Gostovanje u emisiji 150 minuta
Asertivnost predstavlja veštinu zrele, civilizovane komunikacije koja se svodi na poštovanje obe ličnosti u interakciji. Nalazi se na sredini dva ekstrema – pasivne (submisivne) komunikacije, gde osoba ćuti i trpi nametanje tuđih pravila i agresivne komunikacije – gde je osoba napadna, intruzivna, dominantna, nameće svoj stav i time nepoštuje sagovornika. Asertivna komunikacija bi bila balansirana komunikacija tokom koje istovremeno vodimo računa i o svojim, a i o tuđim potrebama.
Asertivna komunikacija se grubo može podeliti u dve velike grupe veština, a to su: razvijanje asertivnih rečenica (koje pomažu da izrazimo osećanja, da zatražimo nešto ili da odbijemo nešto) i razvijanje asertivnog neverbalnog ponašanja (zauzimanje otvorenog telesnog stava, gledanje u sagovornika, ostvarivanje optimalne jačine glasa, itd.)
Pojam asertivne komunikacije ušao je u upotrebu u drugoj polovini 20. veka, a postao veoma popularan sa Smitovom knjigom iz 1975. “Kada kažem Ne, osećam se krivim” i od tada privlači veliku pažnju stručnjaka. Asertivna komunikacija je u današnje vreme postala najtraženija veština, koja je posebno favorizovana u poslovnom kontekstu, jer se smatra da onaj ko je poseduje lakše ostvaruje zacrtane planove.
Ovaj trend razvoja asertivne komunikacije je veoma popularan i kod nas. Ljudi su uglavnom čuli za ovaj pojam, nisu baš sigurni o čemu se radi, ali je shvataju kao vrstu “lepog” komuniciranja. Na tržištu su prisutne brojne edukacije i seminari na ovu temu, a u okviru raznih većih korporacija ona čak predstavlja nezaobilazni seminar za zaposlene. Ljudi su dosta otvoreniji prema ovom pojmu, jer ga shvataju kao pospešivanje neke svoje veštine od koje će kasnije imati benefit i koja ih neetiketira, dok je već pojam emocionalne inteligencije problematičniji, jer misle da je u pitanju nešto rođenjem dato, a ne takođe veština koja se razvija. Često se u komunikaciji sa ljudima zapazi asertivni stil, međutim teško je razlučiti da li je on rezultat rada na tome ili nešto što su ljudi kao način izražavanja (direktan, jasan, otvoren) poneli iz kuće.
U kognitivno-bihejvioralnoj terapiji postoji posebna vrsta obuke za unapređenje socijalnih veština, a zove se Asertivni trening. Može se obavljati pojedinačno ili grupno, iako se ističu prednosti grupe zbog mogućnosti provežbavanja datih veština. Veštine se savlađuju postupno i uvek kroz praktičnu proveru. Učesnici se prvo ohrabruju da shvate kako imaju svoja prava, bodre se da otvoreno iskazuju svoje stavove i svoje emocije i uče tome kako da ih formulišu uz poštovanje i uvažavanje sagovornika.
Moguće je i sasvim samostalno razvijati asertivnu komunikaciju i to prateći jednu opštu formulu koja u sebe uključuje izražavanje svojih osećanja, svojih potreba i želja. Ona glasi: kada ti uradiš to (pa se konkretno i precizno navede šta), ja se osećam (pa tačno kako, imenovati emociju), pa zato što (navesti razlog zašto se tako osećamo), a više bi voleo/la da uradiš to (pa tačno šta).
Npr. Kada mi kažeš kako 100 godina nisam bacila đubre, osećam se uvređeno, zato što se prema meni ophodiš kao prema malom detetu, a više bih volela da mi kažeš ako ti nije teško baci đubre.
Osoba treba u svakoj konkretnoj situaciji da se povodi za ovim modelom i da prati fidbek, tj. reakcije sagovornika, kao i da procenjuje da li je bilo efekta. Ukoliko su efekti pozitivni znači da je na dobrom tragu, a ako sagovornik nije pokazao razumevanje, to je znak da na formulaciji treba još raditi, u pravcu veće jasnoće, sažetosti i direktnosti.
Najveći deo čovekovog ponašanja svodi se na komuniciranje, bilo verbalno ili neverbalno, tako da asertivna komunikacija kao veština adekvatnog komuniciranja utiče na sve sfere našeg života. Putem nje lakše izražavamo svoja osećanja i stavove, lakše rešavamo konflikte, čime smanjujemo nivo tenzije i stresa, imamo bolju samokontrolu, poštujemo sebe, imamo veće poverenje u sebe, imamo bolje MLJO na poslu, sa prijateljima i u porodici, lakše ostvarujemo svoje ciljeve… Znači da generalno utiče na psihofizičko zdravlje, harmonične odnose i produktivnost.
Sam pojam asertivnost potiče od engleske reči assertive, što znači uporan, samouveren, samosvestan, samopouzdan, što sugeriše da će ova veština značajno popraviti naše samopouzdanje. Razvijanjem asertivne komunikacije osoba se osposobljava da na jasan, direktan i iskren način izrazi svoje misli i osećanja, da se ne boji da ih iskaže i da vlada sobom, odnosno da ima samokontrolu u situaciji, što je osnova za samopouzdanje. Ona ne odustaje od svojih ideja, svesna je toga da ima pravo na svoju individualnost i slobodu izbora, pa time dokazuje da poštuje i uvažava sebe. Ova osoba ne ugrožava druge ljude, daje njima za pravo da imaju svoje gledište, pa se ne oseća krivom niti inferiornom kada izražava svoj stav. Jedno od glavnih načela asertivne komunikacije je “Ja mogu da napravim grešku, ali ja nisam greška”, pa osoba u svakoj situaciji uspeva da zadrži osećaj lične vrednosti. Suprotno tome, osobe koje imaju nisko samopouzdanje su obično visoko samokritične osobe koje sebi uvek nalaze manu.
Te da ljudi koji su na početku razvoja ove veštine kreću nekritički da je koriste u svim situacijama, često su veoma direktivni u izražavanju svojih stavova, napadno i usiljeno traže da se zadovolje njihove potrebe, vrlo oštro odbijaju i bez takta govore “Ne”, i još kada sve to nije ispraćeno adekvatnom neverbalnom komunikacijom (grub i preglasan ton) veoma lako mogu da skliznu u agresivnu komunikaciju. Dodatne zamerke su da je neki nazivaju čak manipulativnim ponašanjem – uvijanjem u oblandu, kako bi se ostvarili sopstveni ciljevi.
Položaj i pokret ruku spadaju u domen neverbalne komunikacije, odnosno govora tela, i kao takvi nam mnogo šta mogu reći o sagovorniku – o njegovim mislima, namerama i osećanjima. Naravno, ne treba ih uzimati zdravo za gotovo kao pojedinačne indikatore, već ih treba razmatrati u širem kontekstu, zajedno sa ostalim gestovima koje osoba pokazuje.
Obično, uz zauzimanje položaja isprepletanih prstiju, ide i facijalna ekspresija sreće; ljudi se smeše, pa se čini da je to gest poverenja. Međutim, Nierenberg i Calero, istraživači koji su najviše pažnje posvetili ispitivanju ovog gesta, zaključili su da njime osoba zapravo potiskuje neki svoj negativan stav. Oni su zabeležili tri osnovna tipa ovog gesta:
1. ruke sklopljene u visini lica
2. ruke naslonjene na sto ili u krilu
3. ruke sklopljene ispred tela u visini pojasa pri stajanju
Takođe, istraživači su našli vezu između visine na kojoj se ruke drže i stupnja negativnog stava osobe, pa su zaključili da je teže upravljati osobom (njen stav je negativniji i otporniji) što se isprepletane ruke nalaze bliže licu (dakle najnepokornija je osoba koja drži isprepletane prste u visini lica).
Ovaj gest često se koristi u odnosu nadređeni – podređeni, pa ga političari, rukovodioci, pravnici i direktori obilato manifestuju. Za razliku od drugih gestova, ovaj je moguće analizirati i izdvojeno iz konteksta, jer sam po sebi govori o tome koliko je osoba samouverena i superiorna ličnost.
Tipične su dve verzije ovog gesta:
1. Ruke usmerene prema gore – češće se koristi kada govornik iznosi svoje ideje i stavove. Udruženo sa glavom zabačenom u nazad ovaj gest ostavlja utisak samodopadljivosti i nadmenosti
2. Ruke usmerene prema dole – obično se koristi kada čovek više sluša nego što govori i odaje njegovu pokornost.
Interesantno je što su istraživači zapazili kako žene češće koriste gest sklopljenih jagodica usmerenih ka dole.
Ovaj gest, pri kome osoba šeta visoko uzdignute glave, a na leđima jednu ruku čvrsto pridržava drugom, nastao je u domenu britanske kraljevske porodice, pa se kasnije odomaćio i u profesijama čija je uloga nadzor i kontrola. Tako, on je tipičan za policajce dok obilaze neko svoje područje, direktore dok se šetaju školskim dvorištem, vojne starešine i druga lica koja predstavljaju vlast. Prema tome, ovo je gest sigurnosti i nadmoći. Simbolički gledano, osoba koja zauzima ovaj položaj, otvara svoje poprsje ka sagovorniku i nesmetano izlaže “protivniku” svoja ranjiva područja – trbuh, srce, vrat, što govori o njenoj neustrašivosti i autoritativnosti.
U istraživanju sprovedenom na australijskim policajcima, uočeno je da oni koji ne nose oružje često zauzimaju ovakvu pozu, dok ona nije tipična kada imaju oružje. Kada nose oružje najčešće koriste agresivan gest sa rukama na bokovima. Izgleda da je prisustvo oružja samo po sebi dovoljno autoritativno.
Imamo tri verzije ovog gesta:
1. Držanje dlana dlanom – ovo je gest nadmoćnosti i samosvesnosti
2. Držanje ručnog zgloba – znak je frustracije i pokušaja samokontrole; jedna druka čvrsto drži zglob druge ruke kao da pokušava da je zadrži.
3. Držanje nadlaktice druge ruke – Što je osoba srditija, to je ruka položena na mesto više na leđima, kao da je potrebna veća samokontrola.
Gestovi palca su sekundarni gestovi, pomoćni deo nekog sistema gestova. Isticanje palca najčešće se kao izolovani gest tumači kao znak sigurnosti koji tipično koristi “hladnokrvni” nadređeni u prisustvu svog podređenog. Palčeve češće ističu muškarci, osobe koje imaju visoki položaj i ugled, a često je i deo igre “udvaranja”.
Palčevi najčešće vire iz džepova kako bi na prefinjen način pokušali da prikriju nadmoćan stav osobe.
Jedan od popularnih gestova iz ove grupe je gest prekriženih ruku sa palčevima usmerenim prema gore. Ovo je dvoznačan gest koji u sebi sadži protivrečne poruke – prekrižene ruke simbolišu povlačenje ili negativan stav, a istureni palčevi superioran stav.
Gestovi ruke na licu sa godinama postaju sve diskretniji i manje očiti, ali se ipak javljaju kad god neka osoba laže, prikriva istinu ili je svedok neke obmane. Takođe označavaju sumnju, nesigurnost, laž ili preterivanje.
U istraživanju Morisa, medicinske sestre kojima je rečeno da lažu svoje pacijente o njihovom zdravstvenom stanju češće su koristile gestove ruke na licu, od onih koje su govorile istinu.
Možemo izdvojiti više formi ovog gesta:
Gestovi koji manifestuju dosadu
Kada slušaoc krene da koristi ruku kao da podupire glavu to je znak da je nastupila dosada. Stupanj dosade proporcionalan je meri u kojoj njegova ruka i šaka pridržavaju glavu. Dosada je najveća kada se čitavom rukom pridržava glava, kao da će u suprotnom pasti na sto.
Bubnjanje prstima po stolu i drmusanje stopala neki tumače znakovima dosade, a zapravo su znaci nestrpljenja. Što su ovi pokreti brži to je znak da je nestrpljenje osobe veće.
Gestovi procenjivanja
Uobičajeni gest procenjivanja i zainteresovanosti za ono što govornik kazuje izražava se zatvorenom šakom koja počiva na licu, uz kažiprst usmeren prema gore. Tokom ovog gesta ruka ne bi trebalo da pridržava bradu kao u prethodno opisanom sllučaju.
U slučaju da je kažiprst položen uz obraz i usmeren prema gore, a palac pridržava bradu, slušalac ima negativno mišljenje o govorniku i/ili temi. Za ovaj gest se često pogrešno misli da je znak zanimanja za temu.
Glađenje brade
Gest glađenja brade znak je da slušalac donosi odluku, pa on sledi odmah nakon gestova procenjivanja o kojima je malopre bilo reči. Da li će biti donešena pozitivna ili negativna odluka, zavisi od kombinacije gestova koji idu uz glađenje brade. Ako npr. osoba gladi bradu, a istovremeno sedi prekriženih nogu, onda je sagovorniku neverbalno rečeno “ne”.
Kod ljudi koji nose naočare ili pušača, tipično je da pri donošenju odluke umesto glađenja brade posegnu za ovim sredstvima kako bi dobili na vremenu pri donošenju odluke. Oni će recimo skinuti naočare i staviti jednu dršku naočara u usta, ili će namaknuti naočare na oči, ili će baš tada zapaliti cigaretu. Ovo su znakovi da osoba nije sigurna u svoju odluku i da joj trema vremena za premišljanje.
Naglašeni oblik gesta povlačenja okovratnika je trljanje vrata dlanom, a ovaj gest se često naziva gest “bola u vratu”. Osoba koja koristi ovaj gest dok laže, obično izbegava pogled sagovornika i gleda u pod. Ovo je takođe i znak frustracije ili ljutnje, što se manifestuje isprva udaranjem po potiljku, a zatim trljanjem potiljka.
Lupanje po glavi sugeriše na nečiju zaboravnost, ali u zavisnosti od toga gde se osoba lupa to će pokazati ono što oseća prema vama ili prema situaciji. Ako se udara po čelu pokazuje da nije zaplašena time što ste joj spomenuli da je nešto zaboravila. Međutim, ako se udara po potiljku, osoba vam govori da ste vi dosledno njena “bol u vratu” zbog ukazivanja na njen propust.
Oni koji iz navike trljaju potiljak skloni su negativnom ili kritičkom raspoloženju, a oni koji iz navike trljaju čelo teže otvorenosti i jednostavnosti.
Rukovanje predstavlja vid neverbalne komunikacije koji služi da se razmeni poruka pozdravljanja ili otpozdravljanja između dva lica. Ovaj trend datira još iz kamenog doba, kada su ljudi pri susretu dizali dlanove uvis kako bi pokazali da ne drže nikakvo oružje, pa su samim tim raspoloženi za dobronamernu komunikaciju. Tek mnogo kasnije, razvijeni su savremeni oblici rukovanja kakve danas poznajemo.
Iako je jednostrano tumačenje “govora tela” često neproduktivno, prikazi koji slede potkrepljeni su brojnim studijama. Ovde je uočeno kako se rukovanje, kao forma otpočinjanja konverzacije, najčešće ne svodi samo na to. Ono će, u zavisnosti o kom obliku rukovanja se radi, diktirati odnose moći tokom čitavog susreta. Nešto što je naizgled samo banalni čin pozdravljanja, krije iza sebe dosta ozbiljnije reperkusije.
Kada se dve osobe susretnu prvi put, čin rukovanja će preneti jedan od tri osnovna stila:
Nadmoćni stil: “Ova osoba pokušava da me nadvlada; bilo bi dobro da budem oprezan!”. Nadmoćan stav zauzima ona osoba koja u činu rukovanja zauzima položaj dlana prema dole. Time nameće kontrolu i osigurava submisivan položaj ruke svog sagovornika. U istraživanju kojim je obuhvaćeno 54 iskusna rukovodioca, zapaženo je da je njih 42-oje iniciralo rukovanje i da su pritom koristili nadmoćan stil rukovanja.
Ponizni stil: “Mogu vladati ovom osobom, učiniće sve što želim!”. Suprotno prethodnom, ako primetimo da pri rukovanju osoba postavlja dlan prema gore, to je siguran znak da imamo poniznog sagovornika. I u životinjskom svetu je primećeno da okretanje na leđa i izlaganje trbuha i vrata gazdi, označava poniznost i pokornost ljubimca. Vešti pregovarači nekada namerno koriste ovaj gest kako bi omogućili sagovorniku osećaj da je kontrola u njegovim rukama. Osećaj da ti je kontrola prepuštena često doprinosi donošenju upravo onakvih odluka kakve je želeo “submisivan” akter komunikacije.
Ravnopravni stil: “Sviđa mi se ova osoba, dobro ćemo se slagati”. Kod ovog stila dlanovi su bočno postavljeni jedan prema drugom.
Sasvim je logično da je nadmoćni stil rukovanja najagresivniji. Takvo rukovanje karakteristično je za agresivnog, nadmoćnog muškarca, jer njegova ukočena ruka s dlanom okrenutim prema dole prisiljava drugu stranu na podređeni položaj (ne ostaje joj druga opcija nego da odgovori sa dlanom okrenutim prema gore i pokaže pokornost).
Kada se rukuju dve osobe nadmoćnog vladanja, odigrava se simbolična borba, jer svaka od njih pokušava da dlan onog drugog okrene u podređeni položaj. Rezultat toga je čelični stisak pri kome oba dlana ostaju u okomitom položaju. Ovaj čvrst stisak simbolika je za rukovanje “pravih muškaraca”.
Postoji jednostavan način da se razoruža osoba koja se nadmoćno rukuje, a to se postiže ugrožavanjem njenog vlastitog prostora. Kako to izgleda? Dok pružate ruku iskoračite levom nogom ka sagovorniku, a zatim priključite desnu nogu levoj, pa okrećući se levom stranom tela ispred druge osobe uđite u njen lični prostor. Ova tehnika dopušta da ojačate svoj položaj, i da istovremeno preuzmete kontrolu ulaskom u intimnu zonu sagovornika. Pošto je ovo dosta zahtevno za izvesti, jer je ruka nadmoćnog sagovornika jako kruta i ukočena, osujećenje se može izvesti i tako što ga uhvatite za ruku sa gornje strane i zatim protresete.
Rukovanje s obe ruke ili “političarsko” rukovanje – Zovu ga još i rukovanje u rukavicama, jer implicira manipulaciju od strane osobe koja ga preduzima. Ono je sasvim primereno u situacijama gde se akteri dugo i intimno poznaju, ali ako se sprovodi sa osobom koju prvi put vidimo ili sa suparnikom (npr. među političarima), onda takav stisak umesto poštenja i poverenja izaziva kontraefekat. Preterana bliskost tada se čini licemernom, pa će sagovornik biti na većem oprezu prema namerama inicijatora.
“Mrtva riba” ili mlohavo rukovanje – Posebno je neprijatno kada je ruka hladna i vlažna. Većina ga ljudi povezuje sa nesigurnim i slabim karakterom osobe. Zato ćete ga retko videti kod političara jer ne ide uz imidž ove pozicije.
“Drobljenje zglobova” – je zaštitni znak rukovanja grubijana. Ovakvom agresivnom stilu često je pridružena i “Ukočena ruka”, koja dodatno ima za cilj da sagovornika drži van njegove intimne zone, a čime se takođe pojačava nadmoć. Sagovornik je tad prinuđen da bi dosegao do ukočene ruke da se povije ka napred, pa deluje potčinjeno do krajnosti. Privlačenje druge osobe u vlastiti prostor može sa druge strane značiti da je inicijator nesigurna osoba koja se jedino oseća sigurnom unutar vlastitog prostora.
Korišćenje druge ruke – Kada se potpomaže drugom rukom, inicijator rukovanja želi da prenese utisak iskrene, prisne i osobe od poverenja. U zavisnoti od udaljenosti položaja druge ruke određuje se obim intime. On je veći što je udaljenost druge ruke veća u odnosu na šaku sagovornika. Tako imamo:
Inicijatorova druga ruka predstavlja upad u usko intimnu zonu druge osobe. Prihvatanje za ručni zglob ili za lakat smatra se primerenim samo među dobrim prijateljima ili rođacima. Prihvatanje za nadlakticu ili rame trebalo bi da koriste samo oni koji osećaju duboku emocionalnu vezu u trenutku rukovanja. Stoga ono izaziva nepoverenje i sumnju sagovornika, ako se javi u konvencionalnijim situacijama.
Komunikacija je prenos poruka, tačnije informacija od pošiljaoca do primaoca. Deli se verbalnu i neverbalnu. Otkako smo rođeni mi pokušavamo da komuniciramo sa svetom, makar kroz gestikulaciju ili facijalnu ekspresiju.
“Komuniciranje je sudbina čoveka kao društvenog i jezičkog bića. Neuronauka je otkrila da naš mozak druželjubivim čini već sama njegova oblikovanost, da je on kad god se upustimo u interakciju s drugom osobom, neumitno uvučen u blisko povezivanje „mozak na mozak“. Taj neuronski most omogućuje nam da utičemo na mozak – a time i na organizam – svakoga s kim smo u interakciji, kao što i ta osoba može da utiče na naš mozak i telo. (Goleman, 2008).
Drugim rečima, ne samo uspeh, nego i kvalitet našeg života, naše psihofizičko zdravlje i zdravlje onih koji nas okružuju, a što ne bismo upotrebili i reč – sreća – zavise uveliko od kvaliteta komunikacije. Mozak je društven, komunikativan, umrežen sa drugim mozgovima. Ali i interna, imaginarna komunikacija, neprekidni unutrašnji razgovori sa samim sobom utiču na naš organizam, raspoloženje, osećanja i ponašanja.” Dakle, ovde možemo uočiti koliko je komunikacija bitna, ne samo za razumevanje okoline, nego i za sopstveno zdravlje i sreću.
Asertivna komunikacija je najbolji vid komunikacije, koji podrazumeva poštovanje sagovornika, a i sopstvene ličnoosti, u isto vreme. Sama reč asertivnost nema adekvatan prevod na naš jezik, pa se zadržala u svom izvornom obliku.
Asertivan/na (lat. assertus – potvrđen, dokazan, od asserere – tvrditi) koji veruje u sebe, samopouzdan, samosvestan, preduzimljiv, prodoran.
Asertivnost je (Lange i Jakubowski, 1976) izražavanje misli, osećanja i uverenja na direktan, pošten, iskren i adekvatan način uz uvažavanje prava drugih ljudi.
Postoje 3 tipa komunikacije: agresivna, pasivna i asertivna. Asertivan tip komunikacije je između pasivnog i agresivnog. Asertivnost je poštovanje, ali ne i snishodljivost. Omogućava nam da se civilizovano borimo za svoje mesto, svoja prava i svoje ideje. Asertivnost uključuje samopoštovanje koje je jednako poštovanju prava i vrednosti druge osobe.
Kada komunicirate asertivno, to podrazumeva da znate da slušate, tačnije da aktivno slušate druge. Takođe, takva osoba poštuje druge i to traži za sebe, ume da kritikuje ponašanje uz uvažavanje ličnosti, zna da pohvali druge, preuzima odgovornost, spreman/na je da se izvini, iskazuje svoja očekivanja i osećanja, zna da toleriše neprijatnost, gleda u oči i izražava osećanja i govori jasno i glasno. Asertivna osoba poštuje mišljenja i stavove drugih, ali ne mora nužno da slaže sa njima.
„Povelj asertivnih prava“ (Bill of Assertive Rights), kao osnova za „zdrave nemanipulativne odnose na poslu i kod kuće“ (Smith, 1985: 13–14), glasi:
1.imate pravo da donosite sud o sopstvenom ponašanju, mislima i osećanjima i da preuzmete odgovornost za njihovo pokretanje i posledice po sebe;
2. imate pravo da ne dajete razloge ili izgovore da biste opravdali svoje ponašanje;
3. imate pravo da procenite da li ste odgovorni za nalaženje rešenja tuđih problema;
4. imate pravo da promenite mišljenje;
5. imate pravo da pravite greške – i da budete odgovorni za njih;
6. imate pravo da kažete: „Ne znam”;
7. imate pravo da ne zavisite od naklonosti drugih ljudi;
8. imate pravo da budete nelogični u donošenju odluka.;
9. imate pravo da kažete: „Ne razumem”;
10. imate pravo da kažete: „Ne tiče me se”.
Naučite da slušate sebe i svoje potrebe, da izdražavate sopstveno mišljenje i da se borite za svoja prava, ali da pritom ne ugrožavate druge, i da ne dozvolite drugima da Vas ugrožavaju! Niste loša osoba, ako odbijete nekoga na način kojim poštujete i sebe i tu drugu osobu i ne osećajte grižu savest zbog toga (osim ako odbijate da pomognete nekome, čija pomoć toj osobi baš znači, a Vama neće ugroziti život i sreću)! Kada jednom naučite da izgovorite asertivno “NE!”, ili da samopouzdano iznesete sopstvene stavove koji su u suprotnosti sa drugima, osetićete se bolje i rasterećeno! Poštujući sebe – poštovaćemo i druge!
Za verbalnu i neverbalnu komunikaciju je većina ljudi čula. Ovim vidovima komunikacije, kao i praktičnim rešenjima da se ona pospeši, pisano je već u tekstu Neverbalna komunikacija u partnerskim odnosima.
Najkraće rečeno, verbalna komunikacija je svo ono komuniciranje sa spoljašnjim svetom koje je oposredovano jezikom, za koje imamo verbalne markere, pa se javlja po formiranju govora.
Neverbalna komunikacija se zasniva na procesima koji su razvijeni pre i/ili paralelno sa razvojem govora, ali je bazirana na takvoj vrsti značenjske diskriminacije koja je najčešće tacitna, intuitivna, pa se kao takva nalazi van pojmovnog reprertoara. Ovde spadaju svi naši pokušaji da iskomuniciramo svoje potrebe oslanjajući se na “govor tela” (položaj, pokret, gegovi, gestikulacija) i mimiku lica (facijalna ekspresija).
Zajedničko za obe vrste komunikacije je to da omogućavaju razmenu sa drugim licem, sa spoljašnjim svetom, i obe mogu biti manje ili više direktne. Takođe, njihov odnos bi trebalo da bude komplementaran, dakle da se ono što je verbalno iskazano adekvatno proprati neverbalnim oznakama i time dopuni i obogati komunikacija. Međutim, neretko su ova dva vida komuniciranja i nekompatibilna, pa se dešava da osoba jedno priča, a njen telesni stav ili izraz lica odaju drugu sliku. Ljudi vole da komuniciraju sa osobama kod kojih ova dva procesa rade u sinergiji, jer imaju više poverenja u takve osobe. U suprotnom, čini im se da ih osoba laže, manipuliše ili bar deluje sumnjivo.
Ako se vratimo na razvojno najranije stadijume, vidimo da je funkcija ovih kanala komunikacije da se obezbedi odgovor iz sredine. Dete ili govori majci šta joj treba (verbalna komunikacija) ili plače i pokazuje prstom (zahteva ispunjenje potrebe neverbalnim pokazateljima). Dakle, obe vrste komunikacije okrenute su ka spolja, i za drugu osobu su jasno opazive.
Ali, šta je sa komunikacijom koja se odvija na mnogo dubljem i nepristupačnijem nivou? Ova vrsta komunikacije koja nastaje pre uspostavljanja govora, i za koju ne postoje verbalni simboli, niti spolja opazive telesne oznake, naziva se preverbalnom komunikacijom. Ona podrazumeva sve naše osećaje u telu koji za cilj imaju da sa nama samima iskomuniciraju određenu potrebu. Da nas dovedu u kontakt sa sobom. I zato je ovo jedna veoma važna vrsta komunikacije.
U početku to su osećaji koji se vezuju za fiziološke potrebe, tipa grča u stomaku, zavijanja creva, osećaj praznine u trbuhu, osećaj suvoće u ustima, osećaj pritiska na bešiku i slično. Dete se rađa sa ovim osećajima ali ne zna da ih interpretira. Postepeno, prolaskom kroz proces socijalizacije, dete uči da raspoznaje ove osećaje i da na njih adekvatno odgovori. Nauči da sluša svoje telo, koje mu šalje određene poruke i tim porukama sve uspešnije uspeva da izađe u susret. Tako, ono nauči kakav je osećaj kada mu se piški, kaki, kada je gladan, žedan, kada mu je hladno ili pretoplo,… Za novorođenče, ovi signali koji dolaze iz tela su zbunjujući, ima poteškoće da ih primeti i dešifruje, pa je u slaboj komunikaciji sa sopstvenim telom. Tek kada spozna osećaj hladnoće i poveže ga sa činom pokrivanja, dete će noću navlačiti ćebe na sebe u pokušaju da se utopli.
Slično je i sa drugom vrstom osećaja koji dolaze iz tela, a koje zovemo emocije. One su u početku nedovoljno diskriminisane, slabo obrađene i na niskom nivou svesnosti. I ovde je zadatak roditelja, ili bi bar trebalo da bude, da svoje dete polako edukuje u smeru raspoznavanja i adekvatnog odgovora na određeno emocionalno stanje. Prvi korak ove edukacije sastoji se u imenovanju emocije. Roditelj je taj koji bi trebalo da poveže ove elemente u celinu, da detetovim osećajima da smisao i značenje i prevede ih u verbalne simbole. Kada dete oseća napetost u glavi i grč u rukama, a ne zna šta mu se dešava, kroz razgovor sa roditeljem ono obrađuje ovu emociju i daje joj neko ime, npr. bes, u ovom slučaju. Kada je emocija imenovana, sledeći korak je naučiti dete adekvatnim načinima za pražnjenje date emocije. Na taj način, dete je uspostavilo komunikaciju ponajpre sa sobom i svojim telesnim senzacijama, a u drugom redu ovo mu kasnije obezbeđuje i adekvatniju komunikaciju sa sredinom. Ako postoji propust u uspostavljanju kontakta sa vlastitim senzacijama, onda će u odraslom dobu ova osoba ići kroz svet sa veoma primitivnim, rudimentarnim emocijama, koje i sama ne razume, a i čija će ekspresija biti jako sirova.
Međutim, ne svodi se preverbalna komunikacija samo na domen fizioloških potreba i emocija. Ona je znatno šira i obuhvata dosta složenije osećaje čiji je prevod na jezik simbola daleko teži. Takvi su osećaji poznati kao “knedla u grlu”, “pritisak u glavi”, “trnjenje celog tela”, “svrab kože”, “bol u grudima”, “kuvanje u stomaku”, itd. Ove osećaje nemoguće je “prevoditi” na univerzalan način i izvesti nedvosmislene jezičke markere. Naprotiv, za svaku osobu ovaj osećaj je njeno jedinstveno iskustvo i treba videti šta ono zapravo znači u njegovom specifičnom sistemu tumačenja.
U te svrhe dizajnirana je čuvena psihoterapijska tehnika Verbalizovanje preverbalnih konstrukata pomoću elemenata (G. Kelly, 1955), a koja upravo omogućava osobi da pronađe reprezentativne simbole za svoje osećaje. Jednom kada osećaj zadobije reč, on postaje osmišljen, jasan i komunikabilan. Osoba tada ume da shvati šta joj vlastito telo poručuje i kako bi spram ovog zahteva trebalo da se postavi.
Ovako izgleda procedura. Prvo se nađe sadržaj koji nije verbalizovan, recimo da je to bol u grudima. Zatim je potrebno da osoba detaljno opiše ovaj osećaj. Kada je to uradila, od nje se zatim traži da opiše sasvim suprotan osećaj. Na taj način je formiran konstrukt. Recimo Bol u grudima nasuprot Mir u grudima. Kada je konstrukt obrazovan, osoba odgovara na sledeća pitanja:
Kad bi to osećanje bilo slika, kako bi ta slika izgledala?
Kad bi to osećanje bilo boja, koja bi to bila boja?
Isto pitanje ponavlja se za muziku, kuću i cvet.
Svaki put kad osoba odgovori na pitanje treba da odgovori i na pitanje šta je suprotno, dakle šta bi bila suprotna slika/boja/muzika/kuća/cvet. Na taj način obrazovane su dve grupe odgovora koje su sačinjene od elemenata koji su po nečemu slični.
Uzmimo da je osoba iz primera odgovorila kako je Bol u grudima asocira na Munkovu sliku “Krik”, na crvenu boju, na distorzičnu muziku, na oronulu kuću i zgaženi, uveli svet. Osoba se sada stimuliše da ove rasute elemente poveže u celinu pitanjem po čemu su sve ove stvari slične. I uzmimo da je njen odgovor da je to asocira na gubitak, usamljenost. Isto se radi i za drugu grupu odgovora. Recimo da su asocijacije na Mir u grudima sledeće – pejzaž, mirna zelena boja, reggae muzika, mala kuća okružena cvećem, buket belih rada. Kada osoba poveže i ove elemente po sličnosti dobija drugi kraj konstrukta. Recimo da je to ljubav, pripadanje. Dakle sada umesto sirovih osećaja imamo verbalizovani konstrukt (gubitak, usamljenost VS ljubav, pripadanje), koji je daleko dostupniji za dalje osvešćivanje.
U ovom primeru osoba se prisetila da je prvi put osetila takav bol u grudima kada joj je umro suprug i od tada ga često oseća u situacijama kada je usamljena. Ono što joj telo zapravo poručuje to je da nije dovoljno obradila ovaj tragični gubitak i da je osećaj Bola u grudima za nju jedina spona i jedini vid komunikacije u kome oživljava sećanje na svog supruga.
Telo nam šalje signale, važne poruke na koje treba da obratimo pažnju. Zato, probajte i sami da budete u kontaktu sa sopstvenim telom. Ako imate neke od ovih ili sličnih osećaja osmelite se da isprobate ovu proceduru.
Opšte je poznato da i u verbalnoj, dakle direktnoj simboličkoj komunikaciji, dvoje ljudi često nailazi na nesporazume. Svako kreće iz svoje egocentrične pozicije i očekuje od sagovornika potpuno preklapanje u značenju i upotrebi reči. Svi mi donekle koristimo isti vokabular, ali ono što je za mene „dobar“ čovek, ne mora biti identično onome šta je za mog sagovornika dobar čovek. Nema tu nikakvog podrazumevanja. Ovo se negde poklapa sa onom čuvenom „ne treba da podrazumevam da me lav neće pojesti, samo zato što ja ne jedem lavove“. Baš tako je i u komunikaciji, a u neverbalnoj još daleko složenije.
Kako bi na veoma transparentan način dočarao ove zbrke u komunikacijskom procesu i omogućio ljudima da uvide gde se „vrte u krug“, čuveni konstruktivistički psihoterapeut Hari Prokter je davne 1987. godine osmislio tehniku „Sistemske leptir – mašne“. Ova tehnika počiva na premisi da ljudi drugačije konstruišu svet oko sebe, a da način na koji ga konstruišu direktno utiče na njihove potonje akcije. Zamislite sada primer u kome se muž nervira jer žena stalno kasni na sve što su isplanirali. Tehnika kreće od mapiranja „problematičnog ponašanja“, a to je u ovom primeru kašnjenje (korak 1). Dalje, muž ovo kašnjenje konstruiše kao nepoštovanje njegovog vremena (korak 2). Iz njegove konstrukcije proizilazi nezadovoljstvo njenim ponašanjem, bes i kivnost, što uzrokuje muževljevo naredno ponašanje – kada ona zakasni on viče, kritikuje je, gunđa i zvoca (korak 3). Međutim, i žena ima pravo da sada interpretira njegovo ponašanje, a to i čini, pa tako njegove agresivne ispade shvata kao napad na njenu ličnost. Za nju, ovakvo ponašanje govori o njegovom nepoštovanju njene celokupne ličnosti, ako je u stanju da je vređa i naređuje joj kao da je malo dete (korak 4). Pošto ovo konstruiše na takav način, žena nanovo ulazi u svoje prvobitno ponašanje – kašnjenje, sa rezonom „ako on ne poštuje mene, što bih ja njega poštovala?“. Vidimo da se začarani krug obnavlja do u nedogled i da niko ne odustaje, niti od svojih konstrukcija, niti od svojih ponašanja.
Opisana zaglavljenost u korišćenju istih strategija može se učiniti razumljivijom pogledom na grafički prikaz:
Prokter nastavlja sa idejom da kada bi se bilo koji od koraka u ovoj zapetljanoj leptir mašni promenio, automatski bi se promenio i čitav niz, što nam unosi dozu optimizma. Dakle, ako bi muž promenio pristup i umesto da ženu vređa počeo da se ravnodušno odnosi prema njenom kašnjenju, možda bi to dalje ona konstruisala kao „nisam mu više bitna, ohladio se, šta da radim?“, i možda bi to kod nje isprovociralo dalji set konstrukcija tipa „moram da promenim svoje ponašanje, moje kašnjenje ga jako nervira, odsad neću više kasniti!“, što dovodi do novog ponašanja, tj. dolaska na vreme na ugovorene sastanke. Neću se dalje zadržavati na intervencijama u ostalim koracima, jer mislim da je suština jasna – promena samo jedne karike u lancu (bilo koje!) provocira promenu celog lanca. Ova ideja posebno je korisna u situacijama u kojima je samo jedan od partnera spreman da se menja, dok drugi to ne želi, jer se ovom intervencijom indirektno postiže i menjanje ponašanja tog drugog.
Da vidimo sada kako se ova tehnika može primeniti kada je u pitanju daleko kompleksnija, neverbalna komunikacija. To je vrsta komunikacije koja se formira uporedo sa razvijanjem govora, oslonjena je na verbalne simbole, za nju imamo jezičke oznake, ali preferiramo da je odigravamo telesno (kroz pokret, gestikulaciju, mimiku, facijalnu ekspresiju). Za mnoge od nas, upravo je ona žarište neslaganja sa partnerom. Uzmimo sada novi primer. Muž i žena su u krevetu. Žena bi želela da vode ljubav i umesto da se osloni na verbalnu komunikaciju i kaže šta želi, znatno češće će u ovoj situaciji izabrati da to telesno pokaže. Ali šta ako je ženina konstrukcija sopstvene seksualne uloge takva da ona smatra kako žena u krevetu mora biti čedna, a kako je muškarac taj koji treba da je osvaja? Tako će ova žena leći na bok i okrenuti mužu leđa u postelji, čekajući i nadajući se da će on pokrenuti predigru. Ali, moguće je da ima posla sa veoma pragmatičnim muškarcem koji sada misli kako je ona umorna, kako je ceo dan rintala po kući i čuvala decu i kako joj sigurno nije do toga, čim se okrenula na stranu. Iz ove konstrukcije ženinog ponašanja rađa se muževljeva akcija – okretanje ka zidu i odlazak na počinak. Povratno, žena njegovo odustajanje može shvatiti kao znak njene neprivlačnosti partneru, možda i kao signal toga da je on vara, i sl. Eto nas začas ponovo u začaranom krugu nerazumevanja, samo ovoga puta oposredovanom neverbalnom komunikacijom. Jasan primer kako nerazumevanje rađa novo nerazumevanje. A evo i slike:
Sigurna sam da se svako od vas nebrojeno puta našao u takvim situacijama u kojima je, podrazumevajući da neko nešto radi iz određenih razloga, zapravo bio u krivu, te je to dovelo do lavine nesporazuma. Da je samo žena iz ovog primera pomislila kako je možda i muž umoran, da mu je samo dala i naznaku toga da je zainteresovana za njega, da je muž samo protumačio njeno ponašanje kao zavođenje, ili da je legao do nje i zagrlio je, možda bi čitava komunikacija vodila ka tome što su ustvari oboje od starta i želeli, a to je da vode ljubav!
Dakle, često i kada imamo usklađene želje i namere sa partnerom, naše komunikacijske strategije (bilo verbalne ili neverbalne) mogu biti pogubne i upropastiti čitav proces. Stoga je važno da osvestimo ne samo koje su naše potrebe, već i načini na koje ih tražimo od drugih. Ako nas naši ustaljeni komunikacioni kanali redovno udaljavaju od cilja, vreme je da ih preispitamo. Načina na koje možemo iskomunicirati naše potrebe je toliko mnogo, da je krajnje tragično biti rob vlastitih loših strategija.
Bračni i partnerski problemi Emocije Komunikacija Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka