Tag: emocije

Kako oprostiti drugima i kako oprostiti samom sebi?

Zašto je važno da opraštamo?

Opraštanje se ne preduzima sa ciljem da olakšamo drugoj osobi, niti da umanjimo vrednost njenog lošeg postupka, niti da popravimo naš odnos sa tom osobom. Opraštanje je, kao psihološki koncept, sposobnost kojom se prvenstveno zalažemo za sopstveno zdravlje i blagostanje. S obzirom da istraživanja pokazuju kako je prolongirana ljutnja toksična po naše psihofizičko funkcionisanje, i kako niko ne želi da bude okružen ljudima koji su hronično besni, ogorčeni, kivni i zlopamtila, onda možemo zaključiti da je opraštanje akt koji je u našem najvećem interesu. Na psihološkom planu, veća sposobnost opraštanja povezana je sa boljim zdravstvenim navikama, kao i sa manjim nivoom ispoljavanja depresije, anksioznosti i besa. Na fiziološkom planu, pokazano je da ljudi koji imaju izraženiju sposobnost opraštanja poseduju niži nivo leukocita u krvi, što govori o većoj otpornosti njihovog organizma na bolesti. Na osnovu ovih nalaza možemo zaključiti da je opraštanje u tesnoj vezi sa našom aktivnom brigom o sebi.

Da li je to nešto što se uči ili je deo ljudske prirode?

Evolucione teorije kažu da nas je priroda kao vrstu snabdela sa oba – sposobnošću da opraštamo i sposobnošću za osvetom i borbom. Međutim, stiče se utisak da kada smo ugroženi daleko češće reagujemo napadom, nego prihvatanjem. Napad, odnosno osveta, proističe iz naše bazične potrebe za opstankom, dok se opraštanje vezuje za našu bazičnu potrebu za socijalizacijom. Moguće je da je potreba za opstankom intenzivnija i primarnija od potrebe da se potvrdimo kao socijalna bića, pa otud ova disproporcija. U svakom slučaju, prema ovoj teoriji, svako od nas ima urođen kapacitet za praštanje. Psiholozi odlaze dalje i pokušavaju da otkriju zašto postoje razlike u individualnoj sklonosti ljudi da praštaju. Ovo je najdetaljnije razmotreno u studiji Tajvana i Vonga (2008) koji su pokušali da izmere ove razlike uz pomoć testa „Velikih pet“. Njihova studija pokazuje da su ljudi koji imaju izraženije crte emocionalne stabilnosti i saradljivosti ujedno i skloniji praštanju. Sa druge strane, ljudi koji imaju nizak nivo emocionalne stabilnosti skloni su ljutnji, uznemirenosti, osećaju povređenosti i krivice, a oni sa nižim nivoom saradljivosti pokazuju skeptičnost i takmičarski su nastrojeni. Sve ovo ne znači da ako bazično ne posedujemo ove crte ličnosti nemamo šansu da povećamo sposobnost praštanja, jer je ona uprkos svemu proces koji se da učiti i razvijati.

Kažu da je za oproštaj potrebno da prihvatimo da nešto mora da umre, da pristanemo da ćemo se nečeg odreći i da će boleti, jer je samo to kompletan proces. Slažete li se sa tim?

Opraštanje je svesna i namerna odluka da se otpuste osećanja ozlojeđenosti i besa koje je proizvela osoba koja nam je učinila nešto nažao. To nikako ne znači da je to što se desilo u redu, niti da treba saosećati sa osobom koja nas je povredila. Kompletan proces opraštanja podrazumeva da smo izbabrali da prihvatimo ono što se desilo onako kako se desilo, a ne kako je moglo ili trebalo da se desi. Ljudi imaju problem da prihvate odigrani scenario, upravo zato što je suviše bolan, i zato se dugo vremena mogu mučiti idejom popravljanja i razmatranjem kako je moglo biti drugačije. Dokle god mislimo da su stvari mogle biti drugačije ili da osoba koja nas je povredila zaslužuje kaznu, nismo na pragu praštanja, jer praštanje uvek implicira prihvatanje. Međutim, treba imati na umu da postoje slučajevi kada je praštanje kontaproduktivno. Jedan takav izuzetak je na primer seksualno zlostavljanje, jer se žrtva često može osetiti osnaženom upravo kada joj damo dozvolu da ne oprosti. Umesto da je forsiramo na praštanje, jer to vodi razvoju negativnih emocija prema sebi (“ja sam loša osoba jer to osećam prema počiniocu”, “ja sam kriv/a jer ne mogu da oprostim”), pametnije je dozvoliti osobi da se oseća ljuto, besno i povređeno. Kada prihvati da su ova osećanja u redu, osoba će ih otpustiti i loše emocije će vremenom splasnuti.

Kako možemo sebi da olakšamo taj proces, da manje boli?

Opraštanje nije kategorija “sve ili ništa”, ili smo oprostili ili nismo. Naprotiv, ona je proces koji ima svoje nivoe. Na skali opraštanja od nula do 10, možda nikada nećemo moći da dođemo do potpunog opraštanja, ali je naš razvojni zadatak da nastojimo da se približimo i pomeramo sa 6 na 7 i tako redom. U svrhe opraštanja psiholozi često koriste tehniku Pisanja pisama, a njena uloga je da pomogne žrtvi da se postepeno oslobodi negativnih osećanja i dovede sebe u stanje psihološkog mira. Napisana pisma ne treba poslati počiniocu, jer svrha i nije da on iz toga nauči o svojim greškama i promeni se. Akcenat je zapravo na samom aktu pisanja, jer tokom njega žrtva prepoznaje i biva u kontaktu sa svojim bolom. Krajnji cilj je da definišemo sopstveni bol, a ne da pustimo da on definiše nas, jer ćemo jedino tako biti sposobni da nastavimo sa sopstvenim životom, umesto da budemo žrtve svoje biografije.

Da li je teže oprostiti izdaju partnera, roditelja, dece, najboljeg prijatelja…? Ili je nemoguće praviti gradaciju?

Kao što postoje individualne razlike u sposobnosti praštanja, tako je pravljenje gradacije o tome šta je teže, a šta lakše oprostiti isto krajnje subjektivna stvar. Neko će lakše oprostiti bliskim ljudima jer za njih ima veću toleranciju i daje im veći “kredit”, dok će neko drugi povredu od strane bliže osobe doživeti kao veću izdaju. Osim razlika po tipu počinioca, važnu ulogu u ovom procesu igra i težina samog dela.

Neretko se ljudima koji praštaju prebacuje da su slabići i da dozvoljavaju drugima da ih gaze. Nije li zapravo istina na drugoj strani – da to govori o njihovoj veličini?

I istraživanja i iskustvo sugerišu da je glavna prepreka da se suočimo sa opraštanjem ta što mislimo da ćemo biti viđeni kao slabi jer smo prešli preko nečijeg nedela. Međutim, ako smo pravilno shvatili definiciju opraštanja, onda znamo da se ne radi o minimiziranju značaja počinjenog. Proces je dosta komplikovaniji od toga. Štaviše, slobodno mogu reći da je ostati ljut i ogorčen prilično lakše. Vremenom se prilagodimo i naviknemo na sopstvena osećanja ljutnje. Mnogo više truda je potrebno uložiti u opraštanje. Zato je svako izjednačavanje opraštanja sa slabošću zapravo pogrešno. Snaga pojedinca upravo leži u sposobnosti za oprost.

Koliko nas svaki oproštaj promeni?

Tokom procesa opraštanja dolazimo u kontakt sa sopstvenim bolom i aktivno radimo na povećanju spremnosti za prihvatanje određene situacije. Pogrešno je misliti da prihvatanje znači mirenje sa sudbinom, u onom pasivnom smislu te reči. Da bi nastavili da živimo kvalitetno neka svoja bolna iskustva naprosto moramo registrovati i nositi se sa njima. Suprotnost opraštanju je hostilnost – agresivno nastojanje da promenimo nepromenljivo. Hostilni ljudi su slepi za očigledne dokaze, negiraju da se nešto što ih ugrožava desilo i nastoje da na sve moguće načine “iskrive” realnost. Deo njihovog repertoara je i osvetoljubivo ponašanje, jer misle da će osvetom promeniti tok događaja. Ovo ne vidim kao promenu, već kao regresiju, kao nemogućnost da se nastavi dalje. Nasuprot toga, opraštanje vidim kao čin aktivne borbe za sopstvenu dobrobit. Zato smatram da nas oproštaj uvek promeni, i to uvek na bolje.

Kada kažemo “Praštam, ali ne zaboravljam”, da li time pomažemo sebi da se oslobodimo negativnih osećanja, ali osobu kojoj smo oprostili od tada držimo “na ledu” ili smo joj stvarno oprostili?

Psiholozi su saglasni u tome da opraštanje ne podrazumeva i zaboravljanje. Proces opraštanja i zaboravljanja ne idu ruku pod ruku. Ljudi koji su pretrpeli najstrašnija zlostavljanja, zanemarivanja i druge oblike nasilja ne zaboravljaju svoje traume, niti treba da se trude da ih zaborave. Njihov zadatak je da nauče da oproste, iako se svega mogu do u tančina sećati. Sećanje na to koliko je traumatično iskustvo bilo bolno može čak biti i korisna lekcija koja nas štiti od budućeg ulaska u slične situacije. Kada bi zaboravljali, ljudi ne bi učili iz sopstvenog iskustva. Ovo ne treba mešati sa pojmom zlopamtila, jer je opraštanje upravo zato moćno što osobu “čisti” od loših emocija.

*Intervju za Večernje novosti

 

Categories: Emocije Nauka

Tags: , , , , ,

Ljubavni stilovi: Koja si vrsta ljubavnika i da li se uklapaš sa partnerom?

Brojni autori su stolećima pokušavali da dokuče taj kompleksan i oduvek intrigantan pojam ljubavi. Među njima je i Džon Alan Li, kontroverzni kanadski pisac i jedan od prvih koji se javno zalagao za prava LGBT populacije, kao i za pravo na suicid. Li se posebno zanimao za psihološke i sociološke aspekte ljubavi i seksualnosti, a iz njegovih dugogodišnjih promatranja proizašla je knjiga Ljubavni stilovi.

Ovom knjigom autor je želeo da nam pruži bolji uvid u načine ponašanja zaljubljenih ljudi, kao i da omogući svakom od nas da prepoznamo i razumemo vlastita ponašanja u situacijama zaljubljenosti.

Li polazi od poređenja ljubavi i boja i kaže da kao što postoje samo tri osnovne boje – crvena, žuta i plava, tako postoje i samo tri osnovne vrste ljubavi, od kojih se svaka korenito razlikuje od druge dve. Sve ostale vrste izgledaju kao varijante ove tri. Kao što se sve ostale boje dobijaju kombinacijom ove tri osnovne, tako su i sve druge vrste ljubavi izvedene od tri primarne. Zato te novonastale kombinacije Li i naziva sekundarnim ljubavima, baš kao što su i narandžasta i zelena sekundarne boje. Postoje čak i ljubavi trećeg reda, poput tercijarnih boja, npr. smeđe.

U ljubavi, kao i kod boja, sekundarno ne znači manje vredno; ono se odnosi samo na osnovnu građu. Kao što narandžasto nije manje vredna boja od crvenog, tako ni među tipovima ljubavi nijedan nije vredniji od ostalih.

Osnovne vrste ljubavi Li je nazvao primarnim ljubavnim stilovima i tu spadaju: Eros, Ludus i Storge. Najvažniji sekundarni ljubavni stilovi su: Manija, Pragma, Agape i Ludični eros.

~ Primarni ljubavni stilovi ~

EROS

To je naziv starih Grka za ljubav koja je bazirana na idealu lepote. Taj ljubavni stil karakteriše težnja za savršenim partnerom. Najtipičniji simptom erosa je neposredna, snažna privlačnost fizičke pojave voljene osobe.

„Nekada sam smatrao da je eros površan, da ga uzrokuje pretežno polni nagon i da se brzo iscrpi. Razgovori sa stvarno zaljubljenima promenili su moje mišljenje. Otkrio sam „ljubav na prvi pogled“, čija je početna snaga preživela niz godina zajedničkog života“ (Džon Alan Li).

Prvi susret takvih partnera uvek je sadržavao osećaj prepoznavanja lepote koja se zaljubljenom činila gotovo savršenom. Ono što je interesantno je da što je tačnije određena predstava savršenstva erotskog ljubavnika, tim je manja verovatnoća da će naći zadovoljavajućeg partnera.

Eros nije samo potraga za fizičkom lepotom; erotski ljubavnik očekuje da se društveni kvaliteti pojavljuju uporedo sa savršenim telesnim izgledom. Zato je očito da se erotski zaljubljeni često razočaraju! Neke vrste ljubavi su slepe, ali eros to nije. Što je nečiji stil bliži erotskom, to teže taj čovek previđa i neznatne nedostatke. Erotski ljubavnik može odlučiti da se ne osvrće na neki nedostatak zbog partnerove sveukupno prihvatljive spoljašnosti; ali, uvek će ostati svestan da je „nos malo prevelik“. Ozbiljna mana može idealnog erotskog ljubavnika podstaknuti da prekine vezu.

Ovakvi ljubavnici, zbog učestalosti promašaja u erotskoj ljubavi, navikli su kako da prekinu vezu, a da se pri tome niko psihički ne slomi. Oni nastavljaju dalje nadi da će jednog dana naći idealnu lepotu. Često sa svojim bivšima ostaju prisni prijatelji.

LUDUS

Ludus je latinska reč za igru i služi da se opiše ljubav koja je više igrarija nego zbilja. Ludični ljubavnici svoje osećaje ne shvataju suviše ozbiljno, oni ne žele biti zavisni od voljene osobe, niti se suviše vezati za nju. Zato mnogi ljudi odbacuju ludus kao ljubav i smatraju ga pukom zabavom. Moralisti ga čak osuđuju kao vešt način zavođenja.

Ovakav pojam ljubavi najbliži je onome koga opisuje rimski pesnik Ovidije. On je upozoravao zaljubljene da se klone preterane ozbiljnosti i isuviše velikog zalaganja, te da uživaju u ljubavi kao ugodnoj dokolici.

Ludično zaljubljeni tvrde da pretvaranje ljubavi u igru nipošto ne umanjuje njenu vrednost. Štaviše, oni su uverenja da ljubav kao takva treba biti zabavna. Nisu za ludičnog ljubavnika duševne boli ni muke, teskoba i slomljeno srce. Srednjevekovna dosetka je to zgodno sažela: „Ljubav je nalik na bunar – dobra stvar kad iz njega piješ, ali loš kad u njega upadneš“.

Ludični ljubavnik tvrdi da se svi koristimo drugim ljudima. Ako je takvo iskorištavanje na obostranu dobit, ne može se o njemu u tom smislu ni govoriti.

Ovakvim ljubavnicima zaljubljenost nije najvažnija stvar na svetu. Kad partner prestane da bude zanimljiv ili zabavan, igra se prekida i traži se neko prikladniji. Takođe, to su najčešće oni koji ne nameravaju da se „smire“, tj. ožene ili udaju.

Za razliku od erosa, ludus ne daje ničemu posebnu prednost. On čak smatra budalastim usmeriti se na jednu „vrstu ljudi“ kad ih ima toliko. Zato je za njega svako zamenljiv. Ta sposobnost lakog nadomeštavanja partnera izraz je činjenice da ludično zaljubljiv čovek nosi u sebi mnogo neodređeniju sliku ideala nego što je to svojstveno erosu.

Činjenica je da većina ludičnih ljubavnika voli biti ljubljena. To godi njihovoj taštini. Osećaj da je voljen laska onoj istoj taštini ludičnog ljubavnika koja ga čini toliko samoživim da je površan i da se ne uživljava u partnerove osećaje.

STORGE

Stari Grci koristili su ovu reč da bi opisali prirodne osećaje koji se rađaju između braće i sestara ili prijatelja iz detinjstva. To je osećajni, odani stil ljubavi. U ovom stilu nema uzbuđenja, a često ni značajnih događaja, pa je retko tema drame ili ljubavnog romana. U pitanju je jedna vrsta trezvene ljubavi.

Čovek kome je temeljni ljubavni stil eros ili ludus, ne smatra storge ljubavlju, nego običnom naklonošću. Sa druge strane, tipično storgičnom ljubavniku zanos erosa je samoobmana, patnja, manija, mučenje samoga sebe, a razigranost ludusa sprdanje ozbiljnoj ljubavi.

Storge je drugarski oblik ljubavi, a cilj joj je brak, dom i deca. Ali ne u onom proračunatom smislu, već u smislu prijatnog, toplog ognjišta.

Ovaj stil se sporije razvija u odnosu na prethodna dva, ljubav se rađa postepeno, a polni odnos postaje važan tek kada se partneri i drugačije prisnije upoznaju.
Storge je ljubav koja se sastoji više od simpatije nego želje. Zato je u njoj i manje borbe i manje rana koje treba isceliti. Storgični ljubavnik veruje da je prava ljubav dubok osećaj poštovanja, brižnosti, razumevanja i pažnje. Za njega, život protiče kao i obično, samo je sada uključen i partner.

„Za ljubavnike nema ničeg pogubnijeg od nesporazuma zbog oprečnog shvatanja ljubavi“  (Dallas Kenmare)

~ Sekundarni ljubavni stilovi ~

MANIJA

Grčki filozofi su verovali da nekim ljubavnicima bogovi šalju ludilo koje ih nagoni da se ponašaju bezumno. Manija je ovde izraz za opsednutost bezumnom ljubavlju i ljubomorom. Minični je ljubavnik zahvaćen snagom isključivosti i njegov je život i danju i noću usmeren na voljenu osobu. Bespomoćno posrće pred bremenom ljubavi koja ga raspinje i muči. I najmanja hladnoća ili ravnodušnost u ponašanju voljene osobe postaje za njega izbor strepnje i gorčine. I najneznatniji znak topline ili naklonosti smesta ga uteši, no ne može ga trajno zadovoljiti. Njegova je potreba za pažnjom i odanošću zaista nezasita.

Ovakvu vrstu ljubavi psiholozi nazivaju narcističnom, neurotičnom i patološkom. Manična opsesivna odanost postaje opravdanje za svaki čin. Posedovanje voljene osobe postaje merilo svih vrednosti, arbitar moralnosti, jedina smislena delatnost u životu.
Čini se da je teško razlikovati maniju od erosa; međutim, stari su Grci dobro razlikovali ta dva tipa ljubavi. Eros je bila težnja za lepotom; najpre u njenoj spoljašnjosti, a onda i u duhovnoj srži. Manija je bila ludilo, s očito spoljašnjim uzrokom, koje je spopadalo ljubavnika i mučilo ga nezadovoljenom željom i poniženjem.

Ako eros zamislimo kao crveno, a ludus kao plavo, tada njihovo mešanje daje novu boju – ljubičasto, koja nije ni crveno ni plavo, ali sadrži oboje. Čisto ljubičasto se razlikuje od bilo koje od primarnih boja, kao što ni čista manija nije slična ni čistom erosu ni čistom ludusu.

Tipični manični ljubavnik je osamljena i nesigurna osoba, koja se zaljubljuje, ili tačnije poludi za partnerom, koji je sa stanovišta nekog posmatrača za nju sasvim neprikladna osoba. Na početku ljubavne veze oseća veliku potrebu za ljubavi. Sklonost da se „zaljubi zbog ljubavi“ obično potiče od ljubavnikovog nezadovoljstva sopstvenim životom. Ovakav ljubavnik smatra da je imao nesretno detinjstvo. Često je u lošim odnosima sa roditeljima ili s njima i nema nikakve veze. Obično nema prisnih prijatelja i ne voli svoj posao. Ukratko, čezne za nekim ko će dati smisao njegovom životu.

Manični ljubavnik povremeno uviđa da je postao preterano zavistan od voljene osobe. Tada se iznenada povlači, prepuštajući partneru inicijativu. Međutim, to samo povećava njegovu zavisnost. Ako partneru treba više od nekoliko minuta ili čak nekoliko sati (što se obično događa), da odluči u korist svog ljubavnika, možete biti sigurni da će se manični ljubavnik vrlo brzo opet latiti inicijative. On zapravo ne može dopustiti partneru da ga voli. Ne može ostaviti na miru vatru ljubavi, već mora neprestano čeprkati po njenoj žeravici.

Ako nesretni partner na takvu preteranu i posedničku pažnju ne reaguje oduševljeno, što se često događa, manični ljubavnik će nastojati da mu ugodi, makar i po cenu vlastitog ponosa. Njegove će nagoveštaje smatrati zapovestima, promeniće način govora ili odevanja, napustiti porodicu i prijatelje, podrediće mu se do apsurdnosti i činiti mu sve moguće usluge.

Kad propadne i poslednji pokušaj da se veza obnovi, kad poslednja molba ostane neuslišena i poslednja pretnja zanemarena, manični ljubavnik može možda i nasilnim činom uništiti samoga sebe, a možda i voljenu osobu koja ga odbacuje. Da bi se oporavio od ljubavnog kraha potrebni su mu meseci, a nekad i godine. Da opet stekao samopoštovanje, gotovo da je nužno da takav čovek neko vreme mrzi bivšeg partnera. Da bi ponovo dokazao svoje „ja“, mora poreći i napasti onoga koji ga je odbacio.

AGAPE

Ova reč opisuje plemenitu, nesebičnu, odgovornu ljubav. U njoj je sadržana dužnost ili obaveza brižljivosti prema drugoj osobi, bez obzira na to da li se želite brinuti o njoj ili ne i bez obzira na to da li je ona vredna ljubavi ili nije.

Agapični se ljubavnik doduše ponekad ponada da će mu ljubav biti uzvraćena, ali ne postupa kao da to očekuje, a još manje zahteva uzajamnost. Agapično zaljubljena osoba daje onu vrstu ljubavi koju voljena osoba treba, bez obzira na teškoće ili koristi. Najveći dar takvog ljubavnika sastoji se u tome da se potpuno povuče iz života voljene osobe i dopusti joj da voli (nekog drugog), i bude voljena.

Ludični ljubavnik se ne želi vezati da bi izbegao predanost voljenoj osobi, a za agape je upravo ta predanost osnovna motivacija. Bit agape je prevladavanje narcizma. U agape nema mesta sebičnoj brizi za vlastito preživljavanje, dok je u ludusu bitna upravo takva briga.

PRAGMA

Pragma je ljubavni stil koji naglašava podudarnost i oslanjanje na zdrav razum. Nekada su taj ljubavni stil nazivali razumskom vezom. Pragmatična ljubav ne mora biti ni uzbudljiva ni osobito zanimljiva, a ni neobična. Nije ni površna ni pustolovna, a sigurno je da je odana. Pragma je ljubav koja ide u potragu za prikladnim partnerom i zahteva samo to da veza bude uspešna, da se partneri slažu i da međusobno zadovoljavaju osnovne i praktične potrebe.

Ključni pojam tog zdravorazumnog pristupa ljubavi jeste usklađenost, koja se toliko ne odnosi na polne koliko na osobne i društvene odnose. Pragmatični ljubavnik jednako kao erotični ima jasnu predstavu o budućem partneru, ali ta predstava retko obuhvata i njegov fizički izgled. Umesto toga pragmatički ljubavnik ima na umu karakterna svojstva, zvanje, društveni položaj i prihode. Ukoliko je krajnje pragmatičan, sastaviće čak i popis osobina koje traži, uporediće sa njim osobine potencijalnog partnera i odrediti stepen podudarnosti.

Pragmatični ljubavnik jednako vlada sobom kao i ludični ljubavnik, jednako je svestan da partnera može zameniti i jednako je promišljen u ljubavi. Bitna je razlika u tome što se pragmatični ljubavnik želi smiriti s jednim partnerom koji će ga zadovoljiti, a ne lutati od jednog partnera do drugog.

_____________________________________________________________

Da zaključimo, Li ne zagovara ideju da čovek pripada jednom čistom ljubavnom stilu, kao što su uostalom i čiste osnovne boje veoma retke u svetu boja. Takođe, on ne želi da napravi univerzalnu i iscrpnu kategorizaciju ljubavnih stilova nalik astrološkim znakovima. Naprotiv, stilova je potencijalno beskonačno, baš kao i boja. Tako nam priča o tercijarnim ljubavnim stilovima, koji bi bili mešavina nekog osnovnog stila sa nekom smešom (odnosno nekim sekundarnim stilom). I tako u nedogled. Pitate se čemu onda sve ovo služi? U moru opisa možemo veoma jasno identifikovati šta je ono što se odnosi na naše ljubavno ponašanje, šta nam je najsličnije, sa kakvim očekivanjima ulazimo u partnerski odnos, kao i kakva očekivanja od odnosa ima naš partner. Razumevajući svoje potrebe i istovremeno stavljajući se u poziciju partnera i njegovih potreba, možemo dobiti korisne ideje kako da izbegnemo tipične „nagazne mine“ u partnerskom odnosu, kao i u kom smeru veza treba da se razvija i menja.

*Pročitajte intervju na ovu temu u Večernjim novostima

Categories: Emocije Nauka

Tags: , , , ,

Da li si emocionalno inteligentna osoba?

U ranijim tekstovima bilo je reči o tome šta je emocionalna inteligencija i koje sposobnosti uključuje (vidi ovde), kao i kako razvijati EQ (vidi ovde).

U ovom tekstu postavlja se pitanje:

A ko su onda emocionalno neinteligentne osobe?

Prevashodno, važno je istaći da biti emocionalno neinteligentan nije trajno obeležje ličnosti, nije fiksna, definitivna etiketa, već trenutno stanje koje se može razvijati, što nam unosi dozu optimizma.

Da podsetimo, rečeno je da emocionalno inteligentne osobe umeju da prepoznaju i razumeju svoje emocije, znaju da ih imenuju, umeju da nađu adekvatan način za njihovu ekspresiju, imaju sposobnost da razumeju tuđe emocije, da budu empatični, pa samim tim i da uspešno razrešavaju konflikte, što vodi zadovoljavajućim međuljudskim odnosima.

Ako je suština emocionalno inteligentnog ponašanja u tome da se ovlada i upravlja sopstvenim emocionalnim doživljajima, onda bi emocionalno neinteligentno ponašanje obuhvatalo ove dve krajnosti:

  1. Sa jedne strane bile bi emocionalno distancirane, odnosno zatvorene osobe, one koje nisu u kontaktu sa svojim emocijama. Odsečenost od vlastitih emocija, njihovo neprepoznavanje, tačnije njihovo potiskivanje, verovatno vuče koren iz porodičnog uverenja da nije socijalno prihvatljivo izražavati određene emocije. Kontinuirano gušenje sopstvenih emocija, kao što su npr. tuga ili bes, osobu na kraju vodi razvoju određenih patoloških obrazaca kakvi su depresija, alkoholizam, i dr.
  2. Sa druge strane bi se nalazile one osobe koje isuviše intenzivno i nekoordinisano iskazuju svoje emocije, osobe koje dozvoljavaju da emocije upravljaju njima, a ne obratno. U ovu grupu spadale bi konfliktne i agresivne osobe (koje neprimereno, prejako i impulsivno reaguju), anksiozne osobe (koje su presenzitivne, pa svaku draž tumače kao potencijalno preteću i stoga preterano strahuju), i osobe psihopatske strukture ličnosti (koje nemaju kapacitet za razumevanje tuđih emocija, neempatične su i gluve za tuđe potrebe, pa se koriste emocijama u cilju manipulacije drugim ljudima).

* Ako ste se pronašli u ovim kategorijama ne očajavajte! Emocionalna inteligencija je ponavljamo, veština koja se do kraja života može usavršavati 🙂

Categories: Emocije Inteligencija Nauka

Tags: , , , , , , , , , , , , ,

Moje seksualno obrazovanje: Odgovor na novopečeni obrazovni paket

Mediji su već nedeljama zaokupljeni uvođenjem seksualnog obrazovanja kao obrazovnog paketa u predškolske i školske ustanove. Nema čiji se glas nije našao u etru – javnih ličnosti, manekena, sociologa, psihologa, profesora, itd. Uglavnom, stvar se svodi na dva tabora. Sa jedne strane su oni koji zagovaraju praćenje ovakvog „svetskog“ trenda, a sa druge oni koji ga aktivno osporavaju pod velom da je neprimeren na raznim nivoima (kulturološkom, uzrasnom, ideološkom, sadržinskom).

Moj glas će ovde pokušati da problematiku sagleda iz tri, veoma lične perspektive, a podržane praktičnim, životnim primerima. Pojasniću kako ja vidim ovo pitanje iz pozicije Ja – Dete, Ja – Roditelj i Ja -Stručnjak.

Ja – Dete

Moja mama spadala je oduvek u red onih mama koje su pošto-poto želele da ostave utisak emancipovanih, savremenih žena. Ovaj trend nije zaobišao ni njenu roditeljsku ulogu. Uvek je pratila sve novotarije na tržištu roditeljstva i nastojala da bude „In – Mama“. Tako mi je jedne Nove godine kupila sasvim neobičan poklon, primeren ovakvim standardima. Kao i svake prethodne, i ove novogodišnje noći uoči moje sedme godine, nisam uspevala da izdržim do famozne ponoći, pa sam navaljivala da poklon požuri. Otvorila sam ga s nestrpljenjem i nabojem uzbuđenja svojstvenog detetu tog uzrasta i ugledala malenu knjigu, prepunu dečjih ilustracija, sa naslovom „Kobajagi donela me roda“. O da, znala sam tad već da čitam, čak i latinicu, jer su to zahtevi modernih mama. Bacila sam pogled unutra i na prvom mestu gde se knjiga otvorila ugledala ilustraciju muškarca i žene u kadi, potpuno nagih. Sve je bilo tu, predamnom, na izvolte – njegov ud, ženine malje ispod pazuha i na ženskoj regiji. Nisam dalje listala, a oči širom otvorene od prethodnog uzbuđenja sada su se natopile suzama. Otrčala sam u drugu sobu, uhvatila se za kolena i zajecala.

Mešavinu neprijatnih osećanja koja su me spopala i sada mogu da osetim – stid, užasna sramota, gađenje, bes i tuga. Očigledno mi je tek sada da mama nije pogodila ni sadržaj, ni vreme, ni način. Bez ikakve najave, žena koja nikada ranije nije pričala sa mnom o seksu, o dolaženju beba na svet (jer ja sam njena poslednja beba, pa valjda nije morala da me priprema), sada sasvim netaktično pokušava da me pripremi za svet odraslih. Od prošlogodišnjeg plavog pamučnog mede, sa kojim sam i tada još uvek spavala, prešli smo na seksualno obrazovanje, sa skarednim sličicama koje tobož trebaju da deluju simpatično deci mog uzrasta, i sve to uvijeno u šljašteći roze ukrasni papir. Ubedljivo najgori poklon ikada! Da li ovako uvodimo decu u svet odraslih? Da ne spominjem činjenicu kako sam mnogo godina kasnije mislila da umirem kada sam dobila prvu menstruaciju…

Zbog neraspoloživosti fotografija iz moje knjige na internetu, evo čisto utiska radi ilustracije iz knjige “Kobajagi nije ti ništa”, koju je te iste Nove godine dobila moja starija sestra (10 godina); naravno od mame…

Ja -Roditelj

Danas sam roditelj trogodišnje devojčice, pa smatram da imam pokriće da govorim i iz ove perspektive. Ono što intuitivno zapažam, ne oslanjajući se na svoju struku, je da deca umeju da razlikuju prijatno od neprijatnog. Od prvih dana, od samog rođenja, ona negoduju kada im je nešto neprijatno (kada su gladna, kada im se spava, kada nisu presvučena) i isto tako umilno spavaju, razgledaju ili se smeše kada se osećaju prijatno. Njima ne treba nikakvo obučavanje za razlikovanje ova dva stanja; možda ne znaju da objasne uzrok, ali savršeno dobro znaju da ocene da li im nešto godi ili ne.

Moja devojčica zna da odmakne glavu ako joj ne prija kad je češkam, obriše obraz rukavom kada je neko suviše jako poljubi, prekrsti ruke kada joj nije do zagrljaja. I iz iskustva znam da to čine i ostala deca.

Dakle, deca prepoznaju svoje emocije, možda ne do u tančina i ne prave suptilne razlike među njima, ali zasigurno znaju da li im se nešto dopada ili ne. Ono što jeste problem, to je što najčešće ne znaju da iskomuniciraju svoje emocije, da kažu kako se osećaju i često ne znaju kako da ih ispolje.

Nekada ih ispoljavaju na veoma sirov, preintenzivan, neadekvatan način (u vidu poznatih temper tantruma), a nekada ih guše zbog direktnih ili pak implicitnih roditeljskih zabrana. Klasičan primer direktne zabrane bio bi „Nemoj da plačeš, ništa nije bilo, proćiće!“ To je čest uzvik roditelja usmeren detetu koje je palo u parku. Ovim se poručuje da tuga ili bol moraju da se sakriju, da nisu adekvatne, da je plakanje znak slabosti, pa sa takvom porukom dete nastavlja da korača u svet uz nastojanje da se distancira od ovakvih „nepoželjnih“ emocija. Tipičan primer implicitne zabrane bio bi „Pa pusti tetku da te poljubi, što si takav/a“, gde se detetu šalje poruka da prihvati i istrpi neko ponašanje iako mu se ne dopada, jer u suprotnom nije kulturno i dobro dete. Zamislite samo konsekvence ovakve zabrane po život odraslog čoveka.

Ako pažljivo osmotrimo izneto, vidimo da to nije institucionalni problem, i da time ne treba da se bave isključivo vaspitno-obrazovne ustanove. Problem je mnogo širih razmera, problem je društveni! Ako zamaglimo ovakav problem, onda u fokus pada seksualno obrazovanje, a ulogu u njegovom obučavanju preuzimaju vrtići i škole. Tako dolazimo do one čuvene da od šume ne vidimo drvo.

Po meni bi bilo ispravnije baviti se emocionalnim razvojem naše dece i to na globalnom nivou, ne isključivo uz pomoć obrazovnih ustanova, već kao društvo u celini, sa roditeljima kao glavnim predstavnicima na čelu. Potrebno je osvestiti činjenicu da je svaka emocija prirodna (iako nekad i neprijatna), kao i da svaku treba izraziti. Akcenat bi trebalo da bude na prepoznavanju emocija i njihovoj adekvatnoj ekspresiji, nasuprot gušenju i suzbijanju emocija koje kasnije rezultuje sirovim, nataloženim i neprimerenim ispoljavanjem (agresivnim ili čak autodestruktivnim).

Deci nije potrebno seksualno obrazovanje kao još jedna vrsta edukacije u nizu, bremenita informacijama i teoretisanjem, već emocionalno obrazovanje, koje bi kao aktere ovog procesa uključilo i roditelje.

Ponavljam, ne radi se o tome da deca ne umeju da prepoznaju nasilje, seksualno zlostavljanje ili bilo koju vrstu maltretmana, već su izgubili sposobnost da se povere i  objasne da su uplašena, tužna ili besna. Poljuljano je nešto mnogi bazičnije, a to je osnovni osećaj sigurnosti i poverenja u Odgovornog, Razumevajućeg i Dostupnog Odraslog.

U ovom civilizacijskom trenutku, opterećeni zahtevima koji se pred njih postavljaju (prekovremeni rad, konstantna briga oko materijalne sigurnosti, pritisci usled rokova, itd.) roditelji su postali emocionalno nedostupni za svoju decu. Dolaze kući sa porukom kako su umorni, kako su se naradili, kako je baš bio naporan dan, kako im samo treba malo mira i sna, i time iako ne želeći, detetu automatski šalju poruku blokade. Deca upadaju u mehanizam „poštede roditelja“, koga neće dodatno da uznemiravaju svojim problemima. I eto korena koji rađa distancu i nepoverenje, jer se roditelj doživljava kao nedostupan.

Dok ovo pišem u glavi mi naviru sećanja na jednu moju klijentkinju (16 godina) koja mi je ispričala svoju potresnu priču, a koja dobro oslikava opisano. Imala je svega 4 godine, kada je mamu u prodavnici pitala da li imaju novca da kupe flomastere. Mama ju je tada čvrsto zagrlila i plakala, uz reči: „Koliko si ti dobra devojčica, ti nikad ništa ne tražiš, uvek si mirna i nikad ne praviš probleme“. Iako na prvu loptu ova izjava deluje prilično benigno, devojčica je izvukla pouku kako je način da ostane dobra, taj da se nikada više ne žali i ne opterećuje mamu. Tako je danas, nakon godina samostalnog proživljavanja svih svojih patnji, na psihoterapiji zbog teške depresije i samopovređivanja.

Drugi scenario je onaj u kome deca šalju signale da se nešto ozbiljno dešava, ali nema ko da ih prepozna i uoči. Obično isprva reaguju povlačenjem i to je ono što se slabo registruje i uglavnom pripisuje detetovom „mirnom karakteru“. Međutim, moramo biti senzitivni kao roditelji i na te sitne, potpražne signale koji ukazuju da se uobičajeni psihološki svet deteta iz nekog razloga promenio. Roditelji primete tek kada se dete potpuno distancira, saseče komunikaciju ili svoju frustraciju počne da manifestuje u agresivnoj formi. To me podseća na drugi primer, takođe iz moje prakse, gde je veoma zaposlena mama dovela sina (17 godina) na terapiju, tek kada je počeo da lomi sve po kući, iako je već tri godine unazad pokazivao znake očite povučenosti i anksioznosti.

Ja – Stručnjak

Ova pozicija omogućiće mi da dodatno, primerima iz prakse, potkrepim ideju kako deca osećaju razliku između dobrog i lošeg, ali ne znaju šta sa tim da urade.

Primer br. 1 – Ovaj primer služi da naglasi važnost poverenja u odraslog, ne nužno roditelja, već i nastavnika, ako je roditelj iz nekog razloga nedostupan. Njime bih želela da istaknem činjenicu kako je dete shvatilo da je zlostavljano, ali zbog propusta da iskaže svoje emocije, da ih verbalno obradi i da ukaže nekome poverenje, situacija nije sanirana dugi niz godina, a posledice su nažalost kobne. Reč je o devojci (22 godine) koja je od sedme do 15-te godine bila žrtva seksualnog zlostavljanja od strane trenera. Po njenim izjavama se jasno vidi da je devojčica od samog starta bila svesna da su radnje koje se dešavaju pogrešne, ali je isprva bila zastrašena ucenama od strane zlostavljača. Kasnije, nije našla prostora da se nekome poveri jer su se roditelji razvodili, a nakon toga, kada je ostala sa mamom, nije želela da joj ovo kaže jer ju je mama odbijala izjavama kako je sada vreme da se konačno bavi svojim životom, jer je ona već velika. Nekomuniciranje, ćutanje i trpljenje, a kasnije preplavljenost stidom i krivicom, odveli su je u par navrata u pokušaj suicida. Ovim se potvrđuje da decu nije najvažnije učiti nazivima polnih organa, razumevanju „igara milovanja“, vrstama dodirivanja i pravima nad svojim telom. Ona znaju šta je pogrešno, ali ne znaju šta sa tim da rade. Štaviše, u stanju su takođe da procene „sumnjiv“ roditeljski telesni kontakt, ali im zbog unutrašnjih zabrana, stida i straha ne pada napamet da tako nešto prijave.

Primer br. 2 – Ovim primerom želim da pokažem kako su deca u stanju da registruju gotovo svaku vrstu maltretmana, a ne samo seksualnu i to skoro nepogrešivo rade. Reč je o mladiću (26 godina) koji je tokom čitave osnovne škole bio žrtva bulinga. Kada se poverio majci dočekao ga je odgovor: „Ljudi se dele na dve kategorije, oni koji nauče da plivaju i oni koji tonu, moraš naučiti da se brineš za sebe,ne mogu ti ja stalno rešavati probleme“. I ovde na delu vidimo koren problema, a to je gubljenje kontakta, udaljavanje na relaciji roditelj-dete, nerazumevanje i odsustvo slušanja onoga šta nam dete govori. Zato mislim da emocionalni razvoj treba da bude oblast namenjena svim članovima društva, ako želimo korenite promene.

Primer br.3 – Velika pompa oko uvođenja seksualnog obrazovanja digla se upravo zbog uverenja da iza ovakve „malverzacije“ stoji gej lobi, te da je ovo zaobilazni pokušaj da se homoseksualnost uvede na mala vrata. Ovim primerom želim da osporim i ovakvu tvrdnju, jer dete koje je gej će nepogrešivo proceniti ovu svoju sklonost i u odsustvu bilo kakve obuke, isto kao što će i heteroseksualno dete ostati hetero makoliko ga suprotno obučavali i nudili mu obilje seksualnih varijacija. Suština nije u šta će neko izrasti, već opet u našoj otvorenosti da nam se poveri, spremnosti da razumemo i nastojanju da detetu olakšamo proces komuniciranja vlastitih potreba. Moj klijent (23 godine) spoznao je da ga zanimaju osobe istog pola već vrlo rano, u predškolskom uzrastu. Godinama nije našao način da ovo ispostavi svojim roditeljima, te se njegovo odrastanje svelo na konstantno balansiranje između dva zla – ili će da nastavi da krije, a onda je kriv jer nije potpuno iskren prema roditeljima, ili će im reći, ali onda rizikuje da ga potpuno odbace. Dana kada je rešio da otkrije svoju tajnu, njegovo proročanstvo se delom obistinilo, jer otac više nije hteo da čuje za njega. Mada, i bez ovog fatalnog ishoda, njegov unutrašnji konflikt u trajanju od par godina uzeo je danak tako što je postao visoko depresivna osoba.

EPILOG

Škola se kao vaspitno-obrazovna ustanova do sada bavila isključivo razvojem intelekta, bildovanjem akademskog postignuća i disciplinovanjem mladog bića da bude pokorno i poslušno. Ako u budućnosti želimo da imamo kompletnog i zadovoljnog čoveka nužno je pomeriti fokus. Umesto seksualnog obrazovanja i teorije, važnije je posvetiti pažnju emocionalnom razvoju, odnosno emocionalnom obrazovanju i njegovoj praktičnoj primeni.

Kada početi sa emocionalnim obrazovanjem?

Što pre, još u vrtiću! Opet kroz majčinsko iskustvo, zapažam kako u vrtićima postoji trend da se prati razvoj verbalnih, manuelnih i motoričkih sposobnosti. Na kraju svake godine dobijamo detetov portfolio u kome se nalazi tabela sa krstićima koji označavaju kada je dete uspelo da ovlada svakom konkretnom veštinom. Poseban odeljak rezervisan je za utisak o detetovoj adaptaciji na vrtićku sredinu, gde se kao jedan od glavnih parametara adaptacije uzima prisustvo/odsustvo plakanja. Dakle, već ovde postoji prećutni imperativ da je ispoljavanje tuge nepoželjno, pa je intervencija usmerena na njeno sankcionisanje, a ne na razumevanje detetovog unutrašnjeg sveta.

Ako se mi ne trudimo da razumemo decu, ako im ne omogućimo da adekvatno ispoljavaju sve svoje emocije (prijatne, kao i neprijatne), kakvu im osnovu dajemo za budući razvoj, da li će biti u stanju da sami sebe razumeju?!

Mala digresija

Nastavimo li da jurimo za pomodnim trendovima kao pokondirene tikve, nerazumevajući kontekst u kome su nastali, proćićemo kao sa inkluzivnim obrazovanjem. Ono je ugledalo svetlost dana u daleko imućnijim zemljama, gde koncept zone narednog razvitka može da se ispoštuje. Takve zemlje imaju dovoljno sredstava da svakom učeniku sa posebnim potrebama omoguće personalnog asistenta, koji će pospešiti kako detetov proces adaptacije, tako i snalaženje u intelektualnim zahtevima nove sredine. Kod nas je ovaj koncept rupio kao kometa, prenet je bez ostatka, u originalu, bez vođenja računa o materijalnim i drugim ograničenjima. Zato smo umesto zadovoljnog, uklopljenog deteta, sa većom šansom za razvoj svojih potencijala, dobili sa jedne strane stigmatizovano i odbijeno dete, a sa druge nepodržavajuću i podrugljivu sredinu (ovo opet ne pričam napamet, već na osnovu razmene sa kolegama koji rade u osnovnim školama!).

Bojim se još jednog pesimističnog scenarija u nizu, ako se seksualno obrazovanje, uz odsustvo svake refleksije i kritičnosti, uvede u naš obrazovni sistem. Moramo uzeti u obzir specifičnosti našeg podneblja, naše sklonosti i naše mogućnosti.

Categories: Deca i mladi Ispovesti

Tags: , , , , , , , , , ,

Tipovi krivice

Krivica se svrstava u paletu neprijatnih emocija, ali ostaje teško dati njenu precizniju definiciju iz više razloga. Prvo, okidači koji izazivaju osećaj krivice su veoma raznoliki. Neki ljudi učine ozbiljne prestupe, a spavaju kao jagnjad, dok drugi osećaju krivicu na samu pomisao da ne urade nešto što se od njih očekuje. Drugo, neki ljudi kao da su imuni na doživljaj krivice, dok je kod drugih ona sastavni deo života i prisutna je uvek. Treće, ni na individualnom planu nije moguće predvideti kada i zbog čega će se krivica razviti, jer postoje subjektivni kriterijumi za to koji su oblici ponašanja za osobu prihvatljivi, a koji nisu.

Zbog svih ovih problematičnih tačaka, u ovom tekstu ću se osvrnuti na 5 tipova krivice koji se najčešće spominju u stručnoj literaturi. Ova gruba podela obuhvata najtipičnija iskustva u vezi sa osećajem krivice.

1. Krivica zbog nečega što smo učinili

Najočigledniji razlog da se oseti krivica je onaj kada smo zaista nešto loše učinili. Ovaj tip krivice često uključuje nanošenje štete drugome, bilo fizičke ili psihološke prirode. Ovde takođe spada i krivica izazvana time što smo narušili sopstveni etički ili moralni kod, tako što smo varali, lagali ili krali. Primer ovakvog tipa krivice može biti i prekršeno obećanje da neko ponašanje više nećemo ponoviti (kao što je pušenje, alkoholizam ili prejedanje). Zajedničko svim ovim slučajevima je da se dato ponašanje zaista desilo.

Može se reći da je adekvatno i normalno osećati krivicu kada smo uradili nešto loše što zaslužuje kajanje. To je zdrava reakcija koja, ako izostane u takvim situacijama, uvodi sumnju da se radi o psihopatiji. Zašto je onda problem osetiti ovu zdravu reakciju? Samo po sebi, osetiti krivicu nije problematično, ali problem nastaje onda kada konstantno “preživamo” ovo stanje, kada se ponašamo kao da smo zaposednuti krivicom, kada ne možemo izaći iz kruga krivice i prestati da mislimo o svojoj “grešnosti”. To se dešava kod ljudi koji su stalno zaokupljeni svojom prošlošću, koji ne vide način da nastave dalje i koji čak na nesvesnom nivou tumače krivicu kao zasluženu kaznu za počinjena nedela.

Na ovom mestu važno je shvatiti da se radnja iz prošlosti ne može promeniti bez obzira na to koliko to želimo. Nekada stvari jednostavno moramo da prihvatimo, da se izvinimo osobama koje smo povredili i da se trudimo da izbegnemo činjenje ovakvih dela u budućnosti. Deluje da je lakše tražiti oprost od drugoga nego oprostiti samome sebi. Međutim, treba imati na umu da su ljudi skloni egocentrizmu, pa najčešće daju prevagu sopstvenim interpretacijama spram mišljenja i doživljaja drugih. Neretko se može desiti da smo sopstveno delo preterano negativno ocenili, a da ono nije bilo tako strašno doživljeno od strane druge osobe.

2. Krivica zbog nečega što nismo uradili, a želeli smo

Ovde spadaju svi oni slučajevi gde smo razmišljali da učinimo nešto što se kosi sa našim sistemom vrednosti, ali smo na kraju odoleli izazovu. Tipičan primer je razmišljanje o tome da prevarimo partnera, iako sebe ne doživljavamo nevernom osobom, a vernost, poštenje i privrženost su visoko na lestvici naših moralnih standarda. Ovaj tip krivice je posebno težak, upravo zbog toga što nas uvodi u igru konstantnog kontempliranja nad događajem koji se nije desio. I dalje sedimo na tronu moralno ispravne osobe, ali je činjenica da razmišljanje o radnji koja narušava naše moralne standarde može podjednako provocirati krivicu kao i počinjena radnja.

Ljudi koji se dugo muče sa ovim nedozvoljenim i tabuiziranim mislima, često podlegnu starim dobrim frojdovskim mehanizmima odbrane – oni uranjaju u represiju, putem koje suzbijaju skrivenu želju, ili u poricanje, gde ne priznaju samo postojanje želje. Nažalost, ovo ih neće dovesti do željenog ishoda, jer ukoliko zauzmemo defanzivan stav prema sopstvenim osećanjima, postaćemo njihova žrtva i ponašaćemo se u skladu sa tim kao da imamo razloga da se osećamo krivima. Zato se u ovakvim situacijama preporučuje ACT pristup (terapija prihvatanja i obavezivanja), koji nam olakšava da prepoznamo ovakve misli, prihvatimo ih kao deo onoga što smo sada i obavežemo sebe na promenu sopstvenog ponašanja u smeru koji nije kontaminiran ovim mislima. Akcenat nije na guranju ovih misli pod tepih, već na njihovom pronalaženju i redukovanju kroz svesni napor.

3. Krivica zbog nečega što mislimo da smo uradili

Kao što kognitivne teorije emocija nalažu, naše nezadovoljstvo je najčešće povezano sa iracionalnim uverenjima koja gajimo spram određenih situacija. Ako mislimo da smo uradili nešto loše, možemo iskusiti gotovo istovetnu količinu krivice kao da smo zaista počinili tu radnju, ako ne i veću. Jedan tipično kognitivni izvor krivice je magijsko uverenje da možemo izbaksuzirati ljude tako što mislimo da će im se nešto loše dogoditi. Na nekom nivou osoba je svesna da je ovakvo uverenje nelogično i da ne može biti odgovorna za to što se desilo, ali je jako teško kompletno se osloboditi ovakvih misli. Imajući u vidu da je naše sećanje prošlih događaja često zamagljeno i podložno iskrivljenjima, moguće je da osoba ne počini ništa loše, ali se pogrešno seća i misli da je to učinila, posebno ako se radi o emotivno nabijenim događajima. Klasičan primer toga su osumnjičeni čije je pogrešno sećanje toliko ugrađeno u njih, da su sebe ubedili ne samo da su prisustvovali sceni zločina, već da su ga i počinili. Zato je važno da pre nego što počnemo sa samoptuživanjem za zlodelo utvrdimo da li smo zaista odgovorni za tako nešto.

4. Krivica da nismo dali sve od sebe da nekome pomognemo

U ovaj tip spadaju svi oni slučajevi gde smo nekome kome je potrebno pružili pomoć koja je trajala čak i nedeljama, ali smo u određenom trenutku shvatili da ne stižemo da obavljamo svoje obaveze (npr. pomagali smo prijatelju oko preseljenja ili tešili smo komšiju koji je imao tragičan gubitak). U trenutku kada ne možemo više da izdržimo to breme javlja se osećaj krivice koji nas nagoni da očajnički osmislimo načine da i dalje budemo od koristi osobi u nevolji. Scenario ne može da traje doveka, pa se pre ili kasnije suočavamo sa ugrožavajućim osećajem krivice jer smo “izdali” dotičnu osobu. Psiholozi ovo nazivaju saosećajni zamor, kako bi specifikovali ovakvu vrstu sagorevanja. Iako je pojam prvobitno dizajniran za profesionalne pomagače (lekari, medicinske sestre, odgojitelji, vaspitači), upotrebljava se i za sve one osobe koje kontinuirano pružaju neformalnu podršku osobi u nevolji. Smatra se da je krivica ključna emocija koja ljude nagoni da prolongirano ostaju u ulozi pomagača, zbog ideje da bi trebalo da učine još nešto za dotičnu osobu. Zato je važno napraviti distinkciju između želje da se pomogne i krivice koja će te preplaviti ako ne pomogneš.

5. Krivica da radimo bolje nego neko drugi

Iskustvo krivice preživelog je prepoznato od strane profesionalaca koji rade sa ratnim veteranima koji su nadživeli svoje saborce. Takođe krivica preživelog javlja se i kada nakon većih katastrofa nekome pogine celokupna porodica, a jedan član ostane netaknut. Izuzimajući ovako ekstremne kontekste, ovaj sindrom može se javiti i kod osoba koje su sebi omogućile bolji život od onoga koji žive njegovi rođaci i prijatelji. Tipičan primer su studenti koji odu na školovanje u inostranstvo, a ostave porodicu u bedi. Iako članovi porodice takođe navijaju da osoba uspe, ona će, da bi ih “zaštitila”, nesvesno ući u samodestruktivne obrasce ponašanja i pokazaće se neuspešno na fakultetu. Jedini način da prevaziđemo krivicu preživelog jeste da iznova podsećamo sebe koliko će ponosni i zadovoljni biti oni koji nas vole i kojima je stalo do nas.

 

Categories: Emocije Nauka

Tags: , , , , ,

Šta je više ta ljubav? – Nova perspektiva…

Od kada je sveta i veka ljudi su pokušavali da definišu ljubav. Tu večnu silu koja nas pokreće, koja nas čini zadovoljnijim, ispunjenijim bićima, to nešto bez čega smo prazni, bez čega sve drugo nema smisla, taj osećaj da nekome pripadamo i da je život vredan življenja.

Uspeli smo vremenom da razlučimo zaljubljenost od ljubavi, jer je njena manifestacija prilično jasna i gotovo univerzalna. Kada smo zaljubljeni obično to osećamo samim telom – imamo čuvene leptiriće u stomaku, klecaju nam kolena, obrazi se rumene, a srce žestoko udara u grudima na samu pomisao na dotičnu osobu. U zaljubljenosti se lako prepoznaju i svi ti mentalni procesi koji je prate – sklonost ka idealizaciji partnera, preuveličavanje njegovih poželjnih osobina, negiranje i sklanjanje pod tepih onoga što nam se ne dopada. Pored ovoga, zaljubljenost se lako očitava i u snazi naše volje – tada smo poletni, uvek spremni na akciju, čini se da možemo i nemoguće, nema toga što bi nas sprečilo da udovoljimo voljenoj osobi, ona je uvek prva na listi naših prioriteta, zbog nje često zanemarujemo i svoje najbazičnije potrebe, uvek smo voljni da vreme provodimo sa tom osobom, kao i da sa njom delimo sve svoje aktivnosti.

Međutim, vreme prolazi i ovaj ružičasti period polako jenjava. Nestaju gore navedene fiziološke reakcije, idealizacije polako ustupaju mesto dosta prizemnijem sagledavanju partnerovih osobina, negiranje njegove nesavršenosti ne može večno da potraje, ponovo se javlja potreba za sopstvenim psihološkim prostorom, za većom slobodom, za raskidanjem simbioze i većom samostalnošću, lista prioriteta dobija novu hijerarhiju…

Zvuči gotovo tužno, pa ipak – kažu da ovde počinje ljubav. Ima li ta ljubav ovako dosledna pravila kao zaljubljenost?

Svako od nas se bar nekada u životu osvrnuo oko sebe i pokušao da nađe parove koji se vole. Vidimo dvoje ljudi koji su i nakon dugo vremena nasmejani, svuda idu zajedno, nikada se ne svađaju, sve rešavaju dogovorom i imaju veoma slične sisteme vrednosti. I, taman pomislimo da je ovo ljubav, a to dvoje se ubrzo rastave. Sa druge strane, svedoci smo toga da ima dosta parova koji su stalno u konfliktu, ne slažu se ni oko najbazičnijih stvari, lako planu jedan na drugoga, isto tako lako međusobno iskazuju veoma romantična osećanja, a njihov odnos stalno deluje kao hod po žici. Ipak, dešava se da ovako turbulentni parovi opstaju, nešto ih veže, a mi ne možemo da dokučimo tu zajedničku nit.

Možemo li onda, nakon ovakvih iskustvenih eksperimenata formulisati univerzalnu definiciju ljubavi? I treba li?

Do sada, ljubav je uglavnom razmatrana kroz dve oprečne struje. Sa jedne strane, tu su oni koji ljubav definišu kao osećanje, kao emociju koje ili ima ili ne. Ako se prihvatimo definicije ljubavi kao osećanja, padamo u zamku da je svedemo na kategoriju „sve ili ništa“. Ljubav je ili prisutna ili nije, baš kao i strah, a ovakva koncepcija ne ostavlja prostora za popravku. Ako je ljubav isparila, ako je više ne osećam, nemoćan sam da na takvo stanje utičem. I istina, mnogi od nas se, pri proceni toga da li je ljubav i dalje prisutna, oslanjaju na ovaj neverbalizovani osećaj.

Sa druge strane je jedna daleko optimističnija i vedrija koncepcija ljubavi, ali koja od nas zahteva određeni napor. U ovu drugu struju spadaju sve one postavke u kojima je ljubav definisana kao umeće (kao kod Froma) ili kao sposobnost (što je tendencija novijih pravaca u psihoterapiji). Prva struja, gde je ljubav predstavljena kao osećanje, više se zanima za ideju da li se osećamo ljubljenim, dok se druga struja, u kojoj je ljubav umeće ili sposobnost, podrobnije bavi našim kapacitetima za ljubav. Dakle, prva implicira egocentričnu perspektivu – da li me neko voli, kako naći objekat ljubavi, a druga refleksivnu perspektivu – kako biti sposoban da nekoga voliš.

Jasno je da se u prvom slučaju krivac za prestanak ljubavi traži u partneru, i to u formi „to nije bila osoba za mene, neko drugi će me više voleti“. Dok se u drugom slučaju odgovornost za opstanak ljubavi situira u meni, u formi „ljubav zavisi od moje spremnosti za ljubav“. Moguće je da zato mnogima ova druga perspektiva nije naročito dopadljiva jer, mnogo je lakše okriviti drugoga za slom jedne ljubavi, nego tragati za sopstvenim manjkavostima.

Vidimo da se lagano prešlo sa pitanja kako naći odgovarajućeg partnera i da li mi on pruža ono što mi treba, na pitanje šta ja mogu da uradim da bi bio sposobniji da pružim ljubav. Koje sposobnosti mi nedostaju, mogu li nešto učiniti da ljubav potraje, na koje kapacitete se mogu osloniti, šta su moji potencijali, a šta su moje prepreke za ljubav?

Priča se pomerila sa pasivnog čekanja „pravog“ koji treba da mi pruži ljubav, ka delanju, agensnosti i razvoju sopstvenih kapaciteta za ljubav. Baš kao što se i druge sposobnosti mogu vežbati i unaprediti, moguće je bildovati i ljubav! Iako prihvatanje ove pozicije zahteva puno truda, ima i onih koji su je ipak sa oduševljenjem dočekali, jer konačno imaju jasan kompas šta treba raditi, kao i nadu da je nešto moguće uraditi po ovom pitanju.

Kao što znamo kojim zadacima se jačaju intelektualne sposobnosti, kojim vežbama se podiže fizička spremnost, tako bi sada morali znati kriterijume za bildovanje ljubavi, ako nastojimo da je „adekvatno“ pružimo. Tako su sačinjene čitave liste zahteva koje bi trebalo ispoštovati, kao na primer razvijati brigu, odgovornost, poštovanje, poznavanje (From), zatim strast, intimnost, privrženost (Sternberg), kao i toleranciju na frustraciju, inicijativu, volju, itd. I naravno, čim neko ponudi set kriterijuma nužnih da se dostigne sposobnost za ljubav, on priču o ljubavi pretvori u normative. Iako kreirani iz glave pojedinca, to su sada standardi za ljubav po kojima moramo igrati, baš kao da nam svima prija isto.

Ove liste pretenduju na univerzalnost, jer impliciraju da svaka osoba, ako želi da razvije sposobnost za ljubav, mora ići u istom smeru. Zar ne bi onda sve ljubavi ličile? Zar ih ne bi lako raspoznavali na ulici? Kako se ipak i oni najbolji igrači ljubavi sapletu, a oni nespretni ostaju u igri? Priča je verovatno daleko složenija od ove, na sličan način na koji niko do sada nije uspeo da ponudi univerzalnu definiciju normalnosti.

I šta sad? Da li smo došli do ćorsokaka alternativa sa ove dve definicije – na jednoj strani definicija ne postoji, ljubav se oslanja na osećaj, na drugoj strani nude nam univerzalnu definiciju ljubavi, a jasno vidimo da sve ljubavi nisu iste. Prvi su jednostrani jer se fokusiraju na problem primanja ljubavi, a drugi jer akcenat bacaju na problem davanja ljubavi.

Nije li ljubav stvar odnosa? Zar nismo u tome zajedno? Ti i ja! Ne može problem biti ili u tebi ili u meni. Zato ću umesto egocentrične/samocentrirane sa jedne, i refleksivne perspektive, sa druge strane, koje smo imali prilike da vidimo, ponuditi treću – relacionističku perspektivu ljubavi. Onu, koja implicira da je za ljubav potrebno dvoje i da se ljubav stvara u uzajamnom odnosu dva bića. Dakle, ljubav nije UNUTAR, već IZMEĐU ljudi! I nije stvar davanja ili primanja, već razmene.

Definiciju koja prati ovu liniju razmišljanja, iznedrila je konstruktivistička autorka Mildred MekKoj, a ona glasi:

„Ljubav je svest o validaciji sržne strukture“.

Po čemu je sad ova definicija toliko drugačija?

Za početak, jer nije univerzalna, već krajnje idiosinkratična. Šta je nečija sržna struktura nije unapred određeno, već ostaje otvoreno da se definiše od osobe do osobe, u svakom konkretnom slučaju. Najprostije rečeno, sržna struktura obuhvata sve za nas ključne konstrukte koji tvore naš identitet. Tako na primer, ako su moji sržni konstrukti poštovanje, samostalnost, sloboda i emotivnost, osoba koja me validira u tome, dakle koja me poštuje na onaj način na koji ja definišem poštovanje, koja podstiče, a ne sputava moju samostalnost, koja mi pruža potrebnu slobodu i koja me hrabri u tome da nesmetano iskazujem emocije, je upravo ona osoba od koje osećam da dobijam ljubav i ona osoba koju zbog toga osećam da volim. Na isti način, jer je reč o razmeni, a ne prostom reciprocitetu po principu „oko za oko, zub za zub“, ja moram proniknuti u njene sržne konstrukte i iste nastojati da validiram. Tada će i ona povratno osetiti moju ljubav i uputiti istu meni.

Sledi da je velika zabluda da će ljudi sa sličnim sistemom vrednosti imati veće šanse za ljubav. Njima će možda biti lakše da uđu u perspektivu druge osobe, jer postoji veći komunalitet u konstruisanju, ali to ne znači da su oprečne perspektive osuđene na propast. Ljubav će nastaviti da živi dokle god smo u stanju da razumemo procese konstruisanja druge osobe i da sa njom budemo u odnosu uloga.

Ova perspektiva takođe lako može da nam objasni kako postoji i kako se održava ljubav kod naizgled konfliktnih parova sa početka priče. Ako su recimo dominantni konstrukti jedne osobe orijentisani oko davanja, pa ta osoba ima ideju da je dobra ako je brižna, požrtvovana i nesebična, a druga osoba sebe konstruiše kao nesigurnu, zavisnu i inertnu, njihove konstrukcije, iako se ne podudaraju u pojavnom smislu, mogu dobro da kliknu. Sve je ok dok se neko oseća ostvarenim time što pruža, a neko zadovoljnim time što dobija. Problem nastaje kada želimo da damo nekome nešto što on ne želi da primi, ili kada nam neko šalje nešto što ne želimo da prihvatimo.

Poznajem mnoge parove u kojima žena liči na mamu svome mužu – brine, grdi ga, kontroliše ga i ugađa mu. Na perifernom nivou, dakle u ravni ponašanja, može izgledati da mužu to smeta – on će se možda žaliti prijateljima kako ga žena uhodi, ne da mu mira i stalno ga proverava kao da je malo dete. Prikazivaće se kao osoba kojoj je važna sloboda, iako je zapravo sloboda u njegovom sistemu konstruisanja podređeni konstrukt. Na nadređenom nivou, uočavamo da su za njega ženina ljubomora, kontrola i zabrinutost upravo glavni elementi u području konstruisanja ljubavi. Kada ne bi bilo ovakvih “dokaza” ljubavi, on bi se možda osetio nevoljenim. Stoga, ako je njemu potrebna “nova” mama, zašto to ne bi bila ljubav? Nije bitno da li su nam sržne strukture slične, već da li ih međusobno validiramo. Dolazimo do činjenice, iako nije baš blisko pameti, da se čak i sado-mazo odnosi mogu smatrati ljubavnim, jer je reč o uzajamnom pristanku na takvu konstelaciju stvari.

Ljudi mogu voleti i tražiti razne stvari u odnosima, neke su nam logične, neke krajnje bizarne, ali dok god postoji prećutni konsenzus oko njih, dakle dok god je reč o uzajamnoj validaciji sržne strukture, na dobrom smo putu.

Niko nam ne može reći šta je ljubav, niti šta bi trebalo da bude. Nema unapred određenog recepta za ljubav! Sledeći put kada se zapitate da li je ovo između nas dvoje još uvek ljubav, stavite na papir sve ono što težite da budete kao osoba, kao i sve ono čemu vaš partner teži, a zatim pokušajte da odgovorite na pitanje koliko tim vašim konstruktima partner izlazi u susret i koliko vi uspevate da ne stojite na putu njegovim.

Čini mi se da je to ljubav – jedinstvena i bez pravila, baš kao i ljudi.

Categories: Bračni i partnerski problemi Emocije Konstruktivistička psihoterapija Nauka

Tags: , , , , , , , , ,

Šta je zdrava tuga?

Zašto ljudi izbegavaju tugu?

Većina ljudi smatra da je glavna razlika između tuge, kao prirodne emocije i depresije, kao patološkog stanja, u trajanju i intenzitetu. Na osnovu ovoga zaključuju da ako je neko jako tužan i to traje dosta dugo, onda je njegova tuga prerasla u depresiju i potrebna je pomoć stručnjaka.

I sami stručnjaci (psihijatri) često definišu depresiju kao intenzivnu tugu i izražavaju zabrinutost ako ona traje duže od 6 meseci. To bi značilo da su tuga i depresija na istom kontinuumu i da je sve stvar stepena.

Ja bih se pre složila sa novijim uvidima američkog psihoterapeuta Robina Skinera koji kaže da depresija služi izbegavanju osećaja tuge! Dakle, za njega su tuga i depresija dva kvalitativno drugačija stanja koja se međusobno isključuju – tužna osoba ne može istovremeno biti depresivna, niti je depresivna osoba zapravo tužna! Na prvu loptu ova konstatacija izgleda čudno, ali Skiner nas uverava da se radi o dva sasvim drugačija stanja koja se razlikuju na relaciji mrtvo-živo. Po njemu, ljudi upravo izbegavaju tugu, jer je tuga veoma jaka i živa emocija, usled koje te sve peče i boli. Tuga razara, ona je teška za podneti, ona je kao psihološka rana. Sa njom smo uznemireni, zabrinuti, prestrašeni, napeti, očajni, besni. Sa druge strane, depresivni pacijenti, po njegovom iskustvu, najčešće opisuju svoje stanje terminom „praznina“. Depresivci su bezvoljni, prazni, umrtvljeni, oni ne osećaju bol, oni su odsečeni, kao mrtvi, i u tom smislu je ovo stanje lakše za podneti. Depresija zapravo drži osobu u zamci ne dajući joj da otpočne koristan i zdrav proces tugovanja.

Kako tuga izgleda i zašto je korisna?

Tuga je reakcija koju imamo kao odgovor na smrt ili gubitak nekoga/nečega. Pod gubitkom se može smatrati i raskid emotivne veze, prestanak komunikacije sa nekim, ili nečije preseljenje.

Tuga utiče na naše telo, misli, emocije i opšte stanje duha. Ljudi mogu ispoljavati tugu na nekoliko načina:

  1. putem fizičkih reakcija – tu spadaju promene apetita ili sna, uznemirenost u stomaku, stezanje u grudima, plakanje, napetost u mišićima, nemogućnost da se opustimo, slabost volje, problemi sa koncentracijom, nemir, itd.
  2. putem konstantnog razmišljanja o gubitku – ovo obuhvata lepa sećanja na osobu koju smo izgubili, zabrinutost i žaljenje, kao i preokupaciju time kako će nam život izgledati bez ove osobe.
  3. kroz jake emocije – gde spadaju tuga, bes, krivica, očaj, olakšanje, ljubav, nada…
  4. kroz spiritualne/duhovne reakcije – odnosi se na traženje snage u veri, otkrivanje duhovnog značenja i veza među pojavama, kao i preispitivanje sopstvenih religioznih uverenja.

Kada ljudi manifestuju ovakav set reakcija smatra se da je otpočeo proces tugovanja.

Proces tugovanja

Tugovanje nije samo prirodna reakcija na gubitak, već i proces prevladavnja gubitka. Dakle, ako ova zdrava reakcija na gubitak izostane, i sam proces izlaženja na kraj sa gubitkom biće znatno otežan.

Odtugovati ili završiti proces tugovanja ne znači zaboraviti na osobu koja je umrla ili nas napustila. Naprotiv, zdrava tuga podrazumeva iznalaženje načina da se zapamti osoba koju smo izgubili, a da se istovremeno prilagodimo životu bez nje.

Ljudi često doživljavaju reakcije tuge u talasima koji dolaze i prolaze. Često je tuga naintenzivnija odmah po gubitku. Međutim, kod nekih ljudi ona se ne može neposredno osetiti, jer je ustupila mesto šoku, neverici ili opštoj umrtvljenosti. Ponekad je potrebno puno vremena da se osoba suoči sa realnošću koja ju je zadesila. Ako se čini da stanje šoka traje veoma dugo i da osoba nikako ne dolazi u kontakt sa gubitkom, a pritom se jasno vidi da njeno funkcionisanje u ostalim životnim oblastima (na poslu, u kući, školi, seksualnom životu) nije na optimalnom nivou, može se posumnjati na depresiju.

Rituali tugovanja

Gubitak voljene osobe usled smrti propraćen je brojnim ritualima, od sahrane, preko dolaženja na daću, do davanja pomena na 40 dana i 6 meseci. Ovi rituali, osim što odaju počast osobi koja je umrla, služe i tome da olakšaju proces tugovanja onima koji ostaju. U zajedništvu, ljudi će lakše, podstaknuti tuđim reakcijama, osloboditi svoju tugu i ekternalizovati je u vidu suza. Takođe, bivanjem sa drugima koji su voleli pokojnika i koji nas podsećaju na lepa sećanja sa njim, lakše ćemo poverovati da možemo naći utehu i olakšaćemo proces readaptacije na život bez njega. Ipak, ima i onih koji će lakše ispoljiti svoju tugu u samoći i to treba poštovati. Nametanje podrške u ovakvoj situaciji je kontraproduktivno.

Ne treba da nas začudi zašto se nekome nasred groblja smeje i oseća se mirno kao da se ništa ne dešava. Ova reakcija nije patološka, već je znak da je za osobu ovaj događaj veoma snažan, traumatičan i preplavljujući, do mere da isprva ne može da dođe sa njim u kontakt. Takva osoba verovatno će biti u stanju da obradi svoj gubitak tek dosta kasnije.

Mnogi ljudi smatraju da tugovanje treba da se završi tada kada su i rituali gotovi. Što znači da se negde veruje da je optimalno trajanje zdrave tuge 6 meseci. Međutim, kod drugih tek tada ovaj proces počinje. Dok god su trajali rituali, koji podrazumevaju prisustvo drugih ljudi i veliko angažovanje i organizaciju, osoba je bila zaokupljena ovim, a ne svojim gubitkom. Za nju je organizovanje pomena bilo distraktor pažnje, pa tek kada su sve obaveze završene, osoba pred sobom ima slobodno vreme i „praznu“ glavu da se pozabavi temom gubitka i svojim osećajima. Može se činiti da se ta osoba već vratila u životnu kolotečinu, ali samo ona zna da svoje tekuće poslove ne obavlja više sa elanom i emocijom, jer je proces tugovanja još uvek u toku.

Proces oporavka

U redu je da mislimo o osobi koju smo izgubili danima, nedeljama, pa čak i mesecima. Nema univerzalnog pravila koliko će to trajati. Stvar je individualna i zavisi od brojnih faktora – od toga koliko bliska nam je bila ta osoba, da li je otišla iznenada ili je gubitak bio očekivan, u kom momentu našeg života se to dogodilo, koliko podrške imamo pri ruci, koliko je ta osoba bila važan resurs za zadovoljenje naših potreba, kakvi su naši koping mehanizmi, itd.

Posebno težak oblik tugovanja zbog osobe koja nas je iznenada napustila, javlja se u slučajevima suicida. Tada je najčešće tugovanje zamaskirano brojnim emocijama kao što su: ljutnja na osobu što je to uradila, očaj zbog nemogućnosti da se razume ovakav izbor, krivica zbog ideje da smo mogli nešto da učinimo da to sprečimo, i depresija koja vodi u odbijanje pomoći i podrške.

Proces oporavka teče postepeno, nekada nam se čini da nam je bolje, a u sledećem momentu kao da nikada nećemo preboleti. Kako vreme odmiče, svi ti „podsetnici“ na osobu koju smo izgubili, mogu čak intenzivirati osećaj tuge.

Važno je shvatiti da trajanje tugovanja i intenzitet tuge nisu proporcionalni značaju osobe koju smo izgubili! Naprotiv, ove stvari više govore o nama kao osobama, o jačini naših mehanizama za prevladavanje stresnih situacija, o našem generalnom odgovoru na separaciju i o našim mehanizmima prilagođavanja na novonastale okolnosti.

Šta može pomoći kada tugujemo?

Postoje 3 generalne strategije koje mogu biti korisne u pokušaju da se proces tugovanja olakša:

1) Izrazi osećanja i nađi podršku – budi u kontaktu sa svojim osećanjima i reakcijama, nadgledaj ih, nađi način da ih pretvoriš u reči, zapiši ono što osećaš i kako se ponašaš, pronađi osobu od poverenja kojoj ćeš moći da ispričaš kako se sa tim nosiš i na koji način te to pogađa, primeti kako se osećaš nakon što si sa nekim to podelio/la, nađi osobu koja je volela osobu koju si izgubio/la i sa kojom ti je prijatno čak i kad ćutiš.

2) Pronađi smisao – razmišljaj o tome šta si otkrio/la o sebi, o drugima i o životu prolazeći kroz ovaj gubitak, čemu te je ovo iskustvo naučilo, zapitaj se koliko ti je ta osoba značila, šta si sve od nje naučio/la, šta je dobro proizašlo iz ovog teškog iskustva, postoje li ljudi koje posle ovog iskustva više ceniš, ko su ljudi koji su ti bili najveća podrška, da li si očekivao/la da to budu baš oni, na koji način si „porastao/la“ zbog ovog iskustva, i slično.

3) Brini o sebi – razvijaj zdrave navike spavanja, redovno vežbaj  jer će to uticati na bolje raspoloženje, pravilno se hrani, ne preskači obroke, izbegavaj alkohol…

Categories: Depresija Emocije Nauka

Tags: , , , , , ,

Šta je sa tom “hemijom”?

Još 50-tih godina prošlog veka, porodični terapeut Henri Diks definisao je tri grupe faktora koji sudeluju pri izboru partnera u koga se „zaljubljujemo“. U pitanju su sledeći faktori:

I Socijalni faktori – klasa, religija, novac…
II Svesni individualni razlozi –  poput dobrog izgleda, zajedničkih interesa, itd.
III Nesvesna privlačnost – opštepoznata pod terminom „hemija“.

Šta podrazumeva ta „hemija“?

Robin Skiner, eminentni psihoterapeut pokušava to da nam razjasni uz pomoć svog bivšeg klijenta, Montipajtonovca Džona Kliza u fantastičnoj knjizi „Kako preživeti sopstvenu porodicu?“.

Iz svog dugogodišnjeg iskustva sa porodicama i parovima, kao i različitim eksperimentima, o kojima će dalje u tekstu biti više reći, Skiner je došao do sledećeg zaključka: „Ono što će privuči dva buduća bračna partnera, na podsvesnom nivou je ništa drugo do sličnost u porodičnoj istoriji ovih individua.“

To je svakako zanimljiva hipoteza, ali potrebni su i empirijski podaci koji bi je potvrdili. Najpouzdaniju demonstraciju načina na koji funkcioniše nesvesna privlačnost, pruža vežba Porodičnih sistema, koju su Skiner i njegove kolege nebrojano puta ponovile sa različitim grupama ljudi.

Prvi put kada je prisustvovao ovoj vežbi, grupu su činili studenti prve godine fakulteta, koji još uvek nisu stigli međusobno da se upoznaju. Zadatak je bio sledeći. Okupljenima u grupi je rečeno da svako ponaosob izabere drugu osobu iz grupe koja ga iz nekog razloga podseća na nekog člana njihove porodice ili bi ta osoba mogla da popuni „prazno mesto“ u njihovoj porodici.

Članovima grupe nije dozvoljeno da komuniciraju međusobno, dok traje proces uparivanja. Tek kada izaberu drugog člana, mogu da razgovaraju i pokušaju da dokuče zbog čega su napravili baš taj izbor. Podstiču se da uporede porodične istorije.

Nakon tog razgovora, od svakog para se traži da se upari sa još jednim parom iz grupe kako bi formirali porodični model.

Kada svi članovi, sada kvinteta, uporede svoje porodične istorije, i to podele sa terapeutima koji vode vežbu, dolazi se do fascinantnih podataka. Sva četri člana dele specifična zajednička iskustva. U pitanju može biti određena emocionalna atmosfera, emocije koje je dozvoljeno/zabranjeno iskazivati; specifican tip odnosa (npr. jako umrežene porodice), odsustvo jednog roditelja u posebno osetljivoj razvojnoj fazi, značajan gubitak u sličnim godinama, itd.

Zanimljivo je da pojedinci koji ostanu neupareni, takođe dele zajednička iskustva. Svaki put kada je rađena ova vežba, pokazalo se da je ono što spaja ovakve pojedince u svakoj grupi dobro poznat osećaj „odbačenosti“. Ovi pojedinci su ili rasli uz očuha/maćehu, ili su bili usvojeni, ili su odrastali u Domu za nezbrinutu decu, itd.

Empirijski podaci potvrđuju početnu hipotezu…

Ljudi su se iznova i iznova uklapali u različitim grupama, i uvek je postojala ta nevidljiva spona koja ih je privlačila. I uvek bi nakon razgovora dolazili do istog zaključka, a to je da ih sve povezuju specifična porodična iskustva. Previše koincidencija, da bi bila puka slučajnost.

Na koji način se takve osobe prepoznaju?

Putem signala koje svako od nas odašilje putem karakterističnih izraza lica, držanja, pokreta tela, načina oblačenja, itd. Dakle, načinom na koji se krećemo i gestikuliramo šaljemo određene poruke (npr. depresivna osoba će se kretati bezvoljno, imati specifične bore na licu, oklembešeno držanje…).

Ono što je značajno istaći je da pored promenljivih emocija koje konstantno doživljavamo, svako od nas manifestuje i uobičajene emocije i stavove, koje proizilaze iz naše ličnosti.

Svaka porodica deli karakterističan skup emotivnih stavova. Neke emocije će biti tretirane kao „dobre“ i njihovo otvoreno izražavanje je podržano od svih porodičnih članova, dok će druge biti „loše“ i „zabranjene“. Neke porodice su generalno krute u izražavanju emocija, dok su druge potpuno opuštene.

Članovi porodice dele iste emotivne navike i putem vaspitanja će podsticati učvršćivanje određenih osobina.

Kada se „zaljubljujemo“ u potencijalne partnere, podsvesno ćemo biti privučeni zajedničkim emocionalnim stilom, podsredstvom pomenutih signala. Privlačiće nas ljudi sa sličnim emotivnim navikama. Možda oni, koji su propustili baš onu razvojnu fazu kao i mi.

Tekst ću završiti sledećim citatom Robina Skinera: „Mi nosimo svoju porodicu sa sobom, negde u sebi i šaljemo signale zahvaljujući kojima nas drugi sa sličnom porodičnom istorijom prepoznaju.“

Categories: Bračni i partnerski problemi Emocije Nauka

Tags: , , , , , ,

Preverbalna komunikacija, šta je to?

Za verbalnu i neverbalnu komunikaciju je većina ljudi čula. Ovim vidovima komunikacije, kao i praktičnim rešenjima da se ona pospeši, pisano je već u tekstu Neverbalna komunikacija u partnerskim odnosima.

Najkraće rečeno, verbalna komunikacija je svo ono komuniciranje sa spoljašnjim svetom koje je oposredovano jezikom, za koje imamo verbalne markere, pa se javlja po formiranju govora.

Neverbalna komunikacija se zasniva na procesima koji su razvijeni pre i/ili paralelno sa razvojem govora, ali je bazirana na takvoj vrsti značenjske diskriminacije koja je najčešće tacitna, intuitivna, pa se kao takva nalazi van pojmovnog reprertoara. Ovde spadaju svi naši pokušaji da iskomuniciramo svoje potrebe oslanjajući se na “govor tela” (položaj, pokret, gegovi, gestikulacija) i mimiku lica (facijalna ekspresija).

Zajedničko za obe vrste komunikacije je to da omogućavaju razmenu sa drugim licem, sa spoljašnjim svetom, i obe mogu biti manje ili više direktne. Takođe, njihov odnos bi trebalo da bude komplementaran, dakle da se ono što je verbalno iskazano adekvatno proprati neverbalnim oznakama i time dopuni i obogati komunikacija. Međutim, neretko su ova dva vida komuniciranja i nekompatibilna, pa se dešava da osoba jedno priča, a njen telesni stav ili izraz lica odaju drugu sliku. Ljudi vole da komuniciraju sa osobama kod kojih ova dva procesa rade u sinergiji, jer imaju više poverenja u takve osobe. U suprotnom, čini im se da ih osoba laže, manipuliše ili bar deluje sumnjivo.

Ako se vratimo na razvojno najranije stadijume, vidimo da je funkcija ovih kanala komunikacije da se obezbedi odgovor iz sredine. Dete ili govori majci šta joj treba (verbalna komunikacija) ili plače i pokazuje prstom (zahteva ispunjenje potrebe neverbalnim pokazateljima). Dakle, obe vrste komunikacije okrenute su ka spolja, i za drugu osobu su jasno opazive.

Ali, šta je sa komunikacijom koja se odvija na mnogo dubljem i nepristupačnijem nivou? Ova vrsta komunikacije koja nastaje pre uspostavljanja govora, i za koju ne postoje verbalni simboli, niti spolja opazive telesne oznake, naziva se preverbalnom komunikacijom. Ona podrazumeva sve naše osećaje u telu koji za cilj imaju da sa nama samima iskomuniciraju određenu potrebu. Da nas dovedu u kontakt sa sobom. I zato je ovo jedna veoma važna vrsta komunikacije.

U početku to su osećaji koji se vezuju za fiziološke potrebe, tipa grča u stomaku, zavijanja creva, osećaj praznine u trbuhu, osećaj suvoće u ustima, osećaj pritiska na bešiku i slično. Dete se rađa sa ovim osećajima ali ne zna da ih interpretira. Postepeno, prolaskom kroz proces socijalizacije, dete uči da raspoznaje ove osećaje i da na njih adekvatno odgovori. Nauči da sluša svoje telo, koje mu šalje određene poruke i tim porukama sve uspešnije uspeva da izađe u susret. Tako, ono nauči kakav je osećaj kada mu se piški, kaki, kada je gladan, žedan, kada mu je hladno ili pretoplo,… Za novorođenče, ovi signali koji dolaze iz tela su zbunjujući, ima poteškoće da ih primeti i dešifruje, pa je u slaboj komunikaciji sa sopstvenim telom. Tek kada spozna osećaj hladnoće i poveže ga sa činom pokrivanja, dete će noću navlačiti ćebe na sebe u pokušaju da se utopli.

Slično je i sa drugom vrstom osećaja koji dolaze iz tela, a koje zovemo emocije. One su u početku nedovoljno diskriminisane, slabo obrađene i na niskom nivou svesnosti. I ovde je zadatak roditelja, ili bi bar trebalo da bude, da svoje dete polako edukuje u smeru raspoznavanja i adekvatnog odgovora na određeno emocionalno stanje. Prvi korak ove edukacije sastoji se u imenovanju emocije. Roditelj je taj koji bi trebalo da poveže ove elemente u celinu, da detetovim osećajima da smisao i značenje i prevede ih u verbalne simbole. Kada dete oseća napetost u glavi i grč u rukama, a ne zna šta mu se dešava, kroz razgovor sa roditeljem ono obrađuje ovu emociju i daje joj neko ime, npr. bes, u ovom slučaju. Kada je emocija imenovana, sledeći korak je naučiti dete adekvatnim načinima za pražnjenje date emocije. Na taj način, dete je uspostavilo komunikaciju ponajpre sa sobom i svojim telesnim senzacijama, a u drugom redu ovo mu kasnije obezbeđuje i adekvatniju komunikaciju sa sredinom. Ako postoji propust u uspostavljanju kontakta sa vlastitim senzacijama, onda će u odraslom dobu ova osoba ići kroz svet sa veoma primitivnim, rudimentarnim emocijama, koje i sama ne razume, a i čija će ekspresija biti jako sirova.

Međutim, ne svodi se preverbalna komunikacija samo na domen fizioloških potreba i emocija. Ona je znatno šira i obuhvata dosta složenije osećaje čiji je prevod na jezik simbola daleko teži. Takvi su osećaji poznati kao “knedla u grlu”, “pritisak u glavi”, “trnjenje celog tela”, “svrab kože”, “bol u grudima”, “kuvanje u stomaku”, itd. Ove osećaje nemoguće je “prevoditi” na univerzalan način i izvesti nedvosmislene jezičke markere. Naprotiv, za svaku osobu ovaj osećaj je njeno jedinstveno iskustvo i treba videti šta ono zapravo znači u njegovom specifičnom sistemu tumačenja.

U te svrhe dizajnirana je čuvena psihoterapijska tehnika Verbalizovanje preverbalnih konstrukata pomoću elemenata (G. Kelly, 1955), a koja upravo omogućava osobi da pronađe reprezentativne simbole za svoje osećaje. Jednom kada osećaj zadobije reč, on postaje osmišljen, jasan i komunikabilan. Osoba tada ume da shvati šta joj vlastito telo poručuje i kako bi spram ovog zahteva trebalo da se postavi.

Ovako izgleda procedura. Prvo se nađe sadržaj koji nije verbalizovan, recimo da je to bol u grudima. Zatim je potrebno da osoba detaljno opiše ovaj osećaj. Kada je to uradila, od nje se zatim traži da opiše sasvim suprotan osećaj. Na taj način je formiran konstrukt. Recimo Bol u grudima nasuprot Mir u grudima. Kada je konstrukt obrazovan, osoba odgovara na sledeća pitanja:

Kad bi to osećanje bilo slika, kako bi ta slika izgledala?

Kad bi to osećanje bilo boja, koja bi to bila boja?

Isto pitanje ponavlja se za muziku, kuću i cvet.

Svaki put kad osoba odgovori na pitanje treba da odgovori i na pitanje šta je suprotno, dakle šta bi bila suprotna slika/boja/muzika/kuća/cvet. Na taj način obrazovane su dve grupe odgovora koje su sačinjene od elemenata koji su po nečemu slični.

Uzmimo da je osoba iz primera odgovorila kako je Bol u grudima asocira na Munkovu sliku “Krik”, na crvenu boju, na distorzičnu muziku, na oronulu kuću i zgaženi, uveli svet. Osoba se sada stimuliše da ove rasute elemente poveže u celinu pitanjem po čemu su sve ove stvari slične. I uzmimo da je njen odgovor da je to asocira na gubitak, usamljenost. Isto se radi i za drugu grupu odgovora. Recimo da su asocijacije na Mir u grudima sledeće – pejzaž, mirna zelena boja, reggae muzika, mala kuća okružena cvećem, buket belih rada. Kada osoba poveže i ove elemente po sličnosti dobija drugi kraj konstrukta. Recimo da je to ljubav, pripadanje. Dakle sada umesto sirovih osećaja imamo verbalizovani konstrukt (gubitak, usamljenost VS ljubav, pripadanje), koji je daleko dostupniji za dalje osvešćivanje.

U ovom primeru osoba se prisetila da je prvi put osetila takav bol u grudima kada joj je umro suprug i od tada ga često oseća u situacijama kada je usamljena. Ono što joj telo zapravo poručuje to je da nije dovoljno obradila ovaj tragični gubitak i da je osećaj Bola u grudima za nju jedina spona i jedini vid komunikacije u kome oživljava sećanje na svog supruga.

Telo nam šalje signale, važne poruke na koje treba da obratimo pažnju. Zato, probajte i sami da budete u kontaktu sa sopstvenim telom. Ako imate neke od ovih ili sličnih osećaja osmelite se da isprobate ovu proceduru.

 

Categories: Emocije Komunikacija Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , , , ,