Moguća objašnjenja nasilničkog ponašanja, II deo

U prethodnom tekstu navedena je klasifikacija nasilnika koju je sačinio Dejvid Vinter, konstruktivistički autor.  Ona sardži 14 tipičnih grešaka u konstruisanju nasilnih osoba, a koje je vode u nasilničko ponašanje. Možete se podsetiti OVDE.

Tokom svog istraživačkog rada na ovu temu, došla sam na ideju da Vinterovu klasifikaciju proširim i time produbim shvatanja o profilu ličnosti nasilnika.

Dopuna Vinterove klasifikacije

Uvela sam dodatnih šest pogrešaka u konstruisanju, koji u nekim slučajevima mogu biti indikatori nasilnog ponašanja.

1) Nasilje u cilju izbegavanja pretnje

„Svest o predstojećoj sveobuhvatnoj i neizbežnoj promeni u nečijoj sržnoj strukturi” je ono što se u konstruktivizmu naziva pretnjom (McCoy, 1977). U slučajevima kada je osoba suočena sa takvom krupnom promenom, kakva je npr. saznanje o teškoj bolesti koja neposredno vodi smrti, dešava se da je ovu informaciju nemoguće uklopiti u postojeći sistem konstrukata bez njegovog ozbiljnog narušavanja. Zato će osoba učiniti sve što joj je na raspolaganju kako bi svoj sistem konstrukata očuvala i izborila se sa mučnim osećajem pretnje. Ovakvo nasilje koje je u službi redukcije pretnje tipično je za tzv. narkomanski kriminal, gde će osoba suočena sa osećajem pretnje, jer joj je život ugrožen ako ne nabavi drogu, učiniti sve da ovaj osećaj otkloni. Ona će pribeći svim mogućim vidovima prestupničkog ponašanja, od provala, krađa do krvnih delikata.

2) Nasilje kao posledica neadekvatne disperzije zavisnosti

U konstruktivizmu se termin zavisnost odnosi na stepen u kome se osoba oslanja na druge ljude kao resurse za zadovoljavanje njenih potreba, i obratno, na to koliko je sama osoba resurs u podmirivanju potreba drugih. U idealnom slučaju zavisnosti bi trebalo da su raspršene, odnosno diferencirane, što znači da osoba pravi suptilnu diskriminaciju u tome ko, na koji način i u kolikoj meri može da joj bude resurs za zadovoljenje potreba. Problem nastaje kada osoba očekuje od samo jedne osobe da podmiri sve njene potrebe, ili kada su njena očekivanja usmerena u podjednakoj meri, bez hijerarhije, na sve bližnje. U prvom slučaju takozvane fokusirane ili „neraspršene zavisnosti” (Leitner, 2000) čest scenario je da osoba počini samoubistvo ili ubistvo ukoliko ostane bez onog resursa koji joj se činio kao jedini izvor validacije njenih potreba. Ovaj oblik prestupa najčešći je u partnerskim odnosima u kojima je jedna osoba „kačila” sve svoje zavisnosti na partnera. Kada taj partner iz nekog razloga odluči da je napusti, osoba ne ume da izađe na kraj sa svojim potrebama i vidi jedini izlaz u suicidu ili ubistvu partnera na kog je projektovana ogromna količina ljutnje.

Druga verzija nasilja koja uključuje problematičnu disperziju zavisnosti poznata je pod pojmom „ekscesivno raspršena zavisnost” (Leitner, 2000), a vezuje se za situaciju u kojoj osoba traži od svakoga sve. Nediskriminativno „kačenje” svih svojih potreba na sve ljude često se sreće kao obrazac kod tzv. psihopatskih profila ličnosti koji ne prezaju od vršenja raznolikih kriminalnih prestupa u cilju zadovoljenja svojih hedonističkih tendencija. Najslikovitija forma ovog tipa nasilja u literaturi je poznata pod nazivom „kriminal belog okovratnika” (Bartol, 1995). Reč je o ljudima koji se nalaze na visokim položajima koji im daju „legitimitet” da svoje kolege tretiraju kao objekte, odnosno kao instrumente za zadovoljenje svih njihovih ciljeva. Od delikata koji se nalaze u njihovom repertoaru sreću se verbalno nasilje, mobing, manipulacija, ucene, prevare, falsifikovanja, pronevere, formiranje lažnog identiteta, „pranje novca”, itd.

3) Nasilje kao rezultat izrazite impermeabilnosti

Impermeabilnost je u konstruktivizmu definisana kao nespremnost konstrukta da u svoje područje primene primi nove događaje (Kelly, 1955). Ako je konstrukt do te mere nepropustljiv da samo jedan element može da ga validira, posledice mogu biti fatalne kako po osobu, tako i po druge ljude. Takav je slučaj sa pedofilima, seksualnim prestupnicima kojima jedino deca mogu biti objekti za zadovoljenje njihovih seksualnih fantazija. Oni konstruišu svoju seksualnost na takav način da odrasli ljudi, bilo muškarci ili žene, ne mogu biti elementi u području primene ovog konstrukta.

4) Nasilje kao posledica neosvešćenih neverbalnih ili preverbalnih konstrukata

Konstruisanje je najčešće posredovano jezikom. Međutim, ono je kao proces razvojno starije od sposobnosti govora, pa tako postoji i preverbalno konstruisanje. Ono se javlja pre nego što dete ovlada upotrebom jezika, te za njega nemamo verbalne markere. Sa druge strane postoji i neverbalno konstruisanje, koje nastaje nakon ovladavanja govornim aparatom, ali počiva na procesima diskriminisanja koji su najčešće tacitni i intuitivni, pa se kao takvi nalaze van pojmovnog repertoara. Brojni delikti nasilja, fizičkog i/ili seksualnog, potiču upravo od prestupnika koji su i sami bili zanemareni ili zlostavljani kao deca, i rezultat su neosvešćenih neverbalnih ili preverbalnih konstrukata. Ovi konstrukti, u vidu ranih, nedovoljno diskriminisanih osećaja, a koji su zaostavština neprimerenih odnosa u detinjstvu, mogu biti odgovorni za potonje delikte nasilja. U činu nasilja osoba jedino uspeva da validira self kao jak, siguran, potentan, budući da su upravo ovi vitalni aspekti selfa oštećeni ranim traumatičnim iskustvima. Nasilje je za ovu osobu vrsta aktivne borbe sa ugrožavajućom „realnošću”.

5) Nasilje kao forma izrazito propozicionalnog konstruisanja

Iako se pomeranje od preemptivnog ka propozicionalnom konstruisanju smatra jednim od ciljeva psihoterapije, tj. jednim od uslova za postizanje rekonstruktivne promene, to ne znači da je ono uvek poželjno. Rečeno je već da dijagnostički konstrukti nisu sami po sebi ni dobri ni loši, dakle ni odraz normalnosti niti patologije. Tako, propozicionalno konstruisanje u svojoj ekscesivnoj formi može poprimiti neočekivane karakteristike. Dakle, iako ono podrazumeva „otvorenost prema alternativama u konstruisanju nekog elementa” (Kelly, 1955), važno je razmotriti sam kvalitet datih alternativa. Najeklatantniji primer u kome same alternative u konstruisanju postaju problematične jeste slučaj serijskog ubice i kanibala Isei Sagave. Sagava je do te mere pokazao otvorenost prema alternativama u konstruisanju drugih ljudi kao elemenata, da drugi ljudi za njega osim što su tu da ih volimo, razumemo, da se družimo sa njima, legitimno mogu biti i objekti za mučenje, seksualno uznemiravanje, pa čak i ubijanje. Nakon neformalnog ćaskanja sa ljudima preko društvenih mreža, upoznavanja i večere, ljudi su za Sagavu u krajnjem ishodu postajali i sama večera (on bi ih ubio, zatim tranžirao, skuvao, pa naposletku seo i pojeo).

6) Nasilje u formi nekompletiranog ciklusa iskustva

Poznato je da ciklus iskustva treba neometano da prođe kroz pet faza, a to su: anticipacija događaja, ulaganje u proishod, vršenje eksperimenta, potvrđivanje ili opovrgavanje hipoteze i revizija konstruisanja. Zastoj u bilo kojoj fazi rezultira nezadovoljstvom individue i statusom quo u pogledu sticanja iskustva.

Najčešće, nasilje se manifestuje u formi zaglavljenosti u trećoj i/ili četvrtoj  fazi ciklusa iskustva. Npr. osoba može imati anticipaciju da želi da ostvari partnerski odnos sa tačno određenim „tipom” žene, zatim pokušati da je osvoji različitim manevrima, i konačno u ponašajnom eksperimentu doživeti neuspeh. Ako se vrati na početak ciklusa može smanjiti svoja očekivanja, odnosno sniziti kriterijume tako da veći broj žena može u njih da se uklopi; nadalje, može proširiti repertoar svojih strategija „osvajanja” i konstruisati sasvim nove „pristupe” u vršenju eksperimenta. Međutim, ako je i pored sve kreativnosti osoba iznova invalidirana u realizaciji eksperimenta, jedini način da se izbori sa uznemirujućim scenarijem može biti da aktere ukloni sa scene. Tako, veoma veliki broj krvnih delikata može se objasniti osvetom kao primarnim motivom, a čiji je okidač serijska invalidacija. Logika prestupnika koja je tada na snazi može se izraziti u formi: „Žene su loše, ne zaslužuju da postoje”, čime se vlastita neadekvatnost projektuje u ženski rod (one su loše, a ne ja). Ovaj manevar je za dotičnu osobu garant osećaja olakšanja.

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , , , ,

Moguća objašnjenja nasilničkog ponašanja

Nasilničko ponašanje nije homogen fenomen, pa je moguće detektovati različite profile ličnosti nasilnika. Dosadašnji poduhvati u pravljenju klasifikacija nasilnika svodili su se na pronalaženje osobina ili crta ličnosti koje trasiraju put ka nasilništvu, što je impliciralo slabu mogućnost menjanja nasilnih osoba u pravcu prosocijalnog ponašanja. Konstruktivistički autor Dejvid Vinter (David Winter, 2003), ponudio je alternativu dosadašnjim klasifikacijama, i bazirao svoju na pronalaženju tipičnih pogrešaka u konstruisanju nasilnih osoba. Novina i ujedno glavni doprinos ovakvog pristupa je u tome što podrazumeva daleko optimističniju prognozu u tretmanu nasilnika, jer se njihove rigidne i isključive strategije konstruisanja mogu menjati. Takođe, nasilništvo više nije situirano u osobi, nije dispozicija ličnosti otporna na promenu, a ovo vraća u fokus pitanje odgovornosti nasilne osobe za svoje ponašanje. Dakle, nasilništvo nije nešto što nam se dešava mimo naše volje, slepo i neukrotivo, već smo odgovorni za izbor takvog ponašanja, a isto tako odgovorni i za izbor da odustanemo od takvog ponašanja i korigujemo se.

Klasifikacija Dejvida Vintera

1) Nasilje kao posledica nedostatka kognitivne kompleksnosti

Mnoge studije svedoče o tome da većina kriminalaca pokazuje znake onoga što bi se terminima tradicionalne psihologije nazvalo nedostatak kognitivne kompleksnosti (Chetwynd, 1977; Topcu, 1976; Landfield, 1971; Winter, 1993). Konstruktivističkim terminima rečeno, ovakve osobe koriste se takvim konstruktima koji su vrlo tesno povezani sa drugim konstruktima u sistemu, koji su zasnovani na čvrstim ubeđenjima i koji vode nepromenljivim predviđanjima. Ovakvim, tzv. stegnutim konstruktima postiže se preciznost, tj. svaki element (drugi ljudi, događaji, svet) ima svoje mesto u sistemu konstrukata, kao i postojanost u konstruisanju, tj. položaj elemenata (drugih ljudi, događaja, sveta) u sistemu je čvrsto fiksiran, elementi su opaženi uvek na isti način, te su oni uglavnom svojstveni rigoroznim naučnicima. Studija Vintera pokazuje da ljudi koji su kognitivno jednostavni (i samim tim stegnuto konstruišu) uglavnom imaju deficijent u sposobnosti da anticipiraju (tj. predvide) konstruisanje i ponašanje drugih; u kapacitetu da integrišu konfliktne informacije o drugima; i u sposobnosti da adekvatno komuniciraju (Winter, 1992). Nesklad između očekivanja osobe i ishoda njenih ponašajnih eksperimenata, odnosno tzv. invalidacija konstruisanja može predstavljati rizik za osobe koje imaju veoma „stegnut“ sistem, budući da je takav sistem (u kome su konstrukti snažno povezani) lomljiv i vulnerabilan u slučaju strukturalnog kolapsa (Lawlor & Cochran, 1981).

Suočena sa osobom koja se ponaša nekonzistentno njenim anticipacijama, osoba koja stegnuto konstruiše može imati problema sa razumevanjem perspektive te osobe. U takvoj situaciji jedina dostupna opcija može biti nasilje, kao pokušaj da se ukloni izvor invalidacije. Blek i saradnici navode da je ovo čest primer nasilja među bračnim parovima kod kojih jedna osoba suviše stegnuto konstruiše – potencijalni nasilnik, a druga – potencijalna žrtva, potpuno suprotno, tj. služi se konstruktima koji trpe raznovrsne ishode i vode promenljivom predviđanju (Black, Checkley & Hallschmid, 1985). Ovakvi konstrukti karakteristični su za osobe koje se često premišljaju, koje nemaju krute stavove, pa tolerišu da ishod ponekad bude drugačiji od onog kakav su zamišljali da će biti, te se najčešće mogu zapaziti kod umetnika i sanjara (nazivaju se labavi konstrukti).

2) Nasilje kao posledica osciliranja osobe sa jednog pola konstrukta na drugi

Pomenuto je da konstrukti predstavljaju dimenziju sa dva pola (npr. dobar – loš). Služeći se određenim konstruktom ljudi sebe, druge ljude i događaje pozicioniraju na jednom od polova date dimenzije. Međutim, često se dešava da se, usled suočavanja sa određenim događajem, iskustvo osobe naglo promeni u svoju suprotnost. Tako na primer, ukoliko je osoba sebe doživljavala kao dobru osobu, koristeći konstrukt dobar – loš, može se desiti da zbog određenog događaja u kome svoje ponašanje nije mogla percipirati kao dobro, počinje sebe da posmatra koristeći drugi (nepoželjan) pol ove dimenzije, tj. kao lošu osobu. Ovakvo kontrasno osciliranje, bez spremnosti da se sopstveni self shvati na neki alternativan način (npr. „ja sam osoba koja je u osnovi dobra, ali ponekad mogu da pogrešim“) u konstruktivizmu se naziva slot-rattling.

Ovaj proces je veoma često udružen sa stegnutim konstruisanjem. Istraživanje Vidoma ukazuje da ova kombinacija posebno karakteriše primarne psihopate koji svet i druge ljude doživljavaju u kontrasnim dimenzijama (npr. crno-belo, dobro-loše) i često se „klackaju“ na polovima ovih dimenzija (Widom, 1976). Pod takvim uslovima, kriminalno ponašanje je najčešće usmereno na bliske članove porodice i poznanike koji su prevashodno konstruisani pozitivnim terminima, i dešava se u trenutku kada perceptivni sistem počinitelja iz nekog razloga biva narušen (Howells, 1983). Uglavnom je dovoljno da osoba uradi bilo šta što nije u skladu sa idealizovanom slikom prestupnika o toj osobi, da bi postala potencijalna žrtva. U tom trenutku počinitelj gubi kontrolu, njegova do tada pozitivna konstrukcija osobe iznenada se pretvara u izrazito negativnu, a počinjeni zločin se tumači kao posedica onoga što se tradicionalno naziva „suženje svesti“ ili „zločin iz afekta“. Kriminalno ponašanje tada često ima ekstremne konsekvence. Navedeni nalazi konstruktivističkih autora su stoga konzistentni studijama koje ukazuju na to da je ekstremno nasilje karakteristika osoba koje nemaju kontrolu u ekspresiji besa i drugih negativnih emocija. (Blackburn, 1986; Megargee, 1966).

Nadalje, pomenuto je da se slot-retling javlja, izuzev u konstrukciji drugih i u konstrukciji selfa, što takođe može biti povod za kriminalno ponašanje. Ovo je čest primer kod policijskih islednika, koji kao odgovor na invalidaciju mogu promeniti svoje ponašanje u pravcu nasilnih obrazaca (npr. tuča, maltretiranje svedoka; iznuđivanje priznanja od počinioca upotrebom agresivnih metoda, itd.). Takođe, mogući primeri slot-retlinga koji vode kriminalnom ponašanju identifikovani su kod osoba koje doživljavaju slot-retling u konstrukciji sopstvene seksualne uloge (npr. osoba osciluje sa pola konstrukta „moćan, potentan“ na pol konstrukta „impotentan, seksualno neuspešan“). O takvim tipovima zločina svedoče slučajevi ubistava počinjeni od strane Andreja Čikatila, Pitera Satklifa i Redžinalda Kristija (Winter, 1993). Konačno, opisana strategija uočava se i kod žrtava zlostavljanja koje nakon pretrpljenog užasa i same kreću da zlostavljaju druge (Adshead, 1994; Kempe & Helfer, 1980; Rivera & Widom, 1990; Widom, 1989, prema: Horley, 2003).

3) Nasilje u funkciji oslobođenja osobe od krivice

Prema konstruktivističkoj teoriji sržni konstrukti su oni koji tvore identitet osobe i koji su zaslužni za održanje čitavog sistema konstrukata. Grupisanjem pojedinih sržnih konstrukata u skladnu i autonomnu celinu, osoba formira listu glavnih kriterijuma koji predstavljaju osnov za evaluaciju njenog ponašanja. Ovaj sklop kriterijuma naziva se sržna uloga i osoba tokom celog života nastoji da se ponaša konzistentno sopstvenim očekivanjima (npr. sržna uloga osobe je „ja sam dobra, učtiva, pametna i vredna osoba“, te osoba teži da se ponaša u skladu sa ovim subjektivno konstruisanim standardima).

Prema brojnim konstruktivističkim studijama, biti nasilnik je deo sržne uloge nasilnih osoba (Pollock & Kear-Colwell, 1994). Nadalje, opažanje nečijeg očiglednog odstupanja od sklopa sržne uloge, u konstruktivizmu je definisano kao krivica (Kelly, 1955). Stoga, ukoliko bi nasilne osobe čija je sržna uloga „ja sam nasilna osoba“, odustale od svog kriminalnog ponašanja, neminovno bi iskusile krivicu. Posledično, krivica jedino može biti otklonjena činom nasilja koji potvrđuje njihovu originalnu self-konstrukciju. Ova tendencija može poslužiti kao objašnjenje perzistentne i neodoljive potrebe prestupnika da iznova počini kriminalno delo. Tako, svakim ponovljenim prestupom osoba potvrđuje sopstveni identitet.

4) Nasilje u funkciji izbegavanja stida 

„Svest o nepodudaranju jastva sa načinom na koji drugi konstruišu ulogu te osobe“ je ono što konstruktivisti nazivaju stidom (McCoy, 1977). Dok nasilje u službi redukcije krivice obuhvata ponašanje koje je u skladu sa sopstvenim očekivanjima osobe, dotle nasilje u službi redukcije stida obuhvata ponašanje koje je u skladu sa očekivanjima drugih osoba. Primer ovakvog tipa nasilja su ulične tuče tokom kojih osoba dela u skladu sa očekivanjima grupe, kako bi izbegla moguće omalovažavanje ukoliko se ne uključi u njihove nasilničke „podvige“.

5) Nasilje kao posvećeni čin

Keli navodi suicid kao primer posvećenog čina koji je „dizajniran u cilju potvrđivanja (validacije) nečijeg života, u cilju proširenja njegovog esencijalnog značenja, pre nego u svrhe njegovog okončanja“ (Kelly, 1961). Takvi su i slučajevi npr. bombaša samoubica čije je samoubistvo dokaz posvećenosti plemenitom i uzvišenom činu. Osim suicida, nasilje kao posvećeni čin sreće se i u slučajevima ubistava, npr. kod paranoidnih prestupnika koji imaju ideju da određene kategorije ljudi (npr. prostitutke) treba ubiti kako bi se očistio svet.

6) Hostilno nasilje

„Trajan napor da se iznudi validacioni dokaz u prilog vrste društvenog predviđanja koje se već pokazalo kao neuspešno“ ili tendencija osobe da uporno ulaže sav svoj napor, u ostvarenje određenog cilja, pritom koristeći uvek istu strategiju, a što se već bezbroj puta pokazalo kao neefikasno, naziva se hostilnost (Kelly, 1955). Međutim, treba napomenuti da nije svo nasilje hostilno, niti su sve hostilne radnje nasilne. Pa ipak, nasilje može u nekim slučajevima biti pokušaj da se svet uklopi u nečije konstrukcije o tom svetu i stoga može biti ekspresija hostilnosti. Npr. nečija konstrukcija druge rase kao inferiorne i slabe može biti konstantno invalidirana činjenicom da pripadnici te rase uživaju određeni ugled i moć. Jedan od načina da osoba ipak validira vlastite konstrukcije jeste da eliminiše članove te rase putem čina nasilja.

7) Nasilje kao posledica aktivnog razrađivanja nečijeg   perceptivnog polja

Perceptivno polje ili manevarski prostor u kome osoba može osmišljavati događaje može se značajno proširiti tako da obuhvati i do tad nekorišćene strategije konstruisanja. Ovakva tendencija, tzv. agresivnost, nema nužno negativnu konotaciju (kao u tradicionalnoj psihologiji), već je pre slična pojmu asertivnosti. Međutim, nečije perceptivno polje se do te mere može razrađivati (elaborisati) do nivoa na kome kao strategiju uključuje i kriminalno ponašanje; osoba može manifestovati kriminalno ponašanje u cilju otkrivanja novih aspekata sebe i drugih, čak i ako su ovi aspekti po svojim implikacijama negativni (ubistvo i samoubistvo).

8) Nasilje kao širenje perceptivnog polja

Dok agresivnost podrazumeva razrađivanje i formiranje novih strategija u okviru jedne izolovane oblasti (npr. isprobavanje novih strategija konstruisanja na profesionalnom planu), postoji i proces širenja perceptivnog polja, odnosno otvaranja novih zona za eksperimentisanje. Ovaj proces naziva se dilacijom (Kelly, 1955). Uglavnom, osobe pribegavaju dilaciji u trenucima kada postojeće oblasti u njihovom životu, iz nekog razloga, ne dovode do zadovoljstva i ispunjenosti. Međutim, otvaranje novih oblasti ne mora nužno imati pozitivne implikacije. Perceptivno polje se naime može širiti u pravcu kreiranja čitavih oblasti u kojima se mogu ispoljavati kriminalne tendencije. Tako, nasilje isprva može biti manifestovano samo u porodičnom setingu, zatim se širiti na komšije i prijatelje, a naposletku se premestiti i na radnu organizaciju.

9) Nasilje kao sužavanje perceptivnog polja

Suprotna strategija od dilacije je strategija postepenog zatvaranja osobe za nova iskustva. Pored izbegavanja novih iskustava, osoba posledično počinje da sažima spoljašnje granice postojećeg perceptivnog polja, a relativno repetativni mentalni procesi koji proizilaze kao posledica ovog čina nazivaju se konstrikcijom. Konstrikcija u vidu opsežnog zatvaranja velikog broja oblasti (npr. prestanak radnog odnosa, izbegavanje prijatelja, zatvaranje u kuću, itd.) čest je proces kod depresivnih osoba, dok bi prethodno opisana dilacija bila karakteristična za maničnu strukturu ličnosti. Osoba koja se služi konstrikcijom ograničava svoju pažnju na predvidljive događaje koji ne uključuju neusklađenosti u sistemu konstrukata. Stoga, samoubistvo je za Kelija tipičan primer krajnje konstrikcije, dok ubistvo takođe može biti shvaćeno kao čin konstrikcije ukoliko se posmatra kao pokušaj da se iz nečijeg perceptivnog polja trajno ukloni osoba koja uzrokuje iskustvo nekonzistentnosti u konstruisanju.

10) Nasilje kao bekstvo od haosa

Keli je opisao suicid kao stanje neodređenosti i haosa u kome „sve izgleda tako nepredviljivo da jedina određena stvar koju osoba može da uradi jeste da napusti scenu“ (Kelly, 1955). Poznata „studija Janga trovača“ je dobra ilustracija toga kako haos i apsurdnost egzistencije mogu navesti osobu da svetu i stvarima da neko značenje i uređenje. Graham Jang (serijski ubica) je „destrukciju posmatrao kao čin kreacije – kao Božje delo“ (Brady, 2001). Kako navodi Brejdi, primarna motivacija serijskih ubica često nije ubistvo, već moć, kontrola i potreba da se stvarima da željeni oblik. Navedena strategija uočena je i u mnogim slučajevima u kojima su lekari, u potrazi za moći i kontrolom, ubijali svoje pacijente (npr. britanski serijski ubica dr Harold Šipman koji je na taj način ubio 15 i više svojih pacijenata). Zločini počinjeni od strane ove kategorije prestupnika (lekara) mogu se posmatrati i u formi slot-retlinga na relaciji spasilac – ubica (Sitford, 2000, prema: Horley, 2003).

11) Nasilje kao način življenja

Ubistvo se može posmatrati kao simptom, a simptom, kako je Fransela opisala, u krajnjoj instanci postaje „način života“ te osobe (Fransella, 1970). Osoba neće odustati od svog simptoma sve dok nije dostupna druga alternativa koja nudi sličan stepen strukture i značenja. Štaviše, za neke ljude, ubijanje može poprimiti kvalitet zavisnosti, poznat kao „zavisnost od hedonističkog nihilizma“. U svojoj autobiografskoj studiji „Način života“, Reg Krej opisuje sopstveno nasilje kao profesiju, kao glavni princip za organizovanje i anticipovanje sveta (Kray, 2000). Slična tematika može se naći i u studijama vijetnamskih veterana, čija karijera legitimizovanog nasilja adekvatno oslikava ovu subkategoriju.

12) Nasilje kao zajednička konstrukcija

U ovu subkategoriju spadaju individue koje su produkt čitave subkulture nasilja, kulture u kojoj se nasilje posmatra kao prirodna stvar. Zajedničke društvene konstrukcije vode klimi koja je permisivna za kriminalne radnje. Kros- kulturalne studije predstavljaju dobru ilustraciju potencijalnih veza između socijalnih konstrukcija i kriminalnog ponašanja (Riches, 1986). Tipični primeri su bračni parovi koji zajedno ubijaju, ili deca nasilnika koja i sama postaju nasilna.

13) Nasilje kao posledica nedostatka društvenosti

Studije Toča (Toch, 1992) i Vidoma (Widom, 1976) izveštavaju o kategoriji nasilnika čija je društvenost jasno ograničena, i čiji je kapacitet za konstruisanje procesa konstruisanja drugih osoba, tj. za formiranje odnosa uloga, vidljivo oštećen. Ova kategorija nasilnika pogrešno zaključuje da drugi ljudi konstruišu na isti način kao i oni, iako je njihovo konstruisanje potpuno idiosinkratično.

14) Nasilje kao posledica impulsivnosti

Keli je objasnio dinamiku sistema konstrukata uz pomoć ciklusa koji se odigrava u tri faze (faza pregledanja, faza isključenja i faza nadzora) i koji ilustruje proces putem koga osoba odlučuje da se ponaša na određen način. Ovaj proces odlučivanja skraćeno se naziva PIN ciklus. Ukoliko je faza pregledanja drastično skraćena (tj. ukoliko osoba ne koristi dovoljan broj alternativa za osmišljavanje određenog događaja, već odmah reaguje), konstruisanje ovakvih osoba naziva se impulsivno konstruisanje. Nasilje kao posledica impulsivnosti dešava se kada osoba, u cilju otklanjanja određene neuskladivosti u sistemu, koristi bihejvioralne obrasce, izostavljajući pritom mogućnost odabira korisnije strategije osmišljavanja te neuskladivosti, koja bi je dovela do adekvatnijeg rešenja.

  • Očekujte drugi deo teksta…

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , , , ,

Koje veštine treba da poseduje psihoterapeut

Pre nego što se okrenemo detaljnom razmatranju veština dobrog psihoterapeuta, nije na odmet osvrnuti se na početno osmišljavanje psihoterapeuta od strane klijenta. Zapravo, jedna od osnovnih odlika veštog psihoterapeuta jeste sposobnost da na vreme detektuje u koju ga ulogu stavlja klijent, šta od njega očekuje, jer upravo ovo diktira pravac njihovog daljeg rada.

U koju ulogu me klijent smešta?

Sa stanovišta konstruktivista važnije je pitanje kako klijent vidi terapeuta, odnosno u kakvu ga ulogu stavlja, od pitanja koje sve vrste uloga terapeut treba da poseduje u svom repertoaru ne bi li adekvatno obavljao svoj posao. Iz klijentovog početnog osmišljavanja terapeuta proizilazi uloga koju on treba da igra, kao i uloga koju on očekuje da igra terapeut.

Najčešće uloge u koje klijenti „stavljaju“ terapeuta, a koje su sakupljene na osnovu dugogodišnjeg kliničkog iskustva samog Dž. Kelija (tvorca psihologije ličnih konstrukata), su sledeće:

  • Roditelj – Ako na samom početku terapije klijent konstruiše terapeuta kao roditelja, njegova će očekivanja iću u pravcu pasivno-zavisne pozicije u kojoj od terapeuta očekuje sve, da ga dvori, služi, bude uvek tu za njega;
  • Zaštitnik – U ovoj situaciji klijent od terapeuta očekuje da ga zaštiti od samoga sebe, tj. od ulazaka u opasne situacije, od upadanja u nevolje, on kao da treba da mu kaže “no-no!”;
  • Razrešivač osećaja krivice – Kada je terapeut ubačen u ovu ulogu, od njega se očekuje da za klijenta bude nešto nalik svešteniku kome će ovaj ispovediti svoje grehe i zauzvrat dobiti oprost;
  • Autoritet – Ovaj klijent želi da od svog terapeuta čuje nešto poput “u sigurnim si rukama, prepusti sve meni”, želi da dobije gotova rešenja, jasne instrukcije, ne želi da pregovara oko raspodele moći i odgovornosti;
  • Osoba od ugleda – Za klijenta koji terapeuta interpretira kao osobu od ugleda verovatno da je i sama terapija čin pomodarstva, način da se okolini naznači dovoljna otvorenost, status i ugled same osobe koja je korisnik terapijskih usluga;
  • Vlasništvo – Neki klijenti očekuju apsolutnu privrženost terapeuta, do mere da ga vide kao isključivo sopstvenu privilegiju, ljubomorno ga čivaju samo za sebe i tretiraju kao sopstveno vlasništvo;
  • Stabilizator – Ako je terapeut viđen kao stabilizator, to znači da je njegova funkcija limitirana na zaustavljanje promena, a ne na olakšavanje promena; ovakav klijent samo želi da prestane dalje da srlja, a ne da se menja;
  • Privremeni predah – Za nekoga, terapeut je ništa više do privremmenog predaha – osoba koja treba da pokaže instant razumevanje i odobravanje, da “zakrpi” klijenta ne bi li brzo nastavio dalje;
  • Pretnja – Ponekad, terapeuti mogu biti doživljeni i kao pretnja, jer klijent misli da terapeut u njemu vidi samo najgore;
  • Savršen drugar – Terapijska soba lako može postati soba za ćaskanje u kojoj se dve osobe razmenjuju o svojim intimnim pitanjima; ovde su u pitanju klijenti kojima je stalo da im je terapeut što sličniji, da ima ista interesovanja,..;
  • Marioneta ili sušta suprotnost – U ovoj situaciji klijent “baca” terapeuta u razne uloge, kao marionetu; danas od njega traži zaštitnika, a sutradan već drugara;
  • Predstavnik realnosti – Ovde je terapeut konstruisan kao neko na kome će klijent isprobavati svoje eksperimente, sakupljati dokaze i kasnije ih nositi na test van terapijske sobe.

Veštine psihoterapeuta

  1. Subsumirajući sistem konstrukata – Terapeut bi trebalo da bude sposoban da kaže: „Pošto svi klijenti imaju svoje lične sisteme, moj sistem treba da bude sistem pristupa posredstvom koga ja mogu brzo da razumem i subsumiram veoma raznolike sisteme koje bi moji klijenti mogli da iznesu“ (Kelly, 1955). Dakle, važan zahtev je da sistem terapeuta mora biti subsumirajući, a ne suparnički, i da terapeut treba biti obučen za njegovo korišćenje u različitim slučajevima i sa različitim osobama.
  2. Komunikacija/verbalne veštine – U tradiciji konstruktivizma komunikacija je ključni pojam, budući da se svako ponašanje tretira kao komunikacija. Ljudi ne mogu nekomunicirati. Otud komunikaciju uključuje kako sve ono što je izrečeno, tako i sve ono što je neispričano, nesimbolizovano, neartikulisano. U tom smislu, javlja se izvesno preklapanje između činova opservacije i komuniciranja, „budući da posmatranje klijenta od strane terapeuta podrazumeva to da terapeut treba da bude siguran da je razumeo šta klijent pokušava da mu saopšti“ (Kelly, 1955) . Terapeut mora biti svestan personalizovane prirode klijetove uoptrebe određenih reči.
  3. Veština posmatranja – Oprez i osetljivost na veliku raznolikost znakova takođe su važne sposobnosti jednog terapeuta. Sa stanovišta konstruktivista, ova veština prvenstveno zavisi od dve stvari – dobro razrađenog sistema konstrukata terapeuta, i raznovrsnih iskustava koja su dobro strukturisana. Ovo ne znači da osoba čiji je sistem konstrukata logički netaknut, mora biti bolji posmatrač. Razrađenost sistema konstrukata, a ne njegov logički integritet, je ono što omogućava terapeutu da pohvata različite znake. Što se tiče drugog zahteva, da bi kontakti sa raznolikim „slučajevima“ bili pridodati njegovom iskustvu on mora da konstruiše činjenice i da pažljivo menja svoju konstrukciju u svetlu uzastupnih kontakata. Tako terapeut dodaje iskustvo veštini posmatranja.
  4. Slušanje – Ono što terapeut uvek treba da ima na umu jeste da se on, bez obzira na to da li je prihvatajući ili neprihvatajući, aktivan ili suzdržan, perceptivan ili neosetljiv, profesionalno obavezuje kad god dozvoli nekoj osobi da mu se poveri. Opšte pravilo za pitanje slušanja ljudi kako poveravaju svoje intimne stvari je da se ono obavlja samo u onoj meri u kojoj je terapeut spreman da prihvati odgovornost da će se poduhvat završiti dobro po osobu koja se poverava. Ova odgovornost podrazumeva mnogo više od pukog prihvatanja, jer prihvatanje, iza koga sledi napuštanje odnosa ili prosto povlađivanje, može da donese više zla nego dobra (Kelly,1955).
  5. Korišćenje propozicionalnih konstrukata – Ako bi se terapeut koristio samo neisključujućim (propozicionalnim) konstruktima, struktura njegovog sveta imala bi bezbroj mogućih dimenzija. Ako bi pokušao da koristi sve ove dimenzije odjednom bio bi beznadežno smeten. Zbog toga je za njega/nju ekonomično da koristi povezujuće (konstelatorne) konstrukte u mnogim situacijama. S druge strane, ako terapeut koristi samo povezujuće konstrukte, za njega postaje teško da prepozna ili eksperimentiše sa ma kojim konstruktom koji se savršeno ne uklapa u konstelaciju. Terapeut koji bi se na ovaj način opredelio za upotrebu povezujućih konstrukata, ne bi bio dobar posmatrač (Kelly, 1955). On bi morao da bude nepoverljiv prema svakoj ideji koja se savršeno ne uklapa u neku od njegovih konstelacija. Bio bi sklon da previdi moguća značenja događaja i ponašanja koja nisu registrovana u njegovom pravilniku.
  6. Komunalitet u konstruisanju – Klijenti će lakše učestvovati u razgovoru ako je njihovo konstruisanje slično konstruisanju njihovog terapeuta. Istraživanja pokazuju da je faktor komunaliteta u konstruisanju, odnosno sličnosti kognitivnih procesa terapeuta i klijenta važniji od sličnosti stavova, ličnih karakteristika ili demografskih varijabli između dve pomenute strane (Luborsky, 1971; Carr , 1980; Landfield, 1963, Winter, 1992). Očigledno je da je komunalitet u konstruisanju između terapeuta i klijenta povezan sa kapacitetom terapeuta da konstruiše konstrukcije klijenta, i stoga, u kontekstu Kelijevog korolara o društvenosti (Kelly, 1955), da igra ulogu u socijalnom procesu koji uključuje klijenta.
  7. Kreativnost – Svaki slučaj kojim se terapeut bavi zahteva od njega da izume tehnike i formuliše konstrukte koje nikada ranije nije koristio. U nekoj meri, sposobnost da ovo učini je funkcija njegove sposobnosti da koristi neisključujuće konstrukte. Kreativnost podrazumeva da osoba može da konstruiše elemente kao slične i različite na načine koji nisu logički izvedeni ili pak doslovno definisani. Kreacija je dakle postupak putem koga kreator napušta one doslovne odbrane koje bi mogao da sakrije ako bi njegov postupak bio doveden u pitanje, ili ako bi njegovi rezultati bili invalidirani. Terapeut koji se ne usuđuje da isproba ništa što ne može verbalno da odbrani, verovatno će biti sterilan (neplodan) u postupku psihoterapije (Kelly, 1955).
  8. Svestranost – Vođenje psihoterapije često zahteva involviranost raznolikih konteksta koje klijenti unose u ovaj proces. Terapeut, da bi pomogao svojim klijentima da se prilagode različitim vrstama okolnosti, mora da ima sposobnost da konstruiše veliku raznolikost događaja. On treba da bude spreman da brzo nauči etnocentrični, profesionalni jezik klijenata koji žive u različitim okolnostima.
  9. Agresivnost – Termin agresivnost se u konstruktivističkoj tradiciji ne uzima bukvalno, već se agresivnost odnosi na aktivnu elaboraciju nečijeg perceptivnog polja. Dakle, biti agresivan kao terapeut, podrazumeva da si aktivan u formulisanju proverljivih hipoteza i u njihovom isprobavanju zajedno sa klijentom.

Ponašanje, pokreti, držanje tela psihoterapeuta

Ponekad osoba nije svesna šta saopštava svojim pokretima i manirima. Iz tog razloga, i sam terapeut treba da nauči kako klijenti tumače njegove načine ophođenja i treba da neguje one načine koji će ga učiniti u najvećoj meri prihvatajućim i uspešnim u odnosu sa njima (Kelly, 1955). Tokom terapijskog procesa, terapeut treba da izgleda fizički opušten i mentalno prijemčiv. Njegovo disanje treba da bude pravilno, odgovarajuće vrsti uloge koju igra. Njegovi pokreti treba u najvećoj meri da budu prihvatajući. Nagli, autoerotični ili pokreti sažaljenja ili osude, treba da budu svedeni na minimum. Neznatni pokreti i neverbalna vokalizacija mogu se koristiti da bi ukazivali na razumevanje, odsustvo procenjivačkog stava, ili nesigurnosti u vezi sa tim šta klijent hoće da kaže, kao i da bi ponudili implicitni poziv klijentu da razradi ono što je upravo rekao.

Glas, govor i smeh psihoterapeuta

Glas terapeuta ne treba da bude napadan ili uvredljiv po klijenta. Ritam govora treba prilagoditi dešavanju ili klijentovom govoru, jačinu glasa održavati jednakom jačini klijentovog glasa, i uvek isticati da je u ovom procesu važnije razumevanje od retorike. Dozvoljeno je da se terapeut smeši ili čak smeje tokom seanse. „Opšte je pravilo da se nikada ne treba smešiti onoliko široko, ili smejati onoliko glasno ili onoliko dugo koliko i klijent“ (Kelly, 1955).

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , ,

Da li preterujemo sa zdravom ishranom?!

Test za detektovanje ortoreksije nervoze

Stiven-Bratmanov test je jedan od najpogodnijih dijagnostičkih sredstava za ranu detekciju ortoreksije nervoze. Njime se veoma precizno mogu utvrditi razlike između normalne, zdrave ishrane i poremećaja poput ortoreksije.

Test se sastoji od 10 pitanja:

1. Trošite li više od tri sata dnevno razmišljajući o zdravoj hrani?
2. Primećujete li da planirate obroke za nekoliko dana unapred?
3. Da li Vam je prehrambena vrednost obroka važnija od uživanja u jelu?
4. Da li Vam je kvalitet života opao, otkad se povećao kvalitet Vaše ishrane?
5. Da li ste nedavno postali strožiji prema izboru hrane?
6. Poboljšava li Vam konzumacija zdrave hrane osećaj samopoštovanja?
7. Jeste li se radi konzumacije “prave” hrane odrekli hrane u kojoj ste uživali?
8. Uzrokuju li Vam teškoće prehrambene navike u konzumaciji hrane izvan kuće, i udaljavaju li Vas od porodice i prijatelja?
9. Osećate li ikada krivicu ako tu i tamo “skrenete” od svojih pravila?
10. Osećate li potpun mir i kontrolu nad samim sobom ako jedete zdravo?

* ukoliko ste na većinu pitanja odgovorili sa DA ima osnova za zabrinutost!

Nejasna je granica između “normalne”, zdrave ishrane od poremećaja poput ortoreksije, ali se ona odnosi na situaciju kada prelazak na isključivo zdravu hranu izaziva veliki stres ili nosi sa sobom ozbiljne posledice.

Ortoreksičari smatraju da su itekako skrenuli s puta, ako su pojeli komad neproverenog hleba, zbog čega postaju prilično uznemireni. Nakon tih neproverenih namirnica, u ovom slučaju – hleba, jedu isključivo “superzdrave” namirnice, na primer – razne semenke ili sveže povrće. Vole da jedu samo kod kuće, gde imaju potpunu kontrolu što se tiče ishrane i niko im ništa ne nameće. Ovakvo ponašanje često im narušava veze s porodicom i prijateljima, a oni u većini slučajeva nisu svesni ovakvog ponašanja, koje utiče i na mentalno stanje.

Edukacija kao prevencija poremećaja ishrane

Potrebno je unutar predmeta u školama, ili u okviru postojećeg fizičkog vaspitanja, uvesti i predavanje o pravilnoj ishrani, pravilnoj kombinaciji namirnica, pravilnom vežbanju, bazalnom metabolizmu i o benefitima zdravog, aktivnog života na ljudsku psihu i telo (izgled), kao i o značaju povećanja fizičke aktivnosti, za razliku od već postojećeg i uveliko prisutnog sedećeg načina života.

Takođe, ako se neko ugleda po izgledu i načinu treninga na poznate sportiste, mora pre toga biti upoznat da se takav izgled ne stiče preko noći, i da poznati sportisti treniraju čitav život i uz to imaju stručno vođene, jake i raznovrsne treninge, poseban režim ishrane, odmora i masaže, i da se ne treba deprimirati ako nakon mesec dana provednih u teretani nemamo telo poput poznatih bodi – bildera, atletičarki, mis ili mister fitnessa, itd.

Potrebno je i povećati svest mladih osoba o nerealnim prikazima tela u medijima, jer se u medijima prikazuju samo fotošopovana tela, kao i režimi ishrane koje je nemoguće ispratiti – recimo jedenje ekstremno skupih namirnica, koje i nisu svojstvene našem podneblju, ispijanje jako skupih šejkova, itd.

Prevencija poremećaja ishrane se odvija po formuli:

prevencija = edukacija + motivacija + terapija

Edukacija obuhvata sticanje što opsežnijeg znanja o poremećajima ishrane, pravilnoj ishrani i štetnim posledicama pojedinih dijeta. Edukacija bi trebala obuhvatiti i upoznavanje s pravilnom ishranom. Bolesnice s poremećajima ishrane vrlo dobro poznaju kaloričnu vrednost različitih namirnica i eventualno kaloričnu potrošnju pri različitim aktivnostima. Međutim, ne znaju ništa o bazalnom metabolizmu i o potrebnom odnosu pojedinih vrsta hranjivih materija (belančevina, ugljenih hidrata i masti). Takođe bi ih trebalo upoznati sa štetnim posledicama pojedinih dijeta.

Ono što je jako bitno znati je da stroga dijeta dovodi do sniženja bazalnog metabolizma, to jest manje kalorijske potrošnje za obavljanje osnovnih životnih aktivnosti – kao što su rad srca i disanje. Kad se prekine s dijetom i vrati na uobičajenu ishranu, sniženi bazalni metabolizam, koji se zadržava još neko vreme, dovodi do viška kalorija. Posledica je brzo vraćanje izgubljene težine i dobijanje jednog do dva kilograma više. Pri ponovljenoj dijeti krug se ponavlja. Na taj način telesna težina raste sve više i više, sa svakom dijetom.

Motivacija je druga bitna stavka u prevenciji poremećaja prehrane. Postoje i metode kojima se može postići i veće samopouzdanje, pa samim tim i bolji interpersonalni odnosi i bolja komunikacija s drugima, što posredno dovodi do bolje motivacije” (Vidić, 2003).

Uočljivo je da je nedovoljna svest ljudi o tome koliko vremena se dobija mišićna masa, koliko je vremena potrebno za definisanje te mišićne mase nakon dobijanja iste, koliko je vremena potrebno proći da bi se video efekat zdravije ishrane i načina života, itd. Izrazito zabrinjavajuća činjenica je koliko ljudi nisu obrazovani vezano za pravilnu ishranu i trening, već dopuštaju da ih mediji obrazuju vezano za sliku savršenog tela i određuju im kakvo savršeno telo mora biti, i to da – ako trening nije prejak, u smislu da vas sve boli nakon treninga i da vam se vrti u glavi, da nije pravilan, itd.

Razgovori među poznanicima mlađe generacije, takozvanim “milenijalcima”, se svode na to da treba što manje jesti, da ishrana treba biti što pravilnija, ali se uočava opterećenost pravilnom ishranom, pravilnim treningom koji dovodi samo do estetski lepog tela, ali ne dovodi i do jakog, zdravog tela i težine, koja lako, i na duži vremenski period može da se održava.

Lako uočljiva je i opterećenost i nezadovoljstvo izgledom zbog 2 grama “viška”, koji pritom nisu izmereni kod sportskog lekara i na profesionalnoj vagi ili kod nutricioniste, jer taj višak može biti izazvan, na primer – sa malo više unesene vode tokom dana, hranom bogatom ugljenim hidratima, nekom namirnicom iz hrane koja nam ne prija, neispavanošću, a kod devojaka uzrok nadutosti može biti i ciklus, itd, ne mora nužno biti salo, niti to salo može dobiti nakon jednog, malo obimnijeg obroka.

Treba povećati stepen emocionalne inteligencije kroz introspekciju, kroz bolje razumevanje i razlikovanje osećanja i raspoloženja i treba znati kako prepoznati faktore koji su uticali na naše emocije i raspoloženje, i kako te faktore promeniti u našu korist. Takođe, naučno je dokazano da neke namirnice popravljaju raspoloženje, te nije loše uvrstiti ih u svakodnevnu ishranu, poput banana.

Categories: Nauka Poremećaji ishrane

Tags: , , , , , , ,

Ortoreksija: Poremećaj ili normalno ponašanje u ishrani

Ortoreksija je zaokupljenost pripremom zdrave hrane, planiranjem jelovnika, redovnim vežbanjem i borbom protiv pesticida, herbicida i konzervansa u toj meri da se osoba ne oseća dobro ukoliko jede nezdravu hranu.

Ortoreksija je nastala od grčkih reči “orthos” – ispravan i “orexis” – apetit. Ortoreksija je ekstremna predanost zdravoj hrani i prvi put je definisana 1997. godine od strane doktora Stevena Bratmana (Bratman), specijaliste alternativne medicine.

Cilj ortoreksičara nije smanjenje telesne težine i mršavljenje. Ortoreksičar želi se kroz konzumaciju isključivo zdrave hrane oseća čisto i prirodno, pa se zato bavi preteranim proveravanjem kvaliteta hrane. Ima karakteristike anoreksije i bulimije, jer u njegovoj osnovi leži opsednutost hranom. Ortoreksija nervoza podrazumijeva fiksaciju isključivo na zdravu hranu, pre nego na samu količinu namirnica koja se konzumira. U poslednje vreme, sve više ljudi izbacuje gotovo cele grupe namirnica iz ishrane, smatrajući da je to jedini način da uvek budu zdravi i puni pozitivne energije. Nisu svi intolerantni na gluten ili laktozu, pa ne moraju izbegavati mleko, brašno, šećere, so …

Konzumacija isključivo zdrave hrane polako postaje i globalni trend kod žena od 40 – 50 godina, koje bi htele da izgledaju kao tinejdžerke, što je primetno u velikom broju na društvenim mrežama, gde se sve više ljudi bavi konzumacijom prave, zdrave hrane.

Nejasna je granica između normalne, zdrave ishrane i poremećaja poput ortoreksije, ali se ona odnosi na situaciju kada prelazak na isključivo zdravu hranu izaziva veliki stres ili nosi sa sobom ozbiljne posledice.

Ortoreksičari smatraju da su itekako skrenuli s puta, ako su pojeli komad neproverenog hleba, zbog čega postaju prilično uznemireni. Nakon tih neproverenih namirnica, u ovom slučaju hleba, jedu isključivo superzdrave namirnice – razne semenke ili sveže povrće. Vole da jedu samo kod kuće, gde imaju potpunu kontrolu što se tiče ishrane, gde im niko ništa ne nameće. Ovakvo ponašanje im vrlo često narušava veze s porodicom i prijateljima, a oni – ortoreksičari u većini slučajeva nisu svesni ovakvog ponašanja, koje utiče i na mentalno stanje i zdravlje.

Ortoreksija i anoreksija

Ortoreksija se često meša s anoreksijom, zbog nekoliko zajedničkih posledica. Većina ljudi koji pate od ortoreksije pokazuju želju za gubitkom težine i izgledaju uglavnom mršavo u sličnoj meri kao i anoreksičari. Ortoreksičari se, takođe, izoluju od okoline, što ih čini depresivnim i stalno napetim. Ortoreksija nervoza izaziva drastično mršavljenje i ekstremnu opsesiju da se konzumiraju samo zdrave namirnice. Zanimljivo je da ortoreksičari osećaju nadmoć, zbog svoje savršene discipline u prehrani, dok im jelo predstavlja gotovo sveti ritual.

Zalogaji se mogu žvakati pedeset puta ili više, a najčešće se konzumira zdravo voće ili povrće. Kad osoba napravi i najmanji prekršaj, recimo kada pojede kuglu sladoleda, gotovo uvijek oseća krivicu. Nakon toga obavezno sledi samokažnjavanje, koje je najčešće u vidu još strožije dijete. Ovaj poremećaj je izraženiji kod mlađe populacije i među tinejdžerima, na koje lakše mogu uticati internet i elektronski mediji, koji na neadekvatan način informišu javnost o zdravoj hrani, kako piše londonski Dejli Mejl .

Ortoreksija se javlja, jer velika većina u medijima reklamiranih zdravih režima ishrane, prikriva striktne dijete.

Dijete iz magazina, časopisa, ili sa interneta, u većini slučajeva nisu zdrave, jer nisu individualne i po preporuci nutricioniste. Takođe, ako se izgubi preveliki broj kilograma putem ishrane, a uz to se ne trenira, ostaće problem viška kože, koji se ni na jedan drugi način, osim operacijom neće moći rešiti. Najbolje je imati izbalansiranu prehranu, a koju je prepisao nutricionista, kao i pravilan, vođen trening od strane stručne osobe.

Na internetu postoje brojne dijete, koje ljudi masovno primenjuju, bez konsultacije s lekarom i baš često se događa “jo – jo” efekat, kada se izgubljena kilaža lako vrati. Čak se dobije par kilograma više, nego pre početka dijete. Dijete poput paleo, UN dijete, pirinač- dijete, mesečeve dijete, Atkinsonove dijete, hrono dijete i mnogih drugih, zaista daju efekat u početku, ali kada se prestane s takvim režimom ishrane, neminovan je povratak kilaže na staro. Svaka od tih dijeta ima svojih prednosti i mana, ali je najbolje uz konsultaciju s nutricionistom pronaći onu, individualnu, koja zbog analiza krvi i masnoća u telu odgovara toj osobi koja želi smršati (ili da nabaci kilažu, jer nisu sve dijete – režimi ishrane za mršavljenje).

Categories: Nauka Poremećaji ishrane

Tags: , , , ,

Neverbalna komunikacija u partnerskim odnosima

Opšte je poznato da i u verbalnoj, dakle direktnoj simboličkoj komunikaciji, dvoje ljudi često nailazi na nesporazume. Svako kreće iz svoje egocentrične pozicije i očekuje od sagovornika potpuno preklapanje u značenju i upotrebi reči. Svi mi donekle koristimo isti vokabular, ali ono što je za mene „dobar“ čovek, ne mora biti identično onome šta je za mog sagovornika dobar čovek. Nema tu nikakvog podrazumevanja. Ovo se negde poklapa sa onom čuvenom „ne treba da podrazumevam da me lav neće pojesti, samo zato što ja ne jedem lavove“. Baš tako je i u komunikaciji, a u neverbalnoj još daleko složenije.

Kako bi na veoma transparentan način dočarao ove zbrke u komunikacijskom procesu i omogućio ljudima da uvide gde se „vrte u krug“, čuveni konstruktivistički psihoterapeut Hari Prokter je davne 1987. godine osmislio tehniku „Sistemske leptir – mašne“. Ova tehnika počiva na premisi da ljudi drugačije konstruišu svet oko sebe, a da način na koji ga konstruišu direktno utiče na njihove potonje akcije. Zamislite sada primer u kome se muž nervira jer žena stalno kasni na sve što su isplanirali. Tehnika kreće od mapiranja „problematičnog ponašanja“, a to je u ovom primeru kašnjenje (korak 1). Dalje, muž ovo kašnjenje konstruiše kao nepoštovanje njegovog vremena (korak 2). Iz njegove konstrukcije proizilazi nezadovoljstvo njenim ponašanjem, bes i kivnost, što uzrokuje muževljevo naredno ponašanje – kada ona zakasni on viče, kritikuje je, gunđa i zvoca (korak 3). Međutim, i žena ima pravo da sada interpretira njegovo ponašanje, a to i čini, pa tako njegove agresivne ispade shvata kao napad na njenu ličnost. Za nju, ovakvo ponašanje govori o njegovom nepoštovanju njene celokupne ličnosti, ako je u stanju da je vređa i naređuje joj kao da je malo dete (korak 4). Pošto ovo konstruiše na takav način, žena nanovo ulazi u svoje prvobitno ponašanje – kašnjenje, sa rezonom „ako on ne poštuje mene, što bih ja njega poštovala?“. Vidimo da se začarani krug obnavlja do u nedogled i da niko ne odustaje, niti od svojih konstrukcija, niti od svojih ponašanja.

Opisana zaglavljenost u korišćenju istih strategija može se učiniti razumljivijom pogledom na grafički prikaz:

Prokter nastavlja sa idejom da kada bi se bilo koji od koraka u ovoj zapetljanoj leptir mašni promenio, automatski bi se promenio i čitav niz, što nam unosi dozu optimizma. Dakle, ako bi muž promenio pristup i umesto da ženu vređa počeo da se ravnodušno odnosi prema njenom kašnjenju, možda bi to dalje ona konstruisala kao „nisam mu više bitna, ohladio se, šta da radim?“, i možda bi to kod nje isprovociralo dalji set konstrukcija tipa „moram da promenim svoje ponašanje, moje kašnjenje ga jako nervira, odsad neću više kasniti!“, što dovodi do novog ponašanja, tj. dolaska na vreme na ugovorene sastanke. Neću se dalje zadržavati na intervencijama u ostalim koracima, jer mislim da je suština jasna – promena samo jedne karike u lancu (bilo koje!) provocira promenu celog lanca. Ova ideja posebno je korisna u situacijama u kojima je samo jedan od partnera spreman da se menja, dok drugi to ne želi, jer se ovom intervencijom indirektno postiže i menjanje ponašanja tog drugog.

Da vidimo sada kako se ova tehnika može primeniti kada je u pitanju daleko kompleksnija, neverbalna komunikacija. To je vrsta komunikacije koja se formira uporedo sa razvijanjem govora, oslonjena je na verbalne simbole, za nju imamo jezičke oznake, ali preferiramo da je odigravamo telesno (kroz pokret, gestikulaciju, mimiku, facijalnu ekspresiju). Za mnoge od nas, upravo je ona žarište neslaganja sa partnerom. Uzmimo sada novi primer. Muž i žena su u krevetu. Žena bi želela da vode ljubav i umesto da se osloni na verbalnu komunikaciju i kaže šta želi, znatno češće će u ovoj situaciji izabrati da to telesno pokaže. Ali šta ako je ženina konstrukcija sopstvene seksualne uloge takva da ona smatra kako žena u krevetu mora biti čedna, a kako je muškarac taj koji treba da je osvaja? Tako će ova žena leći na bok i okrenuti mužu leđa u postelji, čekajući i nadajući se da će on pokrenuti predigru. Ali, moguće je da ima posla sa veoma pragmatičnim muškarcem koji sada misli kako je ona umorna, kako je ceo dan rintala po kući i čuvala decu i kako joj sigurno nije do toga, čim se okrenula na stranu. Iz ove konstrukcije ženinog ponašanja rađa se muževljeva akcija – okretanje ka zidu i odlazak na počinak. Povratno, žena njegovo odustajanje može shvatiti kao znak njene neprivlačnosti partneru, možda i kao signal toga da je on vara, i sl. Eto nas začas ponovo u začaranom krugu nerazumevanja, samo ovoga puta oposredovanom neverbalnom komunikacijom. Jasan primer kako nerazumevanje rađa novo nerazumevanje. A evo i slike:

Sigurna sam da se svako od vas nebrojeno puta našao u takvim situacijama u kojima je, podrazumevajući da neko nešto radi iz određenih razloga, zapravo bio u krivu, te je to dovelo do lavine nesporazuma. Da je samo žena iz ovog primera pomislila kako je možda i muž umoran, da mu je samo dala i naznaku toga da je zainteresovana za njega, da je muž samo protumačio njeno ponašanje kao zavođenje, ili da je legao do nje i zagrlio je, možda bi čitava komunikacija vodila ka tome što su ustvari oboje od starta i želeli, a to je da vode ljubav!

Dakle, često i kada imamo usklađene želje i namere sa partnerom, naše komunikacijske strategije (bilo verbalne ili neverbalne) mogu biti pogubne i upropastiti čitav proces. Stoga je važno da osvestimo ne samo koje su naše potrebe, već i načini na koje ih tražimo od drugih. Ako nas naši ustaljeni komunikacioni kanali redovno udaljavaju od cilja, vreme je da ih preispitamo. Načina na koje možemo iskomunicirati naše potrebe je toliko mnogo, da je krajnje tragično biti rob vlastitih loših strategija.

Categories: Bračni i partnerski problemi Emocije Komunikacija Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , , , ,

Pseudoljubav i pseudoidentitet

Pseudoljubav, iliti lažna ljubav je ona ljubav kada osoba, u stvari, iz dubine duše mrzi sebe, ali pokušava okolini da prikaže kako voli i poštuje sebe, što konstantnim skandaloznim ponašanjem, što eksponiranjem široj javnosti, ili preko medija, što potrebom da joj se dive, stalnom kupovinom, itd.

“Može se reći da je modernizam postao kultura spektakla. Bitno obeležje promenljivog obrasca kulture jeste lakoća manipulisanja. Jedan od nazadnih uticaja konformizma je preterani značaj lepote, koja dopriosi razvoju usmerenosti na sebe kroz potrošnju i zadovoljenje potreba u najkraćem vremenskom razdoblju. Upravo to razvija narcizam i pseudoidentitet koji su samo načini da se kompenzuje osećanje nemoći i inferiornosti”(Đurić, 2015). S obzirom koliko malo vremena ljudi imaju da se posvete sebi, da se odmore, naspavaju, da “pročiste” mozak i ne čudi što u ovoj eri tehnologije vladaju neuroze, pseudoljubav i pseudoodnosi. “Moderan čovek otuđen je od sebe i od drugih, njega odlikuju pseudosloboda, pseudoidentitet i pseudoljubav”. (Đurić, 2015)

Narcisi poseduju pseudoljubav koja je nastala zbog preovladavajućeg osećanja niže vrednosti i mržnje prema sebi. “Narcisoidne osobe ne vole ni sebe, a ni druge. Njihova ljubav prema sebi je pseudoljubav, jer je kompenzacija za osećanje unutarnje praznine, manjkavosti i inferiornosti” (Đurić, 2015). Metafora “narcistička kultura”, koja je delujući u savremenoj eri komunikacija, kao da je transformisana u svoje medijsko drugo – ja, pri čemu je “narcizam” prešao na sledeći nivo svog manifestovanja. Postajući, u izvesnom smislu, poželjna “društvena vrednost” (jednako povezana s atributima tržišne ekonomije), narcizam je osvojio, ne samo civilizaciju potrošačkog Zapada, već, tako reći, globalni medijski prostor današnjice.

Takozvani “novi narcis”, kako ga opisuje Kristopher Laš (Lasch), jeste osoba koja, skladno zahtevima vremena, zanemaruje prošlost i budućnost, živeći ovde i sada, po Hegelu, koji, na primer, ovu pojavu definiše kao neku vrstu “poživinčene egzistencije” . Internet, kao medij, ali i različite društvene mreže poput Facebooka i drugih, tehnički podržavaju ovaj doživljaj, jer sebe, u vremenskom smislu reči, definišu kao beskonačnu sadašnjost. Čitave knjige su posvećene mogućnosti da se na internetu ponovo definiše self, i da se sajber prostor koristi kao “laboratorija za identitet” (Turkle, 1995; Wallace, 1999). Ovo je podrazumevalo da su korisnici oslobođeni od svojih fizičkih ograničenja i da su slobodni da izaberu bilo koji online identitet koji su želeli.

“Internet je bio bogomdan za stidljive i socijalno nevešte likove, tačnije, za osobe nesigurne u sebe i samim tim i nezadovoljne vlastitim izgledom. Empirijska stvarnost, pojam “identiteta” radikalno dovodi u pitanje tehnološkim sredstvima, odnosno primenom estetske i rekonstruktivne hirurgije, kao i mogućnošću intervencija u ljudskom genomu, kloniranjem, kiborgizacijom ljudskih organizama, takođe, i vizualizacijom “ega”, što se ostvaruje korišćenjem mas-medija i interneta, koja svakom potencijalnom korisniku omogućuje preuzimanje identiteta odgovarajuće persone u zadanom kontekstu postojanja određene virtuelne zajednice ili pak njeno samostalno online kreiranje” (Vuksanović, 2008). Takva ličnost, s identitetom kakvim želi, postaje objekt, koji, prema Bodrijarovim rečima bezuslovno zavodi.

Upravljanje – menadžment vlastitim životom, kao i brendiranje selfa, poslednje su vrednosti koje nastaju u procesu pozicioniranja određene životne priče u kontekstu virtuelne, fantazmogorične realnosti.

Pseudoljubav, pseudoidentitet i narcizam samo dokazuju koliko osoba ne voli sebe, tačnije mrzi sebe iz dubine duše, te se pravi svoj pseudoidentitet, čime ne pokazuje svoje pravo lice, već samo ono svoje novo lice koje ona poželi. To je osnova narcizma, ne onog pozitivnog, nego onog destruktivnog, koje razara ličnost, baš to je mračna strana iliti drugo lice narcizma, koje se krije iza grandioznosti, osećaja moći i samoljublja, esktravertnosti i ostalih, više i lakše uočljivih crta Narcisa.

Categories: Društvene mreže Narcizam Nauka

Tags: , ,

Kako izgleda porodična psihoterapija

Sistemska porodična terapija uključuje brojne pristupe razumevanju porodice i radu sa njima, i ona se danas može smatrati „četvrtom“ silom u psihologiji. Međutim, kao što je slučaj sa psihoterapijom generalno, tako i u porodičnoj psihoterapiji možemo pratiti više raspoloživih modela. Kako bi porodici koja namerava da otpočne psihoterapijski rad olakšali izbor, ukratko ćemo opisati neke najvažnije modele i njihove osnovne koncepte.

Adlerov model otvorenog foruma

Ovaj model temelji se na pretpostavci da roditelji i njihova deca često ostaju zarobljeni u negativnim i repetitivnim interakcijskim obrascima koji vode pogrešnim ciljevima, a odraz su autokratskog/permisivnog dijaloga koji je zaostavština našeg socijalnog nasleđa.

Ključni pojmovi :

  1. porodično ozračje – klima odnosa koji postoje u porodici (u zapadnoj kulturi roditelji zbog nedovoljne pripreme za roditeljstvo obično pribegavaju autokratskom ili permisim stilu koji su i sami iskusili u detinjstvu)
  2. porodična konstelacija – porodični sistem koji se sastoji od roditelja, dece, članova proširene porodicevno
  3. pogrešni ciljevi – Dreikurs govori o četiri cilja kod dece koje može identifikovati uz pomoć „refleksa prepoznavanja“, a to su borba za moć, osveta, dobijanje pažnje, pokazivanje neadekvatnosti

Ciljevi:

  1. pomoći roditeljima da postanu vođe
  2. zameniti negativne repetitivne interakcijske obrasce svesnim razumevanjem porodičnog procesa

Funkcija terapeuta: saradnici, priključuju se porodici, sistematski je istražuju, javni terapijski proces (terapeut ima dva klijenta – porodicu i publiku), u završnim fazama terapije terapeut postaje vođa i edukator.

Tehnike:

  1. opisi teškoća i prepoznavanje ciljeva (opisi teškoća koriste se kao indikatori negativnih i ponavljajućih intrekcijkih obrazaca)
  2. uobičajen dan
  3. razgovor sa detetom i otkrivanje ciljeva (detetovi odgovori uzimaju se kao polazne hipoteze za dalje otkrivanje)

Višegeneracijska porodična terapija (Boven)

Polazi od pretpostavke da je za potpuno razumevanje porodice nužno analizirati je sa stajališta bar tri generacije, i da je nužno baviti se nerazrešenim emocionalnim spajanjem sa sopstvenom porodicom ukoliko je cilj razviti se u zrelu i jedinstvenu ličnost.

Ključni pojmovi:

  1. diferencijacija sebe (cilj je postići nezavisnost od drugih, a kao posledica toga opredeliti se da li će nas u donošenju odluka voditi um ili emocije)
  2. triangulacija (rešavanje teskobe između dva člana uvođenjem trećeg, čime se problem zapravo ne rešava, već se dugoročno pojačava)

Ciljevi:

  1. ublažavanje teskobe i uklanjanje simptoma
  2. povećanje stupnja diferencijacije svakog člana

Funkcija terapeuta: objektivni istraživač, učitelj, trener, neutralni opažač

Tehnike :

  1. genogram (način prikupljanja i organizovanja podataka o poslednje tri generacije)
  2. postavljanje pitanja (važna su cirkularna pitanja)

Model procesa uvažavanja čoveka (Satir)

Ističe važnost komunikacije i emocionalnog doživljavanja, spontanost, kreativnost, otkrivanje sebe i preuzimanje rizika, naglasak je na odnosu i terapeutovom ličnom uključivanju u porodicu, a ne na tehnikama.

Ključni pojmovi:

  1. život porodice (deca rođenjem ulaze u oformljen sistem pravila koji se doživljava apsolutistički)
  2. funkcionalna vs disfunkcionalnoj komunikaciji u porodici (u funkcionalnoj porodici komunikacija je slobodna, otvorena, pravila ima malo i fleksibilna su)
  3. odbrambeni stav u suočavanju sa stresom (postoje 4 ovakva stava – pomirujući, optužujući, pametovanje, ometajući)
  4. porodične uloge i porodične trijade (negujuće trijade – „dvoje za jednog“)

Ciljevi :

  1. svaki pojedinac mora iskreno govoriti o onome što vidi, čuje, oseća, misli
  2. odluke u porodici donositi pregovaranjem, a ne primenom moći
  3. otvoreno priznati razlike i upotrebiti ih za razvoj unutar porodice

Funkcija terapeuta: vodič u promeni, facilitator, službeni opažač, terapeut ima poverenje u sposobnost članova da se razvijaju i aktualiziraju

Tehnike:

  1. skulpturiranje porodice (smeštanje članova porodice u prostor na osnovu njihovih komunikacijskih telesnih položaja)
  2. rekonstrukcija porodice (koja ima 3 cilja – da članovi otkriju korene onoga što su davno naučili, da stvore realističniju sliku o svojim roditeljima, da otkriju svoju jedinstvenu ličnost)

Iskustvena porodična terapija (Vitaker)

Ističe važnost izbora, slobode, samoodređenja, rasta i razvoja, aktualizacije, težište je na interakciji „ovde i sada“, a cilj je razotkrivanje pretvaranja i stvaranje novog smisla.

Ključni pojmovi:

  1. subjektivno žarište (individuacija, autentičnost, biti kakav jesi)
  2. bez-teorijski stav (teorija stvara distanciranost od porodice zarad objektivnosti)

Ciljevi:

  1. ojačati dimenzije osećaja – spontanosti, kreativnosti, sposobnosti igranja, spremnosti da se bude luckastim
  2. istovremeno podstaći individualnu autonomiju i osećaj pripadanja porodici

Funkcija terapeuta:

I faza – sporazum – terapeut je svemoćan (pojačava teskobu, unosi nemir)
II faza – uključenost – (terapeut deluje kao savetnik)
III faza – razrešenje – (terapeut je manje uključen u proces, klijenti preuzimaju) odgovornost za promenu

Tehnike:

Rad u paru – terapija je proces koji pomaže i klijentu i terapeutu, jer se terapeuti aktivno uključuju u svoj lični razvoj.

Strukturalna porodična terapija (Minučin)

Počiva na pretpostavci da su simptomi većim delom propratna pojava strukturalnih slabosti unutar porodične organizacije.

Ključni pojmovi:

  1. porodična struktura (nevidljiv skup funkcionalnih zahteva i pravila, hijerarhija, borba za moć)
  2. porodični podsistemi (bračni, roditeljski; treba da su adekvatno odvojeni)
  3. granice (kontinuum krute – raspršene)

Ciljevi:

  1. ublažiti simptome disfunkcije
  2. izazvati strukturalnu promenu menjanjem porodičnih pravila i stvaranjem prikladnijih granica, radi bolje hijerarhijske strukture

Funkcija terapeuta:

  1. pridruživanje porodici u položaju vođe
  2. obeležavanje porodične strukture
  3. intervenisanje radi transformacije nedelotvorne strukture

Tehnike:

  1. crtanje porodičnih karata (za otkrivanje granica i transakcionih stilova)
  2. glumljenje (članovi glume neku tipičnu konfliktnu situaciju, da bi se videle interakcije među njima na delu)
  3. stvaranje novog okvira (putem različitih tumačenja problemske situacije, skida se odgovornost za problem sa pojedinca)

Strateška porodična terapija (Palo Alto grupa)

Strategije i procedure koje oblikuje terapeut temelje se na teoriji komunikacije.

Ključni pojmovi:

  1. problem se smatra stvarnim (a ne simptomom neke druge sistemske disfunkcije) i rešava se
  2. rešava se problem koji postoji u sadašnjosti, bez uvida, razumevanja, terapija je kratkotrajna, usmerena na proces i na rešenja

Ciljevi:

  1. rešiti problem
  2. sprečiti ponavljanje neprilagođenog sleda postupaka

Funkcija terapeuta: konsultant, stručnjak, pozorišni reditelj, manje je važan terapijski odnos, terapeut je aktivan, direktivan, autoritaran, zanima ga kontrola moći u terapijskom odnosu i on ima svu odgovornost za promenu

Tehnike:

  1. korišćenje smernica (one mogu biti direktne – davanje saveta, predloga, vođenje, davanje zadataka), i paradoksalne
  2. paradoksalne intervencije (služe razbijanju otpora koji se može javiti u terapijskom procesu)
  3. stvaranje novog okvira
  4. tehnike pretvaranja – humor, zamišljanje, igre

Porodične terapije II reda (izviru iz konstruktivizma)

1) Reflektujući tim – Andersen
2) Lingvistički pristup – Anderson i Gulišijan
3) Narativni pristup – Epston i Vajt
4) Terapija usmerena na rešenje – De Šazer

Ključni pojmovi:

  1. saradnja i osnaživanje
  2. životne priče (svaka osoba živi priču svog života i putem jezika nalazi smisao; kada priče postanu suviše zasićene problemima , traže se alternativne priče)

Ciljevi:

  1. stvaranje novog smisla
  2. pojačavanje svesnosti o uticaju priča dominantne kulture na čovekov život

Funkcija terapeuta: aktivni facilitatori (briga, interes, empatija, kontakt), pozicija neznanja, sudija/opažač

Tehnike:

  1. slušanje otvorena uma (bez vrednovanja)
  2. pitanja koja pomažu (čarobna pitanja, eksternalizirajuća, cirkularna)
  3. rušenje priča i eksternalizacija (okrivljavanje problema, a ne pojedinca; rušenje moći priča)
  4. alternativne priče i ponovno sastavljanje priča

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , ,

Radionica: Unapređenje partnerskog odnosa

Radionica je koncipirana kao edukativno-iskustveni tip susreta, koji je namenjen:

1) pojedincima i parovima koji žele da aktivno istraže svoj partnerski odnos,
2) edukantima svih psihoterapijskih modaliteta koji žele da se profesionalno unaprede.

* Svi učesnici dobijaju Sertifikat o pohađanju psihološko-iskustvene radionice u trajanju od 6 časova!

Realizacija

Radionica će biti sprovedena u dva vikend susreta:
– Prvi susret – 20.11. 2016., od 16 do 19h
– Drugi susret – 27.11.2016., od 16 do 19h

Broj mesta je ograničen.

Mesto održavanja: EETT Centar, Đuke Dinića 14 (kod Vukovog spomenika), Beograd

Cena: 3.000 RSD; plaćanje je po dolasku na radionicu.

Napomena: Zbog prorađivanja brojnih tehnika ponesite pribor (svesku i olovku)!

Voditelji radionice

  • Nađa Šarenac (sertifikovani porodični psihoterapeut, trener emocionalnih kompetencija -O.L.I.metod )
  • Leonora Pavlica (MA klinički psiholog, sertifikovani konstruktivistički psihoterapeut)

Prijava za učešće na radionici

Pošaljite Vaše ime, prezime i kontakt telefon na:

nadja.sarenac@gmail.com ili
lea_mih@yahoo.com

ili zakažite telefonskim putem:

069/305-7770 (Leonora Pavlica)
064/261- 8748 (Nađa šarenac)

Program radionice

Edukativni deo temelji se na teorijskim postavkama britanskih psihoterapeuta Pitera Kaminsa i Dine Pekale, čiji je model pokazao višedecenijsku uspešnost u radu sa parovima na klinici Koventri. (Voditeljke radionice pohađale su trening „Working With Couples“, pomenutih autora).

Ovaj deo radionice uključuje rad na sledećim oblastima:

• bolje upoznavanje sebe i dolaženje u kontakt sa sopstvenim uverenjima i emocijama;
• razvijanje sposobnosti za ljubav kroz jačanje emocionalnih kompetencija;
• mapiranje ključnih mesta kojima smo nezadovoljni u odnosu i njihova precizna lokalizacija;
• osvešćivanje sopstvenog doživljaja partnerskog odnosa, kao i pokušaj da se razume način na koji taj odnos sagledava partner/ka;
• određivanje cilja, odnosno smera u kome naš partnerski odnos želimo da se razvija; utvrđivanje razloga zašto odnos trenutno nije takav, kao i eventualnih prepreka koje nam stoje na tom putu;
• utvrđivanje nivoa/dubine promene koja je potrebna da se desi, da bismo postali zadovoljni partnerskim odnosom;
• shvatanje sopstvene uloge u datom odnosu, posledica koje takva uloga sa sobom nosi, kao i razloga zašto uporno ostajemo u toj ulozi, iako nam se u praksi to ne pokazuje kao najbolja alternativa;
• osvešćivanje načina na koje doživljavamo svog partnera/ku, i posledica takvog pozicioniranja partnera u našem životu po harmoničan odnos sa njim;
• istraživanje bazičnih potreba učesnika, a čije je zadovoljenje u većoj meri zahtevano od partera, i učenje korisnih strategija za zadovoljenje ovih potreba na alternativan način;
• ispitivanje komunikacijskih stilova i rad na strategijama za uspešno rešavanje konflikata u partnerskom odnosu;
• edukovanje učesnika o značaju promene sopstvenog ponašanja, a koje pobija učestalu opasku učesnika „zašto baš ja da se menjam, to je nepravda!“.

Iskustveni deo radionice služi da se prethodno stečene informacije oprobaju u praksi. Kroz niz zanimljivih i korisnih primera, kao i upotrebom brojnih psihoterapijskih tehnika (Samokarakterizacija, ABC tehnika, Mreža zavisnosti, Genogram, Leptir-mašne, Fixed role, Beli papir…) učesnici će „in vivo“ moći da osete direktne efekte promene i steknu pregršt ideja za dalji konstruktivni rad na ojačanju svog partnerskog odnosa.

Teorijski koncepti i tehnike koje će učesnici imati prilike da upoznaju, baziraju se na sledećim psihološkim pristupima: Konstruktivizam, Sistemska porodična terapija, O.L.I integrativna psihodinamska terapija.

Ukoliko imate bilo kakvih dodatnih pitanja vezano za realizaciju radionice, slobodno nas kontaktirajte 🙂

Categories: Vesti

Tags: ,