Category: Bolesti zavisnosti

Kako na vreme razotkriti ulazak deteta u svet droge

Definisanje osnovnih pojmova

Definicija zavisnosti: stanje u kome organizam funkcioniše normalno samo u prisustvu supstance; kada se supstanca ukloni nastaje fizička uznemirenost.

Definicija tolerancije: stanje u kome organizam više ne raeguje na supstancu; potrebna je veća doza supstance ili jača supstanca da bi se postigao isti efekat.

Kriterijumi za zavisnost od supstance po ICD-10 klasifikaciji

Da bi se utvrdila zavisnost, tri ili više ovih kriterijuma moraju biti prisutni u poslednjih godinu dana:
1. jaka želja ili osećaj neodoljive žudnje da se uzme supstanca;
2. teškoće u kontrolisanju zavisničkog ponašanja, u smislu početka, završetka ili učestalosti uzimanja;
3. stanje fiziološke patnje kad je smanjena ili prekinuta upotreba supstance, što se vidi iz karakterističnog apstinencijalnog sindroma; ili upotreba supstance da bi se izbegao ili olakšao apstinencijalni sindrom;
4. prisustvo tolerancije; povećanje doze da bi se dobio efekat kakav je bio pre sa manjom dozom
5. progresivno zanemarivanje svih drugih zadovoljstava ili interesovanja zbog upotrebe supstance, potrebno je više vremena za nabavku ili uzimanje supstance ili je produženo vreme oporavka od iste;
6. istrajavanje na upotrebi supstance uprkos vidljivim znacima štetnih posledica, kao što su oštećenje jetre kod alkoholičara; depresija ili smetnje u kognitivnom funkcionisanju takođe su posledice upotrebe supstance.
* treći i četvrti kriterijum su biološki, ostala 4 kriterijuma obuhvataju elemente kognicije i teže ih je meriti

Psihološki pristup u izučavanju maloletničke narkomanije

1. Osnovni nivo diferencijacije

Zloupotreba psihoaktivnih supstanci se prema psihološkom pristupu označava kao poremećaj u ponašanju, tačnije kao onaj deo kontinuuma poremećaja ponašanja koji obuhvata relativno blage poremećaje, tzv. predelinkventna ponašanja.

Postoje osobe koje pri prvoj upotrebi supstance ne dožive senzaciju koju su očekivali, a koju su im opisivali prijatelji, ili koje čak dožive averzivne efekte. Da bi se razvila zavisnost, neophodan je korak više, odnosno da osoba to učini ponovo. Repetitivnost radnje je onaj kriterijum koji može da odredi dalju sudbinu pojedinca. U tom smislu se maloletnička narkomanija može posmatrati u svetlu dva modaliteta, i to kao:
1) kratkotrajno, vremenski ograničeno, tj. prolazno eksperimentisanje sa supstancom, i
2) kontinuirano, progresivno konzumiranje supstance koje vodi razvoju poremećaja u ponašanju, tačnije poremećaju zavisnosti

Izuzev repetitivnosti kao kriterijuma za razgraničenje ova dva modaliteta, u literaturi se navode i dodatni kriterijumi diferencijacije:

  • hronicitet datog ponašanja
  • ozbiljnost pogoršanja
  • rezultat/efekti datog ponašanja

Ukoliko osoba ponavljano uzima drogu, ukoliko konzumiranje supstance traje duži vremenski period, ukoliko je takvo ponašanje dovelo do značajnih pogoršanja u važnim oblastima funkcionisanja (u školi, kući, sa prijateljima) i ukoliko takvim ponašanjem osoba povređuje druge ili narušava njihovu imovinu, može se smatrati da postoji poremećaj zavisnosti. Ukoliko ovi kriterijumi nisu zadovoljeni reč je o prolaznom eksperimentisanju sa supstancom.

2. Drugi nivo diferencijacije

U literaturi se mogu naći različiti psihološki pristupi koji pokušavaju da ustanove psihološki sadržaj koji je u osnovi strukture ličnosti koja je zavisnik od supstanci.

1) Psihoanaliza izdvaja sledeće karakteristike ličnosti kao presudne u razvoju zavisnosti: slabost ega, privrženost narcisoidnom i pasivnom stanju, oralna zavisnost, princip zadovoljstva, netolerantnost na bol.
Fenichel smatra da takve osobe ne tolerišu nikakvu napetost, ne mogu da podnose bol, razočarenje i patnju, i ne mogu da čekaju. Pokazuju nesposobnost za dublje i trajnije vezivanje sa drugim osobama, i nalaze zadovoljstvo samo u pasivnoj ulozi primalaca.

2) Bihejviorizam kaže da se narkomanija uči, kao i druga ponašanja, u druženju sa narkomanima. Učenje se sprovodi operantnim uslovljavanjem, a potkrepljivači su:
– pozitivni: prihvatanje od grupe vršnjaka koji uzimaju drogu, muzika, jezik, isti otpor prema autoritetu;
– negativni: averzivni aspekti porodičnog života i životnih uslova, averzivna fizička stanja (oslobađanje od fizičke nelagodnosti apstinencijalnih simptoma).

Kraft je na osnovu razmatranja operantnih principa negativnih potkrepljenja ukazivao da je socijalna anksioznost glavni faktor udružen sa ponavljanim uzimanjem droge (onaj ko uzima drogu eliminiše anksioznost, tj. oseća se sigurnije u socijalnim situacijama i lakše se suprotstavlja).

3) Egzistencijalizam tumači da se droga uzima u cilju pronalaženja smisla života, kao pokušaj da se ispuni neprijatno osećanje egzistencijalne praznine – vakuuma. Traganje za drogom je nečujan čovekov vapaj za smislom.

Istraživanja povezanosti crta ličnosti i narkomanije

U Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti je u periodu od 2003. do 2006. godine sprovedeno istraživanje na uzorku koga je činilo 600 pacijenata lečenih na klinici. Istraživanje je imalo za cilj analizu ličnosti zavisnika kroz psihološku eksploraciju ličnosti, kako bi se utvrdio tipičan profil ličnosti zavisnika.

Podaci istraživanja ukazuju da ličnost ispitivanih zavisnika najviše karakterišu sledeće dimenzije:

  • niska frustraciona tolerancija (64%)
  • agresivnost, otvoreno ispoljavanje agresije i pasivna agresivnost u vidu oponiranja, tvrdoglavosti, kriticizma (64%)
  • egocentričnost (44%)
  • ambivalentan odnos prema primarnoj porodici (40%)
  • depresivnost, pesimizam, osećanje bespomoćnosti (38%)
  • doživljaj inferiornosti (36%)
  • kriza identiteta (35%)
  • impulsivnost (32%)
  • sklonost simbiotskom vezivanju (32%)
  • inferiornost i nezrelost u heteroseksualnim relacijama (30%)
  • anksioznost (30%)
  • osećanje krivice (25%)
  • emocionalna nestabilnost (23%)
  • problem sa autoritetima (22%)
  • paranoidne interpretacije (19%)
  • visoke aspiracije (17%)
  • većina ima prosečne intelektualne sposobnosti (IQ=99)
  • pseudosocijalizovanost (rezultati govore o sposobnosti konkretnog rezonovanja i poznavanja pravila socijalnog funkcionisanja, ali se ta usvojena znanja praktično ne primenjuju; uočljiva je prividna ili delimična uklopljenost u socijalne interakcije).
  • često se navode sledeće porodične karakteristike: odsutan, hladan i distanciran otac, dominantna ili prezaštitnička majka, nedoslednost u vaspitnim stavovima roditelja ili krajnje permisivan model vaspitanja, sukobi, svađe, neprijateljstvo među roditeljima i nerealni visokopostavljeni zahtevi i očekivanja roditelja.

Najnovija istraživanja fokusirana su na iznalaženje onih osobina ličnosti u detinjstvu koje mogu biti dobar prediktor poremećaja zavisnosti u odraslom dobu. Jedno takvo istraživanje je longitudinalno istraživanje Mofitove i saradnika koja nalazi vezu između nedostatka samokontrole u detinjstvu i poremećaja zloupotrebe supstanci u odraslom dobu. Ispitanici su u ovoj studiji praćeni od svoje treće do 32-e godine i to na različitim stadijumima (sa 3, 5, 7, 9, 11 i 32-e godine) i upotrebom različitih tehnika i mernih instrumenata (opservacije, roditeljski i nastavnički samoizveštaji, kognitivni i motorni zadaci, SES: socio-economic status, WISC-R, itd.)

Rezultati studije pokazuju da su ispitanici koji su imali slabu samokontrolu tokom detinjstva bili u značajno povečanom riziku od poremećaja zavisnosti u odraslom dobu. U zaključku studije, Mofitova i saradnici navode da deca sa slabijom samokontrolom kasnije donose slabe i impulsivne odluke kao adolescenti (npr. da će početi da puše, neplanirano postaju roditelji, napuštaju školu). Autori su pronašli podršku za ideju da donošenje slabih odluka tokom adolescencije posreduje između efekata slabe samokontrole i buduće zloupotrebe supstanci. Verovatno je da se zloupotreba supstanci kod odraslih pojavljuje kao način da se psihološki izađe na kraj sa konfuzijama do kojih su dovele slabe i impulsivne odluke u adolescenciji.

Tipologije zavisnika

U literaturi se mogu naći različite tipologije zavisnika s obzirom na različite kriterijume koji su uzeti u obzir. Tako, jedna grupa autora pravi podelu zavisnika na 4 kategorije, i to na osnovu motiva; te grupe su sledeće:

1. oni koji drogu koriste situaciono ili iz „sasvim racionalnih“ razloga (npr. studenti koji uzimaju neko psihostimulativno sredstvo kako bi bio budan i koncentrisan); takvi pojedinci mogu, ali ne moraju da ispolje psihološku zavisnost
2. „uveseljivači“ – oni koji žele da dožive uzbuđenje na veštački način, drogu uzimaju u grupi posebno okupljenoj radi uživanja u drogama
3. „istraživači“ – oni koji veruju da drogom mogu proširiti svoju svest, te uz pomoć nje tragaju za novim načinima života
4. „kompulsivni konzumenti droge“ – njihove dnevne aktivnosti kreću se uglavnom u okvirima nabavke i uzimanja droge; svi iz ove grupe su psihički i fizički zavisni od droge i u značajnom procentu ispoljavaju abnormalne crte ličnosti

Druga grupa autora pravi podelu zavisnika uzimajući u obzir izbor supstance (izbor supstance direktno je povezan sa efektom droge koji zavisnik želi da izazove:

1. depresori – su droge koje izazivaju sedaciju, a osobe koje ih konzumiraju žele da se relaksiraju i smire
2. stimulansi – droge koje povećavaju doživljaj i aktivnost; ovim zavisnicima je potrebna stimulacija i povećanje doživljaja svemoći
3. halucinogeni – droge koje omogućavaju doživljaj fantazmatskog i nerealnog; zavisnici žele da se prepuste fantaziji i mašti

Razvoj zavisnosti: uzrast, početni motivi i specifičnosti

Kritičan uzrast u kome dolazi do prve konzumacije psihoaktivne supstance je po navodima većine istraživanja uzrast od 12 do 17 godina. Čak više od 65% adolescenata je prvi put konzumiralo drogu na ovom uzrastu. U kategoriji mlađih odraslih, odnosno na uzrastu od 18 do 25 godina, drogu po prvi put konzumira nešto više od 25 %; oko 8% osoba starijih od 25 godina prvi put konzumira drogu; a oko 3% dece je prvi put probalo drogu sa manje od 12 godina.

Početak konzumiranja droge se u više od 95% slučajeva vezuje za konzumaciju marihuane (kao najjeftinije i najdostupnije na tržištu; na sledećem mestu je po učestalosti korišćenja ekstazi (čija je upotreba u poslednjih par godina naglo porasla i vezuje se za pokret rejv i tehno muzike); na trećem mestu je kokain, a zatim i heroin.

Prva faza u razvoju zavisnosti je eksperimentalna faza, tokom koje je glavni motiv za upotrebu droga najčešće radoznalost. Pored radoznalosti, motiv za eksperimentisanje može da bude i težnja ka prolaznim zadovoljstvima, „traženje sreće“, potreba za lakšom komunikacijom, beg od realnosti i problema, konformiranje grupi, pritisak grupe, disfunkcionalna porodica, dosada.

Većina osoba prvi put dolazi u kontakt sa supstancom u okviru svoje vršnjačke grupe. Najveći broj adolescenata pre prvog uzimanja ne zna prave osobine droge, a u okviru društva droga se pozitivno reklamira kroz lažne priče, opuštenost i zabavu. Spremnost za eksperimentisanje daje adolescentu određeni „status“ u grupi. Uvlačenje adolescenta u svet droge ne započinje agresivnim nuđenjem droge, već mnogo suptilnije – prvi put je obično sve besplatno, droga je lako dostupna, a grupa vesela i privlačna.
Socijalne interakcije se ostvaruju na nivou grupe adolescenata istih sklonosti. Grupa adolescenata sklonih eksperimentisanju i zloupotrebi droga ima izvesne specifičnosti kada su u pitanju oblik ponašanja, način odevanja i odnos prema okolini.

Obično su grupe zavisnika neformalne, okupljaju se u školi ili u gradu, nemaju jasnu predstavu šta će raditi, vode neobavezne razgovore o besmislenosti obaveza, o dosadi u školi, slušaju istu muziku, podupiru se identičnim stavovima i imaju osećaj uzajamne bliskosti i razumevanja.

Faktori rizika i faktori zaštite u razvoju zavisnosti od supstanci

1) Faktori rizika:

1. sredinski

  • dostupnost droge
  • siromaštvo
  • društvene promene
  • kultura vršnjaka, trend
  • pogrešna interesovanja
  • kulturne norme stavovi
  • liberalni zakoni o drogama, duvanu i alkoholu

2. individualni

  • genetska predispozicija
  • žrtve nasilja u detinjstvu
  • loš uspeh u školi
  • depresija i suicidalno ponašanje
  • poremećaji ličnosti
  • razorena porodica i zavisnički problemi unutar porodice

2) Zaštitni faktori:

1. sredinski:

  • stabilna ekonomska situacija
  • situaciona kontrola
  • socijalna podrška
  • socijalna integracija
  • pozitivni životni događaji

2. individualni:

  • dobre koping veštine
  • samoefikasnost
  • optimizam
  • percepcija rizika
  • pozitivno ponašanje u zdravstvenom smislu
  • sposobnost opiranja društvenom pritisku

Neutralisanjem rizičnih faktora i povećanjem protektivnih faktora moguće je znatno smanjiti rizik nastanka zavisnosti.

Psihološki instrument za ispitivanje profila ličnosti zavisnika

Inventar temperamenta i karaktera – TCI (Cloninger et al., 1993) je lični izveštaj sačinjen od 240 stavki na koje se odgovara zaokruživanjem tačnog ili netačnog odgovora, a koji je kreiran kako bi se odredile 4 osobine temperamenta:

  • izbegavanje povreda,
  • traganje za novim iskustvima,
  • zavisnost od nagrade, i
  • istrajnost.

Pored toga određuju se i 3 karakterne crte: samousmerenost, saradljivost i samotranscedentnost.

Poređenjem grupa, otkriveno je nekoliko značajnih veza između temperamenta i zavisnosti. Jedan od najdoslednijih zaključaka je da su osobine temperamenta „traganje za novim iskustvom“ (Cloninger et al, 1993) ili „traganje za senzacijama“ (Zuckerman, 1974) na znatno višem nivou kod korisnika droga nego kod onih koji ih ne koriste (Masse, Tremblay, 1997; Cloninger et al, 1981; Malatesta, Sutker, Treiber, 1981). Pojedinci sa visokim skorom na ovoj dimenziji su oni koje lako obuzme dosada i stoga često traže stimulaciju kako bi osetili zadovoljstvo i uzbuđenje. Većina autora se slaže da ove osobine predstavljaju najveći faktor rizika za zavisnost od droga uopšte i povećavaju verovatnoću početnog eksperimentisanja sa drogama (LeBon et al, 2004). Pored višeg nivoa traganja za novim iskustvom zavisnici se nalaze na nižem nivou zavisnosti od nagrade (oni sa niskim nivoom ove dimenzije su društveno odbačeni, izdvojeni pojedinci, koji su neosetljivi na odobravanje ili osudu sredine), u poređenju sa kontrolnom grupom. Ova konfiguracija temperamenta naziva se „asocijalnom“, budući da ovi pojedinci pokazuju impulsivno ponašanje sa malim obzirom ili empatijom prema drugima.

Kada se radi o karakternim crtama, zavisnike odlikuje takav profil u kome je samousmerenost na nižem nivou, a samotranscedentnost na višem nivou, u poređenju sa kontrolnom grupom. Takvi karakterni reziltati odražavaju veću verovatnoću za njihovu sklonost ka maštarenju, fantaziji, nezrelosti.

Prikaz pojedinih ajtema instrumenta JTCI (Junior TCI; ima 108 stavki):

– Umaram se i imam potrebu za odmorom više nego moji vršnjaci.
– Obično mi se druga deca dopadaju, čak i kad se veoma razlikuju od mene.
– Ponekad me sitnice iznerviraju.
– Često ne razumem zašto imam potrebu da postavljam ciljeve i da ih sledim.
– Čak i kad imam dosta novca, radije ga štedim nego da ga trošim na sebe.
– Kada probam nešto novo osećam se neugodno i nervozno.
– Zaista bih želeo da sam pametniji.
– Ne bi mi smetalo da sam sam sve vreme.
– Ne volim da rešavam probleme i slagalice.
– Obično ne završim poslove ako traju dugo.
– Dajem sve od sebe da poštujem pravila.
– Moji prijatelji ne znaju kako se osećam, jer čuvam svoja osećanja samo za sebe.
– Ponekad poželim da mogu da budem šef u kući.
– Mislim da su tužne priče i pesme glupe.
– Kad se osramotim dugo se osećam loše.

Categories: Bolesti zavisnosti Deca i mladi Nauka

Tags: , , , ,

Da li internet zavisnost postoji?

Da li treba da brinem što sam prečesto na Internetu?

Živimo u vremenu u kome se nepoznavanje računara tretira kao znak nepismenosti. Sa druge strane, baš u ovo vreme „cveta“ psihijatrijski diskurs koji pretenduje da progresivno fabrikuje nove dijagnoze. Situacija se dodatno usložnjava kada na scenu stupa novi poremećaj, tzv. Internet zavisnost. S pravom svi postavljaju pitanje da li se konzumacija Interneta može tumačiti kao forma patologije i neće li time psihijatrija dodatno erodirati sferu normalnosti. Ako svako ponašanje može biti indikator patologije i ako svako može biti korisnik psihijatrijske službe, šta onda ostaje normalno i ima li normalnih individua u savremenom društvu? Međutim, stvar može poprimiti i ozbiljnije razmere ako pred svakim ponašanjem popuštamo, spuštamo kriterijume, čime onda dozvoljavamo da mnoga problematična ponašanja zažive kao sastavni deo svakodnevnice. Gde onda treba smestiti Internet zavisnost na kontinuumu normalno – patološko?

Pre nego što odgovorimo na ova kompleksna pitanja, nužno je opisati sam fenomen Internet zavisnosti i pobliže razmotriti različite forme u kojima se pojavljuje.

U želji da izbegnemo ekstremno negativne interpretacije ovog fenomena koje se nalaze u psihijatrijskim priručnicima, ponudićemo definicije Internet zavisnosti koje su oslonjene na model socijalne integracije i time ostati na nešto neutralnijem terenu. Za razliku od medicinskog modela koji bolest vidi kao disfunkciju, kvar, grešku koja se nalazi u pojedincu i koja mu se zadesila mimo njegove volje, model socijalne integracije se zalaže za posmatranje „obolelog“ pojedinca kao aktivne individue koja nastoji da poboljša svoje funkcionisanje u svetu. I dok psihijatri nastoje da kao svojevrsni tehničari otklone disfunkciju na koju sama osoba ne može da utiče, dotle pristup socijalne integracije vidi simptom kao maladaptivni izbor pojedinca i pomažu mu da načini funkcionalniji izbor. Poremećaj tako nije omeđen telesnom membranom, izolovan i zaključan za svet, već naprotiv obitava među ljudima. Zato pristalice socijalne integracije prvenstveno interesuje koliko dotični simptom ometa pojedinca u njegovom funkcionisanju među ljudima. Na ovom mestu ubedljivo se vide poteškoće definisanja Internet zavisnosti, jer znamo da konzumiranje Interneta u velikoj meri čak pospešuje komunikaciju i funkcionisanje sa i među drugima.

Do sada su poznate tri razvojne linije definisanja Internet zavisnosti, i to kao poremećaj zavisnosti, kao poremećaj ponašanja i kao poremećaj nagona i kontrole impulsa. Pretpostavka da je naše ponašanje, ili da su naši nagoni i impulsi ono što je a priori disfunkcionalno, bliža je stanovištu psihijatara. Oni ističu da su ponašanje, nagoni ili impulsi defektni i da čovek nema uticaja na njihovu promenu. Sa druge strane, ako se nešto shvati kao zavisnost, onda se to isto smešta izvan tela i tretira kao izbor pojedinca koji je podložan promeni. Zato pristalice modela socijalne integracije najčešće i definišu Internet zavisnost u terminima poremećaja zavisnosti. Ovde su u tom smislu priložene dve neutralnije definicije Internet zavisnosti koje se oslanjanju na ovaj „alternativni“ model.

Jang (1998) imenuje Internet zavisnost kao svojevrstan vid „tehnološke zavisnosti“ i definiše je kao nehemijsku (bihejvioralnu) adikciju koja uključuje ekscesivnu čovek-mašina interakciju.

Grifit (2005) ističe da bilo koje ponašanje koje može proizvesti kontinuiranu nagradu organizmu u odsustvu prihoaktivne supstance može biti potencijalno adiktivno, te govori o bihevioralnim nasuprot hemijskim adikcijama. U ovu grupu po autoru spadaju zavisnost od Interneta, zavisnost od video igrica, patološko kockanje, seksualna zavisnost i poremećaji ishrane.

Jang tvrdi da je Internet zavisnost širok termin koji pokriva različita ponašanja, te stoga pravi kategorizaciju na 5 zasebnih subtipova:

  • Sajber seksualna zavisnost – kompulsivno posećivanje web sajtova za odrasle koji se tiču sajber seksa i sajber pornografije
  • Virtuelna prijateljstva – opsesivno traženje prijateljstava preko Interneta
  • Zavisnost od Mreže – uključuje kompulsivno kockanje, kompulsivnu kupovinu preko Interneta i sl.
  • Prezasićenost informacijama – kompulsivno web surfovanje i pretraživanje baza podataka
  • Kompjuterska zavisnost – odnosi se na opsesivno igranje kompjuterskih igrica.

Nakon definisanja i prikazivanja različitih vidova Internet zavisnosti, nužno je ponuditi neke smernice za razlikovanje upotrebe Interneta koja nema, od one upotrebe Interneta koja ima potencijalno problematična obeležja. Problematičnu upotrebu Interneta, tačnije ono što smo nazvali Internet zavisnošću, pokušaćemo da razgraničimo od neproblematične oslanjanjem na kriterijume koji upravo izrastaju iz pristupa socijalne integracije. I na ovom mestu ćemo se, u svetlu svega prethodno pomenutog, držati podalje od rigoroznih i patologizirajućih kriterijuma koje nudi psihijatrijska praksa.

Autori “novog” talasa (Jang, Grifit, Marks, Braun) se slažu da osoba može biti okarakterisana kao Internet zavisnik tek ukoliko ispunjava sledeće uslove:

  • izolacija – ukoliko je upotreba Interneta postala najvažnija aktivnost u životu osobe, i upravlja njenim mislima (preokupacije i kognitivne distrorzije), osećanjima (žudnja) i ponašanjem (deterioracija socijalizovanog ponašanja);
  • modifikovano raspoloženje – uključuje promene raspoloženja koje zavisnici opisuju kao „iskustvo uzbuđenja, iznenađenja, letenja“ ili paradoksalno kao „smirujuće iskustvo bekstva ili obamrlosti“;
  • tolerancija – ukoliko je potrebna povećana upotreba Interneta (veći broj sati provedenih na Internetu) kako bi se iskusili pređašnji efekti modifikovanog raspoloženja;
  • prisustvo apstinencijalnih simptoma – simptomi (fizički i psihički) koji se javljaju ukoliko je upotreba Interneta prekinuta ili iznenada redukovana, i to sledeći: potištenost, razdražljivost, podrhtavanje, itd.;
  • konflikt – uključuje interpersonalne konflikte, konflikte konzumenta Interneta i njegovih drugih aktivnosti, i konflikte unutar same individue (intrapersonalne konflikte, kao što je npr. subjektivan osećaj gubitka kontrole);
  • povratak – odnosi se na tendenciju vraćanja starim obrascima ponašanja koja su u vezi sa korišćenjem Interneta, ili čak još ekstremnijim obrascima, nakon što je postojao period apstinencije ili kontrole.

Navedeni uslovi mogu se bez ostatka sažeti na jednu, ključnu odrednicu – alijenaciju, tj. svojevrstan vid otuđenja. Naime, ako je konzumiranje Interneta postalo primarna i privilegovana aktivnost individue, ako ona istiskuje sa scene ostale društvene aktivnosti, ako isključivo ona provocira dobro raspoloženje i ekstatičke doživljaje ili svojim odsustvom stvara osećaj nelagode, onda možemo govoriti o problematičnoj formi korišćenja Interneta. Čovek je društveno biće, i kao takvo, njegove aktivnosti, raspoloženja i misli, trebalo bi u većoj meri da su zavisna od socijalnih faktora, tačnije od ljudi. Ako pak nisu, to je dovoljan osnov za tvrdnju da je njegova egzistencija skrenula sa uobičajene putanje.

Sumirajući sve navedeno, zaključuje se da konzumiranje Interneta može biti dvostruko kategorisano. Obe kategorije smeštaju se negde između krajnjih polova, tj. u međuprostoru dimenzije normalno – patološko. Forma u kojoj je korišćenje Interneta sredstvo za povezivanje sa drugima (makar i posredno), može se nazvati neproblematičnom, dok je problematična forma upravo ona koja vodi alijenaciji i gubitku autentičnog kontakta sa svetom. Međutim, čak i ova forma, u svom najekstremnijem vidu, ne zaslužuje epitet „patološko“, sve dok sama osoba ne izrazi zabrinutost i nelagodu po pitanju sopstvenog funkcionisanja.

Categories: Bolesti zavisnosti Društvene mreže Nauka

Tags: , , , , , , ,

Zašto neko postane pušač, a neko ne?!

Ekonomska kriza koja nije zaobišla ni našu zemlju primorala je brojne pušače da odustanu od svoga poroka. Ipak, ima i onih koji su pronašli alternativne načine da udovolje svojim porivima, bilo da su prešli na jeftinije cigarete, bilo da su počeli da kupuju duvan na meru. Čini se, neki bi učinili sve da ne odustanu od ovakve vrste „uživanja“. Imajući u vidu da je u skorije vreme pušenje, koje je ranije smatrano nezdravom navikom, dostiglo status psihijatrijske dijagnoze nazvane nikotinska zavisnost (F 305.1), ova tematika zahteva opsežnije razmatranje. Do sada je dobro poznat udeo fiziologije u stvaranju bilo kog tipa zavisnosti, pa je stoga važno proširiti vidike i sagledati značaj psiholoških faktora u stvaranju i održavanju nikotinske zavisnosti. Kroz sažeti prikaz četiri najobuhvatnije psihološke studije o pušačima saznaćemo odgovore na pitanja postoji li karakterističan profil ličnosti adolescenta koji će postati pušač, da li crte ličnosti ili faktori okruženja imaju veći uticaj na ovu odluku, koje sve razvojne putanje konzumiranja cigareta postoje, zašto neki ljudi lakše, a neki veoma teško ostavljaju duvan, koji sve tipovi pušača postoje, da li se pušači od nepušača razlikuju u pogledu temperamenta i karaktera, kao i da li na ovu sklonost imaju uticaj raspoloženje i veštine prevladavanja problema?

Većina studija nikotinske zavisnosti odnosi se na proučavanje ovog fenomena na populaciji odraslih. Malo je onih kojima je glavni fokus pronalaženje faktora rizika za počinjanje pušenja, pa samim tim i detektovanje profila „budućeg pušača“. Svetska organizacija za javno zdravlje preuzela je najkrupnije korake po ovom pitanju i uključila u svoj projekat 6 783 adolescenata uzrasta od 12 do 14 godina. Glavni cilj ovog projekta je bio da se markiraju osobine ličnosti koje u najvećoj meri predisponiraju osobu da postane zavisnik od nikotina, kao i da se otkrije da li veći uticaj na započinjanje pušenja imaju personalni ili sredinski faktori. Nakon što su razdvojeni tinejdžeri pušači od tinejdžera nepušača, među pušačima su otkrivena 4 karakteristična profila koja se razlikuju po stepenu zavisnosti: oni sa niskim porivom za cigaretama, oni sa izraženim porivom za cigaretama i snažnim apstinencijalnim simptomima, oni sa visokim porivom koji su bihejvioralno zavisni, i oni koji su visoko zavisni od cigareta. Ono što je daljom analizom utvrđeno kao zajedničko za sva 4 profila i što ujedno pušače razlikuje od nepušača jesu povišeni neuroticizam i ekstraverzija. Autori objašnjavaju da nije slučajno što su baš ove dimenzije ličnosti istaknute kod pušača. Osobe sa povišenim neuroticizmom su emocionalno nestabilne, teško prevladavaju stresne situacije, lako se uznemire i razdražljive su, pa je za njih pušenje sredstvo za redukovanje tenzije i anksioznosti. Sa druge strane, ekstravertne osobe konstantno teže za uzbuđenjem, energične su i aktivne, pa je kod njih pušenje u funkciji dodatne stimulacije i izbegavanja dosade. Ono što je posebno interesantno je činjenica da neuroticizam i ekstraverzija kao izolovani faktori nisu dovoljni za predviđanje da li će neko postati pušač ili ne. Mnogo veći uticaj od personalnih faktora imaju faktori okruženja, među kojima naročit efekat ima izloženost duvanskom dimu od strane „važnih drugih“ (majke, oca i vršnjaka). Ukoliko je socijalna sredina adolescenta ona u kojoj se konzumira duvan on će biti u velikom riziku da i sam postane pušač. Nadalje, ukoliko takav adolescent ima izražen neuroticizam i ekstraverziju to povećava izglede da će razviti ozbiljniju formu nikotinske zavisnosti.

S obzirom na to da nam ova studija daje informaciju samo o tome kako razlikovati buduće pušače od nepušača, potrebno je razmotriti i to da li unutar grupe pušača postoje neke specifičnosti s obzirom na intenzitet njihove zavisnosti. Ovaj podatak može se naći u longitudinalnom američkom istraživanju koje je trajalo pune 32-e godine. Tom prilikom testirano je 975 subjekata uzrasta od 14 do 32-e godine i identifikovano je 5 grupa na osnovu različitih razvojnih putanja u konzumiranju cigareta: nepušači, povremeni pušači, oni koji kasno propuše, oni koji prestanu sa pušenjem, i teški/kontinuirani pušači. Autori su došli do zaključka da je pomenute grupe moguće razlikovati na osnovu 3 ključna faktora, a to su: niska ego integracija (emocionalne teškoće, slaba kontrola impulsa), eksternalizujuće ponašanje (agresija, delinkventno ponašanje, neposlušnost), i slabe obrazovne aspiracije. Teški/kontinuirani pušači pokazuju najveći stepen emocionalnih teškoća, najveći stepen eksternalizujućeg ponašanja i imaju najniži nivo obrazovnih aspiracija, u poređenju sa preostale 4 grupe. Oni koji prestanu sa pušenjem takođe imaju visok nivo eksternalizujućeg ponašanja, niske obrazovne aspiracije, ali nemaju toliko emocionalnih teškoća kao teški pušači. Oni koji kasno propuše nemaju probleme u ponašajnoj i emocionalnoj sferi, ali imaju niže obrazovne aspiracije od nepušača i povremenih pušača. Nepušači i povremeni pušači imaju u poređenju sa ostalim grupama najpoželjnije ponašajne i emocionalne karakteristike i među njima nisu nađene značajne razlike. Dakle, nalaz ovog istraživanja sugeriše da u prestanku pušenja centralnu ulogu ima sfera emocionalnosti, odnosno što je manje emocionalnih teškoća i što je bolja kontrola impulsa osoba će lakše ostaviti cigarete.

Francuska internet studija obavljena u periodu od 2005. do 2009. godine predstavlja pokušaj da se nikotinska zavisnost poveže sa još bazičnijim odrednicama ljudske prirode. U ovoj studiji učestvovalo je 2 993 ispitanika koji su popunjavali Inventar temperamenta i karaktera – TCI (Cloninger, et al., 1993). TCI je instrument koji identifikuje 4 dimenzije temperamenta i 3 dimenzije karaktera koje predstavljaju nasledne dispozicije i u velikoj meri su povezane sa raznim vidovima zavisnosti. Ispitanici su podeljeni u 3 grupe: aktuelni pušači, bivši pušači i nepušači. Aktuelni pušači imaju najviši nivo izbegavanja povreda, a najniži nivo istrajnosti (dimenzije temperamenta) i samo-usmerenosti (dimenzija karaktera) od svih grupa; takođe, imaju viši nivo traganja za novim iskustvima (dimenzija temperamenta) od nepušača. Ovo znači da aktuelni pušači imaju izraženu tendenciju da intenzivno reaguju na averzivne stimuluse, odnosno izbegavaju ih, oni su često zabrinuti, imaju strah od neizvesnosti, stidljivi su (izbegavanje povreda), nisu istrajni u ispunjenju svojih ciljeva (istrajnost), nisu u stanju da kontrolišu i prilgođavaju svoje ponašanje situaciji, imaju nisko samoprihvatanje, ponašaju se neodgovorno, nedovoljno su snalažljivi (samo-usmerenost), lako ih obuzme dosada i stoga često eksperimentišu u potrazi za stimulacijom (traganje za novim iskustvima). Ako uporedimo ovo istraživanje čiji su uzorak odrasli ispitanici sa prvim navedenim u kome su ispitanici bili adolescenti, uočavamo da su im rezultati u saglasnosti. Povišena ekstraverzija kod adolescenata, koja uključuje težnju za dodatnom stimulacijom kako bi se izbegla dosada, uporediva je sa povišenom dimenzijom traganja za novim iskustvima; povišen neuroticizam kod adolescenata, koji obuhvata intenzivno doživljavanje negativnih emocija kao što su anksioznost, strah, nemoć, odgovara povišenoj dimenziji izbegavanja povreda na uzorku odraslih.

Poslednje istraživanje koje će biti prikazano rasvetljava ulogu raspoloženja i koping mehanizama u procesu ostavljanja cigareta. Do sada je bilo reči o osobinama ličnosti, temperamentu, karakteru i njihovom odnosu sa nikotinskom zavisnošću. Novina ovog istraživanja je u isticanju toga da i trenutna stanja koja su podložna promeni, kao i veštine savladavanja problema koje se mogu učiti i razvijati, imaju dalekosežan uticaj na sudbinu pušača. Naime, prestanak pušenja ne zavisi samo od čvrsto ukorenjenih karakteristika ličnosti čija osnova leži u genetici, te nam ovo istraživanje nudi jednu optimističniju verziju sagledavanja ove problematike. Ovo istraživanje sprovedeno je na 600 pušača dobrovoljaca koji su se prijavili Centru za odvikavanje od pušenja. Ispitanici su popunjavali 3 testa: Bekov Inventar Depresivnosti (BDI), test ličnosti (NEO-PI-R) i koping čeklistu (RWCC). Nakon toga bili su podvrgnuti programu za odvikavanje. Ukupno je prestalo sa pušenjem 14.7% ispitanika, pa su rezultati sa testova upoređivani između grupa onih koji i dalje puše i onih koji su prestali sa pušenjem. Glavni nalaz je da crte ličnosti nisu dobar prediktor toga da li će osoba prestati da puši ili ne, dok je najznačajniji prediktor raspoloženje. Pušači koji su na testu BDI zabeležili skor iznad 10 imaju mnogo manju šansu da prestanu sa konzumiranjem cigareta, od onih čije je skor ispod ovog broja. Takođe, postoji značajna povezanost između nivoa prisutne depresivnosti i vrste koping mehanizama, što dodatno otežava odvikavanje. Oni koji su depresivniji (BDI > 10) u većoj meri koriste nekonstruktivne strategije razrešenja problema – krive sebe, izbegavaju problem, maštaju, ne mogu da se fokusiraju na rešenje problema, predviđaju negativan ishod događaja, ne traže podršku, itd. Sa druge strane, oni koji ne pokazuju znake depresivnog raspoloženja (BDI < 10) imaju ujedno i efikasnije koping mehanizme. Ovaj uvid da loše raspoloženje direktno uzrokuje nesposobnost da se prekine sa određenim porivom trebalo bi da ima veći odjek, posebno u sferi prevencije i lečenja bolesti zavisnosti.

Categories: Bolesti zavisnosti Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , ,

Bogati ne kradu!

~  Kleptomanija ~

Ne mogu da verujem da je opet  to uradila, ta luda žena, glava usijana! Lepo sam joj objasnio koliko je takvo ponašanje opasno, uz to i krajnje beskorisno. Ima sve što se poželeti može, a dozvoljava sebi takve nedolične ispade. Pa kako je nije sramota da mi se tako poigrava sa ugledom. Milion puta sam joj već rekao da ne može proći neopaženo. Ipak je ona moja žena, gospođa Bernard, žena najistaknutijeg veleposednika u Lionu. Svi znaju za nas. Svi nas prate i na svakom koraku vrebaju naše greške. A ona se poigrava!

U našem vlasništvu je jedna od najvećih rafinerija nafte u čitavoj Francuskoj i rudarski basen boksita pride. Pa malo li je?! Ne, njoj nije dosta. Pored sveg novca i slave ona hoće još. Ta gramziva, pomahnitala žena! Skoro da me je stid da je nazovem svojom ženom. Svaki dan me iznova kompromituje. Obuče svoje najlepše haljine, nakinđuri se od glave do pete i pravac ka robnoj kući. U redu, razumem…  Sve žene su potpuno otkačile za ovim vidom zabave. Izgradili su prvu višespratnu prodavnicu iliti robnu kuću, kako nazivaju ovaj šljašteći objekat, i one ne izbijaju odatle satima. Šta više gledaju, šta traže?! Tu nema ničega što moja  gospođa već nema. Mogu da razumem što tamo ubija ionako mrtve sate, jer šta bi ona pa korisno radila. Sve joj je omogućeno, prstom ne mrda, mora negde da potroši tu suludu količinu vremena. Ali zašto se stvar ne završi na šetnji i razgledanju? E to mi već nije jasno! Zašto prekorači? Zašto dozvoli sebi da joj prsti postanu dugi ko u lopova, halapljivi, pohlepni? Zašto je na izlazu uvek zaustave i iz torbe joj izvade sve te tričarije koje je usput pokupila, da ne kažem ukrala? Da znate kakve sve gluposti tu nađu, kakve nebitne drangulije. Do sada se provlačila. Naravno, na moje ime. Bilo je neugodno optužiti gospođu Bernard za lopova, još  neugodnije odvesti je u zatvor. Ali sada je stvarno prekrdašila!

Ovaj novi vid trgovine, ove proklete robne kuće, ništa dobro nisu donele. Svakim danom na desetine sirotica bivaju odvođene policijskim kolima u pritvor. A kada odsluže svoju kaznu, kada izađu, više nikada nisu iste. Javno su optužene, prokužene, zauvek su žigosane kao žene niskog morala, kao posrnule bestidnice.  Mada, njih i razumem. Njih čak mogu i da opravdam. Štandovi i izlozi su veliki, ničim ograđeni, sve je na izvol’te. A one nemaju. One zaista nemaju. Ali ne i moja Lucija!!! Ona ima sve, ona ima i previše! Pa šta bi svet rekao kada bi saznao da je Lucija Bernard, žena  čuvenog naftnog magnata, uhapšena. Da  li uopšte pomisli na to, da li ta kaćiperka uopšte misli bilo šta?!

I pitate se šta ću sad? Sada kada je prevršila dara meru. Hoću li je ravnodušno pustiti da trune u zatvoru? A tu su, pred vratima, došli su i čekaju, ne nameravaju da zaborave. Ma, da se ja pitam tu joj je i mesto, i treba da ispašta zbog svoje hirovite prirode. Međutim, šta će to reći o meni? Ljudi će pronositi glasine kako je sirota žena pored mene oskudevala, kako joj nisam udovoljavao, te kako je jadnica morala da krade pored mene samoživca. Ili će šuškati iza uglova kuća kako sam oženio đavola, moralnu grešnicu, koja stida nema i za pokajanje ne zna. Ili… Ma svašta će pričati te sitne duše, sigurno ništa lepo i plemenito.

Čuo sam onomad da se i Morelova Amelija na sličan način izopačila. A čak mi se jednom, ako me pamćenje ne vara, i Lamber, uvaženi  bankar u ovome kraju,  požalio kako njegova Simona ima takve raskalašne ispade. Da ne bi ukaljali svoju čast, oni su to rešili ovako – tiho su, u mrkloj noći kada je smanjena prometnost, odveli svoje supruge u privatnu kliniku “Martinez”, gde su žene bile na kraći period zbrinute u potpunoj anonimnosti. Umesto pogrdne titule lopova, one su dobile neku prilično novu i meni nepoznatu titulu. Psihijatar je konstatovao da boluju od nekog blažeg mentalnog poremećaja, tzv. kleptomanije i da im je potrebno samo neko vreme u izolaciji kako bi se ovo duševno stanje popravilo. Ubrzo su Morel i Lamber vratili svoje supruge kućama, bez posledica. Žene su bile zdrave, niko izuzev najužih krugova, nije ni znao da su bile bolesne, život se nastavio.

Vreme je da i ja otpremim moju Luciju na ovo kratkotrajno putovanje…

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Bolesti zavisnosti Istorija psihijatrije Pripovetke

Tags: , , ,