Seksualna inteligencija i nedostatak seksa

Seksualna inteligencija nije nešto sa čime smo se rodili. Ona zavisi od mnogih faktora, a kao i kod ostalih inteligencija, i ona mora da se konstantno vežba. Razvija se od detinjstva i u zavisnosti od toga kako smo vaspitavani i kako su roditelji, ili nama bliski ljudi, zadovoljavali naše dečije potrebe za kontaktom, intimnošću, nežnošću, ljubavlju, što znači da, ako su nas roditelji učili da se suzdržavamo od intimnosti, verovatno je da ćemo takvo ponašanje preneti na odraslo doba.

Seksualna inteligencija ili SQ, pojam je koji su pre desetak godina javnosti predstavili Širi Konrad i Majkl Milburn, američki psiholozi sa univerziteta u Bostonu. Koeficijent SQ pokazuje koliko ste zadovoljni svojim seksualnim životom i navikama. Što je koeficijent viši, to je osoba sposobnija da uživa u telesnim zadovoljstvima.

Loš seksualni život dovodi do “hroničnih” poremećaja, kao što su nedostatak želje za seksom iliti aseksualnost, impotencija, nemogućnost postizanja orgazma… što se na duže staze prenosi na psihu i svakodnevno funkcionisanje, ljudi postaju mrzovoljniji, nervozniji, nesrećniji, opada im samopouzdanje…

Sve više je mladih koji nisu zadovoljni seksualnim životom, što zbog manjka kontakta uživo, nedostatka vremena, brzog načina života, nedostatka komunikacije uživo, već samo onlajn. Seks je odličan za psihu i telo i pomaže da se izbalansiraju nivoi hormona, ublažava stress, utiče na dobar izgled, seks ima i izuzetan efekat na psihičko stanje i način na koji doživljavamo sebe i svet oko nas.

Ljudi sa visokim seks IQ znaju šta žele, šta im prija, poznaju svoje navike, fantazije. Takvi ljudi prepoznaju svoje nagone, a seks je jedan od primarnih i osnovnih životnih nagona i potreba, poput potrebe za vazduhom, vodom, hranom,… Samim tim što spada u osnovnu životnu potrebu, možemo i uvideti značaj seksa u svakodnevnom životu.

jos

Psiholozi tvrde da se stav o seksu formira još u detinjstvu, odnosno da ga u velikoj meri određuje vaspitanje, stav roditelja, način na koji smo o njemu učeni i informisani. Seksualnost se razvija u zavisnosti od toga kako su roditelji ili bliski ljudi zadovoljavali naše potrebe kada smo bili deca – potrebu za kontaktom, intimnošću, nežnošću, ljubavlju… Kasnije, kroz sopstvena iskustva, lagano smo otkrivali sebe i shvatali šta nam prija i šta želimo.

Seksualno inteligentne ljude, možemo prepoznati po tome što znaju kako da sa partnerom razgovaraju o svojim potrebama, a poseduju i neku vrstu seksualne empatije, koja im omogućava da osete emociju koju prenose seksualnom partneru.

Seksualna inteligencija, može se reći, u sebi objedinjuje sve druge “vrste” inteligencije, donosi nam osećaj zadovoljstva i rasterećenosti. Ona je i ključ uspeha ili propasti jedne veze, ljubavi, braka… a podrazumeva i da, osim sopstvenih želja, umete da “pročitate” i namere i želje partnera na osnovu izgleda, gestova, govora tela, mirisa, pokreta…

Najveći neprijatelj razvoja SQ jesu tabui i potiskivanja. Na ovu temu je pisao i Frojd u “O seksualnoj teoriji”, i pokušavao je i pre više od jednog veka da objasni značaj seksa i da kroz seksualnost dođe do objašnjenja nekih fobija, strahova, uzroka depresije i nezadovoljstava, itd.

Jako često možemo biti svedoci toga da devojke imaju loš seksualni život zato što im je neprijatno da kažu šta im prija i šta žele.

Dobar seks veoma utiče na uspešnost veze, i zato je u većini slučajeva loš seks razlog da veza propadne. Seksualnost nije samo sposobnost da doživimo orgazam, primimo i pružimo zadovoljstvo. Ona je i priča o nama, našim željama, nadanjima, a kada je potisnuta uzrokuje mnoge druge probleme.

Muškarci sa visokim nivoom testosterona – muških polnih hormona imaju i veći libido, dok su žene sa povećanim nivoom estrogena – ženskim polnim hormonom, seksualno aktivnije. Ipak, samo od seksualne inteligencije zavisi hoće li biti u stanju da “oslobode” sebe i partnera i dostignu svoj maksimum u krevetu.

Seksualnost nije samo biti uspešan u seksu. Seksualnost se vidi i u načinu na koji se predstavljamo, kako se ponašamo, kako negujemo svoj intelekt, ali i spoljašnjost. Za seksualno ineligentne ljude, obično se kaže da imaju harizmu i da su izuzetno privlačni. Seksualno inteligentni ljudi će nam uvek biti privlačniji, jer zrače “energijom”, koju na početku i ne moramo da prepoznamo kao seksualnu. S druge strane, žene sa visokom seksualnom inteligencijom obično su one koje pamtite ceo život. One koje se razlikuju od svih drugih koje ste upoznali, baš zbog toga što ih je retkost sresti. To mogu da vam potvrde svi oni koji su tokom života bili sa takvim osobama, bilo muškog bilo ženskog roda. Odnos sa njima se ne zaboravlja, i takođe, nije nešto što lako možete ponoviti sa nekom drugom osobom. Takođe, dešava se i to da nemate potrebu da varate takve partnere, jer suština svakog dobrog odnosa je u spavaćoj sobi, te ako vam je dobar ili čak i odličan seks manje ćete se svađati, bićete prijatniji jedno prema drugom, jedva ćete čekati da se vidite, mislićete na tu osobu non-stop i jednostavno ćete sijati jedno pored drugog, a tu energiju je nemoguće lažirati, a i ponoviti sa nekim drugim.

Neobavezan seks pomaže da izbacimo nagomilanu negativnu energiju i nije loše upražnjavati takve odnose s vremena na vreme, ako su puni poštovanja. Ako ste sa nekim osetili maksimalne varnice, strast i pri običnom razgovoru, ako ste u toku razgovora koji uopšte nije na temu seksa, zamišljali kako imate seks sa tom osobom, i ako je to uzajamno, a može se primetiti po govoru tela, po energiji koja prosto izbija iz vas, po pogledima, po grickanju usne, ako imate leptiriće u stomaku kada vas ta osoba dodirne, onda i nije loše upustiti se u takav, zaštićeni (prezervativom) seksualni odnos. Loše je po naš organizam preterano dugo izbegavati ili nemati seks, jer možemo da poremetimo normalan rad hormona, a na stranu što utiče na raspoloženje i izgled. Kada je u pitanju seks treba ostaviti po strani sve predrasude i stereotipe. Seks je prirodna pojava, primarni biološki nagon i ne treba ga shvatiti neozbiljno. U takvim odnosima, ljudi treba da rade ono što njih ispunjava, bez tabu tema.

Užasno je loše što u 21.veku postoje aplikacije na kojima se ljudi okupljaju da bi dobili seks. Loše je što je kontakta uživo sve manje i manje, što su muškarci i devojke mutavi da izraze svoje potrebe i želje, a kada ih izražavaš, velika je verovatnoća da ćeš ih i zadovoljiti. Ne treba se plašiti novih iskustava, treba slušati svoje telo, svoje potrebe, i biti dovoljno jak i na delima, kao i na rečima. Takođe, nije loše ni dobro izgledati za dobar seks, briga o telu i zdravlju jeste važna, ne samo zbog privlačnosti i šarma, nego i zbog onog samozadovoljstva, koji ljudi osete, jer onda zračimo srećom i samopouzdanjem.

Jako je loše kada ste u vezi, braku, a nemate dovoljno seksa, to stvara monotoniju i ubija potrebu jedno za drugim, između partnera, ili još gore, kada ne možete da kažete jedno drugom koje su vam potrebe i želje.

Tada definitivno dolazi do prevare, kada je jedan od partnera sa manjim SQ, jer kada neko ima manji SQ, on neće shvatati važnost redovnog seksualnog odnosa, niti održavanje seksualnog zdravlja i potencije, bilo da su u pitanju žene ili muškarci.

U poslednje vreme sve ređe viđam baš nasmejane devojke, pune života, sa sjajem u očima, kakav se sreće kada je neko zaljubljen i kada ima redovan i odličan seks, koji se ne odvija samo u spavaćoj sobi.

Svi smo na telefonima, svi negde žurimo, sve je manje kontakta i jako često primećujem koliko muškarcima fali samopouzdanja, koliko sve manje i manje vode računa o sebi i svom izgledu, svojim potrebama, a pošto je za seks potrebno dvoje, onda nije ni čudo što devojke kukaju na nedostatak seksa.

Čak nije ni nerealno povećanje prodaje sredstava za potenciju ne samo kod nas nego i svuda po svetu – čim ima manje kontakta među ljudima, manje će biti i seksa, ako ima manje seksa, ljudima će biti manje potreban seks i samim tim će im polni organi “zakržljati” i biti impotentni. Manjak testosterona ili estrogena, koji neretko uzrokuje i depresiju, objašnjava činjenicu da su pre 2 veka lečili depresiju vibratorom.

Nije ni čudno što ljudi sve više čitaju seksualne romane ili gledaju takve filmove, umesto da faktički rade nešto od toga što su pročitali ili da se prepuste mašti pa da smisle nešto novo. Emocionalna inteligencija nam pomaže da shvatimo svoje potrebe i osećanja, a povezana je i sa vođenjem ljubavi, jer partneri koji su u skladnom odnosu, češće će voditi ljubav i odnos će im biti začinjen ljubavlju i pozitivnim emocijama, nego kod onih kod kojih fali seks.

Poenta ovog teksta je: razumite i zadovoljite svoje potrebe, jer će vam onda biti lakše da razumete tuđe, sa češćim seksualnim odnosima ćete biti zdraviji i srećniji i bolje ćete izgledati, a brinite i o svom reproduktivnom zdravlju i zaštiti. Takođe, seks pomaže povećanju energije i kondicije, te ćete se i bolje pokazati na treningu, bićete vitalniji jednostavno.

Za seks nije potrebno puno novca, osim na zaštitu, te je greota ne upražnjavati takvu aktivnost češće, a sa mnom bi se složile naše bake i deke, koji zasigurno imaju više seksa nego mi mladi sada, jer shvataju njegovu važnost ne samo za produžetak života, već i za srećan život i kvalitetan partnerski odnos.

Izvor: Novosti

Priredila: Aleksandra Stojanović

Categories: Nauka Seksualnost

Tags: , , , ,

Deca i sport: Pozitivni aspekti treninga

Negativni aspekti sedećeg načina života, a koji deca usvajaju od svojih roditelja, i sredine u kojoj se nalaze

Roditelji nemaju dovoljno vremena ni novca ni za sebe, a kamoli za decu – da ih vode na treninge, utakmice, takmičenja, da pričaju sa njima, da vode računa o njihovoj ishrani, itd. Razumljivo je da za sport zaista treba izdvojiti jako puno novca – pogotovo što deca rastu i njima treba konstantno kupovati nove patike, trenerke, itd. Ali, ni to nije izgovor, jer recimo šetnja ili trčanje su besplatni. Ono što bi bilo dobro i za roditelje i za njihovu decu je da zajedno odu u prirodu, makar da prošetaju, itd. Sve je bolje nego sedenje za kompjuterom ili ispred televizora.

Sedeći način života ima razne posledice u zdravstvenom, mentalnom, estetskom smislu.

Samo neke od posledica jako malog kretanja su: gojaznost, deformiteti stopala, kriva kičma, nedostatak kondicije, malaksalost, loše zdravlje – prehlade će brže proći kada deca, i odrasli imaju dobar imunitet, a na imunitet utiče i trening. Takođe, deca se ne druže i ne komuniciraju međusobno, jer su svi na telefonima konstantno, te imaju smanjene verbalne sposobnosti, deca su puna stresa, anksiozna, asocijalna…

Deca imaju i poremećen sistem vrednosti, jer nemaju konkretne životne ciljeve, nipodaštavaju svoje roditelje, nemaju nikakav autoritet, ne izgrađuju sopstveno mišljenje i stavove, nepoštuju starije, nemaju empatije ni prema kome, a zahtevaju da svi imaju empatiju za njih i njihove potrebe.

Deca žele da budu prihvaćena u društvu, a društvo je uglavnom takvo da se svi drogiraju, alkoholišu, puše od malih nogu i da se osećaju kul jer čine nešto zabranjeno… Deca biraju lakši put do slave, jer su takve modele ponašanja preuzela sa malih ekrana. Ima dosta studija o ovome (u knjizi “Psihologija medija”- Dejvida Džajlsa, “Uvod u teoriju medija”- Dragana Ćalovića, “Deca i televizija”- Dafne Lemiš i mnoge druge knjige i studije). Deca su agresivna jer nemaju gde da kanališu tu destruktivnu energiju i ne zanju kako da je pretvore u konstruktivnu, pozitivnu, da učine nešto pozitivno za sebe i svoju budućnost. Deca uče oponašanjem roditelja, društva, itd, te je veoma bitno ko su im idoli!

Sportom se poboljšavaju lokomotorne sposobnosti deteta, deca uče da imaju autoritet (trener mora biti jaka ličnost i dobar pedagog koji će sa decom da priča ne samo o sportu, ko će im biti uzor i usmeravati ih na pravi način), deca će biti manje agresivna, konstantno će biti u pokretu, imaće dobru cirkulaciju, imaće bolji kardiovaskularni sistem i imunitet, biće srećnija, zadovoljnija, smanjiće stepen stresa i anksioznosti, istežaće, zatezaće i koristiće sve grupe mišića, tačnije koristiće celo telo na treningu, imaće pravilno držanje, družiće se na treningu – imaće veći krug prijatelja sa sličnim interesovanjima, upoznaće i decu iz drugih škola, između ostalog i bolje će izgledati od svojih fizički neaktivnih vršnjaka, kroz druženje i podršku će razmenjivati iskustva, boraviće na raznim mestima – razne sale za trening, razni gradovi kroz takmičenja, možda čak i putovanja po drugim državama, komuniciraće više, naučiće da će svaki trud i rad doneti neke rezultate, jer smo svakim danom bolji nego ranije, imaće pozitivniji stav prema svetu i ljudima koji ih okružuju, takođe, naučiće i da u sportu ima neuspeha, da ima i loših iskustava, povreda, itd., ali da ne treba odustati, da prepreke mogu da se prevaziđu, razviće kolektivni duh i osećaj za saradnju, bilo to kolektivni ili individualni sport, i dokazano, imaće bolju kinestetičku u inteligenciju.

Posvetite se sebi i deci, motivišite i sebe i decu da treniraju, budite im pravi uzor!

Sportski pozdrav!

Categories: Deca i mladi Nauka Psihologija sporta

Tags: , ,

Sport i Seks (iz ženskog ugla)

Verovatno većinu vas zanima kako treninzi utiču na libido iz ženskog ugla. Libido je, uopšteno govoreći životna energija, ali u tu životnu energiju, naravno da spada i jedna od osnovnih čovekovih i životnih potreba, potreba ili nagon za seksom (razmnožavanjem). Jeste da nije poenta svakog seksualnog odnosa razmnožavanje, ali jeste pražnjenje tenzije, energije koja se sakupila zbog uticaja hormona u organizmu.

Mi, devojke, imamo uglavnom veoma samokritički pogled na sopstveno telo – “debela sam, mršava sam, vidi imam celulit, grudi su mi opuštene, grudi su mi male, jedna mi je veća od druge, dupe mi je mlitavo, dupe mi je preveliko, prljava mi je kosa, naduvena sam, ruke su mi ogromne ili mlitave, imam strije, dlakava sam (juče se izdepilirala, ali svaka dlačica se računa i uništava raspoloženje), niska sam, previsoka sam, imam previše ili premalo kilograma, nisam se našminkala, itd”. Sve ovo su misli koje prolaze devojkama kroz glavu pre, za vreme ili nakon seksa, i uništavaju nam raspoloženje.

Devojke koje treniraju i donekle jedu zdraviju hranu imaju manje problema sa ovakvim mislima, iz razloga što se telo menja na bolje – uglavnom nemate celulit, nemate mlitavu guzu, guza je i podignutija i oblikovanija, mlitave grudi ili ruke su prošlost, butine su lepše i oblikovanije, koža je sve sjajnija u pozitivnom smislu, kao i oči. Za sve ovo su zaslužni hormoni sreće koje telo ispušta tokom treninga, a bogami i tokom seksa – endorfin, serotonin i mnogi drugi.

Hormoni koji se luče pri dobrom treningu, uključujući i seks su: endorfin i serotonin, testosteron, estrogen, adrenalin, oksitocin… Svi ovi hormoni, kao koktel hormona (alkoholni koktel vam u ovom slučaju ne treba), utiču na osećaj zadovoljstva, daju nam energiju, redukuju količinu masti u organizmu, ulepšavaju nam kosu, kožu, nokte, oči su nam blistavije, raspoloženje je na maksimumu, sve manje smo loše raspoloženi, gledano na duge staze, telo je zategnutije i izgledamo bolje.

Zbog svih ovih promena koje se dešavaju u organizmu, drugima smo privlačniji, jednostavno blistamo, odašiljamo pozitivnu energiju i zadovoljstvo sobom, samim tim smo poželjniji za seks (niko ne voli depresivne, nezadovoljne devojke, a ni muškarce, već one nasmejane, samopouzdane, itd.), primećuju da nam se poboljšava držanje tela – hodamo uzdignutije glave, samim tim smo takođe lepši suprotnom polu, za razliku od nesigurnog gledanja u pod, češće se smejemo, bolje spavamo, jedemo manje i nemamo potrebu za najnezdravijim namirnicama, i bukvalno bismo sami sebe odvukli u krevet, koliko nam je poraslo samopouzdanje, energija, sreća, itd. Takođe, fleksibilnije smo, izdržljivije, cirkulacija je bolja…

Sport podiže libido, tako su i stručnjaci rekli, a ja mogu reći da sam to potvrdila u praksi, jer nemam više osećaj naduvenosti, mlitavosti, nepokretljivosti, već “pucam” od energije, sreće, snage, smanjio se umor, negativno raspoloženje, loše držanje i varenje, imam osećaj da mogu da postignem apsolutno sve što poželim, a praksa je to i pokazala. U suštini volja- motivacija za treniranje polazi iz glave, kao i užitak u seksualnom odnosu, tako da je najbitnije imati fokus i biti zadovoljan dok to radiš, bio to trening ili seks. Kod muškaraca se povećava nivo testosterona zbog treninga, pa samim tim imaju veću želju za seksom, veće samopouzdanje, bolje raspoloženje, veću izdržljivost… Zamislite da i vi i dečko trenirate i koliko dobar seks može da nastane iz takvog spoja…

Verujem da većinu ljudi intrigira nečija smelost i autoerotizam (kada je osobi zadovoljstvo usmereno na sopstveno telo, kada je sopstveno telo afrodizijak). To je trenutak kada ste dovoljni sami sebi, kada iz Vas izbija neka energija prepuna erotskog naboja. Jedni bi to nazvali harizmom, drugi seksepilom, itd. Zamislite da Vam u svakom trenutku dobro stoji sve što obučete, da ne morate da isprobavate 1000 odevnih kombinacija, kako biste došli do 1001. koja Vam stoji dobro, i kada Vaše savršeno zategnute obline dolaze do izražaja šta god da obučete, čak i kada ne planirate da ih ističete, kada ne bežite od ogledala za vreme seksualnog čina, niti od svetla, kako biste prikrili svoje mane…

Ako Vaš partner/ka ne trenira, nadam se da će je/ga ovaj tekst motivisati i da ćete imati još bolju vezu samim tim. Takođe, poenta života “u treningu” je da volite sebe i da prihvatite promene tela koje se svakako dešavaju. Ne znači Vam ništa savršeno telo, ako ne volite sebe i svoju ličnost, ne znate koje su Vam erogene zone, niti ste dovoljno izdržljivi ili smeli da probate apsolutno sve što poželite…

Isprobajte, pa javite iskustva, nadam se da će biti pozitivna kao i moja!

Categories: Ispovesti Psihologija sporta Seksualnost

Tags: , , ,

Kult savršenog izgleda i poremećaji ishrane

Ovaj tekst je uvod u poremećaje ishrane i način na koji ti poremećaji utiču na ljudsku psihu i telo. Bitno je i kako oni utiču na odnos prema vlastitom telu i na način na koji vidimo sebe, tačnije kakav je odnos prema slici vlastitog tela, tzv. body i self – image.

Narcizam je neizbežan faktor koji, bez obzira koliko je ili pozitivan ili negativan, utiče na način na koji vidimo sebe i kako se borimo da bismo izgledali lepo, bilo to izgladnjivanjem, preteranim unošenjem hrane i na koji način doživljavamo sebe, itd. Poremećaji ishrane su u korelaciji s medijski nametnutim imperativom i konstruisanim standardom lepote.

Cilj ovog teksta jeste da se poveća svest mladih osoba, pre svega devojaka, jer je kod njih uočljiv veći procenat poremećaja ishrane. Cilj je i povećanje svesti o značaju zdravlja, razlici između zdravlja i zdravog, pravilno uhranjenog tela i premršavosti ili pothranjenosti – izgladnjivanja. Potrebno je i pomoći mladima da zavole svoje telo, da uvide značaj pravilne ishrane i umerenog i pravilnog načina vežbanja.

Takođe, cilj je i da mladi shvate razliku između fotošopovanja slika, koje se propagiraju u medijima i nemaju veze sa realnošću i realnog, zdravog, svežeg izgleda, i samim tim realne telesne težine i telesne građe, koja je jedinstvena, a ne univerzalna – kakvom je mediji prikazuju i samim tim i propagiraju.

Poremećaji ishrane o kojima će u narednim tekstovima biti reči su: anoreksija, bulimija i ortoreksija (nervoza), bulimareksija, a već smo spominjali pregoreksiju i poremećaje slike tela – bigoreksiju, tanoreksiju, kao i body dysmorphic disorder (BDD).

Spominjaćemo i razne izazove i trendove, poput razmaka između butina, popularnih dijeta i nezdravih trendova u ishrani, poput jedenja vate, a koji povezuju poremećaje u ishrani sa slikom sopstvenog tela i izgleda.

Anoreksija i Bulimija

Anoreksija i njeni osnovni simptomi

Anoreksiju nervozu su 80-ih godina 19. veka opisali i izdvojili kao posebnu psihičku bolest dva naučnika: Laset u Francuskoj i Gul u Engleskoj. Od tada, pa do 60-ih godina 20.veka ona je bila vrlo retko oboljenje. (Čak je i Frojd, u svojoj knjizi “Studije o histeriji”, na 102. i 110. strani, spominjao odnos psihičke bolesnice prema hrani i psihosomatske bolove u trbuhu i svesno odbijanje hrane, a on se takvim studijama o histeriji bavio krajem 19. i početkom 20. veka). Bulimija nervoza je opisana i izdvojena kao posebna psihička bolest krajem 80-ih godina prošlog veka. Od tada su poremećaji ishrane u laganom, ali stalnom porastu, s tim da je poslednjih godina izraženiji porast učestalosti bulimije. (Vidić, 2003)

Da bismo dalje objašnjavali poremećaje prehrane, moramo naglasiti da ishrana spada u vitalne nagone, poput nagona za samoodržanjem (opstanak i ishrana), dok u ostale vitalne nagone spadaju i nagon za održanjem vrste (seksualni nagon) i roditeljski nagon. Ovde možemo uvideti značaj pravilne, zdrave ishrane.

Anoreksija je psihički poremećaj i spada u grupu poremećaja ponašanja. To je psihički uslovljen poremećaj, jer je pre početka bolesti mlada osoba telesno zdrava. Telesni simptomi, vidljivi na prvi pogled su posledica, a ne uzrok poremećaja. Njena simptomatologija se javlja i remeti normalno funkcionisanje mlade osobe na psihičkom, porodičnm i socijalnom planu. Ona je, posle bulimije, najčešći poremećaj ishrane u pubertetu i adolescenciji. To je uglavnom bolest ženske populacije – bolest devojčica i mladih devojaka. Reč  “anoreksija” u slobodnom prevodu znači gubitak apetita.

“Za razliku od bulimije koja se javlja kao prateći simptom neke druge psihičke bolesti, npr. depresije, gde stvarno imamo gubitak apetita, kod anoreksije nervoze apetit je očuvan do zadnjih stadijuma bolesti. Mlada devojka odbija da jede, iako oseća glad – jer je muči strah od debljine i ima opsesivnu potrebu da održi nisku telesnu težinu. Ona se meri više puta dnevno i neznatno povećanje težine doživljava kao katastrofu. Nikada nije zadovoljna svojom težinom. Da bi se postavila dijagnoza anoreksije nervoze, potrebno je da telesna težina bude za 20% ispod očekivane za njen uzrast i visinu“. (Vidić, 2003)

U nekim slučajevima, oboleli pribegavaju i konzumaciji cigareta za održavanje težine ispod prihvatljive; može im se desiti i smanjenje libida, kao i neredovni ciklusi ili gubitak menstruacije (kod žena).

Da bi održali tu nisku telesnu težinu, skloni su i gutanju vate, umesto hrane, jer ih vata dovodi do sitosti, a pošto ne unose hranu, telo će im biti sve mršavije i mršavije i neće više osećati glad nakon konzumacije vate umesto pravih namirnica.

Bulimija nervoza i njeni simptomi

Bulimija nervoza je najčešći poremećaj ishrane u adolescenciji. Bulimija je izdvojena i opisana kao posebna bolest krajem 80-ih godina. To je psihičko oboljenje koje spada u poremećaje ponašanja ishrane. Kao i kod anoreksije, postoji opsesivna želja da se bude mršav, kao i bolesni strah od hrane – “hrana je moj najveći neprijatelj”. Ono što je tipično za bulimiju su bulimične krize ili bulimični napadi. Bulimična kriza se odvija u nekoliko faza. Ona počinje kratkim razdobljem intenzivne napetosti i neodoljive želje da se unese hrana. Ovu potrebu za hranom najveći broj bulimičnih devojaka razlikuje od osećaja gladi. I kad postoji borba protiv prejedanja, ona je bezuspešna. “Ponavljam sebi nećeš, nećeš i već se nalazim pred hladnjakom i trpam u sebe sve što nađem”.

U drugoj fazi – fazi prejedanja pacijentkinja unosi velike količine hrane, obično lakosvarljive, visoko kalorične, ugljeno-hidratne hrane – keks, hleb, pecivo, čokoladu. Nakon prejedanja nastaje faza kajanja, lošeg raspoloženja, osećaja krivice, straha, samopotcenjivanja i davanja sebi obećanja da od sutra prekida. (Vidić, 2003)

Strah da će uneta hrana da se “zalepi” svuda po telu, čini da ona želi da je se što pre oslobodi – izazivajući povraćanje i uzimajući prvo manju, a zatim sve veću količinu lekova za čišćenje. Nakon izvesnog vremena, tokom kojeg strogo kontroliše svoju ishranu, obično tako što gladuje ili unosi male količine “dozvoljene, zdrave hrane” (voće, sirovo povrće), kriza se ponavlja.

Bulimični napad može se odvijati od tri puta nedeljno, do više puta tokom dana, tako da se celokupna aktivnost svede na pribavljanje, pripremanje, jedenje i povraćanje. Taj haos u ishrani se postupno širi na sve sfere života. “Bolesnica se oseća odbačenom, nevoljenom i krivom, a to pogoršava njeno ionako teško stanje. Ona je depresivna, potcenjuje sebe, čak i mrzi sebe i često se kažnjava”. (Vidić, 2003)

Još neki simptomi bulimije su: sve veća briga o težini, neredovni ciklusi kod žena, osećaj umora, osećaj krivice, održavanje iste težine uprkos dijeti. Ovde možemo uočiti da se telo kroz simptome vraćanja kilaže ili umora, kao i neredovnim ciklusima bori protiv takvih, loših navika u ishrani.

Categories: Nauka Poremećaji ishrane

Tags: , ,

Konstruktivističko savetovanje: Po čemu je posebno?

Osnovne odlike konstruktivističkog savetovanja

1. Osnovni pristup: lakoverni pristup

Konstruktivističko savetovanje počiva na pretpostavci da su ljudi stvaraoci značenja, a ne oni koji jednostavno u procesu savetovanja otkrivaju psihološke realnosti. Stoga, svako konstruktivističko savetovanje i počinje analizom toga kako klijent vidi problem zbog koga je došao. Savetnik se mora uzdržati od davanja sopstvenih interpretacija i mora pustiti klijenta da sam iznese svoju verziju priče. Ovakav osnovni pristup u konstruktivističkom savetovanju naziva se lakoverni pristup. Lakoverni pristup, kao polazna osnova za konstruktivističko savetovanje, kreiran je od strane osnivača teorije ličnih konstrukata – Džordža Kelija, koji kaže: „Ukoliko ne znaš šta je sa tvojim klijentom, slobodno ga pitaj, on će verovatno bolje znati da objasni svoj problem nego ti“.

2. Cilj: multiperspektivizam, propozicionalnije konstruisanje

Osnovni cilj konstruktivističkog savetovanja jeste pomoći klijentu da shvati da upravo ono što mu izgleda kao problem može biti sagledano i iz drugih perspektiva koje nisu toliko bolne za njega. Posmatranje nekog događaja iz više perspektiva, odnosno sagledavanje novih alternativa za konstruisanje datog događaja naziva se propozicionalno konstruisanje.

3. Fokus: sadašnjost i budućnost

Kako se bolno iskustvo ili problematičan događaj zbog koga je klijent došao na savetovanje desio u prošlosti, zadatak savetnika je da ukaže klijentu kako ne mora biti rob svoje prošlosti, i to na takav način što će klijentov problem situirati u „nov kontekst“ i razmatrati njegove implikacije (primer za to su tipične „ako-onda“ instrukcije u kojima se fokus pomera na sadašnjosti i budućnost).

4. Pozicija klijenta: čovek – naučnik

Savetnik podstiče klijenta da bude aktivan u procesu savetovanja, da se ponaša kao naučnik, što znači da postavlja hipoteze o događajima, da testira ove hipoteze i da ih revidira ukoliko one koče klijenta da lagodnije živi. Problem koji klijent unosi ne posmatra se kao objektivan, već se ceni upravo element subjektivnosti, odnosno klijentov opis uzima se kao jedini legitiman. Ali, upravo zbog toga što se problem shvata kao konstrukcija klijenta, kao nešto što on vidi kao takvo, moguće je pomoći klijentu da preispita i dovede u pitanje svoje stanovište, te saobrazno tome formira novo. Uočava se, uloga klijenta je zahtevnija od uloge savetnika – on je odgovoran za to kako će izgledati i čemu će voditi njegova nova konstrukcija.

5. Zadatak savetnika

Osnovni zadatak konstruktivističkog savetnika jeste da klijentu obezbedi uslove za razvoj novih veština mišljenja i da savetovanje usmeri ka isticanju klijentovih snaga i potencijala koji će mu biti od koristi pri rešavanju aktuelnih problema, kao i problema koji leže u budućnosti.

Vrste konstruktivističkog savetovanja

U konstruktivističkom savetovanju moguće je povući liniju između dve oprečne struje. U pitanju su savetovanje fokusirano na rešenje i narativno savetovanje.

1. Savetovanje fokusirano na rešenje

Ovaj tip savetovanja razvili su De Šazer i Berg, 1978. godine, iste godine kada su osnovali Porodični Terapijski Centar (BFTC) u Milvokiju. Njihov pristup bazira se na ideji da klijent ne mora da zna ništa o tome zašto je i kako njegov problem nastao. Štaviše, ni sam savetnik ne mora da zna ništa o poreklu klijentovog problema. Zapravo, fokus savetovanja je na pomaganju klijentima da stvore rešenja. Intervencije savetnika iniciraju promenu i bez prethodnog razumevanja onoga što se dešava. Ovaj proces autori objašnjavaju pozivajući se na koncept jezičkih igara Ludviga Vitgenštajna, te navode sledeće: „Što duže klijent i savetnik pričaju o rešenju koje žele zajedno da konstrušu, sve više počinju da veruju u istinu ili realnost onoga o čemu govore“ (Berg, deShazer, 1993).

Cilj ovog tipa savetovanja nije rad na problemu. Nije problem ono što je klijenta dovelo do pozicije u kojoj jeste. On se nalazi u toj poziciji jer je zaglavljen u korišćenju istih, neefikasnih rešenja. Rigidnost i repetitivnost u korišćenju strategija za rešavanje problema su upravo proizveli glavni problem. Stoga je zadatak savetnika da zajedno sa klijentom razmotri sve načine na koje je do sada klijent pokušavao da reši svoj problem (a nije u tome uspeo) i da pomogne klijentu da osmisli nova, konstruktivnija rešenja.

Kao podvrsta ovog tipa savetovanja navodi se i savetovanje orijentisano na rešenje (O’Hanlon, Weiner-Davis). Ova dva tipa konstruktivističkog savetovanja imaju male, ali značajne razlike. Savetovanje orijentisano na rešenje je više fokusirano na potvrđivanje i validiranje klijentovih emocija i iskustva, manje je direktivno i manje formalno, više je usmereno na saradnju klijenta i savetnika, i otvorenije je za razmatranje političkih, polnih i istorijskih faktora kao važnih u razvoju problema. O’ Hanlon veruje da savetnik mora da preuzme odgovornost za uvođenje stvari koje klijent sam ne unosi u razgovor, posebno ukoliko su u pitanju delikatne teme, npr. nasilje, opasna ili bolna životna iskustva. Nasuprot tome, De Šazer kaže da savetnik treba da izbegava „čitanje između redova“ i treba da se jednostavno drži onoga što klijent ističe da je problem – npr. „ako klijent kaže da ne pije previše, onda to nije problem; shvati ga ozbiljno i ostavi to po strani“, navodi autor (Hoyt, 1994).

2. Narativno savetovanje

Narativno savetovanje počiva na premisi da jezik determiniše realnost. Vajt i Epston su prvi razvili pristup baziran na metafori narativa. Lična metafora narativa je priča koja definiše i organizuje život određene individue i njenih odnosa sa svetom. Kako živi i akumulira iskustva, svako ponaosob razvija ličnu priču ili narativ koji daje njegovom životu smisao i obezbeđuje kontinuitet. Kao i kod dobro napisane priče, naši lični narativi obuhvataju organizovanu temu, karaktere (odnosno glavne junake priče), tačke tenzije, početak, sredinu i kraj. Po ovoj perspektivi, dominantni narativi imaju opresivni karakter; oni uspostavljaju moć i kontrolu nad manjinskim grupama na takav način da eliminišu mogućnost da pripadnici ovih skupina alternativno konstruišu sopstveni identitet.

Zadatak narativnog savetnika stoga i jeste da pomogne ovakvim klijentima (jer oni upravo i najčešće dolaze na savetovanje) da alternativno osmisle svoju životnu priču, odnosno da prethodno dekonstruišu postojeću priču u pravcu kompletnije, adaptivnije i lično smislenije priče. Narativno savetovanje pomaže individui da se oslobodi internalizovanih socijalnih, kulturalnih i političkih opresija, i da rekonstruiše svoju životnu priču iz perspektive lične slobode.

Cilj narativnog savetovanja jeste da glavna tema životnog narativa koja se vezivala za „lični problem“ postane marginalna, a da na njeno mesto, kao dominantna, dođe tema o „ličnim snagama i potencijalima“.

Tehnike u konstruktivističkom savetovanju

Različite forme konstruktivističkog savetovanja počivaju na različitim tehnikama, odnosno procedurama za iniciranje i vođenje savetodavnog procesa.

1. Tehnike koje se najčešće koriste u savetovanju orijentisanom na rešenje

1) Pitanja skaliranja (scaling questions) – su najčešća pitanja koja postavljaju savetnici iz ove grupe. Klijentu se postavlja pitanje da na skali od 1 do 10 rangiraju određeni problem, progres u savetovanju, ili bilo koji drugi važan faktor u savetovanju.

Savetnik: Reci mi na skali od 1 do 10, ako uzmemo da 1 znači da si potpuno depresivan i lošeg raspoloženja, a 10 da se osećaš najbolje moguće, kako bi rangirao svoja osećanja danas?

Klijent: Pa otprilike 3.

Savetnik: Šta bi trebalo da bude različito da bi se približio rangu 4?, ili:
Kako bi opisao osobu koja zauzima rang broj 3?, ili:
Ukoliko bi tvoja osećanja pala na rang 2 šta bi to za tebe značilo?

2) Procentualna pitanja (percentage questions) – ova pitanja veoma su slična prethodnim, osim što umesto skala uključuju procente; obično se postavljaju kao grupa pitanja, a zatim se porede sličnosti i razlike u odgovorima klijenta, npr.:

– Na koji način bi se tvoj život razlikovao da si 1% manje depresivan?
– Na koji način bi se tvoj život razlikovao da si 10% manje depresivan?
– Na koji način bi se tvoj život razlikovao da si 100% manje depresivan?

3) Eksternalizovanje konverzacije (externalizing conversation) – omogućava klijentu da se udalji od problema, da ga posmatra sa veće distance i da razvije strategije za eliminaciju problema. Na taj način klijent će manje kriviti sebe za problem u kome se našao.

Primeri:

Klijent: Imam problem sa korišćenjem marihuane.
Savetnik: Koliko dugo se boriš protiv problema koje ti pravi marihuana? (savetnik pomera težište problema sa osobe i pravi distancu između osobe i problema)

Klijent: Osećam se kao da sečem samog sebe.
Savetnik: Osećao si se kao da sečeš samog sebe. (savetnik validira klijentovo iskustvo ali ga premešta u prošlost)

Klijent: Imam flešbekove sve vreme.
Savetnik: Znači, većinu vremena imaš flešbekove. (savetnik transformiše klijentovu verbalnu reprezentaciju od globalne na parcijalnu)

Klijent: Ja sam loša osoba jer sam bio seksualno zlostavljan.
Savetnik: Znači zaista misliš da si loša osoba zato što si bio seksualno zlostavljan. (savetnik pomera klijentov iskaz sa faktičkog na perceptualni nivo)

4) Reoznačavanje (relabeling) – pitanja koja uključuju reoznačavanje su srž konstruktivističkog savetovanja, budući da je i cilj ovog tipa savetovanja razvijanje novih verzija događaja.

Pr. Na savetovanje dolazi problematični tinejdžer koji kaže: „Mislim da je savetovanje glupo; ne možete me naterati da ovde nešto pričam“.

Savetnik: “U redu, hajde da onda danas ne radimo savetovanje. Kako bi bilo da obavimo samo jednu konsultaciju. Neću biti tvoj savetnik danas“.

5) Magična/čudotvorna pitanja (miracle questions) – ova pitanja originalno je razvio De Šazer; fokusirana su na razmišljanje o pozitivnoj budućnosti.

Primer originalne verzije: Pretpostavimo da večeras odeš kući, legneš da spavaš, i dok spavaš desi se čudo – budiš se i tvoj problem je rešen. Kako ćeš znati da se čudo desilo? Šta će biti drugačije?

6) Pitanja izuzetka (exception questions) – ova pitanja pružaju dokaz da klijentov problem nije uvek toliko veliki i preplavljujući. Bertolino (1999) daje nekoliko primera za pitanja izuzetka koja se postavljaju tinejdžerima koji dolaze na savetovanje:

Savetnik: „Čini se da kada se ovaj problem dešava stvari izgledaju prilično teško. Kada ti se čini da je taj problem manje primetan? Šta drugi oko tebe rade kada je problem manje primetan? Reci mi, kako izgleda život kada je problem manje izražen?“

2. Tehnike koje se najčešće koriste u narativnom savetovanju

Pisanje pisama (Letter Writing) – Epston (1990; 1994) je razvio tehniku pisanja pisama kojom se stimuliše razvoj alternativnih narativa. Ovo je ujedno i najpoznatija tehnika u narativnom savetovanju. Tehnika se sastoji iz pisanja pisama od strane savetnika i postoji u dve forme.

Prva forma su sumirajuća pisma – to su pisma koja savetnik piše klijentu na takav način da opisuje klijenta i njegov problem iz svoje perspektive, ali ističe i određene momente koji su klijentu osobito važni; takođe se često koristi klijentovim rečima kako bi produkovao priču koja će za klijenta biti prihvatljiva.

Druga forma su pisma pozivanja – to su pisma koja savetnik piše klijentovim članovima porodice i u njima ističe važan status klijenta u porodici; navode se pozitivni razlozi zbog kojih klijent dolazi na savetovanje, itd. Ovo pismo ne šalje se članovima porodice, već se analizira od strane savetnika i klijenta na seansi.

Glavna karakteristika ove tehnike (obe forme) je što pismo nema jedan kraj, već ima više mogućih ishoda, od kojih su neki prihvatljiviji, a neki manje prihvatljivi klijentu. Zadatak klijenta je da izabere ishod koji mu najviše odgovara, nakon čega sledi konverzacija o razlozima za odabir baš tog ishoda, kao i razlozima za neprihvatanje drugih ishoda.

Prikaz transkripta jedne savetodavne seanse

* Napomena

Prikaz koji sledi ilustruje deo savetodavne seanse koja je vođena oslanjanjem na pristup orijentisan na rešenje. Savetovanje vodi Bob Bertolino, poznati savetnik ove struje, a klijent je dečak po imenu Ričard. Dečak ima 14 godina i na savetovanje dolazi zbog problema sa besom. Upućen je na savetovanje od strane islednice koja radi na odeljenju za suzbijanje maloletničke delinkvencije. U dečakovoj istoriji kriminalnog ponašanja mogu se naći ometanje policijskog časa, bekstva od kuće, bekstva iz škole i nasilničko ponašanje. Seansi prisustvuje i dečakova majka Laura. Komentari u zagradama su Bertolinova objašnjenja zašto nešto radi u određenom trenutku.

Transkript

Bob: Pa, odakle želiš da počnemo?

Ričard: Morao sam da dođem. Islednica koja je zadužena za moj slučaj mi je rekla da ukoliko ne dođem, vratiće me u kazneno popravni dom. Nisam imao izbora.

Laura (dečakova mama): To je bio uslov za njegovo otpuštanje iz doma.

Bob: Da li misliš da je to bio njen način da te natera da dođeš, ili bi ti i sam došao da ti je ona to samo predložila?
(ispitivanje motivacije)

Ričard: Da nisam morao, ne bih ni bio ovde.

Laura: Morala je da ga natera da dođe…jer inače ne bi došao.

Bob: Razumem da ne bi došao da ti ona to nije rekla da to uradiš… ipak, drago mi je što si ovde. Da li ti je rekla šta misli da je potrebno da se ovde desi?
(zadobijanje poverenja)

Ričard: Ne sećam se.

Laura: Da sećaš se…rekla ti je da je potrebno da pronađeš načine da bolje držiš pod kontrolom svoj bes.

Bob: Možete li biti malo određeniji? Šta on to tačno radi kada je besan?
(konkretizovanje, piramidisanje problema, uočavanje majčine perspektive)

Laura: Postaje ljut, zatim nastaje haos, zato što ništa neće da sluša. Jednostavno se isključi i radi šta mu je volja.

Bob: Isključi se i ode?

Laura: Da, ode gde god hoće i vrati se kući kada on to želi.

Bob (obraća se Ričardu): Šta sad sa tim? Da li želiš da dodaš ili promeniš nešto u vezi sa tim?

Ričard: Ne znam.

Bob: U redu, razbesni se i ponekad se jednostavno isključi… Šta je još moglo da navede islednicu da te pošalje ovde?
(pitanje izuzetka: problem nije toliko težak da bi zahtevao savetovanje + eksternalizovanje situacije – od globalnog ka parcijalnom – ponekad se isključi, ne stalno!)

Ričard: Zato što sam jednom bio sa drugovima i bili smo uhvaćeni nakon ometanja policijskog časa. To nije bila neka velika stvar… ona jednostavno uvek nađe nešto da mi nakalemi.

Bob: Dakle, pošto je ona ponekada morala da primeni zakon na tebi, činilo se kao da te proganja. Koliko si puta bio napolju nakon policijskog časa?
(modifikovao je Ričardove rečenice na 3 načina: koristio je „ponekad“ umesto „uvek“ – od globalnog ka parcijalnom; promenio je vreme u prošlo „morala“ (više to ne radi) – premeštanjem događaja u prošlost klijent se distancira od problema; transformisao je izjavu klijenta od faktičkog na perceptualni nivo „činilo se“, a ne „ona te je proganjala“).

Primer preuzet iz: Bertolino, B. (1999): Therapy with Troubled Teenagers

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , ,

Vrste potencijalno štetnih dvojnih odnosa u psihoterapijskoj praksi

U prethodnom tekstu govorili smo o dvojnim i višestukim odnosima kao etičkim dilemama sa kojima se susreću predstavnici svih “pomagačkih profesija”. Opisane su granice profesionalnih odnosa, razmotrena njihova kompleksna priroda, navedeni rizici od ulaska u takve odnose, kao i opšte preporuke za njihovo prevazilaženje.

Kompletan tekst možete preuzeti OVDE.

U ovom tekstu će svaki od specifičnih dvojnih odnosa biti pojedinačno razmotren.

 „Ja tebi – ti meni odnos“

Stvara se onda kada klijent dođe u situaciju da ne može da plati za usluge koje je primio ili još želi da prima, ali za uzvrat nudi razmenu dobara i usluga iz domena njegove profesionalne kompetencije.

Pr. Moler može da ponudi krečenje kuće ili poslovnog prostora u zamenu za nekoliko seansi porodične terapije.

Bitna pitanja na ovom mestu su:

  • Da li klijent stvarno ima mogućnost da stupi u fer razmenu, obzirom na njegovu/njenu podređenu poziciju u odnosu na psihologa?
  • Šta će se dogoditi ako bilo koja strana nije zadovoljna pogodbom?
  • Ako se stvar završi na sudu, može li psiholog da otkrije prirodu njegovog odnosa sa klijentom?
  • Može li klijent slobodno i ravnopravno da pregovara sa psihologom tokom savetovanja?
  • Hoće li psiholog biti u stanju da valjano završi svoju profesionalnu obavezu prema klijentu ako oni uđu u spor?

Šta je pravilna etična odluka u takvim situacijama?

Psiholog treba da izbegne svaku takvu trampu, budući da su takvi odnosi i praksa bremeniti velikim stepenom rizika od nesporazuma, tenzije, konflikata ili eksploatacije.

Odnosi eksploatacije

  1. „Ja tebi profesionalno – ti meni privatno“
  2. „Malo ja, malo ti – manje ja nego ti“

Zbog specifične prirode odnosa između psihologa i klijenta, veliki broj klijenata izražava spremnost da na ovaj ili onaj način izrazi zahvalnost za učinjenu uslugu ili dobro. Takva spremnost proizilazi iz jasne hijerarhijske podele uloga i moći u procesu pomaganja. U takvim situacijama, klijenti postaju podobni za manipulaciju i eksploataciju. Psiholog je stoga pozvan da bude na oprezu od bilo kakve zloupotrebe pozicije koju zauzima i moći koja mu realno ili umišljeno pripada, te da izbegne iskorišćavanje podređenog i zavisnog položaja druge strane.

Uloga psihologa se stoga svodi na to da korektno i profesionalno obavi radne zadatke koji su mu/joj postavljeni i za koje je plaćen/a i ništa više od toga. Psiholog nema pravo da prima ili traži bilo šta drugo od svojih klijenata, čak ni u onim situacijama kada to klijenti sami nude, ili jasno pokazuju da su spremni da takav predlog prihvate.

Poseban slučaj iz ove kategorije jeste dilema vezana za primanje poklona od klijenata. Većina etičkih kodeksa se zadovoljava uopštenom formulacijom da ne treba primati poklone od vrednosti od strane klijenta. Ostaje međutim nejasno šta to konkretno znači „od vrednosti“. Pored toga, striktno odbijanje da se od klijenta prihvati bilo kakav, makar i simboličan poklon, može dovesti do narcističkih povreda klijenta i shodno tome do kompromitovanja profesionalnih odnosa.

Kriterijumi za rešavanje ovakvih dilema su:

  • Proceniti realnu vrednost poklona;
  • Proceniti koje su kliničke implikacije prihvatanja takvog poklona;
  • Ispitati kada, u kom momentu profesionalne relacije je poklon ponuđen;
  • Preispitati lične motive za prihvatanje poklona;
  • Proceniti koje su kulturološke implikacije prihvatanja/odbijanja poklona.

Seksualni odnosi

Pitanje seksualnih odnosa sa klijentima je jedino pitanje profesionalne etike oko koga među stručnjacima postoji puna saglasnost. Svi etički kodeksi „pomažućih profesija“ strogo zabranjuju seksualne odnose sa klijentima. Šta više, zabranjeni su i seksualni odnosi sa bivšim klijentima, sem pod izuzetnim okolnostima, a i tada tek pošto je prošlo najmanje dve godine od prekida profesionalnog kontakta. Takođe, zabranjeno je prihvatanje na savetovanje ili terapiju bivših seksualnih partnera (APA, 1992).

Postoje tri grupe razloga kojima se objašnjava ovakva jednodušnost u pogledu seksualnih odnosa sa klijentom:

1) Vulnerabilnost – koja se odnosi na psihološko stanje klijenata i njihov položaj u odnosu na terapeuta, što ih čini pogodnim za zloupotrebu i eksploataciju, uključujući i seksualnu eksploataciju;

2) Situacija – „terapeutska situacija“ koja promoviše pažnju, toplu i prijatnu atmosferu, bliskost i intimnost, ujedno može biti i situacija unutar koje se može javiti seksualna privlačnost između psihologa i klijenta.

3) Posledice – odnose se na narušavanje ugleda profesije, psihološkog, etičkog i zakonskog statusa psihologa, što vodi gubljenju posla, licence, itd. Ipak, najteže i najdrastičnije posledice su upravo one koje takva praksa može imati na klijente.

Analizirajući posledice kod klijenata koji su imali seksualne odnose sa svojim psihoterapeutima, Poup (1988) formuliše „terapeut-klijent seks sindrom“, i upoređuje ga sa psihološkim posledicama silovanja ili incesta.

Karakteristike ovog sindroma su:

  • Ambivalentna osećanja prema terapeutu (mržnja, bes, odvratnost, strah VS potreba za terapeutom, briga o njemu);
  • Osećanje krivice zbog svog ponašanja;
  • Osećanje praznine, izolacije i nesposobnosti da ostvare dublje i intimne odnose sa drugim ljudima;
  • Konfuzija u pogledu seksualnog identiteta nakon seksualnog čina;
  • Narušena sposobnost da veruju drugima;
  • Emocionalna nestabilnost;
  • Osećanje bespomoćnosti i povećani rizik od suicida;
  • Poremećaj koncentracije i pažnje zbog iznenadne pojave traumatičnih predstava.

Treba napomenuti i to da nisu svi ovi simptomi prisutni kod svih slučajeva „klijent-terapeut seks sindroma“, niti svi klijenti koji su imali seks sa terapeutom uopšte ispoljavaju simptome tog sindroma. Ono što se ipak ne dovodi u pitanje, odnosi se na posledice ovakvog seksualnog čina, koje su uvek ozbiljne i mogu biti i trajnije prirode. I najvažnije, u ovakvim slučajevima krši se jedan od osnovnih principa „pomažućih profesija“ – principa izbegavanja nanošenja štete i povreda klijenata.

Korisna uputstva psiholozima za kontrolu eventualne seksualne privlačnosti prema klijentu

  • Prepoznati i prihvatiti sopstvena osećanja vezana za seksualnu privlačnost prema klijentu;
  • Razmotriti razloge zbog kojih se javlja privlačnost prema klijentu;
  • Nikada ne delovati u skladu sa tim osećanjima privlačnosti, i biti veoma obazriv pri upuštanju u ponašanja koja mogu dalje podgrevati atmosferu (npr. sedenje blizu klijenta, prijateljsko grljenje, produžavanje trajanja seanse);
  • Zatražiti konsultaciju od iskusnog/iskusnijeg kolege/nice od poverenja, ili supervizora;
  • Ako je potrebno zatražiti par seansi savetovanja za sebe lično, kako bi se proradila opterećujuća privlačnost;
  • Postaviti i održavati vrlo jasne granice profesionalnog odnosa, naročito u vezi sa fizičkim kontaktima sa klijentom;
  • Ukoliko „privlačnost“ prema klijentu ne mođe da se suzbije, prekinuti dalji rad sa klijentom i uputiti ga drugom terapeutu, uz obrazloženje da je to Vaš, a ne njegov problem.

Neprofesionalni – prijateljski odnosi

Ovakvi odnosi treba da budu izbegavani, izuzev u situacijama kada mogu biti od koristi po klijenta, a to se jasno može utvrditi pristupanju dokumentaciji koja je sačinjena pre ulaska u takav odnos.

Odnosi sa studentima ili superviziranima

  1. Seksualni, intimni ili romantični odnosi između psihologa i studenata ili superviziranih su zabranjeni;
  2. Psiholog ne sme da prihvati na savetovanje ili terapiju svoje studente ili supervizirane;
  3. Paraprofesionalni ili neprofesionalni-socijalni odnosi između psihologa i njegovih/njenih superviziranih, treba da se izbegavaju;
  4. Ako neprofesionalni-socijalni ili paraprofesionalni odnosi mogu biti od koristi za studente ili supervizirane, psiholog može stupiti u takve odnose, ako to može dokumentovati pre nego što je takva veza uspostavljena.

Odnosi sa učesnicima u istraživanju

Seksualni, intimni ili romantični odnosi, neprofesionalni-socijalni odnosi, kao i paraprofesionalni odnosi između psihologa i učesnika u istraživanju su zabranjeni, i treba ih izbegavati.

Paraprofesionalni odnosi

Praprofesionalni odnosi javljaju se onda kada se psiholog pojavljuje u više profesionalnih uloga istovremeno u radu sa jednim klijentom, izvodeći istovremeno više modaliteta rada (individualna, bračna, porodična, grupna terapija), ili menja već započeti modalitet (individualna pa porodična, supervizor pa terapeut, nastavnik pa terapeut, itd.). U takvim situacijama klijentu mora biti pružena prilika za informisani pristanak na svaki novi aranžman ili njihovu kombinaciju.

Ilustrativni slučajevi

Pr. 1 – „Ja tebi-ti meni odnos“

Psiholog ima na tretmanu klijenta koji je arhitekta. Klijent je predložio psihologu da ga psiholog uzme na tretman, a on će mu zauzvrat uraditi planove za adaptaciju kuće. Psiholog je upravo započeo svoju privatnu praksu. Video je da je arhitekta korektno napravio računicu o njihovoj trampi. Psiholog je video neke od klijentovih planova i dopao mu se način na koji on projektuje.

Pr. 2 – Odnos eksploatacije

Psiholog radi savetovanje fokusirano na zdravlje i dobrobit. Psiholog zajedno sa jednim od svojih klijenata prodaje vitamine i druge zdrave proizvode. Psiholog želi da ove zdrave proizvode učini dostupnim svojim klijentima, jer veruje da su oni dobri i korisni. Ona ne misli da eksploatiše svoje klijente kada im prodaje zdrave proizvode, jer nema posebne materijalne koristi. Jedina korist koja proizilazi iz povećane prodaje proizvoda je smanjenje cene proizvoda. Psiholog i sama koristi proizvode koje prodaje.

Pr. 3 – „Ja tebi profesionalno – ti meni privatno“ odnos

Psiholog je napomenuo svom klijentu da će za dve nedelje biti prebačen na drugo odeljenje. Klijent je ponudio psihologu da mu da svoj kamion za preseljenje, kao i svoje usluge. Psiholog se pita da li može to da prihvati.

Pr. 4 – Neprofesionalni – socijalni odnos

Pacijent se seli u drugi grad. Na poslednjoj seansi poziva svog terapeuta na oproštajni ručak, izražavajući želju da se nadalje druži sa njim.

Posledice ulaženja u dvojni ili višestruki odnos

Iako nisu svi dvojni odnosi uvek štetni po klijenta, oni su uvek potencijalno štetni, odnosno nose u sebi visok stepen rizika da će se kasnije izroditi u ono što ni jedna strana ne želi. Iz tog razloga razumno zvuči zahtev da psiholog treba da se uzdrži od onih vrsta odnosa sa klijentima koji predstavljaju „klizavu nizbrdicu“, i učini sve što je u njegovoj moći da svoje profesionalne odnose učini krajnje jasnim, jednostavnim i profesionalnim.

Stupanje u dvojne ili višestruke odnose sa klijentima može:

  • značajno umanjiti objektivnost psihologa;
  • značajno umanjiti opštu profesionalnu kompetenciju psihologa, naročito u pogledu neutralnosti i mogućnosti da se potpuno posveti i fokusira radu u najboljem interesu klijenta;
  • dovesti do nenamernih, ali ozbiljnih povreda klijenta;
  • dovesti do nenamerne, ili čak namerne eksploatacije klijenta;
  • uzrokovati gubitak posla, licence ili čak sudski postupak pred građanskim ili krivičnim sudom;
  • imati vrlo nepovoljan uticaj na opšti status i ugled struke i oblasti.

Pored toga, dvojni odnosi sa klijentima imaju određene negativne karakteristike, a to su: pervazivnost, neprepoznatljivost, nemogućnost izbegavanja u nekim situacijma, potencijalna štetnost, a često predstavljaju i sukob različitih eksperata (Pokrajac-Bullian, 2003).

Kako izaći iz potencijalno štetnog dvojnog odnosa

Izlaz iz potencijalno povređujućeg dvojnog ili višestrukog odnosa treba da bude inspirisan najboljim interesom klijenta, prodiskutovan sa klijentom i izveden na takav način da minimizira psihološke ili druge povrede klijenta.

Da bi umanjio potencijalne neželjene efekte od višestrukih relacija psiholog mora:

  • nastojati da ne ulazi u potencijalno povređujuće višestruke relacije sa klijentima;
  • da održava zdrave i jasne profesionalne granice od samog početka profesionalnog odnosa;
  • da obezbedi informativni pristanak unutar kojeg će dužna pažnja biti posvećena pitanjima profesionalnih odnosa i njihovih granica;
  • da izražava stalnu spremnost da prodiskutuje sa klijentom svaki nagoveštaj konflikta interesa;
  • da se konsultuje sa kolegama oko razjašnjenja i razrešavanja eventualnih dilema u tom kontekstu;
  • da traži superviziju u svim onim slučajevima kada dvojni odnosi postanu naročito problematični i potencijalno povređujući;
  • da dokumentuje na odgovarajući način svaki takav višestruki odnos u svoju dokumentaciju, kako bi pokazao da je svestan situacije i da je drži pod kontrolom;
  • da ako je potrebno, prodiskutuje ta pitanja sa klijentom, prekine takav odnos i uputi klijenta na drugog psihologa, koji će moći da pruži isti ili viši nivo kvaliteta servisa.

MODEL DONOŠENJA ODLUKA (Herlihy & Corey, 1997)

Model donošenja odluka služi proradi teškoća vezanih za dvojne odnose, i nudi korisne smernice za razlikovanje izbeživih i neizbeživih odnosa. Kada su dvojni odnosi neizbeživi, primenljive su smernice za smanjenje rizika koje su prethodno navedene. Ako su dvojni odnosi izbeživi, psiholog može proceniti šta će učiniti. Najznačajnije u tom procesu je odmeriti količinu potencijalne štete i dobiti za klijenta. Ako šteta nadmašuje dobit, etička praksa nalaže da psiholog odbije ulazak u konfliktan odnos.

Opšte smernice za razrešavanje etičkih dilema u pogledu dvojnih odnosa

  • Dvojne i višestruke relacije se sreću u radu svih pomažućih profesija.
  • Svi etički kodeksi tih profesija oštro upozoravaju na potencijalno eksploatativnu prirodu dvojnih i višestukih uloga i odnosa.
  • Ovakvi odnosi mogu kompromitovati kvalitet i objektivnost profesionalnog suđenja i povećati rizik od povrede klijenta.
  • Nije uvek moguće izbeći sve vrste dvojnih i višestrukih relacija, niti su sve takve relacije obavezno povređujuće i eksploatativne (one mogu biti i veoma benigne).
  • Dvojne uloge se neprimetno mogu izroditi u veoma povređujuće odnose.
  • Pri donošenji odluke da li ući ili ne u dvojni odnos, treba se rukovoditi objektivnom procenom da li su potencijalne prednosti takvog odnosa snažnije od rizika po samog klijenta.
  • Kad god se psiholog nađe u ovakvoj relaciji trebalo bi da zatraži konsultaciju sa kolegom od poverenja ili supervizorom, kako bi dobio neutralni pogled i sud.
  • Oprez u pogledu ulaska ili izlaska iz takvih situacija treba da bude motivisan brigom za dobrobit klijenta.
  • Razmena dobara ili usluga sa klijentima je generalno neetična, ali se može prihvatiti pod posebnim uslovima i okolnostima.
  • Poslovni poduhvati ili finansijske transakcije sa klijentima su nedopustive.
  • Socijalni i prijateljski odnosi sa klijentima nisu dopušteni, dok su socijalni odnosi sa bivšim klijentima nepreporučljivi.
  • Psiholog treba da izbegava fizičke kontakte sa klijentima, budući da to uvek može biti pogrešno shvaćeno.
  • Seksualni kontakti sa klijentima ili bivšim klijentima su neetični, kao i prihvatanje na tretman bivših seksualnih partnera.

Upitnik za samoprocenu psihoterapeuta

Uputstvo: Razmotrite pažljivo dole izložene tvrdnje i odredite u kojoj meri te tvrdnje izražavaju Vaša ubeđenja i stavove. Koristite sledeću petostepenu skalu za izražavanje Vaših stavova:

1- Uopšte se ne slažem
2- Ne slažem se
3- Ne mogu da se odlučim
4- Slažem se
5- Potpuno se slažem

Upišite Vaš odgovor na prostor iza svake stavke.

1) Dobar psiholog je kadar da se bez emocionalnog angažovanja posveti radu na slučaju. ___

2) Iako je etički neispravno stupati u socijalne kontakte sa klijentima dok su oni na savetovanju, ne postoje nikakve etičke prepreke za održavanje socijalnih odnosa sa bivšim klijentima.___

3) Ako sam ja uistinu pravi stručnjak profesionalac, onda nikada ne bih došao/la u situaciju da budem seksualno zainteresovan/a za svog klijenta.___

4) Ako otkrijem da sam seksualno zainteresovan/a za nekog od mojih klijenata, moja je dužnost da tog klijenta odmah uputim nekom drugom kolegi na dalji postupak i rad.___

5) Razmena dobara ili usluga između savetnika i klijenta može da bude dobro rešenje za one klijente koji ne mogu da plate za usluge.___

6) Seksualni odnosi sa klijentima nikada nisu etični, čak ni onda kada je profesionalni odnos praktično završen.___

7) Teme kao što su fizički kontakti sa klijentima, seksualna privlačnost, dileme u pogledu seksualnih odnosa sa klijentima, treba da budu razmatrane tokom školovanja i obučavanja psihologa.___

8) Ako neko od mojih kolega čini neetične stvari u radu sa klijentima, ja bih smatrao/la za svoju obavezu da to odmah prijavim odgovarajućem profesionalnom odboru za etička pitanja.___

9) Jako je važno da stalno preispitujem sopstveno ponašanje i tragam za načinima kako mogu da unapredim svoju etičku kompetentnost.___

10) Ni pod kakvim okolnostima ne bih prihvatio/la poklon od mojih klijenata zato što to uvek predstavlja probijanje granica korektnog profesionalnog odnosa.___

11) Kada se razmatraju pitanja i donose odluke o razmeni dobara i usluga, prihvatanju poklona, ili ulaska u višestruke odnose sa klijentima, neophodno je uzeti u obzir kulturološko-etnički kontekst.___

12) Dvojni i višestruki odnosi sa klijentima su uvek visoko problematični i zato treba da budu smatrani kao neetični.___

13) Zato što su dvojni odnosi tako široko zastupljeni u radu psihologa, njih ne treba unapred uzimati niti kao etične, niti kao neetične u svim slučajevima, već o njima treba suditi od slučaja do slučaja.___

14) Ne vidim nikakav problem da kao klijenta prihvatim bliskog prijatelja, ako je i meni i njemu/njoj jasno na koji način će naš privatni odnos biti razlučen od našeg profesionalnog odnosa.___

15) Ako se moja veza sa klijentom kruniše brakom sa tom osobom, onda zapravo nema nikakve povrede vitalnih interesa klijenta, a prema tome ni povrede etičkih standarda.___

Categories: Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , ,

Etičke dileme psihoterapeuta: Dvojni i višestruki odnosi

Pored kompetencije i poverljivosti, dvojni, odnosno višestruki odnosi predstavljaju jedno od najvažnijih etičkih pitanja sa kojima se u svom radu susreću psihoterapeuti, pa i psiholozi generalno. Stoga se može reći da je pitanje dvojnih odnosa najdelikatnije etičko pitanje svih „pomažućih profesija“. Neadekvatno uspostavljanje i održavanje jasnih granica profesionalnih odnosa sa klijentima, kao i njihovo prekoračenje ili kršenje, pokreće ozbiljne etičke dileme i nosi visok stepen rizika od sukoba i povreda interesa svih strana uključenih u proces pomaganja. Iz tih razloga, etički kodeksi svih strukovnih udruženja obraćaju naročitu pažnju na tzv. dvojne i višestruke odnose. Kako ovakve situacije neizbežno prati konflikt interesa učesnika u pomažućem procesu, u pitanje je naročito dovedena objektivnost i neutralnost psihologa, pa je posledično kompromitovan i njegov kapacitet da na čisto profesionalan način pruži pomoć svojim klijentima.

Granice profesionalnih odnosa

Granice profesionalnih odnosa se obično određuju kao okvir ili membrana koja omeđuje savetodavno-terapeutsku dijadu i određuje set uloga, pravila i očekivanja za svaku od strana u pomažućem odnosu (Stakić, 2004). Poseban aspekt te regulacije se odnosi na razne vrste ograničenja koja su uvedena da bi se obezbedila profesionalna, efikasna i etična praksa.

Granice sa jedne strane čuvaju profesionalni integritet psihologa, a sa druge štite dobrobit klijenata koji su u podređenom, submisivnom, zavisnom i vulnerabilnom položaju u odnosu na psihologa. Ograničenja u pogledu granica, po kojima se pomažući profesionalni odnos jasno razlikuje od privatnih, prijateljskih odnosa, ili drugih tipova profesionalnih odnosa, vezuju se za sledeće faktore:

  • vremenski okvir (trajanje seanse),
  • mesto unutar koga se taj odnos odvija (savetovanje se odvija preko zakazanih seansi određenog trajanja u za to predviđenom službenom prostoru),
  • fizičke kontakte među učesnicima, itd.

U većini takvih slučajeva ne mešaju se samo različite uloge koje psiholog istovremeno igra, već takođe i lični, privatni i profesionalni interesi psihologa na jednoj, i interesi klijenta (kao klijenta i kao privatnog lica), na drugoj strani.

Budući da granice među ljudima nisu statične, već se vremenom menjaju, praktičarima je izazov da nauče kako će izlaziti na kraj sa promenama granica i kako će uspešno rešavati teškoće uloga koje se preklapaju. Stoga, jedan od načina za hvatanje u koštac sa dvojnim odnosima, uključuje razmišljanje o tome kako se mogu smanjiti postojeći rizici (Corey, 2004).

U skladu sa tim Gutel i Gabard (1993) predlažu distinkciju između prelaženja granice (boundary crossings) – koje upućuje na ponašanja koja nisu tipično povezana sa datim odnosom, i nasilje nad granicama (boundary violations) – koje predstavlja prelaženje granica koje je povređujuće. Nasilje nad granicama uzdrmava fundamentalni princip etičkog kodeksa – prinip „ne čini drugom štetu“, i vodi ka formiranju konflikta interesa. Konflikt interesa dešava se u svakoj situaciji u kojoj potrebe klijenata, učesnika u istraživanju, studenata, i drugih konzumatora postaju subordinirane (podređene) interesima psihologa. Takođe, zadovoljavanje potreba psihologa na račun klijentovih, predstavlja i nasilje nad poverenjem u njihovom odnosu. Pomenuti autori, navode dugačku listu prelaženja granica i nasilja nad granicama u psihoanalitički orijentisanim terapijama:

  • Prelaženje granica koje podrazumeva strukturalne aspekte odnosa između terapeuta i klijenta, kao što su: vreme, mesto i novac;
  • Prelaženje granica u vidu davanja i primanja poklona; značenje i vrednost poklona određuju da li je učinjeno i nasilje nad granicama;
  • Terapeutovo pričanje klijentu o sopstvenoj intimi; takođe, razmena intime i bliskosti sa klijentom može konačno voditi seksualnoj privlačnosti, pa posledično i samom seksualnom činu (Simon, 1991);
  • Neerotski dodir, koji predstavlja vrlo kontroverzan problem vezano za granice u terapijskom odnosu (Kertay & Reviere, 1993). Dok se rukovanje smatra prihvatljivim, tapšanje po ramenu, zagrljaji i druge forme dodirivanja mogu lako biti pogrešno interpretirane i dobiti seksualnu konotaciju. Potrebno je napomenuti da pri ovom klasifikovanju različitih vrsta dodira i njihovim interpretacijama, glavnu ulogu ipak ima teorijska orijentacija terapeuta.

Dvojni i višestruki odnosi

Zarad boljeg razumevanja pitanja dvojnih i višestrukih odnosa u kliničkoj praksi, neophodno je najpre istaći specifičnosti samog psihoterapijskog odnosa.

Psihoterapijski odnos je po mnogo čemu posebna vrsta odnosa koji je:

  • jedinstven (npr. apsolutno prihvatanje) i sličan drugim odnosima (npr. roditelja i deteta, učitelja i učenika, advokata i klijenta, lekara i pacijenta, itd.),
  • balans objektivnog (informisanje, slušanje, razumevanje) i subjektivnog (bliskost, emocionalna razmena, rezonanca, empatija),
  • balans jasnog (strukturiranog i sigurnog) i nejasnog (nedorečenog, onog što stimuliše projekciju, ostavlja prostor za kreaciju, izaziva tremu, daje energiju),
  • paradoksalan: nerealan odnos koji razvija realnost i zavisan odnos koji razvija autonomiju.

Tokom stogodišnjeg razvoja psihoterapije, brojni psihoterapijski pravci su različito naglašavali dve bitne komponente ovog odnosa: moć, koja proizilazi iz hijerarhije uloga (model socijalnog uticaja) i bliskost, koja proizilazi iz saradnje dva ljudska bića na delikatnom zadatku (model radne alijanse). Ovaj složeni odnos, već po svojoj prirodi nudi brojne i raznovrsne mogućnosti kako za upotrebu, tako i za zloupotrebu bliskosti i moći (Srna, 2003). Etički kodeksi, koji imaju za cilj da zaštite i klijente, i terapeute i psihoterapijsku struku, jasno ukazuju na opasnost od pomeranja granica psihoterapijskog odnosa ka socijalnom odnosu.

Dvojni i višestruki odnosi

…nastaju kada psiholog prihvati, ili se nađe uvučen u dve ili više različitih uloga, simultano ili sukcesivno, u odnosu na jednog istog klijenta (Stakić, 2004). Dvojne uloge mogu predstavljati kombinaciju različitih profesionalnih uloga (profesor, supervizor, zaposleni, student, poslovni partner), ali isto tako i ličnih odnosa i uloga (prijatelj, rođak, kum, ljubavnik). Kada ste psiholog nije uvek moguće imati samo jednu ulogu, a nije uvek ni poželjno. Verovatno će u „igri“ biti uvek više uloga, nezavisno od radnog okruženja ili od vrste klijenata kojima se pruža pomoć. Zbog toga je jako važno dobro razmisliti o složenostima višestrukih odnosa, pre nego se zapadne u etički problematične situacije (Corey, 2004).

Situacije koje se smatraju dvojnim ulogama i odnosima obuhvataju sledeće:

  • prihvatanje članova porodice, rođaka, prijatelja i sl. kao klijenata;
  • prihvatanje zaposlenih na savetovanje ili terapiju;
  • zapošljavanje klijenata;
  • prihvatanje studenata ili superviziranih na savetovanje ili terapiju;
  • pozivanje klijenata ili odlazak kod klijenata na privatna slavlja i porodične svečanosti;
  • stupanje u partnerske poslovne odnose sa klijentima;
  • prodaju drugih usluga ili dobara klijentima;
  • traženje usluga od klijenata iz oblasti njihove ekspertize;
  • seksualni odnosi sa klijentima;
  • seksualni odnosi sa bivšim klijentima;
  • prihvatanje kao klijenta bivših seksualnih partnera;
  • iniciranje i prihvatanje usluga ili skupih poklona od klijenata, dodira i zagrljaja;
  • obezbeđivanje posebnih beneficija klijentima (npr. ćaskanje telefonom, deljenje svoje intime sa klijentima,…), itd.

Klasifikacija različitih formi dvojnih i višestrukih odnosa (Sonne, 1994):

Teškoća sa dvojnim ili višestrukim odnosima je ta što su etički kodeksi obično vrlo uopšteni, pa praktičari u svakoj konkretnoj situaciji moraju dobro proceniti postoje li u njoj moguće opasnosti. Etički kodeksi su trenutno više usmereni na mogučnosti štetnog iskorišćavanja, nego na univerzalnu zabranu dvojnih i višestrukih odnosa (Corey, 2004).

Dvojni odnosi takođe, narušavaju osnovni princip autonomije. Kada se desi dvojni odnos, klijent više ne može da zna da li su terapeutove akcije bazirane na njegovoj profesionalnoj proceni, ili se tiču seksa, prijateljstva, novca, i sl. Nadalje, etička prava klijenta na autonomiju i poverenje naročito su kompromitovana kada dvojni odnos zadobije eksploatativan karakter. Npr. terapeut koji je pozajmio svom klijentu novac, može da zadržava klijenta na terapiji dok god mu dug ne bude vraćen.

Etički kodeksi pomažućih profesija jasno stavljaju svojim članovima u obavezu:

  • da budu visoko svesni potencijalnog uticaja koji oni mogu imati na svoje klijente;
  • da izbegnu svaku vrstu zloupotrebe poverenja, zavisnosti i povredljivosti klijenta;
  • da izbegavaju stupanje u takve dvojne ili višestruke odnose sa klijentima koji mogu kompromitovati objektivnost njihovog profesionalnog suđenja ili povećati rizik od nanošenja štete klijentima.

Pritom treba naglasiti da, niti dvojni, niti višestruki odnosi, nisu striktno i unapred zabranjeni. Među višestrukim odnosima ima onih koji su jasno eksploatativni, kod kojih su u riziku od povrede obe strane – i klijent i terapeut. Zbog toga etički kodeksi i zakonski propisi strogo sankcionišu terapeuta za stupanje u emocionalne i seksualne odnose sa aktuelnim, kao i sa bivšim klijentima i njihovim rođacima, u periodu od najmanje dve godine nakon terapije.

Nisu svi višestruki odnosi povredljivi, nemoralni i neprofesionalni. Npr. Odlazak terapeuta na sahranu roditelja svog „malog“ pacijenta, ili slučajan susret sa pacijentom na ulici, u pozorištu ili na na nekoj svečanosti. U takvim situacijama važi preporuka → „pacijent prvi nudi ili prilazi, dakle kontrola je u njegovim rukama“. Zbog svega navedenog, neophodno je postaviti sledeće, a ujedno i ključno pitanje: „Kako razlikovati benigne dvojne odnose od onih koji potencijalno mogu izazvati štetu ili povrede klijenata?“

Etički standardi Američke Psihološke Asocijacije (APA)

Od kada je objavljen prvi psihološki etički kodeks (APA, 1953), kao i u svim njegovim kasnijim verzijama (’59, ’63, ’92), opšti standardi koje je proklamovao uključivali su pored ostalih, zabranu seksualnih ili bilo kakvih drugih napada, zloupotrebu klijenata, pravila o održavanju kompetentnosti (neutralnosti i objektivnosti), kao i očuvanje profesionalnih granica (Nietzel, Bernstein, Milic, 2002).

*Preambula Američke Psihološke Asocijacije (APA) iz 1992. godine

I Načelo – Briga za tuđu dobrobit:

…psiholozi moraju biti osetljivi na stvarne ili pripisane razlike u moći koje postoje između njih i klijenata; ni ne smeju eksploatisati, niti zavoditi druge ljude tokom, ili nakon njihovih stručnih odnosa….“

II Načelo – Čestitost:

…u meri u kojoj je to izvodivo, psiholozi nastoje zainteresovanim strankama objasniti svoje različite uloge, a trude se i delovati u skladu sa tim ulogama; psiholozi izbegavaju neprilične i potencijalno škodljive dvojne odnose...“

APA takođe objavljuje i to, da najveći broj kršenja etičkih načela uključuje:

  1. seksualnu bliskost između terapeuta i klijenta,
  2. kršenje državnih ili federalnih zakona (npr. lažno naplaćivanje usluga),
  3. kršenje profesionalne tajne.

Neka istraživanja APA-e

Istraživanje koje su obavili Poup i Veter (1992), a u kom je učestvovalo 679 psihologa, članova Američke Psihološke Asocijacije, pokazuje da postoje tri etički posebno zabrinjavajuća područja:

1. čuvanje profesionalne tajne ili poverljivosti razgovora,
2. dvojni ili višestruki odnosi,
3. teškoće sa naplaćivanjem usluga.

Posebno interesantan je nalaz, da je čak 17% incidenata uključivalo teškoće u održavanju profesionalnog odnosa unutar prikladnih granica!

Etički komitet APA-e sve više obraća pažnju na pitanje dvojnih odnosa (1995, 1996.) Iako u ovom periodu mediji prikazuju dvojni odnos između psihologa i klijenta kao nešto što kompromituje efektivnost rada psihologa, i često vodi eksploataciji pacijenta, klijenta ili studenta, istovremeno je uspostavljena takva klima da je normalno za očekivati da psiholog i klijent idu na ručak zajedno, igraju golf, ili prisustvuju različitim socijalnim okupljanjima (Plante, 1999).

Sa druge strane, etički principi nalažu da se ovakve situacije moraju izbegavati od strane psihologa, i to u cilju zadržavanja njihove kompetencije. Zbog ovog nesklada u slici koja je prezentovana, važno je ipak proceniti realno stanje stvari. Tako, jedno istraživanje (Pope, Tabachnick & Keit-Spiegal,1987) otkriva da bi čak 39.9 % psihologa prihvatilo klijentov poziv na druženje, 16% njih bi pozvalo klijente na prisustvovanje socijalnim događajima, a 28.3% bi sprovodilo psihoterapijske usluge svojim prijateljima. Nadalje, autori izveštavaju da čak 25% psihologa edukatora prodaje produkte kao što su npr. kola, svojim studentima.

Studije pokazuju da neki psiholozi čak pokušavaju da dokažu kako je povremeni kontakt sa klijentima van kancelarije, ne samo etički, već i pomažući. Npr. neki psiholozi bi otvoreno prisustvovali na važnim i specifičnim događajima iz pacijentovog života, kao što su sahrana, diplomiranje, venčanje (Borys & Pope, 1989). Drugi se pak zalažu za to da se efektivna profesionalna usluga može ponekad obaviti i u klijentovoj prirodnoj sredini. Npr. psiholog se može naći sa klijentom na aerodromu, kako bi mu pomogao u tretmanu fobije od letenja, ili može otići i kod klijenta kući, ukoliko je klijent fizički onesposobljen.

Učitelji i profesori psiholozi, se takođe povremeno socijalizuju sa njihovim studentima. Štaviše, socijalizacija među njima je posebno poželjno vrednovana i ohrabrivana na fakultetu i u studentskim kampovima. Naravno, seksualna intimnost između univerzitetskih profesora i njihovih studenata ipak predstavlja ozbiljno etičko „nasilje“ (Plante, 1999).

Rizik od štete ili povrede

Situacije koje su bremenite rizikom od povreda se nižu duž kontinuuma na kome je relativno jednostavno razlikovati ekstreme, ali je izuzetno teško doneti etičnu odluku u pojedinim „prelaznim“ situacijama. Kičener i Harding (1990) navode faktore uz pomoć kojih je moguće egzaktnije odrediti stepen rizika:

  • stepen inkopatibilnosti očekivanja od različitih uloga (što je veća inkopatibilnost, protivrečnost u pogledu očekivanja u dvojnom odnosu, to je veća verovatnića da će se takav odnos izroditi u oštar konflikt interesa i izazvati štetu ili povredu; npr. Ako se profesor javlja i u ulozi supruga svoje studentkinje, onda su njena očekivanja od njega kao supruga drastično drugačija u odnosu na njega kao profesora).
  • stepen diskrepancije u odgovornostima i obavezama (što je veći raskorak u pogledu odgovornosti u datom dvojnom odnosu, to je veća verovatnoća od razilaženja u pogledu lojalnosti, a zatim i od gubitka objektivnosti; npr. Ako se psiholog javlja u isto vreme i kao terapeut i kao supervizor, onda on ne može korektno da ispuni obe vrste odgovornosti – da bude nedirektivan i neprosuđujući kao terapeut, i da bude objektivan i precizan u evaluaciji svog superviziranog rada).
  • stepen razlike u moći (što je izraženija razlika u moći između strana u dvojnom odnosu, veća je verovatnoća zloupotrebe položaja i eksploatacije manje moćne strane u dvojnom odnosu; npr. Ako se psiholog nalazi u situaciji da donosi odluke koje su od sudbonosnog značaja za pravni, materijalni, ili psihološki status klijenta, i ukoliko je klijent zauzeo submisivnu, zavisnu poziciju, takva pozicija stavlja klijenta u neravnopravan položaj).

Kompleksna priroda dvojnih uloga i odnosa

1. Teškoće uočavanja dvojnih uloga i odnosa

Dvojne uloge i odnosi se po pravilu ne javljaju izdaleka , glasno i jasno, već se radije razvijaju neosetno i postepeno, tako da se ponekad i sami akteri iznenade kada uvide koliko su upleteni i dokle su „zabrazdili“. Samo je mali broj stvarno problematičnih dvojnih uloga koje su unapred, smišljeno i planski stvarane, dok većina njih ima podužu istoriju i predstavlja rezultat kumulativnog procesa. Činjenicom da su dvostruki i višestruki odnosi veoma složeni i višedimenzionalni, da ih je teško balansirati, zadržati objektivnost, granicu i nivo profesionalne efikasnosti, kao i da njihove posledice nije moguće blagovremeno prepoznati i sprečiti, čini se mudrom preporuka da se takve relacije izbegavaju kad god je to moguće, odnosno da i onda kada se psiholog zatekne u takvom odnosu, učini sve što je moguće da iz takvog odnosa što pre izađe, vodeći naravno računa o interesima klijenta.

2. Kontinuum rizičnosti

Dvojni odnosi i uloge se prostiru od benignih socijalno i profesionalno prihvatljivih situacija, pa sve do ozbiljnih prekršaja koji mogu imati teške posledice po dobrobit klijenta, profesionalni status psihologa, i ugled struke.

Prekoračenje granica, odstupanje od profesionalnim standardima i praksom prihvaćenih granica, koje je učinjeno promišljeno, u interesu dobrobiti dotičnog klijenta i u specifičnim okolnostima, smatra se prihvatljivim.

Prekršaj granica predstavlja ozbiljno kršenje profesionalnim standardima ustanovljenih granica, koje kao posledicu ima nanošenje ozbiljne psihološke povrede ili štete vitalnim interesima klijenta.

3.  Nesaglasnost u pogledu neetičnosti dvojnih odnosa

Za razliku od etičkih kodeksa drugih struka, među stručnjacima pomažućih profesija ne postoji isti stepen saglasnosti o potencijalnom riziku od dvojnih odnosa. Neki terapeutski pristupi otvoreno zagovaraju potencijalne koristi od kontrolisanog korišćenja dvojnih uloga i odnosa u procesu pomaganja. Drugi opet podsećaju da je mogućnost povrede interesa klijenta inherentna svakoj dvojnoj ulozi i odnosu, naročito zbog deterioracije objektivnosti i razlike u moći, koja zapravo onemogućava klijenta da slobodno (ne)pristane na uslove koje taj drugi odnos sa sobom nosi.

Iz navedenog sledi zaključak da niti će svaka dvojna uloga doneti eksploataciju, niti su dvojni odnosi i uloge jedini način na koji psiholozi mogu eksploatisati svoje klijente.

Nemogućnost da se neki dvojni odnosi izbegnu

Postoje mnoge situacije kada nije moguće izbeći dvojne odnose, ili ako je to i moguće, onda bi to predstavljalo povredu interesa klijenta, odnosno prekršaj nekog drugog etičkog principa ili standarda. Takve situacije se pre svega odnose na rad u malom mestu i ruralnim sredinama, gde se svi međusobno poznaju i gde su profesionalne i privatne uloge ionako višestruko isprepletane.

Kulturološke, etničke i druge osobenosti takođe moraju da se uzmu u obzir pri proceni toga šta jeste, a šta nije povređujuća dvojna relacija. Tako se npr. kod nas još uvek veruje da se kod lekara, psihoterapeuta, i sl. ide po preporuci nekoga ko tog stručnjaka dobro poznaje, ili je njegov prijatelj ili rođak.

Postoje takođe i načini da se psiholog dodatno obezbedi od kompromitovanja dvojne relacije koju ne može da izbegne da prihvati, a te preporuke se uglavnom tiču obaveze pribavljanja detaljnog informisanog pristanka, kontinuirane rasprave sa klijentom svih novih detalja vezanih za njihove međusobne odnose, obezbeđenja konsultacije i/ili supervizije i striktne dokumentacije svega onoga što se unutar tog odnosa događa.

STRATEGIJA DONOŠENJA ODLUKE (Gottlieb, 1993)

Gotlibova strategija pomaže psiholozima da utvrde da li će dodavanje novog odnosa, između psihologa i klijenta, na već postojeći biti problematično. On je predložio razmatranje tri dimenzije odnosa: moć, trajanje i završetak. Prvi korak Gotlibove strategije nalaže preispitivanje već postojećeg odnosa; ako je moć visoka, trajanje dugo, a završetak neizvestan, ne treba ulaziti u dodatni odnos.

Šta se preporučuje u slučajevima kada nije moguće izbeći neke od višestrukih odnosa:

  • Informisati klijenta o etičkoj dilemi i sa njim zajedno potražiti njeno rešenje;
  • Konsultovati kolege i supervizora;
  • Ispitati sopstvenu motivaciju;
  • Postaviti jasne granice na početku i održavati ih pažljivim praćenjem razvoja odnosa;
  • Pažljivo pratiti sebe, odgovarajući stalno na pitanje: „Čije su potrebe u prvom planu?“;
  • Koristiti se sledećim etičkim principima:
  • Principom univerzalnosti:
    „Da li bih to što sam izabrao preporučio i drugima?“
    „Da li bih ovo rešenje i sam prihvatio ako bi predlog došao od nekog drugog?“
  • Principom javnosti:
    „Da li bi svoj izbor mogao da objasnim kolegama, saopštim na kongresu, objavim u stručnom časopisu ili medijima?“
  • Principom pravednosti:
    „Da li bi taj izbor važio i za druge klijente u sličnim situacijama?“

Categories: Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , ,

U kakvom su odnosu inteligencija i kriminalitet?

Tokom više od jednog veka dato je mnoštvo dokaza koji upućuju na to da je inteligencija povezana s kriminalitetom. Mnogi istraživači smatraju da se uzrok kriminaliteta nalazi u sociološkim faktorima kao što su siromaštvo ili etnička pripadnost, dok drugi istraživači naglašavaju važnost intelektualnog funkcionisanja i delinkvencije.

Ovi drugi, navode povezanost niske inteligencije s lošijim rezultatima u školi, slabom poslovnom uspešnošću, lošijom socijalnom adaptacijom i integracijom, a time posredno i sa delinkvencijom.

Mnoga istraživanja o inteligenciji i kriminalitetu koja su sprovedena u prošlosti pogrešno su dovodila u uzročnu vezu inteligenciju i kriminalitet, smatrajući mentalnu retardaciju najvažnijim i jedinim uzrokom kriminaliteta kod mentalno retardiranih osoba.

Rana istraživanja…

Tako je Godard 1920. godine primenio Bine-Simonov test inteligencije na većem broju delinkventne dece i maloletnika procesuiranih pri sudu za decu i maloletnike u SAD-u. Rezultat tog istraživanja pokazao je da je 66% ispitanika ispodprosečne inteligencije.

Godinu dana ranije, odnosno 1919. godine Goring je od oka procenio da među odraslim delinkventima postoji 10 do 20 % osoba s ispodprosečnom inteligencijom. On je smatrao da je inteligencija obeležje koje je dovoljno adekvatno da zameni Lombrosova telesna obeležja na temelju kojih se mogu prepoznati kriminalci.

Burt se nije mnogo razlikovao od svojih prethodnika u svojevrsnoj tendenciji da potkrepi tezu da je delinkvencija u uzročnoj vezi s intelektualnom defektnošću, odnosno da intelektualna defektnost uzrokuje delinkvenciju. Postoji čitav niz faktora kauzalnog kompleksa koji doprinose tome da intelektualno defektne osobe postanu delinkventi. Jedan od takvih faktora bi bila činjenica da su zbog svojih smanjenih intelektualnih sposobnosti, intelektualno defektne osobe daleko manje sposobne prikriti delo ili izbeći društvenu osudu. Takođe se može navesti da zbog svojih smanjenih intelektualnih sposobnosti nisu u potpunoj mogućnosti shvatiti značenje svog čina. U skladu sa svojim nesamostalnim funkcionisanjem, pre će podlegnuti socijalnom pritisku od strane drugih delinkvenata koji bi ih nagovorili na počinjenje delikta.

Manhejm je pedesetih godina dvadesetog veka došao do zaključka da su prethodno sprovedena istraživanja pogrešno dovodila u vezu mentalnu retardaciju i kriminalitet, smatrajući pri tome da je mentalna retardacija uzrok kriminaliteta.

Ist je na uzorku delinkventnih maloletnika pronašao udeo od 3,5 % maloletnika ispodprosečne inteligencije. U poređenju sa slučajno odabranim uzorkom maloletnika iz opšte populacije, zaključio je da je udeo maloletnika s ispodprosečnom inteligencijom među delinkventima znatno veći, nego što bi se to moglo očekivati u generalnoj populaciji. Ist je takođe pronašao da je udeo ispitanika s ispodprosečnom inteligencijom među recidivistima manji, nego što bi se očekivalo. Ovo objašnjava činjenicom da se mentalno retardirane osobe smeštaju u posebne institucije i ne izvode pred kazneni sud. Na uzorku od 283 mentalno retardirane osobe Ist je pronašao 22,6 % seksualnih delinkvenata, te je na temelju toga zaključio da su seksualni delikti deset puta češći, a nasilnički delikti su dva do tri puta češći među mentalno retardiranim osobama u odnosu na ostalu delinkventu populaciju.

Studije u području kriminologije o povezanosti kriminaliteta i inteligencije odnosile su se i na izučavanje kriminalne geneze porodice i niske inteligencije. Takve studije su se nazivale studije “pedigrea” ili “degeneričnih porodičnih stabala”. Kao primer može se navesti studija koju je sproveo Dagdejl. On je 1877. godine objavio studiju porodičnog stabla porodice Džuks. U opisu porodičnog stabla išao je do 200 godina u prošlost. Pronašao je da su članovi te porodice pored svoje sklonosti antisocijalnim ponašanjima (kriminalitetu) bili skloni i asocijalnim ponašanjima poput prostitucije, prosjačenja, nemorala, skitnje i sl., te da su većinom “degenerici”. Dagdejlovo istraživanje imalo je uticaja na javno mnjenje u SAD-u, toliko da se tražilo izdvajanje i eliminacija takvih degeneričnih porodica poput porodice Džuks, a pri tome se mislilo na kategorije “društveno opasnih“ (duševnih bolesnika), „delinkvenata“ (kriminalaca) i “defektnih“ (mentalno retardiranih ).

Još jedna poznata studija “pedigrea” ili degeneričnog obiteljskog stabla je studija o porodici Kalikaks. Godard je sproveo istraživanje 1912. godine u specijalnoj školi za slaboumne u Nju Džerziju, te objavio studiju o porodici Kalikaks. Godard je skupio podatke o šest generacija porodice Kalikaks. Pronašao je da članove porodice karakteriše mentalna retardacija, koja je nasleđena. Godard je smatrao da je mentalna retardacija “rasadnik kriminaliteta”. U tadašnje vreme je prema Godardovoj proceni 97% prostitutki, 80% skitnica i 50% siromašnih bilo slaboumno. Godard je sproveo i opsežna testiranja inteligencije u zatvorima, te je pronašao da je 70% zatvorenika slaboumno.

Argumenti za vezu između niske inteligencije i delinkvencije je npr. ” trenutna nagrada” što se odnosi na impulsivno počinjena kaznena dela bez previše planiranja koja su počinjena zbog trenutnog zadovoljenja potrebe. Obično, tu se radi o imovinskim deliktima poput krađa, krađa u prodavnicama i sl. Niska inteligencija prema tim argumentima uključuje i slabu sposobnost apstraktnog mišljenja, a to će se pre svega odnositi na izbor toga šta je ispravno ili pogrešno ponašanje. Zatim, niska inteligencija korelira s neuspehom u školi, odnosno neuspeh u školi dovodi do osećaja nepravde i neuspeha u poslu. Slab razvoj morala povezan je s niskom inteligencijom, a što uključuje slabe inhibitorne mehanizme. To će se pre svega odnositi na osobe koje nisu sposobne da kanališu svoje emocije, pa se ponašaju regresivno. Kao argument se iznosi da će osobe s niskom inteligencijom pre biti otkrivene ako počine kazneno delo, jer samo za planirana kaznena dela postoji mala verovatnoća da će njihovi počinitelji biti uhvaćeni.

Novija istraživanja…

Istraživanje Milića (2005) sprovedeno na psihijatrijskoj populaciji muškaraca pokazuje da su oni sa mentalnom retardacijom u 1.2 puta većem riziku da počine homicid u poređenju sa muškarcima iz opšte populacije.

Istraživanje Linka (1997) na zatvorskoj populaciji, pokazuje da u uzorku ubica (N=910) ima 11 osoba sa mentalnom retardacijom (11%).

Istraživanje Kovačeve i saradnika (2008) na uzorku 34 subjekta sa dijagnozom mentalne retardacije pokazuje da je najveći broj počinilo krivična dela protiv imovine – krađe i teške krađe (41.18%); 29.41% učinilo je kaznena dela protiv života i tela – ubistva i nanošenje teških telesnih povreda; seksualna krivična dela izvršilo je 20.59% mentalno retardiranih (što uključuje silovanja, egzibicionizam i bludne radnje); od ukupnog uzorka 2 subjekta optužena su za krivično delo protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine – tj. podmetanje požara, a 1 za ozbiljne pretnje.

Pregled savremenih istraživanja pokazuje da mentalno retardirane osobe najčešće vrše dela protiv imovine, zatim protiv života i tela, te seksualne delikte.

Međutim, kada pogledamo navedenu statistiku, uočava se da novija istraživanja ne barataju tako visokim brojkama (procenti su značajno smanjeni), te veza između inteligencije i kriminaliteta nije tako nedvosmislena kao ranije.

Uviđamo da su u kriminal uključene osobe svih nivoa inteligencije, a nalaženje pravovernih podataka dodatno otežava činjenica da su upravo visokointeligentni počinioci teže dostupni pravosudnom sistemu, pa i samim statistikama.

Categories: Inteligencija Nauka

Tags: ,

Opservacija: Metod stručnjaka, ali i laika!

Opservacijom se kao metodom u kliničkoj proceni neizostavno koriste svi stručnjaci “pomagačkih profesija”. Ova metoda posebno je korisna kao dopuna standardnih dijagnostičkih procedura (intervjua, testova). Ona kvalitativno upotpunjuje sliku o klijentu, budući da obuhvata i “znake” koji su neuhvatljivi tradicionalnim mernim instrumentima (njome uočavamo gestikulaciju klijenta, položaj i pokret tela, način i ton govora, facijalnu ekspresiju, generalno – sve ono što spada u domen neverbalne komunikacije). Možda i nismo svesni, ali pri svakom kontaktu sa drugim licem, čak i indirektnom, mi posežemo upravo i inicijalno za ovim metodom – opserviramo i izvlačimo zaključke na osnovu svojih opservacija. Zato je ovo i metod laika, koji ga naširoko, ali možda ne tako stručno koriste.

Ovaj tekst poslužiće kao podsetnik stručnjacima iz oblasti mentalnog zdravlja, ali i kao priručnik svima ostalima, kako bi usavršili svoju veštinu opserviranja (posmatranja), saznali gde možda greše i naučili šta su karakteristike dobrog opservera.

Osnovna obeležja metoda opservacije

Pojam opservacije vezuje se za naturalističku tradiciju, a krajem 19. veka usvojen je kao metoda (Čarls Darvin – studija “O ispoljavanju emocija kod čoveka i životinja”, 1872. godine, pokušaj procene toga kako opažamo druge, kako oni izražavaju emocije i kakvo je emocionalno izražavanje kod životinja).

Definicija opservacije

Opservacija je metod koji obuhvata odabiranje (selekciju), izazivanje, beleženje i dešifrovanje (tumačenje) ljudskog ponašanja.

Koraci u opservaciji

  • selekcija (izbor) – onaj koji promatra prvo odabira osobe, pa klase ponašanja, zbivanja koja će opservirati, vreme, prostor i sve ono na šta će fokusirati pažnju;
  • provokacija (izazivanje) ponašanja – opserver donosi odluku da li će izazivati ili će pasivno čekati da se ispolji ponašanje;
  • beleženje opserviranog ponašanja – opserver planira i beleži koristeći se raznim pomoćnim sredstvima (audio i video oprema, listovi za beleženje itd);
  • dešifrovanje ponašanja (sirovih podataka) – njihovo prevođenje u neki psihološki usvojen i razumljiv jezik (ovaj korak zahteva prethodno iskustvo i učenje).

Sadržaj opservacije:

  1.  specifične mere ponašanja (opazive ili prikrivene),
  2. pređašnja zbivanja (antecedenti, spoljašnji i unutrašnji),
  3. uslovi koji okružuju dato maladaptivno ponašanje (kontekst),
  4. posledice (konsekventi).

Značaj opservacije

1. na osnovu opservacije možemo da:

  • kvantifikujemo (posmatramo koliko često se dati obrazac ponašanja manifestuje u jedinici vremena),
  • kvalifikujemo (posmatramo široku lepezu različitih formi ponašanja kod iste individue) i
  • klasifikujemo (svrstavamo različite forme ponašanja individue u određene kategorije prema stepenu sličnosti ili prema nekom drugom unapred utvrđenom kriterijumu) ljudsko ponašanje;

2. opservacija je značajan izvor podataka jer se ne mora izvoditi isključivo u eksperimentalnim i kliničkim situacijama, nego i u životnom prostoru osobe (ima veliku ekološku validnost);

3. istraživanja pokazuju da procena na osnovu intervjua i psiholoških testova često nije dovoljno pouzdan indikator toga kako se osoba ponaša u prirodnom okruženju (jer sama situacija ispitivanja može uzrokovati anksioznost i smanjenje praga frustracione tolerancije), pa iz tog razloga metod opservacije u naturalističkim uslovima pruža dodatne izvore podataka;

4. istraživanja pokazuju da prilikom procene klijenti mogu svesno (manipulacija, obmana) ili nesvesno (otpor) davati iskrivljene podatke, pa metod opservacije ponašanja može služiti kao dodatna provera podataka do kojih se došlo procenom (akcenat je na proveri stepena kongruentnosti između izjava klijenata ili rezultata koje ostvaruju na testovima sa jedne strane, i manifestovanog ponašanja sa druge strane).

Vrste opservacije

I Podela

1) neformalizovana – ne postoji unapred određen plan šta ćemo i na koji način posmatrati; slična posmatranju koje se dešava u svakodnevnom životu kao posledica socijalnih interakcija; sprovode je i laici.

2) formalizovana – opservacija ponašanja individue od strane stručnjaka, koja ima unapred predviđen cilj i svrhu; poznato je šta se i na koji način posmatra;

II Podela

1) naturalistička – opservator posmatra spontano ispoljavanje ponašanja u prirodnom kontekstu (kod kuće, na poslu, u školi, itd .); ovaj pristup je došao iz antropologije i etnologije,

2) kontrolisana, eksperimentalna – opserver je taj koji određuje uslove i kontekst u kome će se ponašanje opservirati. Sva ponašanja koja opserver posmatra (specifična, a ne opšta) moraju biti jasno, objektivno i iscrpno definisana. Opisi ne smeju biti zaključni. Opis uključuje: (1) lako čitljive definicije rečničkog tipa, (2) elaboraciju ponašanja, (3) uslove javljanja ponašanja, (4) opise graničnih fenomena (srodni i različiti oblici ponašanja).

III Podela

1) opservacije u kući – prvi je to radio Paterson (opservacija delinkventnih dečaka i ostalih ukućana; 2 puta po 5 minuta posmatra svakog ukućana, po 28 ponašanja). Opserver ni na koji način ne sme da se meša u dinamiku porodice. Opserver može da bude i neko od odraslih članova porodice (obučeni neprofesionalac).

2) u školi – tokom časa, odmora… (opserviraju se problemi vezani za učenje, agresivno ponašanje, neadekvatni oblici interakcije, itd.).

3) u bolničkim ustanovama – opservacija psihijatrijskih pacijenata (najčešće srednje medicinsko osoblje vrši posmatranje u bolnici).

Dve uloge opservera

  1. opserver je neutralan, nepristrasan, distanciran od sadržaja, ispitanik ne mora da zna da je promatran, i
  2. opserver je učesnik u interakciji sa osobom koju ispituje, ispitanik ima svest da je posmatran

Podaci koje dobijamo opservacijom

Opservacija se može usmeriti na različite sadržaje; uključuje i verbalne sadržaje (ne šta je klijent rekao, već način na koji je nešto saopštio ili je propustio da saopšti, koliko klijent brzo ili sporo priča, pravi li pauze u izlaganju, kako naglašava pojedine delove iskaza, kako mimikom proprati ono što je izgovorio) i neverbalne sadržaje – tj. ponašanje u užem smislu (kakav je položaj tela klijenta, kakvi su mu pokreti, itd.).

Dobijeni podaci mogu se shvatiti trojako, i to kao:

1. uzorci – izolovani podaci na osnovu kojih se direktno zaključuje o određenoj osobini klijenta (npr. neko je snažno zalupio vrata, što se interpretira kao uzorak agresivnog ponašanja); iz ovog tipa podataka opserver naknadno može da ekstrapolira zaključak koji će generalizovati na slične populacije ponašanja kod istog klijenta;

2. korelati – indirektni podaci (tj. veza između podatka i osobine ne mora da bude neposredna); tu obično spadaju podaci sa testova koji sadrže neke skorove koji služe da otkrijemo stanje u pogledu nekih crta, dispozicija klijenta (npr. depresivno stanje može biti naznačeno nehigijenom, zapuštenim izgledom, itd., dakle – direktno, ALI ono može biti nagovešteno i povišenim skorom na skali depresivnosti – dakle, posredno, preko indikatora);

3. znaci – ili psihološki podaci, tiču se onoga što je nevidljivo, što nije direktno opazivo; označavaju crte ličnosti, obrasce ličnosti, bazična stanja…; jedan psihološki podatak podrazumeva nešto što hipotetski postoji kod osobe, a nije neposredno opazivo, ako to vidimo i u ponašanju, onda je to mnogo sigurniji podatak.

Ciljevi opservacije ponašanja

1) da pokušamo da prikupimo podatke koje ne možemo da dobijemo drugim metodama i instrumentima, ili su ti drugi načini skupi i teško izvodljivi;

2) da upotpunimo podatke dobijene drugim instrumentima – udovoljavamo načelu multidimenzionalnosti.

Dva modela formiranja suda o ličnosti

• neposredni (intuitivni) – bliži fenomenološkoj orijentaciji (geštalt psihologija); opažanje druge osobe je neposredno, organizovano, direktno, zasnovano više na urođenim, nasleđenim, nego na naučenim mehanizmima;

• model zaključivanja – bliži aktuarijskoj psihometrijskoj orijentaciji; aktuarijska tradicija (Taft, Sarbin, Bejli); formiranje sudova o osobama zasniva se na znacima koji proističu iz opštih principa koji važe za ljude i njihovo ponašanje (silogizmi, premisa major i premisa minor). Postulirani sistem je niz uverenja koje posmatrač ima o ljudskom ponašanju, iz čega izvodi sud o individui.

* Sarbin

Premisa major proističe iz:

a) indukcije (iz iskustva);
b) konstrukcija (ravoj organizovanog niza uverenja);
c) analogije prema drugim fenomenima;
d) autoriteta (nekritičko prihvatanje sudova)

Premisa minor (instancija) – klasifikacija određenog slučaja kao primera date klase.

npr.
Svi studenti su inteligentni. (premisa major)
XY je student. (premisa minor)
XY je inteligentan.

Prema Sarbinu, ovaj proces se uvek odvija kada formiramo sudove o drugima i on zahteva razvijenu moć percepcije.

KRITIKA: Zanemaruje se intuicija u procesu opažanja, kao i empatski procesi.

Onaj koji se koristi ovim modelom naglašava svesne, empirijske i logičke kvalitete percepcije. Ovaj proces se može odvijati i potpražno. Ali, ne možemo odbaciti ni to da je naše zaključivanje o drugima neposredno, urođeno i da predstavlja globalni proces u percepciji, ne umanjujući učenje koje omogućuje istančanost opažanja.

Korčin & Olport – pokušavaju da uravnoteže ova dva modela, da ih podjednako vrednuju. Prilikom opservacije važno je što potpunije razumevanje klijenta, te treba uključiti disciplinovanu upotrebu tananih empatijskih procesa s jedne strane (fenomenološki model), a onda praviti ekplicitne zaključke i kritički preispitivati postulate svog zaključivanja i silogističke stupnjeve putem kojih dolazimo do racionalnih svesnih sudova (model zaključivanja).

Karakteristike dobrog procenjivača (Korčin)

  1. iskustvo (profesionalno i životno), jer umanjuje mogućnost stereotipije;
  2. sličnost sa osobom koju opserviramo (ali postoji tanana razlika između aktuelne sličnosti, koja uvećava empatiju i sposobnost dobre procene, i pretpostavljene sličnosti, koja umanjuje sposobnost dobre procene);
  3. inteligencija – inteligentniji ljudi su osetljiviji na generalizacije, više koriste prošlo iskustvo, imaju izraženiju sposobnost integracije;
  4. kognitivna složenost – osobe koje imaju složeniji kognitivni stil, koje su suptilnije, imaju veću sposobnost razumevanja drugih;
  5. sposobnost samouvida – lakše se izbegavaju zamke mehanizama odbrane (posebno projekcije i pojednostavljivanja);
  6. socijalne veštine – oni koji imaju veći broj veština i koji su emocionalno zreliji su bolji procenjivači;
  7. nepristrasnost – koliko god bila potrebna toplina, potrebno je i nepristrasno zaključivanje o osobi;
  8. introvertiranost – istraživanja su pokazala da su rezervisani i introvertni bolji procenjivači;
  9. istančan estetski stav (Olport) – kada sude o nečemu, pokušavaju da dobijene podatke integrišu u koherentnu harmoničnu celinu;
  10. intraceptivnost (Henri Mari) – orijentacija ka onome što je unutar nečijeg uma, ličnosti; u opservaciji dominiraju osećanja, fantazije, spekulacija, asocijacija, imaginativni postupak; Oni koji imaju ove sposobnosti razvijene su empatične, introspektivne osobe, suprotno od autoritarnih ličnosti;
  11. briga za druge (filantropi) – oni koji imaju empatiju i simpatiju za druge su dobri procenjivači, dok mizantropi i oni koji imaju socijalne predrasude to nisu; istraživanja su pokazala da su autoritarne osobe manje empatične;
  12. femininost – osobe koje imaju razvijeni imaginarni život i suđenje na kontekstualan način.

Izvori grešaka u opservaciji

Izvori grešaka mogu biti:

1. u samom opserveru;
2. u objektu posmatranja (klijentu);
3. u kontekstu suđenja.

1. Greške koje izviru iz opservera:

1) preterano pojednostavljivanje – susrećemo se sa mnoštvom često kontradiktornih informacija, pa neke odbacujemo kao irelevantne;

2) težnja za osmišljavanjem, za stvaranjem koherentne celine; Olport – o fenomenu o kom sudimo gradimo celovitu sliku; Bartlet – napor ka smislu, sve što nam otežava taj proces odbacujemo;

3) halo-efekat – ako nam je opšti stav pozitivan, sve crte ćemo pozitivno obojiti, a negativne će biti utoliko manje, i obrnuto;

4) efekat blagosti (Leniency effect) – težnja da sebe ili druge ocenimo bolje ili poželjnije na nekim crtama koje su u datoj kulturi poželjne, a niže na onim crtama koje se smatraju nepoželjnim;

5) stereotipi i implicitne teorije ličnosti;

6) motivaciona, emotivna stanja i nezadovoljene potrebe opservera;

7) projekcija i drugi mehanizmi odbrane.

2. Greške koje izviru iz osobe koju opserviramo

• zatvorene osobe (nisu transparentne); Levin, Olport – ljude možemo razvrstati po otvorenosti; kod otvorenijih lakše izvlačimo podatke;
• introvertne osobe je teže proceniti;
• simulacija – ljudi se na različite načine predstavljaju (neke osobe iz kliničke populacije žele da prenaglase ili umanje svoju patologiju).

3. Greške koje izviru iz konteksta suđenja

• Uvek sudimo u nekom određenom socijalnom i fizičkom realnom kontekstu. Validnije ćemo proceniti osobu u njenom prirodnom, životnom kontekstu nego u veštačkim laboratorijskim uslovima. Nečije ponašanje može biti atipično zbog sredine u kojoj se odvija i zato treba uvećati uzorak ponašanja da bi se dobila istančanija slika.

Prednosti i mane metoda opservacije

Prednosti metoda opservacije ponašanja

1. upotpunjava iskaze koje ispitanici daju o sebi, proveravamo moguću simulaciju, dopuna svih onih izveštaja koje osoba daje o sebi (na raznim psihološkim instrumentima)

2. ističe situacione determinante ponašanja – bihejvioralni podaci su manifestni, a tragamo za latentnim (psihološkim podacima) koje uslovljava to manifestno. Opservacija osvetljava uslove javljanja nekog ponašanja; fokusira se na situacione činioce u ponašanju koje često ne možemo da zahvatimo drugim postupcima

3. opis ponašanja povećava ekološku validnost

Nedostaci metoda opservacije ponašanja

1) traži dosta vremena;
2) skup je;
3) traži specijalnu obuku posmatrača;
4) Opserver nikako ne sme da utiče na ispitivanu osobu svojim ponašanjem, ali utiče u nekoj meri.

Categories: Metode i tehnike Nauka

Tags: ,

Dijagnostika u sudskoj psihologiji: Forenzički intervju

1) Određenje forenzičkog intervjua

„Forenzički intervju spada u kategoriju intervjua koji se koristi radi prikupljanja činjenica, odnosno dokaza o eventualnom krivičnom delu“ (Stakić, 2007).

Forenzički intervju je neotuđivi deo procedure utvrđivanja identiteta žrtve ili izvršioca, rasvetljavanja okolnosti i posledica događaja ili dela, utvrđivanja dokaznog materijala za potrebe vođenja krivičnopravnog postupka i utvrđivanje potreba mogućnosti i strategija za pružanje podrške žrtvi, kao i za pružanje pomoći izvršiocu radi prevazilaženja posledica koje za sobom povlači krivično delo.

2) Specifičnosti forenzičkog intervjua

Osobenosti forenzičkog intervjua (FI) ogledaju se u sledećem:

  1. njegovoj svrsi
  2. vrstama forenzičkog intervjua
  3. okolnostima pod kojima se intervju izvodi
  4. prirodi odnosa između intervjuera i intervjuisanog
  5. strategijama i metodama kojima se intervjuer koristi
  6. temama o kojima se raspravlja

1) Svrha forenzičkog intervjua

Njegova osnovna svrha je pribavljanje validnog i pouzdanog dokaznog materijala za potrebe suda, kojim se može potvrditi ili opovrgnuti sumnja na postojanje krivičnog dela, utvrditi okolnosti, tok i posledice kritičnog događaja. Iz tog razloga ga ponekad nazivaju „metod traženja istine“ (Kostić, 2007).

2) Vrste forenzičkog intervjua

Prema tipu klijenta:

  1. FI sa žrtvama (i njihovim srodnicima)
  2. FI sa svedocima
  3. FI sa izvršiocima krivičnih dela (osumnjičenima i optuženima)

U zavisnosti od klijenta o kome je reč forenzički intervju se različito usmerava:

1. Cilj forenzičkog intervjua u radu sa žrtvama (bilo da su žrtve deca ili odrasli) je iznalaženje najpogodnijih i najefikasnijih strategija za smanjenje stepena stresa kroz koji žrtva prolazi tokom forenzičkog intervjua, unapređenje kvaliteta prisećanja na kritičan događaj, i eliminisanje faktora koji mogu uticati na sugestibilnost žrtve, a uveđenje onih faktora koji unapređuju spremnost žrtve na saradnju i pružanje kvalitetnog i pouzdanog iskaza (Stakić, 2007). Pošto je reč o izrazito vulnerabilnoj populaciji klijenata, koji su preživeli traumatski događaj, FI je u ovom obliku potpuno centriran na žrtvu, njene potrebe, mogućnosti i njen trajni interes.

2. Cilj forenzičkog intervjua u radu sa svedocima sličan je u svojoj osnovi sa FI u radu sa žrtvama. Orijentisan je takođe na pružanje podrške, budući da je i ova kategorija ispitanika bila uključena u rizičnu situaciju. Takođe, osim elementa „umirivanja“ i ovde je naglasak na pomaganju klijentu da ispriča šta se dogodilo, da opiše svoje čulne osećaje (šta je video, čuo, osetio), da ventilira nagomilane emocije (jer i za njega pretrpljeni događaj ima karakter traumatskog iskustva), da opiše svoje misli, ideje i predstave i utvrdi izvore podrške i odgovarajuće mehanizme prevazilaženja eventualne traume.

I FI sa žrtvama i FI sa svedocima u sebi sadrže veliki broj elemenata koji su zastupljeni i kod savetodavnog i terapijskog intervjua (razumevanje, empatiju, podršku).

3. Forenzički intervju sa izvršiocima krivičnih dela obuhvata vođenje intervjua sa osobama koje su osumnjičene ili su u bilo kakvoj vezi sa vršenjem takvih radnji koje su određene krivičnim zakonodavstvom ili se nalaze u “sivoj zoni” između zakonom sankcionisanog i neprimerenog, devijantnog ponašanja koje ne mora uvek biti inkriminisano (Kolarević, 2010). To su, na primer, osobe osumnjičene ili optužene za izvršenje krivičnih dela (krađa, razbojništvo, silovanje, ubistvo itd., osobe uključene u maloletnu delinkvenciju ili nasilje u porodici). Cilj ovog tipa forenzičkog intervjua je otkriti informacije koje su relevantne za prestupničko ponašanje, a koje optuženi ili osumnjičeni svesno ili nesvesno prikriva, da bi se u krajnjoj instanci dobio osnov za izricanje sudske presude ili dobilo priznanje u vezi sa izvršenim radnjama, i kako bi se donosile dalje odluke u pogledu procene i postupanja sa tim osobama.

3) Okolnosti pod kojima se FI izvodi

Okolnosti pod kojima se FI izvodi variraju u zavisnosti od vrste klijenta kome je namenjen.

Ukoliko su u pitanju žrtve i svedoci, uslovi za intervjuisanje moraju da budu tako podešeni da obezbeđuju maksimum zaštite i sigurnosti intervjuisanom licu, budući da su okolnosti u kojima se klijent ispituje takve da je on traumatizovan pretrpljenim iskustvom, u stanju je šoka i povišene napetosti. Posebno treba voditi računa ukoliko su klijenti deca (bilo da su žrtve ili svedoci zločina), jer ona predstavljaju posebno vulnerabilnu kategoriju.

Okolnosti pod kojima se intervjuišu izvršioci zločina se veoma razlikuju. U većini slučajeva osumnjičeni ili optuženi čak ne pokazuje nikakve znake zabrinutosti ili stresa koji su povezani sa situacijom intervjuisanja. Štaviše, dok se nekonzistentnosti u iskazima ili nepotpunost iskaza žrtava i svedoka uglavnom tumače slabijom sposobnošću prisećanja, nemogućnošću verbalne ekspresije onoga što se dogodilo, neposedovanjem relevantnih informacija o konkretnoj temi, dotle se protivrečni i neceloviti iskazi osumnjičenih ili optuženih tumače kao otvorena manipulacija u vidu prikrivanja informacija, davanja lažnih, kontradiktornih izjava, svesnog izostavljanja informacija, itd. Iz pomenutog direktno proističe da će se i uslovi pod kojima se FI vrši i strategije koje se tom prilikom koriste i čitav skup drugih faktora (npr. stav intervjuera, vrsta pitanja koja se koriste, odnos između intervjuera i intervjuisanog) razlikovati.

4) Priroda odnosa između intervjuera i intervjuisanog

Ukoliko se FI sprovodi sa žrtvama i svedocima odnos između intervjuera i intervjuisanog biće sličan terapijskom odnosu u kome dominiraju razumevanje, empatija, podrška, nedirektivnost, uspostavljanje prijatne i opuštajuće atmosfere (dobar raport).

Sa druge strane, kada se FI sprovodi sa izvršiocima kriminalnih dela odnos intervjuera i intervjuisanog je donekle kompleksniji. Da bi dobio relevantne i istinite informacije (i eventualno priznanje zločina) intervjuer mora da balansira između dve uloge – uloge islednika i uloge empatične osobe (Danzinger, 1976). Ključ efektivnog samopredstavljanja intervjuera leži u postizanju delikatne ravnoteže između komunikacije o njegovoj svemoći i komunikacije o njegovoj brizi za dobrobit optuženoga. Stoga je u ovom slučaju dozvoljeno korišćenje znatno direktivnijeg pristupa, sa više otvoreno konfrontirajućih pitanja.

5) Strategije i metode u forenzičkom intervjuu

Bez obzira na vrstu klijenta, cilj FI se određuje kao dolaženje do istinitih, validnih i verodostojnih podataka. Međutim strategije putem kojih se ovaj cilj dostiže se razlikuju ukoliko su u pitanju žrtve i svedoci u odnosu na strategije koje se koriste sa izvršiocima zločina.

Bazična strategija kojom se povodi forenzički intervjuer u radu sa žrtvama i svedocima jeste podešavanje intervjua potrebama i mogućnostima klijenta, a ne obrnuto. Ova strategija obuhvata obezbeđivanje sledećih uslova:

  • bezbednosti žrtve/svedoka
  • postizanje smirenosti klijenta
  • pružanje osećanja klijentu da ima izbor i kontrolu.

Potrebe i mogućnosti klijenta nisu glavni fokus u intervjuisanju izvršilaca zločina, već je ovde FI prvenstveno fokusiran na dobijanje istinitih iskaza. U tom smislu, mogu se koristiti i „invazivnije“ metode, kojima se ne vodi toliko računa o potrebama klijenata. Pristup je daleko neutralniji, distanciraniji i objektivizovan – akcenat se pomera sa osobe na karakteristike konkretnog događaja.

6) Teme koje su zastupljene u forenzičkom intervjuu

Teme u forenzičkom intervjuu se direktno naslanjaju na vrstu krivičnog dela o kome je reč (ubistvo, seksualno zlostavljanje, nasilničko ponašanje, razbojništvo, itd.) Glavna tema se uvodi postupno u intervju, tako što se prethodno klijentu da prostor da slobodno iznese svoje viđenje problema. U kasnijim fazama, od opšteg saopštenja prelazi se na direktniji i ciljem usmeren sadržaj. FI je donekle limitiran na kritični događaj i njegove glavne aspekte, te ne podrazumeva uzimanje kompletnih podataka o klijentovoj biografiji (osim istorije ranijih slučajeva prestupa).

3) Struktura forenzičkog intervjua

Faze forenzičkog intervjua:

  1. Uvođenje u intervju – predstavljanje, relaksacija, upoznavanje sa svrhom intervjuisanja
  2. Uspostavljanje odnosa poverenja i saradnje – neutralisanje otpora i nepoverenja, i stvaranje pogodne radne atmosfere
  3. Uvođenje glavne teme intervjua – situiranje kritičnog događaja u širi kontekst
  4. Slobodni iskaz klijenta – prva verzija priče klijenta, izneta bez ikakvog uticaja sa strane, bez sugestije ili direkcije intervjuera
  5. Postavljanje pitanja, dopunjavanje i razjašnjavanje – direktniji pristup problemu, konkretizacija
  6. Posebne strategije za podsticanje i proveru prisećanja:
    • Mentalna rekonstrukcija konteksta događaja:

    „Sada bih vas zamolio da zatvorite oči i zamislite sebe u vremenu kada se događaj koji ste opisali dogodio. Zamislite sebe da sedite upravo na onom mestu gde ste tada sedeli, evocirajte zvuke koje ste čuli, mirise koje ste osećali, jednom rečju zamislite kompletan ambijent koji je pratio događaj“.

    • Instrukcija: „Saopštiti sve“:

    „Najlepše vas molim da mi kažete što je mogućno više detalja. Naročito vas molim da uključite svaki makar i najmanji detalj koga se setite, nastojte da ništa ne odbacujete i izostavljate. Jednostavno saopštite sve čega se setite bez ikakve selekcije i filtriranja“.

    • Promena redosleda prisećanja:

    Npr. „Poslednja stvar koju ste rekli bila je da je on zalupio vrata. Pođite od toga i pokušajte da se prisetite šta se dogodilo upravo pre toga“.

    • Promena perspektive:

    „Dobro, vi ste mi upravo opisali šta ste videli sa mesta gde ste vi bili. Sada pokušajte da zauzmete poziciju žrtve (svedoka/počinioca). Ona je stajala na drugom kraju sobe i razgovarala sa strancem. Sada stavite sebe u njenu poziciju i pokušajte da opišete scenu iz njene perspektive“.

    • Fokusirano prisećanje:

    „Koncentrišite se, molim vas, na sliku osumnjičenog koju imate u sećanju, fokusirajte se na njegovo lice i nastojte da ga opišete“.

  7. Zatvaranje intervjua – sumiranje toka i ključnih nalaza intervjua, proveravanje saglasnosti klijenta sa iznetim i ostavljanje prostora za eventualnu ispravku, pružanje informacija o sledećim koracima

Prva i druga faza su znatno duže ukoliko je klijent žrtva ili svedok, što nije slučaj sa klijentima izvršiocima krivičnog dela. Šesta faza je posebno namenjena žrtvama i svedocima koji tokom intervjua pokazuju teškoće u prisećanju kritičnog događaja. Ostale faze su podjednako zastupljene kod svih tipova klijenata.

4) Vrsta pitanja u forenzičkom intervjuu

1) Podstičuća pitanja – njima proveravamo da li klijent želi da odgovara, da li je spreman za saradnju. Počinju sa možete li, želite li, hoćete li, da li biste, recite mi nešto više o tome; i šta još, šta pored toga; šta onda, šta posle toga; ponavljanje poslednjeg dela rečenice.

2) Otvorena pitanja – cilj im je da pomognu klijentu da iznese sadržaje. Počinju sa kako? (kad ispituju procese) i šta? (kad ispituju činjenice i opisne informacije).

3) Specifična otvorena pitanja – otvorena pitanja koja su vrlo sužena i specifična, kojima se nastoji obezbediti više detalja, odnosno preciznije informacije. U strategiji „Fokusirano prisećanje“ se naročito koristi ovaj tip pitanja.

4) Zatvorena pitanja – cilj im je da ograniče verbalizaciju i navedu klijenta da daje specifičnije odgovore od onih u otvorenim pitanjima (odgovori DA-NE, ne znam ili navođenje činjenica). Služe zarad obuzdavanja i kontrolisanja obilja sadržaja koje klijent daje. Počinju sa da li ste, jeste li? (za prikupljanje specificnih informacija).

5) Unakrsna pitanja – prihvatljiva su u intervjuisanju odraslih okrivljenih lica, ali nikako u intervjuu sa decom žrtvama ili svedocima traumatičnih događaja.

6) Konfrontirajuća pitanja – služe za praćenje izvesnih nedoslednosti, kontradikcija u iskazima klijenta.

7) Parafraziranje/reformulisanje – nije čisto što i puko ponavljanje rečenog, već preformulisanje onoga što je klijent upravo saopštio, ali na takav način da se ništa niti dodaje niti oduzima, niti se menja smisao rečenog, samo se na koncizniji i jasniji način ističe smisao rečenog, kako bi klijent čuo sebe i nastavio sa daljom elaboracijom teme.

8) Sumiranje /rezimiranje – intervjuer povezuje i rezimira sadržaj rečenog kako bi pomogao klijentu da stekne uvid u ono što je do sada razgovorom pokriveno, ali isto tako i da proveri da li je dobro razumeo klijenta.

  • Pitanja koja treba izbegavati:

1) Usmeravajuća pitanja – ona koja snažno sugerišu odgovor, pa klijent može imati problem da odbije sugestiju – ti sigurno….; zar ne?; zar nije trebalo…, itd.

2) „Zašto“ pitanja – nailaze na otpor ispitanika jer deluju optužujuće

3) Višestruka pitanja – neprecizna su, unose konfuziju, klijent ne zna na koje pitanje prvo da odgovori

4) Veoma duga pitanja – udaljavaju konverzaciju od glavne teme; slaba fokusiranost, zbunjuju klijenta

5) Komparacija forenzičkog i dijagnostičkog intervjua

Sličnosti između dijagnostičkog i forenzičkog intervjua

1.Obe forme intervjua su semistrukturisane – postoje opšte teme koje su unapred određene, ali konkretna pitanja uobličava sam intervjuer;

2. Struktura dijagnostičkog i forenzičkog intervjua je slična – započinju relaksacijom intervjuisanog, zatim se nastavljaju produbljivanjem glavne teme, i završavaju se sumiranjem svega što je rečeno;

3. Koristi se isti set pitanja, ali su ona različito zastupljena. U dijagnostičkom intervjuu zastupljenija su otvorena pitanja i pitanja „zašto?“ , jer je i cilj ovog intervjua sveobuhvatna eksploracija ličnosti koja uključuje razumevanje klijentovih problema iz njegove perspektive. (akcenat je na tome šta za konkretnu osobu znači to što se dešava). U forenzičkom intervjuu preovlađuju specifična otvorena pitanja, zatvorena pitanja i konfrontirajuća pitanja (posebno u slučaju klijenata izvršilaca krivičnih dela), jer je i njegov cilj vezan za dolaženje do istinitih iskaza, a ne subjektivnih;

4. Oba tipa intervjua uvažavaju kontekst, jer se svaki konkretan iskaz može razumeti jedino situiranjem u širu vremensko-prostornu dimenziju. Međutim, pojam konteksta je značajno širi u slučaju dijagnostičkog intervjua i podrazumeva razmatranje kompletne istorije pojedinca; dok se kontekst u forenzičkom intervjuu odnosi na upoznavanje sa svim aspektima konkretnog tramatskog događaja.

Razlike između dijagnostičkog i forenzičkog intervjua

1. Dijagnostički i forenzički intervju razlikuju se po podacima koje intervjuer želi da prikupi – u dijagnostičkom intervjuu intervjuer je pre zainteresovan za subjektivne sadržaje, na to kako klijent doživljava to što mu se desilo i na koji način to interpretira, dok je u forenzičkom intervjuu zainteresovan za objektivne pokazatelje, za činjenice, za ono što se konkretno dogodilo.

2. Stav intervjuera je donekle različit u ovim tipovima intervjua – u forenzičkom intervjuu intervjuer je neutralan i više distanciran (iako ne izostaju razumevanje i empatija ukoliko su klijenti žrtve i svedoci zločina), dok je ujedno glavna mana dijagnostičkog intervjua to što intervjuer nikako ne može biti potpuno neutralan, on je glavno oruđe u intervjuu i u njega neminovno unosi svoje stavove, predrasude, implicitne pretpostavke, sistem vrednosti, uverenja.

3. Svrha intervjua – dijagnostički intervju traga za simptomima i sindromima, kako bi se uspostavila dijagnoza, te je to „metod traganja za problemom“. Putem njega se naslućuje budući tok bolesti i organizuje sledeći korak – lečenje, tretman, terapija. Forenzički intervju traga za podacima, rasvetljavanjem konkretnih događaja, te je to „metod traganja za istinom“. Takođe predstavlja jedan od validnih instrumenata na osnovu kojih se određuju dalje odluke u pogledu konačne procene i postupanja sa klijentom (osumnjičenim ili osuđenim, kao i sa žrtvama i svedocima).

4. Trajanje i izvedba intervjua – Dijagnostički intervju se ne mora kompletirati u toku samo jedne seanse, već je bitno da bude iscrpan i da se njime pokriju svi problemi. Čak je bolje da se intervjuer više puta susretne sa klijentom jer to pruža šansu da utvrdi koliko su klijentovi simptomi dosledni i konzistentni, kao i da otkloni eventualne kontradikcije u njegovim iskazima. Sa druge strane, forenzički intervju se obavlja tokom jednog viđenja, jer se smatra da autentičnost informacija može biti kontaminirana ponovljenim razgovorima.

5. Pozicija klijenta – u dijagnostičkom intervjuu klijent dobrovoljno pristupa intervjuisanju (osim u slučajevima prisilne hospitalizacije), dok u forenzičkom intervjuu žrtve i svedoci kao klijenti moraju dati informativni pristanak, a intervjuisanje osumnjičenih i optuženih ima čak prinudni karakter.

Categories: Metode i tehnike Nauka

Tags: , , ,