pokušaja da se definiše emocija krivice, budući da se radi o veoma kompleksnom fenomenu. Kompleksan je zato što ne možemo tako lako i nedvosmisleno da uđemo u trag šta je provocira – bez obzira na stepen maligniteta učinjenog, neki ljudi će i za najoholije ponašanje imati miran san, dok će drugi osećati krivicu kao konstantnog pratioca čak i za stvari koje su propustili da učine. Kao da postoji neka unutrašnja sklonost da se zarobimo krivicom ili sa druge strane, sklonost da joj ne dopadnemo šaka ma šta činili.

Jedino univerzalno što o krivici mogu reći to je da je ona izuzetno neprijatna emocija, koja onima koji je osećaju značajno narušava kvalitet života. Pišem ovo kao neko ko je pet godina lične psihoterapije proveo u nastojanju da se ratosilja ovog nemilog osećaja. Čudno je i krajnje neuhvatljivo kada će se i kako krivica razviti. Ako pogledam svoj slučaj, moguće je da su postojali događaji zbog kojih je “trebalo” da se osećam krivom, a nisam, a isto tako i oni naoko beznačajni događaji zbog kojih me je krivica sumanuto proganjala. Pravila nema.

Šta onda ljude dovodi do krivice? Zašto su neka ponašanja plodno tle za razvoj krivice, a druga sasvim imuna? Kako krivica neke ljude obuzima lako, a druge kao da zaobilazi?

Sve su to pitanja na koja moramo odgovoriti kako bismo razumeli ovu višeslojnu priču.

Poreklo krivice

Da bi jasnije razumeli smisao krivice, moramo se vratiti korak unazad, do njenog porekla. Ovo pitanje u najvećoj meri razmatraju razvojni psiholozi koji nakraće rečeno krivicu povezuju sa unutrašnjim osećajem da trebamo biti kažnjeni. Npr. ako neko vara na testu i prođe, ukoliko makar i na nesvesnom nivou oseti da za to treba biti kažnjen, rodiće se krivica. Ostaje pitanje zašto će neko osetiti da njegovo ponašanje zaslužuje kaznu, a neko ne? Odgovor leži u našem ranom detinjstvu. Deca, osim što generalno loše procenjuju svoje ponašanje, istovremeno im nedostaje i kapacitet za moralno donošenje odluka. Drugim rečima, ona prosto ne razlikuju dobro od lošeg. Da bi prevazišli ovaj period u njihovom životu i da bi im pomogli da introjektuju moralno ponašanje, roditelji i društvo moraju da izlože dete sistemu vrednovanja sopstvenog ponašanja i to najčešće čine uz upotrebu nagrada i kazni. Svaka kultura ima jedinstvene aršine kojima se koristi za moralnu izgradnju svojih članova, a takođe se i sistem vrednosti šta je moralno, a šta ne razlikuje od kulture do kulture. Kada je dete na većem uzrastu, ono postaje manje-više oslobođeno ovih društvenih zahteva, jer je kroz vlastito iskustvo izgradilo određeni sistem vrednosti. Dakle ono više ne mora da operiše u skladu sa društvenim odobravanjem ili osudom, već je kadro samo da procenjuje, budući da su ovi kriterijumi interiorizovani.

Smisao krivice

Prethodno rečeno, osim što nam objašnjava kako je krivica nastala, suptilno nam sugeriše i da je krivica jedan posve individualan fenomen, jer ma koliko rasli u istoj kulturi i bili izloženi sličnom sistemu vrednosti (npr. kod braće i sestara), ove strategije za razvoj moralnog delovanja će se ipak prelamati kroz naše jedinstveno biće, koje na sebi svojstven način tumači ove društvene poruke. Možda je zato umesnije umesto pitanja zašto se javlja osećaj krivice postaviti pitanje šta je smisao krivice? Pretpostavlja se da krivica nije samo posledica neke radnje, neprijatna emocija koja nas katkad prati kada odstupimo od društvenog očekivanja, već se javlja sa određenim razlogom i ima neku svrhu za jedniku. Kada bi se svi jednostavno vodili moralnim standardnima naše zajednice, stvar bi bila dosta jasnija. Znali bi tačno ko, kada i zašto se oseća krivim.

Ali, šta je sa našim unutrašnjim standardima? Konstruktivistički psiholozi daju zanimljivu definiciju krivice, putem koje može da se objasni zašto se nekada nedužna osoba oseti krivom, a okoreli prestupnik ne. Ova definicija glasi:

“Krivica je svako odstupanje od naše sržne uloge” (Kelly, 1955).

Naša sržna uloga je ono što osećamo kao krucijalni deo svog identiteta, sačinjena je od sržnih konstrukata, tj. bazičnih ideja koje opažamo kao glavne i odgovorne za svoj opstanak. Da uprostim, ako je recimo nečija sržna uloga da bude pomagač, jer kroz takvu ulogu sebe validira kao dobrog čoveka, takva osoba će u svakoj situaciji u kojoj propusti da nekome ukaže pomoć, vrlo lako osetiti sveprožimajući osećaj krivice. To objašnjava činjenicu da se neki ljudi osećaju krivim i zato što komšiji koji je na odmoru nisu jednom zalili cveće, iako su ga zalili svih ostalih dana. Što je uloga pomagača permeabilnija (propustljivija) to će u sebe usisati svako i namanje ponašanje koje osoba konstruiše kao pomoć. Dakle, kriterijumi će biti jako napeti i rigorozni do mere da osoba sebi ne može dozvoliti oduška – da bi sebe potvrdila u ulozi osobe koja pomaže mora baš svakome izaći u susret, jer je u suprotnom kriva.

Uzmimo sada primer osobe čija je sržna uloga da bude uspešna, dakle centralno mesto njenog identiteta fokusirano je na postizanje uspeha. I sve je u redu u slučajevima gde se uspeh osobe ne kosi sa dobrobiti drugih ljudi. Ali, ukoliko je uspešnost toliko dominantna da se mora postići bez obzira na posledice, onda je i ono čuveno “gaženje preko leševa” deo nečijeg životnog scenarija. Tako neko, jureći bezglavo za uspehom, može propustiti da se oseti krivim ma šta uradio. I tu leži odgovor zašto su ponekada i najokoreliji kriminalci imuni na krivicu.

Primera je koliko i ljudi, jer svaka jedinka ima osobitu sržnu ulogu. Zato, ukoliko želimo da shvatimo šta kod konkretne osobe provocira osećaj krivice, moramo da tragamo za tim od čega je ta konkretna osoba u tom trenutku odstupila, tj. iz koje sržne uloga je izašla. Na ovome počiva i psihoterapijska ideja za rad sa krivicom. Ako sržnu ulogu pomagača iz prvog primera, učinimo samo malko impermeabilnijom (manje propustljivom) smanjiće se verovatnoća da svaki propust u pomaganju bude teren za razvoj krivice.

Da zaključimo, smisao krivice je da osobu stalno vraća na trasu sopstvene sržne uloge, ona je kao kormilar koji vešto upravlja i upozorava kada se osoba previše udaljila od sopstvene konstrukcije svog identiteta.

Krivica i ličnost

Da li postoje ljudi koji su posebno pogodni kandidati za samookrivljavanje? Postoje li neke crte ličnosti koje nas, hteli-nehteli, regrutuju za ovo mučno putovanje?

Jedna veoma obimna harvardska studija došla je do podataka koje su saželi na sledeći način:

“Ljudi koji često osećaju krivicu su bolji prijatelji, partneri i zaposleni” (Harvard Business Review).

Generalni zaključak ove studije je da su ljudi koji su skloniji osećaju krivice ujedno i empatičniji, imaju veći kapacitet da se stave “u tuđe cipele”, da razmišljaju o posledicama sopstvenog ponašanja pre nego što delaju, i da visoko vrednuju svoje moralne standarde. Kao rezultat svega oni su manje skloni laganju, varanju i amoralnom ponašanju u bilo kojoj interakciji. Pošto su senzitivniji na mišljenja drugih i istovremeno visoko samokritični, krivica će biti njihov čest pratilac.

Categories: Emocije Nauka

Tags: , , , ,

Fenomen saosećajnog zamora

Ako ste ikada osetili da više brinete za druge nego za sebe, ovo je tekst za vas!

Saosećajni zamor je stanje emocionalne, mentalne i/ili fizičke iscrpljenosti, koje nastaje zbog kontinuirane izloženosti tuđoj patnji. U početku, osoba je sposobna da održava ulogu pomagača i da se brine o licima koja su pretrpela različite forme trauma, ali kako vreme odmiče dolazi do opšte otupelosti za situaciju, distanciranosti i odsustva empatije za žrtvu.

Fenomen saosećajnog zamora je isprva opisan kod profesionalnih pomagača (lekara, medicinskih sestara, socijalnih radnika, defektologa, psihoterapeuta), gde predstavlja reakciju izgaranja koja se još zove zamenska ili sekundarna traumatizacija. Ne treba je mešati sa sindromom izgaranja (burnout), jer se on javlja kao posledica rada pod pritiskom, rada u visokozahtevnom okruženju, gde osoba “puca” pred naletom obaveza i odgovornosti. Burnout ne uključuje traumu, koja je sastavni element saosećajnog zamora. Takođe, njihova podloga je drugačija. U pozadini burnout-a je stres i visoki zahtevi, a u pozadini saosećajnog zamora je osećaj krivice koji se javlja kao posledica uverenja da smo mogli učiniti više za žrtvu.

Dosta kasnije, primećeno je da se saosećajni zamor može javiti i kod ljudi koji nisu profesionalni pomagači. Dakle, i sasvim obični ljudi koji preterano brinu za druge, koji stavljaju tuđe potrebe ispred svojih i u stanju su da zanemare sopstvene, čija je danonoćna preokupacija da pomognu onima koji su u nevolji, koji su u konstantnoj i ekstremnoj tenziji povodom tuđih problema, mogu dospeti u stanje saosećajnog zamora. Pružanje ovakve, neformalne vrste pomoći, svima i u svakoj situaciji, na duže staze takođe može voditi fatalnom ishodu.

Šta su znaci saosećajnog zamora?

Prvi jasni pokazatelji da je došlo do saosećajnog zamora su:

  • okrivljavanje drugih, poricanje i konstantne žalbe kako vam je dosta svega
  • nezdrava ekspresija emocija i oslabljen kapacitet da se bude u emocionalnom kontaktu sa sadržajem koji druga osoba iznosi
  • odsustvo saosećanja i strpljenja za druge, averzija prema tuđim žalbama
  • osećaj bespomoćnosti, preplavljenosti i gubitka svrhe
  • česta ljutnja, razdražljivost i anksioznost
  • poremećaj sna (insomnija, isprekidan san, košmarni snovi)
  • konstantni umor
  • mučnina
  • glavobolje
  • izolacija
  • loša higijena
  • kompulsivno ponašanje (kao što je prejedanje, kockanje, ekscesivno vežbanje, itd.)
  • apatija
  • preokupacija problemom
  • teškoće sa koncentracijom
  • nesvestica
  • zloupotreba supstanci (alkohola, sedativa, antidepresiva)

Koji ljudi su pod rizikom?

Neće svaka osoba osetiti simptome saosećajnog zamora. On je rezervisan upravo za one osobe koje tuđe potrebe stavljaju ispred svojih u većini situacija i neograničeno dugo vremena. Ljudi koji postavljaju prioritete, koji uspostavljaju jasnije granice u odnosima, koji prave diskriminaciju u tome kada, kome i kolika je pomoć potrebna, nisu kandidati za saosećajni zamor.

Najveći izgledi da se saosećajni zamor razvije su kod osoba čija je sržna uloga oslonjena na ideju pomaganja. Dakle, ako osoba doživljava da je njena životna misija da pomogne svakome, jer se iza toga krije ideja da će tako sebe validirati kao dobroga čoveka, ona će se nadljudskim naporima truditi da svakome, ama baš svakome bude na usluzi. Takvu osobu je moguće pozvati i upola noći i ona će se stvoriti u sekundi. Paradoksalno, uvek će imati ideju da nije dovoljno učinila, da je mogla još. Ako učini za nekoga 99 stvari, a jednu ne uspe, omalovažiće svoj celokupni projekat i suočiće se sa preplavljujućom krivicom. I najmanja stvar dovoljna je da se oseti lošim čovekom.

Očigledno je koliko su kriterijumi prenapregnuti i kako je veoma lako doživeti invalidaciju. Tako će, ova osoba koja je resurs za sve i na koju svi mogu “okačiti” svoje potrebe, zbog serije subjektivno doživljenih neuspeha, otići u svoj ekstrem, odnosno emocionalnu otupelost.

Šta nam je činiti?

Zbog sve učestalijih žalbi na fenomen saosećajnog zamora, kreiran je ABC Program Prevencije.

A (Awareness) – Svesnost

Svesnost se odnosi na poznavanje i otkrivanje simptoma saosećajnog zamora. Sa ovim pokazateljima bi trebalo da je upoznata šira okolina, a ne samo osoba koja nesebično pomaže, kako bi joj na vreme signalizirali da je u problemu. Najvažnije je biti stalno u kontaktu sa sopstvenim emocionalnim doživljavanjem i primetiti očigledne fluktuacije i smene u emocionalnom reagovanju.

B (Balance) – Balans

Ključ prevencije i prevazilaženja saosećajnog zamora je u vođenju uravnoteženog života. Najvažniji aspekt ovoga je vežbanje brige o sebi, kako ne bi bila zanemarena nauštrb brige o drugima. Ljudi koji vole da pomažu su neretko toliko zaokupljeni podmirivanjem tuđih potreba da vlastite i ne konstatuju. A suština je u tome da i pomagači moraju biti emotivno, psihički i fizički zdravi, kako bi uopšte bili od koristi ljudima u nevolji. Upravo zato je važan balans. On se postiže konstantnim podsećanjem da i mi imamo svoje potrebe koje traže zadovoljenje, pa je u tom smislu važno pronaći trenutke u kojima možemo namenski uživati samo za sebe. Da bi kvalitetno i dugoročnije igrao svoju ulogu, pomagač treba da živi u skladu sa sopstvenim vrednostima i prioritetima. Ovakva uloga zahteva pozitivan stav, samopouzdanje, smisao za humor, radoznalost, a ove stvari se moraju negovati.

C (Connections) – Veze

Baš kao što osoba u nevolji zahteva sistem podrške, tako je i osobi pomagaču potrebna podrška. Da bi se saosećajni zamor držao na distanci, potrebno je izgraditi sistem podrške koja će nam pomoći da na adekvatan način ventiliramo svoje emocije, kao i da budemo u kontaktu sa sopstvenim bićem. Odluka da se nekome ko prolazi kroz tešku životnu fazu pomogne (npr. ko je preživeo gubitak ili smrt voljene osobe, ko je na odvikavanju od heroina, ko je žrtva zlostavljanja, itd.) zahteva veliku odgovornost i brojna odricanja. Stoga, da bi osoba adekvatno vršila ovu funkciju, mora pre svega voditi zdrav i uravnotežen život, život u kome i sama može na nekoga da se osloni.

Ako vaše razmene nemaju reciprocitet i osoba ste koja samo pruža, a ne ume da primi pomoć, u riziku ste da vas kad-tad oprhva saosećajni zamor. Razmislite o tome!

Categories: Emocije Nauka

Tags: , , , , , , , , ,

Osećaj krivice prekovremenih radnika

Dobar dan, ja sam preradnik. Svakodnevno radim po 9, 10 ili 11 sati, kao i većina nas iz pogona.

U našem pogonu se puno radi. To baš i nije klasičan pogon, zapravo svi sedimo za računarima. Svejedno, puno se radi. Radimo puno radno vreme, a redovno ostajemo prekovremeno. Svi ostajemo, jer se trudimo da projekat ne propadne.

Nažalost, to nije dovoljno. Koliko god se trudili, rokovi se neprestano probijaju, klijentima se žuri, posao trpi. Sve to veoma ljuti naše menadžere, a ni nama nije svejedno. Zato radimo sve više i više, ali koliko god ostajali prekovremeno, uvek smo u nekom kašnjenju.

Moje koleginice i kolege su redovno sjebani nakon jutarnjih sastanaka na kojima nam objašnjavaju koliko smo spori i koliko kasnimo. Trebalo je sve da bude gotovo još pre pola godine. Tako su zahtevali klijenti, a naši menadžeri su im obećali da će to ispuniti. I sada ispada da su ih slagali, jer mi radimo presporo.

Nametanje krivice radnicima je podmukli menadžerski mehanizam kojim nasilno pokušavaju da podignu produktivnost preduzeća.

Ponekad se pitam kako zreli, odrasli ljudi padaju na ove priče. Činjenica je da smo, po ugovoru, u obavezi da radimo 8 sati dnevno. Činjenica je da radimo mnogo više od toga. Mnogi ostaju i vikendom. Činjenica je da njihovi rokovi nisu ništa drugo do puste želje, jer nisu realni. Ako su radnici svaki dan radili, a rokovi su probijeni, krivi su isključivo oni koji su ih dogovarali.

Sve mi je ovo jasno, ja sam sa sobom načisto. Danas sam pošteno odradio svoj posao. Nisam zabušavao, ostao sam malo duže. Nemam ni jedan jedini razlog da se osećam krivim. Međutim, nakon jutarnjeg ribanja od strane menadžmenta, osećam se loše ceo dan. Rečeno mi je da su klijenti popizdeli. Ako izgubimo ove veoma važne klijente, neki od nas će verovatno ostati bes posla (to neće biti šefovi i menadžeri). Kritikovali su me što se ne zalažem dovoljno, što ne ostajem i vikendom.

Nije mi ništa teško, volim da radim, ali veoma teško podnosim nametnutu tenziju i nametnuti osećaj krivice.

U našem pogonu od pedesetak ljudi, ima bar njih desetak čije je jedino zaduženje da nam nabijaju stres. Oni su takozvani menadžeri, šefovi, uprava. Oni po ceo dan sastanče, a kada ne sastanče, šetkaju se okolo i dišu nam za vratom. Od svih njihovih sranja, omiljeno mi je menadžersko “mi”. Oni ne pitaju “Kako napredujete?”, “Jel završavate?” i tome slično, nego “Kako napredujemo?”, “Jel završavamo?”. Oni svojim govorom brutalno falsifikuju stvarnost, čak i na nivou govora nam otimaju proizvod i sebi pripisuju zasluge.

Sve ovo znam, ali u poslednje vreme sve češće uhvatim sebe kako se osećam sjeban, maltene kriv zato što projekat kasni.

Categories: Emocije Ispovesti

Tags: , , , ,

Poreklo krivice i kako sa njom izaći na kraj?

“Najgore osećanje krivice je da prihvatite nezasluženu krivicu”.
Ajn Rand

Emocije poput ponosa, stida i krivice, razvijaju se tokom druge i treće godine života, jer se tada razvija i svest o vlastitoj ličnosti. Krivica ima svoje istaknuto mesto u moralnom ponašanju, jer ohrabruje ljude da postupaju po usvojenom etičkom kodu i socijalnim normama. Takođe, utiče na razvijanje empatije i preuzimanje odgovornosti za sopstvena dela.

Prema nekim autorima, osnovna razlika između krivice i stida je u tome što se u slučaju krivice, akcenat stavlja na loše ponašanje, u smislu „Učinio sam nešto loše“, dok se kod sramote, akcenat prebacuje na sliku, koju osoba ima o sebi: „Ja sam loš“. Međutim, u praksi to ne izgleda tako, jer dugotrajno osećanje krivice itekako može da dovede do pojave anksioznosti, depresije i samoprezira.

 

Kultura ima veliki uticaj na to koje će ponašanje okarakterisati kao „nemoralno“, pa će kršenje te norme izazvati osećaj krivice kod pojedinca. Postoje kulture, poput japanske i grčke koje su kolektivističke i mišljene drugog je jako važno za osećaj lične vrednosti. Ukoliko osoba u takvoj kulturi napravi prekršaj, biće osramoćena. Kolektivno je kažnjena time što će izgubiti poštovanje i ugled. Posramljenost je društvena kazna. Sa druge strane individualistički kulture, poput američke, dozvoljavaju osobi iskreno izvinjenje i pokušaj reparacije štete. Njen prekršaj neće ostaviti trajnu mrlju na njenom „karakteru“. Mogućnost iskupljenja greha je srž hrišćanske religije.

Osećanje krivice se javlja kada se naš postupak kosi sa nekim usvojenim moralnim standardom, ili kada smo povredili neku osobu našim ponašanjem. Nekada su ovi standardi zamućeni, nejasni, pa nam osećaj krivice daje odgovor da li smo postupili ispravno ili ne. Tu se javlja problam, ukoliko nismo svesni da su naši standardi ili očekivanja previsoki i samim tim nerealistični.

Možda dolazimo iz porodice koja nas je ohrabrivala da budemo preterano odgovorni, tako što nas je krivila za svaku sitnicu inalazila mane u svemu što radimo. Mogli smo se osetiti manje vrednim, i preosetljivim na svaku naznaku greške ukazanu od strane autoriteta (roditelj, profesor, šef).Onda je ta preterana odgovornost postala mehanizam odbrane. Razvili smo unutrašnjeg kritičara, koji bi uvek preduhitrio spoljašnjeg.

Još jedan izvor krivice, izgleda da vodi poreklo od tzv. “magijskog mišljenja“ iz ranog detinjstva.

Kao deca, naučili smo da kada god imamo neku potrebu (za hranom, preobukom, pažnom, itd.), sve što treba da uradimo je da pustimo glas, i neko će doći da zadovolji našu potrebu.

Na taj način, iz egocentrične perspektive, usled još nedovoljno razvijenih kognitivnih alatki, mi učimo da verujemo u naše moći. Ovo uverenje da smo „centar sveta“ traje maksimalno do 9. godine, kada će nam kognitivni razvoj omogućiti da razumemo druge vrste uzroćno-posledičnih odnosa.

Učimo da mi nismo uzrok, a samim tim ni odgovorni za sve što se dešava oko nas. Ipak, neki relikti “magijskog mišljenja“ će se zadržati kod većine ljudi i kada odrastu.

U susretu sa velikim gubitkom, možemo da reaktiviramo ostatke nekadašnjeg načina mišljenja, koji doprinose osećanju krivice.Onda sebi postavljamo dobro poznata pitanja: “Šta sam to uradio, da mi se ovo desi? Šta sam mogao da uradim da sprečim gubitak?“

Naravno da treba da preispitujemo svoje ponašanje i da budemo svesni svoje odgovornosti, ali ukoliko sebi nabijamo krivicu, mučimo se i obezvređujemo, velika je mogućnost da smo navukli veliku količinu narcizma na sebe.

Još jedan uzrok krivice je povezan sa iluzijom kontrole. Lakše nam je da verujemo da su određeni događaji rezultat naše greške, nego da su uzrokovani neizbežnim okolnostima. Cena koju plaćamo za taj osećaj kontrole je krivica.

Nesvesna krivica

Najteža da se sa njom suočimo, jer je nismo svesni. Možemo indirektno da je primetimo, ukoliko reagujemo poprilično defanzivno dok pričamo o nečemu što smo učinili.Projekcija je još jedan način kojim se manifestuje nesvesna krivica. Projektujemo onda, kada nekog drugog krivimo za stvari koje su povezane sa našim sopstvenim postupcima.

Može dovesti do destruktivnih ponašajnih obrazaca, poput alkoholizma, zatrpavanja poslom, itd. Ovi obrasci su način da nesvesno kažemo „kriv sam, i zato sam bezvredan i treba da ispaštam, treba me kazniti“.

Postoje različite psihoterapijske tehnike koje se mogu upotrebiti u radu sa krivicom. Najvažnije je prvo osvestiti ovo osećanje i znati za šta tačno sebe okrivljujemo. Koja uverenje stoje iza našeg zaključka da smo napravili „prekršaj“. Da li je naše sagledavanje racionalno? Da li osećaj krivice nosimo sa sobom iz detinjstva, pa on sada iskrivljava našu percepciju?

Sva ova pitanja je najbolje razmatrati sa stručnim licem, ali možemo to raditi i sami ukoliko emocija nije preplavljujuća ili ne deluje iz nesvesnog dela ličnosti.

Podeliću sa vama jedan video u kome klinički psiholog dr Martin Hsia prepričava svoje iskustvo sa klijentom, koji se dugo mučio sa osećanjem krivice. Između ostalog, koristio je tehniku „guilt pie“ (u bukvalnom prevodu pita krivice), iz repertoara kognitivne psihoterapije. Pogledajte, nekome može da bude od koristi.

Categories: Bračni i partnerski problemi Emocije Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , ,