Vodič kroz bulimiju

Bulimia nervosa: Određenje

Reč „bulimija“ je grčkog porekla i znači proždrljivost, te se ovaj poremećaj i prevodi kao „neurotska proždrljivost“.

Bulimija se 1980. godine prvi put pojavila u DSM-III kao podvrsta poremećaja detinjstva i adolescencije (Davison & Neale, 1999).

U novije vreme postoji tendencija da se izdvoji posebna dijagnostička kategorija pod nazivom „poremećaji ishrane“, koja bi zajedno sa „neorganskim poremećajima spavanja“, „neorganskim poremećajima u polnom odnosu“ i „psihofiziološkim poremećajima“ činila podgrupu naslovljenu kao „Sindromi poremećenog ponašanja udruženi sa fiziološkim smetnjama i telesnim faktorima (Marić, 2005).

Bulimija kao poremećaj navika i kontrole impulsa

Kod bulimije postoji stalna preokupacija i potreba za hranom što ima za posledicu konzumiranje neverovatnih količina hrane u vrlo kratkom vremenskom periodu. Da bi otklonili „debljajući“ učinak tih progutanih velikih količina hrane sami sebi izazivaju povraćanje, koriste purgative, supresore apetita, diuretike, odnosno gladuju u dugim vremenskim periodima. Bulimiju karakteriše i osećanje krivice, depresija i ljutnja na samog sebe zato što nema snage da se odupre tim impulsima, otuda se ona uključuje i u poremećaje kontrole impulsa. Česti su i drugi simptomi impulsivnosti, npr. krađa.

Kriterijumi za bulimiju po DSM – IV (1996):

1. Ponavljane epizode preteranog jedenja koje karakteriše:

  • jedenje znatno većih količina hrane u kratkom vremenskom periodu (npr. za dva sata), nego što bi većina ljudi pojela u sličnim okolnostima tokom istog vremenskog perioda.
  • osećaj gubitka kontrole nad uzimanjem hrane tokom epizode (npr. osećaj da se ne može prestati sa jedenjem ili da se ne može kontrolisati šta i koliko se jede).

2. Ponovljeno neodgovarajuće kompenzatorno ponašanje kojim se prevenira porast težine: samoindukovano povraćanje, zloupotreba laksativa, diuretika, sredstava za klistiranje ili drugih lekova, post ili prenaglašeno vežbanje.

3. Prejedanje ili neodgovarajuće kompenzatorno ponašanje dešava se u proseku najmanje dva puta nedeljno u trajanju od najmanje tri meseca.

4. Samoprocena preterano zavisi od oblika i težine tela.

5. Poremećaj se ne javlja isključivo tokom epizoda anoreksije.

buli

Početak bulimije

Bulimia obično počinje naizgled bezazlenom dijetom. Sam ne/svesni osećaj praznine, straha, dosade, usamljenosti, želi da se ispuni hranom. Kao kontrateža prejedanju nastupa izgladnjivanje, samoizazivanjem povraćanja do samopovređivanja. Samoizazvanim povraćanjem služi se najveći broj bulimičnih osoba (80-90%).

Povraćanje smanjuje fizičku nelagodu izazvanu unošenjem prekomerne količine hrane i umanjuje anksioznost koju izaziva pomisao na debljanje (Vidović, 1998). Strah od debljanja omogućuje razlikovanje bulimičara od „normalnih“ pojedinaca. Velika sličnost sa anoreksijom je u patološkom doživljavanju tela, nezadovoljstvu njime, i sklonosti da preterani naglasak na oblik tela i njegovu težinu bude glavna odrednica po kojoj se osoba vrednuje (Pokrajac-Bulian, 2000).

Uzrast na kome bulimija počinje

Istraživanja poremećaja hranjenja dece u školskom uzrastu pokazuju da već u osnovnoj školi deca žele biti mršavija nego što jesu: oko 45% dece želi biti mršavije, 37% dece pokušava na neki način smanjiti svoju težinu, a 6,9% postiže na adaptiranoj verziji Upitnika navika hranjenja rezultat u rangu patološkog ( Maloney, McGuire, Daniels, Specker, 1989).

U srednjoškolskom uzrastu devojke su rizična skupina za razvoj poremećaja ishrane. Poremećaji ishrane koji se javljaju u tom razdoblju mogu se kretati od nezadovoljstva vlastitim telom, preko nepatološkog držanja dijete, sve do čistih poremećaja hranjenja (kao što su anoreksija i bulimija). I dok samo 3,5% svih adolescentnih devojaka pati od otvorenih, čistih poremećaja hranjenja (Hsu, 1990, Levine, 1987), većina njih drži dijetu (Rosen i Gross, 1987), koja se može smatrati visoko rizičnim faktorom za nastanak poremećaja. Za razliku od anoreksije koja obično nastaje u pubertetu, pa i prepubertetu, bulimija počinje u adolescenciji i ranom odraslom dobu, sa 15-35 godina (Marić, 2005).

Pol

Bulimija se tipično vezuje za ženski pol, i to u razmeri 9:1 u korist žena (Rastam, Gillberg, Garton, 1989; Fairburn, Beglin, 1990; Wolf, 1991). Istraživanja pokazuju da su nezadovoljstvo telom i ograničavanje unosa hrane, ponašanja koja su uobičajenija za žene (Connors, Johnson, 1987; Striegel-Moore, Silberstein, Rodin, 1986).

Socijalni kontekst u kome bulimija nastaje

Bulimija se obično javlja kod osoba koje su živele u nesređenim porodicama čak i u okruženju alkoholičara, narkomana ili neke druge bolesti zavisnosti. Osoba sa ovim poremećajem često teži savršenstvu koje je sama zacrtala ili su joj roditelji nametnuli. Za bulimiju se tvrdi da je mnogo opasnija od prejedanja i anoreksije jer je često teško uočiti. Osoba ne mora biti previše gojazna, niti premršava kao u anoreksiji, mada često variraju u telesnoj težini. Uglavnom ceo čaroban krug drže u tajnosti  osećaja sramote.

Živeti u društvu u kome se glorifikuju mršavost i vitkost kao najznačajnije vrednosti, dok se debljina smatra abnormalnom i odstupajućom, svakako povećava rizik od nastanka poremećaja ishrane, posebno kod žena. Devojke koje su svesne kulturnih normi o mršavom telu kao idealu i koje su internalizovale taj ideal izgleda, a istovremeno doživljavaju i pritisak vršnjaka i porodice na sprovođenje dijete, verovatnije će razviti negativnu sliku tela (Rukavina, 2002). Za mlade ljude masovni mediji, posebno televizija i razni časopisi, su možda najmoćniji prenosnici sociokulturnih ideala.


Uticaj televizije i časopisa je posebno negativan zbog toga što se modeli u tim medijima shvataju kao realistične vizije stvarnih ljudi. Budući da je adolescencija razdoblje intenzivnog razvoja identiteta i istraživanja polne uloge, nije čudo da se uticaj masovnih medija ne može zanemariti. Osim medija, snažan je uticaj i vršnjaka i porodice na psihofizički razvoj adolescenta. Međutim, osim ovog negativnog uticaja na mlade, socijalni uticaji mogu biti i konstruktivno usmereni (npr. vaspitno-obrazovne televizijske emisije usmerene na zdravi način prehrane i zdrav odnos prema svome telu).

Uzroci bulimije

  1. Promena neurotransmitera (disbalans serotonina i noradrenalina);
  2. I anoreksija i bulimija se porodično nasleđuju, međutim studije blizanaca pokazuju da su specifični genetski faktori značajniji za anoreksiju, nego za bulimiju, dok se kod bulimije uočava opštija predispozicija ka afektivnim smetnjama i gojaznosti;
  3. Kao i kod anoreksije i ovde su nađeni brojni konflikti u porodici (deprivacija od strane majke), a uočena je i depresija u porodičnoj anamnezi;
  4. Danas se težište stavlja na multifaktorske modele u objašnjenju uzročnosti, tako da nastanak bulimije predstavlja rezultat složenih odnosa socio-kulturnih, porodičnih i individualnih činilaca.

Učestalost bulimije

Premda prevalencija donekle varira, najčešće se navodi da 1-2% adolescenata i mladih u razvijenim zemljama oboljeva od anoreksije ili bulimije nervoze, pa se bulimija smatra jednim od „glavnih zdravstvenih problema“ u SAD-u (Fairburn, Beglin, 1990).

Štaviše, frekventnost bulimije je u stalnom porastu. Tome u prilog govore sledeća istraživanja: u Velikoj Britaniji 60% devojaka između 17 i 18 godina pokušava da promeni oblik i težinu tela jer se oseća debelo (Crisp, 1985); u SAD-u, 64-69% devojaka između 16 i 17 godina izjavljuje da je u protekloj godini sprovodilo dijetu (Whitaker, Davies, Shaffer, Johnson, Abrams, Walsh, Kalikow, 1989); podaci istraživanja sprovedenog na uzorku srednjoškolki u Hrvatskoj pokazuju da 50% devojaka i 16% mladića sprovodi dijetu, a čak 49% devojaka veruje da je njihova idealna telesna težina manja od sadašnje (Rukavina, 2002); utvrđeno je da već u osnovnoj školi 8% devojčica uzrasta 11 godina sprovodi dijetu, dok se taj postotak penje na 29% na uzrastu od 14 godina (Pokrajac-Bulian, Ambrosi-Randić, Mustapić, 2002).

Razvojni put osoba sa bulimijom

U literaturi se navodi da samo 1/3 osoba koje imaju bulimiju uspeva trajno da se izleči, dok se kod 1/3 simptomi iznova vraćaju (Tadić, 2000). Pored toga, stopa smrtnosti je veoma visoka i kreće se od 4 do 18% (Dalle, 2001).

Čak kod 1/3 obolelih osoba poremećaj se može razviti u pravcu drugih oblika zavisnosti – alkoholizma, narkomanije, kleptomanije, kockanja (Tadić, 2000).

Categories: Nauka Poremećaji ishrane

Tags: , , , ,

Zašto neki ljudi vape za slavom?

Celetoidi i narcizam

Celetoidi su nešto s čime se svakodnevno susrećemo zbog količine samopromocije i pseudoidentiteta, koje ljudi koriste na društvenim mrežama, gde, takođe, možemo sresti ljude željne pažnje, a takvi se međusobno udružuju u grupe sa istim potrebama, sličnim ciljevima i načinom ponašanja i ostalim socio-ekonomskim i psiho-socijalnim faktorima.

Celetoid je roba koja se prodaje posredstvom medija, a koja nudi iluziju i obećanje zadovoljstva. Prema Rodžeku (Chris Rojek), celetoidi su osobe koje nisu poznate zbog svojih talenata ili sposobnosti, a pojam je nastao od engleskih reči “celebrities + oid”, u bukvalnom prevodu na srpski jezik, to bi značilo- želja za poznatošću, kao “wanna -be-celebrity “.

Potrošačko društvo, tržišno orijentisani mediji, kultura uopšte, proizveli su svojevrstan društveni i kulturološki fenomen pod nazivom celetoidi. Prema sociologu Krisu Rodžeku, celetoidi spadaju u kategoriju slavnih ličnosti, ali kao sporedna medijska pojava u medijskoj kulturi, kao što su dobitnici na lutriji, junaci rijaliti programa, starlete, partneri javnih ličnosti i slični, koji zavređuju medijsku pažnju vrlo kratko vreme i bivaju zaboravljeni (prema rečima Aleksandre Đurić u njenoj doktorskoj disertaciji na temu Uticaja hipermedijatizacije celetoida na njihovu ličnost).

Takve osobe – celetoidi, oni koji su poznati ne zbog svojih kvaliteta, jako često su nezasite za slavom i novcem, pogotovo zbog osećaja unutrašnjeg nezadovoljstva ili inferiornosti, a tu i jeste podloga za nastanak narcizma – baš ta inferiornost i želja za slavom, za moći . U ovom slučaju bi takve osobe kompletno opisala Ničeova “volja za moć”. Ta moć bi podrazumijevala lepotu, uspeh, slavu, novac …

“Narcizam je jedna forma samodekstruktivnosti, jer blokira sposobnost osobe da voli i otuđuje osobu od njenih snaga i moći. Želja celetoida za slavom, uspehom i novcem ne nestaju sa zadovoljenjem, osim možda trenutno. One su nezasite, jer izviru iz unutarnjeg nezadovoljstva. Nedostatak produktivosti, bespomoćnost i strah, koreni su iracionalnih želja. Te osobe zamišljaju da će stalno uvećavanje i umnožavanje zadovoljstava izlečiti pohlepu i ponovno uspostaviti narušenu ravnotežu” (Đurić, 2015).

Celetoidi se osećaju usamljeno i nesigurno i onda pokušavaju to da pobede, tako što zadovoljavaju vlastite pseudopotrebe – potrebe za slavom, uspehom i moći, a to su lažne i nametnute potrebe, za razliku od osnovnih i bioloških potreba, po Maslovu – potreba za vazduhom, vodom, hranom, za razmnožavanjem i potreba za samoaktuelizacijom.

Pretpostavka je da hipermedijatizacija celetoida dovodi do stvaranja narcizma i pseudoidentiteta. Ako narcisi imaju tendenciju da se nekritički identifikuju s osobom, grupom ili sistemom koje idealizuju, a u ovom slučaju su to mediji i medijske ličnosti, onda oni svoje individualno “ja” ili svoj privatni, lični identitet potčinjavaju društvenom ili javnom identitetu (Đurić , 2015).

“Ako celetoidi beže od slobode, to je zbog straha od usamljenosti, izdvojenosti pojedinačnog ja, osećaja bespomoćnosti i nesigurnosti. Ali, tu nastupa moćna sila (javno mnjenje, mediji), koja im nudi zaštitu, učestvovanje i mesto u datom poretku, čime celetoidi stiču osećanje sigurnosti i postignuća” (Đurić, 2015).

Istraživanja pokazuju da pseudosloboda onemogućuje osobi da svoje snage oslobodi za realizovanje postojećih potencijala i integraciju ličnosti. To može uzrokovati pojavu narcizma u karakternoj strukturi osoba koje teže instant slavi. “Ako se pretpostavi da većina celetoida ima zajedničke osobine, onda postoji društveni karakter te grupe. Takođe, ako je produktivna orijentacija osnova slobode, vrline i sreće, tada se narcizam, pseudosloboda i destruktivnost razvijaju kao rezultat blokirane produktivne energije” (Đurić, 2015).

Ovo može dovesti do zaključka da su i sami celetoidi u stvari neproduktivni i destruktivni za društvo u celini, jer nisu srećni u svojoj koži i nemaju gotovo nikakvih vrlina.

Categories: Društvene mreže Narcizam Nauka

Tags: , , , , ,

Sve o anoreksiji na jednom mestu

Anorexia nervosa: Određenje

Reč „anoreksija“ je grčkog porekla, a odnosi se na nedostatak apetita, izbegavanje i osećanje gnušanja prema hrani (Pokrajac-Bulian, 2000).

Anoreksiju karakteriše namerni gubitak težine (to je glavni simptom, a ne gubitak apetita, pa se može smatrati da je sam naziv suštinski neprecizan). Osoba izaziva i održava smanjenu težinu. Poremećaj prati poseban psihološki mehanizam, pri kome perzistira strah od debljine i mlitavosti telesnih kontura kao nametnuta ideja kojom anorektične osobe primoravaju sebe na smanjenje težine. Dalji simptomi su: restriktivna dijeta, preterane vežbe, samoizazvana povraćanja, kao i dijareje zbog upotrebe laksativa. Strah od debljine je dominantna ideja, a ekstremna izmršavelost je u kontradikciji sa željom da se lepo izgleda – „distorzija bodi-imidža“.

Anoreksija kao poremećaj navika i kontrole impulsa

Anoreksija se svrstava u poremećaje navika i kontrole impulsa jer se problemi u ponašanju upravo manifestuju u sferi navika (tačnije navika u ishrani) dok je kontrola impulsa takva da se u literaturi naziva „superkontrola“; tj. za razliku od bulimičnih pojedinaca koji imaju slabu kontrolu impulsa, anorektični imaju preteranu kontrolu nad navikom hranjenja koja ponekad može dostići takve razmere da osoba gotovo ništa ne unosi u telo (saobrazno Blekburnovoj tipologiji bulimični bi se mogli svrstavi u podkontrolisane, a anorektični u prekontrolisane).

Kriterijumi za dijagostikovanje anoreksije po DSM -IV (1996):

  1. Intenzivan strah od debljine i dobijanja na težini, čak i u slučaju smanjene težine
  2. Odbijanje da se održi telesna težina na ili iznad minimalne težine za određen uzrast i visinu (gubitak na težini dovodi do održavanja telesne težine na nivou manjem od 85% od očekivane, ili smanjeno dobijanje na težini tokom rasta dovodi do telesne težine koja je manja od 85% od očekivane)
  3. Iskrivljena telesna slika, preterani uticaj oblika i težine tela na samoprocenjivanje, ili poricanje ozbiljnosti aktuelno niske telesne težine
  4. Amenoreja ili izostanak najmanje tri uzastopna menstrualna ciklusa.

Tipovi anoreksije

  1. Restriktivni tip: sprovodi se dijeta, tj. izgladnjivanje je praćeno često preteranom telesnom aktivnošću, i
  2. Prožderavajuće/purgativni tip: sprovodi se dijeta koju prati povremeno prejedanje i izbacivanje hrane iz tela laksativima, diureticima ili povraćanjem.

Početak anoreksije

Početak je najčešće postepen. Mladi počinju da probiraju ili smanjuju količinu hrane, žale se na probavne smetnje, nadimanje i bolove u trbuhu, i otežano kretanje zbog debljine. Izjavljuju da nemaju apetit, da nisu gladni, da im gladovanje ne smeta, da se osećaju dobro i često poriču odbijanje hrane. Neki od njih prikrivanju smetnje apetita, uzimaju redovno obroke pred roditeljima koji to obično uporno zahtevaju, da bi kasnije izazvali povraćanje ili hranu ispljuvavali i bacali kad roditelji to ne gledaju. Želja za hranom može postojati, ali omladinac je ipak ne uzima i postepeno apetit postaje sve manji i manji. U težim slučajevima kalorijska vrednost uzete hrane je veoma mala i roditelji se čude od čega dete živi. Uporedo sa sve manjim uzimanjem hrane javljaju se i upadljivije osećajne promene, kao što su ravnodušnost, depresivnost, povišena plačljivost.

Graham (1977) je opisao da je početak anoreksije često vezan za želju da se omršavi, pošto devojčice smatraju da su „debele“. Međutim, ima mnogo devojčica koje drže dijetu iz estetskih i samoljubivih pobuda, a da nisu anorektične. Osećajni potresi, povrede i psihički sukobi mogu je izazvati, ali su primećene i anoreksije bez vidljivog povoda.

U pitanju je skup simptoma među kojima dominira podmuklo, ali progredijentno mršavljenje, ponekad udruženo sa izrazitom anoreksijom. Amenoreja je rani simptom, a telesno propadanje progredira sve do ekstremne kaheksije. Glavni kriterijum za dijagnozu je smanjenje telesne težine za 15% ispod očekivane telesne težine za taj uzrast, pol i visinu (Marić, 2005). Najčešće se javlja kod emocionalno labilnh devojaka, ali je zapažena i kod muškaraca. Može se javiti i održavati u svim uzrastima, ali je tipično da se javlja u pubertetu i adolescenciji – 80% svih slučajeva oboli na uzrastu od 13-20 godina.

Socijalni kontekst u kome anoreksija nastaje

Dublja istraživanja otkrivaju neprijateljstvo ovakvih osoba prema roditeljima, naročito prema majci, ili rivalstvo sa braćom ili sestrama, osećanje krivice zbog agresivnosti u seksualnim željama i odbijanje seksualne uloge. Anorektična osoba često svoju majku doživljava kao ličnost koja vrši stalnu superkontrolu, oseća kao da gubi svoj lični identitet, te želi da po svaku cenu izbegne da poraste u odraslu osobu sličnu roditeljima, prema kojima je neprijateljski raspoložena.

Sa druge strane, postoji simbolična identifikacija: hrana – to su roditelji, pa se odbacujući hranu, u stvari odbacuju roditelji, majka pretežno. Često se u anamnezi nailazi na anoreksične i druge smetnje u ranom detinjstvu, kao što su: odbacivanje, odvajanje, smrt u porodici, itd. (Rutter, Hersov, 1977). Uočena je i disfunkcionalna porodica kao celina – očevi su često opsesivno-kompulzivni, a majka isuviše kontroliše ponašanje deteta (Marić, 2005).

Psihološki faktori rizika za nastanak anoreksije:

1) Samopoštovanje

Dacey i Kenny (1994) navode da adolescenti sa visokim samopoštovanjem koriste pozitivne načine rešavanja životnih problema. Međutim, porast životnih stresova može rezultirati gubljenjem samopoštovanja. Postoji veća verovatnoća da će mladi niskog samopoštovanja razviti poremećaje kao što su anksioznost, depresija, delinkvencija, poremećaji hranjenja, od mladih sa visokim samopoštovanjem.

Nalaz Tschirharta i Donovana (1994), po kome žene imaju više problema u području samopoštovanja, zato što njihovo samopoštovanje nije internalizovano, već vezano za spoljašnje faktore (kao što je npr. telesni izgled), može poslužiti kao objašnjenje za veću frekventnost poremećaja ishrane kod ženske populacije.

Istraživanja pokazuju da je nisko samopoštovanje povezano sa anoreksičnim ponašanjem (Grant i Fedor, 1986), pokušajima da se poveća ili smanji težina (Rosen, Gross i Vara, 1987), i sa poremećenim navikama hranjenja (Fisher, Schneider, Pegler i Napolitano, 1991). Pokrajac-Bulian (2000) iznosi da će verovatnije osobe negativnijeg samopoštovanja lošije procenjivati svoje telo, obezvređujući ga kao što to čine za svoje sposobnosti i preostale aspekte slike o sebi.

2) Slika o vlastitom telu (telesno samopoimanje)

Telesno samopoimanje determinisano je subjektivnom percepcijom svoga tela (njegovog izgleda i funkcija), internalizovanim emocionalnim iskustvom o telu, internalizacijom reagovanja okoline na telo subjekta, te time kakve je standarde i očekivanja o svome telu osoba izgradila, odnosno kakva je za nju idealna slika tela (Lacković-Grgin, 1994). Istraživanja pokazuju da je nezadovoljstvo vezano za težinu pojedinih delova tela prisutno kod oba pola i da je veliki broj ispitanika nesretan barem zbog jednog aspekta svog izgleda.

Ovo je posebno uočljivo u periodu puberteta, periodu u kome su telesne promene kao posledica razvoja najupadljivije, te je i razumljivo što najveći broj poremećaja ishrane upravo i nastaje u ovom razdoblju.

Osobe sa poremećajima hranjenja pokazuju znake poremećenosti slike o sopstvenom telu kroz sledeća područja: smetnje u percepciji vlastitog tela (imaju nerealnu percepciju vlastitog tela, smatrajući ga preterano krupnim i zaokruženim, debelim ili neproporcionalnih dimenzija), distorzije u stavovoma o vlastitom telu (nezadovoljstvo vlastitim telom odnosi se na obezvređivanje vlastitog izgleda koji se upoređuje sa nekim idealom), odstupanja u ponašanju (izbegavanje situacija u kojima se mora pokazivati vlastito telo – kupališta, restorana, izlazaka, čak intimnih odnosa). Takođe, treba napomenuti da je uticaj mode i standarda lepote ključni faktor za navedena odstupanja u ponašanju, i pre utiče na ponašanje osobe nego na njen izgled.

3) Perfekcionizam

Perfekcionizam se definiše kao tendencija za postizanjem nerealistično visokih ciljeva, praćenih preterano kritičkim samoevaluacijama i strahom od neuspeha. Za kontekst poremećaja i problema u ishrani najznačajniji je način na koji perfekcionisti misle, a to je način u kategorijama „sve ili ništa“ koji ih ograničava da prihvate prosečnost i nesavršenost u poimanju svog fizičkog izgleda (Ashby & Kottman, 1998).

Uzroci i tumačenja

Uzroci anoreksije traže se u:

  1. organskim,
  2. psihičkim,
  3. psihosomatskim i
  4. kulturnim činiocima.

Prva tumačenja bila su organicistička, i anoreksija je dovođena u vezu sa kortiko-talamo-hipofizarnim-neurobiološkim ustrojstvom, odnosno sa neurobiološkim promenama u pubertetu, iako veza između anoreksije i puberteta nije uvek dosledna jer se, kako je pomenuto, ovakve smetnje hranjenja javljaju i u mlađem uzrastu (Tadić, 2004). Organicistički usmereni istraživači, zainteresovani isključivo za gubitak telesne težine kao telesni simptom, zanemaruju promene u sklopovima i funkcijama ličnosti i ranim i kasnijim odnosima.

Psihodinamski i psihoanalitički usmereni istraživači kao jedan od ključnih uzroka anoreksije navode izmenjene odnose prema sopstvenom telu. Telo ili njegovi delovi doživljavaju se kao veliki, teški, zakočeni, naduveni, a telesne draži kao neprijatne i uznemiravajuće. U tom slučaju telo je neprihvatljivo, dok je mršavo i lako telo dokaz lepote, moralnosti, pameti, svemoći i hrabrosti. Ovo je povod želje da se telo isprazni od loših ugrožavajućih unutrašnjih sadržaja, i posticaj za uzimanje sredstava za čišćenje, povraćanje i odbijanje hrane i pored želje za njom.

Pored toga, postoji poremećaj draži koje dolaze iz tela. Dokaz za ovo su i nedovoljno opažanje i poricanje zamora i gladi. Odnos prema telu i unošenju hrane je dvojan, što je očigledno iz smenjivanja anoreksije sa preteranim jedenjem i proždrljivošću. Dokaz dvojnosti prema telu ispoljava se i na višoj, simboličkoj ravni kroz dvojne odnose sa objektima – protivrečne misli i osećanja. Razmišljanja se vrte oko telesne težine, izgleda, pravila ishrane, povraćanja, kuvanja i oslobođena su od drugih sadržaja. Ostale predstave i sadržaji su prazni, skučeni, izbrisani, i ova mentalna praznina posledica je mehanizama izbacivanja objekata.

Povišene težnje ka samoljubivosti, samodovoljnosti i samodopadljivosti, kao i iskrivljena shatanja o sebi, podstiču neprekidnu potrebu za proveravanjem sebe i od strane drugih, i postaju izvor neprekidnih osujećivanja, sukoba i kidanja odnosa sa drugima. Težnja za uspostavljanjem stapajućih i nerazdvojnih veza sa majkom je naglašena, zavisnost povišena, a snažna osujećenja koja iz toga proizilaze izvor su agresije, ispoljene kroz pokret i govor, i trajnih sukoba.

Kulturološka tumačenja ističu da je učestalost anoreksije manja među crnačkim stanovništvom Afrike nego među belcima (Tadić, 2000). Verovatno da obeležje i vrsta ranih odnosa između deteta i majke, te način hranjenja crne dece deluju zaštitnički protiv smetnji hranjenja. Primećena je i veća učestalost anoreksije u porodicama višeg ekonomskog i društvenog statusa.

Anoreksija u kontekstu socijalne integracije

Društveni odnosi i zanimanja se obično smanjuju, ili mogu ostati nepromenjeni i dobijati posebna i neobična obeležja. Odnosi sa roditeljima (najčešće majkom) ispunjeni su agesivnošću i neprijateljstvom, iako anorektični dečaci ostaju duže vezani za majku. Neki mladi ostaju dugo delatni, pa sprovode i posebne fizičke vežbe kako bi utrošili suvišnu energiju i kalorije, i na taj način doprineli gubitku težine. Intelektualna uspešnost može biti dobra iako često služi saobražavanju sa zahtevima roditelja ili škole, da zadovolji samoljubivost devojke ili mladića (Tadić, 2000).

Obično, anorektična osoba se razvija u pravcu jednog od 3 stila personalnih karakteristika:

  • opesivno-kompulsivni (perfekcionistički),
  • histrionički (seksualni konflikti) i
  • shizoidni ili shizotipalni (neobična, ekscentrična pravila u vezi sa hranjenjem) (Marić, 2005).

U literaturi se navode i sledeće karakteristike ovih ličnosti: nefleksibilnost, rigidnost, samokontrola, preokupacije telesnim izgledom, tajnovitost, preterana aktivnost.

Medicinske komplikacije uzrokovane anoreksijom

Ako anoreksija počne u pubertetu može da izostane dalji razvoj sekundarnih seksualnih karakteristika (dojke, rast, lanugo dlačice). Teže i dugotrajne anoreksije prate i telesni simptomi: telesno slabljenje do kaheksije; koža je suva, ispucala, perutava, opuštena, bleda i staračka; prokrvljenost udova je slaba, a vrhovi prstiju i nosa su modričasti i plavi; sluzokoža jezika je obložena, usta suva; dlake po telu, glavi i polnim delovima krhke, lomljive i tanke; česta je opstipacija; puls je usporen, a krvni pritisak i temperatura smanjeni; u krvnom serumu su smanjene masti, belančevine i šećer, a holesterol povišen; osetljivost na insulin može biti povišena; bazalni metabolizam je snižen, itd. (Tadić, 2000).
Medicinske komplikacije su: abdominalni bol, leukopenija, metabolički i hormonalni poremećaji. Mogu da se jave edemi, hipotonija, bradikardija, hipotenzija, hipokaliemična alkaloza, te ugrožavanje i samog života (mortalitet se javlja u 5-15% slučajeva)!

Tretman

Psihoterapija, redovno medicinsko praćenje i vođenje prehrane trebalo bi da budu sastavni deo svakog programa lečenja anoreksije. Tretman anoreksije će se razlikovati, u zavisnosti od stadijuma u kojem se prepozna i pacijentove spremnosti na saradnju.

Hospitalizacija je obično nužna, ako je pacijent izgubio više od 25% svoje uobičajene telesne težine. U središtu lečenja se nalazi prvenstveno individualna psihoterapija kako bi se otkrili emocionalni problemi i teškoće međuljudskih odnosa koji se možda nalaze u pozadini bolesti.

Porodična terapija je takođe vrlo važna, ako pacijent živi sa porodicom, a bihejvioristička terapija može pomoći da promeni štetne navike. Osim toga trebalo bi postaviti cilj u obliku tačno određenog raspona težine, a važni su i prehrambena edukacija i medicinsko praćenje. Osim cinkovog sulfata često se propisuju i dodatne količine ostalih hranjivih sastojaka, sredstva za pojačavanje apetita, antidepresivi, kao i sredstva protiv anksioznosti.

Bez tretmana, procenjuje se da se smrtnost kao posledica anoreksije javlja u 20% slučajeva; sa tretmanom se ovaj procenat spušta na 2-3%. Procenjuje se da je u 60% slučajeva moguć potpuni oporavak, dok 20% slučajeva pokazuje fluktuirajući oblik gubljenja težine praćen relapsom. Čak u 20% slučajeva razvija se hroničan oblik s pogoršanjem nakon godina. Najčešći uzrok smrtnosti je samo gladovanje i nizak nivo elektrolita kao njegova posledica, a čak u 50% slučajeva uzrok je samoubistvo.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ishrane

Tags: , , ,

Ciljevi VS Vrednosti

Volim da surfujem netom, da čitam članke koji kruže face-om. Kada nemam vremena da se zadubim u neku uzbudljivu knjigu ili film, istražujem različite sajtove u potrazi za informacijama, inspiracijom, zabavom.

U poslednje vreme se brzo zamorim tragajući za zanimljivim štivom. Sijaset programa,radionica, tekstova, koji me bombarduju sa njihovim instant rešenjima koji vode ka uspehu i sreći. Motiv za postignućem je nadvladao sve ostale, uzdigao se na neviđene visine i cinično mi se smeška. Kao da pita: Hajde više postavi cilj i ispuni ga. Zar nije to ono što želiš? Bićeš srećna!!!

Ali, ja ne osećam zadovoljstvo kada pokušam to da vizualizujem. Osećam neki pritisak i teskobu. Onda se zapitam zašto se tako osećam? Čovek je biće želja i svako ostvarenje želje ga ispunjava i čini samopouzdanim. Ako nemamo definisane ciljeve, ne znamo kuda smo se uputili?

Onda sam shvatila da mi uopšte ne smeta postavljanje ciljeva. To svakodnevno radim. Preispitujem sebe šta želim, sagledavam situaciju iz različitih uglova, postavljam prioritete, pa onda pravim plan od sitnih koraka, kako se ne bih osećala preplavljena obavezama. Ljudi se često uplaše svojih želja, kada su one grandiozne i kada bi sve i odmah, ali ne znaju kako da započnu. Ne kreću od malih koraka, nego bi nekako da preskoče što više stepenika odjednom. Pa se umore ili pogube, jer im se smernice gube iz vida.

Pisala sam već o tome kako se borimo sa razočaranošću na nezdrav način.

Ovde je zanimljiva stvar to što se pored straha od neuspeha, može javiti i strah od uspeha, a nekada i kombinacija oba. Takođe, bitno je i kakve smo radne navike stekli tokom života, da li smo posvećeni zadatku kontinuirano ili smo tzv. ”kampanjci” i sve odrađujemo u poslednji čas. Da li smo u dovoljnoj meri uspeli da razvijemo samomotivaciju ili smo motivisani samo kada postoji vidljiva nagrada? Da li se bavimo onim što zaista želimo ili smo podsvesno prihvatili ideje koje su nam nametnute od strane nama bitnih ljudi, na prvom mestu roditelja, pa smo ambivalentni ili frustrirani prema objektu želje?

Sve je to važno, ali mi ne daje odgovor za kojim tragam.

Gledam fotografije nestvarno lepe prirode, pa onda fantastičnih enterijera, slušam muziku i opet je sve lepršavo. Nema stege. Dok pijuckam kafu pogled mi zastaje na snimaku o tome kako su pojedini filozofi definisali šta je to dobar život? Krenula sam od Sofokla, tj. Platonove interpretacije Sofoklovog filozofskog stanovišta. I tu mi se jako dopala jedna rečenica. Osetila sam da je ključna za moje razmišljanje o ciljevima.

Odbrana Sofokla za optužbu da „kvari“ omladinu počinje time da on ne smatra sebe krivim, jer ne može da prestane da ispituje život, jer neispitan život, po njemu nije vredan življenja. On ne može da ne ispituje zašto nešto treba da radi i koje su njegove vrednosti zbog kojih radi to što radi.

Vrednost, a ne ciljevi.

To je ono što mi stvara nelagodu. Insistiranje na postignućima. Na neprekidnom postavljanju ciljeva koji se nižu u beskraj. Svi smo imali prilike da na porodičnim skupovima podnosimo bujice pitanja o postignućima i dostignućima. Kultura nam bezpogovorno nameće sve veći niz “obaveznih“ciljeva. Na zapadu bismo se naoružali tzv. „to do“ listama pokušavajući da dođemo do „must have“ objekata. Da li ti ostvareni ciljevi zaista imaju vrednost sami po sebi? Čak i ako ih autentično želimo? Kada da stignemo da se radujemo, kada odmah treba da usledi novi zadatak, novi cilj. Nikada dosta. Ništa nije dovoljno. Još, još, još. To mi uvek odzvanja u ušima, kada me ljubopitivi, “dobronamerni“ poznanici propituju i procenjuju. Dešava se to svima i u porodici i u krugu prijatelja. Propitivanje i poređenje. Valjda treba da nam lakne kada još neko nije ispunio neki zadatak.

I da se vratim na Sofokla. Šta bi sa vrednostima? Zašto ja radim to što radim i koji je smisao u tome. Smisao je u samom procesu ispunjavanja ciljeva. Radoznalost, istraživnje, kreativnost, sloboda, igra u samom osmišljavanju svog života. Uživanje u samom procesu koji naravno vodi ka odabranom cilju. Možda i ne ostvarimo neki cilj usled raznih okolnosti, ali ako nismo bili prisutni u samom stvaranju i napredovanju i učenju, onda ni nećemo biti srećni. Barem ne na duže vreme. Trčimo ka sledećem uspehu isfrustrirani rokovima, pritiscima sa strane, pa i unutar nas samih, ukoliko smo internalizovali takav modus vivendi, dok nam život prolazi kao kada pokušavamo da uhvatimo obrise predela dok sedimo u brzom vozu.

I naravno, kao što ništa nije slučajno kada si u potrazi za značajnim uvidom, tako nisam ni ja slučajno naletela na rečenicu koja je verbalizovala moje nepovezane misli. A, onda sam otišla na youtube da potražim još inspitativnih mislilaca, jer sve je već ispričano, samo treba pronaći ono što nam je potrebno. To nije uvek lako, ali put može da bude zabavan, ako to sebi dozvolimo.

Što sam tražila, to sam i našla. Fantastičan videoDr Russ Harris- a, pod nazivom Values vs. Goals (Vrednosti nasuprot Ciljeva). Pogledajte:

Categories: Ispovesti

Tags: , , , , ,

Zašto moje dete neće na nošu?

Drage mame i tate, ako se pitate zašto vaše dete nikako da se otarasi pelena, zašto je u otporu da sedne na nošu, zašto sve uvek završi tamo gde ne treba, evo nekih odgovora i saveta kako da se to premosti…

Enkopreza: Nevoljno puštanje stolice

Određenje

Nevoljno defeciranje (enkopreza) je noćno i dnevno, povremeno ili stalno izbacivanje izmeta u rublje nakon druge ili treće godine života, bez upadljivih organskih oštećenja sklopova koji učestvuju u zadržavanju i pražnjenju.

Enkopreza spada u grupu poremećaja navika i impulsa, u podgrupu Poremećaja defekacije.

Znakovi i simptomi enkopreze

  • ispuštanje izmeta u rublje ili na drugo nepredviđeno mesto. Ukoliko je količina izmeta velika, može se pogrešno interpretirati kao dijareja (traje znatno duže od dijareje, i konzistencija izmeta ne mora biti tečna)
  • opstipacija uz suvu i čvrstu stolicu;
  • ispuštanje nesrazmerno velike količine izmeta;
  • slab motilitet creva;
  • nedostatak apetita;
  • abdominalan bol.

Razvoj funkcije defeciranja

Defeciranje je u prvim mesecima života refleksna radnja. Sa početkom sedenja, između šestog i osmog meseca, dete odgovara pokretima tela i povišenim naponom mišića pri obučavanju defeciranja, a krajem prve godine pruža otpor zahtevima koji dolaze od roditelja. Oko 15 meseci otpor se smanjuje, i dete rado „čuči“ na sudu. Krajem druge godine, sa sticanjem govora, voljni nadzor se povećava, ali dete još uvek ne razume sasvim zahteve za obučavanjem i njegovo društveno značenje. Oko treće godine života ono saopštava svoje potrebe i uspeva da odgađa pražnjenja. U četvrtoj godini većina dece nadzire izmetanje (Gesel, 1949).

Učestalost

Na uzrastu od 4 godine javlja se kod oko 2.8% dece. Ovaj postotak se postepeno smanjuje na 1.5% na uzrastu 7-8 godina (Kovačević, 1977), a na uzrastu 7-19 godina viđa se kod 0.6% ispitanika (Kraiger, 1988). Smetnje defeciranja su 3-4 puta češće kod dečaka nego kod devojčica. Učestalost prvobitne (primarne) i naknadne (sekundarne) enkopreze je podjednaka, a noćna je ređa od dnevne. Dok je umokravanje često i kod drugih članova porodične grupe, enkopreza se obično javlja samo kod jednog člana.

Način ispoljavanja i podela

Dete nevoljno ispušta manje ili veće količine izmeta u rublje, jednom ili više puta, najčešće tokom dana, ređe noću, u stojećem ili sedećem stavu.

Deli se na:

1. prvobitnu enkoprezu, koja traje neprekidno od rođenja, i
2 naknadnu enkoprezu, koja počinje nakon ovladavanja ovom radnjom i dužeg čistog perioda.

Hersov (1977) pravi podelu prema uzrocima:

1. Nevoljno defeciranje izazvano psihičkim povredama i potresima. Nadziranje pražnjenja izmeta zapravo postoji i moguće je, ali popušta u navedenim uslovima kao što su rođenje brata ili sestre, prijem u bolnicu, polazak u školu, odvajanje od roditelja, itd.

2. Nevoljno defeciranje bez mogućnosti nadzora. Dete ne može da nadzire pražnjenje, a da to obično i ne opaža. Obavlja ga u rublje, bez obzira da li je u kući ili u školi. Često je udruženo sa umokravanjem.

3. Nevoljno defeciranje udruženo sa opstipacijama i dijarejama. Nevoljno defeciranje se javlja u stanjima straha i zastrašujućim okolnostima (tu može spadati i strah od prisilnog obučavanja i strogih roditeljskih stega, te dete zadržava izmet u prisustvu roditelja sa kojima je u sukobu).

Treba razlikovati enkoprezu koja je rezultat hronične opstipacije kod deteta (a koja može nastati usled nedovoljnog vežbanja i pasivnosti, česte konzumacije visoko kalorične hrane i slatkiša, premalog unošenja vode i voća, a čestog unošenja slatkih i gaziranih pića, itd.) i one koja je rezultat emotivnog potresa (stresa povezanog sa roditeljima, školom ili vršnjacima).

Ličnost deteta

Deca sa ovim vrstama smetnji ispoljavaju i posebna obeležja ličnosti: povišenu plašljivost, nesigurnost, osujetljivost, slab nadzor agresivnosti, povišenu zavisnost od roditelja i slab odnos sa roditeljima, pretežno sa majkom, slabost odnosa sa drugovima i smanjenu prilagodljivost na zahteve okoline.

Uloga roditelja

Važni su odnosi roditelja prema detetu, potresi koje dete doživljava, kao i uzrast na kome ih doživljava. Posebno su značajni stavovi roditelja prema detetu oko druge godine života, u vreme kada je ono sposobno da uspostavlja nadzor nad ovom funkcijom.

Nedostatak podsticaja i odsustvo obučavanja ili pak suviše kruti i nasilni stavovi roditelja u ranom uzrastu mogu biti presudni. Ako je roditelj isuviše bezbrižan i ne podstiče dete da upotrebi noćni sud može se očekivati primarni poremećaj defeciranja, a ako su stavovi kruti a obučavanje nasilno, sekundarni.

Prema nalazima brojnih istraživača majčinska hostilnost (neprijateljstvo) je jedan od najznačajnijih faktora u objašnjenju nastanka i razvoja enkopreze. Na veoma velikom uzorku, ovaj faktor je detektovan kao značajan kod 91.7% subjekata enkopretičara, dok se on javlja kod 55.6 % kontrolnih subjekata (Klages, Geller, Tillman, Bolhofner, Zimerman, 2005).

Socijalna integracija i enkopreza

Dete koje ima enkoprezu može biti u riziku od emocionalnih i socijalnih problema koji su povezani sa ovim stanjem. To uglavnom uključuje osećanja neprijatnosti, frustracije, stida i besa. Može razviti probleme povezane sa niskim samopouzdanjem, postati depresivno, biti slabo u školi i odbijati da se socijalizuje sa drugom decom, što uključuje odbijanje da se ide na zabave i druga kolektivna okupljanja, i odbijanje da prisustvuje događajima koji zahtevaju ostajanje tokom čitave noći. Zadirkivanja od strane drugova i grdnja od strane članova porodice nadovezuju se na detetove probleme sa samopouzdanjem, što u krajnjem može rezultovati delimičnom ili čak potpunom socijalnom izolacijom deteta.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , ,

Osećaj krivice prekovremenih radnika

Dobar dan, ja sam preradnik. Svakodnevno radim po 9, 10 ili 11 sati, kao i većina nas iz pogona.

U našem pogonu se puno radi. To baš i nije klasičan pogon, zapravo svi sedimo za računarima. Svejedno, puno se radi. Radimo puno radno vreme, a redovno ostajemo prekovremeno. Svi ostajemo, jer se trudimo da projekat ne propadne.

Nažalost, to nije dovoljno. Koliko god se trudili, rokovi se neprestano probijaju, klijentima se žuri, posao trpi. Sve to veoma ljuti naše menadžere, a ni nama nije svejedno. Zato radimo sve više i više, ali koliko god ostajali prekovremeno, uvek smo u nekom kašnjenju.

Moje koleginice i kolege su redovno sjebani nakon jutarnjih sastanaka na kojima nam objašnjavaju koliko smo spori i koliko kasnimo. Trebalo je sve da bude gotovo još pre pola godine. Tako su zahtevali klijenti, a naši menadžeri su im obećali da će to ispuniti. I sada ispada da su ih slagali, jer mi radimo presporo.

Nametanje krivice radnicima je podmukli menadžerski mehanizam kojim nasilno pokušavaju da podignu produktivnost preduzeća.

Ponekad se pitam kako zreli, odrasli ljudi padaju na ove priče. Činjenica je da smo, po ugovoru, u obavezi da radimo 8 sati dnevno. Činjenica je da radimo mnogo više od toga. Mnogi ostaju i vikendom. Činjenica je da njihovi rokovi nisu ništa drugo do puste želje, jer nisu realni. Ako su radnici svaki dan radili, a rokovi su probijeni, krivi su isključivo oni koji su ih dogovarali.

Sve mi je ovo jasno, ja sam sa sobom načisto. Danas sam pošteno odradio svoj posao. Nisam zabušavao, ostao sam malo duže. Nemam ni jedan jedini razlog da se osećam krivim. Međutim, nakon jutarnjeg ribanja od strane menadžmenta, osećam se loše ceo dan. Rečeno mi je da su klijenti popizdeli. Ako izgubimo ove veoma važne klijente, neki od nas će verovatno ostati bes posla (to neće biti šefovi i menadžeri). Kritikovali su me što se ne zalažem dovoljno, što ne ostajem i vikendom.

Nije mi ništa teško, volim da radim, ali veoma teško podnosim nametnutu tenziju i nametnuti osećaj krivice.

U našem pogonu od pedesetak ljudi, ima bar njih desetak čije je jedino zaduženje da nam nabijaju stres. Oni su takozvani menadžeri, šefovi, uprava. Oni po ceo dan sastanče, a kada ne sastanče, šetkaju se okolo i dišu nam za vratom. Od svih njihovih sranja, omiljeno mi je menadžersko “mi”. Oni ne pitaju “Kako napredujete?”, “Jel završavate?” i tome slično, nego “Kako napredujemo?”, “Jel završavamo?”. Oni svojim govorom brutalno falsifikuju stvarnost, čak i na nivou govora nam otimaju proizvod i sebi pripisuju zasluge.

Sve ovo znam, ali u poslednje vreme sve češće uhvatim sebe kako se osećam sjeban, maltene kriv zato što projekat kasni.

Categories: Emocije Ispovesti

Tags: , , , ,

Viđenje klijenta u konstruktivističkoj tradiciji

Ličnost kao sistem ličnih konstrukata osobe

Budući da je pod okriljem konstruktivističke paradigme situirana veoma široka i heterogena grupa stanovišta, u ovom tekstu odabrana je psihologija ličnih konstrukata (PLK) Džordža Kelija, kao okvir koji predstavlja najstariji i najelaborisaniji pristup.

Ličnost je u okviru PLK-a izjednačena sa sistemom ličnih konstrukata osobe (Stojnov, 2003). Na ovom mestu važno je preciznije razjasniti svaki od pojmova koji su sadržani u ovoj sintagmi.

Pojam sistem, podrazumeva da konstrukti osobe nisu razbacani, haotični i neorganizovani, već upravo suprotno – sistem konstrukata osobe je organizovan, što je ideja koja je utemeljena u Kelijevom korolaru o ustrojstvu (hijerarhiji). Takođe, korolar o individualnosti Kelijeve teorije, podupire tezu da je ovako shvaćen, sistem karakterističan i neponovljiv od osobe do osobe, te je na taj način istaknuta idiosinkratičnost  ljudske prirode.

Nadalje, pojam ličnih, ponovo svedoči o favorizovanju idiografske orijentacije u proučavanju čoveka. Baš kao i sistem, i konstrukti osobe od kojih je sistem sačinjen, su jedinstveni i ličnosno zasićeni.

I konačno konstrukti, predstavljaju sheme koje ljudima dozvoljavaju da dve stvari ili pojave opažaju kao slične, i istovremeno različite od neke treće stvari ili pojave. Upravo se značenje konstrukta i identifikuje imenovanjem relevantnog kontrasta za datu stvar ili pojavu, a sam taj kontrast, odnosno suprotnost, je zavisna od osobe koja ga/je imenuje.

Stoga je značenje konstrukta određeno dijalektičkim odnosom njegova oba pola, koji jedan drugom određuju smisao (Stojnov, 2003).

Jedinstvenost i specifičnost značenja koje ljudi pridaju stvarima i događajima koji ih okružuju, pandan je za objašnjavanje mogućnosti  da se ljudi u „istim“ okolnostima ponašaju različito. Tačnije, PLK postulira da se dve osobe nikada ne mogu naći u istim okolnostima, budući da su njihova viđenja tih okolnosti različita (Stojnov, 2003). Otud podjednak legitimitet osobama da na naizgled iste okolnosti reaguju bilo „normalno“, bilo „patološki“.

Kako je osnovna uloga konstrukata u tome da pomognu ljudima da osmisle i iskristališu značenja koja za njih imaju događaji koji tvore svet koji ih okružuje, na istoj ravni i konstruktivisti, upravo kroz proces menjanja ovih značenja, odnosno posredstvom rekonstrukcije nečijeg sistema ličnih konstrukata, uspevaju da pomognu ljudima u osmišljavanju „vedrijih“ alternativa koje će ih izmestiti iz okrilja patologije. U tom svetlu, „čovek je biće koje stalno konstruiše i njegova ličnost nije nešto postojano… nešto što se jednom za svagda može precizno utvrditi“ (Stojnov, 2003), i upravo ova činjenica, dozvoljava proces promene, tj. proces stvaranja novih značenja, smisla i perspektiva.

Ličnost VS Osoba

Sa druge strane, pojam ličnost, iako shvaćen kao sistem ličnih konstrukata osobe, te  favorizuje idiografski pristup proučavanju čoveka, ne implicira proučavanje istog u vakuumu. To što ljudi mogu iste okolnosti doživljavati i prema njima se odnositi različito, ne znači da su same okolnosti (drugi ljudi i događaji) inertne i nevažne.

Ovde se ne radi o prostoj stimulus-reakcija shemi. Već je napomenuto da reakcija ljudi nije jednobrazan odgovor na okolnosti koje ih okružuju, već je oposredovana njihovim ličnim značenjima. Ljudi doživljavaju svet oko sebe na osobit i jedinstven način. Takođe, ni stimulusi, odnosno okolnosti u sredini nisu jednostrano određeni i pasivni. Oni, ne samo da su podložni raznolikim interpretacijama od strane osoba, već na isti način tvore i sam identitet osobe koja je ponudila njihovu interpretaciju.

U tom smislu, osobe u PLK-u nisu viđene kao eniteti u društvenom vakuumu, već su čvrsto uronjene u, i neraskidivo povezane sa kontekstom (neovisno o tome da li je kontekst shvaćen kao događaj ili kao drugi ljudi). Tačnije, „kada govorimo o drugome, taj govor otkriva sve dimenzije konstrukata kojima se mi služimo da bi smo osmislili tu osobu“ (Stojnov, 2003).

Ovim uvažavanjem kontekstualnog faktora i uvođenjem društvenosti kao važnog činioca u procesu konstituisanja jedinke, javlja se prelaz sa definisanja pojma ličnosti na definisanje pojma osobe, koji su u tradicionalnoj psihologiji nedovoljno razlučeni, čak sinonimno korišćeni.

Uočava se da uvođenjem pojma osobnosti, PLK odstupa od dosadašnjeg esencijalističkog poimanja čoveka. Osobu u PLK ne treba tražiti u čovekovoj unutrašnjosti, već u domenu društvenih odnosa!

Doktrina relacionizma, inkorporirana u PLK, nedvosmisleno nalaže da  jedinke mogu postojati kao osobe samo u društvenim situacijama, kao i da same društvene situacije i odnosi u društvu, nisu determinisani unutrašnjom suštinom pojedinaca koji u njih ulaze, već determinišu i uobličavaju same pojedince. Stoga se osobe u PLK definišu kao intencionalna bića, koja imaju svoje ciljeve, svoja ubeđenja, osećaj identiteta, itd. , a za čije  ostvarivanje su društveni odnosi nužan preduslov.

Ličnost čoveka – naučnika

Za razliku od tradicionalnih psiholoških pristupa u kojima je čovek opisivan kao pasivno biće, kao naivni subjekt, laik, spram naučnika u čijim rukama je sva moć, odgovornost i prevashodno znanje, u pristupu koji nudi PLK, čoveku je dodeljena dosta aktivnija uloga. Sledstveno tome, PLK zagovara  ideju  po kojoj „nema suštinske razlike između subjekta i naučnika“ (Stojnov, 2003), budući da subjekt nije shvaćen kao tabula rasa i da je uvek vođen određenim pretpostavkama o, i očekivanjima od, sveta koji ga okružuje.

Upravo fundamentalni postulat PLK-a koji glasi: „procesi kod neke osobe su psihološki usmereni načinima na koje ona anticipuje događaje“ (Kelly, 1955), dozvoljava ovom pristupu da metaforično poistoveti naivnog subjekta sa čovekom naučnikom. Sposobnost „običnog“ čoveka da anticipuje događaje, postavlja hipoteze, vrši eksperimente, upravo je ona sposobnost koja ga izmešta iz dosadašnje pozicije laika, i doprinosi ravnomernijoj raspodeli moći, prava, obaveza i odgovornosti između subjekta (klijenta, ispitanika, itd.) i naučnika (psihologa, psihoterapeuta, kliničara, itd,).

Posmatranje čoveka kao proaktivno, a ne kao reaktivno biće, otvara prostor za stavljanje znaka jednakosti između naučnikovih hipoteza i laičkih pretpostavki, između naučnikovih teorija i subjektovih očekivanja, kao i između eksperimentacije naučnika i ponašanja čoveka. Ukratko, čovek je u PLK postavljen na višu ravan, i dodeljena mu je znatno aktivnija, a ujedno i znatno zahtevnija uloga, uloga čoveka – naučnika.

Ličnost i agensnost

Poslednja razdelna linija između tradicionalne psihologije i PLK-a, a koja se direktno nadovezuje na prethodnu, tiče se uvođenja agensnosti kao definišuće karakteristike čoveka. Agensnost, kroz afirmaciju ljudske prirode kao aktivne, anticipativne i konstruktivne, predstavlja antitezu dosadašnjim nastojanjima da se ljudska priroda opiše i shvati kao pasivna, receptivna i retentivna.

U konstruisanju sebe i svoga sveta ljudi se nužno povode za svojom sposobnošću da vrše izbore (korolar o izboru) i donose odluke, i upravo je to ono što ih diferencira od životinja. Međutim, upravo ovo svojstvo koje ih čini privilegovanim u odnosu na druga, „niža“ bića, nije istovremeno i garant njihovog blagostanja. Neretko, vođeni svojim anticipacijama, ljudi biraju između dve alternative onu, za koju misle da je manje ugrožavajuća od one koja im se čini da je jedina preostala. I otud opravdanje za izbor svih onih neželjenih i patoloških ispoljavanja.

Bilo kako bilo, ljudi su agensna, delatna bića, i ovo njihovo svojstvo se ne može zanemariti. Stoga konstruktivistički orijentisani autori ne samo da ne gube iz vida činjenicu da je čovek agensno biće, već  prihvataju agensnost čak i po cenu potpunog gubitka moći u odnosu na svoje klijente, promovišući na taj način pristup koji se zalaže za pravedniju raspodelu moći u društvu.

Pored toga, osim ideje o agensnosti, konstruktivisti uvažavaju i ideje o ekspertnosti i odgovornosti klijenta, i to po cenu kako otvorenosti prema manipulaciji i prevari od strane klijenta (lakoverni pristup), tako i po cenu otvorenosti prema odbacivanju od strane klijenta (pozitivni pristup).

Da sumiramo glavne implikacije za psihoterapijsku praksu…

  • Svaki klijent je jedinstvena i neponovljiva individua, koja je u stalnom procesu promene.
  • Klijenti konstruišu druge i svet oko sebe iz sopstevene perspektive, te se dve osobe nikada ne mogu naći u istim okolnostima.
  • Klijente nikada ne treba posmatrati u društvenom vakumu, jer su ljudi relaciona bića, povratno determinisana društvenim situacijama u koje stupaju.
  • Svaki klijent je intencionalno i proaktivno biće koje ima vlastite ciljeve i htenja.
  • Klijenti, baš kao i naučnici, predviđaju, postavljaju hipoteze i vrše eksperimente, te u terapijskom procesu moramo voditi računa o ravnomernoj raspodeli moći, prava, obaveza i odgovornosti!
  • Klijent je agensno i delatno biće, koje ima slobodu izbora i donošenja odluka, a ne pasivno i inertno biće koje slepo treba da sledi naše instrukcije!

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , , ,

Kako izabrati dobrog psihoterapeuta

Koje su po vašem mišljenju važne odlike terapeuta? Kakav terapeut „mora“ biti?; Zašto mislite da je baš to važno? Šta je terapeut prvenstveno: osoba ili stručnjak? Šta je važnije? Ako je važnije da terapeut bude dobra osoba, šta to za vas znači? Ako je važnije da terapeut bude dobar stručnjak, šta za vas to podrazumeva?

Ovo su samo neka od pitanja nad kojima bi svako ko želi da otpočne psihoterapijski proces trebalo da se zamisli.

A evo i uopštenih odgovora koji vam mogu pomoći kao vodiči u izboru odgovarajućeg psihoterapeuta. Jer, važno je znati da prvi na koga smo nabasali nije i najbolji!

Terapeut kao osoba

– Karakteristike dobrog terapeuta –

• Dobri terapeuti imaju svoj identitet (znaju ko su, šta mogu postati, šta žele od života i šta je bitno, a šta nebitno);
• Oni poštuju i cene sebe;
• Mogu prepoznati i prihvatiti svoju moć (osećaju se doraslima u društvu drugih ljudi i dopuštaju im da se pred njima osećaju moćnima);
• Spremni su na promene (mogu da napuste sigurnost poznatoga ako nisu zadovoljni onim što imaju);
• Donose odluke koje utiču na njihov život (svesni su odluka koje su doneli o sebi, drugima i o svetu u kom žive);
• Osećaju se živima i njihove odluke su usmerene na život;
• Autentični su, iskreni i čestiti, ne skrivaju se iza maski, obmana, sterilnih uloga i fasada;
• Imaju smisao za humor;
• Čine greške i spremni su da ih priznaju;
• Uglavnom žive u sadašnjosti, nisu prikovani za prošlost, niti su silno usmereni na budućnost;
• Uvažavaju uticaj kulture i poštuju raznolikost životnih vrednosti koje nameću druge kulture;
• Iskreno ih zanima dobrobit drugih ljudi;
• Duboko su uronjeni u svoj posao i vide smisao u njemu
• Mogu održavati zdrave granice, trude se da budu potpuno prisutni u odnosu sa klijentima i vlastite teškoće ne nose sa sobom u svoje slobodno vreme (Corey, 2004).

pt2

Terapeut kao stručnjak

Pogodne osobine ličnosti nisu dovoljne da bi neko postao dobar terapeut. Potrebna je i stručnost. Upravo po tome se terapeuti razlikuju od drugih ljudi koji nam takođe mogu pružiti pomoć.

Stručnost terapeuta zavisi od:

  1. obuke koju je prošao
  2. iskustva u terapijskom radu

Sadržaj i trajanje obuke varira u zavisnosti od terapijskog pravca, ali je generalan stav da obuka treba da:

1) snabde budućeg terapeuta terapijskim tehnikama i metodama kao pragmatičkim sredstvima za istraživanje klijentovog sveta;

2) edukuje terapeuta o tome kako da izlazi na kraj sa različitim etičkim dilemama koje se često javljaju u ovoj profesiji;

3) ponudi određeni repertoar veština kojima terapeut upravlja proces klijentove promene;

4) sadrži uključenost samog terapeuta u proces sopstvene terapije, budući da je teško ući u klijentov svet i biti kadar da ga promeniš, ukoliko nisu razrešene vlastite psihičke rane i strahovi.

Zahvaljujući tome što je i sam bio klijent, terapeut ima iskustveni okvir u kome sebe vidi takvog kakav jeste. To je temelj saosećanja sa klijentima, jer se može prisetiti vlastitog doživljaja zastoja u terapiji, koji se dešava zbog istovremene želje da ide dalje i da ostane tamo gde jeste. Njegova vlastita terapija mu na taj način može pomoći u sticanju strpljenja sa klijentima.

Glavni razlog zbog koga je terapeutu potrebna vlastita terapija jeste što im ona pomaže da nauče da izlaze na kraj sa kontratransferom (proces viđenja sebe u klijentima, tj. proces preteranog poistovećenja sa njima, ili zadovoljavanja vlastitih potreba kroz klijente.

Kako klijenti vide svoje psihoterapeute

Na osnovu mnogobrojnih kvalitativnih istraživanja na uzorcima samih klijenata, izdvojene su četiri grupe njihovih odgovora o tome kako najčešće vide svog terapeuta. Odgovori su sledeći:

1) Facilitator
• veruje u klijenta i njegove moći
• ume da postavlja dobra pitanja
• svojim pitanjima podstiče dugoročni proces promene
• vodi kroz proces osvešćivanja
• pomaže klijentu da se “osamostali”
• “pomaže” razvoj klijenta

2) Otvoren
• ume da se prilagođava situaciji
• ume da iz različitih perspektiva sagledava klijentov problem
• uvek se preispituje
• toleriše anksioznost

3) Perceptivan
• osetljiv za klijentove potrebe
• ume da sluša

4) Strateg
• ima ideju o cilju terapije

Šta psihoterapija najčešće znači klijentima

– Zašto ljudi idu na terapiju? –

Prikaz najčešćih odgovora koje klijenti daju na pitanje šta im znači terapija (Kelly, 1955):

  • nešto što je „in“, statusni simbol (iako bi ovo trebalo da bude poslednji razlog, činjenica je da mnogi klijenti dolaze na terapiju samo zato što im se može. Time svojoj okolini poručuju da imaju dovoljno novca za ove usluge i da su dovoljno emancipovani i otvoreni za ovakvu vrstu procedure. Po uzoru na “holivudske trendove” oni dolaze i bez značajnog povoda, ne bi li vodili računa o prevenciji svog mentalnog zdravlja. U načelu, ovo poslednje je ok, iako ostaje krajnje diskutabilno treba li ići na terapiju radi sveta).
  • način da se postigne trajno blaženstvo (mnogi dolaze na terapiju kako bi njome povratili ravnotežu u sopstvenom životu; zamišljaju je kao postupak koji sve kockice vraća na svoje mesto; njihovo očekivanje usmereno je ka miru i postizanju blaženstva; zato ih neretko iznenadi što terapija ume da “boli”).
  • podvrgavanje stručnjaku, izlečenje (u duhu klasičnog, medicinskog pacijenta, neki klijenti doživljavaju terapiju kao mesto na kome će terapeut blago, uz anesteziju, amputirati klijentov simptom/problem, a bez ideje o opsežnoj rekonstrukciji ličnosti; zato bivaju zatečeni činjenicom da štošta drugo mora da uđe u igru).
  • način da se menja sredina (neretko klijent nije došao u želji da promeni sebe, već da zadrži istu poziciju i nauči kako da menja druge iz svoje okoline; hostilno očekuje da mu u tome terapeut bude saučesnik i drži stranu).
  • potvrda bolesti (ima onih koji jednostavno žele jasnu i preciznu dijagnostiku svoje bolesti, jer im dijagnoza pruža alibi pred okolinom da nastave sa svojim životom kao do tada; ovde, terapija je otklon od promene, zaštita pozicije koja za klijenta iz nekog razloga pokazuje benefite, a u stilu “ne možeš od mene to očekivati, vidiš da sam bolestan/na”).
  • oslobađanje od krivice (za neke klijente psihoterapija je vrsta socijalnog ogledala koja odobrava njegove/njene postupke, umiruje i ublažava osećaj krivice).
  • riznica mudrosti (neki klijenti doćiće na terapiju kao dobri učenici koji žele da nauče što više i opskrbe se mudrostima koje im kasnije mogu biti od koristi; akcenat je pre na prikupljanju znanja i tehnika, nego na korenitoj promeni ličnosti).
  • arena (u nekim slučajevima, terapijska soba postaje prava mala arena u kojoj se klijent grčevito bori da dokaže terapeutu da je njegovo stanovište opravdano, iznosi more argumenata, svađa se i želi terapeuta za saučesnika u ovakvoj konstrukciji stvarnosti).
  • razjašnjenje problema / objektivno mišljenje (ponekad je glavna uloga koju klijent dodeljuje svom terapeutu ta da bude maksimalno objektivan i neutralan sudija, koji distancirano sluša o njegovim događajima i ukazuje na greške i nepravde; klijent je u ovoj situaciji jako zavistan od terapeutove reakcije).

– Zašto je važno razumeti kako klijent vidi terapiju? –

Jer od toga zavisi:

  • izbor terapeuta,
  • definisanje problema,
  • saradnja sa terapeutom,
  • očekivani ishod terapije.

Pitanja za razmišljanje…

  1. Šta je to što izdvaja terapijski odnos u poređenju sa svim drugim odnosima u koje stupate?; Šta je to što je specifično?
  2. Po čemu je sličan sa drugim odnosima?
  3. Kako znate da je nešto terapijski odnos, kako ga prepoznajete?
  4. Šta je u osnovi dobrog terapijskog odnosa?
  5. Da li je to ravnopravan odnos, po čemu jeste, a po čemu nije?

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , ,

Promotivna predavanja za roditelje

Dragi roditelji tinejdžera,

Centar za lični razvoj i savetovanje “Mental Wellness” pripremio je ciklus iskustveno-edukativnih psiholoških radionica za srednjoškolce – PUTOKAZI KA ODRASTANJU, kako bi udruženim snagama, uz zajedničku podršku, pomogli našoj deci da izgrade i ojačaju određene emocionalne kompetencije, kao i neophodne socijalne strategije i veštine za što lakši i sigurniji prolazak kroz jednu od najburnijih razvojnih faza – ADOLESCENCIJU.

Spremamo i dva promotivna predavanja za Vas roditelje, gde ćemo Vam približiti sam način rada i ciljeve koje želimo postići u radu sa Vašom decom. O terminima predavanja ćete biti blagovremeno obavešteni.

Svi zainteresovani nam se mogu obratiti na e-mail adresu: nadja.sarenac@gmail.com.

Mesta su ograničena.

Za više informacija o radionicama kliknite OVDE

 

Categories: Vesti

Tags: , , ,

Kako proniknuti u svet “ludaka”?

Pre mesec dana desio mi se jedan posve zanimljiv događaj koji mi dan-danas ne izbija iz glave. Rešila sam da ga podelim sa vama. Pre nego što počnem, važno je da znate da vam, iako sam po struci psiholog (i to klinički!), koji je neko vreme volontirao u “Lazi”, i uz to sam psihoterapeut sa sada već decenijskim iskustvom, lično ja neću odgovoriti na gore postavljeno pitanje. Ali, neko drugi hoće. Da pređem na stvar.

Vreo dan, sunce prži, što je važnije – slobodan dan, odlazimo na adu (poznato beogradsko letovalište). Sa mnom je moj suprug, naše dete, naša rođaka Vanja koja je povela svoje dve čivave, moja dobra drugarica i njene klinke. Ima nas puno. Veselo je, iskupali smo se pošteno i lagano pakujemo peškire. Dok mi obavljamo ovu dosadnu radnju, deca ko deca – uhvatili su se kučića i šetaju ih svuda po livadi.

Utom nailazi prikaza, besprizorna raščupana žena, mutnog pogleda i teturavog hoda. Dal zbog iskustva il šta već, snimam je prva; imala sam puno puta posla sa takvima tokom godina karijere. Žurno se približava, da te podiđe jeza. Uzima kučence detetu iz ruke i obraća mu se: “Pa gde si ti, svuda sam te tražila?” i kreće da ga nosi. Moja rođaka Vanja (vlasnica psa) stoji skamenjena pred prizorom.

Vidim da će vrag da odnese šalu i preuzimam odgovornost kao neko ko je “iskusan sa ovakvim ljudima”. Ona me gura i viče moje, moje, moje – ostavi mi kuče, to je moje kuče, vidi kako je sladak. Ja ulazim u objašnjavanje, podižem ton, govorim joj da vrati tuđeg psa, sva kiptim, čini mi se ovde će doći i do fizičkog obračuna. Pogledom tražim supruga u nadi da nas je više, a imamo i muškog člana pride.

On nasmejanog lica uredno savija svoj peškir kao da se ništa ne dešava. Natezanje se nastavlja. Kada se stvar otela kontroli, gde Vanja i ja čupamo jadnoj ženi kuče iz ruke, moj suprug prilazi lagano i pita je: “Da li ti se sviđa kuče?”. Ona potvrdno odgovara. On nastavlja: “Imam za tebe jedno kući još lepše i manje, hoćeš da ti ga donesem sutra?”. Žena oduševljeno kao malo dete klima glavom. “Važi, vidimo se sutra ovde, na istom ovom mestu, donosim ti još lepše kuče”, već se lagano pozdravljaju. “I manje”, dobacuje presrećna žena, koja se već udaljavala sa lica mesta.

Frapirani stojimo na travnjaku, deca otvorenih usta, a Vanja i ja razrogačenih očiju. Šta li se zaboga ovde desilo? Šta je to Damjan uradio? Kako je samo tako otišla? Kako je sprečio krvoproliće? U prvi mah, intervencija je izgledala ludo. Nakon pola sata hoda u pravcu autobuske stanice, setili smo se kako on ima autističnog polubrata…

Naravoučenije

Sva znanja i sve prakse ovoga sveta ne mogu ti pomoći u komunikaciji sa “drugačijim” ljudima. Ovde ustaljena logika ne radi, ovde ne vrede argumenti, ovde se pozivanje na istinu ne isplati, ubeđivanje na realnost koju drugi ne prepoznaje kao sopstvenu realnost je izlišno.

Kako proniknuti u njihov svet?

Bez recepta, bez strategije, samo prostim razumevanjem! Samo ako si kadar da uđeš u taj svet, istinski i bez bojazni, imaš šansu da ga shvatiš!!!

Drage moje kolege i svi ostali, ja sam naučila svoju lekciju, nadam se da će ona biti od koristi i vama.

Pozdrav!

Categories: Ispovesti Psihoterapijske teme Shizofrenija

Tags: , , ,