Category: Ispovesti

Postporođajna depresija: Ozbiljna smetnja ili dokaz razmaženosti?

Majka sam dve devojčice. Starija ima 5 godina i samostalna je za podmirivanje većine osnovnih dečijih potreba. Mlađa ima 7 meseci, dobre je i živahne naravi, radoznala i uporna. Od pre mesec dana pokušava da stoji uz sve čega se domogne. Noge su joj još uvek slabe, nespretna je i često pada. Sve sadašnje, bivše ili buduće mame beba ovog uzrasta znaju, sećaju se ili naslućuju koliko je ovo zahtevan period. Stalni fokus, napetost i umor. Moram napomenuti da moja deca ni po čemu nisu ekstremna u odnosu na njihove vršnjake.

Vratila sam se poslu. Radim 4 dana nedeljno. Jednom nedeljno, po par sati ih čuva moja majka, koja kaže da ne može da dođe češće jer ne uspeva da se odmori do idućeg puta koliko je iscrpljena. Jedom nedeljno, takođe par sati ih čuva svekrva, uz uslov da njen mlađi sin bude tu da bi uspela nešto da skuva. Jednom ga čak nije pustila u školu (u pitanju je bila radna subota) jer neće moći sama oko bebe. Jednom nedeljno dođe i bebisiterka. Maločas mi se požalila kako joj je 6 sati previše i kako maksimalno može da izdrži 4 do 5 sati. Ima 24 godine, nema svoju decu i već se boji kako će se snaći u toj ulozi. Muž dolazi kući i prepričavam mu bebisiterkinu priču. Njegov komentar je: “Pa nemoj puno da nam izrabljuješ bebisiterku, ostaćemo bez nje”.

Evo bez uvijanja, očekivala sam da će na osnovu priloženog bar konstatovati koliko je meni zapravo teško, ako ni babe, ni mladi ne mogu da izguraju ovu priču. Naprotiv, sada još treba da zaštitim i bebisterku od burnout-a.

Da ne dužim – biti mama je teško! I tačka. Mame su blistave i odmorne samo u magazinima i reklamama za pelene. Još uvek je tabu pričati otvoreno o negativnim aspektima majčinstva. Kruži legenda da postporođajne depresije ranije, u vreme naših baka, nije ni bilo. Da je to bolest modernog doba.

Prvo, tada je odlazak kod stručnjaka za mentalno zdravlje bio još veći tabu nego danas, pa statistike i ne posedujemo.

Drugo, tada se još više “prljav veš” čuvao pod ključem svoga doma, pa se žene nisu žalile ni jedna drugoj.

Treće, tada je uloga žene bila mnogo manje zahtevna, ugavnom svedena na majku i domaćicu, pa su i uslovi za razvoj PPD bili suptilniji.

Četvrto, uglavnom se živelo u širim zajednicama, pa su tetke, babe, strine uskakale svako malo kao ispomoć. Dete bi u opštem metežu neosetno poraslo.

Šta me je izazvalo da vam sve ovo pišem. Ja sam mama, koja iza sebe ima iskustvo PPD-a. Takođe sam i psihoterapeut koji radi sa ženama koje imaju postporođajnu depresiju. Kao stručnjaka su me puno puta zvali u medije da pričam o ovoj temi i uvek bi pitali da li je moguće da su razmažene, ušuškane i suviše zaštićene žene podložnije ovoj problematici. Još jedna raširena zabluda koju sam dužna da opovrgnem! Iz ličnog, a i profesionalnog iskustva znam šta povečava verovatnoću za PPD i to je upravo suprotno – ne razmaženost, već prevelika Snaga! Onaj ko je od deteta bildovan porukama “ti si jaka, izdržljiva” pokušavaće da u svom daljem razvoju opravda ove etikete. Ovakve poruke su na prvu loptu validirajuće, ali su istovremeno jako zahtevne i obavezujuće. Obavezuju te da ne poklekneš, da ne pokažeš slabost, da izdržiš, da ne kukaš, da ne tražiš pomoć, ni pod razno. Isprva je lako, jer su i zalogaji mali. Mic po mic savladavaš prepreke a tvoj Ego kvasa kad god neko potvrdi koliko si stabilan, nesalomiv, potentan. To te nadalje obavezuje još više. Rasteš u Jakog i Sposobnog odraslog. Vrtiš se u začaranom krugu dokazivanja da možeš i opovrgivanja da nešto ne možeš. Tvoja okolina, tvoj mikrokosmos je uveliko navikao na tvoje rezultate, tvoju samostalnost, tvoj stoicizam i tišinu sa kojom sve dostojanstveno podnosiš. Ne diže se nikakva pompa oko tvojih rezultata, oni se prosto podrazumevaju. Pod teretom tuđih očekivanja, onaj ko takođe podrazumeva samo uspehe si i ti sam. Kada bi bilo drugačije, izneverio bi uprte poglede, ali još više sebe. Nešto bi duboko uzdrmalo tvoj identitet. Tu brižljivo građenu i održavanu konstrukciju Selfa.

Postaješ mama. Očekuješ, spram pređašnjih rezultata, da to neće biti zahtevno i nepremostivo. Dužna si , i ovaj put, da dokažeš koliko si dorasla zadatku – mami, tati, sestri, mužu, sebi… Ubrzo shvataš da si štiteći “imidž” preterala. Toliko si im svima dokazala da sve možeš sama i najbolje da su se za uzvrat odmakli. Oko tebe je pustoš. Prvi redovi na frontu su se povukli, a i drugi i svi ostali za njima. Bitku biješ sama. Niko ti se ne nudi kao saveznik jer si ih sama uverila kako ti saveznici i nisu potrebni. Ponos, panika i odsustvo umeća da tražiš pomoć igraju protiv tebe. Neko vreme se suzdržavaš od vapaja. Ovo te učvršćuje kao jaku osobu u percepciji drugih. Ni vreme nije na tvojoj strani. Što ga više prolazi, to si više ubedio okolinu da Možeš, da se Snalaziš, da je sve O.K.

Naposletku, tvoje telo te pobeđuje, odbija saradnju, iznureno je i umorno. Ne nalazi načina da se regeneriše. Trošiš se i ne spavaš. Zanemaruješ osnovne potrebe da neko ne bi video da gubiš kontrolu, da ne uspevaš. Strah te je. Počinješ da kukaš. Isprva tiho i suptilno. Niko ne čuje. Zapravo, niko ne veruje! Nisi im poznata u toj ulozi. Mora biti da je samo šala. Pojačavaš ton, odlučnija si, vrištiš za pomoć. Odmahuju rukom i kažu: “To su samo hormoni, proći će!” Joj jedna opasna i takođe medijski rasprostranjena zabluda. Svim ženama tokom trudnoće određeni hormoni naglo rastu i sve žene nakon porođaja imaju nagli pad hormona. Pa opet, ne iskuse sve žene postporođajnu depresiju. Osim hormona, potrebni su i drugi faktori koji će je aktivirati. Jedan od glavnih je IZOSTANAK PODRŠKE. A podršku upravo nemaju one žene koje su navikle na život bez nje, koje se hrane i ponose svojom samostalnošću, koje nisu imale potrebu i ne znaju da traže tu istu podršku.

Retko će razmažena žena razviti PPD. Razmažena žena je žena koja ume da kuka, koja je puno puta kukala, za koju su drugi rešavali njene probleme. Njeno iskustvo kukanja pomaže joj da kuka i sada i zna kako će njeno kukanje biti primećeno. Ona čak i ne mora da kuka. Ima tu privilegiju da je opažaju kao nemoćnu, osetljivu i nesposobnu, pa joj podrška sama hrli u naručje. Njena kuća je uvek opkoljena babama, strinama, tetkama… Ona će sebi dozvoliti ideju da je zamenljiva jer to ne šteti njenom krhom Egu. Ništa nije u riziku da propadne – njen self marketing ionako nije zainteresovan za pohvale i hvalospeve. I blago ovim ženama što su otkrile tu mudrost da nisu i ne moraju biti omnipotentne. Život će ionako ići svojim tokom, i to lakše i bezbrižnije.

Zato je moja poruka svima koji u svojoj intimnoj okolini imaju neku mladu mamu – Primetite je, razmazite je, nudite joj pomoć, čak i kad ne traži, čak i kad se otvoreno protivi. Budite nasrtljivi, ne odustajte, uvek imajte na umu ideju da je svakoj mami potrebna vaša pomoć. Što vam ratobornije žena izgleda to je više držite na oku. Nudite joj svoju pažnju. Kada uvidi da ste dobronamerni možda će se osmeliti i da je prigrli. Zapamtite – i ispod najgušćeg trnja čuči jedan nežan pupoljak koji samo čeka uslove da se otvori. Šta vam je teško da ga katkad zalijete?

Jedna žena, mama i psihoterapeut

Categories: Ispovesti Postporođajna depresija

Tags: , , , , , , , , ,

Zašto je psihoterapijski odnos važniji od psihoterapijskog pravca

Puno je polemike oko toga koji je psihoterapijski pravac delotvorniji – psihoanaliza, geštalt, transakciona analiza, REBT… Brojna istraživanja rađena su sa idejom provere za koje vrste psiholoških problema (dijagnoza) je koji pravac merodavniji. Rezultati postoje i favorizuju određene pravce, ali je opšti trend da se i u ovoj sferi ostane „politički korektan“. Tako se svi terapeuti bez izuzetka povode za onim „sve najbolje o suparniku“. Niko više ne ističe prednosti svoga pristupa jer nije korektno, štaviše nadmeno je i arogantno. A prećutni dogovor da se ova polemika reši je u tome da se akcenat pomeri sa pravca na psihoterapijski odnos.

Psihoterapijski odnos je neutralan teren na kome prestaje sva kompeticija. Odjednom, svi terapijski pravci su podjednako dobri za sve vrste problema i sve klijente, a ono što izdvaja dobru od loše terapije jeste odnos terapeuta i klijenta. Ovo je načelno u redu i zaista, moramo poštovati rad kolega jer time iskazujemo poštovanje prema struci u celini. Međutim, ono što vidim kao problematično, jeste da se sa naglašavanjem terapijskog odnosa sve završava. Svi samo koriste gotove floskule kako taj odnos treba da bude odnos poverenja, topao, iskren i autentičan.

Šta to zapravo znači?

Kako će klijent znati da li je odnos takav ili je neko veliki profesionalac u svom poslu i zna da „odglumi“ takav odnos?

Kako će sam terapeut proceniti da li je odnos autentičan, da li klijent ima dovoljno poverenja, da li je iskren?

Na osnovu čega se jedan takav odnos razlikuje od svih drugih odnosa u koje stupamo?

Na koji način je takav odnos delotvoran, šta on to pruža, šta menja u klijentovom svetu?

Da li biti dobar terapeut nužno znači imati umeće da sa svakim klijentom izgradiš ovakav odnos ili je prirodnija postavka da će se u nekim slučajevima ovakav odnos formirati, a u nekima ne?

Koliko ta izgradnja zavisi od samog terapeuta, a koliko i od klijenta i njihove međusobne interakcije?

I konačno, i možda najvažnije, kada kažemo da psihoterapijski odnos treba da bude autentičan, iskren, topao odnos, odnos poverenja, kako ga svi opisuju, ne deluje li to pomalo pretenciozno?

Čini se kao da je to jedan savršen odnos, jedan zlatni standard svim odnosima, odnos kakav niko od nas nema van terapijske sobe. Pominju se još epiteti odnos razumevanja, prihvatanja, neosuđivanja.

Kolika je verovatnoća da se ovakav idealan odnos izgradi tokom terapijskih susreta i treba li uopšte tome da težimo? Da li je to ono što je ovde lekovito?

I sama sam kao terapeut, pozivajući se na ODNOS, upala u ovu zamku papagajskog deklamovanja njegovih svojstava „razumevanje, toplina, autentičnost, prihvatanje, poverenje…“ I nisam se previše udubljivala u to da iznedrim neku ličnu, intimnu, iskustvenu definiciju pojma „terapijski odnos“. Jednostavno sam prihvatila koncept i slepo ga propagirala. Tek sada, kada je jedan takav odnos iza mene, kadra sam da razumem šta on treba da sadrži i u čemu je njegova snaga.

U želji da moje kolege uđu u debatu sa samim sobom, da postave sebi ova pitanja i uvide koliko su ovih odnosa imali tokom karijere, ispričaću vam ovu priču. Takođe, mislim da će ova priča pomoći i mnogim klijentima da oforme precizniju ideju o tome kakav bi to odnos trebalo da bude, izvan onih pomenutih idealizovanih epiteta.

Zvala se Jovana. Zapravo, još uvek se zove, samo više nije moja klijentkinja. Bila je to skoro pune dve godine. Dolazila je veoma redovno, najredovnije od svih mojih klijenata – po pljusku, vejavici, na 40 stepeni, tokom praznika… Ako je nešto bilo izvesno u mome planeru, to je da će se Jovana pojaviti svake nedelje. Došla je sa prilično hostilnim očekivanjima da promeni svoju mamu, jer je odnos bio neizdrživ. Nije joj padalo napamet da možda i ona treba da se menja. Njen život biće bolji ako se promeni mama. Kako sam ubrzo shvatala, njena mama je neko ko bi, da je ikada otišao u neku ustanovu za mentalno zdravlje, dobio dijagnozu graničnog poremećaja ličnosti. Bila je dozlaboga konfliktna, kontrolišuća, usamljena i manipulativna, a opet nesigurna i nalik malom detetu.

U početku, fokusirala sam se na pritužbu i pokušavala da vrlo prilježno isprobam čitav arsenal relacionih tehnika ne bi li promenila dinamiku njihovog odnosa. Bilo je neznatnih pomaka. Sa ove distance, mogu konstatovati da je ovaj period mog „najintenzivnijeg“ rada sa Jovanom, bio zapravo puki tehnicizam. Nedelje su prolazile a Jovana je dolazila i svaki put pričala neku aktuelnu dramu. Sve se svodilo na more konkretizacija, na banalno prepričavanje šta je ko kome rekao, a kako je ovaj potom odgovorio. Saznala sam da Jovana nikada nije upoznala tatu, da je faktički pobegao od iscrpljujuće žene, i da ju je mama emotivno i higijenski zanemarivala tokom čitavog detinjstva. Emotivne ucene bile su sastavni deo njenog odrastanja. Živele su u kući sa mamine dve sestre, koje su nažalost bile mamine replike. Tri vrlo hladne, proračunate ženske figure „bavile“ su se odgajanjem devojčice.

Jovana je tako izrasla u jednu veoma proaktivnu, snalažljivu i uspešnu ženu, ali nepoverljivu i praktično otuđenu od sveta. Jedina strategija preživljavanja u ovako surovim okolnostima bila je da budeš stalno u pokretu, večito van kuće, što ju je opredelilo da postane turistički vodič. Očekivao bi čovek da pored tri mračne, pesimistične persone, koje te isisavaju i tu su da te povuku na dno (ne bi li im postao sličan) i ona postane jedna negativna i džangrizava žena. Ali, ona se nije identifikovala sa ovom skupinom Minera, kako ih je zvala, ona je bila njihov kontrast – Motivator, ona koja bodri druge ljude, koja je nasmejana za troje.

Nakon ovog uvoda većina mojih kolega bi verovatno empatisala sa Jovanom. I ja sam, da se razumemo, ali empatija, razumevanje i prihvatanje nisu dovoljni. Oni su bili preslabi da Jovani obezbede promenu. Štaviše, to što je promena izostajala, počelo je kod mene da rasplamsava profesionalnu sujetu. Osećala sam ljutnju, nestrpljenje, čak i dosadu, koje su bile samo spoljna manifestacija moje nemoći. Bila sam umorna od njenog materijala u kome iznova i iznova prepričava do u detalja novi konflikt sa mamom. Svaka seansa počela je da liči na svež dokaz moje nesposobnosti da joj pomognem. Izgledalo mi je kao da je gluva za moje reči, kao da se bilo koja intervencija odbija od nju kao o zid. Moj gnev je rastao i bio je sasvim nepravedno uperen na nju – „ona ne želi da se menja, ona je distancirana od mene i nema poverenja, kao uostalom što ga nema ni u jednom drugom odnosu…“ U toj fazi nisam preispitivala svoje veštine, držala sam se nadmeno kao da ih baš sve na svetu posedujem. Nisam uviđala da su klijenti tu da nam pomognu da uvidimo gde smo tanki, da nas nauče veštini koja nedostaje. Nisam shvatala da su naši klijenti naše prilike za učenje, za naš rast i razvoj, baš kao što smo i mi za njih. Ili bar to do tada nisam doživela na ovako neposredan način.

Svaka seansa nastavila je da liči na prethodnu. Njen monolog i moje skoro nezainteresovano slušanje. Čudila sam se zašto se iznova vraća ovde. Šta to ona od mene dobija pa dolazi po još? Činilo mi se da ne dobija ništa. Moja početna frustriranost poprimila je u kasnijim fazama oblik letargičnosti. Svakih 5-6 seansi dešavala se smena u meni – red ljutnje i beznadežnosti, red nezainteresovanosti i čuđenja. Vremenom, Jovana se sa mame prebacila na druge odnose, ako ih tako uopšte možemo nazvati. Iako u poznim tridesetim, nije imala nikada ozbiljniju vezu, zbog prirode posla menjala je često poslodavce, imala je par drugarica za „uz kafu“. I to kafu tokom koje je ona slušala, jer zaboga – ona je motivator, a ne ta koja kao njena mama opterećuje druge ljude.

Postepeno sam počela da razumem da je rasla na zabrani da opterećuje, da je pored majke i tetki smela da bude samo nevidljiva, a i da je probala drugačije ove egocentične figure je ne bi primetile. Opterećivati je loše i sa tim stavom nesvesno se kretala i na drugim socijalnim trasama. Bila je uvo da bi je prihvatili i njeni odnosi nisu imali nikakav reciprocitet. Ako opterećuješ bićeš kao mama, a onda ćete svi napustiti! Zato moraš raditi sasvim suprotno od toga. Biti nasmejan i kad ti nije do toga, samostalan i pomagački nastrojen, osoba kakvu svi vole u okruženju.

Slagalica se polako slagala. Postajalo mi je jasno zašto mi se uporno vraća, zašto joj je kontakt sa mnom važan, možda najvažniji do sada. Ono što sam ja uzimala kao svoju najveću nesposobnost, ona je prepoznala kao najveći kvalitet. Ja sam joj jedina pružala dozvolu da opterećuje, ja sam paradoksalno, ne radeći ništa, bila jedina tu za nju. Moja očekivanja dolazila su na svoje mesto. Ponekad je nešto najbolje što možeš da uradiš prosto to da budeš tu, da ne zahtevaš, da ne očekuješ, da ne nudiš, da pratiš. Ovo je odnos u kome je Jovana postajala osobom. Ovo je odnos u kome sam ja postajala kompletnija osoba. Ona me je naučila da slušam bolje, da vidim dalje. Ona je trenirala moju sujetu i moje strpljenje koje mi je puno puta u životu zafalilo. Hvala joj na tome. Neizmerno!

Jednoga dana morala je da prekine terapiju. Dobila je posao turističkog vodiča na prekookeanskom brodu. Tog dana pričale smo o našem odnosu. Rekla sam joj da me je ljutila, da mi je bila dosadna, da je nisam shvatala. Rekla mi je da zna. Ali da je osetila da je ovo odnos u kome sme da rizikuje, u kome sme da proba, u kome se usudila da pomera granice. I da nije pogrešila. Kao da je bila bolji terapeut od mene u ovom procesu. Išla je korak ispred mene i radila za dvoje. Sada znam da je terapijski odnos zbilja lekovit, ali ne zbog svoje savršenosti, već upravo zbog potencijala koji se otvori kada obe osobe izađu iz svojih zona komfora.

Ona je prva osoba koju sam snažno zagrlila na rastanku i pokazala joj bez ustručavanja svoje suze!

U sećanje na veliku životnu lekciju…

Categories: Ispovesti Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , ,

Pitanje privatnog i državnog studiranja u Srbiji

Večita je dilema da li je kvalitetnije i isplativije studiranje na državnom ili na privatnom fakultetu kad je u pitanju naša zemlja. Čini mi se da ipak većina ljudi i dalje smatra da se na privatnom fakultetu ne uči dovoljno. Kako sam tokom osnovnih i master studija pohađala i privatni i državni fakultet bez namere da svoje utiske predstavim kao generalne zaključke o prednostima jednog sistema studiranja, pokušaću da sumiram svoje iskustvo. Kao i većina dilema ni ova se ne može preseći ni u čiju korist jer oba sistema imaju svoje prednosti i mane. Pre nego što počnem, istakla bih još da se opisano iskustvo odnosi na studiranje psihologije.

Na privatnom fakultetu psihologije protok informacija, pa samim tim i organizacija bila je mnogo bolja nego na državnom. Profesori su se uglavnom trudili da nas informišu o svemu što je bilo bitno za nas studente. Uvek se znalo kada su ispiti, dosta unapred, šta treba da se uči, odakle može da se nabavi materijal. Termini konsultacija objavljivali su se na više mesta i profesori su uvek bili na fakultetu u predviđenim terminima. Na vidnom mestu na sajtu uvek su postavljane hitne i bitne vesti i izmene. Bilo nam je jasno koja je dokumentacija za koju svrhu potrebna, do kog roka i koje su sankcije za nedostavljanje. Profesori su uvek bili spremni da i na redovnim predavanjima objašnjavaju studentima gradivo dok im ne postane potpuno razumljivo. Na konsultacije profesori su redovno dolazili i cenili su studentsko angažovanje. Pojedini profesori ostavljali su mogućnost organizovanja i dodatnih konsultacija ako ih student zamoli. Kako sama volim da imam precizne informacije o svemu i ispite detaljno spremam, često sam pisala profesorima e-mail-ove, na koje su mi oni redovno odgovarali.

Učestala je bila i mogućnost usmenog odgovaranja za višu ocenu. Neretko se dešavalo da profesori ostvaruju mentorski odnos sa studentima, pa da nas konsultacijama pitaju složenija pitanja, kako bi nas pokrenuli na „duboko“ razmišljanje. Veoma često su nas hvalili i ohrabrivali, davali nagradne poene i podržavali individualni razvoj. Bilo je vidljivo da profesorima stalo do njihovih studenata, do njihovog osećaja samoefikasnosti, motivisanosti i opšteg zadovoljstva studiranjem. Oni su ne samo prepoznavali već i poznavali većinu svojih studenata. Bili su spremni da se dodatno angažuju sa pojedinačnim studentima koji su pokazali veće interesovanje.

Sa druge strane, u našoj zemlji postoje predrasude da se na privatnim fakultetima „ništa ne uči“. Stekla sam utisak da zbog toga privatni fakulteti na neki način teže tome da podignu svoje standarde. Zato se događalo da dođe do nedoslednosti usled nedovoljne usaglašenosti kriterijuma rada i ocenjivanja. Recimo, dešavalo se da ne mogu da dobijem višu ocenu jer mi je falilio 0,2 poena ili da dobijem 0 poena za prisustvo jer sam u celom semestru samo 3 puta izostala sa predavanja ili vežbi. Na taj način se uvodila neka neadekvatna strogoća. Sa druge strane, dešavalo se da su pitanja na kolokvijumu ili ispitu zahtevala samo znanje iz prezentacija, a ne i iz literature, ili da se studenti koji prepisuju ne kazne dovoljno oštro.

Moje iskustvo studiranja na državnom fakultetu tokom jedne godine master studija u velikoj meri razlikovalo se od iskustva osnovnih studija na privatnom fakultetu. Kad je u pitanju državni fakultet, za jedan ispit trebalo je da se pripremi čak 14 knjiga i tekstova i to samo u okviru obavezne literature. Kako bi se stekao uslov za polaganje jednog predmeta bilo je neophodno ispuniti čak 9 predispitnih obaveza.

Dešavalo se da je potrebno svake nedelje pročitati po jednu knjigu ili duži tekst kako bi se moglo aktivno učestvovati na predavanju. Dakle, nama studentima se nije ostavljala mogućnost da odlučimo da li ćemo biti aktivno angažovani u procesu svog obrazovanja, to je prosto neophodno. Na taj način studenti svakako shvataju koliko mogu i dokle dosežu njihove sposobnosti. Ovakva očekivanja nude „plodno tlo“ za razvoj i unapređenje samopouzdanja. Na državnom fakultetu takođe postoji i spoljašnja motivacija u vidu stipendije. Na privatnom fakultetu moguće je da izuzetni studenti imaju smanjenu školarinu ili da uopšte ne plaćaju istu. Međutim, nije moguće da dobijaju novac kao nagradu i podstrek za svoje postignuće, dok je na državnom fakultetu to sasvim moguće.

Tokom jednogodišnjeg studiranja na državnom fakultetu kao slabije strane prepoznala sam nedovoljno brz protok informacija i nedovoljno razvijen odnos profesor-student. Dešavalo se da nas šalju kod referenata po neophodne tehničke informacije. Pritom je odnos neprofesorskog osoblja prema studentima često bio neadekvatan, sa puno nepotrebne nervoze i nerazumevanja. Uz to nedostatak organizacije rada dešavao se i u saradnji sa profesorima, u vidu neutvrđenih kriterijuma ocenjivanja ili otkazivanja unapred dogovorenog mentorstva u radovima.

Dešavalo se i da mi profesori nakon što odobre temu nekog rada shvate da ipak nisu doneli pravu odluku, pa sugerišu značajne izmene kad je rad već završen i ukoričen. Kad je u pitanju odnos profesor-student na državnom fakultetu, nažalost moje iskustvo iz ugla studenta sa visokim prosekom govori da profesori retko pohvaljuju studente, retko ih ohrabruju, pojedini profesori vrlo nerado čak i odgovaraju na e-mail-ove.

Naravno samo iz mog iskustva jasno je da i privatni i državni fakultet ima svoje prednosti i mane. Osim što sam na privatnom fakultetu provela četiri, a na državnom samo jednu godinu, značajno je i to što sam na privatnom fakultetu bila na osnovnim, a na državnom na master studijama.

Podeliću još par autentičnih detalja studiranja. Privatni fakultet na kom sam ja studirala svakako može da svojim studentima (ili barem onima koji su tome težili) ponudi adekvatan korpus znanja. Recimo, posle studiranja na privatnom fakultetu koji sam ja pohađala većina studenata koji su odlučili da nastave obrazovanje (uključujući i mene), primljena je na državni fakultet za koji je konkurisala.

Ipak, na državni fakultet došla sam nedovoljno sigurna u svoje sposobnosti. Nisam znala mogu li da naučim više od dve knjige za ispit i položim sa visokom ocenom. Državni fakultet dao mi je priliku da shvatim da je to sasvim moguće.

Naravno ništa od ovoga nisu pravila bez izuzetaka. I na privatnom fakultetu je bilo slučajeva nedovoljnog zalaganja profesora za individualna postignuća studenata i njihovog opšteg zadovoljstva studiranjem, dok je na državnom fakultetu bilo primera izuzetne podrške i inspirativnog mentorskog odnosa profesora koji je za ambicioznog studenta od neprocenjive vrednosti. Ako bih sada morala u jednoj rečenici da ih sumiram, rekla bih da me je privatni fakultet ohrabrio i dao mi neophodan entuzijazam, dok me je državni fakultet „zamorio“, ali ojačao i pripremio za stvarni svet u kome ću provesti svoj radni vek.

Categories: Ispovesti

Tags: , , , , ,

Uticaj neformalne poslovne kulture na produktivnost zaposlenih

Kad govorimo o poslovnoj kulturi obično mislimo na način rada i saradnje u poslovnom okruženju. Kako je u pitanju širok pojam, u ovom tekstu pozabaviću se samo razlikama između formalne i neformalne organizacije rada. Većina je čula za Casual Friday. Ideja je da se u firmama u kojima je uveden petkom možete obući manje formalno, opuštenije nego ostalim danima. Casual Friday predstavlja mali korak ka relaksiranju stega formalnosti radnih mesta i začetak modernizacije poslovne kulture.

Ima onih koji gledaju na ovu praksu kao na kopiranje zapada ili postavljaju pitanje zašto je oblačenje toliko važno? Međutim, jeste. Istraživanja su pokazala da se zaposleni osećaju komfornije i samouverenije bez fiksnog koda oblačenja  (u opuštenijoj odeći). Štaviše, produktivniji su i s većim uspehom ostvaruju postavljene zadatke.

O pozitivnoj korelaciji između produktivnosti i neformalnog oblačenja potvrdno govore i zaposleni i rukovodioci. Pored toga, zaposleni koji rade u ovim firmama kolegijalniji su i stvaraju bolje timove sa kolegama sa kojima sarađuju. Istraživanja su takođe pokazala da se u firmama u kojima ne postoji fiksni kod oblačenja uočava viši kvalitet međuljudskih odnosa između nadređenih i podređenih.

Dva zanimljiva istraživanja slične tematike sprovedena su na univerzitetima. Studenti su bili uspešniji u popunjavanu testova znanja kad su bili obučeni u kostime superheroja. Na univerzitetu prirodnih nauka studenti su ostvarili bolje rezultate kada su obukli beli mantil za koji im je rečeno da je doktorski.

Naravno, u svemu treba imati meru, pa se tako i u firmama u kojima je dozvoljen jedanput nedeljno opušten stil oblačenja, obično podrazumevaju, a neretko i propišu granice ležernosti.

Formalnost radnog mesta ogleda se i u izgledu radnog prostora. Tako sve češće vidimo sobe za relaksaciju, i to ne samo u američkim firmama. Te prostorije su obično šarenije od ostalih, imaju ‘lazy begs’, stolove za stoni tenis ili neki drugi mali sport. Neke firme idu i dalje od toga pa kompletan radni prostor organizuju po sličnom principu. U prostoru živih i veselih boja, sa inspirativnim slikama i udobnim nameštajem osećamo se relaksiranije i otporniji smo na stres.

Neki aspekti formalnosti ograničeni su zakonom, recimo godišnji odmori. Obavezan broj slobodnih dana u toku jedne kalendarske godine u Srbiji iznosi 20 radnih dana. Poslodavci imaju mogućnost da taj broj u predviđenim slučajevima povećaju. Veća sloboda pri korišćenju odmora i u smislu broja dana i perioda kad se koristi značajna je iz više razloga: smanjuje rizik sagorevanja na poslu, povećava produktivnost, smanjuje učestalost lažnih bolovanja. Istraživanja su pokazala čak i to da u firmama u kojima postoji veća sloboda po ovom pitanju zaposleni manje koriste slobodne dane.

Sledeći aspekt formalnosti odnosi se na radno vreme. U zapadnim kompanijama sve je prisutniji trend fleksibilnog radnog vremena. To nikako ne znači da možete doći na posao kad želite i isti tako otići. Obično postoji neki raspon sati, od-do, kada se očekuje da zaposleni dođu na posao i da svoje poslovne obaveze organizuju prema potrebama i ličnom tempu. Istraživanja su pokazala da fleksibilno radno vreme pozitvno utiče na produktivnost zaposlenih. Osim toga, zaposleni sa ovakvim radnim vremenom lojalniji su svojoj firmi i teže se odlučuju za promenu posla čak i u stresnim periodima. Ipak, u odnosu na izgled radnog porstora i kod oblačenja, ovaj trend beleži sporiji rast.

Ima i primera kompanija koje su otišle korak dalje i dozvolile recimo dovođenja pasa na posao. Istraživanja su pokazala da čak 70 miliona Amerikanaca smatra da kućni ljubimci na poslu smanjuju stres, a 46 miliona da im društvo životinja pomaže da budu produktivniji.

Imala sam priliku da odmah po završetku mastera dobijem praksu u dve dijametralno suprotne firme po pitanju otvorenosti za nove trendove. U konzervativnoj firmi imali smo vrlo fiksno radno vreme. Postojale su kartice kojima smo se evidentirali po ulasku i izlasku iz zgrade. Za učestala kašnjenja sledilo je smanjenje plate. Što se tiče oblačenja Casual Friday nije postojao ni u obrisima, osim u odelenju marketinga koji je delovao kao zasebna firma. Prostorije za opuštanje nije bilo. Radne prostorije bile su blago obogaćene svetlo zelenim nijansama. O kućnim ljubimcima nije bilo ni reči. Umesto toga na podu ste se mogli saplesti na starinske akten tašne. Tokom radnog vremena retko se čuo smeh, a nisam stekla utisak ni da zaposleni posebno vole svoj posao. Napustila sam tu firmu u vreme otkaza zbog viška radne snage.

U drugoj firmi nije postojalo fiksno radno vreme. Zaposleni su dolazili na posao između 8 i pola 11 ujutru. Nikad nisu odlazili pre 17h. Iako nije bilo strogog kontrolisanja radnih sati zaposleni su neretko ostajali do uveče, a ujutru su se sa zaraznim entuzijazmom bacali na posao. Sve radne prostorije bile su živopismo ukrašene, od boja zidova do slika koje su ih ukrašavale. Postojala je i prostorija za odmor. Psi su bili dozvoljeni! Za kratko vreme koliko sam provela tamo, zaposlene sam doživela kao nekoliko vedrih, entuzijastičnih i predanih timova koji su obožavali svoj posao. I unapređenja su pljuštala u skladu sa poslovnim podvizima.

Poenta modernizacije poslovne kulture nije u slepom praćenju trendova. Ideja je da se zaposleni osećaju dobro u svojoj poziciji, da znaju da su potrebni i da je nadređenima stalo do toga kako se osećaju, kako vide sebe, svoj posao i radno okruženje. Dakle, poruka za menadžere mogla bi da glasi: ne budite tiranini ili vladari iz kamenog doba, ali nemojte ni stavljati povez preko očiju i slepo pratiti najnovije poslovne trendove. Uvek imajte na umu da je uspešan radnik najčešće zadovoljan radnik.

Svi znamo za Google, jednu od najuspešnijih kompanija na svetu koja je pobornik neformalnog radnog okruženja i ležerne atmosfere. Zaposleni u Google-u? Umereno slobodni, odvažno moderni i beskrajno kreativni. Treba li nam bolji pelcer?

Categories: Ispovesti Poslovna psihologija

Tags: , , , , , , , ,

Pismo svima čiji su roditelji emocionalni zlostavljači

Emocionalno zlostavljanje je pojam o kome se danas mnogo teoretiše. Do sada ste hiljadu puta imali prilike da pročitate šta se sve ubraja u emocionalno zlostavljanje i koje su njegove glavne karakteristike. Da ne dužim zato na taj način, radije ću vam predstaviti iskustvo devojke koja je trpela razne oblike emocionalnog zlostavljanja u svom domu, jer smatram da je iskustvena interpretacija često mnogo produktivnija od bilo koje teorijske analize. Ona nam umesto kostiju nudi i meso, dočarava samu srž ovakvog odnosa…

Reč je o devojci Emi koja je tek nakon mnogo godina ovakvog tretmana krenula da se „budi“ i uviđa sve nelogičnosti u postupcima svojih roditelja. Kada je konačno rešila celu zagonetku, ostala je sa osećajem kako bi volela da je tada, kao dete, mogla da pročita nečije slično iskustvo. Zato je rešila da nam svoje daruje iz prve ruke.

Ovako počinje:

„Često poželim da mogu otputovati nazad kroz vreme i uveriti svoj mlađi Self da su njegove emocije bile validne i da je bio u pravu za toliko mnogo stvari koje tada nije ni bio u stanju kompletno da razume“.

A evo i njenih glavnih uvida…

Kada si dete ili tinejdžer, veoma je teško doznati kako izgleda privatan život tvojih vršnjaka i njihovih roditelja, tako da nemaš načina da svoj život sa nečim uporediš. Posebno je otežavajuća okolnost i to ako nemaš odraslog u svojoj blizini, kome možeš da se poveriš. Međutim, čak i kad imaš, situacija je takva da odrasli ljudi ne dozvoljavaju da dečija percepcija roditelja utiče na njihovu (oni najčešće nastavljaju da doživljavaju tvoje roditelje na isti način kao pre tvog opisa). Pitaš se zašto je to tako? Evo zašto.

Tvoji roditelji se verovatno ponašaju potpuno drugačije kada su samo sa tobom!

Ovo donekle važi za sve roditelje, ne samo za one koji emocionalno zlostavljaju svoju decu. Često možeš da vidiš kako roditelj vrišti na tebe, ali u trenutku kada mu zazvoni telefon ne nastavi da vrišti i na svog prijatelja sa one strane žice. Bilo kako bilo, nije u redu da tvoji roditelji nikada nisu toliko srećni i prijateljski nastrojeni kada su samo sa tobom, kao što su kada si okružen drugim ljudima! Ovo je jedna od stvari koje teško da možeš da primetiš kod roditelja tvojih vršnjaka (jer ne znaš kakvi su nasamo sa svojom decom), pa zato deca imaju tendenciju da normalizuju sve što doživljavaju tokom svog odrastanja (veruju da su i njihovi drugovi kući izloženi sličnom maltretmanu i da je to normalno).

Roditelji te mogu emocionalno zlostavljati i istovremeno činiti lepe stvari

Niko nije potpuno dobar niti potpuno loš. Samo zbog toga što su nekad prema tebi i dobri to ne treba da ospori činjenicu da doživljavaš mnoge negativne emocije. Moj otac na primer, je davao pare da treniram bilo koji sport, jer je voleo da posećuje takmičenja, ali zato nije davao novac za hranu, moju odeću, lekove, itd. Suština je da treba da osećamo zahvalnost za sve dobro što su roditelji za nas činili, ali to ne sme da izbriše ili poništi ono negativno.

Ljudi uvek komentarišu pozitivno

Iako su moji roditelji preminuli pre tri godine, ja i dalje uvek čujem isto. Verzija tvojih roditelja koju ti vidiš verovatno nije verzija koju drugi ljudi vide; verzija drugih ljudi je najčešće mnogo pozitivnija. Iskreno rečeno, bilo bi prenaporno da svima koji naprave neki pozitivan komentar uvek objašnjavaš čitavu situaciju koju si proživeo, pa je zato najbolje da se pripremiš da će takvih komentara uvek biti i da na njih ne treba da obraćaš veliku pažnju. Pusti ih ili promeni temu. Mnogo je gore kada očekuješ da svako razume, veruje i empatiše sa onim što si preživeo, posebno zato što mnogi i neće.

Probaj da podsetiš sebe na sve ono što je neprihvatljivo

  • Nije prihvatljivo da te roditelji degradiraju, ponižavaju ili ismevaju!
  • Nije prihvatljivo da te roditelji fizički ili mentalno zanemaruju!
  • Nije prihvatljivo da te roditelj koristi u svojim argumentima protiv onog drugog, kao ni da te optužuje da nekog roditelja voliš više!
  • Nije prihvatljivo da te roditelji iznova optužuju za stvari koje nisi uradio i da ne slušaju šta imaš da kažeš u svoju odbranu!
  • Nije prihvatljivo da te roditelji ne uzimaju za ozbiljno kada imaš nešto da kažeš o svojim mislima ili osećanjima!
  • Nije prihvatljivo da tvoji roditelji odbijaju da ti obezbede hranu ili odeću, ili da te za to uslovljavaju, ili da kažu da ne zaslužuješ ništa drugo zato što su ti obezbedili krov nad glavom, hranu i osnovnu odeću!

Fizičko zlostavljanje nije jedina vrsta roditeljskog zlostavljanja

Ova tema je nešto što je dugo vremena uticalo na moju percepciju mog odrastanja. Čak i kada sam shvatila da je emocionalno zlostavljanje realna i validna stvar, često sam sebe hvatala u razmišljanjima kako ne bih trebala da se žalim jer je fizičko zlostavljanje mnogo gora stvar. Tek sada sam shvatila da sam patila od anksioznosti, depresije i posttraumatskog stresnog poremećaja čitavu deceniju, a da to nisam ni znala; emocionalno zlostavljanje je realno, validno i može uticati na naš život podjednako negativno kao i fizičko zlostavljanje.

Tvoji roditelji su možda mentalno bolesni

Naravno, možda i nisu. Što se mene lično tiče, ja sam odgajana od strane oba roditelja koji su imali po nekoliko neprepoznatih dijagnoza. Nažalost, ovo je nešto što deca godinama ne mogu da razumeju, a čak i kada dođu do nivoa da mogu, to ipak nastavlja da bude veoma toksično. To je takođe nešto što je teško u potpunosti razumeti i prihvatiti sve dok se skroz ne izmestiš iz ovakve zlostavljačke situacije. Ako tvoj roditelj ima zvaničnu dijagnozu, može ti biti od pomoći dok si još pod tim krovom, ako se informišeš o tome kako ta konkretna dijagnoza utiče na njegovo ponašanje. To ti može biti od koristi da njegovo ponašanje za tebe bude manje iracionalno i prediktivnije, ali nikako nemoj da ti zbog toga bude prihvatljivije! Učenje o dijagnozama mojih roditelja mi je razbistrilo mnoge stvari, ali one i dalje nisu postale opravdanje za njihove reakcije. To je kao kada pokušaš da shvatiš zašto tvoj auto ispušta gusti dim. Ti možeš naći razloge zašto se to dešava, ali to i dalje ne čini tvoj auto bezbednim za vožnju.

Nemoj dopustiti sebi da veruješ da zaslužuješ njihov maltretman

Ne zaslužuješ. Kad si dete ili tinejdžer, veoma je lako da pretpostaviš da te tvoji roditelji tretiraju na određeni način zato što si takva osoba ili se tako ponašaš, pa posledično, ako te zanemaruju ti veruješ da je to zato što si loša osoba. Ti si neko ko zaslužuje da bude voljen, da ga neko razume, sluša i shvata ozbiljno. Ne zaslužuješ da te neko vređa, ismeva ili zanemaruje na bilo koji način.

Potpuno je prirodno da osećaš negativne posledice toga što si rastao sa roditeljem koji emocionalno zlostavlja

Ako nisi, i posle nekoliko godina od izlaska iz ovakve situacije, razvio neki mentalni poremećaj, to je dobro. Ako jesi, to je potpuno razumljivo i stopostotno u redu. Nemoj da poričeš sopstvene psihološke ili fizičke probleme, niti da zapostavljaš svoje zdravlje i higijenu. Čak i ako se kod tebe nije razvio neki poremećaj, velike su šanse da ćeš svejedno osećati negativne reperkusije ovakvog odrastanja i da ćeš konstantno morati da se odučavaš od nezdravih stvari koje su ti govorili i radili. U nekom trenutku imaćeš priliku da počneš od početka i brineš se za sebe, pa budi siguran da su ti tvoje potrebe prioritet i tretiraj sebe bolje nego što su to oni nekad radili.

Napisala sam ovaj članak imajući u glavi svoj mlađi Self i nadam se da će naći svoj put bar do neke osobe u sličnoj situaciji i ohrabriti je da veruje i vrednuje sebe.

Emma Durocher

* Emina priča preuzeta je sa sajta Odyssey

Categories: Deca i mladi Ispovesti

Tags: , , , ,

Moje seksualno obrazovanje: Odgovor na novopečeni obrazovni paket

Mediji su već nedeljama zaokupljeni uvođenjem seksualnog obrazovanja kao obrazovnog paketa u predškolske i školske ustanove. Nema čiji se glas nije našao u etru – javnih ličnosti, manekena, sociologa, psihologa, profesora, itd. Uglavnom, stvar se svodi na dva tabora. Sa jedne strane su oni koji zagovaraju praćenje ovakvog „svetskog“ trenda, a sa druge oni koji ga aktivno osporavaju pod velom da je neprimeren na raznim nivoima (kulturološkom, uzrasnom, ideološkom, sadržinskom).

Moj glas će ovde pokušati da problematiku sagleda iz tri, veoma lične perspektive, a podržane praktičnim, životnim primerima. Pojasniću kako ja vidim ovo pitanje iz pozicije Ja – Dete, Ja – Roditelj i Ja -Stručnjak.

Ja – Dete

Moja mama spadala je oduvek u red onih mama koje su pošto-poto želele da ostave utisak emancipovanih, savremenih žena. Ovaj trend nije zaobišao ni njenu roditeljsku ulogu. Uvek je pratila sve novotarije na tržištu roditeljstva i nastojala da bude „In – Mama“. Tako mi je jedne Nove godine kupila sasvim neobičan poklon, primeren ovakvim standardima. Kao i svake prethodne, i ove novogodišnje noći uoči moje sedme godine, nisam uspevala da izdržim do famozne ponoći, pa sam navaljivala da poklon požuri. Otvorila sam ga s nestrpljenjem i nabojem uzbuđenja svojstvenog detetu tog uzrasta i ugledala malenu knjigu, prepunu dečjih ilustracija, sa naslovom „Kobajagi donela me roda“. O da, znala sam tad već da čitam, čak i latinicu, jer su to zahtevi modernih mama. Bacila sam pogled unutra i na prvom mestu gde se knjiga otvorila ugledala ilustraciju muškarca i žene u kadi, potpuno nagih. Sve je bilo tu, predamnom, na izvolte – njegov ud, ženine malje ispod pazuha i na ženskoj regiji. Nisam dalje listala, a oči širom otvorene od prethodnog uzbuđenja sada su se natopile suzama. Otrčala sam u drugu sobu, uhvatila se za kolena i zajecala.

Mešavinu neprijatnih osećanja koja su me spopala i sada mogu da osetim – stid, užasna sramota, gađenje, bes i tuga. Očigledno mi je tek sada da mama nije pogodila ni sadržaj, ni vreme, ni način. Bez ikakve najave, žena koja nikada ranije nije pričala sa mnom o seksu, o dolaženju beba na svet (jer ja sam njena poslednja beba, pa valjda nije morala da me priprema), sada sasvim netaktično pokušava da me pripremi za svet odraslih. Od prošlogodišnjeg plavog pamučnog mede, sa kojim sam i tada još uvek spavala, prešli smo na seksualno obrazovanje, sa skarednim sličicama koje tobož trebaju da deluju simpatično deci mog uzrasta, i sve to uvijeno u šljašteći roze ukrasni papir. Ubedljivo najgori poklon ikada! Da li ovako uvodimo decu u svet odraslih? Da ne spominjem činjenicu kako sam mnogo godina kasnije mislila da umirem kada sam dobila prvu menstruaciju…

Zbog neraspoloživosti fotografija iz moje knjige na internetu, evo čisto utiska radi ilustracije iz knjige “Kobajagi nije ti ništa”, koju je te iste Nove godine dobila moja starija sestra (10 godina); naravno od mame…

Ja -Roditelj

Danas sam roditelj trogodišnje devojčice, pa smatram da imam pokriće da govorim i iz ove perspektive. Ono što intuitivno zapažam, ne oslanjajući se na svoju struku, je da deca umeju da razlikuju prijatno od neprijatnog. Od prvih dana, od samog rođenja, ona negoduju kada im je nešto neprijatno (kada su gladna, kada im se spava, kada nisu presvučena) i isto tako umilno spavaju, razgledaju ili se smeše kada se osećaju prijatno. Njima ne treba nikakvo obučavanje za razlikovanje ova dva stanja; možda ne znaju da objasne uzrok, ali savršeno dobro znaju da ocene da li im nešto godi ili ne.

Moja devojčica zna da odmakne glavu ako joj ne prija kad je češkam, obriše obraz rukavom kada je neko suviše jako poljubi, prekrsti ruke kada joj nije do zagrljaja. I iz iskustva znam da to čine i ostala deca.

Dakle, deca prepoznaju svoje emocije, možda ne do u tančina i ne prave suptilne razlike među njima, ali zasigurno znaju da li im se nešto dopada ili ne. Ono što jeste problem, to je što najčešće ne znaju da iskomuniciraju svoje emocije, da kažu kako se osećaju i često ne znaju kako da ih ispolje.

Nekada ih ispoljavaju na veoma sirov, preintenzivan, neadekvatan način (u vidu poznatih temper tantruma), a nekada ih guše zbog direktnih ili pak implicitnih roditeljskih zabrana. Klasičan primer direktne zabrane bio bi „Nemoj da plačeš, ništa nije bilo, proćiće!“ To je čest uzvik roditelja usmeren detetu koje je palo u parku. Ovim se poručuje da tuga ili bol moraju da se sakriju, da nisu adekvatne, da je plakanje znak slabosti, pa sa takvom porukom dete nastavlja da korača u svet uz nastojanje da se distancira od ovakvih „nepoželjnih“ emocija. Tipičan primer implicitne zabrane bio bi „Pa pusti tetku da te poljubi, što si takav/a“, gde se detetu šalje poruka da prihvati i istrpi neko ponašanje iako mu se ne dopada, jer u suprotnom nije kulturno i dobro dete. Zamislite samo konsekvence ovakve zabrane po život odraslog čoveka.

Ako pažljivo osmotrimo izneto, vidimo da to nije institucionalni problem, i da time ne treba da se bave isključivo vaspitno-obrazovne ustanove. Problem je mnogo širih razmera, problem je društveni! Ako zamaglimo ovakav problem, onda u fokus pada seksualno obrazovanje, a ulogu u njegovom obučavanju preuzimaju vrtići i škole. Tako dolazimo do one čuvene da od šume ne vidimo drvo.

Po meni bi bilo ispravnije baviti se emocionalnim razvojem naše dece i to na globalnom nivou, ne isključivo uz pomoć obrazovnih ustanova, već kao društvo u celini, sa roditeljima kao glavnim predstavnicima na čelu. Potrebno je osvestiti činjenicu da je svaka emocija prirodna (iako nekad i neprijatna), kao i da svaku treba izraziti. Akcenat bi trebalo da bude na prepoznavanju emocija i njihovoj adekvatnoj ekspresiji, nasuprot gušenju i suzbijanju emocija koje kasnije rezultuje sirovim, nataloženim i neprimerenim ispoljavanjem (agresivnim ili čak autodestruktivnim).

Deci nije potrebno seksualno obrazovanje kao još jedna vrsta edukacije u nizu, bremenita informacijama i teoretisanjem, već emocionalno obrazovanje, koje bi kao aktere ovog procesa uključilo i roditelje.

Ponavljam, ne radi se o tome da deca ne umeju da prepoznaju nasilje, seksualno zlostavljanje ili bilo koju vrstu maltretmana, već su izgubili sposobnost da se povere i  objasne da su uplašena, tužna ili besna. Poljuljano je nešto mnogi bazičnije, a to je osnovni osećaj sigurnosti i poverenja u Odgovornog, Razumevajućeg i Dostupnog Odraslog.

U ovom civilizacijskom trenutku, opterećeni zahtevima koji se pred njih postavljaju (prekovremeni rad, konstantna briga oko materijalne sigurnosti, pritisci usled rokova, itd.) roditelji su postali emocionalno nedostupni za svoju decu. Dolaze kući sa porukom kako su umorni, kako su se naradili, kako je baš bio naporan dan, kako im samo treba malo mira i sna, i time iako ne želeći, detetu automatski šalju poruku blokade. Deca upadaju u mehanizam „poštede roditelja“, koga neće dodatno da uznemiravaju svojim problemima. I eto korena koji rađa distancu i nepoverenje, jer se roditelj doživljava kao nedostupan.

Dok ovo pišem u glavi mi naviru sećanja na jednu moju klijentkinju (16 godina) koja mi je ispričala svoju potresnu priču, a koja dobro oslikava opisano. Imala je svega 4 godine, kada je mamu u prodavnici pitala da li imaju novca da kupe flomastere. Mama ju je tada čvrsto zagrlila i plakala, uz reči: „Koliko si ti dobra devojčica, ti nikad ništa ne tražiš, uvek si mirna i nikad ne praviš probleme“. Iako na prvu loptu ova izjava deluje prilično benigno, devojčica je izvukla pouku kako je način da ostane dobra, taj da se nikada više ne žali i ne opterećuje mamu. Tako je danas, nakon godina samostalnog proživljavanja svih svojih patnji, na psihoterapiji zbog teške depresije i samopovređivanja.

Drugi scenario je onaj u kome deca šalju signale da se nešto ozbiljno dešava, ali nema ko da ih prepozna i uoči. Obično isprva reaguju povlačenjem i to je ono što se slabo registruje i uglavnom pripisuje detetovom „mirnom karakteru“. Međutim, moramo biti senzitivni kao roditelji i na te sitne, potpražne signale koji ukazuju da se uobičajeni psihološki svet deteta iz nekog razloga promenio. Roditelji primete tek kada se dete potpuno distancira, saseče komunikaciju ili svoju frustraciju počne da manifestuje u agresivnoj formi. To me podseća na drugi primer, takođe iz moje prakse, gde je veoma zaposlena mama dovela sina (17 godina) na terapiju, tek kada je počeo da lomi sve po kući, iako je već tri godine unazad pokazivao znake očite povučenosti i anksioznosti.

Ja – Stručnjak

Ova pozicija omogućiće mi da dodatno, primerima iz prakse, potkrepim ideju kako deca osećaju razliku između dobrog i lošeg, ali ne znaju šta sa tim da urade.

Primer br. 1 – Ovaj primer služi da naglasi važnost poverenja u odraslog, ne nužno roditelja, već i nastavnika, ako je roditelj iz nekog razloga nedostupan. Njime bih želela da istaknem činjenicu kako je dete shvatilo da je zlostavljano, ali zbog propusta da iskaže svoje emocije, da ih verbalno obradi i da ukaže nekome poverenje, situacija nije sanirana dugi niz godina, a posledice su nažalost kobne. Reč je o devojci (22 godine) koja je od sedme do 15-te godine bila žrtva seksualnog zlostavljanja od strane trenera. Po njenim izjavama se jasno vidi da je devojčica od samog starta bila svesna da su radnje koje se dešavaju pogrešne, ali je isprva bila zastrašena ucenama od strane zlostavljača. Kasnije, nije našla prostora da se nekome poveri jer su se roditelji razvodili, a nakon toga, kada je ostala sa mamom, nije želela da joj ovo kaže jer ju je mama odbijala izjavama kako je sada vreme da se konačno bavi svojim životom, jer je ona već velika. Nekomuniciranje, ćutanje i trpljenje, a kasnije preplavljenost stidom i krivicom, odveli su je u par navrata u pokušaj suicida. Ovim se potvrđuje da decu nije najvažnije učiti nazivima polnih organa, razumevanju „igara milovanja“, vrstama dodirivanja i pravima nad svojim telom. Ona znaju šta je pogrešno, ali ne znaju šta sa tim da rade. Štaviše, u stanju su takođe da procene „sumnjiv“ roditeljski telesni kontakt, ali im zbog unutrašnjih zabrana, stida i straha ne pada napamet da tako nešto prijave.

Primer br. 2 – Ovim primerom želim da pokažem kako su deca u stanju da registruju gotovo svaku vrstu maltretmana, a ne samo seksualnu i to skoro nepogrešivo rade. Reč je o mladiću (26 godina) koji je tokom čitave osnovne škole bio žrtva bulinga. Kada se poverio majci dočekao ga je odgovor: „Ljudi se dele na dve kategorije, oni koji nauče da plivaju i oni koji tonu, moraš naučiti da se brineš za sebe,ne mogu ti ja stalno rešavati probleme“. I ovde na delu vidimo koren problema, a to je gubljenje kontakta, udaljavanje na relaciji roditelj-dete, nerazumevanje i odsustvo slušanja onoga šta nam dete govori. Zato mislim da emocionalni razvoj treba da bude oblast namenjena svim članovima društva, ako želimo korenite promene.

Primer br.3 – Velika pompa oko uvođenja seksualnog obrazovanja digla se upravo zbog uverenja da iza ovakve „malverzacije“ stoji gej lobi, te da je ovo zaobilazni pokušaj da se homoseksualnost uvede na mala vrata. Ovim primerom želim da osporim i ovakvu tvrdnju, jer dete koje je gej će nepogrešivo proceniti ovu svoju sklonost i u odsustvu bilo kakve obuke, isto kao što će i heteroseksualno dete ostati hetero makoliko ga suprotno obučavali i nudili mu obilje seksualnih varijacija. Suština nije u šta će neko izrasti, već opet u našoj otvorenosti da nam se poveri, spremnosti da razumemo i nastojanju da detetu olakšamo proces komuniciranja vlastitih potreba. Moj klijent (23 godine) spoznao je da ga zanimaju osobe istog pola već vrlo rano, u predškolskom uzrastu. Godinama nije našao način da ovo ispostavi svojim roditeljima, te se njegovo odrastanje svelo na konstantno balansiranje između dva zla – ili će da nastavi da krije, a onda je kriv jer nije potpuno iskren prema roditeljima, ili će im reći, ali onda rizikuje da ga potpuno odbace. Dana kada je rešio da otkrije svoju tajnu, njegovo proročanstvo se delom obistinilo, jer otac više nije hteo da čuje za njega. Mada, i bez ovog fatalnog ishoda, njegov unutrašnji konflikt u trajanju od par godina uzeo je danak tako što je postao visoko depresivna osoba.

EPILOG

Škola se kao vaspitno-obrazovna ustanova do sada bavila isključivo razvojem intelekta, bildovanjem akademskog postignuća i disciplinovanjem mladog bića da bude pokorno i poslušno. Ako u budućnosti želimo da imamo kompletnog i zadovoljnog čoveka nužno je pomeriti fokus. Umesto seksualnog obrazovanja i teorije, važnije je posvetiti pažnju emocionalnom razvoju, odnosno emocionalnom obrazovanju i njegovoj praktičnoj primeni.

Kada početi sa emocionalnim obrazovanjem?

Što pre, još u vrtiću! Opet kroz majčinsko iskustvo, zapažam kako u vrtićima postoji trend da se prati razvoj verbalnih, manuelnih i motoričkih sposobnosti. Na kraju svake godine dobijamo detetov portfolio u kome se nalazi tabela sa krstićima koji označavaju kada je dete uspelo da ovlada svakom konkretnom veštinom. Poseban odeljak rezervisan je za utisak o detetovoj adaptaciji na vrtićku sredinu, gde se kao jedan od glavnih parametara adaptacije uzima prisustvo/odsustvo plakanja. Dakle, već ovde postoji prećutni imperativ da je ispoljavanje tuge nepoželjno, pa je intervencija usmerena na njeno sankcionisanje, a ne na razumevanje detetovog unutrašnjeg sveta.

Ako se mi ne trudimo da razumemo decu, ako im ne omogućimo da adekvatno ispoljavaju sve svoje emocije (prijatne, kao i neprijatne), kakvu im osnovu dajemo za budući razvoj, da li će biti u stanju da sami sebe razumeju?!

Mala digresija

Nastavimo li da jurimo za pomodnim trendovima kao pokondirene tikve, nerazumevajući kontekst u kome su nastali, proćićemo kao sa inkluzivnim obrazovanjem. Ono je ugledalo svetlost dana u daleko imućnijim zemljama, gde koncept zone narednog razvitka može da se ispoštuje. Takve zemlje imaju dovoljno sredstava da svakom učeniku sa posebnim potrebama omoguće personalnog asistenta, koji će pospešiti kako detetov proces adaptacije, tako i snalaženje u intelektualnim zahtevima nove sredine. Kod nas je ovaj koncept rupio kao kometa, prenet je bez ostatka, u originalu, bez vođenja računa o materijalnim i drugim ograničenjima. Zato smo umesto zadovoljnog, uklopljenog deteta, sa većom šansom za razvoj svojih potencijala, dobili sa jedne strane stigmatizovano i odbijeno dete, a sa druge nepodržavajuću i podrugljivu sredinu (ovo opet ne pričam napamet, već na osnovu razmene sa kolegama koji rade u osnovnim školama!).

Bojim se još jednog pesimističnog scenarija u nizu, ako se seksualno obrazovanje, uz odsustvo svake refleksije i kritičnosti, uvede u naš obrazovni sistem. Moramo uzeti u obzir specifičnosti našeg podneblja, naše sklonosti i naše mogućnosti.

Categories: Deca i mladi Ispovesti

Tags: , , , , , , , , , ,

Postizborna depresija

Postizborna depresija je vrsta depresije egzogenog porekla. Poznato je da po tipu uzročnika razlikujemo endogenu (koja izvire iznutra, tj. za njen nastanak su odgovorni biološki faktori) i egzogenu depresiju (koju izaziva neki spoljašnji okidač).

Kod postizborne depresije upravo su glavni okidač izbori, kao događaj na koji NISMO u stanju da utičemo. Ovaj tip depresije se u stručnim krugovima naziva još situaciona ili reaktivna depresija, jer nastaje kao reakcija na dati okidač. Kao što se postporođajna depresija javlja kao posledica porođaja, tako se i postizborna depresija javlja kao posledica izbora.

Klinička slika

Postizborna depresija manifestuje se najčešće kroz apatiju, potištenost, bezvoljnost, čak mrzovolju, pad interesovanja za zbivanja oko sebe, snižen nivo funkcionisanja i produktivnosti na poslu, itd. Osoba koja je do pre izbora bila pod visokim nivoom adrenalina, verujući da može da promeni situaciju, sada se oseća krajnje bespomoćno, izražen je pesimizam, i osećaj odsustva kontrole nad sopstvenim životom.

Ovo je bazična forma, mada kao kod opšte depresije i ovde imamo maskirane forme. Maskirane forme postizborne depresije nemaju depresivni afekat, već se manifestuju ili povlačenjem (kroz alkoholizam, uživanje psihoaktivnih supstanci, ekscesivno vežbanje) ili agresijom (kroz psovanje, proteste, uništavanje propagandnog materijala, pisanje ozlojeđenih poruka po društvenim mrežama, itd.).

Učestalost

Postizborna depresija uglavnom ne pogađa pojedinca, već kao kod sezonske depresije poprima epidemijske razmere. Uglavnom se dijagnostikuje kod osoba starijih od 18 godina koje imaju biračko pravo i koje su svoj glas udelile opozicionom kandidatu. Međutim, ovom vrstom depresije često bivaju pogođena i mlađa lica, jer je nezadovoljstvo članova njihovih domaćinstava do te mere izraženo da se širi poput infekcije.

Prognoza

Kod postizborne depresije prognoza je veoma povoljna. Procenjuje se da je oporavak evidentan za par nedelja, čak i u odsustvu tretmana. Nakon inicijalnog šoka i neverice sledi faza prihvatanja, potpomognuta Frojdovim mehanizmima odbrane, od kojih su najčešće u opticaju:

1) racionalizacija – u formi slatkog limuna “ko zna zašto je to dobro što je AV pobedio, ipak je on štošta uradio za našu zemlju” ili u formi kiselog grožđa “ma svi su oni ionako ista g _ _ _ _ ” i

2) potiskivanje – ili narodski rečeno “guranje pod tepih” svih ugrožavajućih sadržaja, koji će čučati u nesvesnom do nekih narednih izbora.

Tako da, bez sikiracije 🙂

Categories: Ispovesti

Tags: , , ,

Kakve su to humane profesije, a naplaćuju svoje usluge?!

U svim sferama razmene dobara i usluga smatra se prirodnim dati novčanu nadoknadu. Ako želiš da kupiš hleb, daćeš pekaru novac, ako si rešio da kupiš cipele, platićeš ih,… i nikada se nećeš zapitati da li si novac trebao dati? Možda ćeš dovesti u pitanje vrednost robe koju si kupio, ali nećeš osporiti činjenicu da ona nešto vredi. Svuda, osim ako su u pitanju usluge pomagačkih profesija (psihologa i psihoterapeuta u prvom redu, a katkad i lekara i psihijatara).

Kako je dotle došlo i otkuda to široko rasprostranjeno uverenje da je za psihološku pomoć ružno, nepravedno ili čak neetično očekivati novac?

Ako si predstavnik humanističke profesije, onda baš zato, iz dubine tvog humanog, empatičnog bića, treba da budeš osetljiv na tuđu bol, da pomažeš “čista” srca i da to radiš bez kompenzacije, mišljenje je mnogih. Treba da te bude sramota da nesrećnoj osobi tražiš novac i da zarađuješ na tuđoj muci!

Otkuda ovde toliko prostora da se čitav koncept trgovine, star vekovima, relativizuje do krajnjih granica?

Još u vreme naturalne razmene vladao je princip “ti meni robu-ja tebi robu”, pa su se ljudi dovijali, svako prema svojim mogućnostima. Stvar je bila slična i kada su u pitanju bile usluge. Možda ne direktno, ali čak i kada su prvi prosvetitelji išli svetom sa misijom opismenjavanja stanovništa, ova humanost nagrađivana je putem uživanja raznih kontrausluga – oni su uvek imali tu privilegiju da gde god se zateknu imaju toplo i udobno prenoćište, kao i adekvatan obrok. Dakle i ovde je postojala protivteža iliti razmena.

Kasnije, sa uvođenjem robnog novca (što je preteča današnjeg standardizovanog novca koji ima fiksnu valutu), ljudi su odredili predmete, odnosno robu koja ima sopstvenu vrednost. Istorijski primeri robnog novca su tako uključivali svinje, retke morske školjke, kitove zube, stoku, hleb (u Iraku), zrna kakaa (u Meksiku), itd. Znalo se i bilo je opšteprihvaćeno da za svoja dobra ili usluge osoba treba da dobije ovakvu vrstu nadoknade.

Kako sada, nakon mnogih stoleća, ljudi dovode u pitanje naplaćivanje usluga čitave jedne struke? Nije li to posao kao i svaki drugi? Ako “pomagači” treba da saosećaju sa ljudskom patnjom, zašto trgovci prehrambenim namirnicama ne saosećaju sa ljudskom glađu? Zašto prodavci obuće i odeće ne opskrbe bez nadoknade gole i bose? A potreba za ovim je rasprostranjena širom sveta….

Jedan od mogućih razloga za ovaj nedosledan tretman leži možda u vrsti same usluge, odnosno u karakteristikama robe. Hleb se vidi, kao i njegov učinak na prazan stomak, cipele se vide takođe, a i otklanjaju osećaj hladnoće. A psihoterapija? Njene usluge su nevidljive ili nedovoljno transparentne – izađeš iz psihoterapijske sobe i niko od prolaznika ne vidi na tebi neku jasnu promenu. Zato se često ove usluge etiketiraju onim poznatim sloganom današnjice “prodavanje magle”. U retkim slučajevima može biti i tako, ali u većini slučajeva, korisnici psihoterapijskih usluga jasno vide benefite ovog rada. Sa druge strane, koliko smo sigurni da je sve što je opipljivo na tržištu izvan ove kategorije prodavanja magle? Koliko ste samo puta kupili neku kućnu napravu koja sutradan nije radila, koliko puta vam je neko popravio auto koji je na prvoj krivini stao, koliko puta ste kupili bluzu koja se posle prvog pranja skupila? Odakle toliko poverenje u ovakve “vidljive” proizvode i odsustvo istog kada su u pitanju “nevidljive” razmene, ako nam je životno iskustvo hiljadu puta osporilo ove hipoteze?

Iz istog ovog razloga su lekari i psihijatri ipak manja meta osude, jer su njihove intervencije vidljivije – tu su lekovi, tu su rendgenski snimci, tu je nalaz ultrazvuka, tu su hirurške intervencije i gomila drugih opipljivih dokaza. Pa, iako u biti predstavnici ovih struka moraju biti humani i pomoći čoveku u nevolji, ostaje prostora za materijalnu nadoknadu, jer barataju transparentnijim materijalom.

Ako se složimo sa konstatacijom da većina današnje robe i usluga može biti “mačka u džaku”, zašto i dalje isključivo pomagačkim strukama mnogi spore pravo na recipročnu razmenu?

Drugi razlog za to može ležati u samoj prirodi usluge, koja je po definiciji humanitarnog karaktera. Dakle, nema veze što se neko godinama školovao, što poseduje specifična i relevantna znanja za rad na ljudskoj patnji, ako zaista želi da pomogne, on će to uraditi bez ikakvog daljeg očekivanja. Na ovom mestu je jasno da se poništava most između formalnih i neformalnih vidova pomoći. Usluge psihoterapeuta se izjednačavaju sa uslugama koje nam mogu dati roditelji i prijatelji kada nam je teško, i prenebregava se činjenica da neko u ovoj sferi poseduje stručna znanja.

Sećam se svojih početaka. Svog otpočinjanja edukacije za psihoterapeuta. Na samom početku karijere, kada još nisam mogla raditi samostalno, već uz konstantan nadzor supervizora, mnoge klijente primala sam besplatno. To su činile i mnoge moje kolege početnici. Verovatno iz uverenja, onog entuzijastičnog, da je naš posao nadasve human. I dodatnog uverenja, da smo na početku ovog puta i da naše usluge u tom momentu nisu dovoljno reprezentativne da bi zahtevale materijalnu kompenzaciju. Tada sam lako podlegala pritisku brojnih rođaka i prijatelja da primim nekoga koga poznaju za džabe (i dan-danas su mi ovo veoma nezahvalne situacije, upravo zbog gorepomenutih očekivanja).

Međutim, dobro se sećam šta su mi govorili “veliki”. Kada bi mi – početnici, na grupnoj superviziji izlagali neki svoj slučaj, jedno od prvih pitanja mentora bilo bi “da li plaća?”. Čudilo nas je i ujedno vređalo ovako neosetljivo pitanje, ali kada bi rekli da nam dotični ne plaća, dobili bi odgovor mentora kako ništa neće biti od tog posla. Pitate se zašto? I mi smo se pitali. Razloga je bar tri, koja je navodio mentor (a sa kojima se danas u potpunosti slažem):

  • prvo, nenaplatiti seansu, za terapeuta znači ostati u ulozi nesigurnog, onog koji nema dovoljno samopouzdanja u to što radi, koji sumnja u kvalitet svojih usluga i koji ne vrednuje svoj zanat, pa time urušava ugled i status čitave terapeutske zajednice,
  • drugo, svi ljudi i svi preduzetnici moraju biti nečim motivisani – biti dobročinitelj i pomagati drugima jedino zato da bi se posledično osećao humanom osobom je nedovoljan motivator, ako se u obzir uzme dugogodišnji uložen napor da bi se stekle terapeutske veštine, kao i činjenica da i terapeuti moraju od nečega živeti baš kao i pripadnici bilo koje druge profesije,
  • i treće, i možda najvažnije – ljudi imaju uverenje da su stvari dobijene kompenzacijom vrednije, stvarnije, bolje; kada ti neko nešto pokloni odmah se javlja sumnja da je to “roba sa greškom” – tako i ovde, dovodi se u pitanje da li je terapeut dao svoj maksimum činjenicom da mu ne plaćam. Zato nas je mentor uvek savetovao da naplatimo, koliko god (makar minimalno), ali to će povećati klijentovo poverenje u sam proces, suzbiti ideju da ga “otaljavamo”, kao i ideju da nam je nešto dužan, a takođe će i povećati njegovu motivaciju i spremnost da za uloženo sme i treba da očekuje rezultate.

Meni su se u psihoterapijskom radu ove pretpostavke uvek pokazale istinitim, a na vama je da prosudite da li ovaj posao, baš kao i svaki drugi, zaslužuje da se njime prehranimo.

*Napomena: Tekst nije namenjen samo stanovništvu koje treba da suzbije ukorenjena uverenja, već i svim kolegama koji se iz nekog razloga ustručavaju da naplate svoje usluge. Ako rade po savesti i u najboljem interesu svog klijenta, sasvim je legitimno očekivati da se takav rad vrednuje. Naravno da je poželjno i veoma humano izaći u susret osobi koja je u nepovoljnoj finansijskoj situaciji, ali na terapeutu je da proceni kada i koliko često će to raditi. Sve ostalo, izlazi iz okvira dobrovoljnog rada i ulazi u okvire društvene presije.

Bez ljutnje!

🙂

 

Categories: Ispovesti Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , ,

Virtuelno lečenje kompleksa

Termin “virtuelno lečenje kompleksa” može se primeniti na mnoge oblasti u okviru društvenih mreža. Ljudi raznim postupcima mogu lečiti svoje komplekse. Međutim, ovde bih se fokusirala na samo jednu oblast, gde se lečenje kompleksa manifestuje zauzimanjem funkcije admina u nekoj fejsbuk grupi (čast izuzecima!).

Svi mi smo, u eri virtuelne komunikacije, članovi neke ili više fejsbuk grupa. Njihov koncept je takav da su formirane oko neke specifične teme, npr. Ljubitelji lova, i stoga okupljaju na jednom mestu ljude koji dele ovo interesovanje. Ali, to ne znači da su ti ljudi istomišljenici i po svim drugim osnovama. Štaviše, i u pogledu ovog zajedničkog interesovanja, trebalo bi da mogu da imaju različite stavove. Uzmimo da ste u grupi “Pas, čovekov najbolji prijatelj”. U toj grupi su, razume se, ljudi koji vole pse. Ti ljudi se razlikuju po tome što neki vole i mačke, drugi ne, neki vole sve životinje, neki ne. Takođe, ti ljudi se razlikuju i po tome šta podrazumevaju pod “voleti psa”. Za nekoga to znači da pas sme sa nama da spava u krevetu, za nekoga da to nipošto ne sme da radi; neko svoju ljubav prema psu ispoljava time što mu s ljubavlju kuva prirodnu hranu, a neko tako što mu kupuje najelitniju gotovu hranu obogaćenu svim neophodnim vitaminima, itd. Ovakva grupa trebalo bi da bude otvorena u pogledu razmene iskustva i tolerantna prema različitim stavovima.

Uglavnom je u samom opisu grupe i naznačeno šta su pravila grupe, šta se sme, a šta ne sme raditi; gotovo po pravilu zabranjeno je vređanje, omalovažavanje, postavljanje postova neprimerenih vrsti grupe, reklamiranje i slično. Uloga admina je da oformi grupu, da joj naziv, odobri članstvo, reguliše odnose u grupi, opomene kršenje prava, sankcioniše tj. isključi člana ako se neprimereno vlada, cenzuriše sadržaje (što uključuje i to da određuje šta će biti profilna slika, šta pozadinska/cover slika i ostali statusi).

Sve prilično liči na malu radnu organizaciju. Baš sve. I tu imamo direktora, zatim njegovog zamenika (što je u fejsbuk grupi dodatni admin ili moderator), direktor određuje naziv svoje firme, šta je njena primarna delatnost, postavlja pravila i uvodi sankcije, određuje izgled radne organizacije/prostor, zapošljava i daje otkaze.

E sad, sve bi bilo lepo kada bi se funkcija admina zadržala samo na tome. Kao član brojnih fejsbuk grupa, svedok sam tome da admini u svojoj ulozi postaju pravi diktatori u malom. Osim svega što njihova pozicija nalaže, oni su u stanju da iz grupe isključuju, odnosno daju otkaze, svakome ko se i milimetarski ne slaže sa njihovim stavom. Na sceni je sveopšta autokratija iliti samovolja vladara. Njegovi stavovi moraju se apsolutno poštovati i ne daj Bože da se neko usprotivi adminovom autoritetu. Ako on kao direktor “firme” Pas, čovekov najbolji prijatelj, svog psa hrani gotovom hranom, to je zakon i svako ko mu se nađe na putu zagovaranjem prirodne hrane, biće izbačen, čak i bez obrazloženja. Štaviše, obrazloženja će često biti data i to u formi agresije, vređanja i omalovažavanja “buntovnog” člana. U formi svega onoga što je pravilnikom grupe zabranjeno. Dakle, on kao vlast sme  da krši pravila koja je sam postavio. Sve je tako logično. I sve, bar iz moje perspektive, deluje jako tužno.

Taj stvarni direktor, jedne stvarne firme, iako je užasno ako reaguje kao što je gore navedeno, bar ima elementarnu osnovu za to. Osmislio je i razradio koncept svog biznisa, uložio dosta energije i finansija u njegovo pokretanje, bavio se selekcijom kadrova, ima određene papire (stepen obrazovanja) za bavljenje tom delatnošću. A admin, naš moderni direktor? Seo je jednog dana ispred svog računara, smislio da će oformiti grupu koja se bavi muzikom, iskliktao par puta bez materijalne nadoknade za to i oleee – grupa radi u punom jeku. Ljudi se sami skljupljaju ili ih on klikom poziva; njegovo uređenje prostora svodi se na izbor dve sličice koje takođe ne koštaju i ima svu moć ovog sveta da iskonstruiše sistem pravila, kao i slobodu da ih potom obilato krši.

A šta je taj admin van ekrana, je li on direktor u realnom životu, ima li iza sebe uspešnu firmu? Otkud mu ideja da ne smem da stavim neku rock pesmu u grupi Muzika, samo zato što on preferira narodnu? Koje on komplekse ovde leči? Paaa, verovatno te što izvan ovog virtuelnog sveta nema ama baš nikakav autoritet – ni kao šef, ni kao roditelj, ni kao nečiji partner. Ovde je po prvi put zadobio osećaj moći! I baš kao u čuvenom Zimbardovom eksperimentu gde su ljudima dodeljene sa jedne strane uloge zatvorenika, a sa druge zatvorskih stražara, oni koji osete moć ili bilo kakav oblik nadležnosti, učiniće sve da ga zadrže. Najčešće, postaće surovi, agresivni i istresaće sve svoje komplekse “maloga čoveka” na nedužne ljude. Jer, sada to konačno mogu!

Categories: Društvene mreže Ispovesti

Tags: , , , , , , , ,

Privilegije debelih žena

Moji roditelji su smatrali da je njihova dužnost da mene i moju braću indoktriniraju osećajem niže vrednosti. Ideja je bila ta da ako nas nauče da svaku svoju grešku shvatamo krajnje tragično bićemo bolji i pristojniji ljudi. Večnim autodestruktivnim razmišljanjem bićemo okrenuti ka sebi i svojim greškama, zauvek slepi za tuđe. Velikim delom se to ispostavilo kao istina, bar u mom unutrašnjem životu. I tog septembarskog dana, kada se desilo uživo ono što će se tek desiti u ovoj priči, pravila sam mentalne beleške svega onoga što sam učinila pogrešno tog dana.

Sedela sam u prevozu, sticajem okolnosti u poslednjem redu, u jednom od onih buseva gde je poslednji red uzdignut i imaš faktički pregled celog autobusa. Pošto mi je baterija bila pri kraju bila sam primorana da posmatram svet oko sebe.

U mom vidnom polju negde pri sredini autobusa stajao je kratko ošišan mladić u običnoj crnoj majici kratkih rukava i farmerkama. Obrva mu je bila pirsovana, te sam iz toga mogla da zaključim da je baš opasan, a verovatno i samouveren. Zaboravila sam da vam kažem da je pored mene u poslednjem redu sedela devojka koju bi dosta ljudi opisalo kao zgodnu, a verovatno i lepu, a zatim možda i kao jebozovnu. Bila je komplet našminkana, mršava, duge kose i veštačkih noktiju. Takođe je bila jednostavno obučena – farmerke i bela majica na kratke rukave.

Dragi moji čitaoci, vozimo se Nemanjinom, ka Slaviji, negde je oko dva popodne i prijatan je septembarski dan. Sve je baš onako kako i biva najčešće tokom prosečnog dana.

S obzirom na to da sam opisala sve ostale aktere u ovoj priči osim sebe – barem fizički, red je došao i na mene. Ja sam Vanja Petrović. Tog dana sam se vraćala sa treninga i imala sam na sebi krajnje nezahvalne, barem što se izgleda tiče, crne helanke za jogu i zelenu majicu na bretele. Kosa mi je bila znojava i masna, nisam bila našminkana i ono što je ključno za ovu priču jeste to da sam ja ono što bi mnogi ljudi opisali kao baš debela.

Vozili smo se još neko vreme a mladić je razgovarao i šalio se sa svojom drugaricom. U pauzi razgovora, mladić je krenuo da posmatra ostale putnike u busu. Njegov pogled je skenirao sve nas. Glatkim potezom glave skenirao je prvo prednji deo busa. Ništa nije zadržalo njegovu pažnju te je prešao na našu stranu, uvidevši prvo devojku koja sedi pored mene. Slatko nasmejan, zadržao je pogled na njoj. Bilo je više nego evidentno da ona ispunjava njegove kriterijume čega god.

Posmatrao ju je par sekundi, sve vreme slatko nasmejan, ali pošto je neprijatno buljiti u ljude, pogled je skrenuo sa nje i nastavio da skenira, kada mu je na žalost pogled udario na mene. Osmeh mu je momentalno spao sa lica i lice mu je poprimio jedan od eksplicitnijih izraza gađenja.

Mladić je u tim razmerama bio zgrožen mojom pojavom da je baš teško došao sebi. Grčio se vidno. Bio je uznemiren. Kao da je pokušao da istrese sa kože vizuelni susret sa mnom. Još nekoliko puta je pogled bacio u mom pravcu, verovatno kako bi se uverio da nešto tako gadno zaista postoji.

Kada ljudi zamišljaju život debelih žena, najčešće misle da se naši životi svode na to da se ljudi gade na nas a mi bežimo od njih i zatrpavamo i lečimo našu tugu i sram hranom. Naravno, u taj miks upadaju nezaobilazno bindžovanje serija iz dana u dan i neprestano ležanje prekinuto samo za odlazak u WC ili do frižidera.

Ali, naša realnost je najčešće drugačija. Naši životi su zapravo jako slični vašima, a ponekad smo čak i privilegovane. Da, da, privilegovane! Skupila sam vas danas ovde da bi smo porazgovarali o tome.

Da ne bude zabune, ove privilegije ne uživaju samo debele žene. Njih uživaju takođe i, na primer, ružne žene koje nisu zgodne ili jebozovne, a često i butch žene koje nisu “dovoljno” ženstvene.

Ovo su neke od tih privilegija koje sam ja kao debela žena spoznala da uživam:

– Mogu da blejim sa ortakom nasamo bez da se ta situacija seksualizuje od strane društva, rodbine, itd.
– Ja zauzimam prostor i zato što sam debela ljudi mi ga omogućavaju. Time što sam debela ljudi su neviđeno oprezni oko toga da mi ne bude neprijatno dok negde sedim na primer.
– Niko nikada nije insinuirao da sam dobila neki posao ili da dobro zarađujem jer sam spavala sa nekim.
– Kad smo kod toga, niko me nikad nije nazvao “kurvom”. Ne postoji koncenzus oko toga šta znači biti kurva, svakako šta god značilo, taj termin podrazumeva određen nivo agresije i mizogenije koju nije nikako prijatno pretrpeti.
– Dosta ljudi misle da sam pametna, iako im objektivno nikada nisam dala povod za to, ali debelim ženama se u našem društvu upisuje u najmanju ruku emotivna inteligencija i dobrota.
– Znam da se retko kome dopadam, samim tim ni ne osećam presiju da se dopadnem.
– Mogu da imam intelektualnu konverzaciju sa muškarcem bez da se ona bespotrebno seksualizuje.
– Gro žena me ne vidi kao pretnju i mogu bez tenzije da blejim sa njihovim partnerima.
– S obzirom na to da me retko ko muva, ne osećam se kao hodajuće meso za mušku konzumaciju i objektifikaciju kao mnoge moje drugarice.
– S tim u skladu, kroz svoju debelost ja sam oduzela sposobnost seksualizacije moj tela posmatraču. Drugim rečima, moje salo i meso, i tako dalje, sakriva najčešće seksualizovane delove tela kao sto su “linija”, struk, jasno izražene grudi, linije vilice, itd.
– Neke žene godinama rade na tome da istaknu svoje telo, da njihovo telo bude primećeno, a moje se uvek nameće i to bez napora sa moje strane. Moje telo je prosto nezaboravno.

Paradoksalno, iako je moje debelo telo hiper vidljivo, nameće se, zauzima prostor i odskače, istovremeno sam kao debela žena u ovom društvu nevidljiva, jer ne ispunjavam svoje odgovornosti privlačnosti prećutnog društvenog ugovora. Dakle, nisam Žena. Jako dugo sam patila i borila se protiv toga, ali sam onda shvatila blago slobode koju mi ta nevidljivost omogućava. Biti Žena u ovom patrijarhalnom društvu može biti samo krajnje pogubno, tako da vremenom postajem sve više zahvalna za slobodu kretanja koje mi moje telo omogućava.

Categories: Ispovesti Poremećaji ishrane

Tags: , , , , , , , , ,