Category: Deca i mladi

Muke sa ispitima

Kako se zimski semester privodi kraju, vreme je za razmišljanje o predstojećem ispitnom roku. Apsolventi, zadovoljni što su pred krajem studiranja, već uveliko biraju diplomske teme i pripremaju završne ispite. Međutim, često se dešava da i odlični studenti “posustanu” pred poslednjim ispitom. Odugovlače, preskaču ispitne rokove, kao da uvek imaju nekog važnijeg posla. Neki se žele da su izgubili motivaciju, da prosto ne mogu da se skoncentrišu, što nekada potraje i godinu i više dana, na užas njihovoh roditelja. Roditelji počinju sa pritiscima, nabeđivanjima, neki podmićuju, dok drugi direktno iskazuju svoje razočaranje, čime dovode do toga da se mlada osoba oseti krivom ili besnom i povuče iz dalje komunikacije, nastavljajući sa prokrastinacijom.

Šta se dešava kada roditelji imaju prevelika očekivanja od svog deteta? Kada žele da ono bude uvek najbolje i da stremi ka ciljevima prema njihovom unapred zacrtanom planu i programu?

Očekivanja su ideje o tome kako stvari treba da funkcionišu, kako u našim, tako i u tuđim životima. Tako da će previše kritički roditelji konstantno savetovati dete, usmeravati i iskazivati zahteve koje žele da njihovo dete bespogovorno usvoji i ispuni. Ukoliko dete ne ispunjava očekivanja da uvek sve savršeno radi i ne prati striktni raspored (tačno vreme za hranjenje, spavanje, igru, itd.), roditelji će biti nezadovoljni i kaznjavaće dete za svaku neposlušnost. Ukoliko su zahtevi previsoki i izvan onoga što dete realno može da savlada, mlada osoba može razviti sledeće uverenje: ”Želim uspeh, ali ne mogu da podnesem toliki diskomfor, frustraciju konstantnog truda.”

Kod deteta se može javiti osećaj neadekvatnosti i krivice u kasnijem životu. Retko kada takav roditeljski plan uspeva. Jedna varijanta je da dete, kako ne bi razljutilo svoje roditelje i izgubilo njihovu ljubav, iz straha postane vrlo poslušno i na svaki način se trudi da ispunjava sve zadatke koje mu roditelji nametnu. Onda govorimo o hiperadaptiranom detetu, koji zarad roditeljskog prihvatanja, koči sopstvenu ličnost i kao mašina izvršava zacrtane zadatke. Pored straha i osećanja krivice, kod ove dece se javlja i veliki osećaj praznine i neispunjenosti. U njihovoj mašti preovladavaće fantazija “jednog dana”, a to je neodređeni trenutak u budućnosti kada će ispuniti sve zadatke i biti oslobođeni. To će biti dan kada će u životu postojati potpuno odsustvo bola i patnje. Nažalost, ova fantazija se nikada neće ispuniti.

Druga opcija je da usled stalnih kritika dete izgubi osećaj sigurnosti, a samim tim i samopouzdanje, usled čega će sebe percipirati kao neuspešnog, neadekvatnog i manje vrednog. Roditelj koji stalno kritikuje nikada nije zadovoljan onim što dete uradi, a kada je i zadovoljan on to detetu neće pokazivati da ga ne bi ”razmazio”. Važna je disciplina, nema opuštanja. Ovakav roditelj je sklon konstantnim kritikama, opomenama i upoređivanjima sa drugom decom koja su “pametnija, uspješnija, bolja”. Ismevanje deteta je kod kritikujućih roditelja, takođe često na repertoaru verbalnih poruka. Takvo dete će kada postane student imati ogroman pritisak da položi ispit i moguća je pojava anksioznog ili depresivnog stanja, gubitka motivacije, razvlačenja pri učenju i odlaganja samih izlazaka na ispite. Dete može razviti sledeće uverenje:         “Nisam dovoljno dobar, koliko god se trudio, neću postići željene rezultate”.

Ima studenata, koji konstantno imaju problem sa polaganjem ispita, i onih kod kojih se problem jave tek sa poslednjim ispitima.

Za spremanje bilo kog ispita, važno je i kakve smo radne navike stekli tokom srednje škole, da li učimo redovno ili smo tzv. ”kampanjci” i sve odrađujemo u poslednji čas, da li smo u dovoljnoj meri uspeli da razvijemo samomotivaciju ili smo motivisani samo kada postoji vidljiva nagrada?

Ovde je zanimljiva stvar, to što se kod studenta pored straha od neuspeha, može javiti i strah od uspeha, a nekada i kombinacija oba.

U našoj zemlji “uspeh se ne prašta”. Sistemi vrednosti su se izvitoperili, pa umesto da negujemo talentovanu, vrednu i ambicioznu decu, mi veličamo nerad i kupujemo društvene pozicije. Osoba koja se ističe svojim trudom i radom, često biva kritikovana od strane svojih vršnjaka i izaziva zavist kod onih, koji smatraju da im pripadaju sve pohvale i nagrade. Iz tog razloga, mnoga nadarena deca se plaše uspeha, kako ne bi ostala neprihvaćena i usamljena. Međutim, strah od uspeha imamo i kod osoba koji se zapravo plaše odgovornosti i novih uloga koje će im taj uspeh doneti, pa stalno umanju svoja postignuća. Takođe, postoje osobe koji se jako plaše konkurencije. Oni ne žele da se ističu, niti da se upoređuju, je ih to izrazito frustrira. Ovde govorimo o frustraciji rivaliteta, kada se osoba plaši da će se kroz upoređivanje uvideti njihova inferiornost, koju maskiraju različitim odbrambenim mehanizmima.

Perfekcionisti, kojima nikada ništa što urade nije dovoljno dobro, plaše se da pogreše. Iz silne želje za savršenstvom, koje je nemoguće postići, opsesivno se bave svakim detaljem, često odlažu stvari i odugovlače, jer im je lakše da se ne upuste u neki poduhvat, nego da pogreše. Oni mogu razmišljati na sledeći način: “Fantaziram grandiozan uspeh, pa se plašim da ću se razočarati u sebe”. Kod ovih osoba uglavnom postoji ambivalentan odnos prema zacrtanom cilju. Tačnije, nije razvijena sposobnost za toleranciju ambivalencijie.

Tolerancija na ambivalenciju je sposobnost da se tolerišu oprečna osećanja prema drugoj osobi, sebi, aktivnostima, uz predominaciju pozitivnih osećanja. Predstavlja našu sposobnost da se odlučimo, opredelimo da krenemo ka ili od nečega. Zato se još naziva i “usmerivačem” psihe. Nedovoljno razvijena sposobnost tolerancije dovodi do različitih manifestacija na emocionalnom, kognitivnom, bihevijoralnom planu.

Moguće su neka od sledećih ponašajnih obrazaca. Osoba se ili dvoumi ili radi tako da poništava efekte rada; prokrastrinira, razvlači se; jedan dan radi, drugi zabušava; rasplinjava se na više strana po principu ”od svega po malo, od ničega dovoljno”; obećava, pa ne ispunjava; pasivno agresivna je, nesposobna da kaže “Ne”, kao i da stvarno kaže “Da”, itd. Često želimo da postignemo uspeh, ali ne i da uložimo potreban trud koji je za to potreban, pa onda racionalizujemo na sledeći način: “Ne isplati mi se da toliko učim, veliki je to trud, a diploma često ne dovodi do posla”.

Različiti su psihološki mehanizmi koje koristimo kada nam ova kompetencija nije u dovoljnoj meri razvijena. Potiskivanjem jedne strane ambivalencije i reaktivnim pojačavanjem druge, perfekcionista pokušava toliko dobro da odradi postavljeni zadatak, da na kraju ne uspeva da zadovolji sopstvene standarde, jer su jako visoko postavljeni. Onda dolazi do toga da mu se od silne opterećenosti i zabrinutosti za posao, isti smuči, ili mu teško pada, pa odlaže započinjanje aktivnosti.

Dešava se i da pojedini studenti polusvesno sabotiraju sebe. Razvlače učenje ili uče samo najvažnije delove, kako bi uvek imali odstupnicu da bi bolje prošli da su samo više truda uložili. Na ovaj način, oni neće dovoditi u pitanje sopstvene sposobnosti, niti će ih kritički razmatrati. Podsvesno će razmišljati na sledeći način: “Ako budem stvarno učio, možda se pokaže da i nisam toliko pametan koliko zamišljam”.

Neki ljudi se koriste i tzv. mehanizmom „dva u jedan“. Posežemo za ovim mehanizmom, kada istovremeno prema određenoj aktivnosti gajimo oprečna osećanja, kojih nismo svesni, pa samim tim ne dolazi do konflikta usled kontradiktornosti u emocijama, već radimo tako da u isto vreme i poništavamo ono što radimo.

Međutim, kada je u pitanju odlaganje poslednjeg ispita potrebno je i zapitati se da li smo upisali ono što zaista želimo ili smo podsvesno prihvatili ideje koje su nam nametnute od strane nama bitnih ljudi, na prvom mestu roditelja, pa sada osećamo nezadovoljstvo i nepovezanost sa budućom profesijom? Ne radujemo se budućem radu, jer on nikada i nije bio naš izbor, produkt naše autentične želje. Nedostaje nam unutrašnja stabilna povezanost sa ciljem tj.konstantnost objekta ili “stabilizator” psihe. Konstantnost objekta je naša sposobnost koja nam omogućava da imamo stabilne unutrašnje predstave sebe, drugih ljudi, stvarnosti. Sposobnost da nas previše ne remete spoljašni događaji, da ostajemo stabilni bez obzira da li se naše potrebe i želje zadovoljene ili nisu. Ova sposobnost je osnova naše psihičke i emotivne stabilnosti. Kada je naša povezanost sa ciljem stabilizovana i internalizovana, mi onda možemo da radimo kontinuirano i posvećeno i da uživamo u samom procesu rada ( u ovom slučaju učenja), a nagrada u vidu položenog ispita će biti samo dodatni bonus. Radimo to jer želimo, a ne zato što moramo ili zato što postoji spoljašnja nagrada. Onda nećemo podsvesno misliti: ”Ovo nije moj izbor, radim samo da bih ispunio očekianja roditelja”.

Kada roditelji svoje neostvarene želje i ambicije, mehanizmom projekcije prenesu na svoje dete, namećući mu izbor profesije, ono najverovatnije neće uspeti da razvije unutrašnju povezanost sa ciljem. Kako to nisu njegove autentične želje, koje je negirao ili otisnuo, budući student će svako učenje za ispit doživljavati kao prisilu, a svaki neuspeh tokom studiranja će ga lako destabilizovati i frustrirati.

Poslednji ispit je najčešće i simbol ulaska u zrelo doba, koji je pun nepoznanica. Pitanja vezana za nalaženje posla, preuzimanje veće odgovornosti, razmišljanja o bračnom životu, sve su to teme koje izazivaju strah kod mladih osoba, koja treba da zakorači u “svet odraslih”. Nisu spremne za “rastanak” sa studentskim životom, napuštanjem roditeljskog doma, preuzimanjem odgovornosti za svoj život. U našoj zemlji kulturološki, a i ekonomski faktori doprinose praksi da deca tokom studiranja, a nekada i duže ostaju u roditeljskom domu, što otežava proces separacije i individuacije, a samim tim i preuzimanje uloge odraslog člana zajednice.

Naravno, nekada je samo u pitanju prezasićenost ili fokusiranje pažnje na neki drugi segment života.

Frustracije su neminovne u svakoj razvojnoj fazi koju čovek prolazi. Optimalne frustracije su neophodne za rast i razvoj, one su okidač promene.

Da bi se suočili sa neuspehom, najvažnije je da ga prihvatimo kao sastavni deo iskustva. Učimo iz napravljenih grešaka i tako postajemo bolji. Takođe, važno je da sebi odajemo priznanje za uspehe koje smo postigli, da osetimo zadovoljstvo zbog postignutog i da se okružimo ljudima koji će to ceniti. Možemo se obratiti za pomoć stručnom licu, kako bismo brže i lakše osvestili svoja iracionalnih uverenja i otpore, kao i razloge za samoopstrukciju. Kroz zajednički rad sa psihološkim savetnikom ili psihoterapeutom, bićemo u mogućnosti da spoznamo svoje autentične želje i potrebe i da se posvetimo aktivnostima sa uživanjem i posvećenošću. Jedino ako smo iskreni prema sebi možemo izabrati prave studije za sebe, a onda će i uspeh biti zagarantovan.

Categories: Deca i mladi Nauka

Tags: , , , , , , , , , ,

Samopovređivanje: Kazna, zadovoljstvo ili olakšanje?

“V. je počela da dolazi kod mene tokom zime. Žalila se na bezvoljnost, zastoj na fakultetu, nedostatak motivacije i koncentracije. Kako su seanse odmicale osećala je više poverenja da otvori i dublje teme. Pokrenute su priče o nesigurnosti, o njenom doživljaju sveta kao paklenog mesta u kome niko nije dobar, a ona ponajmanje. Konačno, ispovedanje da čuje glasove u glavi, neprijatne, koji iz tame dozivaju njeno ime. Slutila sam na najgore. Meseci su odmicali, došlo je leto, a V. je i dalje bila potpuno obučena, do grla, dugih rukava i dugih nogavica. Napolju je trista stepeni, ona se znoji, ali nikako da se prešalta na laganiju garderobu. Isprva sam mislila da je to zato što je nezadovoljna svojom figurom, jer sam kroz razgovore saznala da je u više navrata imala anorektične, a povremeno i bulimične simptome u vidu prejedavanja i povraćanja. Bila je lepa i skladno građena. Ipak, sebi je bila najgora, spolja, a i iznutra. Ljudi nisu dobri, ali ni ona sama nije, pa ni ne zaslužuje ništa dobro, uveravala me je dosledno.

Jednoga dana rešila je da se poveri skroz. Ona je višegodišnja žrtva seksualnog zlostavljanja, koje je otpočelo tokom osnovne škole, a nastavilo se progresivno jer je bila zastrašena pretnjama da će joj ubiti roditelje ako im bilo šta kaže. Kasnije, kada je odrasla i kada je shvatila da su pretnje jalove, više od vlastitog stida nije mogla da se poveri. Tokom ovih traumatičnih godina usvojila je ritual seckanja žiletom, po rukama, butinama i stomaku. Celo telo bilo joj je izrezbareno, pa otud potreba da prikrije ovako unakažene delove tela tonom garderobe, čak i leti…”

Kada toliko dugo trpiš bol koji ti neko nanosi, jedini način da ga preživiš jeste da potpuno habituiraš, da ga odstraniš iz svesti kao strano tkivo, da postaneš paralisan za priliv novih bolnih senzacija. Međutim, postepeno postaješ neosetljiv za bilo šta, umrtvljen, anesteziran. Nesposoban da osetiš išta, pa i životnu radost. Način da sebi dokažeš da si ipak živ jeste da sebi nanosiš bol, jaku fizičku bol, koja donosi smiraj i olakšanje. Pošto je ona jedini dokaz da osećaš, i da si samim tim živ, ovaj obred samopovređivanja dobija karakter prisile i zavisnosti. Nikada dosta bola, nema pauze, potrebno ga je sve više, do tačke rizika.

“T. je došla kod mene i već na trećoj seansi obelodanila koliko je krvničkih batina dobijala od svoje majke, za kakve trivijalnosti, i koliko poniženja i omalovažavanja je trpela. Odrasla je uz samohranu majku i tri tetke, koje su nelečeni psihijatrijski bolesnici. Njihovo zlostavljanje, fizičko i psihološko, uz potpuno zanemarivanje detetove higijene, do te mere je bilo naglašeno, da je jednoga dana alternativa bila ubiti njih ili iseći sebe. Na toj seansi pokazala mi je ožiljak na ruci, 20 cm dug, stari ožiljak, ali koji se i danas čini dubokim. Preko njega gomila kopči. Ubod nožem bio je silovit. Nakon višečasovne hirurške intervencije ruka je jedva zadržala vitalne funkcije. Nije to bio samo izbor one ili ja, bio je to i čin samokažnjavanja, objašnjavala je. U trenucima dok je surovo batinaju osećala je da je neželjena, da je smetnja, da je kriva što je živa. Takvu, ništavnu, trebalo je kazniti. Bol strahovitog reza nije ni osetila, štaviše, osećala se ugodno i zadovoljno tokom i nakon izvršenog čina”.

Povređivanje sebe, namerno, pravljenjem ogrebotina ili posekotina na telu sa oštrim objektom, i to u meri da probije kožu i pokrene krvarenje, naziva se sečenje. Sečenje je po tipu samopovređujuće ponašanje, koje uglavnom počinje u adolescentnom dobu, a nekada se nastavlja i u odraslom dobu.

Sečenje može biti zastupljeno na bilo kom delu tela, a dodatni način da se osoba samopovredi je putem pečenja kože, odnosno stvaranjem ožiljaka od cigareta ili šibica. Osobe koje se samopovređuju najčešće dobro kriju svoje ozlede, jer osećaju veliku sramotu u vezi sa ovim činom, te se ovaj problem često veoma kasno otkrije.

Kako samopovređivanje počinje…

Većina ljudi koji se samopovređuju nemaju nameru da izvrše suicid. Štaviše, oni znaju kada da stanu. Sečenje je obično pokušaj osobe da se oseća bolje, a ne da završi sa svime. Međutim, iako sečenje donosi neko olakšanje, čak i ljudi koji se seku kažu kako je to olakšanje kratkotrajno. Postavlja se onda pitanje zašto to rade ako su efekti kratkotrajni, a rizici da ozbiljno ugroze život, i pored sve pažnje, veliki? Zašto se uporno koristi ista strategija koja ne donosi trajno olakšanje? Problemi koji su “otkočili” sečenje zapravo ostaju, samo su zamaskirani ovim činom.

Osobe koje imaju u iskustvu samopovređivanje kažu da je ono stvar impulsa, da o njemu nisu prethodno razmišljali kao opciji, niti je to stvar racionalne odluke. Ono započinje u trenutku kada ti se nešto veoma intenzivno desi, što ne možeš mentalno da obradiš, nisi u stanju da pričaš o tome i nemaš ideju šta sa tim da uradiš. Pre nego što si toga i svestan, ti se već sečeš. I, nekim čudom, odjednom si na drugom mestu, osećaš blago olakšanje. Ono je kao distraktor pažnje, čin koji te refokusira sa stvarnog problema. Već sledeći put kada se pojavi veoma neprijatna situacija, lako ćeš posegnuti za istom strategijom. Sada je početni impuls postao navika.

Zašto se ljudi samopovređuju?

Teško je razumeti zašto bi neko sebi želeo da nanese toliki bol. Međutim, ljudi se povređuju iz različitih razloga – nekima je to način da izađu na kraj sa jakim emotivnim bolom ili intenzivnim pritiskom, nekima je to čin kažnjavanja iz uverenja da su sami grešni, nekima je to dokaz da su živi, neki i zaborave prvobitan razlog ali uoporno ostaju u ovoj aktivnosti nalik adikciji, neki se ovim putem suočavaju sa velikim partnerskim problemima, a neki razrešavaju rane traumatske situacije. Sve u svemu, razlog nije jednoznačan.

Najčešće, mladi se povređuju jer očajnički žele da se oslobode loših osećanja. Moguće je da ne znaju bolji način da se suoče sa emocionalnim bolom ili pritiskom. Neretko se u njihovim opisima sreću ideje da se to čini kako bi se oslobodili neprijatnih osećanja kakva su bes, očaj, tuga, praznina, žudnja, odbijanje.

Kako suzbiti samopovređujuća ponašanja?

Izgleda kao da je u osnovi ovog fenomena nemogućnost da se iznađu alternativni putevi za suočavanje sa problemima; čini se kao da koping mehanizmi nisu dovoljno razvijeni. Zato je glavni zadatak praktičara u oblasti mentalnog zdravlja taj da pokušaju da ojačaju ove mehanizme i osobu opskrbe zdravijim veštinama za nošenje sa problemima.

Najvažniji korak u suzbijanju ovog preplavljivanja emocijama, jeste njihova pravovremena i adekvatna ekspresija. Međutim, kako osobama sklonim samopovređivanju upravo nedostaje ova sposobnost, važno je prazniti emocije bar verbalnim putem. Stoga je podrška porodice i prijatelja u ovom slučaju nezamenljiva. Akcenat bi trebalo da bude na otvorenoj razmeni o osećanjima, koju bi odrasli trebalo da podstaknu. Gušenje neprijatnih emocija i njihovo taloženje, glavni je protivnik u suzbijanju samopovređivanja.

Ne radi se samo o tome da osobe koje se samopovređuju imaju manjkave koping mehanizme. Moguće je da su oni dovoljno razvijeni, ali da je osoba suočena sa tako intenzivnom emocijom koja uspeva da preplavi i nadjača stečene veštine.

Treba imati na umu da su česta uverenja osoba koje se samopovređuju ta da ne osećaju da se negde uklapaju, kao i da ih niko ne razume. Na taj način sečenje postaje beg od osećaja praznine ili otuđenosti. Ono se vidi kao jedini način da se izađe na kraj sa ličnim bolom ili iskustvom odbijanja od strane drugih. Zato će odnos poverenja sa terapeutom, u kome je klijent maksimalno prihvaćen, biti dobra osnova za stvaranje osećanja pripadnosti. Pošto je ovaj odnos reprezent drugih socijalnih odnosa, ako mu se osoba prepusti i zadobije dugo traženo poverenje, možda će joj to olakšati put u kome će nastaviti i napolju da traga za optimalnim odnosima. Posebno je važno raditi na kreiranju bolje slike o sebi, imajući u vidu da se osobe koje se samopovređuju uglavnom osećaju ništavnim, lošim, zlim, krivim i grešnim.

Važno je obratiti pažnju i na to da je samopovređivanje retko izolovani simptom, a da su mu mnogo češće pridružene i druge smetnje koje dodatno stvaraju emocionalnu tenziju, kao što su depresija, bipolarni poremećaj, opsesivne misli, poremećaji ishrane, kompulzivno ponašanje, poremećaji zavisnosti i razne forme trauma.

Tretman će se razlikovati u zavisnosti od toga šta je svrha/smisao samopovređivanja. Samopovređivanje je nekada čin “buđenja” iz traumatizovane situacije, nekada čin oživljavanja bola kroz koji je osoba prošla (rekapitulacija traumatskog iskustva), nekada ekspresija ljutnje što osoba nije mogla/znala drugačije da odreaguje, a nekada pokušaj zadobijanja kontrole nad situacijom. Tek kada otkrijemo smisao ove radnje možemo otpočeti pravilnu intervenciju.

Ukoliko se neka osoba iz vašeg okruženja samopovređuje, važno je da znate da je ne možete naterati da to prestane da radi. Neće pomoći ako se naljutite na nju, ako odbijate da se sa njom družite, ako je ucenjujete, prisiljavate, držite joj pridike kako je to loše ili je molite da prestane. Umesto toga, dajte joj do znanja da vam je stalo do nje, da ona zaslužuje da bude zdrava i srećna i da niko ne mora da se suočava sa svojim problemima sam.

Categories: Deca i mladi Emocije Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , , , ,

Kako pobediti neodlučnost?

Sve češće se u svom psihoterapijskom radu susrećem sa problemom neodlučnosti kod svojih klijenata, koji iako na prvu loptu deluje beningno, može zapravo imati dalekosežne posledice po život jedinke, a najčešće ima i prilično duboke korene.

Ljudi su neodlučni po raznim pitanjima, mladi naročito, a pogotovo u današnje vreme gde je sveopšta situacija u zemlji sama po sebi nestabilna. Da li da odem iz zemlje ili ostanem ovde gde ne vidim da će u perspektivi biti bolje?; Da li da napustim loše plaćen posao ili da sedim i trpim jer nemam bolju alternativu?; Da li da raskinem vezu sa osobom, jer osećam da se ljubav odavno ugasila ili da budem zadovoljan/a činjenicom da nisam sam/a?; Da li da se odselim od roditelja i konačno osamostalim ili da čekam pogodniju i stabilniju priliku za ovakvu odluku?, samo su neka od gorućih pitanja koja ljude dugo drže u poziciji neodlučnosti.

Ako pobliže osmotrimo ova pitanja, vidimo da se ona zapravo svode na izbor između dva zla, te je razumljivo zašto ljudi ne mogu tako lako da preseku i donesu odluku. Izbor poželjne alternative i nije u ponudi, ili osoba iz nekog razloga nije u stanju da je vidi.

Samo po sebi, donošenje odluka je veoma kompleksan proces. Kada je osoba suočena sa donošenjem neke odluke, ovaj proces mora proći kroz tri sekvencijalne faze. U konstruktivističkoj psihoterapiji ovo se naziva Ciklus donošenja odluka ili PIN ciklus, gde P podrazumeva Pregledanje, I podrazumeva Isključenje, a N predstavlja simbol za Nadzor. U prvoj fazi, fazi pregledanja, osoba pregleda alternative koje su joj dostupne (recimo da je u pitanju izbor fakulteta gde osoba na početku izdvaja 5 fakulteta koji mogu doći u obzir i razmatra posledice svake od mogućih opcija). U sledećoj, fazi isključenja, koja liči na levak, osoba svodi svoj izbor na samo dve alternative, a ostale isključuje kao opcije (recimo da je ova osoba izbor suzila na političke nauke i pravni fakultet). U poslednjoj, fazi nadzora, osoba treba da donese konačnu odluku, da od dve preostale opcije odabere jednu i da nadzire rezultat svoje odluke (uzmimo da je odabrala pravni fakultet). Osoba sada živi svoju odluku i promatra da li je dobro izabrala, koliko joj taj fakultet leži, koliko joj je zanimljiv, da li će na kraju naći posao u toj struci, da li joj je taj fakultet lak ili suviše težak, itd. U slučaju da je zadovoljna sopstvenim izborom, proces donošenja odluke će se završiti. Međutim, u slučaju da se sve ispostavilo kao loš proračun, osoba se vraća na početak kruga, dakle ponovo na prvu fazu, gde počinje sa pregledom novih alternativa.

U ovom ciklusu donošenja odluka opažene su dve čuvene zamke koje se dešavanju u prvoj fazi:

1) osoba se može suviše kratko zadržati u fazi pregledanja, a ovo skraćenje rezultira impulsivnim donošenjem odluke (to su sve one situacije kada nam se čini da osoba nije posvetila dovoljno vremena razmatranju alternativa, da je odluku donela nesmotreno i iz nebuha);

2) osoba se može toliko dugo zadržati u fazi pregledanja, besomučno ispitujući alternative, što joj ne dopušta da izbor svede na razumnu meru i udaljava je od konačnog donošenja odluke (ovo su sve one situacije u kojima nam se čini da je osoba neodlučna, da odlaže proces donošenja odluke, i sve ono što se u literaturi naziva prokrastinacijom).

Pošto je tema ovog teksta neodlučnost, više ću se zadržati na razmatranju druge zamke.

Kako se zapravo ponašaju neodlučne osobe?

One su ili uronjene u odlaganje, pa se pre bave bilo kojom drugom aktivnošću kako ne bi mislile na odluku koja ih čeka, i samim tim imaju hiljadu izgovora kako ne stižu time da se pozabave, ili do krajnjih granica šire opcije, te deluje da se silno bave donošenjem odluke, a zapravo su sve dalje od rešenja. Ovo prvo bilo bi tipičan primer prokrastinacije, gde je nužno osobi vratiti fokus na rešenje koje čeka i zatvoriti sve druge kanale akcije koje joj u tome otpomažu. Drugo bi se moglo opisati konstruktivističkim terminom propozicionalnog konstruisanja, koga karakteriše otvorenost prema alternativama u konstruisanju nekog elementa. U našem primeru sa izborom fakulteta, osoba je toliko otvorena za konstruisanje izbora fakulteta, da u krajnjoj instanci može završiti bilo koji fakultet. Da bi donela odluku i izabrala jedan fakultet, neopodno je raditi u smeru preempcije, odnosno zatvaranja prema pojedinim alternativama u konstruisanju. Dakle, osobu je nužno postepeno usmeriti ka tome da određene oblasti trajno zatvori kao loše alternative i svoj izbor svede na racionalnu meru.

Bez obzira koja forma neodlučnosti da je u pitanju – prokrastinacija (bavljenje drugim stvarima) ili suviše propozicionalno konstruisanje (širenje alternativa), nameće se pitanje šta osoba pokušava da izbegne time što odlaže donošenje odluke? Uglavnom je to suočavanje sa i stavljanje na test nekih sržnih uverenja, tipa „Da li sam dovoljno sposoban/a, istrajan/a, pametan/a, dobar/a?“. Istraživanjem upravo ovih sržnih konstrukcija osobe kroz razne psihoterapijske tehnike (npr. Ja usred drugih), dolazimo do ključnih razloga za otpor u donošenju odluka. Ako sledimo princip da osoba uvek bira za sebe onu alternativu koja joj se čini poželjnijom od dve ponuđene, postaje nam jasno zašto osoba radije bira da ne dođe do cilja (tj. odlaže) nego da dovede u pitanje svoje bazične hipoteze i sazna možda da u nečemu nije dovoljno dobra. Jasno je da su ova sržna uverenja direktno oslonjena na bazične tačke nesigurnosti, a koje su formirane mnogo ranije nego trenutačna odluka pred kojom osoba stoji. Zato je na početku teksta i napomenuto da neodlučnost može imati prilično duboke korene.

Upravo iz ovog razloga se odlaganje donošenja odluka čini čak korisnom, zaštitnom strategijom individue, pa je opšta preporuka ne gurati nasilno osobu u proces hitnog odlučivanja, dok ne saznaš šta je sve u riziku i šta sve može da se „sruši“ ako osoba krene da živi sa posledicama sopstvenog odlučivanja. Štaviše, za razliku od impulsivnosti kao modela donošenja odluka, a koja implicira nedostatak kontrole, kod neodlučnosti se javlja upravo suprotno – bilo putem prokrastinacije ili ekscesivne propozicionalnosti, osoba se zapravo grčevito trudi da drži stvari pod kontrolom. Iako tako možda ne izgleda, ovo je vid hiperkontrole i kao takav ne sme se neoprezno rušiti.

Do sada je neodlučnost razmotrena u okviru zamki koje se dešavaju u prvoj fazi ciklusa odlučivanja. Međutim, čak i kada je osoba kadra da dosegne do druge faze i uspe da suzi svoj izbor na samo dve alternative, novi izazovi se mogu javiti upravo u ovoj, drugoj fazi.

U fazi isključenja osoba stoji pred dve alternative i umesto da sada lakše odabere jednu, ona kreće u proces poznat kao labavljenje. Labavljenje karakteriše razvodnjen pristup bilo kojoj opciji; za osobu koja labavi, svaka od opcija je istovremeno i dovoljno dobra i dovoljno loša, te nijedna nije idealna. Kada bi postojala nedvosmisleno poželjna opcija, izbor bi bio lak. Ali, videli smo na početku teksta, to u praksi najčešće nije tako. Osoba se zato gubi u svojoj neodlučnosti, pokušavajući da nađe dovoljno dobre razloge za izbor jedne opcije, ali je pronalaženje isto tolikog broja loših razloga, konstantno drži u ovoj zaglavljenosti. Na ovom mestu korisno je zauzeti takav strateški pristup koji vodi stegnutijem konstruisanju. Za razliku od labavog, gde se osoba stalno premišlja po pitanju definisanja određenog izbora, kod stegnutog konstruisanja osoba je nagnana da precizno i postojano izvaga svoje opcije. Za ovo je posebno efikasna tehnika ABC, koja omogućava osobi da na veoma jasan i postupan način odmeri prednosti i nedostatke obe svoje opcije i donese odluku u pravcu manjeg rizika.

Categories: Deca i mladi Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , , , , , , , , , , , ,

Zašto moje dete opet mokri u krevet?

Mnoge mame postanu veoma uznemirene u trenucima kada shvate da njihovo dete, koje je odavno savladalo postupak mokrenja u nošu, odjednom počne ponovo da se umokrava. Svake noći, ritual se ponavlja. Postelja je mokra. Zabrinute mame počinju da ulaze u začarani krug samooptuživanja i preispitivanja gde su možda pogrešile. Da ne bi ostalo na tome, pročitajte tekst koji vam može dati korisne smernice za prevazilaženje ovog problema.

Osnovna obeležja noćnog mokrenja

Noćno mokrećenje ili enureza je ponavljano, nevoljno mokrenje tokom dana ili noći u krevet ili odeću na uzrastu nakon 4. ili 5. godine kad bi osoba već trebala da kontroliše mokrenje. Dijagnoza enureze se postavlja ako se nekontrolisano mokrenje pojavljuje redovno (barem dvaput nedeljno) tokom dužeg razdoblja (par meseci).

Enureza spada u poremećaje navika i kontrole impulsa. To su specifični poremećaji ponašanja koji se karakterišu ponavljanim postupcima koji nemaju jasnu racionalnu motivaciju (patološko ponašanje je povezano sa impulsima koje osoba ne može da kontroliše).

Enureza je fiziološka pojava kod dece do 3 godine; pojava enureze nakon uzrasta od 3 godine je patološka pojava (dete već do 15-og meseca života uspeva delimično da nadzire dnevno mokrenje, oko druge godine uspeva potpuno da nadzire dnevno mokrenje, a krajem treće ili četvrte godine i noću).

Enureza u kontekstu socijalne integracije

Akcenat se pomera sa razmatranja enureze kao patološke pojave (psihijatrijski pristup; medicinski model) na razmatranje enureze kao ponašanja koje vodi nemogućnosti ili lošijem socijalnom prilagođavanju osobe (pristup socijalne integracije; socijalni model). U središtu zanimanja nije poremećaj, već osoba i nivo njene integrisanosti u širu zajednicu. Stoga, interesovanje se preusmerava sa istraživanja dubine patologije na istraživanje posledica koje dato ponašanje (enureza) ima po osobu, u smislu smanjenog nivoa adaptacije na zahteve sredine (školske, porodične, socijalne/vršnjačke).

Učestalost

  • Nakon četvrte godine umokrava se čak 15% dece.Na uzrastu od 5 godina enureza se javlja kod 7% muške i 3% ženske dece.
  • Na uzrastu od 10 godina kod 3% muške i 2% ženske dece.
  • Na uzrastu od 18 godina učestalost je svega 1% populacije (oko 1% dečaka i 0.5% devojčica – Shaffer, 1977).
  • Učestalost je nešto veća kod dečaka nego kod devojčica (Kovačević, 1977).
  • Noćno umokravanje je dva puta češće od dnevnog, a tri puta od udruženog.

Podela

1) Enureza se deli na primarnu i sekundarnu

Primarna enureza je naziv za nekontrolisano mokrenje kod deteta koje nikad nije uspostavilo kontrolu mokrenja.
Sekundarna enureza još se naziva regresijska, a nastaje naknadno, nakon što je neko vreme postojala kontrola mokrenja. Najčešće se javlja na uzrastu od 5-8 godina.
Primarno mokrenje je češče od sekundarnog (80% prema 20% na uzorku enuretičara)

2) Podela prema ritmu umokravanja:

1 – svakodnevno
2 – retko
3 – nepravilno, vremenski neravnomerno raspoređeno (češće kod starije dece)
4 – isprekidano i neravnomerno (nailazi prolazno nakon dužih „suvih“ vremenskih razmaka)

Uzroci

Uzroci enureze mogu biti  biološki, emocionalni, socijalni i organski.

  • Biološki uzorci odnose se na porodičnu sklonost ka enurezi. Oko 75% dece sa enurezom ima rođaka u prvom kolenu koji ima ili je imao isti poremećaj.
  • Emocionalni uzroci su reakcije na neugodne događaje kao što su smrt u porodici, razvod braka roditelja, rođenje brata ili sestre, promena škole, boravak u bolnici itd. Kod ovih se događaja često javlja tzv. privremena regresija – dete se “vraća” u ranije razdoblje detinjstva.
  • Socijalni uzroci odnose se na proces sticanja navike kontrole mokrenja, odnosno na neprimerene postupke detetove okoline pri vežbanju kontrole nužde. Nasilni, prestrogi i netolerantni postupci poput “dresure” će kod neke dece izazvati podsvesni protest u obliku upornog noćnog mokrenja. Isto tako i zanemarivanje potreba deteta i nezanimanje za pokušaje uspostavljanja kontrole mokrenja može uzrokovati enurezu.
  • Organski uzroci podrazumevaju postojanje bolesti mokraćnog sistema. Organski je uzrok prisutan kod manje od 9% dece.

Kako rešiti problem noćnog mokrenja?

Roditelji bi trebalo da imaju u vidu da deca veoma retko ili skoro nikada ne piške noću u krevet namerno. Umesto da dete kritikuju, ili mu prete batinama, bolje je da ga ohrabre, pruže pozitivnu podršku i veru da će uskoro prestati to da radi. Neophodno je da se roditelji dece koja mokre pridržavaju nekih uputstava. Posebno trebaju obratiti pažnju na konzumiranje tečnosti pre spavanja, potrebno je ohrabriti dete da piški pre spavanja, pohvaliti dete kada se ujutru probudi suvo, izbegavati bilo kakvu vrstu kažnjavanja, buditi dete tokom noći da piški, konsultovati se sa lekarom i ukoliko ima potrebe, pružiti detetu adekvatnu terapiju.

Neka deca nisu dovoljno motivisana da se sama leče. Ona navode da im ne smeta što je postelja mokra. Da bi se motivisala na saradnju i samopomoć, roditeljima se savetuje da ih nateraju da svakog jutra sama promene svoju posteljinu. To nije kazna i ne treba je u vidu naredbe i prekora nametati detetu. Treba ga zamoliti da samo uradi ovaj posao, a kada mu to dosadi, može se desiti da nesvesno prestane, ili manje učestalo mokri u krevet. Oslobađanje od ovog zadatka deca doživljavaju kao nagradu koja povećava motivaciju za lečenje. Blagovremeno javljanje lekaru i psihologu može doprineti rešavanju ovog problema u velikom broju slučajeva.

Prognoza

Na dugi rok je prognoza enureze povoljna jer ona u velikoj većini slučajeva prestaje tokom odrastanja, odnosno, deca je prerastu. Potrebno je mnogo strpljenja s roditeljima koji su obično vrlo zabrinuti. Pravilnim roditeljskim obučavanjem enureza prestaje kod 10% dece, a kod 20% nastupa poboljšanje. Preostali se slučajevi tokom daljeg vremena spontano oporave.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , ,

Sve o anoreksiji na jednom mestu

Anorexia nervosa: Određenje

Reč „anoreksija“ je grčkog porekla, a odnosi se na nedostatak apetita, izbegavanje i osećanje gnušanja prema hrani (Pokrajac-Bulian, 2000).

Anoreksiju karakteriše namerni gubitak težine (to je glavni simptom, a ne gubitak apetita, pa se može smatrati da je sam naziv suštinski neprecizan). Osoba izaziva i održava smanjenu težinu. Poremećaj prati poseban psihološki mehanizam, pri kome perzistira strah od debljine i mlitavosti telesnih kontura kao nametnuta ideja kojom anorektične osobe primoravaju sebe na smanjenje težine. Dalji simptomi su: restriktivna dijeta, preterane vežbe, samoizazvana povraćanja, kao i dijareje zbog upotrebe laksativa. Strah od debljine je dominantna ideja, a ekstremna izmršavelost je u kontradikciji sa željom da se lepo izgleda – „distorzija bodi-imidža“.

Anoreksija kao poremećaj navika i kontrole impulsa

Anoreksija se svrstava u poremećaje navika i kontrole impulsa jer se problemi u ponašanju upravo manifestuju u sferi navika (tačnije navika u ishrani) dok je kontrola impulsa takva da se u literaturi naziva „superkontrola“; tj. za razliku od bulimičnih pojedinaca koji imaju slabu kontrolu impulsa, anorektični imaju preteranu kontrolu nad navikom hranjenja koja ponekad može dostići takve razmere da osoba gotovo ništa ne unosi u telo (saobrazno Blekburnovoj tipologiji bulimični bi se mogli svrstavi u podkontrolisane, a anorektični u prekontrolisane).

Kriterijumi za dijagostikovanje anoreksije po DSM -IV (1996):

  1. Intenzivan strah od debljine i dobijanja na težini, čak i u slučaju smanjene težine
  2. Odbijanje da se održi telesna težina na ili iznad minimalne težine za određen uzrast i visinu (gubitak na težini dovodi do održavanja telesne težine na nivou manjem od 85% od očekivane, ili smanjeno dobijanje na težini tokom rasta dovodi do telesne težine koja je manja od 85% od očekivane)
  3. Iskrivljena telesna slika, preterani uticaj oblika i težine tela na samoprocenjivanje, ili poricanje ozbiljnosti aktuelno niske telesne težine
  4. Amenoreja ili izostanak najmanje tri uzastopna menstrualna ciklusa.

Tipovi anoreksije

  1. Restriktivni tip: sprovodi se dijeta, tj. izgladnjivanje je praćeno često preteranom telesnom aktivnošću, i
  2. Prožderavajuće/purgativni tip: sprovodi se dijeta koju prati povremeno prejedanje i izbacivanje hrane iz tela laksativima, diureticima ili povraćanjem.

Početak anoreksije

Početak je najčešće postepen. Mladi počinju da probiraju ili smanjuju količinu hrane, žale se na probavne smetnje, nadimanje i bolove u trbuhu, i otežano kretanje zbog debljine. Izjavljuju da nemaju apetit, da nisu gladni, da im gladovanje ne smeta, da se osećaju dobro i često poriču odbijanje hrane. Neki od njih prikrivanju smetnje apetita, uzimaju redovno obroke pred roditeljima koji to obično uporno zahtevaju, da bi kasnije izazvali povraćanje ili hranu ispljuvavali i bacali kad roditelji to ne gledaju. Želja za hranom može postojati, ali omladinac je ipak ne uzima i postepeno apetit postaje sve manji i manji. U težim slučajevima kalorijska vrednost uzete hrane je veoma mala i roditelji se čude od čega dete živi. Uporedo sa sve manjim uzimanjem hrane javljaju se i upadljivije osećajne promene, kao što su ravnodušnost, depresivnost, povišena plačljivost.

Graham (1977) je opisao da je početak anoreksije često vezan za želju da se omršavi, pošto devojčice smatraju da su „debele“. Međutim, ima mnogo devojčica koje drže dijetu iz estetskih i samoljubivih pobuda, a da nisu anorektične. Osećajni potresi, povrede i psihički sukobi mogu je izazvati, ali su primećene i anoreksije bez vidljivog povoda.

U pitanju je skup simptoma među kojima dominira podmuklo, ali progredijentno mršavljenje, ponekad udruženo sa izrazitom anoreksijom. Amenoreja je rani simptom, a telesno propadanje progredira sve do ekstremne kaheksije. Glavni kriterijum za dijagnozu je smanjenje telesne težine za 15% ispod očekivane telesne težine za taj uzrast, pol i visinu (Marić, 2005). Najčešće se javlja kod emocionalno labilnh devojaka, ali je zapažena i kod muškaraca. Može se javiti i održavati u svim uzrastima, ali je tipično da se javlja u pubertetu i adolescenciji – 80% svih slučajeva oboli na uzrastu od 13-20 godina.

Socijalni kontekst u kome anoreksija nastaje

Dublja istraživanja otkrivaju neprijateljstvo ovakvih osoba prema roditeljima, naročito prema majci, ili rivalstvo sa braćom ili sestrama, osećanje krivice zbog agresivnosti u seksualnim željama i odbijanje seksualne uloge. Anorektična osoba često svoju majku doživljava kao ličnost koja vrši stalnu superkontrolu, oseća kao da gubi svoj lični identitet, te želi da po svaku cenu izbegne da poraste u odraslu osobu sličnu roditeljima, prema kojima je neprijateljski raspoložena.

Sa druge strane, postoji simbolična identifikacija: hrana – to su roditelji, pa se odbacujući hranu, u stvari odbacuju roditelji, majka pretežno. Često se u anamnezi nailazi na anoreksične i druge smetnje u ranom detinjstvu, kao što su: odbacivanje, odvajanje, smrt u porodici, itd. (Rutter, Hersov, 1977). Uočena je i disfunkcionalna porodica kao celina – očevi su često opsesivno-kompulzivni, a majka isuviše kontroliše ponašanje deteta (Marić, 2005).

Psihološki faktori rizika za nastanak anoreksije:

1) Samopoštovanje

Dacey i Kenny (1994) navode da adolescenti sa visokim samopoštovanjem koriste pozitivne načine rešavanja životnih problema. Međutim, porast životnih stresova može rezultirati gubljenjem samopoštovanja. Postoji veća verovatnoća da će mladi niskog samopoštovanja razviti poremećaje kao što su anksioznost, depresija, delinkvencija, poremećaji hranjenja, od mladih sa visokim samopoštovanjem.

Nalaz Tschirharta i Donovana (1994), po kome žene imaju više problema u području samopoštovanja, zato što njihovo samopoštovanje nije internalizovano, već vezano za spoljašnje faktore (kao što je npr. telesni izgled), može poslužiti kao objašnjenje za veću frekventnost poremećaja ishrane kod ženske populacije.

Istraživanja pokazuju da je nisko samopoštovanje povezano sa anoreksičnim ponašanjem (Grant i Fedor, 1986), pokušajima da se poveća ili smanji težina (Rosen, Gross i Vara, 1987), i sa poremećenim navikama hranjenja (Fisher, Schneider, Pegler i Napolitano, 1991). Pokrajac-Bulian (2000) iznosi da će verovatnije osobe negativnijeg samopoštovanja lošije procenjivati svoje telo, obezvređujući ga kao što to čine za svoje sposobnosti i preostale aspekte slike o sebi.

2) Slika o vlastitom telu (telesno samopoimanje)

Telesno samopoimanje determinisano je subjektivnom percepcijom svoga tela (njegovog izgleda i funkcija), internalizovanim emocionalnim iskustvom o telu, internalizacijom reagovanja okoline na telo subjekta, te time kakve je standarde i očekivanja o svome telu osoba izgradila, odnosno kakva je za nju idealna slika tela (Lacković-Grgin, 1994). Istraživanja pokazuju da je nezadovoljstvo vezano za težinu pojedinih delova tela prisutno kod oba pola i da je veliki broj ispitanika nesretan barem zbog jednog aspekta svog izgleda.

Ovo je posebno uočljivo u periodu puberteta, periodu u kome su telesne promene kao posledica razvoja najupadljivije, te je i razumljivo što najveći broj poremećaja ishrane upravo i nastaje u ovom razdoblju.

Osobe sa poremećajima hranjenja pokazuju znake poremećenosti slike o sopstvenom telu kroz sledeća područja: smetnje u percepciji vlastitog tela (imaju nerealnu percepciju vlastitog tela, smatrajući ga preterano krupnim i zaokruženim, debelim ili neproporcionalnih dimenzija), distorzije u stavovoma o vlastitom telu (nezadovoljstvo vlastitim telom odnosi se na obezvređivanje vlastitog izgleda koji se upoređuje sa nekim idealom), odstupanja u ponašanju (izbegavanje situacija u kojima se mora pokazivati vlastito telo – kupališta, restorana, izlazaka, čak intimnih odnosa). Takođe, treba napomenuti da je uticaj mode i standarda lepote ključni faktor za navedena odstupanja u ponašanju, i pre utiče na ponašanje osobe nego na njen izgled.

3) Perfekcionizam

Perfekcionizam se definiše kao tendencija za postizanjem nerealistično visokih ciljeva, praćenih preterano kritičkim samoevaluacijama i strahom od neuspeha. Za kontekst poremećaja i problema u ishrani najznačajniji je način na koji perfekcionisti misle, a to je način u kategorijama „sve ili ništa“ koji ih ograničava da prihvate prosečnost i nesavršenost u poimanju svog fizičkog izgleda (Ashby & Kottman, 1998).

Uzroci i tumačenja

Uzroci anoreksije traže se u:

  1. organskim,
  2. psihičkim,
  3. psihosomatskim i
  4. kulturnim činiocima.

Prva tumačenja bila su organicistička, i anoreksija je dovođena u vezu sa kortiko-talamo-hipofizarnim-neurobiološkim ustrojstvom, odnosno sa neurobiološkim promenama u pubertetu, iako veza između anoreksije i puberteta nije uvek dosledna jer se, kako je pomenuto, ovakve smetnje hranjenja javljaju i u mlađem uzrastu (Tadić, 2004). Organicistički usmereni istraživači, zainteresovani isključivo za gubitak telesne težine kao telesni simptom, zanemaruju promene u sklopovima i funkcijama ličnosti i ranim i kasnijim odnosima.

Psihodinamski i psihoanalitički usmereni istraživači kao jedan od ključnih uzroka anoreksije navode izmenjene odnose prema sopstvenom telu. Telo ili njegovi delovi doživljavaju se kao veliki, teški, zakočeni, naduveni, a telesne draži kao neprijatne i uznemiravajuće. U tom slučaju telo je neprihvatljivo, dok je mršavo i lako telo dokaz lepote, moralnosti, pameti, svemoći i hrabrosti. Ovo je povod želje da se telo isprazni od loših ugrožavajućih unutrašnjih sadržaja, i posticaj za uzimanje sredstava za čišćenje, povraćanje i odbijanje hrane i pored želje za njom.

Pored toga, postoji poremećaj draži koje dolaze iz tela. Dokaz za ovo su i nedovoljno opažanje i poricanje zamora i gladi. Odnos prema telu i unošenju hrane je dvojan, što je očigledno iz smenjivanja anoreksije sa preteranim jedenjem i proždrljivošću. Dokaz dvojnosti prema telu ispoljava se i na višoj, simboličkoj ravni kroz dvojne odnose sa objektima – protivrečne misli i osećanja. Razmišljanja se vrte oko telesne težine, izgleda, pravila ishrane, povraćanja, kuvanja i oslobođena su od drugih sadržaja. Ostale predstave i sadržaji su prazni, skučeni, izbrisani, i ova mentalna praznina posledica je mehanizama izbacivanja objekata.

Povišene težnje ka samoljubivosti, samodovoljnosti i samodopadljivosti, kao i iskrivljena shatanja o sebi, podstiču neprekidnu potrebu za proveravanjem sebe i od strane drugih, i postaju izvor neprekidnih osujećivanja, sukoba i kidanja odnosa sa drugima. Težnja za uspostavljanjem stapajućih i nerazdvojnih veza sa majkom je naglašena, zavisnost povišena, a snažna osujećenja koja iz toga proizilaze izvor su agresije, ispoljene kroz pokret i govor, i trajnih sukoba.

Kulturološka tumačenja ističu da je učestalost anoreksije manja među crnačkim stanovništvom Afrike nego među belcima (Tadić, 2000). Verovatno da obeležje i vrsta ranih odnosa između deteta i majke, te način hranjenja crne dece deluju zaštitnički protiv smetnji hranjenja. Primećena je i veća učestalost anoreksije u porodicama višeg ekonomskog i društvenog statusa.

Anoreksija u kontekstu socijalne integracije

Društveni odnosi i zanimanja se obično smanjuju, ili mogu ostati nepromenjeni i dobijati posebna i neobična obeležja. Odnosi sa roditeljima (najčešće majkom) ispunjeni su agesivnošću i neprijateljstvom, iako anorektični dečaci ostaju duže vezani za majku. Neki mladi ostaju dugo delatni, pa sprovode i posebne fizičke vežbe kako bi utrošili suvišnu energiju i kalorije, i na taj način doprineli gubitku težine. Intelektualna uspešnost može biti dobra iako često služi saobražavanju sa zahtevima roditelja ili škole, da zadovolji samoljubivost devojke ili mladića (Tadić, 2000).

Obično, anorektična osoba se razvija u pravcu jednog od 3 stila personalnih karakteristika:

  • opesivno-kompulsivni (perfekcionistički),
  • histrionički (seksualni konflikti) i
  • shizoidni ili shizotipalni (neobična, ekscentrična pravila u vezi sa hranjenjem) (Marić, 2005).

U literaturi se navode i sledeće karakteristike ovih ličnosti: nefleksibilnost, rigidnost, samokontrola, preokupacije telesnim izgledom, tajnovitost, preterana aktivnost.

Medicinske komplikacije uzrokovane anoreksijom

Ako anoreksija počne u pubertetu može da izostane dalji razvoj sekundarnih seksualnih karakteristika (dojke, rast, lanugo dlačice). Teže i dugotrajne anoreksije prate i telesni simptomi: telesno slabljenje do kaheksije; koža je suva, ispucala, perutava, opuštena, bleda i staračka; prokrvljenost udova je slaba, a vrhovi prstiju i nosa su modričasti i plavi; sluzokoža jezika je obložena, usta suva; dlake po telu, glavi i polnim delovima krhke, lomljive i tanke; česta je opstipacija; puls je usporen, a krvni pritisak i temperatura smanjeni; u krvnom serumu su smanjene masti, belančevine i šećer, a holesterol povišen; osetljivost na insulin može biti povišena; bazalni metabolizam je snižen, itd. (Tadić, 2000).
Medicinske komplikacije su: abdominalni bol, leukopenija, metabolički i hormonalni poremećaji. Mogu da se jave edemi, hipotonija, bradikardija, hipotenzija, hipokaliemična alkaloza, te ugrožavanje i samog života (mortalitet se javlja u 5-15% slučajeva)!

Tretman

Psihoterapija, redovno medicinsko praćenje i vođenje prehrane trebalo bi da budu sastavni deo svakog programa lečenja anoreksije. Tretman anoreksije će se razlikovati, u zavisnosti od stadijuma u kojem se prepozna i pacijentove spremnosti na saradnju.

Hospitalizacija je obično nužna, ako je pacijent izgubio više od 25% svoje uobičajene telesne težine. U središtu lečenja se nalazi prvenstveno individualna psihoterapija kako bi se otkrili emocionalni problemi i teškoće međuljudskih odnosa koji se možda nalaze u pozadini bolesti.

Porodična terapija je takođe vrlo važna, ako pacijent živi sa porodicom, a bihejvioristička terapija može pomoći da promeni štetne navike. Osim toga trebalo bi postaviti cilj u obliku tačno određenog raspona težine, a važni su i prehrambena edukacija i medicinsko praćenje. Osim cinkovog sulfata često se propisuju i dodatne količine ostalih hranjivih sastojaka, sredstva za pojačavanje apetita, antidepresivi, kao i sredstva protiv anksioznosti.

Bez tretmana, procenjuje se da se smrtnost kao posledica anoreksije javlja u 20% slučajeva; sa tretmanom se ovaj procenat spušta na 2-3%. Procenjuje se da je u 60% slučajeva moguć potpuni oporavak, dok 20% slučajeva pokazuje fluktuirajući oblik gubljenja težine praćen relapsom. Čak u 20% slučajeva razvija se hroničan oblik s pogoršanjem nakon godina. Najčešći uzrok smrtnosti je samo gladovanje i nizak nivo elektrolita kao njegova posledica, a čak u 50% slučajeva uzrok je samoubistvo.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ishrane

Tags: , , ,

Zašto moje dete neće na nošu?

Drage mame i tate, ako se pitate zašto vaše dete nikako da se otarasi pelena, zašto je u otporu da sedne na nošu, zašto sve uvek završi tamo gde ne treba, evo nekih odgovora i saveta kako da se to premosti…

Enkopreza: Nevoljno puštanje stolice

Određenje

Nevoljno defeciranje (enkopreza) je noćno i dnevno, povremeno ili stalno izbacivanje izmeta u rublje nakon druge ili treće godine života, bez upadljivih organskih oštećenja sklopova koji učestvuju u zadržavanju i pražnjenju.

Enkopreza spada u grupu poremećaja navika i impulsa, u podgrupu Poremećaja defekacije.

Znakovi i simptomi enkopreze

  • ispuštanje izmeta u rublje ili na drugo nepredviđeno mesto. Ukoliko je količina izmeta velika, može se pogrešno interpretirati kao dijareja (traje znatno duže od dijareje, i konzistencija izmeta ne mora biti tečna)
  • opstipacija uz suvu i čvrstu stolicu;
  • ispuštanje nesrazmerno velike količine izmeta;
  • slab motilitet creva;
  • nedostatak apetita;
  • abdominalan bol.

Razvoj funkcije defeciranja

Defeciranje je u prvim mesecima života refleksna radnja. Sa početkom sedenja, između šestog i osmog meseca, dete odgovara pokretima tela i povišenim naponom mišića pri obučavanju defeciranja, a krajem prve godine pruža otpor zahtevima koji dolaze od roditelja. Oko 15 meseci otpor se smanjuje, i dete rado „čuči“ na sudu. Krajem druge godine, sa sticanjem govora, voljni nadzor se povećava, ali dete još uvek ne razume sasvim zahteve za obučavanjem i njegovo društveno značenje. Oko treće godine života ono saopštava svoje potrebe i uspeva da odgađa pražnjenja. U četvrtoj godini većina dece nadzire izmetanje (Gesel, 1949).

Učestalost

Na uzrastu od 4 godine javlja se kod oko 2.8% dece. Ovaj postotak se postepeno smanjuje na 1.5% na uzrastu 7-8 godina (Kovačević, 1977), a na uzrastu 7-19 godina viđa se kod 0.6% ispitanika (Kraiger, 1988). Smetnje defeciranja su 3-4 puta češće kod dečaka nego kod devojčica. Učestalost prvobitne (primarne) i naknadne (sekundarne) enkopreze je podjednaka, a noćna je ređa od dnevne. Dok je umokravanje često i kod drugih članova porodične grupe, enkopreza se obično javlja samo kod jednog člana.

Način ispoljavanja i podela

Dete nevoljno ispušta manje ili veće količine izmeta u rublje, jednom ili više puta, najčešće tokom dana, ređe noću, u stojećem ili sedećem stavu.

Deli se na:

1. prvobitnu enkoprezu, koja traje neprekidno od rođenja, i
2 naknadnu enkoprezu, koja počinje nakon ovladavanja ovom radnjom i dužeg čistog perioda.

Hersov (1977) pravi podelu prema uzrocima:

1. Nevoljno defeciranje izazvano psihičkim povredama i potresima. Nadziranje pražnjenja izmeta zapravo postoji i moguće je, ali popušta u navedenim uslovima kao što su rođenje brata ili sestre, prijem u bolnicu, polazak u školu, odvajanje od roditelja, itd.

2. Nevoljno defeciranje bez mogućnosti nadzora. Dete ne može da nadzire pražnjenje, a da to obično i ne opaža. Obavlja ga u rublje, bez obzira da li je u kući ili u školi. Često je udruženo sa umokravanjem.

3. Nevoljno defeciranje udruženo sa opstipacijama i dijarejama. Nevoljno defeciranje se javlja u stanjima straha i zastrašujućim okolnostima (tu može spadati i strah od prisilnog obučavanja i strogih roditeljskih stega, te dete zadržava izmet u prisustvu roditelja sa kojima je u sukobu).

Treba razlikovati enkoprezu koja je rezultat hronične opstipacije kod deteta (a koja može nastati usled nedovoljnog vežbanja i pasivnosti, česte konzumacije visoko kalorične hrane i slatkiša, premalog unošenja vode i voća, a čestog unošenja slatkih i gaziranih pića, itd.) i one koja je rezultat emotivnog potresa (stresa povezanog sa roditeljima, školom ili vršnjacima).

Ličnost deteta

Deca sa ovim vrstama smetnji ispoljavaju i posebna obeležja ličnosti: povišenu plašljivost, nesigurnost, osujetljivost, slab nadzor agresivnosti, povišenu zavisnost od roditelja i slab odnos sa roditeljima, pretežno sa majkom, slabost odnosa sa drugovima i smanjenu prilagodljivost na zahteve okoline.

Uloga roditelja

Važni su odnosi roditelja prema detetu, potresi koje dete doživljava, kao i uzrast na kome ih doživljava. Posebno su značajni stavovi roditelja prema detetu oko druge godine života, u vreme kada je ono sposobno da uspostavlja nadzor nad ovom funkcijom.

Nedostatak podsticaja i odsustvo obučavanja ili pak suviše kruti i nasilni stavovi roditelja u ranom uzrastu mogu biti presudni. Ako je roditelj isuviše bezbrižan i ne podstiče dete da upotrebi noćni sud može se očekivati primarni poremećaj defeciranja, a ako su stavovi kruti a obučavanje nasilno, sekundarni.

Prema nalazima brojnih istraživača majčinska hostilnost (neprijateljstvo) je jedan od najznačajnijih faktora u objašnjenju nastanka i razvoja enkopreze. Na veoma velikom uzorku, ovaj faktor je detektovan kao značajan kod 91.7% subjekata enkopretičara, dok se on javlja kod 55.6 % kontrolnih subjekata (Klages, Geller, Tillman, Bolhofner, Zimerman, 2005).

Socijalna integracija i enkopreza

Dete koje ima enkoprezu može biti u riziku od emocionalnih i socijalnih problema koji su povezani sa ovim stanjem. To uglavnom uključuje osećanja neprijatnosti, frustracije, stida i besa. Može razviti probleme povezane sa niskim samopouzdanjem, postati depresivno, biti slabo u školi i odbijati da se socijalizuje sa drugom decom, što uključuje odbijanje da se ide na zabave i druga kolektivna okupljanja, i odbijanje da prisustvuje događajima koji zahtevaju ostajanje tokom čitave noći. Zadirkivanja od strane drugova i grdnja od strane članova porodice nadovezuju se na detetove probleme sa samopouzdanjem, što u krajnjem može rezultovati delimičnom ili čak potpunom socijalnom izolacijom deteta.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , ,

Deca i sport: Pozitivni aspekti treninga

Negativni aspekti sedećeg načina života, a koji deca usvajaju od svojih roditelja, i sredine u kojoj se nalaze

Roditelji nemaju dovoljno vremena ni novca ni za sebe, a kamoli za decu – da ih vode na treninge, utakmice, takmičenja, da pričaju sa njima, da vode računa o njihovoj ishrani, itd. Razumljivo je da za sport zaista treba izdvojiti jako puno novca – pogotovo što deca rastu i njima treba konstantno kupovati nove patike, trenerke, itd. Ali, ni to nije izgovor, jer recimo šetnja ili trčanje su besplatni. Ono što bi bilo dobro i za roditelje i za njihovu decu je da zajedno odu u prirodu, makar da prošetaju, itd. Sve je bolje nego sedenje za kompjuterom ili ispred televizora.

Sedeći način života ima razne posledice u zdravstvenom, mentalnom, estetskom smislu.

Samo neke od posledica jako malog kretanja su: gojaznost, deformiteti stopala, kriva kičma, nedostatak kondicije, malaksalost, loše zdravlje – prehlade će brže proći kada deca, i odrasli imaju dobar imunitet, a na imunitet utiče i trening. Takođe, deca se ne druže i ne komuniciraju međusobno, jer su svi na telefonima konstantno, te imaju smanjene verbalne sposobnosti, deca su puna stresa, anksiozna, asocijalna…

Deca imaju i poremećen sistem vrednosti, jer nemaju konkretne životne ciljeve, nipodaštavaju svoje roditelje, nemaju nikakav autoritet, ne izgrađuju sopstveno mišljenje i stavove, nepoštuju starije, nemaju empatije ni prema kome, a zahtevaju da svi imaju empatiju za njih i njihove potrebe.

Deca žele da budu prihvaćena u društvu, a društvo je uglavnom takvo da se svi drogiraju, alkoholišu, puše od malih nogu i da se osećaju kul jer čine nešto zabranjeno… Deca biraju lakši put do slave, jer su takve modele ponašanja preuzela sa malih ekrana. Ima dosta studija o ovome (u knjizi “Psihologija medija”- Dejvida Džajlsa, “Uvod u teoriju medija”- Dragana Ćalovića, “Deca i televizija”- Dafne Lemiš i mnoge druge knjige i studije). Deca su agresivna jer nemaju gde da kanališu tu destruktivnu energiju i ne zanju kako da je pretvore u konstruktivnu, pozitivnu, da učine nešto pozitivno za sebe i svoju budućnost. Deca uče oponašanjem roditelja, društva, itd, te je veoma bitno ko su im idoli!

Sportom se poboljšavaju lokomotorne sposobnosti deteta, deca uče da imaju autoritet (trener mora biti jaka ličnost i dobar pedagog koji će sa decom da priča ne samo o sportu, ko će im biti uzor i usmeravati ih na pravi način), deca će biti manje agresivna, konstantno će biti u pokretu, imaće dobru cirkulaciju, imaće bolji kardiovaskularni sistem i imunitet, biće srećnija, zadovoljnija, smanjiće stepen stresa i anksioznosti, istežaće, zatezaće i koristiće sve grupe mišića, tačnije koristiće celo telo na treningu, imaće pravilno držanje, družiće se na treningu – imaće veći krug prijatelja sa sličnim interesovanjima, upoznaće i decu iz drugih škola, između ostalog i bolje će izgledati od svojih fizički neaktivnih vršnjaka, kroz druženje i podršku će razmenjivati iskustva, boraviće na raznim mestima – razne sale za trening, razni gradovi kroz takmičenja, možda čak i putovanja po drugim državama, komuniciraće više, naučiće da će svaki trud i rad doneti neke rezultate, jer smo svakim danom bolji nego ranije, imaće pozitivniji stav prema svetu i ljudima koji ih okružuju, takođe, naučiće i da u sportu ima neuspeha, da ima i loših iskustava, povreda, itd., ali da ne treba odustati, da prepreke mogu da se prevaziđu, razviće kolektivni duh i osećaj za saradnju, bilo to kolektivni ili individualni sport, i dokazano, imaće bolju kinestetičku u inteligenciju.

Posvetite se sebi i deci, motivišite i sebe i decu da treniraju, budite im pravi uzor!

Sportski pozdrav!

Categories: Deca i mladi Nauka Psihologija sporta

Tags: , ,

Optimističan pogled na Aspergerov sindrom

Svaku noć gledam je dok spava. Svako jutro gledam je dok trlja sanjive oči. Lepa je. Ne zato što je moja. Naprosto, lepa je. Ima prkosno duge i tamne trepavice, koje skladno odudaraju od meke, loknaste, gotovo bele kose. Bleda je uistinu, ali ne mrtvački bleda, možda je vadi to što je još uvek detinje okruglasta. Svuda. Obrazi, rukice, noge, čak i mala brada, sve je nekako zaokruženo, kao šestarom. Pitam se kada će ove geometrijske oblike zameniti neki oštriji. I nadam se, ne uskoro. Ima pet godina.

Ustaje iz svoga kreveta i ceo njen dan znam unapred. Svejedno, nije mi dosadno. Uživam u svakom. Još ni ne otvori oči, a već se buni kada stopalom dodirne hladan parket naše spavaće sobe. Zato u trku odlazim da donesem par čarapa. To nam oduzme neko vreme jer one moraju biti postavljene precizno, u istoj ravni, kada se spoje dve nogice. Pomerim milimetar levu, ona ustane. Sad desna štrči! Sedne da popravim nju, ponovo kontroliše stanje, opet ne valja. Odu brojni minuti dok te nestašne čarape dovedemo u red. Onda uzimamo patofne, koje je uveče pod konac složila pored svoga kreveta, pa obuvamo tako da jednu navučem ja, a onda ona zalepi kaišić za čičak traku, zatim drugu, sa istim redosledom. Idemo potom na umivanje i pranje zuba. Mlazom vode zapljusne svoje okruglasto lice tačno sedam puta, ne znam zašto tačno toliko, ali poštujem taj broj. Zubi se peru takođe na određeni način – uvek istim rozim kaladontom (jer on nije ljut kao ostali) i spremnom roze čašom koju brižljivo napuni vodom unapred, da čeka na ispiranje usta. Četiri puta sa strane, četiri puta sa druge strane, četiri puta u sredini – donji zubi su gotovi. Četiri puta sa strane, četiri puta sa druge strane, četiri puta u sredini – gotovi su i gornji. Čisti, mali, razmaknuti zubi sada se sedam puta kupaju u gutljajima vode. Dodajem mekani peškir da njime upije preostale kapljice na licu i krećemo na doručak.

Ako nešto ne krene svojim tokom, ako se kojim slučajem nestašne čarape usprotive urednom nizu, ili ponestane roze kaladonta, ili mama zaboravi da donese roze čašu, bilo šta iz ove serije rigoroznih koraka, ona jako negoduje. Ne želim to, pa se potrudim da sve ispoštujem. Neko bi rekao da nisam dobra mama, da činim medveđu uslugu svom detetu, da je pravim razmaženom, a sebi bespotrebno komplikujem dan. Ili čak život. Ali nije tako. Ona nije razmažena, ona nije hirovita, ona je drugačija. Posebna, sa veoma posebnim potrebama. Ona ima Aspergerov sindrom. A ja to poštujem. Isto onako kao što se poštuju ljudi koji imaju drugačiju boju kože. Ne želim da je menjam, da je lečim, da je kvarim, kao što ni crnca ne bih poslala na izbeljivanje kože. U svakom pogledu ona je dete, inteligentno, koje govori, ali to čini ređe. Ima svoja interesovanja i njima je sasvim predana. Voli tišinu, voli da se igra sama, ima svoje rituale. Zašto to dirati?

Od svega, najviše voli fotografiju. To smo otkrili pre dve godine kada joj je tata za Božić dao amaterski fotoaparat da slika njega i mene pored jelke. Nije ga ispuštala. Više nikad. Fotografisala je sve u stanu i van njega – naslone stolica, ćoškove kauča, sijalice, podove, gusenice, lišće, oblake, mene, tatu, kamenje, poštara… Nerazdvojni prijatelji – Nina i fotoaparat. U to vreme posumnjali smo da nešto nije kako treba sa njom. Nije rado izlazila napolje sa drugom decom, smetale su joj zabave i prisustvo nepoznatih ljudi, gradila je najsuptilnije rituale, svakim danom sve brojnije i šire, kao da gradi neko velelepno zdanje. Nakon dana sa fotoaparatom, situacija je postala još sumnjivija za nas. Dete i njegova produžna ruka – fotoaparat koji visi preko zgloba okačen tankom trakom. Škljoc ovo, škljoc ono, po ceo dan. Sve je postalo predmet škljocanja, baš sve.

Tako smo otišli u „Nadu“ – Udruženje roditelja dece sa posebnim potrebama. Nakon podrobnog opisivanja našeg deteta, roditelji te već zvanično „posebne“ dece posavetovali su nas da odemo u Dečju psihijatrijsku bolnicu i saznamo o čemu se radi. Toga dana i Nina je postala zvanično „posebna“. Postala je mali aspergerovac. A mi smo nastavili da redovno posećujemo „Nadu“ jer, šta smo drugo mogli od šoka da učinimo. U „Nadi“ smo se pravovremeno informisali o svemu što nas čeka, kao i o svim aktuelnostima vezanim za nova naučna dostignuća u tretmanu ovakve posebne dece. Deca u „Nadi“ su bila posebna po razno čemu – neka su govorila, neka nisu, a neka su govorila previše i nezaustavljivo; neka su bila nespretna, a neka preterano pažljiva; neka su bila tiha, mirna i izolovana, dok su druga jurcala glavom bez obzira i bila gotovo agresivna. I sva su bez izuzetka iziskivala neko popravljanje, neki tretman.

Naša Nina je tako provela dve mukotrpne godine svakojakog lečenja. Ispričala bi ti, ali – ne bih da se podsećam. Bitno je da se u tom periodu status aspergerovaca stalno menjao. Prvo su nekritički bili pridruženi skupini onih sa autističnim poremećajem. Kada je potom ustanovljeno da aspergerovci ne pokazuju zastoj na kognitivnom i jezičkom planu, odvojeni su u zasebnu kategoriju. „Nada“ je brižljivo izveštavala kako su potom pronađene nepobitne sličnosti između aspergerovaca i visokofunkcionalnog autizma, pa će od sada ovaj sindrom biti podkategorija ovog poslednjeg. Zatim su pristizali nalazi brojnih genetskih studija podupirani tehnikama takozvanog skrininga mozga. Neki od njih, sugerisali su da na mozgu aspergerovaca nije otkrivena jasna patologija, drugi su pak sugerisali neurorazličitost. Poremećaj je! Nije! Sindrom je! Nije poremećaj, nego atipičnost! Mišljenja su se menjala brzinom svetlosti. Vremenom, usled ovako nekonzistentnih podataka, ostalo je na nama roditeljima da se opredelimo kakav će status imati naša „posebna“ deca.

Ako svoje dete vidimo kao posebno u smislu da nam to pravi probleme u životu, onda ćemo se truditi da ga korigujemo koliko je to moguće. Ako je ono za nas posebno na način na koji su i sva ostala deca posebna, onda ćemo negovati njegovu posebnost i skrivene talente. Nemoj me zato koriti što minute odvajam na ukroćavanje nevaljalih čarapica, što sto puta uveče proveravam ima li roze kaladonta za ujutru, što hitam da donesem roze čašu i što se hiljadu puta dnevno osmehnem pred sevajućim blicem. Lepše mi je da vidim svoje dete kao svoje čudo, nego onako kako se menja moda nekog dijagnostičkog priručnika. Možda bi i ti tako, a možda i ne bi.

U svakom slučaju, pusti me da uživam u čarima njenog odrastanja. Nekom se bliži šesti rođendan. Tata je već kupio profesionalni fotoaparat. Nadam se da si srećan zbog nas!

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Deca i mladi Pripovetke

Tags: , , ,

Da li je dečje “igranje vatrom” uvek tako naivno?!

Ozbiljnost problema

Podaci NFIRS-a (National Fire Incident Reporting System) pokazuju da se podmetanje požara smatra glavnim uzrokom svih požara uopšte i drugim po redu uzrokom smrti tokom požara (približno 550 000 požara 1994. godine u Americi bilo je prourokovano namernim podmetanjem požara, a 565 smrti zbog požara i 3440 povreda tokom požara pripisuje se podmetanju požara kao uzroku iste godine).

Podaci FBI-a iz 1995. godine pokazuju da maloletnici čine većinu uhapšenih za podmetanje požara. Čak 52% onih uhapšenih za podmetanje požara čine lica mlađa od 18 godina. Pored toga učestalost maloletničkog podmetanja požara je u stalnom porastu. 1990. godine procenat maloletničkih podmetanja požara bio je stabilan i iznosio je oko 40% od ukupne populacije koja podmeće požare. 1993. godine taj procenat se popeo na 49%; a 1994. godine većina onih koji su uhapšeni za podmetanje požara bila je mlađa od 15 godina, a čak 7% njih je bilo mlađe od 10 godina.

Statistika FBI-a iz 1994. godine pokazuje da je najrizičnija kategorija maloletnika za podmetanje požara ona čiji je uzrast 13 do 14 godina; drugi po redu su oni uzrasta 10 do 12 godina.

Imajući u vidu mesta na kojima se požari podmeću, FBI daje podatke da se 26% ovih incidenata odigrava u stanovima ili školama, 37% u napuštenim zgradama ili kućama, i 37% na otvorenim mestima, parkovima.

Autori navode da sve požare podmetnute od strane maloletnika treba shvatiti ozbiljno. Veličina požara i stepen štete nisu dobri indikatori rizika. Veoma često, maloletnici koji podmeću požare počinju sa malim, beznačajnim paljenjem, a zaim sa sticanjem samopuzdanja i iskustva nastavljaju sa veoma krupnim i ozbiljnim požarima (U.S. Fire Administration).

Podmetanje požara: Definicije

2610-2

Definicija FBI-a: „Podmetanje požara je bilo koje samovoljno ili maliciozno paljenje ili pokušaj paljenja, sa ili bez namere da se prikrije učešće u datoj radnji, i to nezavisno od toga da li je objekat požara stan počinioca, javna zgrada, motorno vozilo ili avion, lično ili tuđe vlasništvo“.

Zakonska definicija: „Podmetanje požara podrazumeva paljenje bilo koje imovine, uključujući i sopstvenu; postoje 4 stepena u podmetanju požara: paljenje stanova, paljenje zgrada, paljenje tuđeg vlasništva, i pokušaj paljenja zgrada ili stanova.

Rečnička definicija: „Podmetanje požara je zločin u kom se maliciozno pale zgrade ili tuđa imovina, kao i paljenje sopstvene imovine u neke nelegalne svrhe (npr. da bi se dobilo osiguranje zbog štete).

Psihološka definicija: „Igranje vatrom“ podrazumeva prolaznu eksperimentaciju ili upotrebu vatre koja se opisuje kao slučajna i sa niskim nivoom recidivizma, dok se „podmetanje požara“ posmatra kao intencionalna radnja paljenja ili kao nesreća prouzrokovana vatrom koja iza sebe ima određeni motiv za izazivanje vatre, težnju da se pale određeni objekti, i podrazumeva visok rizik od recidivizma (Kolko, 1999).

Karakteristike maloletnika koji podmeću požare

Kliničke studije koje su ispitivale maloletnike koji podmeću požare pokazuju da većina ovih maloletnika manifestuje čitav set problema u ponašanju, kao i agresivnih tendencija.

Na uzorku hospitalizovanih maloletnika koji podmeću požare doktor Dejvid Kolko sa Univerziteta u Pitcburgu zapazio je veći stepen delikventnosti, agresivnosti i hiperaktivnosti u poređenju sa kontrolnom grupom hospitalizovane dece koja nemaju istoriju podmetanja požara. Takođe, mnoga deca iz uzorka onih koji podmeću požare imaju slabije razvijene socijalne veštine i pokazuju probleme u učenju.

Brojne studije daju značajne dokaze o povezanosti porodičnih problema i sklonosti ka podmetanju požara (Cole et al., 1983, 1986; Kolko & Kazdin, 1985, 1986, 1990, 1991). Ove studije opisuju roditelje prestupnika kao osobe značajno sniženog afekta, depresivne, nedostupne i hladne, sa nedostatkom roditeljski veština i propustom u nadgledanju dece. Ročester studija (Cole et al., 1983, 1986) daje argumente u prilog postojanja korelacije između zlostavljanja i hroničnog zanemarivanja ove dece sa jedne strane, i njihove sklonosti ka podmetanju požara sa druge strane. Ova studija takođe pokazuje da je stepen recidivizma (ponovnog podmetanja požara) veći ukoliko se radi o zlostavljanoj i zanemarivanoj deci.

Nekoliko studija daju podatke da su deca koja podmeću požare zapravo deca koja su pod stresom (Bumpass et al., 1983; Cole et al, 1983, 1986; Fineman, 1980, Health et al., 1983; Jacobson, 1985). Podmetanje požara je po mišljenju ovih autora, odgovor na velike životne promene kao što su razvod, separacija, ili smrt člana porodice.

Studije koje su poredile decu koja podmeću požare i one koji to ne rade, i to upotrebom dijagnostičkih intervjua i skala procene, daju podatke da je ovakvo ponašanje često povezano sa različitim formama disfunkcije unutar pojedinca, kao što su visok nivo agresije, impulsivnost, bes, hostilnost, nedostatak empatije (Heath, Hardesty, Goldfine, Walker, 1985; Kelso, Stewart, 1986). Takođe, nalazi drugih studija ukazuju na visoku povezanost ovog i drugih vidova poremećaja u ponašanju, kao što su laganje, krađe, bekstva (Kolko, Kazdin, 1991).

Na finskom uzorku od 45 pojedinaca koji su podmetnuli požar (muškog pola, uzrasta 15 do 21) nađene su sledeće psihijatrijske disfunkcije: kod 65% postojao je poremećaj ponašanja sa agresivnim dispozicijama, a kod 45% zavisnost od alkohola (Repo, Virkkunen, 1997).

Istraživanja zasnovana na upotrebi projektivnih tehnika uz sve prethodno navedeno, kao odlike osoba koje podmeću požare navode i veće probleme vezane za seksualno ubuđenje, bes usmeren prema majci ili ocu, seksualne konflikte, viši stepen gneva, prisustvo fantazija osvete, slabo socijalno suđenje, teškoće u verbalizovanju besa, itd. (Sakheim, Osborn, 1986; Skheim, Vidgor, Gordon, Helprin, 1985).

Klasifikacija pojedinaca koji podmeću požare

little_arsonist_jerk_by_victorreissobreira-d6854xj

NCAVC studija (Sapp, Huff, Gary, Icove, Robert, 1994) je klasifikovala pojedince koji podmeću požare u 6 podtipova: vandalistički, uzbuđujući, osvetnički, skriveni zločinci, profitirajući i ekstremistički, Podtipovi se razlikuju po tome šta je meta, odnosno objekat koji će biti zapaljen, i po motivaciji koja je u pozadini radnje.

  1. Vandalistički podtip zlonamerno postavlja požar sa namerom da nanese štetu, tj. motiv mu je destrukcija imovine; najčešće mete su mu škola, napuštena imovina i vegetacija (pali lišće, travu). Ovaj tip prestupnika počinje da postavlja požare već u detinjstvu, oko 8. godine. Postavlja požar sam, neplanirano i impulsivno.
  2. Uzbuđujući tip motivisan je traganjem za uzbuđenjem, pažnjom i seksualnom gratifikacijom. Njegove mete variraju od malih požara preko okupiranja i paljenja stanova usred noći. Prve požare podmetnu oko 11-te godine, a počine u proseku 12 ovakvih prestupa pre nego što budu otkriveni. U trenutku postavljanja požara osećaju strah i uzbuđenje; obično se kroz par dana vraćaju na mesto prestupa.
  3. Osvetnički tip motivisan je realnom, pogrešnom ili imaginativnom osvetom. Meta za osvetu je druga osoba, institucija ili grupa. Najčešće je meta određena institucija. U proseku imaju 15 godina kada prvi put podmetnu požar. Obično pale uz pomoć šibice i ništa ne pomeraju sa originalne scene požara. Ne žele da ovim činom privuku pažnju.
  4. Skriveni zločinci postavljaju požare kako bi prikrili ranije kriminalne aktivnosti, npr. provalu, i uništili dokaze (Douglas et al., 1992). Prve požare mogu da podmetnu na jako ranom uzrastu od 5 godina. Obično postavljaju požare u poznatim okruženjima – sopstvenoj imovini, na poslu,.. I po otkrivanju ne žele da priznaju zločin i neretko minimizuju sopstvenu odgovornost za datu radnju.
  5. Oni koji podmeću požar zarad profita smatraju se čak profesionalcima u podmetanju požara, budući da u najvećoj meri planiraju ovu akciju. Oni očekuju finansijski dobitak obavljanjem radnje. Za razliku od prethodnih, kada su uhvaćeni u zločinu oni prihvataju odgovornost za počinjeno delo i čak su u stanju da osete krivicu zbog obavljene akcije (Horbert, 1994).
  6. Pripadnici ekstremističkog podtipa najčešće podmeću požare zbog nekog višeg ideološkog cilja. Po osnovnim karakteristikama slični su osvetničkom subtipu.

Centar za istraživanje maloletničkog podmetanja požara obavio je u periodu od 2000-te do 2003. godine obuhvatno istraživanje na uzorku od 300 maloletnika (uzrasta od 7 do 17 godina) koji su podmetnuli požar. Ovim istraživanjem diferencirano je 6 tipova prestupnika, od kojih su za ove potrebe najznačajnija dva:

  1. znatiželjni/slučajni (poznati u medijima kao oni koji se „igraju šibicama“; nemaju nameru da prouzrokuju štetu ili destrukciju; oni jednostavno iskoriste priliku da se igraju sa vatrom u odsustvu roditeljskog nadzora; obično su to veoma mirna deca, uzrasta oko 8 godina i obično pale stvari u grupi svojih vršnjaka radi zabave. Uočljivo je odsustvo planiranja unapred i izostanak anticipacije moguće opasnosti. Obično postavljaju požare u kući ili u njenoj blizini, posebno na skrivenim mestima, npr. u plakarima, ispod kreveta, itd. Oni nisu rizična grupa za nastavljanje ovakvih prestupa i uče na svojim greškama.
  2. delinkventni (uglavnom postupaju suprotno pravilima i očekivanjima okoline, kako kod kuće, tako i u školi; dopuštaju sebi privilegije odraslih, kao što su pušenje i konzumacija alkohola u ranoj adolescenciji; oni ne poštuju odrasle, imaju nizak nivo moralnog prosuđivanja, ne uče lako iz posledica svojih radnji i krive druge za svoje ponašanje. 43% ispitanika iz ove grupe ima poremećaj u ponašanju, a čak 71% ima ADHD. Prosečan uzrast na kome počinju da postavljaju požare je 10 godina. Pre podmetanja požara već su pokazivali probleme u ponašanju – tuče, krađe, kršenje normi i pravila. U 32% slučajeva podmeću požar sami, u 48% slučajeva zajedno sa drugim pojedincem, a u 19% slučajeva mešovito. (Pored ova dva tipa navode se i oni sa poremećajem mišljenja, tragaoci za uzbuđenjem, osvetnici, oni sa poremećajem adaptacije/preživljavanja).

 

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , ,