Category: Depresija

Da li antidepresivi ubijaju romantična osećanja?

Iako sam termin antidepresiv sugeriše da mu je primarna funkcija da otkloni depresiju, poznato je da se ova grupa lekova prepisuje kao glavna ili pak pomoćna medikamentozna terapija i u suzbijanju mnogih drugih simptoma i poremećaja – hroničnog bola, anksioznosti i napada panike, opsesivno-kompulsivnog poremećaja, poremećaja ishrane, posttraumatskog stresnog poremećaja, itd. U praksi gotovo da nema psihijatrijske dijagnoze koja se između ostalog ne tretira i antidepresivima.

Ovako široko rasprostranjenu upotrebu antidepresiva psihijatri pravdaju sledećim navodima:

  • oni ne stvaraju zavisnost,
  • ne stvara se povećana tolerancija na lek, pa ne treba povećavati dozu leka,
  • nakon tri meseca tretmana 50-65% ljudi pokazuje značajno poboljšanje,
  • po prestanku terapije ne postoji želja za uzimanjem antidepresiva.

Sa druge strane, mnogo ređe se hvale podacima da antidepresivi:

  • mogu izazvati brojne neželjene efekte kao što su mučnina, povišen krvni pritisak, vrtoglavica,
  • mogu povećati učestalost suicidalnih ideja, pa čak i suicidalnih pokušaja (i to posebno kod tinejdžera!),
  • mogu pojačati intenzitet anksioznih simptoma (iako se izdaju radi suzbijanja anksioznosti!),
  • mogu smanjiti seksualnu želju, ometati seksualno funkcionisanje (onemogućavati erekciju),
  • ne leče uzrok depresije, niti otklanjaju u potpunosti sve njene simptome,
  • nemaju trajan efekat, jer se neretko po prestanku uzimanja terapije simptomi depresije vrate…

Ovoj listi, koja već u dovoljnoj meri zabrinjava, ali je donekle poznata široj javnosti, pridružuje se sada sasvim svež podatak da antidepresivi ubijaju romantična osećanja!

Od 2009. godine naovamo ređaju se naučne studije čiji podaci govore u prilog tome da antidepresivi suzbijaju bazične ljudske emocije ljubavi i zaljubljenosti. Odavno je već potvrđeno da najčešća grupa antidepresiva (SSRI) ozbiljno narušava seksualno funkcionisanje: preko 30% odraslih u Americi koji koriste ove antidepresive pokazuju neku formu seksualne disfunkcije (oko 31 milion ljudi). Međutim, nova teorija daje daleko gore rezultate: antidepresivi menjaju bazične hemijske procese, čime onemogućavaju stvaranje “iskrica” između dvoje ljudi i narušavaju proces njihovog vezivanja.

Helen Fišer, istraživač moderne teorije ljubavi sa Rutger Univerziteta, napominje da antidepresivi “otupljuju” naše sposobnosti kako da se zaljubimo, tako i da ostanemo u ljubavi. Ona tvrdi da osoba na antidepresivima nije u stanju da se zaljubi, niti je osoba koja je u vezi sposobna da je održi po uzimanju antidepresivne terapije. Fišerova navodi kako su mnogi spremni da plate cenu odričući se svog seksualnog života radi pobede ovog groznog stanja kakva je depresija ali, da li su spremni da se odreknu zaljubljenosti i ljubavi? Nije li to već prevelika cena? Posebno za one koji uzimaju antidepresive za mnogo “skromnije” razloge kao što je sindrom umora.

Na čemu je bazirana hipoteza da antidepresivi sprečavaju zaljubljivanje?

Prema neurobiološkoj teoriji ljubavi postoje tri međusobno povezana centra u mozgu zadužena za ljubav – jedan za seks, drugi za vezivanje i treći za romantičnu ljubav. Glavni hormoni za regulaciju ovih centara su serotonin i dopamin.

Serotonin, poznat kao hormon sreće, ima višestruku ulogu u organizmu – ubrzava motorne funkcije, reguliše krvotok u mozgu, utiče na regulaciju telesne temperature, ima analgetičko dejstvo, utiče na apetit… Ukoliko postoji smanjeno stvaranje serotonina u nervnom sistemu, dolazi do poremećaja raspoloženja u vidu depresije i/ili anksioznosti. Zato je jedna od glavnih uloga antidepresiva da povećaju nivo serotonina, te time podignu opštu funkcionalnost osobe. Međutim, poznato je da višak serotonina smanjuje seksualnu želju i da kod muškaraca vodi erektilnoj disfunkciji. Dakle, uzimanje antidepresiva će povećati opštu energiju tela tako da osoba može biti produktivna u raznim oblastima svog života, ali će seksualna energija zatajiti.

Što se tiče druga dva centra, za vezivanje i romantičnu ljubav, za njih je zadužen dopamin. Antidepresivi funkcionišu po principu redukovanja nivoa dopamina u mozgu, a redukcija dopamina po Fišerovoj, neminovno vodi redukovanju sposobnosti za zaljubljivanje.

Drugi istraživači nisu toliko isključivi po pitanju zaljubljivanja na antidepresivima kao Fišerova, i ostavljaju mogućnost da zaljubljivanje postoji, samo nema taj preplavljujući intenzitet i nagle skokove euforičnog raspoloženja. Oni sugerišu da se ljudi na antidepresivima ipak zaljubljuju, ali je ova zaljubljenost dosta neutralnijeg karaktera. Ovo objašnjavaju time da antidepresivi generalno imaju takvo dejstvo da blokiraju snažne nadražaje iz sredine i dovode osobu u stanje indiferentnosti ili čak opšte otupelosti za stimuluse. Na taj način, depresivna osoba neće tako jako doživljavati neprijatna osećanja kao što su zabrinutost, strah, panika, očajanje, uznemirenost, tuga, ali sa tim u paketu biće ravnodušna i prema prijatnim okidačima, pa će izostati i čitav set reakcija kao što su radost, uzbuđenje, zaljubljenost, ljubav…

Čini se da je ova varijanta još gora, jer prikazuje čoveka na antidepresivima kao zombiranog pojedinca koji iako sada može da ustane iz kreveta, da bude aktivan i izvršava sve svoje obaveze, ne može emotivno da proživi stvari koje mu se dešavaju i sve mu je ravna linija.

Kvalitativne studije koje su se bavile sakupljanjem intimnih iskustava ljudi na antidepresivima pokazuju da:

  1. antidepresivi inhibiraju ili čak potpuno uništavaju sposobnost da se bude emotivno intiman na način na koji su te osobe bile ranije
  2. ljudi na antidepresivima jureći za nekadašnjim osećajem češće menjaju partnere
  3. često imaju osećaj da ne mogu u potpunosti da se vežu
  4. često ulaze u riskantne i štetne veze iako im to ranije nije bilo svojstveno
  5. upotreba antidepresiva dovodi do takvih promena (hemijskih, a posledično i ponašajnih) da osobe nisu u stanju da održe veze koje su pre njihove upotrebe bile kvalitetne i zadovoljavajuće
  6. konzumiranje antidepresiva smanjuje ljubavna osećanja prema partneru

Čuveno istraživanje profesora psihijatrije Akiskala, sa kalifornijskog univerziteta (2014), obuhvatilo je 192 depresivne osobe koje su u trenutku ispitivanja bile u kvalitetnoj vezi sa partnerom (u trajanju od 6 meseci do čak 26 godina). Ispitanici su ispunili upitnik za procenu toga koliko vole partnera, koliko su za njega vezani i koliko ih seksualno privlači. Nakon toga je otpočela njihova osmomesečna terapija antidepresivima. Naknadno popunjavanje upitnika pokazalo je da su na antidepresivima manje spremni da sa partnerom dele intimne misli i osećanja, kao i da manje žele da njihova ljubav traje večno.

Dodatna katastrofa

Vest da antidepresivi sprečavaju zaljubljenost navela je mnoge tinejdžere širom Amerike da na raznorazne ilegalne načine nabavljaju antidepresive, verujući da su oni rešenje da se odljube ili prebole neuzvraćenu ljubav.

Zašto bi patili mesecima, ako mogu da uzmu antidepresiv?

Od tog trenutka rigorozno je pojačana kontrola izdavanja antidepresiva!

Categories: Depresija Emocije Nauka Seksualnost

Tags: , , , , , , , , , ,

Da li ste depresivni?

Ukoliko želite da saznate da li ste depresivni i u kojoj meri, pristupite rešavanju najpouzdanijeg instrumenta za merenje depresivnosti, Bekovom Inventaru Depresivnosti (BDI).

Ispod se nalazi 21-na grupa tvrdnji. Zaokružite ispred tvrdnje broj koji najviše odgovara Vašem raspoloženju u poslednje dve nedelje.

1.

0 – Nisam tužan.

1 – Prilično sam tužan.

2 – Stalno sam tužan i ne mogu da se oraspoložim.

3 – Toliko sam tužan i nesrećan da to ne mogu da podnesem.

2.

0 – Nisam nešto posebno obeshrabren u pogledu budućnosti.

1 – Obeshrabren sam u pogledu budućnosti.

2 – Osećam da nemam čemu da se nadam.

3 – Osećam da je budućnost beznadežna i da ništa neće biti bolje.

3.

0 – Ne osećam se neuspešno.

1 – Osećam se neuspešnije od drugih ljudi.

2 – Kada sagledam svoj život vidim samo mnoštvo neuspeha.

3 – Osećam da sam potpuno neuspešna osoba.

4.

0 – Mogu da uživam u životu isto kao ranije.

1 – Ne uživam u životu kao ranije.

2 – Više ni u čemu ne mogu da uživam.

3 – U svemu što radim osećam nezadovoljstvo i dosadu.

5.

0 – Nemam neko naročito osećanje krivice.

1 – Ponekad me muči osećanje krivice.

2 – Često me muči osećanje krivice.

3 – Stalno me muči jako osećanje krivice.

6.

0 – Ne osećam se kažnjeno.

1 – Imam osećaj da će me stići kazna.

2 – Imam osećaj da je kazna jako blizu.

3 – Imam osećaj da sam već kažnjen.

7.

0 – Ne osećam se razočarano u sebe.

1 – Ja sam razočaran u sebe.

2 – Gadim se samom sebi.

3 – Mrzim samog sebe.

8.

0 – Ne osećam da sam gori od bilo koga drugog.

1 – Ja sam kritičan prema sebi zbog nekih svojih grešaka.

2 – Stalno krivim sebe zbog grešaka koje sam napravio.

3 – Bilo šta loše da se desi ja krivim sebe.

9.

0 – Ne padaju mi na pamet misli o samoubistvu.

1 – Padaju mi na pamet misli o samoubistvu, ali ne bih se ubio.

2 – Hteo bih da se ubijem.

3 – Ubio bih se kad bih imao priliku.

10.

0 – Ne plačem ništa češće nego obično.

1 – Sada plačem više nego obično.

2 – Stalno plačem.

3 – Nekada sam mogao da zaplačem ali sada više ni to ne mogu.

11.

0 – Nisam ništa razdražljiviji nego obično.

1 – Malo sam razdražljiviji nego obično.

2 – Veći deo vremena sam prilično razdražljiv.

3 – Stalno sam razdražljiv.

12.

0 – Nisam izgubio interesovanje za druge ljude.

1 – Manje sam zainteresovan za druge ljude nego obično.

2 – Prilično sam izgubio interesovanje za druge ljude.

3 – Potpuno sam izgubio interesoavnje za druge ljude.

13.

0 – Donosim odluke isto kao ranije.

1 – Odustajem od donošenja odluka češće nego obično.

2 – Sada imam mnogo veće probleme da donesem odluku nego ranije.

3 – Više uopšte ne mogu da donesem nikakvu odluku.

14.

0 – Ne mislim da izgledam lošije nego obično.

1 – Mislim da u poslednje vreme izgledam neprivlačnije.

2 – Mislim da svakim danom postajem sve neprivlačniji.

3 – Uveren sam da sam ružan i neprijatan.

15.

0 – Mogu da radim jednako kao i obično.

1 – Teško mi je kada nešto počinjem da radim.

2 – Moram sebe jako da teram da bih bilo šta uradio.

3 – Više uopšte ne mogu ništa da radim.

16.

0 – Spavam jednako kao i obično.

1 – Ne spavam dobro kako sam navikao.

2 – Budim se par sati ranije i teško mi je da nastavim da spavam.

3 – Budim se par sati ranije i više uopšte ne mogu da spavam.

17.

0 – Ne umaram se ništa više nego obično.

1 – Umaram se lakše nego obično.

2 – Umorim se od gotovo bilo čega što radim.

3 – Toliko se osećam umorno da više ništa ne mogu da radim.

18.

0 – Moj apetit se ništa nije promenio.

1 – Moj apetit je nešto slabiji nego obično.

2 – Moj apetit je mnogo slabiji nego obično.

3 – Više uopšte nemam apetit.

19.

0 – Nisam uopšte izgubio ili dobio na težini mimo svoje volje.

1 – Izgubio sam / dobio sam više od 2.5 kg, iako nisam to želeo.

2 – Izgubio sam / dobio sam više od 4.5 kg, iako nisam to želeo.

3 – Izgubio sam / dobio sam više od 7 kg, iako nisam to želeo.

20.

0 – Ne brinem o zdravlju ništa više nego obično.

1 – Brinu me fizičke tegobe, bolovi, napet stomak, zatvor.

2 – Brinem oko fizičkih tegoba i teško mi je da mislim na druge stvari.

3 – Toliko brinem oko fizičkih tegoba da ni o čemu drugom ne razmišljam.

21.

0 – Nisam primetio nikakvu promenu u svom interesovanju za seks.

1 – Manje sam zainteresovan za seks nego obično.

2 – Mnogo manje sam zainteresovan za seks nego obično.

3 – Potpuno sam izgubio interesovanje za seks.

 

Saberite sve zaokružene brojeve i pronađite odgovor u ponuđenoj klasifikaciji:

1-10 – ovi usponi i padovi smatraju se normalnim

11-16 – blagi poremećaj raspoloženja

17-20 – granična klinička depresija

21-30 – umerena depresija

31-40 – teška depresija

preko 40 – ekstremna depresija

 

 

Categories: Depresija Nauka

Tags: , , ,

Visokofunkcionalna depresija

Uobičajeno je shvatanje da se depresivni ljudi mogu lako prepoznati – oni nemaju energije, bezvoljni su, progresivno se isključuju iz svih aktivnosti, zanemaruju svoju ličnu higijenu, većinom dana leže, izbegavaju kontakte sa drugima, povučeni su u svoj svet, zabrinuti…

Međutim, ovo nije jedina forma depresije. Ovo je pre njena stereotipna slika. Poznato je da se depresija često može javiti i u maskiranoj formi,  i to naročito kod muškaraca, jer nije društveno prihvatljivo da se “jači” pol prepusti slabosti. Tako će muškarci uglavnom manifestovati svoju depresiju putem ekspresije besa i upadanja u konfliktne situacije ili pasivnim povlačenjem u alkoholizam. I to nije sve.

Važno je shvatiti da mentalna bolest ne diskriminiše! Ona ne pogađa određeni tip osobe, niti se kod svake osobe manifestuje na isti način. Pre, ona ima jedinstvenu sliku, koja je proizvod toga kojim se strategijama konstruisanja određena osoba u životu vodi. Ako joj pristupimo po stereotipnoj šemi, propustićemo da primetimo mnoge slučajeve koji se naizgled ne uklapaju dobro u ovaj naš kalup.

Jedna od formi depresije koja je izuzetno teško “uhvatljiva” je visokofunkcionalna depresija.  Teško ju je uočiti upravo zbog toga što je sakrivena ispod maske “savršenog” života. Iako se svrstava u depresiju niskog intenziteta, jer ne slabi osobu u potpunosti, ona ipak smanjuje kvalitet života i ne treba da bude zanemarena. Štaviše, često je sami oni koji imaju visokofunkcionalnu depresiju zanemare, jer veruju da se njihovo stanje ne uklapa najbolje u opšteprihvaćene standarde za depresiju. To dalje vodi potiskivanju emocija koje prete da ugroze kvalitet života osobe, a upravo će ovo potiskivanje na kraju osobu odvesti na stazu depresivnih epizoda.

Šta su glavne odlike visokofunkcionalne depresije?

1. Stremljenje perfekcionizmu

Oni koji imaju visokofunkcionalnu depresiju teže da budu preterano samokritični do mere da ih stalno prati osećaj kako nisu postigli dovoljno i nisu dali svoj maksimum. Takve osobe i svoje najočiglednije uspehe obezvređuju. Na ovom mestu treba istaći da je dobro imati odrđeni nivo samokritičnosti, ali ako taj nivo seže do perfekcionizma, zasigurno će se javiti sveprožimajući osećaj beznadežnosti.

2. Potreba da budemo zauzeti

Zajedno sa pokušajem da se dostigne savršeni život, oni koji imaju visokofunkcionalnu depresiju konstantno “jure” za obavezama kako bi se osetili produktivnim. Međutim, uprkos tome što sebi stalno nameću obaveze, i dalje imaju osećaj kako su proćerdali svoje vreme. Ovo postepeno vodi gubitku interesovanja za datu aktivnost koja je opažena kao besmislena. Paralelno sa ovim odustajanjem, pojačava se nervoza i nesanica. U pozadini je očigledno osećaj krivice što se osoba zatvorila prema datoj aktivnosti, jer je time potvrdila sebe u ulozi neuspešne osobe.

3. Okretanje ka zloupotrebi supstanci

Kao i u drugim formama depresije, i u slučaju visokofunkcionalne depresije osobe mogu pribeći zloupotrebi supstanci jer to vide kao strategiju za izlaženje na kraj sa svojim stanjem. Ono što je međutim tipično za ovu kategoriju, to je da će osoba inače sklona perfekcionizmu i težnji da ostavi utisak uspešne osobe, ovu svoju strategiju veoma brižljivo kriti od okoline, do mere da će se tome verovatno veoma kasno ući u trag.

Šta raditi u slučajevima visokofunkcionalne depresije?

Najteži korak u tretmanu visokofunkcionalne depresije je zapravo onaj prvi, tj. njeno otkrivanje, budući da se radi o veoma sofisticiranoj i maskiranoj formi. Ova forma je veoma česta kod mladih ljudi, posebno studenata, koji kao oružje u borbi protiv ovog stanja koriste učenje u obilnim količinama. Njihov čitav život fokusiran je na postizanje što impresivnijih akademskih postignuća, što je za njih dokaz da je sa njima sve ok. Svoju produktivnost pogrešno interpretiraju kao znak zdravlja. Iza ovakve slike najčešće stoji krh i ranjeni ego, koji svoje slabosti kompenzuje kroz socijalno odobravanje i pohvalu. Zamislite onda koliko je teško jednom ovakvom studentu da i kad shvati pozadinu problema isti iznese na videlo.

Društvo nas snabdeva mnogobrojnim stigmama vezanim za mentalnu bolest, pa će priznanje da se ustvari ne osećamo dobro, dodatno urušiti već oslabljeni ego. Zato se savetuje da osoba nađe mrežu podrške u koju ima poverenja (rođaci, prijatelji), i koja će na obelodanjivanje ovog stanja reagovati blagonaklono. Takva podrška biće u stanju da razume važnost profesionalne pomoći u ovoj situaciji i ohrabriće osobu da otpočne sa radom na sebi koji je u njenom najboljem interesu.

 

Categories: Depresija Nauka

Tags: , , , , , , , ,

Šta je zdrava tuga?

Zašto ljudi izbegavaju tugu?

Većina ljudi smatra da je glavna razlika između tuge, kao prirodne emocije i depresije, kao patološkog stanja, u trajanju i intenzitetu. Na osnovu ovoga zaključuju da ako je neko jako tužan i to traje dosta dugo, onda je njegova tuga prerasla u depresiju i potrebna je pomoć stručnjaka.

I sami stručnjaci (psihijatri) često definišu depresiju kao intenzivnu tugu i izražavaju zabrinutost ako ona traje duže od 6 meseci. To bi značilo da su tuga i depresija na istom kontinuumu i da je sve stvar stepena.

Ja bih se pre složila sa novijim uvidima američkog psihoterapeuta Robina Skinera koji kaže da depresija služi izbegavanju osećaja tuge! Dakle, za njega su tuga i depresija dva kvalitativno drugačija stanja koja se međusobno isključuju – tužna osoba ne može istovremeno biti depresivna, niti je depresivna osoba zapravo tužna! Na prvu loptu ova konstatacija izgleda čudno, ali Skiner nas uverava da se radi o dva sasvim drugačija stanja koja se razlikuju na relaciji mrtvo-živo. Po njemu, ljudi upravo izbegavaju tugu, jer je tuga veoma jaka i živa emocija, usled koje te sve peče i boli. Tuga razara, ona je teška za podneti, ona je kao psihološka rana. Sa njom smo uznemireni, zabrinuti, prestrašeni, napeti, očajni, besni. Sa druge strane, depresivni pacijenti, po njegovom iskustvu, najčešće opisuju svoje stanje terminom „praznina“. Depresivci su bezvoljni, prazni, umrtvljeni, oni ne osećaju bol, oni su odsečeni, kao mrtvi, i u tom smislu je ovo stanje lakše za podneti. Depresija zapravo drži osobu u zamci ne dajući joj da otpočne koristan i zdrav proces tugovanja.

Kako tuga izgleda i zašto je korisna?

Tuga je reakcija koju imamo kao odgovor na smrt ili gubitak nekoga/nečega. Pod gubitkom se može smatrati i raskid emotivne veze, prestanak komunikacije sa nekim, ili nečije preseljenje.

Tuga utiče na naše telo, misli, emocije i opšte stanje duha. Ljudi mogu ispoljavati tugu na nekoliko načina:

  1. putem fizičkih reakcija – tu spadaju promene apetita ili sna, uznemirenost u stomaku, stezanje u grudima, plakanje, napetost u mišićima, nemogućnost da se opustimo, slabost volje, problemi sa koncentracijom, nemir, itd.
  2. putem konstantnog razmišljanja o gubitku – ovo obuhvata lepa sećanja na osobu koju smo izgubili, zabrinutost i žaljenje, kao i preokupaciju time kako će nam život izgledati bez ove osobe.
  3. kroz jake emocije – gde spadaju tuga, bes, krivica, očaj, olakšanje, ljubav, nada…
  4. kroz spiritualne/duhovne reakcije – odnosi se na traženje snage u veri, otkrivanje duhovnog značenja i veza među pojavama, kao i preispitivanje sopstvenih religioznih uverenja.

Kada ljudi manifestuju ovakav set reakcija smatra se da je otpočeo proces tugovanja.

Proces tugovanja

Tugovanje nije samo prirodna reakcija na gubitak, već i proces prevladavnja gubitka. Dakle, ako ova zdrava reakcija na gubitak izostane, i sam proces izlaženja na kraj sa gubitkom biće znatno otežan.

Odtugovati ili završiti proces tugovanja ne znači zaboraviti na osobu koja je umrla ili nas napustila. Naprotiv, zdrava tuga podrazumeva iznalaženje načina da se zapamti osoba koju smo izgubili, a da se istovremeno prilagodimo životu bez nje.

Ljudi često doživljavaju reakcije tuge u talasima koji dolaze i prolaze. Često je tuga naintenzivnija odmah po gubitku. Međutim, kod nekih ljudi ona se ne može neposredno osetiti, jer je ustupila mesto šoku, neverici ili opštoj umrtvljenosti. Ponekad je potrebno puno vremena da se osoba suoči sa realnošću koja ju je zadesila. Ako se čini da stanje šoka traje veoma dugo i da osoba nikako ne dolazi u kontakt sa gubitkom, a pritom se jasno vidi da njeno funkcionisanje u ostalim životnim oblastima (na poslu, u kući, školi, seksualnom životu) nije na optimalnom nivou, može se posumnjati na depresiju.

Rituali tugovanja

Gubitak voljene osobe usled smrti propraćen je brojnim ritualima, od sahrane, preko dolaženja na daću, do davanja pomena na 40 dana i 6 meseci. Ovi rituali, osim što odaju počast osobi koja je umrla, služe i tome da olakšaju proces tugovanja onima koji ostaju. U zajedništvu, ljudi će lakše, podstaknuti tuđim reakcijama, osloboditi svoju tugu i ekternalizovati je u vidu suza. Takođe, bivanjem sa drugima koji su voleli pokojnika i koji nas podsećaju na lepa sećanja sa njim, lakše ćemo poverovati da možemo naći utehu i olakšaćemo proces readaptacije na život bez njega. Ipak, ima i onih koji će lakše ispoljiti svoju tugu u samoći i to treba poštovati. Nametanje podrške u ovakvoj situaciji je kontraproduktivno.

Ne treba da nas začudi zašto se nekome nasred groblja smeje i oseća se mirno kao da se ništa ne dešava. Ova reakcija nije patološka, već je znak da je za osobu ovaj događaj veoma snažan, traumatičan i preplavljujući, do mere da isprva ne može da dođe sa njim u kontakt. Takva osoba verovatno će biti u stanju da obradi svoj gubitak tek dosta kasnije.

Mnogi ljudi smatraju da tugovanje treba da se završi tada kada su i rituali gotovi. Što znači da se negde veruje da je optimalno trajanje zdrave tuge 6 meseci. Međutim, kod drugih tek tada ovaj proces počinje. Dok god su trajali rituali, koji podrazumevaju prisustvo drugih ljudi i veliko angažovanje i organizaciju, osoba je bila zaokupljena ovim, a ne svojim gubitkom. Za nju je organizovanje pomena bilo distraktor pažnje, pa tek kada su sve obaveze završene, osoba pred sobom ima slobodno vreme i „praznu“ glavu da se pozabavi temom gubitka i svojim osećajima. Može se činiti da se ta osoba već vratila u životnu kolotečinu, ali samo ona zna da svoje tekuće poslove ne obavlja više sa elanom i emocijom, jer je proces tugovanja još uvek u toku.

Proces oporavka

U redu je da mislimo o osobi koju smo izgubili danima, nedeljama, pa čak i mesecima. Nema univerzalnog pravila koliko će to trajati. Stvar je individualna i zavisi od brojnih faktora – od toga koliko bliska nam je bila ta osoba, da li je otišla iznenada ili je gubitak bio očekivan, u kom momentu našeg života se to dogodilo, koliko podrške imamo pri ruci, koliko je ta osoba bila važan resurs za zadovoljenje naših potreba, kakvi su naši koping mehanizmi, itd.

Posebno težak oblik tugovanja zbog osobe koja nas je iznenada napustila, javlja se u slučajevima suicida. Tada je najčešće tugovanje zamaskirano brojnim emocijama kao što su: ljutnja na osobu što je to uradila, očaj zbog nemogućnosti da se razume ovakav izbor, krivica zbog ideje da smo mogli nešto da učinimo da to sprečimo, i depresija koja vodi u odbijanje pomoći i podrške.

Proces oporavka teče postepeno, nekada nam se čini da nam je bolje, a u sledećem momentu kao da nikada nećemo preboleti. Kako vreme odmiče, svi ti „podsetnici“ na osobu koju smo izgubili, mogu čak intenzivirati osećaj tuge.

Važno je shvatiti da trajanje tugovanja i intenzitet tuge nisu proporcionalni značaju osobe koju smo izgubili! Naprotiv, ove stvari više govore o nama kao osobama, o jačini naših mehanizama za prevladavanje stresnih situacija, o našem generalnom odgovoru na separaciju i o našim mehanizmima prilagođavanja na novonastale okolnosti.

Šta može pomoći kada tugujemo?

Postoje 3 generalne strategije koje mogu biti korisne u pokušaju da se proces tugovanja olakša:

1) Izrazi osećanja i nađi podršku – budi u kontaktu sa svojim osećanjima i reakcijama, nadgledaj ih, nađi način da ih pretvoriš u reči, zapiši ono što osećaš i kako se ponašaš, pronađi osobu od poverenja kojoj ćeš moći da ispričaš kako se sa tim nosiš i na koji način te to pogađa, primeti kako se osećaš nakon što si sa nekim to podelio/la, nađi osobu koja je volela osobu koju si izgubio/la i sa kojom ti je prijatno čak i kad ćutiš.

2) Pronađi smisao – razmišljaj o tome šta si otkrio/la o sebi, o drugima i o životu prolazeći kroz ovaj gubitak, čemu te je ovo iskustvo naučilo, zapitaj se koliko ti je ta osoba značila, šta si sve od nje naučio/la, šta je dobro proizašlo iz ovog teškog iskustva, postoje li ljudi koje posle ovog iskustva više ceniš, ko su ljudi koji su ti bili najveća podrška, da li si očekivao/la da to budu baš oni, na koji način si „porastao/la“ zbog ovog iskustva, i slično.

3) Brini o sebi – razvijaj zdrave navike spavanja, redovno vežbaj  jer će to uticati na bolje raspoloženje, pravilno se hrani, ne preskači obroke, izbegavaj alkohol…

Categories: Depresija Emocije Nauka

Tags: , , , , , ,

Ako za tugu postoji dijagnoza, zašto je nema za sreću?

Da li je psihijatrija baš toliko vrednosno neutralna, kao što tvrdi? 

Iako se psihijatrija deklariše kao vrednosno neutralna disciplina, postoji mnoštvo načina da se ova tvrdnja ospori. Vrednosni sudovi, čak i ako ne određuju psihijatrijski pristup klasifikaciji mentalnih poremećaja, sasvim su sigurno sadržani u definiciji mentalnog poremećaja, pa su time neminovno i sastavni deo procesa klasifikovanja. Da je situacija takva, prikazano je u pomalo ironičnom predlogu Bentala (Bentall, 1992) da se sreća klasifikuje kao mentalni poremećaj, kojim je na elegantan način uzdrmana kako logika psihijatrijske prakse, tako i šira naučna javnost.

Bental svoj predlog zasniva na nekoliko ključnih argumenata:

1 – sreća je abnormalna pojava, i to u tom smislu što je čak ređa od depresivnog raspoloženja koje se tretira kao afektivni poremećaj.

2 – sreća ima afektivne (karakterišu je po pravilu pozitivno, neobično povišeno raspoloženje), kognitivne (srećni ljudi su zadovoljni životom, samouvereni i ubeđeni u vlastitu kompetentnost) i ponašajne komponente ( srećni ljudi se ponašaju na karakterističan način: bezbrižni su, smeškaju se, nekad je teško predvideti šta će sledeće uraditi, obično nastoje da svoje raspoloženje nametnu drugima u okruženju).

3 – sreća ima svoju etiologiju, koju čine biološki (Bental navodi podatak da povišeno raspoloženje može da se izazove nadražajem pojedinih moždanih regija, kao i da neki medikamenti, npr. amfetamini mogu usloviti pojavu povišenog raspoloženja) i sredinski (Bental ukazuje da se sreća češće i u izrazitijoj formi javlja kod osoba sa izraženim samopoštovanjem i razvijenijim socijalnim sposobnostima, a koje najčešće zavise od ranih iskustava u procesu socijalizacije) faktori.

4 – Bental zagovara postojanje reaktivne i endogene sreće. Prva bi bila povezana sa nekim prijatnim događajem i vremenski ograničena, a druga bi nastajala iz nepoznatih razloga, i trajala bi neodređeno dugo.

Bentalovi argumenti rezultuju konačnim predlogom da se sreći nađe mesto u DSM-IV u okviru afektivnih poremećaja, gde bi sindrom sreće predstavljao podtip hipomanije. Pored toga što je sreća u statističkom smislu abnormalna, ona prema Bentalu zadovoljava i jedan od osnovnih kriterijuma za duševni poremećaj – ona je iracionalna, a iracionalnost sreće ogleda se u smanjenom ili čak oštećenom kritičkom prosuđivanju, što naposletku vodi gubljenju kontakta sa realnošću (precenjivanje vlastitih moći i sposobnosti, neosnovano verovanje da može značajno da se utiče na događaje u okolini,..).

Poseban problem je u tome što iracionalno nije uvek lako odrediti. Iracionalna su ona verovanja koja neko uporno gaji uprkos očiglednih dokaza o njihovoj neodrživosti. Ali šta je to što određuje da li je nešto održivo ili ne? Uopšteno, odgovor bi mogao glasiti tolerantnost sredine. Međutim, važno je znati i kada okolina postaje netolerantna prema nekom obliku iracionalnog ponašanja ili ubeđenja. U tom kontekstu, netolerantnost sredine može zavisiti od intenziteta iracionalnosti, od njegovog trajanja, ili pak od statusa i položaja osobe kojoj se iracionalnost prepisuje. Objedinjujući odgovor za sve navedeno bio bi da je veća tolerantnost prema onim aktivnostima i idejama koje su društveno manje negativno vrednovane.

Prema tome, kriterijum iracionalnog, ma koliko da je dijagnostički relevantan, ne može da bude jedini vodič u određivanju i identifikovanju duševnog poremećaja. Ako se prihvati iracionalno, onda naminovno moraju da se prihvate i kriterijumi nepoželjno, neispravno i pogrešno, kao sastavni deo kriteriološkog određenja duševnog poremećaja, a pored toga moraju se prihvatiti i kulturalni i istorijski kriterijumi za određenje racionalnosti.

Stoga, na pitanje zašto ni u jednoj klasifikaciji mentalnih poremećaja nema mesta za sreću, može se odgovoriti – zato što se na sreću gleda kao na poželjno stanje, zato što se ona pozitivno vrednuje. Uočava se da vrednosni sudovi koji su sadržani u psihijatriji ne mogu da se ignorišu, i da je psihijatrija sve, samo ne vrednosno neutralna disciplina.

U tom svetlu, Bental navodi:

„Samo psihopatologija koja otvoreno priznaje da su vrednosti značajne za klasifikaciju može da i dalje isključuje sreću iz psihijatrijskih poremećaja“.

Categories: Antipsihijatrija Depresija Emocije Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , ,

Majka i postporođajna depresija: Zašto mi se ovo događa?

U prethodnim tekstovima govorili smo o simptomima postporođajne depresije, kako bi mama mogla lakše da ustanovi da li je njeno stanje slično opisanom, zatim o vidovima tretmana koji su se kroz svetsku praksu pokazali efikasnim u suzbijanju ovog poremećaja, i konačno dali pregled 10 važnih stvari koje svaka mama koja pati od postporođajne depresije treba da zna, a tiču se odluke o otpočinjanju psihoterapijskog procesa.

Ako ste propustili ove teme možete ih pogledati ovde:

Postporođajna depresija: Kako je otkriti i kako je savladati
10 stvari koje treba da znaš o tretmanu postporođajne depresije

Ono što je ipak potrebno dodati, jer se kroz tretman pokazalo kao veoma goruće pitanje za same mame jeste „Zašto mi se ovo događa?“. Ako su simptomi jasni i ako mama može sama da ih detektuje i odluči se da potraži pomoć, još uvek je ipak uznemirava upravo ovo pitanje. Ona se pita kako je to moglo da joj se desi, šta je uzrok ovakvog mučnog stanja, da li je ona sama to prouzrokovala, treba li da se oseća odgovornom što ugrožava sopstveno i zdravlje svog deteta, da li se i drugim majkama dešava isto, da li se one uspešnije od nje bore, nije li samo razmažena, da li je bila psihološki spremna za dete, da li je dete uopšte želela?, itd.

Ovo su samo neka od pitanja koja već rastrojenu i uplašenu porodilju dodatno uznemiravaju. Ona vode dubokom osećaju krivice, stida pred okruženjem i detetom, osećaju bespomoćnosti, duboke tuge i anksioznosti. Moglo bi se reći da nepoznavanje uzroka sopstvenog stanja pravi kolateralnu štetu, održava stanje hroničnim i blokira mamine potencijale da se kreće u pravcu željene promene. Njeno ponašanje „gura“ od sebe i značajne izvore podrške koji bi mogli biti veoma veliki resursi na putu ozdravljenja.

Zato je važno otkloniti sve ove nedoumice i ponuditi jasan i pregledan prikaz mogućih uzroka nastanka postporođajne depresije.

Uzroci postporođajne depresije

1. Biološki faktori

Biološki orijentisani istraživači ističu da je za formiranje postporođajne depresije u najvećoj meri odgovoran udeo hormona koji nakon porođaja ostvaruju disbalans, bilo u smislu njihovog povećanja ili smanjenja. Biološka hipoteza sugeriše da tokom trudnoće nivo pojedinih hormona lagano opada ili raste, a da nakon porođaja teži da se vrati u svoje prvobitno stanje, ali se ova promena dešava veoma naglo. U ovom procesu ključni su sledeći hormoni:

1) Progesteron

Dalton (1980) navodi da je smanjenje nivoa progesterona glavni faktor nastanka postporođajne depresije. Dokazi za ovu tvrdnju skopčani su sa dve značajne studije. U prvoj, Not i saradnici su na uzorku od 27 žena pronašli neospornu vezu između pada progesterona nakon porođaja i razvoja postporođajne depresije u prvoj nedelji nakon porođaja. U narednoj studiji, Haris i saradnici utvrdili su daleko veći pad progesterona kod depresivnih mama, dok kod mama bez simptoma depresije nije uočen toliki pad ovog hormona.

2) Estrogen

Slično kao sa progesteronom, i ovde pad estrogena značajno utiče na razvoj depresivne kliničke slike kod porodilja. Brojne studije pokušale su da testiraju ovu vezu između pada nivoa estrogena i razvoja postporođajne depresije. Ponovo su Not i saradnici pronašli niže nivoe estrogena nakon porođaja kod žena koje su u prvoj nedelji majčinstva iskusile simptome postporođajne depresije. Međutim, nalazi drugih studija su nekonzistentni, pa ova hipoteza nije čvrsto validirana. Neke studije sugerišu čak suprotan trend – porast estrogena kod žena sa postpartalim bluzom.

3) Kortizol

Abnormalnosti u nivou kortizola već su ranije razmatrane u etilogiji same depresije, pa su ovi nalazi poslužili kao osnova i za testiranje veze sa postporođajnom depresijom. Nivo kortizola značajno raste u poslednjim nedeljama trudnoće, dostiže svoj vrhunac tokom porođaja, opada naglo nakon porođaja do nivoa kao u kasnim nedeljama trudnoće i zatim postepeno opada sa protokom vremena. Oba, hiperprodukcija kortizola, kao i njegovo kasnije naglo opadanje, smatraju se potencijalnim uzrocima postporođajne depresije. Hendli i saradnici su našli značajno visok nivo kortizola u 38-oj nedelji trudnoće kod žena koje su kasnije zadobile simptome postporođajne depresije. Ipak, kasnijom replikacijom ove studije, nisu potvrdili ovakve nalaze. Sa druge strane, studija Belindžera nedvosmisleno potvrđuje povezanost visokog nivoa kortizola i poremećaja raspoloženja kod porodilja.

4) Prolaktin

Nivo prolaktina, koji je veoma visok krajem trudnoće, opada dosta sporije nakon porođaja, nego kod prethodno opisanog kortizola. Kod žena koje nisu trudne veoma visok nivo prolaktina povezan je depresijom, anksioznošću i hostilnošću. Što se tiče trudnica, zapažen je upravo suprotan obrazac – nizak nivo prolaktina par nedelja nakon porođaja povezan je sa visokim nivoom depresije (kod žena koje doje, nivo prolaktina se održava na visokom nivou po porođaju, pa ovo možda sugeriše da će depresija biti češća kod majki koje ne doje svoju decu).

5) Druge biološke varijable

Triptofan

To je esencijalna aminokiselina koja učestvuje u izgradnji proteina, serotonina (hormona zadovoljstva) i melatonina („hormona tame“ koji se luči samo noću). Mnogobrojna istraživanja potvrđuju udeo sniženog triptofana u razvoju poremećaja raspoloženja, pa i postporođajne depresije kao njegove forme. Poseban akcenat bačen je na pad serotonina i na smanjenje melatonina koji se ne luče dovoljno kod porodilje, te izazivaju postporođajnu depresiju. U ovom periodu, beba zahteva mnogo pažnje tako da žena nema dovoljno vremena za spavanje i odmor. To dovodi do iscrpljenosti, a isprekidano spavanje porodilji dodatno otežava prevazilaženje početne depresije. Iz ovih razloga se kao jedan od prvih koraka u tretmanu mama sa postporođajnom depresijom savetuje kako da organizuju svoje obaveze da bi uspele da imaju miran san. Haris je išao tako daleko da je uzorku od 55 porodilja sa simptomima postporođajne depresije u narednih deset dana ubrizgavao dodatnih 3 gr triptofana, kako bi nadoknadio njegov pad. Međutim, dodatak triptofana nije redukovao depresivne simptome.

Disfunkcije tireoideje

Hamilton je pretpostavio da hipotireoidizam može biti uzrok postporođajne depresije, posebno ako se ona javila dve nedelje nakon porođaja ili kasnije. Haris i Pop u nezavisnim studijama potvrdili su ovu hipotezu, s tim da i hipo i hiper tireoidizam imaju ulogu u razvoju depresivne simptomatologije. Haris je ovu vezu uočio u 6. nedelji nakon porođaja, a Pop čak u 34. nedelji nakon porođaja.

2. Ginekološko-akušerski faktori

Jalom, Stajner i mnogi drugi istraživači sugerisali su vezu između menstrualnih problema i postporođajnog poremećaja raspoloženja. Oni su pošli od ideje da sličan tip hormonalne disfunkcije leži iza oba – premenstrualnih i postporođajnih poremećaja raspoloženja. Džejskobson, Nilson i drugi, su testirali ove ideje i pronašli značajnu vezu između prethodnih bolnih menstruacija i potonje postporođajne depresije. Neki autori su povezivali dramatičan PMS sa postporođajnom depresijom.

Akušerske komplikacije koje uključuju stresnu trudnoću ili porođajne teškoće takođe su dovođene u vezu sa kasnijom postporođajnom depresijom (O’Hara, Fletcher, Pitt, 1980). Ipak, ima i studija koje opovrgavaju ovakvu hipotezu (Campbell, Cohn, Adams, Lee, 1992). Ista nekonzistentnost u nalazima važi i za vezu prethodnih abortusa ili pobačaja sa postporođajnom depresijom.

3. Socijalni faktori

1) Stresni životni događaji

Negativni životni događaji (kao što su ozbiljna bolest bliskog člana porodice, gubitak posla, preseljenje,..) za koje je pronađeno da povećavaju izglede za depresiju kod žena koje nisu trudne, mogu se desiti i tokom trudnoće, kao i nakon porođaja. Oni mogu značajno da utiču na sposobnost buduće majke da se stara o detetu (jer reč može biti o ozbiljnim finansijskim problemima, razvodu braka, nedostatku socijalne podrške zbog preseljenja, itd.). Mnogo studija potkrepljuje ovu hipotezu (Cutrona, Playfair, O’Hara, 1990).

2) Porodična istorija

Nekoliko istraživanja bavilo se time da li je psihopatologija nekog člana porodice trudnice značajan prediktor njene postporođajne depresije (Campbell, Nilsson, Almgren, 1984, 1992). Ipak, ima i studija koje osporavaju ovu vezu i navode da psihički poremećaji unutar porodice trudnice ne povećavaju rizik za potonju postporođajnu depresiju (Kumar, Robson, 1984).

3) Nova uloga i gubitak starih uloga

Mnogi autori se bave istraživanjem veze između postporođajne depresije i promene uloge koja pogađa novu mamu. Rođenje deteta zahteva promene u obavezama i odgovornostima, te se neke žene u ovom periodu redukuju samo na ulogu majke, dok njihove ostale uloge (žene, zaposlene osobe, drugarice) bivaju zanemarene. Pretpostavlja se da gubitak socijalnih kontakata i zatvaranje žene prema brojnim aktivnostima koje je do rođenja deteta imala, mogu izazvati značajan potres i voditi u postporođajnu depresiju.

4. Psihološki faktori

1) Kognitivne distorzije

Nekoliko konstrukata koji potiču iz kognitivno-bihejvioralnih teorija testirano je kao prediktor postporođajne depresije. Logika je da će određena vrsta psihološke vulnerabilnosti kod žene povećati rizik od depresije u trenutku stresnog životnog događaja kakav je porođaj i dolazak deteta na svet. Konstrukti koji su ispitivani su stilovi atribucije, stavovi o samokontroli i maladaptivna kognicija.

O’Hara i Curtona su pronašli da su atribucioni stilovi (načini na koje pojedinci opažaju i interpretiraju uzroke svog uspeha ili neuspeha) dobar prediktor postporođajne depresije.

Takođe, potvrdni su i nalazi da stavovi o samokontroli mogu uspešno da predvide pojavu postporođajne depresije (ako osoba opaža da nema dobru samokontrolu, odnosno da lokus kontrole ne leži u njoj, već u spoljašnjim okolnostima, to povećava verovatnoću razvoja postporođajne depresije).

Bekova skala depresije (BDI) naširoko je korišćena za merenje veze između postporođajne depresije i maladaptivne kognicije (tj. pogrešnih uverenja osobe). Pokazala se veoma prediktivnom (Atkinson, Rickel, 1984).

2) Emocionalni problemi

Nakon porođaja, žena doživljava velike promene što joj predstavlja dodatno breme, ne uzimajući u obzir obaveze koje ima oko novorođenčeta. Izmenjen joj je ritam i način spavanja, odnos sa partnerom, a neke žene, bezrazložno, previše brinu o zdravlju deteta, te im je to još jedno opterećenje više. Utvrđeno je da one postaju anksiozne po pitanju svoje sposobnosti da se brinu o detetu, uz to se možda osećaju manje atraktivno, bore se da osmisle svoj novi identitet i osećaju da gube kontrolu nad svojim životom.

Zaključak

Kao što ste primetili, nijedan gore razmatran faktor nije pokazao nedvosmislenu vezu sa postporođajnom depresijom. Ovo navodi na zaključak da hormonalne promene jesu odgovorne u velikoj meri, ali ne samostalno. Tek ako se ovim naglim skokovima ili padovima u nivoima hormona pridruže i neki od dodatnih faktora (npr. neki stresni događaj, emocionalni problemi, ginekološke komplikacije, itd.) javlja se povećani rizik od postporođajne depresije.

Dakle, ne postoji jedan izolovan faktor koji objašnjava kompleksan fenomen postporođajne depresije, već ona predstavlja suptilnu kombinaciju više činilaca.

Categories: Depresija Nauka Postporođajna depresija Trudnoća

Tags: , , ,

10 stvari koje treba da znaš o tretmanu postporođajne depresije

Iako je postporođajna depresija veoma učestala pojava i dalje oko nje postoje brojne predrasude koje obeshrabruju i koče mamu da zatraži stučnu pomoć. One se uglavnom vezuju za ideju da je majčinstvo prirodna stvar i da ga je bilo od kad je sveta i veka. Tako, zašto bi žene današnjice bile toliko „preosetljive“ i krhke, ako su žene stolećima stojički podnosile ovu ulogu? Na ovom mestu moramo raspršiti ovu predrasudu i ukazati na činjenicu da je majčinstvo zapravo oduvek bilo težak zadatak, ali su žene, usled nerazvijenosti profesionalnih vidova pomoći (farmakoterapije, psihoterapije,…) bile prinuđene da se same bore sa svim napetostima koje ovo stanje izaziva. Štaviše, sa sticanjem rodne ravnopravnosti , žene su tokom novog milenijuma znatno proširile arsenal svojih uloga, pa je uloga majke postala samo jedna u nizu, i samim tim teža.

Zato je neophodno ućutkati ove neumesne konstatacije i situaciju postaviti na pravo mesto. Obilje istraživanja pokazuje neosporan benefit psihoterapijskog tretmana za žene u postporođajnoj depresiji. Osim što skraćuje period ove agonije (koja inače ume bez tretmana da potraje i duže od godinu dana), psihoterapijski tretman ima i dugotrajnije efekte. Za razliku od farmakoterapije, koja samo otklanja neželjene simptome, psihoterapija je efikasna i u pronalaženju uzroka ovog stanja, te priprema i osnažuje ženu i za dalje životne nedaće. Tokom psihoterapijskog procesa žena uči da upoznaje sebe, svoje slabosti, ali i svoje potencijale, stiče gomilu korisnih veština za regulaciju stresa, bolju komunikaciju vlastitih potreba, za uspešnije delegiranje određenih obaveza i odgovornosti ka drugim članovima porodičnog sistema, uspeva da nauči da prepozna i kontroliše svoja emotivna stanja, da ih pravovremeno i adekvatno prazni i još mnogo toga.

Iako i bez tretmana postporođajna depresija ima svoj kraj, neophodno je da on dođe što pre. Ovo stanje nije ni malo benigno, budući da remeti ženino uobičajeno funkcionisanje na više frontova. Pogledajmo samo neke od simptoma postporođajne depresije:

• nedostatak sna,
• promene apetita,
• osećanje preteranog umora,
• smanjenje libida,
• česte promene raspoloženja,
• gubitak volje,
• gubitak interesovanja za uobičajene aktivnosti,
• pojačana agresivnost,
• gubitak zadovoljstva,
• osećanja beznađa i bespomoćnosti,
• misli o smrti ili samoubistvu,
• razdražljivost, nemir, uznemirenost, usamljenost i tuga.

Pored navedenih, efekti postporođajne depresije očitavaju se i kod samog novorođenčeta, zatim kod oca deteta, kao i kod čitavog porodičnog sistema. Stoga je jasno da ne treba pustiti osobu da se u ovom mračnom scenariju snalazi sama. Ako nekada žene to i jesu činile, na sreću sada ne moraju!

Evo bar 10 stvari koje treba da znate o psihoterapijskom tretmanu postporođajne depresije:

1. Učiniti prvi korak i zakazati seansu je često najteži deo. Često se žene premišljaju mesecima, jer je shvatiti da ne možeš sam sebi pomoći, zatražiti pomoć drugoga i izneti svoje najintimnije stvari nekome koga vidiš prvi put u životu izuzetno delikatna stvar. Ali, onoga trenutka kada se osoba osmeli i okrene telefon, odmah se oseća jačom i smirenijom. Preuzela je stvari u svoje ruke, ima bolju kontrolu nad svojom sudbinom, pa samim tim i optimističniju perspektivu.

2. Terapeut iza koga stoji adekvatan trening u oblasti poremećaja raspoloženja i anksioznosti, gde postporođajna depresija i spada, neće te osuđivati. Koliko god užasno se osobi činilo da zvuče njene misli, osećanja, simptomi ili ponašanja, iskusan terapeut ih je već ranije čuo. Mnoge žene imaju otpor prema terapiji upravo zbog toga što imaju ideju da će terapeut misliti grozne stvari o njima nakon iznošenja intimnih sadržaja. Naravno, to nije slučaj. Zato treba dati šansu terapeutu da te čuje i razume tvoj svet.

3. Da, terapija jeste težak poduhvat, tokom koga se nećeš uvek osećati dobro. Jedna od glavnih stavki na putu ka prevazilaženju postporođajne depresije jeste otvoreno razgovaranje o tome kako se osećaš, šta misliš i o tome ko iz tvog okruženja dodatno doprinosi tvom stresu. Ovo samo po sebi nije lako. Često se čini lakšim i manje bolnim držati ove stvari u sebi. Međutim, dobro obučen terapeut će te kroz svaki ovaj stadijum voditi postepeno i bezbedno. Proces je veoma sličan lečenju bilo koje druge fizičke bolesti. Npr. ako te boli zub i odeš kod stomatologa, prvi zahvat će biti bolan, ali kratkotrajan. Nakon tih bolova uslediće zaceljenje.

4. Vreme koje provedeš na psihoterapiji, kao i uloženi trud, služiće kasnije svim članovima tvoje porodice. Često žene govore kako je sebično trošenje vremena i novca na sopstvenu terapiju i uskraćivanje istog svojim bebama. Time ne shvataju koliko će dragoceno njihovo izlečenje biti po celokupno okruženje. Kroz rad na sebi i drugi odnosi (sa partnerom, prijateljima), kao i odnos majka-dete, sigurno će se osnažiti. Ponekad je ženu upravo potrebno motivisati idejom kako na terapiju ide zbog bebe i porodice, kako bi se okuražila da zakaže prvu seansu.

5. Ako ti terapeut iz nekog razloga ne odgovara, sasvim je u redu tražiti nekog drugog sa kojim ćeš se osećati prijatnije. I u običnim situacijama, za većinu nas važnije je od koga smo dobili podršku nego šta je sam sadržaj podrške. Svi terapeuti maksimalno posvećeno rade svoj posao, ali ponekad prosto nema „hemije“. Ako je to slučaj, većina terapeuta će biti voljna da ti izađe u susret i preporuči kolegu koji će možda bolje da ti paše. Preporučljivo je da prethodno popričaš sa svojim terapeutom o ovoj zabrinutosti vezanoj za vaše nepoklapanje, pre nego što doneseš definitivan zaključak da on/ona nije u stanju da ti pomogne. Možda se ustanovi da je u pitanju sitan nesporazum koji lagano može da se prevaziđe.

6. Često, tvoj terapeut ti može zatražiti da potpišeš nešto što mu daje dozvolu da priča sa drugim važnim ljudima iz tvog života (psihijatrom, pedijatrom, babicom, članovima porodice,…). Ako je učinjen ovaj zahtev od strane terapeuta znaj da je to u interesu što boljeg tretmana i da to omogućava terapeutu da kreira obuhvatan tim podrške.

7. Ako su lekovi deo tvog plana izlečenja, molim te razumi i uzmi u obzir vrednost psihoterapijske podrške u kombinaciji sa njima. Ponekad će lekovi za postporođajnu depresiju toliko dobro delovati da će smanjiti ili eliminisati simptome koje žena oseća, pa neće postojati potreba za daljom terapijom. Iako je neuravnoteženost hemijskih procesa u mozgu često glavni uzrok postporođajne depresije, ne smeju se zanemariti fizički, psihološki i/ili socijalni doprinosi njenom stanju. Zato je ipak preporučljivo, za dugoročnije promene u mentalnom zdravlju, ići i izvan medicinske pomoći.

8. Ono što ćeš naučiti tokom svog psihoterapijskog procesa o upravljanju anksioznostima i depresijom biće veoma dragoceno. Verovatno to u početku ne izgleda tako, ali češ po okončanju svog psihoterapijskog procesa imati u rukama takvo oruđe kojime ćeš moći da pomogneš svojoj celokupnoj porodici u savladavanju problematičnih situacija. Kroz tebe, tvoja deca će moći da veoma rano nauče ove korisne veštine za prevladavanje stresa.

9. Tvoja terapijska podrška će verovatno uključiti kombinaciju edukacije o postporođajnim raspoloženjima i anksioznim poremećajima, razgovore o tome kako se osećaš, uspostavljanje plana koji uključuje fizičke, socijalne i emocionalne strategije za ozdravljenje, i značajnu dozu podrške u svim etapama ovog procesa. Zato je značajno da razumeš kako ovaj obuhvatan proces ne vodi momentalnom isceljenju, već je potrebno vreme.

10. Osećaćeš se bolje uz podršku! Kada žena pristupi psihoterapijskom tretmanu, pronađe adekvatnog terapeuta, prati sve njegove preporuke i drži se predano tretmana, sigurno će joj biti bolje. Sve to vreme.

* Pogledaj ostale tekstove na temu postporođajne depresije ovde:

Postporođajna depresija: Kako je otkriti i kako je savladati

Majka i postporođajna depresija: Zašto mi se ovo događa?

Categories: Depresija Nauka Postporođajna depresija Psihoterapijske teme Trudnoća

Tags: , , , ,

Postporođajna depresija: Kako je otkriti i kako je savladati

Ozbiljnost problema

Postpartalna depresija je najčešći oblik pogoršanja u psihičkom funkcionisanju koji može da pogodi porodilju. Nalazi 59 razmotrenih longitudinalnih studija širom sveta sugerišu da čak 13% porodilja iskusi simptome postporođajne depresije u prvih 12 nedelja nakon porođaja. Od njih, čak 70% živi sa ovim simptomima preko godinu dana. Ova brojka svakako nije zanemarljiva. Situacija se dodatno komplikuje činjenicom da žene koje su imale postporođajnu depresiju, u narednih 5 godina imaju dvostruko više šanse od drugih žena da ponovo iskuse simptome depresije. Ono što takođe zabrinjava je i podatak da su njihova deca posebno vulnerabilna na raznorodne psihijatrijske simptome, budući da nisu ostvarila regularnu interakciju majka-dete u najranijim danima.

Glavne barijere u rešavanju ovog problema

Uprkos dobro poznatim posledicama koje ima po psihofizičko zdravlje majke, a i deteta, čini se da postporođajna depresija ipak prečesto ostaje neprepoznata i nelečena. Pregledom medicinske literature dolazi se do zaključka da glavna barijera u traženju stručne pomoći leži u nesposobnosti žena sa postporođajnom depresijom da osveste i interpretiraju svoje stanje u datom trenutku. Stoga, akcenat bi trebalo da bude na pojačanoj edukaciji ovih žena, a koja bi doprinela većem stepenu samorefleksije.

Dodatna barijera koja se navodi vezuje se za nesposobnost porodice „novopečene“ mame da uvidi njeno stanje i pojačano izađe u susret njenim emotivnim, ali i praktičnim potrebama. Zato će transparentnije objašnjenje kliničke slike ovog fenomena biti od koristi, kako majkama, tako i široj rodbini. U nedostatku znanja, čitav porodični sistem ne uspeva da uvidi simptome depresije, već stanje majke očitava kao posledicu novonastalih okolnosti.

Na koga sve utiče ovo stanje

U prvom planu su depresivni simptomi majke. Međutim, takva majka ima negativnu percepciju ponašanja svog novorođenčeta (za nju je ono neizdrživo, bezobrazno, bahato, plače namerno), pa literatura navodi brojne implikacije i po zdravlje i razvoj deteta, a takođe i po psihofizičko stanje supruga koji živi u ovakvoj atmosferi, a ne zna kako da pomogne. Obično, on je u ovoj priči „dežurni krivac“ za svekoliko majčino nesnalaženje. Zato je akcenat na majčinoj adaptaciji, uspostavljanju boljeg sistema vrednosti, osvešćivanju pogrešnih percepcija, uspostavljanju pozitivnog afekta i verbalizacije, kako sa detetom, tako i sa suprugom.

1. Uticaj postporođajne depresije na novorođenče

Autori navode razne implikacije majčine depresije po stanje novorođenčeta, od nesigurnog vezivanja (Lyons-Ruth, Zoll, Connell, & Grunebaum, 1986), preko depresivnog afekta (Field, 1992; Radke-Yarrow, Nottelmann, Martinez, Fox, & Belmont, 1992), do bihejvioralnih problema i zastoja u kognitivnom razvoju (Murray & Cooper, 1997). Fild navodi najučestalije smetnje koje pogađaju novorođenčad čije majke pate od postporođajne depresije: besciljno ponašanje (slično ADHD-u na starijem uzrastu), sniženi afekat nalik depresiji, neregularan/isprekidan san, veću aktivaciju moždanih talasa merenu EEG-om (što ukazuje na stanje razdraženosti i uznemirenosti deteta), više nivoe norepinefrina (hormona čija je primarna uloga uzbuđenje i koji se aktivira pri stresnim situacijama). Pored toga, što majčina depresija duže traje, to se nadalje kod dece razvijaju i smetnje u razvoju govora, a kasnije i problemi u ponašanju i učenju.

2. Uticaj postporođajne depresije na odnos majka – dete

Ono gde se simptomi postporođajne depresije najočiglednije reflektuju jeste kvalitet majčine emocionalne i bihejvioralne interakcije sa detetom i to u doba koje je najkritičnije za razvoj psihološke i emocionalne regulacije i za stvaranje bazičnog kapaciteta za ljudsko vezivanje (Campbell & Cohn, 1997; Radke-Yarrow, Cummings, Kuczynski, & Chapman, 1985). Žene koje pate od postporođajne depresije po pravilu imaju narušenu sposobnost da obezbede senzitivnu i predvidljivu negu za svoje odojče. Njihovo ponašanje varira od tužnog i pasivnog (tokom čega su inertne u izvršavanju majčinskih dužnosti i povlače se u sebe), do krajnje intruzivnog i bezosećajnog (kada pristupaju detetu grubo kao da je lutka, bacaju ga prilikom presvlačenja, viču na njega, itd.). Generalno rečeno, u afektivnom smislu, ovakva veza majka – dete je prilično osiromašena i dosta negativno obojena. Nije ni čudo, budući da žene tokom postporođajne depresije doživljavaju veoma negativne emocije – iritabilnost, izrazitu krivicu, osećaj neadekvatnosti, anksioznost, osećaj usisavanja sopstvenog bića (Weissman & Olfson, 1995; Weissman, Paykel, & Klerman, 1972). One ne umeju da izađu na kraj sa ovakvim emocionalnim promenama i svoja stanja neminovno projektuju na decu.

3. Uticaj postporođajne depresije na očeve/supružnike

Veoma malo istraživanja rađeno je na ovu temu. Ipak, Mejgan i saradnici (1999) su intervjuisali 8 muževa čije su žene imale simptome postporođajne depresije i pronašli podatke da ne samo da ovi simptomi utiču na muževe, već i na odnos otac-dete. Muževi su konstantno zabrinuti za zdravlje svojih žena, konfuzni oko kliničke slike postporođajne depresije, frustrirani zbog nesposobnosti da ženama olakšaju ove depresivne simptome i u strepnji od neizvesne budućnosti. Oni dalje izveštavaju kako su morali napraviti korenite promene u svom stilu življenja kako bi se prilagodili potrebama iscrpljene žene i zapostavljenog deteta. U studiji Milgroma i MekLauda (1996) muževi su rekli da osećaju veoma visok nivo stresa vezanog za bračni život, kao i veliku zabrinutost za razvoj svog deteta. Ovi nalazi sugerišu potrebu za obuhvatnim tretmanom, koji bi pored majčinih depresivnih simptoma trebalo da uključi i intervencije usmerene ka emocionalnoj regulaciji i razvoju veština kod deteta, kao i rad na celovitom porodičnom sistemu.

Forme pomoći za mame koje pate od postporođajne depresije

Otkriveno je da žene sa postporođajnom depresijom preferiraju psihoterapijsku pomoć, spram farmakoterapije, i to one vrste koja podrazumeva blaži, nedirektivan pristup. U literaturi se navodi sledećih 8 tipova psihoterapijske pomoći:

1) Interpersonalna psihoterapija (IPT)

Trenutno se smatra da je IPT najefikasnija forma za tretman postporođajne depresije. To je vremenski ograničena forma terapije, u trajanju od 12 do 16 nedelja, čiji je glavni cilj otklanjanje simptoma. IPT terapeut je veoma direktan i aktivan u procesu terapije i pomaže osobi da napravi uvide u izvore svojih novonastalih stresova. IPT je bazirana na premisi da postporođajna depresija ima svoje korene u 4 problemske oblasti, a to su:

1. tugovanje: priznavanje gubitaka koji su se desili u sferi selfa, odnosa sa drugima ili još specifičnijih gubitaka.
2. tranzicije uloge: tranzicije u životnom stadijumu i socijalne tranzicije, uključujući gubitak nezavisnosti i promene u socijalnoj mreži.
3. interpersonalni sporovi: ono što se često dešava nakon rođenja deteta, a uključuje neispunjena očekivanja i intimne probleme sa partnerom.
4. interpersonalni deficiti: traženje onih problema u vezivanju koji iskrsavaju i u drugim odnosima (van porodice), a koji mogu nadalje pojačavati stres.

Velika zasluga IPT forme je u podučavanju komunikacionim veštinama koje potpomažu u izgradnji odnosa, pojačavaju samopouzdanje i omogućavaju bolju socijalnu podršku.

2) Kognitivno – bihejvioralna terapija (KBT)

KBT je najpoznatija forma psihoterapije po svojoj efikasnosti u tretmanu anksioznosti i opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Ona polazi od pretpostavke da način na koji razmišljamo utiče na to kako se osećamo, pa je tako tretman fokusiran na pomaganje mamama da ostvare kontrolu nad svojim mislima čime će se osećati sposobnijim da ih menjaju. KBT terapeut će raditi sa mamom na identifikaciji i priznavanju njenih automatskih misli, evaluaciji tih misli i osvešćivanju momenata kada te misli nisu produktivne, zatim će istraživati i menjati njena uverenja, podvući razliku između realističnih i pogrešno percipiranih pretnji i raditi na razvoju novih i korisnijih perspektiva. Tako, mama razvija strategije za savladavanje problema i oseća se bolje “opremljenom” za suočavanje sa distresom. KBT se oslanja na raznovrsne tehnike kao što su relaksacija, zaustavljanje misli, terapija izlaganjem, domaći zadaci, zamišljanje, itd.

3) Dijalektična bihejvioralna terapija (DBT)

DBT je forma terapije isprva dizajnirana za tretman osoba sa graničnim poremećajem ličnosti, ali je sada poznato da je efikasna i za druga stanja kojima je distres jedna od glavnih komponenti. Slično KBT-u i DBT je dosta aktivna i praktična forma terapije, koja osobu poziva na delanje. Obuhvata učenje sledećih veština: majndfulnes, tolerancija distresa, emocionalna regulacija i interpersonalna efikasnost. Prednost ove forme je što se uspešno primenjuje i kao individualan i kao grupni vid pomoći. Ako je celokupan porodični sistem uključen u tretman daje najbolje rezultate.

4) Psihodinamska psihoterapija

Ovo je najstarija forma psihoterapije koja je fokusirana na istraživanje nesvesnog i prošlih iskustava u razumevanju sadašnjeg ponašanja. Pristalice ove struje veruju da rana iskustva iz detinjstva imaju direktni uticaj na sadašnje tegobe, i da kada mame postanu kadre da identifikuju i prihvate ova iskustva otpočeće proces lečenja. Po ovoj formi, rana iskustva igraju ulogu u formiranju verovanja o sebi kao odraslom biću, pa je akcenat na identifikovanju upravo tih verovanja koja nisu više od koristi ili su čak štetna za osobu. Kada radi sa terapeutom psihodinamske orjentacije, mama će biti ohrabrena da priča o odnosima sa svojim roditeljima i važnim drugima u pokušaju da razotkrije nesvesni sadržaj njenog trenutnog načina razmišljanja. Ovaj proces redukuje tenziju i nelagodu. Posebno je značajan jer promena zahteva svesnost i razumevanje onoga što se desilo. Često, zbog gomile “aha” uvida osoba postepeno radi na izgradnji empatije i samopouzdanja, kao i na redukciji samooptuživanja.

5) Desenzibilizacija i reprocesiranje uz pomoć pokreta očiju (EMDR)

EMDR je trenutno najefikasniji vid terapije za ljude koji su imali neko traumatsko iskustvo i posebno se često koristi u tretmanu osoba sa posttraumatskim stresnim poremećajem. Ona se oslanja na elemente kognitivno-bihejvioralne terapije i psihodinamske psihoterapije, kao i na specifične tehnike koje su osmišljene da redukuju senzorni uticaj traumatskih sećanja. Pošto su traumatska sećanja uvek lokalizovana ili u desnoj (emocionalnoj) ili u levoj (logičkoj i intelektualnoj) sferi mozga, EMDR koristi bilateralnu stimulaciju mozga (kroz pokrete oka, bilateralan zvuk ili bilateralnu taktilnu stimulaciju) i to kombinuje sa uverenjima, vizualizacijom i pažnjom usmerenom na telo, a sve kako bi se reprocesirala memorija. Glavni značaj ovog modela je pomaganje mami da pristupi mislima i osećanjima koja su pozitivna, zdrava i korisna.

6) Kratka terapija fokusirana na problem

Ova forma terapije fokusira se na specifičan problem i radi u pravcu pozitivne promene. Za razliku od drugih formi ona se distancira od istraživanja problema iz daleke prošlosti i pokušava da istakne snage i veštine majke koja ima postporođajnu depresiju. Terapeuti ove struje vode se idejom da je važnije postaviti ciljeve i raditi na njihovom rešenju, nego na problemu. Obično obuhvata samo par susreta koji donose očigledan benefit, iako brojni autori navode kako je njena glavna zamerka to što se ne bavi uzrokom problema pa ne može da proizvede dugotrajniju promenu.

7) Grupna terapija

Grupna terapija oslanja se na zajednicu kao temelj podrške. Dobra grupna terapija zahteva više od jednog iskusnog terapeuta i njihovo korišćenje dinamike grupe kao osnove za identifikovanje problematičnih oblasti i interpersonalnih teškoća. Grupa podrške za postporođajnu depresiju uglavnom predstavlja kombinaciju psiho-edukacije (obučavanje o mentalnim bolestima majke, uzrocima, opcijama tretmana, životnim strategijama zdravlja, tipičnim nadolazećim stresovima…), sa važnom ulogom validacije od strane drugih članova grupe. Glavni cilj ovakvih grupa je da pomognu u izgradnji zajednice, daju prostor u kome mama može da se čuje i da nauči da nije sama u ovoj borbi, kao i da priča i deli ideje o stres menadžmentu, kopingu i ranom materinstvu.

8) Terapija parova

Terapija parova ostavlja prostor partnerima da se čuju za vreme krize. U ovoj formi partneri uče da identifikuju ponavljajuće negativne obrasce kojima se služe u tom odnosu, kao i strategije komuniciranja i slušanja koje su neophodne u suočavanju sa daljim životnim izazovima. Fokus je na promeni dinamike u njihovom odnosu, radu na intimnim izazovima i individualnim potrebama koji mogu remetiti odnos, kao i na razvoju osetljivosti za individualne potrebe koje su osnov zdravog partnerskog života.

Kako da znam da sam u postporođajnoj depresiji

Vodeći instrument za skrining postporođajne depresije je Edinburgova skala postnatalne depresije (Edinburgh Postnatal Depression Scale – EPDS). Ona se sastoji od deset pitanja samoprocene i dokazano je efikasna u identifikovanju osoba koje su pod rizikom od postporođajne depresije.

Molim Vas označite odgovor koji najbolje opisuje kako ste se osećali u poslednjih 7 dana:

1. Bila sam sposobna da se smejem i da vidim vedru stranu stvari.
o Da, kao i obično.
o Ne baš kao i obično.
o Definitivno manje nego ranije.
o Nisam bila sposobna uopšte.

2. Gledam unapred sa uživanjem u stvarima.
o Da, isto koliko i ranije.
o Ređe nego ranije.
o Definitivno manje nego ranije.
o Teško da uopšte to mogu.

3. Bespotrebno sam sebe krivila kada stvari pođu naopako.
o Da, većinu vremena.
o Da, ponekad.
o Ne baš često.
o Ne, nikada.

4. Bila sam uznemirena i brinula sam i bez razloga za to.
o Ne uopšte.
o Skoro nikad.
o Da, ponekad.
o Da, veoma često.

5. Osećala sam se preplašeno i panično bez jasnog razloga.
o Da, jako često.
o Da, ponekad.
o Ne baš.
o Uopšte ne.

6. Problemi su se sručili na mene.
o Da, većinu vremena nisam bila sposobna da izađem na kraj sa problemima.
o Da, ponekad nisam bila u stanju da savladam probleme kao obično.
o Ne, većinu vremena sam se snalazila dobro.
o Ne, snalazila sam se dobro kao i ranije.

7. Osećala sam se tako nesrećno da sam imala problem da zaspim.
o Da, većinu vremena.
o Da, ponekad.
o Ne baš često.
o Ne uopšte.

8. Osećala sam se tužno i očajno.
o Da, većinu vremena.
o Da, veoma često.
o Ne baš često.
o Ne uopšte.

9. Osećala sam se tako nesrećno da sam plakala.
o Da, većinu vremena.
o Da, prilično često.
o Samo u nekim situacijama.
o Ne, nikada.

10. Imala sam ideju da se povredim.
o Da, prilično često.
o Ponekad.
o Skoro nikad.
o Nikad.

Ako ste u većini slučajeva zaokružili „negativne“ odgovore možda je vreme da se obratite nekome za pomoć.

* Nove tekstove na temu postporođajne depresije možete pogledati ovde:

10 stvari koje treba da znaš o tretmanu postporođajne depresije

Majka i postporođajna depresija: Zašto mi se ovo događa?

 

Categories: Depresija Nauka Postporođajna depresija Trudnoća

Tags: , , , , , , ,

Lek za sve

~ Depresija ~

Ustala sam i krenula pravac kupatila da se umijem obilnim mlazom ledene vode. Ritual koji sam usvojila u poslednje dve godine, jer drugačije ne ide. Ovako veštački rasanim sanjive oči i prenem mozak iz večne dremke. Kada to ne bih izvršila ovako disciplinovano, kao teledirigovani vojnik, verovatno bi ostala da ležim satima. I ništa pametno ne bih mislila. Verovatno bi ponovo mislila kako bi bilo lakše da me nema. A to mi ne treba. Zato predano pristupam svom ritualu. Kada razmaknem krmelje sa trepavica i temeljno oteram neproduktivne misli, odlazim u kuhinju da zdravo doručkujem. Obično su to neke žitarice sa jogurtom, jer kažu da to podiže energetski nivo. Nakon doručka natočim punu čašu sveže vode, stavim seroksat od 20 mg na jezik, progutam veliki gutljaj, a potom tri mala, za svaki slučaj. Da ne zastane u dušniku. I uvek istim redom – kupatilo, kuhinja, lek.

U početku je bilo teže, sve. Ustati, umiti se, doručkovati, podneti propratne efekte seroksata. Nekim čudom bila sam uporna. Krenula sam sa 10 mg, prvih 15 dana. Tako mi je prepisao psihijatar. I svega je tu bilo – vrtoglavica, gušenja, trnjenja prstiju, zujanja u ušima. Dani su odmicali, nepodnošljivi dani koji su lagano postajali podnošljiviji. Doza je uspešno povećana. Na 20 mg. Na tome je ostalo i danas. Danas je početak novog ciklusa. Tako to zovem. Dan kada sa receptom u ruci moram po novu porciju ovih uredno spakovanih mini-ubica moje depresije. Još juče sam posetila psihijatra i osigurala da na vreme dobijem listić bez koga ne mogu da ih podignem. Ne valja prekidati terapiju, to sam dobro zapamtila. I ne želim da reskiram i ponovo prolazim kroz istu agoniju s’ početka.

Na sebe sam navukla prvi džemper što je visio na čiviluku, moje legendarne helanke iz kojih gotovo da ne izlazim, jer su najzgodnije za oblačenje i poluraspale gumene čizme. Ne marim puno za izgled poslednjih godina, a ionako nigde skoro i ne idem. Što bi se udešavala za dom zdravlja? Jasno je njima da meni nije do toga. Komšiluk to još manje briga. Važno je samo da oblačenje bude efikasno, dovoljno brzo da ne ostavi prostora premišljanju. Volja mi je još uvek dosta slaba. Izašla sam iz stana, sačekala da za mnom izađe i moja senka i zaključala vrata. Koračam ovlaženom ulicom i udišem ustajali miris asfalta. Sinoć je padala kiša. I opet će. Oblaci su gusti, uštirkani i tamni. Dišu mi za vratom. Ne prija mi. Dolazi jesen. Al’ što se mora mora se. U apoteci doma zdravlja je red. Nepregledan. Još jedna od nezaobilaznih procedura. Čekanje. Sada to radim sa dosta više strpljenja.

Nakon pola sata stižem do pulta i kroz pravougaonu rupu staklenog šaltera proturam moj listić. „Gospođo, nemamo seroksat, nestašica je. Probajte u nekoj drugoj apoteci.“, razbio je uobičajenu rutinu glas iza stakla. Ok, šta da se radi. Okrećem leđa šalteru i koračam ka izlaznim vratima. Sreća pa ima bar još tri apoteke u kraju. Ulazim u najbližu. Scenario se ponavlja. Nema mog leka. Pomislim kako je to jedan čudan lek. Jako traženi lek. Logično bi bilo da je za lečenje depresije, jer je antidepresiv, ali, ja ne bi bila ja da nisam podrobno pročitala uputstvo, od A do Š. Videla sam odmah da on nije samo za depresiju. To piju i mnogi drugi – oni anksiozni, oni sa napadima panike, fobičari takođe, opsesivno – kompulsivni i drugi. Možda su baš svi ti sada nagrnuli u isto vreme u potrazi za svojim lekom. Bulaznim! Nema ovo previše smisla. Svi oni stajali su u uputstvu i pre dve godine, kada sam prvi put posetila apoteku u ove svrhe. I nikad nije bilo ovakve pomame za lekom. Uvek ga je bilo.

Odlazim u treću apoteku, svesna da mi posle nje preostaje samo još jedna. Lagano me obuzima nemir. Šta ako ga ne nađem? Ne sme se, ali NIKAKO naglo prestajati. Odlučujem da budem borbenija. Dočekuje me isti odgovor iza trećeg stakla. „Pa čekajte, o čemu se tu radi? Vi ste već treći koji mi govorite da leka nema!, upitala sam ženu u belom. „Pa gospođo vidite da dolazi jesen, to je vreme kada broj korisnika medikamenata uvek naglo poraste, čitava je pomama za lekovima“, uveravao me je beli mantil iza stakla. „Dobro, razumem da ovakvo vreme ne prija srčanim bolesnicima i onima sa respiratornim problemima, ali ja tražim lek za depresiju pobogu“, bila sam odlučna u nameri da sebi razjasnim ovu misteriju. Žena se ljubazno nasmejala i sugerisala mi da se informišem o sezonskom afektivnom poremećaju ili nečemu što je poznato kao zimska depresija. „Zaista bih Vam objasnila lično, ali vidite koliko imam posla, ljudi čekaju“, očima je prešla preko nepregledne kolone.

Za svaki slučaj prethodno se uputim ka poslednjoj apoteci. Red i tamo. Čekam. Čekam. I čekam. Ista pesma. Leka nema. Obratite se svome psihijatru za eventualnu zamenu. Ravnodušna razmena. Šta će oni. Samo rade svoj posao. Nisu oni krivi. Očaj me nosi put kuće. Otvaram vrata, ulazimo moja senka i ja. Zaključavam. Inače nemam volje ni za šta kad se vratim iz ovakve vrste kupovine. Sada, volja se probudila. Bar tolika količina nje da sednem za komp i iščačkam šta je ta čuvena „zimska depresija“. Lako je nalazim. „Simptomi sezonskog afektivnog poremećaja su isti kao oni koji se javljaju kod depresije – nezadovoljstvo, nizak nivo energije, poremećaj spavanja i apetita, smanjena koncetracija, smanjeno interesovanje za aktivnosti koje inače pričinjavaju zadovoljstvo. Ipak, ljudi sa ovim poremećajem pokazuju jasnu vezu između depresivnih simptoma i doba godine. Za većinu njih ovo znači da se simptomi javljaju kada su dani kraći i nestaju kada dani postanu duži”, kaže stručni članak iza malog stakla. Čoveče, mora da su sad svi ti kvazidepresivci pohrlili po, meni osnovnu namirnicu za život – seroksat. Svi su sad kao u depresiji, a? Sve ono što se ranije smatralo uobičajenom promenom raspoloženja sada je medikalizovano. Pa neviđeno!!! A šta mi sada da radimo, mi autentični?!

Iz sumanutog razmišljanja me prenu neobično jaka zvonjava na vrata. Kao da je neko leg’o na zvono. Preneražena otvaram, a ispred – Magdalena. Komšinica sa sprata ispod sa kojom redovno posle kupatila, doručka i leka pijem jutarnju kafu. „Pa gde si bre ti, zvonim ovde ko luda, dolazila sam već tri puta?!”, razrogačenih očiju upita me Magdalena. „Znaš da danas kupujem lek“, mlako sam joj odgovorila. „Ooo da, izvini, zaboravila sam da je to danas. Što si tako smušena?“, odmah je primetila komšinica. Tu joj potanko prepričam svoje putešestvije u četiri apoteke i okrenem joj monitor da i ona sazna za fenomen „zimske depresije“. Uznemirenost je polako jenjavala dok sam objašnjavala jer, lakše je čoveku kad ima kome da se izjada.

Saslušala me je valjano, a zatim rekla da ide do stana i da je sačekam tu. Vratila se za par minuta sa tablom seroksata u rukama. „Evo ti, znam da nije neka količina, al’ dobro će ti doći za prvu ruku, dok se ne snađeš“, likovala je komšinica kao da spašava davljenika. Umesto očekivane zahvalnosti zauzvrat je dobila moje izbezumljeno pitanje: „Magdalena, pa otkud tebi sad seroksat, nisam znala da ga uzimaš?!“. „Ha, zaboravila sam da ti pomenem, pijem ga već dva meseca, prepisao mi je lekar zbog hroničnog sindroma umora. Znaš ono kad sam uzela bolovanje zbog onih suludih rokova na poslu?“, hitro mi je pojasnila Magdalena. Konverzacija je potom zamrla, jer bi u suprotnosti ishod bio mnogo gori. Ispile smo ostatke kafe. U tišini. Moja senka i ja ispratile smo je do vrata, pozdravile se i zaključale za personom čiji su se koraci spuštali sprat niže.

Ima ih još. Nisu samo ovi „zimski“ pacijenti izvršili invaziju. Popih i bromazepam da mi lakne i strovalih se na kauč. „Pa zar i ti sine Brute?! Kakva izdaja!“, pomislila sam dok mi se volja ponovo iskradala iz tela.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Depresija Pripovetke

Tags: , , , , , , , ,

Depresija: neprijatelj ili saveznik?

Konzervativna struja u psihijatriji, koja pretenduje da se ustoliči kao jedina legitimna, nalaže da se depresija shvati kao mentalni poremećaj. Tako, depresija već dugo vremena ostaje svrstana u okvire poremećaja raspoloženja, koji su odraz narušene hemijske ravnoteže u mozgu. Ovakva medicinska, tačnije biohemijska tumačenja depresije ističu da je njen ključni uzrok otežana i izmenjena komunikacija između nervnih stanica, u čemu važnu ulogu igra genetska predispozicija. Kada govore o depresiji, ovi biološki orijentisani psihijatri zapravo misle na poremećaje funkcija različitih neurotransmiterskih sistema. Među njima, najveću pažnju obraćaju na serotonin, neurotransmiter koji se popularno naziva i „molekulom sreće“. Serotonin učestvuje u kontroli raspoloženja, učenja, spavanja, temperature, bioritma, socijalne dominacije, impulsivnog ponašanja, seksualnih funkcija, doživljaja bola, regulaciji srčanog ritma, disanja itd. Na temeljima ovakvih shvatanja nastaje i stav da je jedino adekvatno sredstvo za tretman depresije, nalaženje delotvornih lekova (antidepresiva) koji će uspostaviti prethodno poljuljani balans u neuronskim vezama.

Ako pobliže razmotrimo kako se postavlja dijagnoza depresije uz pomoć aktuelnih psihijatrijskih priručnika, zatičemo istu situaciju – i ovde je depresija prezentovana kao disfunkcija u telu, greška koju treba popraviti, i nema veze sa aktivnošću individue, njenom slobodnom voljom, niti spoljašnjim zbivanjima. Simptomi depresije, radi praktične ilustracije ovakvog psihijatrijskog pristupa, mogu se svesti na sledeće:

1. Depresivno raspoloženje prisutno je veći deo dana, gotovo svaki dan, u trajanju od najmanje dve nedelje, i bez većeg je uticaja životnih okolnosti kao uzroka;
2. Gubitak interesa i užitka u uobičajenim aktivnostima koje pružaju zadovoljstvo;
3. Smanjenje energije ili povišena zamorljivost;
4. Gubitak samopouzdanja i samopoštovanja;
5. Bezrazložan osećaj samoprekora ili intenzivne i neprimerene krivice;
6. Ponavljajuće misli o smrti ili samoubistvu ili bilo koje suicidalno ponašanje;
7. Otežano mišljenje i koncentracija (kao što su neodlučnost ili kolebljivost);
8. Promena u psihomotornoj aktivnosti u vidu agitacija ili retardacije;
9. Poremećaj spavanja (nesanica, ili stalna pospanost);
10. Poremećaj apetita (smanjen ili pojačan) povezan s promenom telesne težine.

Opisane simptome koristi takozvana MKB-10 klasifikacija bolesti, koja predstavlja službenu klasifikaciju u našoj zemlji. Razlikujemo simptome skupine A (redni brojevi 1-3) i skupine B (redni brojevi 4-10). Dijagnoza depresivnog poremećaja postavlja se na temelju prisustva najmanje dva simptoma iz skupine A i dva simptoma iz skupine B (tada se govori o blagoj depresivnoj epizodi). Razlikujemo još i srednje tešku i tešku depresivnu epizodu, zavisno od broja izraženih simptoma.

Opšti zaključak je da psihijatri vide depresiju kao problem, i to problem neurološke prirode, a rešenje problema traže u fabrikovanju novih lekova koji će ga otkloniti. Psihijatrijski napori za razumevanjem fenomena depresije završavaju se tako na podrobnom opisu i prepoznavanju ovakvog stanja, a njihovi napori za tretiranjem istog ne idu dalje od površnog, i neretko privremenog, otklanjanja simptoma. Ipak, treba imati u vidu i to da brojni psihijatrijski praktičari iz “svežijih” i savremenijih redova, uočavaju slabosti isključivog medikamentoznog pristupa, štaviše – takvi veoma predano promovišu i naglašavaju značaj i benefite dijaloga sa klijentom spram procedure prepisivanja “pilula za sreću”.

Još dalekosežnije uticaje ima alternativni pravac za razmatranje ovog fenomena, a koji počiva na stavu da je mudrost, a ne tablete, lek za depresiju. Ovakvoj ideji naklonjene su sve psihoterapijske škole, čiji je zajednički imenitelj to da je “terapija rečima” dublja i efikasnija metoda za prevazilaženje depresije od farmakoloških sredstava. Lekovi mogu otkloniti simptome, ali nam ne pružaju uvid u uzrok depresivnog stanja. Reči su te koje mogu da dosegnu do pitanja uzročnosti, i to je veliki napredak koji je sa sobom donela psihoterapijska praksa. Ipak, ni psihoterapeuti, kao ni prethodnici – biološki orijentisani psihijatri, nisu imuni na konstataciju da depresiju treba posmatrati isključivo kao problem, kao neprijatelja koga treba ukloniti. Poznavanje uzroka dodatno im pomaže u borbi protiv problema. Međutim, možda je sve ovo pogrešna direkcija. Možda se veća korist može dobiti postavljanjem pitanja: šta je svrha depresije, a ne šta je uzrok! Tom linijom razmišljanja krenula je konstruktivistička orijentacija u psihoterapiji.

Sve veći broj autora približava se ovoj struji koja zagovara ideju da depresija nije bolest, niti mentalni poremećaj. Ma koliko to bilo protivno logici zdravog razuma, jedno tako teško stanje ne razmatra se više kao problem, već kao odbrana, vid zaštitne strategije kojom se čovek brani od neprijatnih i ugrožavajućih iskustava koja „vrebaju“ u spoljašnjem svetu. A upravo ono što je za osobu ugrožavajuće i bolno jeste otkriće da nam život nije onakav kakav bismo želeli da bude.

Tradicionalni psihijatri veruju da depresija nema nikakvu svrhu. Oni sprovode razne kampanje “Borimo se protiv depresije” i “Pobedimo depresiju”, kao da je reč o neprijatelju koga treba iskoreniti. Naprotiv, čak i najteži oblici depresije imaju nekakav smisao, i mogu se razumeti u kontekstu života koji je osoba proživela i iskusila. Zato depresija nije psihijatrijska bolest; ona je “mehanizam koji nam omogućava da se uhvatimo u koštac sa životom, način povlačenja u sebe u trenutku kada je otvaranje prema drugim ljudima postalo previše bolno i riskantno” (Lynch, 2002). Depresija jeste nesretno stanje, ali za osobu koja pati od depresije, ona je manje od dva zla. Ona nam se ne dešava mimo naše volje, i upravo tu je razlika između nesretne i depresivne osobe. Nesretna je ona osoba koju je zadesila jedna ili pak serija nesretnih okolnosti na koje ona nije mogla da utiče. Sa druge strane, depresija upravo implicira mogućnost izbora! Međutim, definisanje depresije kao akt slobodne volje ne podrazumeva naravno da osoba bira depresivno stanje kao poželjnu i ugodnu poziciju. Takođe, iako se mogućnost izbora razmatra kao proishod lične odgovornosti, ovim se ne želi reći da osoba treba da se oseća odgovornom što je krenula stazom depresije, već se odgovornost odnosi na njenu slobodu u interpretaciji događaja i osmišljavanju vanjskog sveta. Iako je na prvi pogled paradoksalno, ali upravo ova veza depresije i odgovornosti unosi značajnu notu optimizma u radu na iskorenjivanju depresivnih konstrukcija. Ukoliko je osoba ta koja je odgovorna u procesu kreiranja sopstvenog viđenja sveta onda ona istovremeno ima i moć da ovo viđenje rekonstruiše na njoj prihvatljiviji način.

Dakle, osoba je istovremeno i kreator i akter sopstvenog depresivnog scenarija. Nisu spoljašnje okolnosti te koje su dovele do depresivnog stanja, već naše razumevanje tih okolnosti. Tako, da bismo razumeli zašto neki, a ne svi ljudi postanu depresivni, moramo shvatiti da pojedinci stresne i tegobne situacije tumače na različit način. Ipak, iako smo svi poprilično svesni toga da svaka individua tumači jedan te isti događaj na drugačiji način, često imamo običaj da verujemo da je svet upravo onakav kakvim ga mi vidimo. Razmišljajući na takav način ljudi počinju da veruju da njihova mišljenja predstavljaju stvarnu, apsolutnu i jedinu istinu o svetu, i da se ta istina ne može promeniti. U kontekstu toga i sama depresija se može posmatrati kao neželjena posledica načina na koji posmatramo sebe i svet. Razumevajući način na koji smo tumačili događaje u svom životu, možemo odabrati da promenimo svoja tumačenja i time stvorimo sretniji i ispunjeniji život.

Na ovom mestu važno je shvatiti zašto je osoba uopšte inicijalno odabrala “put kojim se ređe ide” umesto vedrijih mogućnosti konstruisanja. Stvar je u tome da depresivna osoba ima izbor, ali je taj izbor prilično sužen i ograničen njenom perspektivom. Naime, osoba uspeva da vidi samo dve alternative putem kojih može osmisliti sopstveno bivstvovanje. Tako, depresivna osoba, iako nesvesnim mehanizmima, odabira da se oseća depresivno ne bi li time izbegla neku potencijalno opasniju alternativu (npr. saznanje da je u spoljnom svetu niko ne voli). Sledi da je fundamentalni zadatak psihoterapijske prakse to da omogući osobi da propozicionalnije konstruiše, tj. da bude kadra da izađe iz okvira isključivo dve alternative koje joj se čine kao jedini izbor, i da stvori uslove u kojima će osobi postati vidljive i druge opcije. Upravo širenjem horizonata potencijalnih alternativa osoba će moći, da umesto depresije ili nečeg goreg, izabere nešto treće (što joj do tad nije bilo vidljivo).

Ako se slepo držimo pravila da je depresija neprijatelj i da je moramo ukloniti, propuštamo da uočimo važne poruke koje nam ona šalje. Ostajemo rudari koji u nečijoj prošlosti pokušavaju da iskopaju uzrok. Umesto toga, pametnije je istražiti njenu svrhu, ući u razmatranje zašto neko bira da sebe i događaje u svetu konstruiše na tako “mračan” način. Tek kada depresiju prihvatimo kao konstrukciju individue, i to konstrukciju koja je podložna promeni, shvatamo da nam je depresija saveznik u procesu izlečenja. Ona nam daje putokaze, pokazuje da je takav način života nepodnošljiv, da nije za tu osobu; polagano podučava osobu kakav bi joj način života daleko bolje odgovarao. Takođe, ukoliko osoba na nju ne obrati pažnju, vratiće se i sledeći put će je napasti još jače, sve dok ne shvati poruku.

Pred depresivnom osobom je uvek izbor – ili će joj depresija postati dugogodišnji zatvor iz koga nema izlaza, ili će joj biti teška škola, ali škola u kojoj će zadobiti mudrost. Osoba ne treba biti rob vlastitih konstrukcija, posebno ako joj one donose više patnje, nego zadovoljstva. Zato i depresiju treba shvatiti kao nešto što stvaramo sami, i upravo kao što smo je stvorili, možemo je i ukloniti. Mudrost se zapravo sastoji iz procesa rekonstrukcije sopstvenog viđenja sveta. Budući da su konstrukcije, kao i rekonstrukcije individualna tvorevina, konstruktivistički autori nisu skloni pravljenju univerzalne liste depresivnih simptoma (kao psihijatri), niti pretenduju na to da otkriju najadekvatniji vid tretmana. Za njih su simptomi, kao i tretmani depresije, uvek strogo individualizovani, jer i jesu plod individualnih strategija konstruisanja. Ipak, radi lakšeg prepoznavanja depresivnih osoba, konstruktivisti su na temeljima višedecenijskog iskustva načinili listu najčešćih tipova konstrukcija (skupova ideja, mišljenja i uverenja o nekoj osobi ili pojavi) kojih se ovakve osobe čvrsto drže i koje ne dovode u pitanje:

  • Bez obzira na to što mogu izgledati kao dobar i prihvatljiv čovek, zapravo sam jako loš, zao, bezvredan, neprihvatljiv i sebi i drugima.
  • Drugi su ljudi takvi da ih se moram plašiti, mrzeti ih i zavideti im.
  • Život je užasan, a smrt još užasnija.
  • Dosad su mi se događale samo loše stvari, a tako će biti i u budućnosti.
  • Pogrešno je razbesneti se.
  • Nikada nikome ne smem oprostiti, a najmanje samome sebi.

Rekonstrukcija ovakvih pesimističnih životnih narativa i formulisanje vedrijih staza egzistencije jeste cilj kome psihoterapija treba da teži u svom nastojanju da olakša nečije patnje.

Categories: Antipsihijatrija Depresija Konstruktivistička psihoterapija Nauka

Tags: , , , , , , , , , ,