Category: Bračni i partnerski problemi

Da li je bliskost uslov za uspešnu vezu?

Koliko je važno od početka negovati bliskost prema nekome do koga ti je stalo?

Mišljenja sam da bliskost, u onom pravom smislu te reči, na početku nekog odnosa ni ne postoji. Ona nije kategorija „sve ili ništa“, kao zaljubljenost. Naprotiv, ona se razvija postepeno, kako shvatamo da nam je neka osoba bitna. I to važi za sve odnose – roditeljski, prijateljski, partnerski… Bliskost se nalazi negde na pola puta između krajnje autonomije sa jedne, i potpune simbioze, sa druge strane. Ako je neko suviše samostalan, tačnije samodovoljan, teško da će se otisnuti u pravcu bliskosti. A ako odnos počiva na ekstremnoj uzajamnosti, gde osobe zavise jedna od druge u svakom pogledu, ni tada ne možemo govoriti o adekvatnoj bliskosti. Oba kraja ovog kontinuuma su u neku ruku patološka, dok bliskost podrazumeva izbalansiranu potrebu za samostalnošću i uzajamnošću.

Može li ona da se nadoknadi, pa kada izostane na početku, da se uspešno izgradi tokom veze?

Bliskost i treba graditi, to je njena suština. Na početku, ljudi uglavnom uđu u odnos sa željom da fasciniraju, osvoje, pridobiju drugu osobu. To neretko podrazumeva da će više biti skoncentrisani na sopstveni ego, odnosno na svoju samoprezentaciju. Želeći da ostave što bolji utisak, skloni su da zanemare potrebe drugoga. Kako vreme odmiče, fokus se polako pomera sa sebe na odnos i tako bliskost lagano ulazi na mala vrata. To znači da će osoba prestati da bude kompetitivna da bi se dokazala, a na to mesto ućiće saradnja. Saradnja, uzajamno poštovanje i empatija su inače tri ključne komponente bliskosti.

Često čujemo da se neko razišao jer je nestalo bliskosti? Šta to tačno znači? Kako se osećaju ljudi koji su je izgubili?

Na bliskosti treba konstantno raditi, što znači vežbati veštine slušanja onog drugog, jasno komunicirati, pristajati na kompromise, poštovati odluke i različite stavove partnera, biti spreman za aktivno razrešavanje konflikta, saosećati, itd. Osoba koja je ostala bez bliskosti uskraćena je za sve navedeno, oseća se suvišnom, praznom, nezanimljivom, nebitnom, usamljenom. Oseća da je druga strana ne poštuje, da ne dele iste vizije, da su se negde mimoišli na putu razvoja.

Može li ljubav, prava i jaka, uopšte da postoji bez nje?

Kako smo rekli da su gradivne komponente bliskosti uzajamnost, međusobno poštovanje i empatija, možete li da zamislite pravu ljubav bez njih? Ja teško. Odnos lišen ovih elemenata pre liči na poslovni, nego na emotivni. Nažalost, poslednjih decenija kao da smo upravo preplavljeni baš ovakvim odnosima – ugovorenim, pragmatičnim, bezličnim.

Koliko smo svi postali sebični, pa se prvo brinemo za sebe, da nama bude udobno u vezi, ne razmišljajući da je važno da se dajemo i negujemo bliskost?

U današnje vreme svi su pomalo odbrambeno nastrojeni, gde je glavni cilj izvući se bez povrede. Sve se ubrzalo pa i veze; partneri se očas posla menjaju kao na pokretnoj traci, pa većina nije zainteresovana da se preterano investira u ono što će ionako brzo proći. U toj trci važnije je „sačuvati živu glavu“. Odavno nas je već From upozorio u svojoj knjizi „Umeće ljubavi“ da ako želimo da budemo ljubljeni moramo isto toliko razvijati kapacitete za ljubav. Čini se kao da ga nismo čuli, ili je prošlo toliko vremena da smo zaboravili ovaj mudri savet.

Da li je i ovo vreme zbacilo potrebu za bliskošću, bacilo je na margine?

Nova vremena donose nove sisteme vrednosti. Ovaj naš današnji je takav da izuzetno ceni lični integritet, autonomiju, samostalnost, sposobnost, uspešnost,itd. Ove osobine ne moraju se nužno kositi sa bliskošću, ali nas definitivno lagano udaljavaju od nje. Empatija je u većini slučajeva žrtvovana u korist samocentriranosti i ličnih ambicija. Zbog ovakvih imperativa čini mi se da su čak i oni koji veruju u bliskost utišali svoje glasove u strahu od osude i/ili povrede. Tužno ali, najmanje je onih koji otvoreno i rado glorifikuju bliskost.

Kako bi morao da izgleda jedan blizak odnos u kojem su obe strane srećne i ispunjene?

Daću vam jedan primer. Moji baka i deka imali su srećan i ispunjen odnos u trajanju od 50 godina. Gledajući ih (bar pod stare dane), zaključila sam da postoje dva glavna sastojka za ljubav. Deka je bio mašinski inženjer, a njegova omiljena razonoda u penziji bila je da satima sedi za radnim stolom i projektuje. Baka je ovo „njegovo vreme“ bezuslovno tolerisala. Ona se, kao penzionisana medicinska sestra, tih sati bavila pripremanjem zdravih obroka. Deka je to takođe pozdravljao. Postojali su i zajednički sati. Tada bi igrali karte, mice, Crnog Petra ili Čoveče ne ljuti se. Bili su i ostali najzadovoljniji par koji poznajem. Da zaključim, da bi osobe bile ispunjene u nekom odnosu, neophodno je da se nesmetano razvijaju (da imaju svoj personalni prostor u kome će raditi šta i kako žele, ali oboje!), kao i da zajedničkim snagama rade na razvoju samog odnosa. Ovo nas vraća na početnu konstataciju – ni potpuna stopljenost (simbioza), niti potpuna otuđenost (autonomija) nisu recept za sreću.

*Intervju za Večernje novosti

 

Categories: Bračni i partnerski problemi Emocije Nauka

Tags: , , , , ,

Razvod braka: Žig koji se nosi ceo život ili prilika za sretniji život?

Na fb stranici Lola magazina ovih dana povela se oštra polemika oko toga kakve posledice po kvalitet života deteta ostavlja razvod braka. Sa jedne strane su ekstremna gledišta kako današnje žene imaju prenizak prag tolerancije i kako se olako razvode, pa se čak navodi i da je jedino opravdanje da se malom biću sruši ceo svet onda kada postoji nasilje među partnerima. Takođe, dodaje se da savremene žene ne žele ništa da trpe i žrtvuju, kako su to nekad radile naše bake „lavice“. I konačno, razvod se sagledava kao žig koji dete nosi ceo život. Na drugoj strani su ostrašćeni odgovori koji govore u prilog tome da žene i ne treba ništa da trpe, da dete nakon razvoda ima podjednake šanse da bude sretno, baš kao i deca koja odrastaju u kompletnim porodicama, kao da je i upravo žena koja se sama „bori“ da odgaji dete veća lavica od prethodno pomenutih.

Čini mi se da je na ovom mestu izlišno donositi presudu u korist jednog od dva čopora lavica i da je mnogo sržnije pitanje položaj deteta/dece u kontekstu razvoda braka. Psihologija je ovde pozvana da bude nepristrasna, objektivna i naučna u sagledavanju ove problematike, ali to nikako ne znači da treba da se odluči kome će držati stranu. Štaviše, ako bi se i odlučila za jednu od pozicija ne bi se ni zvala naukom već  teorijom zavere, koja diskriminiše, etiketira, stigmatizuje ili kako god to želite da nazovete.

Zato ću se u daljim redovima uzdržati od svake moguće generalizacije i pokušati da pružim širu perspektivu. Za početak, mora postati jasno da pravila nema. Svaki razvod nije nužno bolan i traumatičan, pogotovo ako je reč o civilizovanim ljudima koji će nadalje sarađivati u najboljem interesu deteta. Takođe, razvode se dvoje odraslih, a ne roditelj od deteta! To implicira da oni više nisu mogli da pronađu dovoljno dobrih razloga da bi ostali zajedno, ali ne povlači automatski za sobom ideju da će roditelj koji je otišao biti manje prisutan i dostupan detetu. Štaviše, često se dešava da odlazeći roditelj počinje da preuzima veću inicijativu i radije koristi svoje slobodno vreme za interakciju sa detetom, nego onda kada mu je dete bilo pred nosom. Znamo nažalost i one roditelje koji u paketu sa supružnikom i dete proglase bivšim i nestanu bez traga (ovo podjednako važi i za žene i za muškarce). A pored toga, imamo i primere gde je razvod znak nastavka bitke, koja sada poprima još drastičnije razmere, a ne pokušaj kapitulacije. U tim slučajevima se dešava da osujećeni roditelj koristi sve svoje mehanizme da se preko deteta osveti bivšem supružniku, a dete postaje žrtva emocionalnog incesta. Ono što je isprva izgledalo kao borba za detetovu dobrobit lagano se pretvara u sebičnu igru zaštite svog povređenog ega.

Kako vidimo, scenariji su razni. Razvod je po dete nekad bolje rešenje, nekad gore, a nekad samo nastavak identične agonije koja se odigravala i iza kulisa braka.

A šta je sa pokušajima da se brak po svaku cenu sačuva pod velom ideje da je za srećno detinjstvo neophodan kompletan porodični sistem? Istina je da se poneki brakovi danas završe pre nego što su isprobane sve opcije i da se ovakva odluka može doneti impusivno i nepromišljeno. Tada možemo reći da je šteta, po dete, po supružnike, po ceo sistem. Međutim, to ne znači nikako da u braku moramo biti bezgranično tolerantni. Granica mora da postoji! Na moje psihoterapijske seanse podjednako dolaze deca „oštećena“ lošim razvodom, kao i lošim brakom. Posledice po detetov razvoj nisu ništa benignije kada je reč o „nasilu“ održavanom braku, ma koliko se roditelji trudili da on naoko funkcioniše. Pritom, ne mislim na opstajuće brakove bremenite fizičkim ili verbalnim obračunavanjima. Ne, deca su fini, osetljivi radari koji registruju i mnogo manje od toga. Oni primećuju odsustvo komunikacije, izostanak osmeha, blizine i topline. Ne možemo ih zavarati. Za njih je svaka predstava, ma koliko delovala autentična, zapravo loša predstava, samim tim što je predstava.

Hajde da vidimo posledice! Među najčešćim se izdvajaju depresija, anksioznost, delinkventno ponašanje (zloupotreba supstanci, krađe, alkoholizam), agresivno ponašanje, povlačenje u sebe, popuštanje u školi, laganje, manipulacija,… Ovo su posledice koje po decu ostavlja loš razvod isto koliko i loš brak. Zato je važno biti odgovoran prema deci i prosuditi u njihovom najboljem interesu. Ako je trenutno loš brak još uvek popravljiv, onda treba zavrnuti rukave i aktivno nastojati da se on unapredi. Odlaganje, pasivno čekanje ili puko tolerisanje neće doneti očekivanu promenu. Isto važi i za razvod. On nije brzopotezno rešenje koje će nam prekratiti muke. I on zahteva puno truda i zalaganja da bi njegov plod bila srećna i zdrava deca. Dakle, oba zahtevaju ulaganje!

Diskusiju ću završiti komentarom koji je ostavljen ispod pomenutog teksta, a koji mi se čini najprimerenijim:

„Decu čine nesretnim loši odnosi, pa bili oni u braku ili izvan njega.“

 

 

Categories: Bračni i partnerski problemi Deca i mladi Emocije Nauka

Tags: , , ,

Cigla po cigla, temelji i krov ljubavnog partnerstva

Strah od samoće jedan je od najvećih strahova čoveka pored straha od smrti. Ljudi su društvena bića i najprirodnije je da imaju težnju za pripadanjem. Upravo ovaj strah povezan je sa potragom za ljubavlju i zadržavanjem iste. Nekad ju je mnogo lakše naći nego zadržati. A nekad je ni ne treba zadržati. Nekad zapravo nije ni postojala a da mi toga nismo bili svesni. Ili pak obrnuto. Zar je moguće da je toliko kompleksno? Nažalost ili na sreću jeste, ali u ovom tekstu baviću se samo nekim aspektima navedene teme.

Afektivno vezivanje predstavlja ciljem usmeravan sistem ponašanja, a njegov cilj je održavanje blizine sa osobom za koju je dete od rođenja vezano. Ključan period afektivnog vezivanja odvija se do četvrte godine života deteta. U prva 3 meseca života beba putem signala kao što su plakanje i osmehivanje iskazuje svoju težnju ka bliskosti sa osobama iz okoline. Oko 4. meseca počinje da izdvaja jednu osobu, najćešće majku kao glavni predmet svog interesovanja ka kojoj usmerava afektivnu vezanost u nastanku. Oko 6. meseca dete počinje da istražuje okolinu i postaje fizički sposobno da osigura blizinu objekta afektivne vezanosti. Dete tada koristi majku kao bazu sigurnosti ne samo za sve svoje potrebe već i za istraživanje neposredne okoline. Sa oko 3 godine dete pokazuje blagu uznemirenost pri odvajanju od majke čak i ako ostaju sa drugom bliskom osobom, dok sa 4 godine uglavnom uznemirenost prestaje ako je odvajanje kraće i ako dete ima jasan dogovor sa majkom o tome. Ciljem usmeravano partnerstvo između majke i deteta u ovoj fazi je veoma značajno. Rano iskustvo deteta sa osobom za koju je afektivno vezano može imati presudan uticaj na kvalitet kasnijih relacija.

Već u najranijem dobu prema ponašanju u stresnim situacijama može se očekivati koji tip vezanosti će dete i kasnije posedovati u svojim vezama. Glavna podela obrazaca vezanosti je:

1. Sigurni obrazac – u prisustvu majke dete slobodno istražuje okolinu i zadržava fizički ili vizuelni kontakt sa majkom. Pri odvajanju pokazuje uznemirenost koja se ne mora ispoljiti plakanjem i pokazuje pozitivne reakcije i povratak istraživanju pri sjedinjavanju sa majkom. Istraživanja pokazuju da je čak 47 % dece u Srbiji usvojilo ovaj obrazac.

2. Izbegavajući obrazac – dete ne obraća puno pažnje na majku niti je posebno zainteresovano za istraživanje okoline. Pri odvajanju pokazuje slabu uznemirenost koju može da ublaži i nepoznata osoba. Pri povratku majke ne obraća pažnju na nju, čak može i odbijati kontakt (10 %).

3. Ambivalentni obrazac – dete je uznemireno u stranoj situaciji i teško se odvaja od majke. Pri odvajanju je vidno vrlo uznemireno. Pri povratku majke ostaje uznemireno i praktično istovremeno besno i traži i odbija kontakt sa njom (31 %).

Kako bi dete stvorilo sigurni afektivni obrazac vezanosti potrebno je da roditelji budu osetljivi i responzivni na njegove potrebe (ali umereno), da nisu depresivni, anksiozni, pesimistični ili agresivni. Veoma je važno da su usmereni na um deteta.

Obrasci afektivne vezanosti slično se prezentuju i u partnerskim relacijama.

Osobe sigurne afektivne vezanosti osećaju naklonost prema svom partneru ali nemaju potrebu za stalnim iskazivanjem iste niti za tim da im je partner stoprocentno posvećen. Imaju poverenja u partnera, nisu posesivni niti ljubomorni. Rastanak sa partnerom za njih ne znači razvijanje sumnje u vlastitu vrednost. Osobe sa ovim tipom vezanosti uglavnom ostvaruju kvalitetne i vremenski dugotrajne relacije.

Osobe sa izbegavajućim tipom afektivne vezanosti izbegavaju vezivanje iz različitih strahova. U vezi su često povučene i odbijaju bliskost na više nivoa. Sa druge strane, konačno povlačenje partnera tumače upravo onim od čega su i započeli – da će ih neko povrediti.

Anksiozno-ambivalentne osobe traže kompletnu posvećenost od strane partnera kao i konstantno obostrano dokazivanje naklonosti. Često su ljubomorni, posesivni i nepoverljivi. Rastanak sa partnerom kod njih izaziva ozbiljne sumnje u vlastitu vrednost. Imaju veliki strah od napuštanja i samoće. Njihove relacije neretko bivaju prekinute od strane partnera.

Sigurna afektivna vezanost ne garantuje nam ni pronalazak ni zadržavanje partnera. Važno je i koji tip vezanosti druga strana ima, kao i mnoštvo drugih osobina, kako naših tako i partnerovih. Ipak, ovaj tip vezanosti pozitivno utiče i u prvim koracima gradnje i u održavanju svih relacija. Pored toga, partnerska relacija predstavlja integraciju 3 sistema – obrasca afektivne vezanosti, brižnosti i seksualnosti. Kad je u pitanju seksulanost optimalno je imati samopouzdanje u vlastite kompetencije, želju za istraživanjem i uvažavanjem potreba partnera. Što se tiče brižnosti važno je izražavanje osetljivosti prema partneru bez nametljive i kompulsivne brižnosti ili pak izostanka interesovanja.

Istraživanja su pokazala da muškarci češće pripadaju izbegavajućem tipu afektivne vezanosti nego žene, kod kojih pak dominira ambivalentni tip vezanosti. Nažalost, ovakva kombinacija parova je vrlo česta. Pored toga, rezultati pokazuju da su najčešći uzroci konflikata u partnerskim relacijama različite potrebe po pitanju bliskosti i autonomije – slobode.

Veoma je značajno da ne živimo u prošlosti. To podrazumeva da ne očekujemo od novog partnera slično ponašanje kao od prethodnog. Na taj način uvažavamo njegovu ličnost i ne težimo ponavljanju šablona ljubavne veze.

Kao što sam rekla, obrazac afektivne vezanosti stvara se u ranom detinjstvu ali to ne znači da je nepromenljiv. U nama je moć, da na njemu radimo i da ga promenimo ako ustanovimo da ne funkcioniše. Što se tiče obrasca partnera na to možemo pokušati da utičemo, ali umereno.

Categories: Bračni i partnerski problemi Deca i mladi Emocije Nauka

Tags: , , ,

Predbračno savetovanje kao vid prevencije

Jedna od karakteristika prosečne osobe savremenog doba je nedovoljna i neadekvatna pažnja o mentalnom zdravlju. Naime, većina ljudi uzima zdravo za gotovo svoje psihološko blagostanje. Prevencija raznih fizičkih oboljenja je uglavnom postala sasvim prihvaćeni oblik brige o sebi, dok se, sa druge strane, traženje pomoći od stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja još uvek smatra tabuom u našoj sredini.

Ovakav vid tretiranja sopstvenog mentalnog zdravlja ima nesagledive posledice ne samo na individualnom planu, već i na nivou čitave zajednice.

Svakodnevno se suočavamo sa mnogobrojnim teškoćama kako na privatnom, tako i na poslovnom planu. Nismo uvek u mogućnosti da sagledamo sopstvene snage, kao ni samu situaciju, koju tumačimo kao frustrirajuću, čime kočimo uspostavljanje osećaja sigurnosti i blagostanja u sopstveni život.

U ovom tekstu bih posebnu pažnu posvetila partnerskim odnosima i izazovima pred kojima se jedan par može naći kada već ozbiljno počne da razmatra ulazak u bračnu zajednicu i koji vid preventivnog rada je dostupan ovim osobama.

Nakon tradicionalnog braka, koji je bio stvar konvencije i ekonomski motivisan, u XX veku lični doživljaj ljubavi negde donosi slobodu u izboru bračnog partnera, te brak više nije isključivo socijalno motivisan.

Motivacije partnera za ulazak u brak u XXI veku su mnogobrojne, a neke mogu dodatno otežati partnerski odnos (neželjenja trudnoća, postavljanje ultimatuma od strane jednog partnera, uverenja poput „Vreme mi je“, „Sve moje drugarice/drugovi si se udale/oženili, moram i ja“, „Ne mogu sam/sama da funkcionišem“, itd).

Sa druge strane, uočava se i trend neozbiljnog ulaska u brak sa idejom da se uvek možemo razvesti ( ideja „Neka traje dok nam je lepo“, „Ako postoji konflikt, znači da me ne voli“, „Stalno se svađamo, ne mogu to da podnesem“, „Nisam ovako zamišljao/la brak, preteško je“, itd.).

Možemo na tren da zastanemo i setimo se kako je izgledalo kada smo se zaljubili u našeg partnera. Sve je izgledalo idealno. Puni pozitivne energije sa strepnjom smo iščekivali svaku priliku kada ćemo se videti i uživati u zajednički provedenom vremenu. Koliki put svaki par treba da prođe od ove početne zaljubljenosti do posvećenosti i odluke da uplove u bračne vode? Svakako je individualno, ali ono što bi bilo od koristi je da par pre ulaska u brak osvesti svoje protektivne kapacitete za razvojne i nerazvojne krize braka, kao i potencijalne „zone izazova“, tj. oblasti konflikta.

Brak, kao jedna od razvojnih faza porodičnog ciklusa stavlja pred svoje članove određene razvojne zadatke, koje je potrebno izvršiti kako bi brak opstao. Primarni zadaci su svakako uspostavljanje bračnih i porodičnih uloga, održavanje bliskosti, prilagođavanje navikama i ličnosti partnera, kao i omogućavanje emocionalne podrške.

Psihološka istraživanja ukazala su na značaj tzv. modela kontinuiteta, po kome iskustva u partnerskoj vezi pre braka oslikavaju iskustva u braku.To bi impliciralo značaj predbračnog savetovanja i prevencije potencijalnih konflikata u braku.

Šta podrazumeva predbračno savetovanje?

Po rečima Stahmana predbračno savetovanje je: „savetodavni proces kreiran sa ciljem da poboljša i obogati partnerski odnos, kako bi obezbedio stabilniji, srećniji i uspešniji brak u budućnosti i potencijalno sprečio razvod.“ Obuhvata širok spektar intervencija, gde procena para dobro definisanim upitnikom, pored intervjua, predstavlja polaznu tačku u savetodavnom radu. Upitnik pomaže terapeutu da spozna kako par funkcioniše u određenim oblastima koje su istraživanja porodičnih terapeuta izdvoljila kao ključna za refleksiju partnerskog odnosa.

Upitnik koji bih ovom prilikom izdvojila, a sa kojim sam se upoznala na seminaru iz oblasti porodične terapije koji je vodio Centar „Harmonija“ je PREPARE/ENRICH, američkih terapeuta Olsona i Larsona.

Skale upitnika ujedno su i ključne oblasti partnerskog odnosa:

  • KOMUNIKACIJA,
  • KONFLIKT REZOLUCIJA,
  • LIČNOST I NAVIKE PARTNERA,
  • PORODICA I PRIJATELJI,
  • UPRAVLJANJE FINANSIJAMA,
  • SLOBODNO VREME,
  • SEKSUALNI ASPEKT ODNOSA,
  • RELIGIOZNA UVERENJA,
  • OČEKIVANJA OD BRAKA/VEZE,
  • ULOGE U VEZI/PORODICI.

Postoje i tri korektivne skale:

  • IDEALIZACIJA, POSVEĆENOST i ZLOUPOTREBA (iskustva zloupotrebe i zlostavljanja u porodicama porekla).

U okviru svake oblasti ponudjeno je deset tvrdnji. Partneri pojedinačno i nezavisno popunjavaju svoje upitnike tako što se opredeljuju u kojoj meri su saglasni sa svakom od ponuđenih tvrdnji po zadatim oblastima.

Odgovori koje su dali partneri za svaku tvrdnju upitnika se sada upoređuju i na osnovu njihove usaglašenosti, svrstavaju u jednu od sledećih kategorija:

  • Pozitivna usaglašenost,
  • Neusaglašenost,
  • Neodlučnost i
  • Pitanja specijalnog fokusa (potencijalne zone konflikta).

PREPARE je moj upitnik izbora jer obezbeđuje terapeutu pregršt relevantnih informacija o odnosu partnera, koji se obraćaju za pomoć i podršku. Pruža uvid u obe perspektive („njenu“ i „njegovu“) i evidentira nivo usaglašenosti među njima. Takođe, tvrdnje zadate upitnikom obezbeđuju detaljan uvid u ključne tačke odnosa, te pružaju efikasan način terapeutu da nauči više o paru.

Sa druge strane, partneri, na ovaj način stiču uvid u snage svoje veze, resurse koje će uvek moći da koriste u susretu sa problemima na koje će nailaziti. Stiču uvid i o poljima izazova na jedan stimulišući način, koji otvara ključna pitanja vezano za njihov odnos.

Ono što ovaj upitnik čini preventivnom alatkom u radu sa parovima je u tome što im omogućava da prepoznaju „osetljive teme“ pre nego što one prerastu u ozbiljniji problem. Takođe, izveštaj koji par dobija od terapeta, a na osnovu skorovanja PREPARE upitnika, priprema par za učenje veština, suštinskih za održavanje partnerskog odnosa, a to su na prvom mestu komunikacione veštine i veštine za rešavanje konflikta.

Izveštaj zapravo pruža paru profil njihovog odnosa, kao i mogućnost da na sasvim nov način dobiju potpunu sliku svojih jakih i slabijih strana. Jake strane su potencijal koji ne treba da ispušta iz ruku ni jedna strana u savetodavnom procesu. Snage su uporište svakog para i sredstvo pomoću kojeg jačamo zone izazova.

Kada upozna par sa izrađenim profilom njihovog odnosa, terapeut/savetnik priprema plan aktivnosti, jasno struktuiranih zadataka i intervencija koje će sa jedne strane podržavati snage, a sa druge strane raditi na izgradnji određenih veština kojima par iz različitih razloga nije ovladao. Akcenat se stavlja na razvijanje širokog spektra komunikacionih veština, učenje para kako da otvori konflikt ili kako da upravllja istim.

Eminentni stručnjak za bark i porodicu, Gottman je putem niza istraživanja i eksperimenta zapazio dve osnovne karakteristike uspešnih i srećnih brakova, koje nedostaju kod onih koji su se završili razvodoma. One su sledeće:
1. Pozitivan afekat preovladava u komunikaciji tokom konflikta,
2. Par je u stanju da umanji negativni afekat tokom konflikta.

Kako ovo postići? Tako što ćemo naučiti par kako da poveća nivo pozitivnih emotivnih transakcija u oblastima lišenih konflikata, a potom i kako da umanje negativan afekat tokom samog konflikta.

Svako od polja koje se ispituje tvrdnjama pomenutog upitnika, može predstavljati „zonu izazova“ za konkretan par, te se prema tome kreiraju posebni zadaci. U zavisnosti od sposobnosti partnera da prihvate jedno drugo, da uvaže individualne potrebe, kao i da budu spremni da dele moć i održe pozitivan afekat prema partneru i kada dođe do konflikta, partneri će ostati zajedno ili će se razići. Naravno postoji i mogućnost ostajanja u nefunkcionalnom braku, kao i obraćanja za pomoć bračnom savetniku.

Ono što je dobra vest je da se na tome može raditi. Ukoliko postoji visoka motivisanost partnera da rade na svom odnosu i prevenciji problema koji se mogu akumulirati u narednoj razvojnoj fazi – bračnoj zajednici, preporučujem predbračno savetovanje.

Ukoliko ste zainteresovani za procenu Vašeg odnosa, jer smatrate da postoje određeni problemi koje želite da rešite pre ulaska u bračne vode ili delite utisak da veza dobro ne funkcioniše, a ne uspevate baš jasno da definišete konkretan problem, možete me kontaktirati putem maila: nadja.sarenac@gmail.com

Categories: Bračni i partnerski problemi Nauka

Tags: , , , , ,

Šta je više ta ljubav? – Nova perspektiva…

Od kada je sveta i veka ljudi su pokušavali da definišu ljubav. Tu večnu silu koja nas pokreće, koja nas čini zadovoljnijim, ispunjenijim bićima, to nešto bez čega smo prazni, bez čega sve drugo nema smisla, taj osećaj da nekome pripadamo i da je život vredan življenja.

Uspeli smo vremenom da razlučimo zaljubljenost od ljubavi, jer je njena manifestacija prilično jasna i gotovo univerzalna. Kada smo zaljubljeni obično to osećamo samim telom – imamo čuvene leptiriće u stomaku, klecaju nam kolena, obrazi se rumene, a srce žestoko udara u grudima na samu pomisao na dotičnu osobu. U zaljubljenosti se lako prepoznaju i svi ti mentalni procesi koji je prate – sklonost ka idealizaciji partnera, preuveličavanje njegovih poželjnih osobina, negiranje i sklanjanje pod tepih onoga što nam se ne dopada. Pored ovoga, zaljubljenost se lako očitava i u snazi naše volje – tada smo poletni, uvek spremni na akciju, čini se da možemo i nemoguće, nema toga što bi nas sprečilo da udovoljimo voljenoj osobi, ona je uvek prva na listi naših prioriteta, zbog nje često zanemarujemo i svoje najbazičnije potrebe, uvek smo voljni da vreme provodimo sa tom osobom, kao i da sa njom delimo sve svoje aktivnosti.

Međutim, vreme prolazi i ovaj ružičasti period polako jenjava. Nestaju gore navedene fiziološke reakcije, idealizacije polako ustupaju mesto dosta prizemnijem sagledavanju partnerovih osobina, negiranje njegove nesavršenosti ne može večno da potraje, ponovo se javlja potreba za sopstvenim psihološkim prostorom, za većom slobodom, za raskidanjem simbioze i većom samostalnošću, lista prioriteta dobija novu hijerarhiju…

Zvuči gotovo tužno, pa ipak – kažu da ovde počinje ljubav. Ima li ta ljubav ovako dosledna pravila kao zaljubljenost?

Svako od nas se bar nekada u životu osvrnuo oko sebe i pokušao da nađe parove koji se vole. Vidimo dvoje ljudi koji su i nakon dugo vremena nasmejani, svuda idu zajedno, nikada se ne svađaju, sve rešavaju dogovorom i imaju veoma slične sisteme vrednosti. I, taman pomislimo da je ovo ljubav, a to dvoje se ubrzo rastave. Sa druge strane, svedoci smo toga da ima dosta parova koji su stalno u konfliktu, ne slažu se ni oko najbazičnijih stvari, lako planu jedan na drugoga, isto tako lako međusobno iskazuju veoma romantična osećanja, a njihov odnos stalno deluje kao hod po žici. Ipak, dešava se da ovako turbulentni parovi opstaju, nešto ih veže, a mi ne možemo da dokučimo tu zajedničku nit.

Možemo li onda, nakon ovakvih iskustvenih eksperimenata formulisati univerzalnu definiciju ljubavi? I treba li?

Do sada, ljubav je uglavnom razmatrana kroz dve oprečne struje. Sa jedne strane, tu su oni koji ljubav definišu kao osećanje, kao emociju koje ili ima ili ne. Ako se prihvatimo definicije ljubavi kao osećanja, padamo u zamku da je svedemo na kategoriju „sve ili ništa“. Ljubav je ili prisutna ili nije, baš kao i strah, a ovakva koncepcija ne ostavlja prostora za popravku. Ako je ljubav isparila, ako je više ne osećam, nemoćan sam da na takvo stanje utičem. I istina, mnogi od nas se, pri proceni toga da li je ljubav i dalje prisutna, oslanjaju na ovaj neverbalizovani osećaj.

Sa druge strane je jedna daleko optimističnija i vedrija koncepcija ljubavi, ali koja od nas zahteva određeni napor. U ovu drugu struju spadaju sve one postavke u kojima je ljubav definisana kao umeće (kao kod Froma) ili kao sposobnost (što je tendencija novijih pravaca u psihoterapiji). Prva struja, gde je ljubav predstavljena kao osećanje, više se zanima za ideju da li se osećamo ljubljenim, dok se druga struja, u kojoj je ljubav umeće ili sposobnost, podrobnije bavi našim kapacitetima za ljubav. Dakle, prva implicira egocentričnu perspektivu – da li me neko voli, kako naći objekat ljubavi, a druga refleksivnu perspektivu – kako biti sposoban da nekoga voliš.

Jasno je da se u prvom slučaju krivac za prestanak ljubavi traži u partneru, i to u formi „to nije bila osoba za mene, neko drugi će me više voleti“. Dok se u drugom slučaju odgovornost za opstanak ljubavi situira u meni, u formi „ljubav zavisi od moje spremnosti za ljubav“. Moguće je da zato mnogima ova druga perspektiva nije naročito dopadljiva jer, mnogo je lakše okriviti drugoga za slom jedne ljubavi, nego tragati za sopstvenim manjkavostima.

Vidimo da se lagano prešlo sa pitanja kako naći odgovarajućeg partnera i da li mi on pruža ono što mi treba, na pitanje šta ja mogu da uradim da bi bio sposobniji da pružim ljubav. Koje sposobnosti mi nedostaju, mogu li nešto učiniti da ljubav potraje, na koje kapacitete se mogu osloniti, šta su moji potencijali, a šta su moje prepreke za ljubav?

Priča se pomerila sa pasivnog čekanja „pravog“ koji treba da mi pruži ljubav, ka delanju, agensnosti i razvoju sopstvenih kapaciteta za ljubav. Baš kao što se i druge sposobnosti mogu vežbati i unaprediti, moguće je bildovati i ljubav! Iako prihvatanje ove pozicije zahteva puno truda, ima i onih koji su je ipak sa oduševljenjem dočekali, jer konačno imaju jasan kompas šta treba raditi, kao i nadu da je nešto moguće uraditi po ovom pitanju.

Kao što znamo kojim zadacima se jačaju intelektualne sposobnosti, kojim vežbama se podiže fizička spremnost, tako bi sada morali znati kriterijume za bildovanje ljubavi, ako nastojimo da je „adekvatno“ pružimo. Tako su sačinjene čitave liste zahteva koje bi trebalo ispoštovati, kao na primer razvijati brigu, odgovornost, poštovanje, poznavanje (From), zatim strast, intimnost, privrženost (Sternberg), kao i toleranciju na frustraciju, inicijativu, volju, itd. I naravno, čim neko ponudi set kriterijuma nužnih da se dostigne sposobnost za ljubav, on priču o ljubavi pretvori u normative. Iako kreirani iz glave pojedinca, to su sada standardi za ljubav po kojima moramo igrati, baš kao da nam svima prija isto.

Ove liste pretenduju na univerzalnost, jer impliciraju da svaka osoba, ako želi da razvije sposobnost za ljubav, mora ići u istom smeru. Zar ne bi onda sve ljubavi ličile? Zar ih ne bi lako raspoznavali na ulici? Kako se ipak i oni najbolji igrači ljubavi sapletu, a oni nespretni ostaju u igri? Priča je verovatno daleko složenija od ove, na sličan način na koji niko do sada nije uspeo da ponudi univerzalnu definiciju normalnosti.

I šta sad? Da li smo došli do ćorsokaka alternativa sa ove dve definicije – na jednoj strani definicija ne postoji, ljubav se oslanja na osećaj, na drugoj strani nude nam univerzalnu definiciju ljubavi, a jasno vidimo da sve ljubavi nisu iste. Prvi su jednostrani jer se fokusiraju na problem primanja ljubavi, a drugi jer akcenat bacaju na problem davanja ljubavi.

Nije li ljubav stvar odnosa? Zar nismo u tome zajedno? Ti i ja! Ne može problem biti ili u tebi ili u meni. Zato ću umesto egocentrične/samocentrirane sa jedne, i refleksivne perspektive, sa druge strane, koje smo imali prilike da vidimo, ponuditi treću – relacionističku perspektivu ljubavi. Onu, koja implicira da je za ljubav potrebno dvoje i da se ljubav stvara u uzajamnom odnosu dva bića. Dakle, ljubav nije UNUTAR, već IZMEĐU ljudi! I nije stvar davanja ili primanja, već razmene.

Definiciju koja prati ovu liniju razmišljanja, iznedrila je konstruktivistička autorka Mildred MekKoj, a ona glasi:

„Ljubav je svest o validaciji sržne strukture“.

Po čemu je sad ova definicija toliko drugačija?

Za početak, jer nije univerzalna, već krajnje idiosinkratična. Šta je nečija sržna struktura nije unapred određeno, već ostaje otvoreno da se definiše od osobe do osobe, u svakom konkretnom slučaju. Najprostije rečeno, sržna struktura obuhvata sve za nas ključne konstrukte koji tvore naš identitet. Tako na primer, ako su moji sržni konstrukti poštovanje, samostalnost, sloboda i emotivnost, osoba koja me validira u tome, dakle koja me poštuje na onaj način na koji ja definišem poštovanje, koja podstiče, a ne sputava moju samostalnost, koja mi pruža potrebnu slobodu i koja me hrabri u tome da nesmetano iskazujem emocije, je upravo ona osoba od koje osećam da dobijam ljubav i ona osoba koju zbog toga osećam da volim. Na isti način, jer je reč o razmeni, a ne prostom reciprocitetu po principu „oko za oko, zub za zub“, ja moram proniknuti u njene sržne konstrukte i iste nastojati da validiram. Tada će i ona povratno osetiti moju ljubav i uputiti istu meni.

Sledi da je velika zabluda da će ljudi sa sličnim sistemom vrednosti imati veće šanse za ljubav. Njima će možda biti lakše da uđu u perspektivu druge osobe, jer postoji veći komunalitet u konstruisanju, ali to ne znači da su oprečne perspektive osuđene na propast. Ljubav će nastaviti da živi dokle god smo u stanju da razumemo procese konstruisanja druge osobe i da sa njom budemo u odnosu uloga.

Ova perspektiva takođe lako može da nam objasni kako postoji i kako se održava ljubav kod naizgled konfliktnih parova sa početka priče. Ako su recimo dominantni konstrukti jedne osobe orijentisani oko davanja, pa ta osoba ima ideju da je dobra ako je brižna, požrtvovana i nesebična, a druga osoba sebe konstruiše kao nesigurnu, zavisnu i inertnu, njihove konstrukcije, iako se ne podudaraju u pojavnom smislu, mogu dobro da kliknu. Sve je ok dok se neko oseća ostvarenim time što pruža, a neko zadovoljnim time što dobija. Problem nastaje kada želimo da damo nekome nešto što on ne želi da primi, ili kada nam neko šalje nešto što ne želimo da prihvatimo.

Poznajem mnoge parove u kojima žena liči na mamu svome mužu – brine, grdi ga, kontroliše ga i ugađa mu. Na perifernom nivou, dakle u ravni ponašanja, može izgledati da mužu to smeta – on će se možda žaliti prijateljima kako ga žena uhodi, ne da mu mira i stalno ga proverava kao da je malo dete. Prikazivaće se kao osoba kojoj je važna sloboda, iako je zapravo sloboda u njegovom sistemu konstruisanja podređeni konstrukt. Na nadređenom nivou, uočavamo da su za njega ženina ljubomora, kontrola i zabrinutost upravo glavni elementi u području konstruisanja ljubavi. Kada ne bi bilo ovakvih “dokaza” ljubavi, on bi se možda osetio nevoljenim. Stoga, ako je njemu potrebna “nova” mama, zašto to ne bi bila ljubav? Nije bitno da li su nam sržne strukture slične, već da li ih međusobno validiramo. Dolazimo do činjenice, iako nije baš blisko pameti, da se čak i sado-mazo odnosi mogu smatrati ljubavnim, jer je reč o uzajamnom pristanku na takvu konstelaciju stvari.

Ljudi mogu voleti i tražiti razne stvari u odnosima, neke su nam logične, neke krajnje bizarne, ali dok god postoji prećutni konsenzus oko njih, dakle dok god je reč o uzajamnoj validaciji sržne strukture, na dobrom smo putu.

Niko nam ne može reći šta je ljubav, niti šta bi trebalo da bude. Nema unapred određenog recepta za ljubav! Sledeći put kada se zapitate da li je ovo između nas dvoje još uvek ljubav, stavite na papir sve ono što težite da budete kao osoba, kao i sve ono čemu vaš partner teži, a zatim pokušajte da odgovorite na pitanje koliko tim vašim konstruktima partner izlazi u susret i koliko vi uspevate da ne stojite na putu njegovim.

Čini mi se da je to ljubav – jedinstvena i bez pravila, baš kao i ljudi.

Categories: Bračni i partnerski problemi Emocije Konstruktivistička psihoterapija Nauka

Tags: , , , , , , , , ,

Paradoks vezivanja: Što je neko gori prema meni, teže ga ostavljam!

Logika zdravog razuma nalaže da volimo da budemo u blizini nama dragih osoba, a da se klonimo osoba koje su po nas loše. Međutim, u praksi je to često drugačije.

Gomila primera svedoči o tome da nekada neprimereno dugo ostajemo u odnosima sa ljudima koji su po nas naročito loši. Takvi su slučajevi u kojima deca koja odrastaju pored jako loše, kontrolišuće, čak agresivne majke, kada odrastu ne mogu da je ostave, osamostale se i nastave svoj put odrastanja, iako je vreme za to odavno došlo. Zatim slučajevi gde u porodici vlada fizičko, seksualno ili psihološko nasilje nad detetom, koje uprkos tome ostaje uz roditelje da ih čuva u starosti, jer bi se u suprotnom osetilo jako krivo što ih stare i nemoćne napušta. Takođe, slučajevi gde žrtve kontinuiranog silovanja „biraju“ da ostanu uz svoga agresora čak i kada imaju prilike za beg, a kada kasnije čuju da se zlostavljaču nešto loše desilo ili da je nakon više godina preminuo, osećaju istinski žal i gubitak. Da ne pominjemo partnerske odnose u kojima neko očigledno trpi nečije krajnje nedolično ponašanje. Sve ovo čini se nelogičnim, nerazumnim i paradoksalnim, pa ipak – dešava se.

Mnoge psihološke teorije ponudile su svoje odgovore na to šta je u korenu ovog problema i pokušale da objasne zašto pojedine osobe prolongirano ostaju u ovako hostilnoj simbiozi.

Jedna od razvojnih teorija, teorija afektivnog vezivanja, najdetaljnije se bavi osnovama ljudske vezanosti za druge osobe, u prvom redu za majku, i stvaranjem prvih osećaja bliskosti. Čuveni psiholog Harlou, predstavnik ove struje, svojim eksperimentom sa rezus majmunima pokazao je kako je u osnovi ovakvog vezivanja nežnost i toplina majke, a ne njena sposobnost da podmiri detetove fiziloške potrebe. U njegovom eksperimentu sa veštačkim majkama jasno je dokazano da će majmuni pre ići kod toplog, plišanog modela mame koji nema da im ponudi hranu, nego kod žičanog, hladnog modela majke kod koga je flašica sa mlekom. Harlou je ovim eksperimentom potkrepio tezu da se ljubav ne naslanja na funkciju hranjenja, te da nije sekundarni motiv. Stiče se utisak da je onda prirodno da se vezujemo za topla, nežna, brinuća bića, a da ćemo se hladnih, neresponzivnih i grubih kloniti kao da smo za to genetski programirani.

Pa ipak, kako ovim da objasnimo sve navedene primere?

Teorije objektnih odnosa, takođe su zadužene za objašnjenje ranog emocionalnog razvoja. Smatraju da je za ovaj razvoj ključan kvalitet i karakteristike dijadnog odnosa majka-dete. Ovaj odnos predstavlja razvojni događaj u kome dete izgrađuje svest o svetu oko sebe i istovremeno svest o sebi kao nezavisnom biću. Razvoj deteta ovde se razmatra kroz prirodno pomeranje od nediferenciranog (simbiotskog stanja u kome je dete „stopljeno“ s majkom) do stanja diferenciranog postojanja kada se dete putem separacije formira u zasebno biće. Navodi se da će ovaj most biti uspešno pređen ako je prisutna „dovoljno dobra majka“, a to je ona koja će u jednom trenutku omogućiti i podržati dete u procesu odvajanja. Grubo rečeno, u zdravom odnosu majka-dete, kao bazi za zdrav psihološki razvoj deteta, dobra mama će težiti da detetu što bezbolnije obezbedi proces odvajanja i osamostaljenja. Sa druge strane, loša mama će, ako je hladna i emocionalno distancirana uvesti dete u autističnu psihozu (ovo je jedan od načina za tumačenje razvoja autizma kod dece), ili ako je suviše kontrolišuća, držaće dete u simbiotskom odnosu po svaku cenu, čime će onemogućiti njegovu diferencijaciju i kasniju separaciju.

Ovo se čini kao ozbiljan pokušaj objašnjenja toga zašto neke osobe nisu u stanju da napuste osobu koja im zagorčava život. Pa opet, ovakvim tumačenjima kompletna odgovornost za ostanak u lošem odnosu svaljuje se na „lošu“ osobu, u ovom slučaju majku, a minimizira se učešće same osobe koja ostaje. Da li treba da se pomirimo sa ovakvim objašnjenjem? Ok, imao/la sam lošu mamu koja mi ne dozvoljava da je ostavim i ja tu ništa ne mogu da uradim po tom pitanju!

Da li su ljudi baš toliko bespomoćni? Gde je tu agensnost, sloboda izbora, lična odgovornost?

U klasičnoj psihoanalizi, donekle se čini da je izbegnut ovaj problem. Frojd uvodi pojam primarne identifikacije, kojim nastoji da objasni najraniji i najvažniji vid emocionalnog vezivanja za roditeljske uzore. Po njemu, ovo je psihički proces kojim se osoba empatički povezuje sa osobama kojima se divi, odnosno sa roditeljima kao prvim predstavnicima njegovog sveta. Kasnije, to je osnovni uslov za sveukupnu uspešnu socijalizaciju deteta. Međutim, u određenim slučajevima, kada uzori sa kojima dete treba da se identifikuje nisu poželjni, javlja se identifikacija sa agresorom – mehanizam odbrane koji označava poistovećivanje subjekta sa ugrožavajućom osobom, sa ciljem da se strah od njega ukloni ili makar ublaži. Identifikacija sa agresorom posebno je karakteristična za decu koja se osećaju ugroženom i bespomoćnom. U slučaju poistovećivanja sa neprijateljskom osobom, dete, kao bespomoćna osoba, nastoji da pobedi svoj strah tako što će „unošenjem” osobina „agresora” izmeniti sebe i postati mu sličan. Time, nesvesno, nastoji izbeći strah od osobe od koje preti opasnost.

Vidimo da je ovde odgovornost za ostajanje uz lošu osobu situirana u “žrtvi”, te ova teorija može biti objašnjenje mehanizma ostajanja u neizdrživim okolnostima, ali ona svojim pesimizmom ne nudi ideju šta osoba može da uradi po tom pitanju. Dakle, ona je tu, zaglavljena, trpi, razlozi zbog kojih to radi su jasni, ali ima li svetla na kraju tunela? Može li se izbeći ova zamka, kako pobeći? I, šta je sa svim onim osobama koje su žrtve nekog neprijateljskog odnosa, a zbog toga nisu postale nalik agresoru? Šta je sa svim tim dobrim, osećajnim osobama koje i dalje trpe i nemaju snage da ostave svog progonitelja? Čini se da nije dovoljno dati razlog zašto neko nešto radi, već je nužno odgovoriti i na pitanje zašto neko nešto ne radi, u ovom slučaju, zašto ne napušta sumanute okolnosti.

Teorija konflikta Kurta Levina, primenjena na ovu problematiku, rekla bi da ljudi ostaju u statusu quo jer imaju konflikt unutrašnjih motiva, tzv. intrapsihički konflikt. Levin je govorio o tri vrste ovakvih konflikata, ali se njegova teorija ponajbolje može primeniti u ovom slučaju, pozivanjem na konflikt ambivalencije, odnosno konflikt istovremenog privlačenja i odbijanja. Osoba, u svetlu Levinove teorije, istovremeno ima dovoljno razloga za ostanak i isto toliko razloga za odlazak iz nepovoljnog odnosa. Dakle, pitanje odlaska od loše osobe je i poželjno i nepoželjno, odnosno prožeto ambivalencijama. Levinova teorija je kadra da rasvetli razloge zbog kojih osoba ostaje u odnosu, kao i razloge zašto želi da ode, ali se ipak zaustavlja samo na opisu ovog egzistencijalnog grča.

Teorije izbora, kakav je konstruktivizam, u stanju su da unesu dozu optimizma u celu priču. One isprva osobi koja je zarobljena vraćaju odgovornost i navode da je to njen vlastiti izbor, što jeste jedno teško i bolno saznanje, ali takva pozicija, subjekta u konačnoj instanci, jedina vodi oslobođenju i akciji. U ovoj teoriji, imati slobodu izbora znači birati između dve stvari onu koja ti se čini poželjnijom, ili narodski rečeno birati ponekad između dva zla. Pošto u ovim slučajevima iz prakse osobe biraju da ostanu uz lošu osobu, postavlja se pitanje šta ovim činom žele da izbegnu? Naime, pretpostavlja se da je alternativa odlaska potencijalno više ugrožavajuća, te terapijski rad treba usmeriti ka tome šta su za dotičnu osobu implikacije ove druge alternative – možda će odlazak od surovog roditelja, od partnera zlostavljača, od silovatelja, provocirati scenario koji je daleko neizdrživiji, možda je to dokaz da sam ja loša osoba kada sam u stanju da ostavim roditelja koji mi je podario život, možda me je strah od osvete koju su spremni da preduzmu partner ili silovatelj, možda se bojim kako me niko neće “tako” voleti, možda nemam ideju kako bi se snašao/la van ovih odnosa, možda me je strah od samoće, itd. Ovo su samo neki od prikaza toga kako suprotna alternativa može biti pogubnija.

Optimizam ovakve teorije ogleda se u ideji da ona nastoji da osobi pruži zdraviju alternativu, nastoji da razuveri uverenje osobe da su to jedine dve alternative koje joj život pruža, da je ohrabri da svoj život konstruiše na drugačiji način, da joj vrati u fokus koncept o aktivnoj i agensnoj osobi pred kojom je sloboda izbora. Saznanje da sam ja ta osoba koja bira da bude zarobljena nekim odnosom, sa sobom povlači i osvežavajuće saznanje da sam ja upravo i ta osoba koja može da izabere da taj odnos napusti, moja sudbina je u mojim rukama i ja imam kontrolu nad tim kuda će moj život ići.

Naš razvojni zadatak je da se pre ili kasnije odvojimo od svojih roditelja. Neki roditelji će nas na tom putu osnaživati, a neki osujećivati. Međutim, na nama je da presečemo, i to tako da ne ponesemo sa sobom mučni osećaj krivice jer – radimo zdravu stvar! Takođe, naš životni zadatak je da napustimo ljude koji nas ugrožavaju. I nema opravdanja u tome što nas oni drže zarobljenima, jer jedini ko nas može držati zarobljenim smo mi sami.

Jedino reinterpretacijom svoje životne perspektive možemo zauvek pobeći iz mentalnog zatvora koji smo sami skrojili!

Categories: Bračni i partnerski problemi Deca i mladi Emocije Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , , ,

Šta je sa tom “hemijom”?

Još 50-tih godina prošlog veka, porodični terapeut Henri Diks definisao je tri grupe faktora koji sudeluju pri izboru partnera u koga se „zaljubljujemo“. U pitanju su sledeći faktori:

I Socijalni faktori – klasa, religija, novac…
II Svesni individualni razlozi –  poput dobrog izgleda, zajedničkih interesa, itd.
III Nesvesna privlačnost – opštepoznata pod terminom „hemija“.

Šta podrazumeva ta „hemija“?

Robin Skiner, eminentni psihoterapeut pokušava to da nam razjasni uz pomoć svog bivšeg klijenta, Montipajtonovca Džona Kliza u fantastičnoj knjizi „Kako preživeti sopstvenu porodicu?“.

Iz svog dugogodišnjeg iskustva sa porodicama i parovima, kao i različitim eksperimentima, o kojima će dalje u tekstu biti više reći, Skiner je došao do sledećeg zaključka: „Ono što će privuči dva buduća bračna partnera, na podsvesnom nivou je ništa drugo do sličnost u porodičnoj istoriji ovih individua.“

To je svakako zanimljiva hipoteza, ali potrebni su i empirijski podaci koji bi je potvrdili. Najpouzdaniju demonstraciju načina na koji funkcioniše nesvesna privlačnost, pruža vežba Porodičnih sistema, koju su Skiner i njegove kolege nebrojano puta ponovile sa različitim grupama ljudi.

Prvi put kada je prisustvovao ovoj vežbi, grupu su činili studenti prve godine fakulteta, koji još uvek nisu stigli međusobno da se upoznaju. Zadatak je bio sledeći. Okupljenima u grupi je rečeno da svako ponaosob izabere drugu osobu iz grupe koja ga iz nekog razloga podseća na nekog člana njihove porodice ili bi ta osoba mogla da popuni „prazno mesto“ u njihovoj porodici.

Članovima grupe nije dozvoljeno da komuniciraju međusobno, dok traje proces uparivanja. Tek kada izaberu drugog člana, mogu da razgovaraju i pokušaju da dokuče zbog čega su napravili baš taj izbor. Podstiču se da uporede porodične istorije.

Nakon tog razgovora, od svakog para se traži da se upari sa još jednim parom iz grupe kako bi formirali porodični model.

Kada svi članovi, sada kvinteta, uporede svoje porodične istorije, i to podele sa terapeutima koji vode vežbu, dolazi se do fascinantnih podataka. Sva četri člana dele specifična zajednička iskustva. U pitanju može biti određena emocionalna atmosfera, emocije koje je dozvoljeno/zabranjeno iskazivati; specifican tip odnosa (npr. jako umrežene porodice), odsustvo jednog roditelja u posebno osetljivoj razvojnoj fazi, značajan gubitak u sličnim godinama, itd.

Zanimljivo je da pojedinci koji ostanu neupareni, takođe dele zajednička iskustva. Svaki put kada je rađena ova vežba, pokazalo se da je ono što spaja ovakve pojedince u svakoj grupi dobro poznat osećaj „odbačenosti“. Ovi pojedinci su ili rasli uz očuha/maćehu, ili su bili usvojeni, ili su odrastali u Domu za nezbrinutu decu, itd.

Empirijski podaci potvrđuju početnu hipotezu…

Ljudi su se iznova i iznova uklapali u različitim grupama, i uvek je postojala ta nevidljiva spona koja ih je privlačila. I uvek bi nakon razgovora dolazili do istog zaključka, a to je da ih sve povezuju specifična porodična iskustva. Previše koincidencija, da bi bila puka slučajnost.

Na koji način se takve osobe prepoznaju?

Putem signala koje svako od nas odašilje putem karakterističnih izraza lica, držanja, pokreta tela, načina oblačenja, itd. Dakle, načinom na koji se krećemo i gestikuliramo šaljemo određene poruke (npr. depresivna osoba će se kretati bezvoljno, imati specifične bore na licu, oklembešeno držanje…).

Ono što je značajno istaći je da pored promenljivih emocija koje konstantno doživljavamo, svako od nas manifestuje i uobičajene emocije i stavove, koje proizilaze iz naše ličnosti.

Svaka porodica deli karakterističan skup emotivnih stavova. Neke emocije će biti tretirane kao „dobre“ i njihovo otvoreno izražavanje je podržano od svih porodičnih članova, dok će druge biti „loše“ i „zabranjene“. Neke porodice su generalno krute u izražavanju emocija, dok su druge potpuno opuštene.

Članovi porodice dele iste emotivne navike i putem vaspitanja će podsticati učvršćivanje određenih osobina.

Kada se „zaljubljujemo“ u potencijalne partnere, podsvesno ćemo biti privučeni zajedničkim emocionalnim stilom, podsredstvom pomenutih signala. Privlačiće nas ljudi sa sličnim emotivnim navikama. Možda oni, koji su propustili baš onu razvojnu fazu kao i mi.

Tekst ću završiti sledećim citatom Robina Skinera: „Mi nosimo svoju porodicu sa sobom, negde u sebi i šaljemo signale zahvaljujući kojima nas drugi sa sličnom porodičnom istorijom prepoznaju.“

Categories: Bračni i partnerski problemi Emocije Nauka

Tags: , , , , , ,

Genogram u porodičnoj psihoterapiji

Oduvek sam volela da gledam rodoslove. Sedela bih u biblioteci Filozofskog fakulteta i prelistavala već požutele stranice debelih istorijskih knjiga u potrazi za porodičnim stablima naših ili stranih vladara. Nemanjići, Karađorđevići, Obrenovići bi mi paradirali pred očima u svojim svečanim uniformama, a ja bih pokušavala da uhvatim sličnosti među pripadnicima određene dinastije. Ko na koga liči, ko se ženio, koliko dece je ko imao? Kakvi su im karakteri, ko odstupa od porodičnog obrasca pa ga zavedu kao “crnu ovcu” familije?

Najzanimljivije su mi bile porodične priče koje su pripovedale moje bake i deke. Bila sam zadivljena koliko oni pamte, jer ja brzo zaboravim i mnogo važnije stvari. Kao žive enciklopedije, neumorno bi prepričavali životne priče naših bližih predaka, do tančina. Nikada im nije bilo teško, i zaista mi se čini da priče nisu menjale svoj oblik i sadržinu. Nije vremenom došlo do preuveličavanja. To je za mene bila umetnost-pričati priče, do detalja i to tako da se drži pažnja slušaoca.

Pripovedanje i jeste veština, ukoliko slušaoce uspe da izmesti u samu priču, a onda oni mogu da vide, čuju, osete i dožive sve ono što i glavni akteri iste. Uspevali smo da se identifikujemo sa porodičnim članovima koji više nisu sa nama, i da ih razumemo. To je i poenta porodičnih priča, kao i povezivanje članova, čiji se životni narativi tek osmišljavaju.

Nešto slično rodoslovu nam nudi sistemska porodična terapija, a to je genogram. To je, zapravo vizuelni dijagram koji prikazuje povezanost strukture, relacija i istorije u najmanje tri generacije porodičnog sistema. Predstavlja mapu porodičnog života, čiji sadržaj možemo posmatrati na tri vremenske linije. Prošlost, sadašnjost i budućnost su isprepletane putem ove grafičke reprezentacije.

Dakle, genogram se sastoji iz dijagrama, odnosno mape porodičnog života i intervjua koji se paralelno vodi sa članovima porodice. Konstruisao ga je Murray Bowen, krajem 70-tih godina XX veka, a usavršili Mc. Goldrick i Gerson. Sadržaj genograma dobijamo iz razgovora sa porodicom, koji se onda simbolično prikazuju kroz crtež. Psihoterapeut svoje klijente uči koji simboli se koriste za prikaz figura, specifične vrste odnosa, itd., tako da porodica može i kao domaći zadatak da nastavi sa dopunjavanjem genograma, naročito zato što to onda prerasta u zajedničku porodičnu aktivnost, gde učestvuju i deca, a povećava se porodična kohezivnost.

Naravno, interpretacija genograma se radi isključivo u saradnji sa psihoterapeutom. Iako su podaci relativno objektivni, naša tumačenja su u velikoj meri subjektivna, te je uloga terapeuta da postavi hipoteze na osnovu datih podataka, koje će se dalje eksplorisati. Svako determinističko shvatanje života nije realno i ne može voditi promeni,

Ne bih vas ovom prilikom davila sa silnim informacijama koje mogu naći svoje mesto na genogramu. Mogućnosti su zaista ogromne, zato ću samo navesti načine na koje genogram može da se koristi, tj. kako se tumače podaci ove složene trogeneracijske mape.

Posmatraju se sledeće kategorije podataka. Na prvom mestu porodična struktura:
– Sastav porodice je važan, jer svaka vrsta porodice (nuklearna, proširena, sa jednim roditeljem, itd, ima svoje specifične teme i probleme);
– Sibling pozicija je značajna za rasvetljavanje određene “emocionalne pozicije” pojedinca. Razlika u polu i uzrastu među siblinzima, red rođenja, urođene karakteristike deteta (temperament, zdravstveni problem), specifična roditeljska očekivanja od svakog deteta, tzv. “roditeljski program”, moguće podudaranje rođenja deteta sa određenim kriznim ili traumatskim događajem u životu porodice, sibling pozicija deteta u odnosu na sibling poziciju roditelja, mogu imati velikog značaja na razvoj ličnosti, stil života, i specifične problematične teme pojedinca u okviru sistema.

Sledeće velike kategorije koje se istražuju vezane su za ponavljanje adaptivnih ili maladaptivnih obrazaca ponašanja kroz generacije; obrazaca odnosa ili strukturalnih obrazaca (npr. isti broj dece, isti red rođenja, itd.) Takođe se ispituje uticaj specifičnih životnih događaja (životne promene, tranzicije, trauma, koincidencije radosnih i tragičnih događaja, reakcije na godišnjce značajnih porodičnih događaja, uticaj društveno-političkih i ekonomskih okolnosti na porodicu, itd.)

Ove kategorije se mogu i uporedo izučavati, nema posebnog rasporeda. Eksplorišu se i raznovrsni porodični obrazci, naročito oni koji se ponavljaju među generacijama (različite vrste udruživanja pojedinih članova, što dovodi do umrežavanja ili utrougljavanja (savezi, koalicije). Najzad je tu skeniranje porodičnog balansa/disbalansa u sferi porodične strukture, funkcionisanja (različitih potreba, stilova vaspitanja, stavova i vrednosti ), uloga i resursa.

Genogram je zaista izvanredna tehnika, koja ima široku primenu. U vrlo kratkom vremenu, dolazi se do ogromnog broja relevantnih informacija. Lako je izvodljiv i ekonomičan. Komunikativan i stimulativan. Olakšava pridruživanje terapeuta porodici, omogućava aktivno učešće dece, koja ga rado prihvataju. Stvara širok uvid, čime omogućava da se brže prodre i do porodičnih tabu tema, a pomaže porodici da šireći kontekst sagleda i alternativne mogućnosti.

Daje terapeutu startnu poziciju za postavljanje hipoteza. Omogućava članovima emocionalno proživljavanje, koje se na sigurnom mestu uz pomoć terapeuta može obraditi, a isto tako i neutralisati potencijalni konflikti. I kao najvažnija stvar, genogram pomaže porodici da uoči svoje snage, preuokviri vizuru iz koje posmatra problem, pa čak i preventivno deluje na sprečavanje daljeg razvoja destruktivnih modela ponašanja.

Categories: Bračni i partnerski problemi Metode i tehnike Nauka

Tags: ,

Neverbalna komunikacija u partnerskim odnosima

Opšte je poznato da i u verbalnoj, dakle direktnoj simboličkoj komunikaciji, dvoje ljudi često nailazi na nesporazume. Svako kreće iz svoje egocentrične pozicije i očekuje od sagovornika potpuno preklapanje u značenju i upotrebi reči. Svi mi donekle koristimo isti vokabular, ali ono što je za mene „dobar“ čovek, ne mora biti identično onome šta je za mog sagovornika dobar čovek. Nema tu nikakvog podrazumevanja. Ovo se negde poklapa sa onom čuvenom „ne treba da podrazumevam da me lav neće pojesti, samo zato što ja ne jedem lavove“. Baš tako je i u komunikaciji, a u neverbalnoj još daleko složenije.

Kako bi na veoma transparentan način dočarao ove zbrke u komunikacijskom procesu i omogućio ljudima da uvide gde se „vrte u krug“, čuveni konstruktivistički psihoterapeut Hari Prokter je davne 1987. godine osmislio tehniku „Sistemske leptir – mašne“. Ova tehnika počiva na premisi da ljudi drugačije konstruišu svet oko sebe, a da način na koji ga konstruišu direktno utiče na njihove potonje akcije. Zamislite sada primer u kome se muž nervira jer žena stalno kasni na sve što su isplanirali. Tehnika kreće od mapiranja „problematičnog ponašanja“, a to je u ovom primeru kašnjenje (korak 1). Dalje, muž ovo kašnjenje konstruiše kao nepoštovanje njegovog vremena (korak 2). Iz njegove konstrukcije proizilazi nezadovoljstvo njenim ponašanjem, bes i kivnost, što uzrokuje muževljevo naredno ponašanje – kada ona zakasni on viče, kritikuje je, gunđa i zvoca (korak 3). Međutim, i žena ima pravo da sada interpretira njegovo ponašanje, a to i čini, pa tako njegove agresivne ispade shvata kao napad na njenu ličnost. Za nju, ovakvo ponašanje govori o njegovom nepoštovanju njene celokupne ličnosti, ako je u stanju da je vređa i naređuje joj kao da je malo dete (korak 4). Pošto ovo konstruiše na takav način, žena nanovo ulazi u svoje prvobitno ponašanje – kašnjenje, sa rezonom „ako on ne poštuje mene, što bih ja njega poštovala?“. Vidimo da se začarani krug obnavlja do u nedogled i da niko ne odustaje, niti od svojih konstrukcija, niti od svojih ponašanja.

Opisana zaglavljenost u korišćenju istih strategija može se učiniti razumljivijom pogledom na grafički prikaz:

Prokter nastavlja sa idejom da kada bi se bilo koji od koraka u ovoj zapetljanoj leptir mašni promenio, automatski bi se promenio i čitav niz, što nam unosi dozu optimizma. Dakle, ako bi muž promenio pristup i umesto da ženu vređa počeo da se ravnodušno odnosi prema njenom kašnjenju, možda bi to dalje ona konstruisala kao „nisam mu više bitna, ohladio se, šta da radim?“, i možda bi to kod nje isprovociralo dalji set konstrukcija tipa „moram da promenim svoje ponašanje, moje kašnjenje ga jako nervira, odsad neću više kasniti!“, što dovodi do novog ponašanja, tj. dolaska na vreme na ugovorene sastanke. Neću se dalje zadržavati na intervencijama u ostalim koracima, jer mislim da je suština jasna – promena samo jedne karike u lancu (bilo koje!) provocira promenu celog lanca. Ova ideja posebno je korisna u situacijama u kojima je samo jedan od partnera spreman da se menja, dok drugi to ne želi, jer se ovom intervencijom indirektno postiže i menjanje ponašanja tog drugog.

Da vidimo sada kako se ova tehnika može primeniti kada je u pitanju daleko kompleksnija, neverbalna komunikacija. To je vrsta komunikacije koja se formira uporedo sa razvijanjem govora, oslonjena je na verbalne simbole, za nju imamo jezičke oznake, ali preferiramo da je odigravamo telesno (kroz pokret, gestikulaciju, mimiku, facijalnu ekspresiju). Za mnoge od nas, upravo je ona žarište neslaganja sa partnerom. Uzmimo sada novi primer. Muž i žena su u krevetu. Žena bi želela da vode ljubav i umesto da se osloni na verbalnu komunikaciju i kaže šta želi, znatno češće će u ovoj situaciji izabrati da to telesno pokaže. Ali šta ako je ženina konstrukcija sopstvene seksualne uloge takva da ona smatra kako žena u krevetu mora biti čedna, a kako je muškarac taj koji treba da je osvaja? Tako će ova žena leći na bok i okrenuti mužu leđa u postelji, čekajući i nadajući se da će on pokrenuti predigru. Ali, moguće je da ima posla sa veoma pragmatičnim muškarcem koji sada misli kako je ona umorna, kako je ceo dan rintala po kući i čuvala decu i kako joj sigurno nije do toga, čim se okrenula na stranu. Iz ove konstrukcije ženinog ponašanja rađa se muževljeva akcija – okretanje ka zidu i odlazak na počinak. Povratno, žena njegovo odustajanje može shvatiti kao znak njene neprivlačnosti partneru, možda i kao signal toga da je on vara, i sl. Eto nas začas ponovo u začaranom krugu nerazumevanja, samo ovoga puta oposredovanom neverbalnom komunikacijom. Jasan primer kako nerazumevanje rađa novo nerazumevanje. A evo i slike:

Sigurna sam da se svako od vas nebrojeno puta našao u takvim situacijama u kojima je, podrazumevajući da neko nešto radi iz određenih razloga, zapravo bio u krivu, te je to dovelo do lavine nesporazuma. Da je samo žena iz ovog primera pomislila kako je možda i muž umoran, da mu je samo dala i naznaku toga da je zainteresovana za njega, da je muž samo protumačio njeno ponašanje kao zavođenje, ili da je legao do nje i zagrlio je, možda bi čitava komunikacija vodila ka tome što su ustvari oboje od starta i želeli, a to je da vode ljubav!

Dakle, često i kada imamo usklađene želje i namere sa partnerom, naše komunikacijske strategije (bilo verbalne ili neverbalne) mogu biti pogubne i upropastiti čitav proces. Stoga je važno da osvestimo ne samo koje su naše potrebe, već i načini na koje ih tražimo od drugih. Ako nas naši ustaljeni komunikacioni kanali redovno udaljavaju od cilja, vreme je da ih preispitamo. Načina na koje možemo iskomunicirati naše potrebe je toliko mnogo, da je krajnje tragično biti rob vlastitih loših strategija.

Categories: Bračni i partnerski problemi Emocije Komunikacija Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , , , ,

Poreklo krivice i kako sa njom izaći na kraj?

“Najgore osećanje krivice je da prihvatite nezasluženu krivicu”.
Ajn Rand

Emocije poput ponosa, stida i krivice, razvijaju se tokom druge i treće godine života, jer se tada razvija i svest o vlastitoj ličnosti. Krivica ima svoje istaknuto mesto u moralnom ponašanju, jer ohrabruje ljude da postupaju po usvojenom etičkom kodu i socijalnim normama. Takođe, utiče na razvijanje empatije i preuzimanje odgovornosti za sopstvena dela.

Prema nekim autorima, osnovna razlika između krivice i stida je u tome što se u slučaju krivice, akcenat stavlja na loše ponašanje, u smislu „Učinio sam nešto loše“, dok se kod sramote, akcenat prebacuje na sliku, koju osoba ima o sebi: „Ja sam loš“. Međutim, u praksi to ne izgleda tako, jer dugotrajno osećanje krivice itekako može da dovede do pojave anksioznosti, depresije i samoprezira.

 

Kultura ima veliki uticaj na to koje će ponašanje okarakterisati kao „nemoralno“, pa će kršenje te norme izazvati osećaj krivice kod pojedinca. Postoje kulture, poput japanske i grčke koje su kolektivističke i mišljene drugog je jako važno za osećaj lične vrednosti. Ukoliko osoba u takvoj kulturi napravi prekršaj, biće osramoćena. Kolektivno je kažnjena time što će izgubiti poštovanje i ugled. Posramljenost je društvena kazna. Sa druge strane individualistički kulture, poput američke, dozvoljavaju osobi iskreno izvinjenje i pokušaj reparacije štete. Njen prekršaj neće ostaviti trajnu mrlju na njenom „karakteru“. Mogućnost iskupljenja greha je srž hrišćanske religije.

Osećanje krivice se javlja kada se naš postupak kosi sa nekim usvojenim moralnim standardom, ili kada smo povredili neku osobu našim ponašanjem. Nekada su ovi standardi zamućeni, nejasni, pa nam osećaj krivice daje odgovor da li smo postupili ispravno ili ne. Tu se javlja problam, ukoliko nismo svesni da su naši standardi ili očekivanja previsoki i samim tim nerealistični.

Možda dolazimo iz porodice koja nas je ohrabrivala da budemo preterano odgovorni, tako što nas je krivila za svaku sitnicu inalazila mane u svemu što radimo. Mogli smo se osetiti manje vrednim, i preosetljivim na svaku naznaku greške ukazanu od strane autoriteta (roditelj, profesor, šef).Onda je ta preterana odgovornost postala mehanizam odbrane. Razvili smo unutrašnjeg kritičara, koji bi uvek preduhitrio spoljašnjeg.

Još jedan izvor krivice, izgleda da vodi poreklo od tzv. “magijskog mišljenja“ iz ranog detinjstva.

Kao deca, naučili smo da kada god imamo neku potrebu (za hranom, preobukom, pažnom, itd.), sve što treba da uradimo je da pustimo glas, i neko će doći da zadovolji našu potrebu.

Na taj način, iz egocentrične perspektive, usled još nedovoljno razvijenih kognitivnih alatki, mi učimo da verujemo u naše moći. Ovo uverenje da smo „centar sveta“ traje maksimalno do 9. godine, kada će nam kognitivni razvoj omogućiti da razumemo druge vrste uzroćno-posledičnih odnosa.

Učimo da mi nismo uzrok, a samim tim ni odgovorni za sve što se dešava oko nas. Ipak, neki relikti “magijskog mišljenja“ će se zadržati kod većine ljudi i kada odrastu.

U susretu sa velikim gubitkom, možemo da reaktiviramo ostatke nekadašnjeg načina mišljenja, koji doprinose osećanju krivice.Onda sebi postavljamo dobro poznata pitanja: “Šta sam to uradio, da mi se ovo desi? Šta sam mogao da uradim da sprečim gubitak?“

Naravno da treba da preispitujemo svoje ponašanje i da budemo svesni svoje odgovornosti, ali ukoliko sebi nabijamo krivicu, mučimo se i obezvređujemo, velika je mogućnost da smo navukli veliku količinu narcizma na sebe.

Još jedan uzrok krivice je povezan sa iluzijom kontrole. Lakše nam je da verujemo da su određeni događaji rezultat naše greške, nego da su uzrokovani neizbežnim okolnostima. Cena koju plaćamo za taj osećaj kontrole je krivica.

Nesvesna krivica

Najteža da se sa njom suočimo, jer je nismo svesni. Možemo indirektno da je primetimo, ukoliko reagujemo poprilično defanzivno dok pričamo o nečemu što smo učinili.Projekcija je još jedan način kojim se manifestuje nesvesna krivica. Projektujemo onda, kada nekog drugog krivimo za stvari koje su povezane sa našim sopstvenim postupcima.

Može dovesti do destruktivnih ponašajnih obrazaca, poput alkoholizma, zatrpavanja poslom, itd. Ovi obrasci su način da nesvesno kažemo „kriv sam, i zato sam bezvredan i treba da ispaštam, treba me kazniti“.

Postoje različite psihoterapijske tehnike koje se mogu upotrebiti u radu sa krivicom. Najvažnije je prvo osvestiti ovo osećanje i znati za šta tačno sebe okrivljujemo. Koja uverenje stoje iza našeg zaključka da smo napravili „prekršaj“. Da li je naše sagledavanje racionalno? Da li osećaj krivice nosimo sa sobom iz detinjstva, pa on sada iskrivljava našu percepciju?

Sva ova pitanja je najbolje razmatrati sa stručnim licem, ali možemo to raditi i sami ukoliko emocija nije preplavljujuća ili ne deluje iz nesvesnog dela ličnosti.

Podeliću sa vama jedan video u kome klinički psiholog dr Martin Hsia prepričava svoje iskustvo sa klijentom, koji se dugo mučio sa osećanjem krivice. Između ostalog, koristio je tehniku „guilt pie“ (u bukvalnom prevodu pita krivice), iz repertoara kognitivne psihoterapije. Pogledajte, nekome može da bude od koristi.

Categories: Bračni i partnerski problemi Emocije Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , ,