Tag: tretman

Zašto moje dete opet mokri u krevet?

Mnoge mame postanu veoma uznemirene u trenucima kada shvate da njihovo dete, koje je odavno savladalo postupak mokrenja u nošu, odjednom počne ponovo da se umokrava. Svake noći, ritual se ponavlja. Postelja je mokra. Zabrinute mame počinju da ulaze u začarani krug samooptuživanja i preispitivanja gde su možda pogrešile. Da ne bi ostalo na tome, pročitajte tekst koji vam može dati korisne smernice za prevazilaženje ovog problema.

Osnovna obeležja noćnog mokrenja

Noćno mokrećenje ili enureza je ponavljano, nevoljno mokrenje tokom dana ili noći u krevet ili odeću na uzrastu nakon 4. ili 5. godine kad bi osoba već trebala da kontroliše mokrenje. Dijagnoza enureze se postavlja ako se nekontrolisano mokrenje pojavljuje redovno (barem dvaput nedeljno) tokom dužeg razdoblja (par meseci).

Enureza spada u poremećaje navika i kontrole impulsa. To su specifični poremećaji ponašanja koji se karakterišu ponavljanim postupcima koji nemaju jasnu racionalnu motivaciju (patološko ponašanje je povezano sa impulsima koje osoba ne može da kontroliše).

Enureza je fiziološka pojava kod dece do 3 godine; pojava enureze nakon uzrasta od 3 godine je patološka pojava (dete već do 15-og meseca života uspeva delimično da nadzire dnevno mokrenje, oko druge godine uspeva potpuno da nadzire dnevno mokrenje, a krajem treće ili četvrte godine i noću).

Enureza u kontekstu socijalne integracije

Akcenat se pomera sa razmatranja enureze kao patološke pojave (psihijatrijski pristup; medicinski model) na razmatranje enureze kao ponašanja koje vodi nemogućnosti ili lošijem socijalnom prilagođavanju osobe (pristup socijalne integracije; socijalni model). U središtu zanimanja nije poremećaj, već osoba i nivo njene integrisanosti u širu zajednicu. Stoga, interesovanje se preusmerava sa istraživanja dubine patologije na istraživanje posledica koje dato ponašanje (enureza) ima po osobu, u smislu smanjenog nivoa adaptacije na zahteve sredine (školske, porodične, socijalne/vršnjačke).

Učestalost

  • Nakon četvrte godine umokrava se čak 15% dece.Na uzrastu od 5 godina enureza se javlja kod 7% muške i 3% ženske dece.
  • Na uzrastu od 10 godina kod 3% muške i 2% ženske dece.
  • Na uzrastu od 18 godina učestalost je svega 1% populacije (oko 1% dečaka i 0.5% devojčica – Shaffer, 1977).
  • Učestalost je nešto veća kod dečaka nego kod devojčica (Kovačević, 1977).
  • Noćno umokravanje je dva puta češće od dnevnog, a tri puta od udruženog.

Podela

1) Enureza se deli na primarnu i sekundarnu

Primarna enureza je naziv za nekontrolisano mokrenje kod deteta koje nikad nije uspostavilo kontrolu mokrenja.
Sekundarna enureza još se naziva regresijska, a nastaje naknadno, nakon što je neko vreme postojala kontrola mokrenja. Najčešće se javlja na uzrastu od 5-8 godina.
Primarno mokrenje je češče od sekundarnog (80% prema 20% na uzorku enuretičara)

2) Podela prema ritmu umokravanja:

1 – svakodnevno
2 – retko
3 – nepravilno, vremenski neravnomerno raspoređeno (češće kod starije dece)
4 – isprekidano i neravnomerno (nailazi prolazno nakon dužih „suvih“ vremenskih razmaka)

Uzroci

Uzroci enureze mogu biti  biološki, emocionalni, socijalni i organski.

  • Biološki uzorci odnose se na porodičnu sklonost ka enurezi. Oko 75% dece sa enurezom ima rođaka u prvom kolenu koji ima ili je imao isti poremećaj.
  • Emocionalni uzroci su reakcije na neugodne događaje kao što su smrt u porodici, razvod braka roditelja, rođenje brata ili sestre, promena škole, boravak u bolnici itd. Kod ovih se događaja često javlja tzv. privremena regresija – dete se “vraća” u ranije razdoblje detinjstva.
  • Socijalni uzroci odnose se na proces sticanja navike kontrole mokrenja, odnosno na neprimerene postupke detetove okoline pri vežbanju kontrole nužde. Nasilni, prestrogi i netolerantni postupci poput “dresure” će kod neke dece izazvati podsvesni protest u obliku upornog noćnog mokrenja. Isto tako i zanemarivanje potreba deteta i nezanimanje za pokušaje uspostavljanja kontrole mokrenja može uzrokovati enurezu.
  • Organski uzroci podrazumevaju postojanje bolesti mokraćnog sistema. Organski je uzrok prisutan kod manje od 9% dece.

Kako rešiti problem noćnog mokrenja?

Roditelji bi trebalo da imaju u vidu da deca veoma retko ili skoro nikada ne piške noću u krevet namerno. Umesto da dete kritikuju, ili mu prete batinama, bolje je da ga ohrabre, pruže pozitivnu podršku i veru da će uskoro prestati to da radi. Neophodno je da se roditelji dece koja mokre pridržavaju nekih uputstava. Posebno trebaju obratiti pažnju na konzumiranje tečnosti pre spavanja, potrebno je ohrabriti dete da piški pre spavanja, pohvaliti dete kada se ujutru probudi suvo, izbegavati bilo kakvu vrstu kažnjavanja, buditi dete tokom noći da piški, konsultovati se sa lekarom i ukoliko ima potrebe, pružiti detetu adekvatnu terapiju.

Neka deca nisu dovoljno motivisana da se sama leče. Ona navode da im ne smeta što je postelja mokra. Da bi se motivisala na saradnju i samopomoć, roditeljima se savetuje da ih nateraju da svakog jutra sama promene svoju posteljinu. To nije kazna i ne treba je u vidu naredbe i prekora nametati detetu. Treba ga zamoliti da samo uradi ovaj posao, a kada mu to dosadi, može se desiti da nesvesno prestane, ili manje učestalo mokri u krevet. Oslobađanje od ovog zadatka deca doživljavaju kao nagradu koja povećava motivaciju za lečenje. Blagovremeno javljanje lekaru i psihologu može doprineti rešavanju ovog problema u velikom broju slučajeva.

Prognoza

Na dugi rok je prognoza enureze povoljna jer ona u velikoj većini slučajeva prestaje tokom odrastanja, odnosno, deca je prerastu. Potrebno je mnogo strpljenja s roditeljima koji su obično vrlo zabrinuti. Pravilnim roditeljskim obučavanjem enureza prestaje kod 10% dece, a kod 20% nastupa poboljšanje. Preostali se slučajevi tokom daljeg vremena spontano oporave.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ponašanja

Tags: , , ,

Sve o anoreksiji na jednom mestu

Anorexia nervosa: Određenje

Reč „anoreksija“ je grčkog porekla, a odnosi se na nedostatak apetita, izbegavanje i osećanje gnušanja prema hrani (Pokrajac-Bulian, 2000).

Anoreksiju karakteriše namerni gubitak težine (to je glavni simptom, a ne gubitak apetita, pa se može smatrati da je sam naziv suštinski neprecizan). Osoba izaziva i održava smanjenu težinu. Poremećaj prati poseban psihološki mehanizam, pri kome perzistira strah od debljine i mlitavosti telesnih kontura kao nametnuta ideja kojom anorektične osobe primoravaju sebe na smanjenje težine. Dalji simptomi su: restriktivna dijeta, preterane vežbe, samoizazvana povraćanja, kao i dijareje zbog upotrebe laksativa. Strah od debljine je dominantna ideja, a ekstremna izmršavelost je u kontradikciji sa željom da se lepo izgleda – „distorzija bodi-imidža“.

Anoreksija kao poremećaj navika i kontrole impulsa

Anoreksija se svrstava u poremećaje navika i kontrole impulsa jer se problemi u ponašanju upravo manifestuju u sferi navika (tačnije navika u ishrani) dok je kontrola impulsa takva da se u literaturi naziva „superkontrola“; tj. za razliku od bulimičnih pojedinaca koji imaju slabu kontrolu impulsa, anorektični imaju preteranu kontrolu nad navikom hranjenja koja ponekad može dostići takve razmere da osoba gotovo ništa ne unosi u telo (saobrazno Blekburnovoj tipologiji bulimični bi se mogli svrstavi u podkontrolisane, a anorektični u prekontrolisane).

Kriterijumi za dijagostikovanje anoreksije po DSM -IV (1996):

  1. Intenzivan strah od debljine i dobijanja na težini, čak i u slučaju smanjene težine
  2. Odbijanje da se održi telesna težina na ili iznad minimalne težine za određen uzrast i visinu (gubitak na težini dovodi do održavanja telesne težine na nivou manjem od 85% od očekivane, ili smanjeno dobijanje na težini tokom rasta dovodi do telesne težine koja je manja od 85% od očekivane)
  3. Iskrivljena telesna slika, preterani uticaj oblika i težine tela na samoprocenjivanje, ili poricanje ozbiljnosti aktuelno niske telesne težine
  4. Amenoreja ili izostanak najmanje tri uzastopna menstrualna ciklusa.

Tipovi anoreksije

  1. Restriktivni tip: sprovodi se dijeta, tj. izgladnjivanje je praćeno često preteranom telesnom aktivnošću, i
  2. Prožderavajuće/purgativni tip: sprovodi se dijeta koju prati povremeno prejedanje i izbacivanje hrane iz tela laksativima, diureticima ili povraćanjem.

Početak anoreksije

Početak je najčešće postepen. Mladi počinju da probiraju ili smanjuju količinu hrane, žale se na probavne smetnje, nadimanje i bolove u trbuhu, i otežano kretanje zbog debljine. Izjavljuju da nemaju apetit, da nisu gladni, da im gladovanje ne smeta, da se osećaju dobro i često poriču odbijanje hrane. Neki od njih prikrivanju smetnje apetita, uzimaju redovno obroke pred roditeljima koji to obično uporno zahtevaju, da bi kasnije izazvali povraćanje ili hranu ispljuvavali i bacali kad roditelji to ne gledaju. Želja za hranom može postojati, ali omladinac je ipak ne uzima i postepeno apetit postaje sve manji i manji. U težim slučajevima kalorijska vrednost uzete hrane je veoma mala i roditelji se čude od čega dete živi. Uporedo sa sve manjim uzimanjem hrane javljaju se i upadljivije osećajne promene, kao što su ravnodušnost, depresivnost, povišena plačljivost.

Graham (1977) je opisao da je početak anoreksije često vezan za želju da se omršavi, pošto devojčice smatraju da su „debele“. Međutim, ima mnogo devojčica koje drže dijetu iz estetskih i samoljubivih pobuda, a da nisu anorektične. Osećajni potresi, povrede i psihički sukobi mogu je izazvati, ali su primećene i anoreksije bez vidljivog povoda.

U pitanju je skup simptoma među kojima dominira podmuklo, ali progredijentno mršavljenje, ponekad udruženo sa izrazitom anoreksijom. Amenoreja je rani simptom, a telesno propadanje progredira sve do ekstremne kaheksije. Glavni kriterijum za dijagnozu je smanjenje telesne težine za 15% ispod očekivane telesne težine za taj uzrast, pol i visinu (Marić, 2005). Najčešće se javlja kod emocionalno labilnh devojaka, ali je zapažena i kod muškaraca. Može se javiti i održavati u svim uzrastima, ali je tipično da se javlja u pubertetu i adolescenciji – 80% svih slučajeva oboli na uzrastu od 13-20 godina.

Socijalni kontekst u kome anoreksija nastaje

Dublja istraživanja otkrivaju neprijateljstvo ovakvih osoba prema roditeljima, naročito prema majci, ili rivalstvo sa braćom ili sestrama, osećanje krivice zbog agresivnosti u seksualnim željama i odbijanje seksualne uloge. Anorektična osoba često svoju majku doživljava kao ličnost koja vrši stalnu superkontrolu, oseća kao da gubi svoj lični identitet, te želi da po svaku cenu izbegne da poraste u odraslu osobu sličnu roditeljima, prema kojima je neprijateljski raspoložena.

Sa druge strane, postoji simbolična identifikacija: hrana – to su roditelji, pa se odbacujući hranu, u stvari odbacuju roditelji, majka pretežno. Često se u anamnezi nailazi na anoreksične i druge smetnje u ranom detinjstvu, kao što su: odbacivanje, odvajanje, smrt u porodici, itd. (Rutter, Hersov, 1977). Uočena je i disfunkcionalna porodica kao celina – očevi su često opsesivno-kompulzivni, a majka isuviše kontroliše ponašanje deteta (Marić, 2005).

Psihološki faktori rizika za nastanak anoreksije:

1) Samopoštovanje

Dacey i Kenny (1994) navode da adolescenti sa visokim samopoštovanjem koriste pozitivne načine rešavanja životnih problema. Međutim, porast životnih stresova može rezultirati gubljenjem samopoštovanja. Postoji veća verovatnoća da će mladi niskog samopoštovanja razviti poremećaje kao što su anksioznost, depresija, delinkvencija, poremećaji hranjenja, od mladih sa visokim samopoštovanjem.

Nalaz Tschirharta i Donovana (1994), po kome žene imaju više problema u području samopoštovanja, zato što njihovo samopoštovanje nije internalizovano, već vezano za spoljašnje faktore (kao što je npr. telesni izgled), može poslužiti kao objašnjenje za veću frekventnost poremećaja ishrane kod ženske populacije.

Istraživanja pokazuju da je nisko samopoštovanje povezano sa anoreksičnim ponašanjem (Grant i Fedor, 1986), pokušajima da se poveća ili smanji težina (Rosen, Gross i Vara, 1987), i sa poremećenim navikama hranjenja (Fisher, Schneider, Pegler i Napolitano, 1991). Pokrajac-Bulian (2000) iznosi da će verovatnije osobe negativnijeg samopoštovanja lošije procenjivati svoje telo, obezvređujući ga kao što to čine za svoje sposobnosti i preostale aspekte slike o sebi.

2) Slika o vlastitom telu (telesno samopoimanje)

Telesno samopoimanje determinisano je subjektivnom percepcijom svoga tela (njegovog izgleda i funkcija), internalizovanim emocionalnim iskustvom o telu, internalizacijom reagovanja okoline na telo subjekta, te time kakve je standarde i očekivanja o svome telu osoba izgradila, odnosno kakva je za nju idealna slika tela (Lacković-Grgin, 1994). Istraživanja pokazuju da je nezadovoljstvo vezano za težinu pojedinih delova tela prisutno kod oba pola i da je veliki broj ispitanika nesretan barem zbog jednog aspekta svog izgleda.

Ovo je posebno uočljivo u periodu puberteta, periodu u kome su telesne promene kao posledica razvoja najupadljivije, te je i razumljivo što najveći broj poremećaja ishrane upravo i nastaje u ovom razdoblju.

Osobe sa poremećajima hranjenja pokazuju znake poremećenosti slike o sopstvenom telu kroz sledeća područja: smetnje u percepciji vlastitog tela (imaju nerealnu percepciju vlastitog tela, smatrajući ga preterano krupnim i zaokruženim, debelim ili neproporcionalnih dimenzija), distorzije u stavovoma o vlastitom telu (nezadovoljstvo vlastitim telom odnosi se na obezvređivanje vlastitog izgleda koji se upoređuje sa nekim idealom), odstupanja u ponašanju (izbegavanje situacija u kojima se mora pokazivati vlastito telo – kupališta, restorana, izlazaka, čak intimnih odnosa). Takođe, treba napomenuti da je uticaj mode i standarda lepote ključni faktor za navedena odstupanja u ponašanju, i pre utiče na ponašanje osobe nego na njen izgled.

3) Perfekcionizam

Perfekcionizam se definiše kao tendencija za postizanjem nerealistično visokih ciljeva, praćenih preterano kritičkim samoevaluacijama i strahom od neuspeha. Za kontekst poremećaja i problema u ishrani najznačajniji je način na koji perfekcionisti misle, a to je način u kategorijama „sve ili ništa“ koji ih ograničava da prihvate prosečnost i nesavršenost u poimanju svog fizičkog izgleda (Ashby & Kottman, 1998).

Uzroci i tumačenja

Uzroci anoreksije traže se u:

  1. organskim,
  2. psihičkim,
  3. psihosomatskim i
  4. kulturnim činiocima.

Prva tumačenja bila su organicistička, i anoreksija je dovođena u vezu sa kortiko-talamo-hipofizarnim-neurobiološkim ustrojstvom, odnosno sa neurobiološkim promenama u pubertetu, iako veza između anoreksije i puberteta nije uvek dosledna jer se, kako je pomenuto, ovakve smetnje hranjenja javljaju i u mlađem uzrastu (Tadić, 2004). Organicistički usmereni istraživači, zainteresovani isključivo za gubitak telesne težine kao telesni simptom, zanemaruju promene u sklopovima i funkcijama ličnosti i ranim i kasnijim odnosima.

Psihodinamski i psihoanalitički usmereni istraživači kao jedan od ključnih uzroka anoreksije navode izmenjene odnose prema sopstvenom telu. Telo ili njegovi delovi doživljavaju se kao veliki, teški, zakočeni, naduveni, a telesne draži kao neprijatne i uznemiravajuće. U tom slučaju telo je neprihvatljivo, dok je mršavo i lako telo dokaz lepote, moralnosti, pameti, svemoći i hrabrosti. Ovo je povod želje da se telo isprazni od loših ugrožavajućih unutrašnjih sadržaja, i posticaj za uzimanje sredstava za čišćenje, povraćanje i odbijanje hrane i pored želje za njom.

Pored toga, postoji poremećaj draži koje dolaze iz tela. Dokaz za ovo su i nedovoljno opažanje i poricanje zamora i gladi. Odnos prema telu i unošenju hrane je dvojan, što je očigledno iz smenjivanja anoreksije sa preteranim jedenjem i proždrljivošću. Dokaz dvojnosti prema telu ispoljava se i na višoj, simboličkoj ravni kroz dvojne odnose sa objektima – protivrečne misli i osećanja. Razmišljanja se vrte oko telesne težine, izgleda, pravila ishrane, povraćanja, kuvanja i oslobođena su od drugih sadržaja. Ostale predstave i sadržaji su prazni, skučeni, izbrisani, i ova mentalna praznina posledica je mehanizama izbacivanja objekata.

Povišene težnje ka samoljubivosti, samodovoljnosti i samodopadljivosti, kao i iskrivljena shatanja o sebi, podstiču neprekidnu potrebu za proveravanjem sebe i od strane drugih, i postaju izvor neprekidnih osujećivanja, sukoba i kidanja odnosa sa drugima. Težnja za uspostavljanjem stapajućih i nerazdvojnih veza sa majkom je naglašena, zavisnost povišena, a snažna osujećenja koja iz toga proizilaze izvor su agresije, ispoljene kroz pokret i govor, i trajnih sukoba.

Kulturološka tumačenja ističu da je učestalost anoreksije manja među crnačkim stanovništvom Afrike nego među belcima (Tadić, 2000). Verovatno da obeležje i vrsta ranih odnosa između deteta i majke, te način hranjenja crne dece deluju zaštitnički protiv smetnji hranjenja. Primećena je i veća učestalost anoreksije u porodicama višeg ekonomskog i društvenog statusa.

Anoreksija u kontekstu socijalne integracije

Društveni odnosi i zanimanja se obično smanjuju, ili mogu ostati nepromenjeni i dobijati posebna i neobična obeležja. Odnosi sa roditeljima (najčešće majkom) ispunjeni su agesivnošću i neprijateljstvom, iako anorektični dečaci ostaju duže vezani za majku. Neki mladi ostaju dugo delatni, pa sprovode i posebne fizičke vežbe kako bi utrošili suvišnu energiju i kalorije, i na taj način doprineli gubitku težine. Intelektualna uspešnost može biti dobra iako često služi saobražavanju sa zahtevima roditelja ili škole, da zadovolji samoljubivost devojke ili mladića (Tadić, 2000).

Obično, anorektična osoba se razvija u pravcu jednog od 3 stila personalnih karakteristika:

  • opesivno-kompulsivni (perfekcionistički),
  • histrionički (seksualni konflikti) i
  • shizoidni ili shizotipalni (neobična, ekscentrična pravila u vezi sa hranjenjem) (Marić, 2005).

U literaturi se navode i sledeće karakteristike ovih ličnosti: nefleksibilnost, rigidnost, samokontrola, preokupacije telesnim izgledom, tajnovitost, preterana aktivnost.

Medicinske komplikacije uzrokovane anoreksijom

Ako anoreksija počne u pubertetu može da izostane dalji razvoj sekundarnih seksualnih karakteristika (dojke, rast, lanugo dlačice). Teže i dugotrajne anoreksije prate i telesni simptomi: telesno slabljenje do kaheksije; koža je suva, ispucala, perutava, opuštena, bleda i staračka; prokrvljenost udova je slaba, a vrhovi prstiju i nosa su modričasti i plavi; sluzokoža jezika je obložena, usta suva; dlake po telu, glavi i polnim delovima krhke, lomljive i tanke; česta je opstipacija; puls je usporen, a krvni pritisak i temperatura smanjeni; u krvnom serumu su smanjene masti, belančevine i šećer, a holesterol povišen; osetljivost na insulin može biti povišena; bazalni metabolizam je snižen, itd. (Tadić, 2000).
Medicinske komplikacije su: abdominalni bol, leukopenija, metabolički i hormonalni poremećaji. Mogu da se jave edemi, hipotonija, bradikardija, hipotenzija, hipokaliemična alkaloza, te ugrožavanje i samog života (mortalitet se javlja u 5-15% slučajeva)!

Tretman

Psihoterapija, redovno medicinsko praćenje i vođenje prehrane trebalo bi da budu sastavni deo svakog programa lečenja anoreksije. Tretman anoreksije će se razlikovati, u zavisnosti od stadijuma u kojem se prepozna i pacijentove spremnosti na saradnju.

Hospitalizacija je obično nužna, ako je pacijent izgubio više od 25% svoje uobičajene telesne težine. U središtu lečenja se nalazi prvenstveno individualna psihoterapija kako bi se otkrili emocionalni problemi i teškoće međuljudskih odnosa koji se možda nalaze u pozadini bolesti.

Porodična terapija je takođe vrlo važna, ako pacijent živi sa porodicom, a bihejvioristička terapija može pomoći da promeni štetne navike. Osim toga trebalo bi postaviti cilj u obliku tačno određenog raspona težine, a važni su i prehrambena edukacija i medicinsko praćenje. Osim cinkovog sulfata često se propisuju i dodatne količine ostalih hranjivih sastojaka, sredstva za pojačavanje apetita, antidepresivi, kao i sredstva protiv anksioznosti.

Bez tretmana, procenjuje se da se smrtnost kao posledica anoreksije javlja u 20% slučajeva; sa tretmanom se ovaj procenat spušta na 2-3%. Procenjuje se da je u 60% slučajeva moguć potpuni oporavak, dok 20% slučajeva pokazuje fluktuirajući oblik gubljenja težine praćen relapsom. Čak u 20% slučajeva razvija se hroničan oblik s pogoršanjem nakon godina. Najčešći uzrok smrtnosti je samo gladovanje i nizak nivo elektrolita kao njegova posledica, a čak u 50% slučajeva uzrok je samoubistvo.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ishrane

Tags: , , ,

Zdravlje i bolest pre nastanka psihijatrije

Imajuću u vidu konstantne sukobe u verovanjima koja se odnose na zdravlje i bolest, gotovo da je nemoguće dati verodostojan prikaz istorije ovih pojmova. Opravdano je, u tom kontekstu razdvojiti tri istorijske epohe, koje na adekvatan način reprezentuju promene opštih teorija zdravlja i bolesti: period predmodernih društava, period srednjeg veka i period začetka modernog društva.

Predmoderna društva

Primitivna shvatanja o bolesti u svojoj osnovi bila su daleko od onoga što danas nalaže medicinski model, jer shvatanja o naučno utemeljenoj higijeni i brizi o sopstvenom telu, još uvek nisu ni postojala. Bolest je, bilo mentalna ili fizička, bila povezivana sa religioznom sferom, a lečenje je bilo prevashodno usmereno na zdravlje duše, a ne tela. Bolestan pojedinac u takvom sistemu verovanja nije bio nedužan i objektivno odvojen od svoje bolesti (kako će to kasnije implicirati medicinski model), već moralno odgovoran i neraskidivo povezan sa svojom bolešću, onaj koji zasluženo trpi, jer se oglušio o norme svoje kulture. Koncept na osnovu koga se svetu daje struktura i značenje bio je baziran na predstavama o religijskoj čistoti, i grehu sa druge strane. U tako opojmljenom sistemu značenja, bolest je predstavljala zasluženu kaznu za kršenje „svetih“ normi i bila je tumačena posredstvom zlih sila koje napadaju ljudska bića. Sile dobra i zla bile su polazišna osnova za objašnjenje i opravdavanje ljudske patnje i bola, tako da su glavne pretpostavke bolesti bile situirane u diskurs fenomena svetog.

crno bela veštica

Budući da je granica između lečenja, magije i religije u primitivnim zajednicama bila zamagljena, dijagnostičke odluke i tretman bili su sprovođeni duž ove konfuzne dimenzije. Magija je imala funkciju obezbeđivanja izvesne strukture, kao i predvidljivosti u nesigurnim i opasnim kontekstima. Sa druge strane, religija je služila kao sredstvo prenošenja opštih kulturalnih vrednosti. Etiologija i tretman bolesti objašnjavali su se natprirodnim uzrocima (npr. zaposednutošću demonskim silama), a stanje bolesti se sagledavalo na osnovu morala (kao kazna za grešnost).

Kategorije bolesti su bile organizovane u kontekstu svetog, ali nisu bile jasno diferencirane, već su zapravo predstavljale jedan zajednički i širok okvir u koji se svrstavaju osobe koje po svom ponašanju (veštičarenje, padanje u trans, gatanje,…) doprinose porastu socijalne nesigurnosti, i to svojim zadiranjem u polje zabranjenog i tabuiranog. Tabui primitivnih naroda kreirani su u cilju zaštite ljudi od zlih sila i imali su funkciju opomene i regulisanja ljudskog ponašanja u interesu zajednice kao celine. Uvreženo je bilo shvatanje da pojedinci, koji ne poštuju ritualne zabrane, donose nesreću i bolest čitavom plemenu, te su posledično nad njima bili sprovođeni isceliteljski rituali različitog karaktera (bičevanje, sakaćenje, obredi žrtvovanja, itd.).

Srednji vek

Srednji vek i crkvena ideologija predstavljali su prekretnicu između diskursa svetog i diskursa nauke kojima je objašnjavano „ludilo“. U ovom periodu javlja se jasnija podela na laike, koji su iskusili grešnost, i monahe i sveštenike, koji su posvetili život Bogu. Ova podela stvorila je karakterističan sistem razmene između vernika, koji su uživali svu blagodet, i nevernika, koji su ovu blagodet mogli primiti sada čvršće utemeljenim i šire priznatim sredstvima, kao što su krštenje, pričest i ispovest. Na taj način, biti zdrav postaje privilegovan status manjine, tačnije crkvenih pobornika, a suprotno – biti bolestan, postaje obuhvatna kategorija.

Javlja se kolektivno uverenje da je bolest iskvarenost koja ukazuje na grešnost ljudske vrste, ali istovremeno otvara put ka uvidu i spoznaji. Propagira se model po kome su sveštenici predstavljali odgovorna lica za telesno zdravlje i spasenje duše svojih podanika. Prenoćišta u crkvama, kao neka vrsta preteče današnjih bolnica, postaju mesta otvorena za širi krug osoba, koja pod svoje okrilje primaju kako mentalno poremećene, tako i fizički bolesne (leprozne, obolele od kuge), skitnice, društveno nemoralne pojedince,… Predstavnici crkvenih učenja nisu u duševno poremećenim videli i prepoznavali duševno poremećene osobe, već đavole, veštice i zle duhove, i u to vreme socijalna uloga ovih stvorenja imala je funkciju uobličavanja i objektivizovanja ludila kao takvog.

Bolest je imala karakteristično dvosmislen status; ukazivala je istovremeno na mogućnost božanskog izbora i na grešnost žrtve (Tarner, 2005). Zvanične religije pod okriljem crkvenih institucija samo su produbile verovanja o bolesti začeta u primitivnim zajednicama, nudeći još moćniju i dalekosežniju doktrinu grešnosti. Istovremeno, predstavljale su uvod u savremenu medicinsku praksu, obezbeđivanjem institucionalnog modela brige iz kojeg su se razvila prva organizovana sredstva pomoći i inicijalna medicinska podrška. Uz pomoć crkve, kao dominantne političke institucije srednjovekovnog perioda, greh je postao regulisan i komercijalizovan praksom ispovedanja, a grešnost i bolest ukoliko se ne okaju verski regulisanim procedurama, posmatrane su kao izopačenost i najsurovije tretirane (prognanstvom, spaljivanjem na lomači,..).

Moderno društvo

Sa procesom modernizacije i napretkom tehnologije, zdravlje i bolest počinju da bivaju obuhvaćeni različitim naučnim diskursima. Istovremeno, sa porastom statusa medicinske profesije, opada status i uloga magijskih i religijskih tumačenja bolesti.

Narastajući upliv medicine u tretiranje psihopatoloških fenomena vodi tome da entiteti bolesti postaju sve diferenciraniji, a stanja bolesti sve specifikovanija. Po prvi put se pojavljuje diferencijacija između fizičkog i mentalnog zdravlja, iako se i dalje mentalne bolesti tretiraju po uzoru na fizičke, odnosno traži se njihova telesna osnova.

Takođe, javlja se i razdvajanje između bolesti i obolelog. Bolest biva izmeštena iz osobe i objektivizirana, čime se ukida odgovornost pojedinca za stanje u kom se našao. Umesto toga, bolest se objašnjava pomoću termina prirode, i to ukazivanjem na uzročne agense, kao što su bakterije ili virusi. Ukratko, bolest se shvata kao posledica malfunkcija koje su izazvane infekcijama, a lečenje se zasniva na različitim strategijama koje pokušavaju da kontrolišu ove infekcije medicinskim intervencijama (lekovima, odmaranjem, hirurgijom,..). Procedura dijagnostikovanja biva zaodenuta velom nauke, a tretman bolesnih pojedinaca postaje manje surov i rigorozan i dobija karakter opravdanosti. Zdravlje se poboljšava ličnom higijenom, izolacijom virusa i bakterija, vakcinacijom, i obraćanjem za pomoć visoko obučenim lekarima, koje podržava sistem univerziteta, medicinskih fakulteta i opštih bolnica.

Pretendujući da se ustoliči kao vrednosno neutralna disciplina i udalji od shvatanja bolesti proizišlih iz kolektivističke perspektive (što karakteriše prethodna dva perioda), medicina ipak ostaje povezana sa paradigmama moralnog ponašanja. Medicinske kategorije ne mogu se percipirati kao neutralne, jer one obično prenose metafore društva kojima se određena stanja smatraju poželjnim i odobravaju, a određena štetnim i sankcionišu. Stoga su opšte teorije zdravlja i bolesti koje objašnjavaju medicinsko stanje čovečanstva uvek oblikovane i organizovane oko dominantnih ideologija i verovanja kulture.

Bez obzira na epistemološke teškoće koje okružuju shvatanja o entitetima bolesti, postoji rašireno slaganje da su se koncepcije bolesti tokom istorijskog razvoja značajno promenile (Tarner, 2005). Samo ukazivanje na to da svaka psihopatološka pojava ima promenljivu istoriju, implicira relativističko gledanje na stvarnost. U tom kontekstu, može se reći da se pojmovi zdravlja i bolesti veoma često vezuju za osnovna religijska i moralna gledišta, a razlike u orijentacijama prema zdravlju i bolesti često odražavaju osnovne strukturalne i kulturalne razlike u odnosima moći u društvu. Ishod svega je da ne postoji dovoljna saglasnost o tome šta sačinjava zdravlje, a šta bolest, i da ovi pojmovi ostaju nedovoljno određeni i kontroverzni.

Categories: Istorija psihijatrije Nauka

Tags: , , , ,

Majka i postporođajna depresija: Zašto mi se ovo događa?

U prethodnim tekstovima govorili smo o simptomima postporođajne depresije, kako bi mama mogla lakše da ustanovi da li je njeno stanje slično opisanom, zatim o vidovima tretmana koji su se kroz svetsku praksu pokazali efikasnim u suzbijanju ovog poremećaja, i konačno dali pregled 10 važnih stvari koje svaka mama koja pati od postporođajne depresije treba da zna, a tiču se odluke o otpočinjanju psihoterapijskog procesa.

Ako ste propustili ove teme možete ih pogledati ovde:

Postporođajna depresija: Kako je otkriti i kako je savladati
10 stvari koje treba da znaš o tretmanu postporođajne depresije

Ono što je ipak potrebno dodati, jer se kroz tretman pokazalo kao veoma goruće pitanje za same mame jeste „Zašto mi se ovo događa?“. Ako su simptomi jasni i ako mama može sama da ih detektuje i odluči se da potraži pomoć, još uvek je ipak uznemirava upravo ovo pitanje. Ona se pita kako je to moglo da joj se desi, šta je uzrok ovakvog mučnog stanja, da li je ona sama to prouzrokovala, treba li da se oseća odgovornom što ugrožava sopstveno i zdravlje svog deteta, da li se i drugim majkama dešava isto, da li se one uspešnije od nje bore, nije li samo razmažena, da li je bila psihološki spremna za dete, da li je dete uopšte želela?, itd.

Ovo su samo neka od pitanja koja već rastrojenu i uplašenu porodilju dodatno uznemiravaju. Ona vode dubokom osećaju krivice, stida pred okruženjem i detetom, osećaju bespomoćnosti, duboke tuge i anksioznosti. Moglo bi se reći da nepoznavanje uzroka sopstvenog stanja pravi kolateralnu štetu, održava stanje hroničnim i blokira mamine potencijale da se kreće u pravcu željene promene. Njeno ponašanje „gura“ od sebe i značajne izvore podrške koji bi mogli biti veoma veliki resursi na putu ozdravljenja.

Zato je važno otkloniti sve ove nedoumice i ponuditi jasan i pregledan prikaz mogućih uzroka nastanka postporođajne depresije.

Uzroci postporođajne depresije

1. Biološki faktori

Biološki orijentisani istraživači ističu da je za formiranje postporođajne depresije u najvećoj meri odgovoran udeo hormona koji nakon porođaja ostvaruju disbalans, bilo u smislu njihovog povećanja ili smanjenja. Biološka hipoteza sugeriše da tokom trudnoće nivo pojedinih hormona lagano opada ili raste, a da nakon porođaja teži da se vrati u svoje prvobitno stanje, ali se ova promena dešava veoma naglo. U ovom procesu ključni su sledeći hormoni:

1) Progesteron

Dalton (1980) navodi da je smanjenje nivoa progesterona glavni faktor nastanka postporođajne depresije. Dokazi za ovu tvrdnju skopčani su sa dve značajne studije. U prvoj, Not i saradnici su na uzorku od 27 žena pronašli neospornu vezu između pada progesterona nakon porođaja i razvoja postporođajne depresije u prvoj nedelji nakon porođaja. U narednoj studiji, Haris i saradnici utvrdili su daleko veći pad progesterona kod depresivnih mama, dok kod mama bez simptoma depresije nije uočen toliki pad ovog hormona.

2) Estrogen

Slično kao sa progesteronom, i ovde pad estrogena značajno utiče na razvoj depresivne kliničke slike kod porodilja. Brojne studije pokušale su da testiraju ovu vezu između pada nivoa estrogena i razvoja postporođajne depresije. Ponovo su Not i saradnici pronašli niže nivoe estrogena nakon porođaja kod žena koje su u prvoj nedelji majčinstva iskusile simptome postporođajne depresije. Međutim, nalazi drugih studija su nekonzistentni, pa ova hipoteza nije čvrsto validirana. Neke studije sugerišu čak suprotan trend – porast estrogena kod žena sa postpartalim bluzom.

3) Kortizol

Abnormalnosti u nivou kortizola već su ranije razmatrane u etilogiji same depresije, pa su ovi nalazi poslužili kao osnova i za testiranje veze sa postporođajnom depresijom. Nivo kortizola značajno raste u poslednjim nedeljama trudnoće, dostiže svoj vrhunac tokom porođaja, opada naglo nakon porođaja do nivoa kao u kasnim nedeljama trudnoće i zatim postepeno opada sa protokom vremena. Oba, hiperprodukcija kortizola, kao i njegovo kasnije naglo opadanje, smatraju se potencijalnim uzrocima postporođajne depresije. Hendli i saradnici su našli značajno visok nivo kortizola u 38-oj nedelji trudnoće kod žena koje su kasnije zadobile simptome postporođajne depresije. Ipak, kasnijom replikacijom ove studije, nisu potvrdili ovakve nalaze. Sa druge strane, studija Belindžera nedvosmisleno potvrđuje povezanost visokog nivoa kortizola i poremećaja raspoloženja kod porodilja.

4) Prolaktin

Nivo prolaktina, koji je veoma visok krajem trudnoće, opada dosta sporije nakon porođaja, nego kod prethodno opisanog kortizola. Kod žena koje nisu trudne veoma visok nivo prolaktina povezan je depresijom, anksioznošću i hostilnošću. Što se tiče trudnica, zapažen je upravo suprotan obrazac – nizak nivo prolaktina par nedelja nakon porođaja povezan je sa visokim nivoom depresije (kod žena koje doje, nivo prolaktina se održava na visokom nivou po porođaju, pa ovo možda sugeriše da će depresija biti češća kod majki koje ne doje svoju decu).

5) Druge biološke varijable

Triptofan

To je esencijalna aminokiselina koja učestvuje u izgradnji proteina, serotonina (hormona zadovoljstva) i melatonina („hormona tame“ koji se luči samo noću). Mnogobrojna istraživanja potvrđuju udeo sniženog triptofana u razvoju poremećaja raspoloženja, pa i postporođajne depresije kao njegove forme. Poseban akcenat bačen je na pad serotonina i na smanjenje melatonina koji se ne luče dovoljno kod porodilje, te izazivaju postporođajnu depresiju. U ovom periodu, beba zahteva mnogo pažnje tako da žena nema dovoljno vremena za spavanje i odmor. To dovodi do iscrpljenosti, a isprekidano spavanje porodilji dodatno otežava prevazilaženje početne depresije. Iz ovih razloga se kao jedan od prvih koraka u tretmanu mama sa postporođajnom depresijom savetuje kako da organizuju svoje obaveze da bi uspele da imaju miran san. Haris je išao tako daleko da je uzorku od 55 porodilja sa simptomima postporođajne depresije u narednih deset dana ubrizgavao dodatnih 3 gr triptofana, kako bi nadoknadio njegov pad. Međutim, dodatak triptofana nije redukovao depresivne simptome.

Disfunkcije tireoideje

Hamilton je pretpostavio da hipotireoidizam može biti uzrok postporođajne depresije, posebno ako se ona javila dve nedelje nakon porođaja ili kasnije. Haris i Pop u nezavisnim studijama potvrdili su ovu hipotezu, s tim da i hipo i hiper tireoidizam imaju ulogu u razvoju depresivne simptomatologije. Haris je ovu vezu uočio u 6. nedelji nakon porođaja, a Pop čak u 34. nedelji nakon porođaja.

2. Ginekološko-akušerski faktori

Jalom, Stajner i mnogi drugi istraživači sugerisali su vezu između menstrualnih problema i postporođajnog poremećaja raspoloženja. Oni su pošli od ideje da sličan tip hormonalne disfunkcije leži iza oba – premenstrualnih i postporođajnih poremećaja raspoloženja. Džejskobson, Nilson i drugi, su testirali ove ideje i pronašli značajnu vezu između prethodnih bolnih menstruacija i potonje postporođajne depresije. Neki autori su povezivali dramatičan PMS sa postporođajnom depresijom.

Akušerske komplikacije koje uključuju stresnu trudnoću ili porođajne teškoće takođe su dovođene u vezu sa kasnijom postporođajnom depresijom (O’Hara, Fletcher, Pitt, 1980). Ipak, ima i studija koje opovrgavaju ovakvu hipotezu (Campbell, Cohn, Adams, Lee, 1992). Ista nekonzistentnost u nalazima važi i za vezu prethodnih abortusa ili pobačaja sa postporođajnom depresijom.

3. Socijalni faktori

1) Stresni životni događaji

Negativni životni događaji (kao što su ozbiljna bolest bliskog člana porodice, gubitak posla, preseljenje,..) za koje je pronađeno da povećavaju izglede za depresiju kod žena koje nisu trudne, mogu se desiti i tokom trudnoće, kao i nakon porođaja. Oni mogu značajno da utiču na sposobnost buduće majke da se stara o detetu (jer reč može biti o ozbiljnim finansijskim problemima, razvodu braka, nedostatku socijalne podrške zbog preseljenja, itd.). Mnogo studija potkrepljuje ovu hipotezu (Cutrona, Playfair, O’Hara, 1990).

2) Porodična istorija

Nekoliko istraživanja bavilo se time da li je psihopatologija nekog člana porodice trudnice značajan prediktor njene postporođajne depresije (Campbell, Nilsson, Almgren, 1984, 1992). Ipak, ima i studija koje osporavaju ovu vezu i navode da psihički poremećaji unutar porodice trudnice ne povećavaju rizik za potonju postporođajnu depresiju (Kumar, Robson, 1984).

3) Nova uloga i gubitak starih uloga

Mnogi autori se bave istraživanjem veze između postporođajne depresije i promene uloge koja pogađa novu mamu. Rođenje deteta zahteva promene u obavezama i odgovornostima, te se neke žene u ovom periodu redukuju samo na ulogu majke, dok njihove ostale uloge (žene, zaposlene osobe, drugarice) bivaju zanemarene. Pretpostavlja se da gubitak socijalnih kontakata i zatvaranje žene prema brojnim aktivnostima koje je do rođenja deteta imala, mogu izazvati značajan potres i voditi u postporođajnu depresiju.

4. Psihološki faktori

1) Kognitivne distorzije

Nekoliko konstrukata koji potiču iz kognitivno-bihejvioralnih teorija testirano je kao prediktor postporođajne depresije. Logika je da će određena vrsta psihološke vulnerabilnosti kod žene povećati rizik od depresije u trenutku stresnog životnog događaja kakav je porođaj i dolazak deteta na svet. Konstrukti koji su ispitivani su stilovi atribucije, stavovi o samokontroli i maladaptivna kognicija.

O’Hara i Curtona su pronašli da su atribucioni stilovi (načini na koje pojedinci opažaju i interpretiraju uzroke svog uspeha ili neuspeha) dobar prediktor postporođajne depresije.

Takođe, potvrdni su i nalazi da stavovi o samokontroli mogu uspešno da predvide pojavu postporođajne depresije (ako osoba opaža da nema dobru samokontrolu, odnosno da lokus kontrole ne leži u njoj, već u spoljašnjim okolnostima, to povećava verovatnoću razvoja postporođajne depresije).

Bekova skala depresije (BDI) naširoko je korišćena za merenje veze između postporođajne depresije i maladaptivne kognicije (tj. pogrešnih uverenja osobe). Pokazala se veoma prediktivnom (Atkinson, Rickel, 1984).

2) Emocionalni problemi

Nakon porođaja, žena doživljava velike promene što joj predstavlja dodatno breme, ne uzimajući u obzir obaveze koje ima oko novorođenčeta. Izmenjen joj je ritam i način spavanja, odnos sa partnerom, a neke žene, bezrazložno, previše brinu o zdravlju deteta, te im je to još jedno opterećenje više. Utvrđeno je da one postaju anksiozne po pitanju svoje sposobnosti da se brinu o detetu, uz to se možda osećaju manje atraktivno, bore se da osmisle svoj novi identitet i osećaju da gube kontrolu nad svojim životom.

Zaključak

Kao što ste primetili, nijedan gore razmatran faktor nije pokazao nedvosmislenu vezu sa postporođajnom depresijom. Ovo navodi na zaključak da hormonalne promene jesu odgovorne u velikoj meri, ali ne samostalno. Tek ako se ovim naglim skokovima ili padovima u nivoima hormona pridruže i neki od dodatnih faktora (npr. neki stresni događaj, emocionalni problemi, ginekološke komplikacije, itd.) javlja se povećani rizik od postporođajne depresije.

Dakle, ne postoji jedan izolovan faktor koji objašnjava kompleksan fenomen postporođajne depresije, već ona predstavlja suptilnu kombinaciju više činilaca.

Categories: Depresija Nauka Postporođajna depresija Trudnoća

Tags: , , ,

Da li znate šta je spektrofobija?

Spektrofobija (lat. spectrum – pojavljivanje, fenomen, oblik, duh) je vrsta specifične fobije koja uključuje morbidan strah od ogledala.

Osoba koja ima spektrofobiju je bila traumatizovana događajem u kojem je verovala da je videla avet, duha ili neku sličnu pojavu. Takođe, moguće je da je osoba bila traumatizovana nekim horor filmom, televizijskom emisijom morbidnog sadržaja ili noćnim morama. Ovaj strah može biti rezultat traume koja uključuje ogledala ili rezultat iracionalnog straha osobe da je neko posmatra iz ogledala.

Osobe koje pate od spektrofobije obično imaju pridružen set sujeverja vezanih za ogledala, kao što je čuveno verovanje da razbijeno ogledalo donosi sedam godina nesreće. Često imaju utisak da će nešto uplašeno iskočiti iz ogledala ili vide nešto veoma uznemirujuće što stoji do njih u odrazu ogledala. Drugi vidovi spektrofobije ispoljavaju se kao verovanje u natprirodni svet, gde je ogledalo prolaz u drugu dimenziju. Neki se plaše sopstvene refleksije u mraku i čini im se da im je odraz izvrnut na veoma čudan način. Drugi se pak plaše da će biti povučeni u ogledalo od strane neke natprirodne sile.

Kao i kod većine fobija, ovaj strah je moguće tretirati terapijom. Tehnike relaksacije i grupe podrške su posebno efikasne u tretmanu spektrofobije.

Categories: Anksioznost, panični napadi i fobije Nauka

Tags: ,

10 stvari koje treba da znaš o tretmanu postporođajne depresije

Iako je postporođajna depresija veoma učestala pojava i dalje oko nje postoje brojne predrasude koje obeshrabruju i koče mamu da zatraži stučnu pomoć. One se uglavnom vezuju za ideju da je majčinstvo prirodna stvar i da ga je bilo od kad je sveta i veka. Tako, zašto bi žene današnjice bile toliko „preosetljive“ i krhke, ako su žene stolećima stojički podnosile ovu ulogu? Na ovom mestu moramo raspršiti ovu predrasudu i ukazati na činjenicu da je majčinstvo zapravo oduvek bilo težak zadatak, ali su žene, usled nerazvijenosti profesionalnih vidova pomoći (farmakoterapije, psihoterapije,…) bile prinuđene da se same bore sa svim napetostima koje ovo stanje izaziva. Štaviše, sa sticanjem rodne ravnopravnosti , žene su tokom novog milenijuma znatno proširile arsenal svojih uloga, pa je uloga majke postala samo jedna u nizu, i samim tim teža.

Zato je neophodno ućutkati ove neumesne konstatacije i situaciju postaviti na pravo mesto. Obilje istraživanja pokazuje neosporan benefit psihoterapijskog tretmana za žene u postporođajnoj depresiji. Osim što skraćuje period ove agonije (koja inače ume bez tretmana da potraje i duže od godinu dana), psihoterapijski tretman ima i dugotrajnije efekte. Za razliku od farmakoterapije, koja samo otklanja neželjene simptome, psihoterapija je efikasna i u pronalaženju uzroka ovog stanja, te priprema i osnažuje ženu i za dalje životne nedaće. Tokom psihoterapijskog procesa žena uči da upoznaje sebe, svoje slabosti, ali i svoje potencijale, stiče gomilu korisnih veština za regulaciju stresa, bolju komunikaciju vlastitih potreba, za uspešnije delegiranje određenih obaveza i odgovornosti ka drugim članovima porodičnog sistema, uspeva da nauči da prepozna i kontroliše svoja emotivna stanja, da ih pravovremeno i adekvatno prazni i još mnogo toga.

Iako i bez tretmana postporođajna depresija ima svoj kraj, neophodno je da on dođe što pre. Ovo stanje nije ni malo benigno, budući da remeti ženino uobičajeno funkcionisanje na više frontova. Pogledajmo samo neke od simptoma postporođajne depresije:

• nedostatak sna,
• promene apetita,
• osećanje preteranog umora,
• smanjenje libida,
• česte promene raspoloženja,
• gubitak volje,
• gubitak interesovanja za uobičajene aktivnosti,
• pojačana agresivnost,
• gubitak zadovoljstva,
• osećanja beznađa i bespomoćnosti,
• misli o smrti ili samoubistvu,
• razdražljivost, nemir, uznemirenost, usamljenost i tuga.

Pored navedenih, efekti postporođajne depresije očitavaju se i kod samog novorođenčeta, zatim kod oca deteta, kao i kod čitavog porodičnog sistema. Stoga je jasno da ne treba pustiti osobu da se u ovom mračnom scenariju snalazi sama. Ako nekada žene to i jesu činile, na sreću sada ne moraju!

Evo bar 10 stvari koje treba da znate o psihoterapijskom tretmanu postporođajne depresije:

1. Učiniti prvi korak i zakazati seansu je često najteži deo. Često se žene premišljaju mesecima, jer je shvatiti da ne možeš sam sebi pomoći, zatražiti pomoć drugoga i izneti svoje najintimnije stvari nekome koga vidiš prvi put u životu izuzetno delikatna stvar. Ali, onoga trenutka kada se osoba osmeli i okrene telefon, odmah se oseća jačom i smirenijom. Preuzela je stvari u svoje ruke, ima bolju kontrolu nad svojom sudbinom, pa samim tim i optimističniju perspektivu.

2. Terapeut iza koga stoji adekvatan trening u oblasti poremećaja raspoloženja i anksioznosti, gde postporođajna depresija i spada, neće te osuđivati. Koliko god užasno se osobi činilo da zvuče njene misli, osećanja, simptomi ili ponašanja, iskusan terapeut ih je već ranije čuo. Mnoge žene imaju otpor prema terapiji upravo zbog toga što imaju ideju da će terapeut misliti grozne stvari o njima nakon iznošenja intimnih sadržaja. Naravno, to nije slučaj. Zato treba dati šansu terapeutu da te čuje i razume tvoj svet.

3. Da, terapija jeste težak poduhvat, tokom koga se nećeš uvek osećati dobro. Jedna od glavnih stavki na putu ka prevazilaženju postporođajne depresije jeste otvoreno razgovaranje o tome kako se osećaš, šta misliš i o tome ko iz tvog okruženja dodatno doprinosi tvom stresu. Ovo samo po sebi nije lako. Često se čini lakšim i manje bolnim držati ove stvari u sebi. Međutim, dobro obučen terapeut će te kroz svaki ovaj stadijum voditi postepeno i bezbedno. Proces je veoma sličan lečenju bilo koje druge fizičke bolesti. Npr. ako te boli zub i odeš kod stomatologa, prvi zahvat će biti bolan, ali kratkotrajan. Nakon tih bolova uslediće zaceljenje.

4. Vreme koje provedeš na psihoterapiji, kao i uloženi trud, služiće kasnije svim članovima tvoje porodice. Često žene govore kako je sebično trošenje vremena i novca na sopstvenu terapiju i uskraćivanje istog svojim bebama. Time ne shvataju koliko će dragoceno njihovo izlečenje biti po celokupno okruženje. Kroz rad na sebi i drugi odnosi (sa partnerom, prijateljima), kao i odnos majka-dete, sigurno će se osnažiti. Ponekad je ženu upravo potrebno motivisati idejom kako na terapiju ide zbog bebe i porodice, kako bi se okuražila da zakaže prvu seansu.

5. Ako ti terapeut iz nekog razloga ne odgovara, sasvim je u redu tražiti nekog drugog sa kojim ćeš se osećati prijatnije. I u običnim situacijama, za većinu nas važnije je od koga smo dobili podršku nego šta je sam sadržaj podrške. Svi terapeuti maksimalno posvećeno rade svoj posao, ali ponekad prosto nema „hemije“. Ako je to slučaj, većina terapeuta će biti voljna da ti izađe u susret i preporuči kolegu koji će možda bolje da ti paše. Preporučljivo je da prethodno popričaš sa svojim terapeutom o ovoj zabrinutosti vezanoj za vaše nepoklapanje, pre nego što doneseš definitivan zaključak da on/ona nije u stanju da ti pomogne. Možda se ustanovi da je u pitanju sitan nesporazum koji lagano može da se prevaziđe.

6. Često, tvoj terapeut ti može zatražiti da potpišeš nešto što mu daje dozvolu da priča sa drugim važnim ljudima iz tvog života (psihijatrom, pedijatrom, babicom, članovima porodice,…). Ako je učinjen ovaj zahtev od strane terapeuta znaj da je to u interesu što boljeg tretmana i da to omogućava terapeutu da kreira obuhvatan tim podrške.

7. Ako su lekovi deo tvog plana izlečenja, molim te razumi i uzmi u obzir vrednost psihoterapijske podrške u kombinaciji sa njima. Ponekad će lekovi za postporođajnu depresiju toliko dobro delovati da će smanjiti ili eliminisati simptome koje žena oseća, pa neće postojati potreba za daljom terapijom. Iako je neuravnoteženost hemijskih procesa u mozgu često glavni uzrok postporođajne depresije, ne smeju se zanemariti fizički, psihološki i/ili socijalni doprinosi njenom stanju. Zato je ipak preporučljivo, za dugoročnije promene u mentalnom zdravlju, ići i izvan medicinske pomoći.

8. Ono što ćeš naučiti tokom svog psihoterapijskog procesa o upravljanju anksioznostima i depresijom biće veoma dragoceno. Verovatno to u početku ne izgleda tako, ali češ po okončanju svog psihoterapijskog procesa imati u rukama takvo oruđe kojime ćeš moći da pomogneš svojoj celokupnoj porodici u savladavanju problematičnih situacija. Kroz tebe, tvoja deca će moći da veoma rano nauče ove korisne veštine za prevladavanje stresa.

9. Tvoja terapijska podrška će verovatno uključiti kombinaciju edukacije o postporođajnim raspoloženjima i anksioznim poremećajima, razgovore o tome kako se osećaš, uspostavljanje plana koji uključuje fizičke, socijalne i emocionalne strategije za ozdravljenje, i značajnu dozu podrške u svim etapama ovog procesa. Zato je značajno da razumeš kako ovaj obuhvatan proces ne vodi momentalnom isceljenju, već je potrebno vreme.

10. Osećaćeš se bolje uz podršku! Kada žena pristupi psihoterapijskom tretmanu, pronađe adekvatnog terapeuta, prati sve njegove preporuke i drži se predano tretmana, sigurno će joj biti bolje. Sve to vreme.

* Pogledaj ostale tekstove na temu postporođajne depresije ovde:

Postporođajna depresija: Kako je otkriti i kako je savladati

Majka i postporođajna depresija: Zašto mi se ovo događa?

Categories: Depresija Nauka Postporođajna depresija Psihoterapijske teme Trudnoća

Tags: , , , ,

Sve što ste oduvek hteli da znate o halucinacijama

Halucinacije spadaju u poremećaje opažanja, zajedno sa agnozijama i iluzijama.

Dok agnozije podrazumevaju postojanje objekta opažanja, ali nemogućnost njegove adekvatne percepcije zbog psihosenzornog deficita, iluzije predstavljaju falsifikovana ili pogrešno interpretirana opažanja realnih objekata. Dakle, u oba slučaja draž postoji, ali se pogrešno opaža.

Kod halucinacija, mehanizam je vidno drugačiji. One predstavljaju opažanje bez objekta (hallucinari – buncati, varati se). Definišu ih kao „percepcija bez predmeta“ (Ball), „opažaj bez predmeta opažanja“ (Ey), i sl. Zajedničko je da spoljna draž ne postoji, a osoba ipak vidi ljude, čuje pretnje, opaža mirise. Odlikuju se jasnoćom, intenzitetom i nepokolebljivim sudom realnosti. Pokušaj da ljude koji imaju halucinacije razuverimo argumentacijom, ostaju bez uspeha.

Halucinacije se mogu javiti kao posledica različitih stanja – iscrpljenosti, gladovanja, pretrpljenog straha, organskih lezija na mozgu, hemijskih intoksikacija ili kao simptom duševnih bolesti.

Nastanak halucinacija

Pouzdanog objašnjenja nastanka halucinacija i danas nema. Davno, u doba Hipokrata, verovalo se da su halucinacije proizvod delovanja mašte. Danas se ovaj fenomen dovodi u vezu sa integrativnom sposobnošću mozga, budući da je kod oligofrenih osoba uočeno da njihov mozak nije u stanju da proizvede halucinacije. Mnogi autori navode da su one posledica promene funkcionisanja pojedinih kortikalnih senzornih centara, i da ako se ti centri unište nestaće i halucinacije. Halucinacije mogu nastati i mehanizmom projekcije, gde sumanutost može da deluje kao unutrašnja draž, koja se materijalizuje, odnosno eksternalizuje u halucinaciju.

Vrste halucinacija

Najpre je važno podvući razliku između pseudohalucinacija i pravih halucinacija.

Pseudohalucinacije su žive, reljefne slike sećanja i predstava, a nastaju kao rezultat burnih intrapsihičkih doživljavanja, ili u stanjima visoke febrilnosti. Pseudohalucinacije su češće projekcije želja, nego rezultat strahovanja. U ovoj grupi nalaze se halucinacije u toku uspavljivanja (hipnogogne) ili buđenja (hipnopompične), kao i vrlo slikovita maštanja dece ili nekih odraslih osoba.

Prave halucinacije su najčešće znak postojanja akutnog ili hroničnog psihotičnog oboljenja. Postoje halucinacije svih čula:

1) Optičke (vizuelne) halucinacije mogu biti veoma šarenolike po svom sadržaju. Najčešće se javljaju u stanjima poremećene svesti, visoke febrilnosti, kod organskih lezija CNS-a, akutnih i hroničnih psihoza. Mogu se klasifikovati kao proste (viđenje iskre, svetla, plamena, boje) ili složene. Takođe kao mikrohalucinacije (opažanje sitnih predmeta kao što su bube, miševi i sl.) ili makrohalucinacije (opažanje krupnih predmeta). U ovu grupu se dalje ubrajaju:

  • zoopsije – halucinacije raznih životinja
  • dizmorfopsije – viđenje deformisanih predmeta
  • metamorfopsije – viđenje predmeta koji se menjaju
  • poropsije – doživljaj veće udaljenosti u prostoru
  • oneirične halucinacije – halucinacije slične snu, mogu zahvatiti više čula, ali su najčešće vizuelne, pokretne, obojene, mogu biti zastrašujuće
  • autoskopske halucinacije – opažanje delova svog tela, ili čak unutrašnjih organa kako slobodno šetaju u prostoru
  • heatuoskopske halucinacije – opažanje sopstvenog tela izvan sebe slično kao da osoba posmatra svoju sliku u ogledalu
  • ekstrakampine halucinacije – osoba vidi van svog vidnog polja, npr. kroz zid, iza leđa.

2) Akustičke (slušne) halucinacije takođe mogu biti proste (akoazme) – kada se čuje samo osnovni ton, npr. šum, zujanje ili pucketanje, i složene (foneme) – koje su u formi glasova, reči, monologa i dijaloga. Po svom karakteru one mogu biti prijatne, neprijatne, savetodavne ili naredbodavne.
U ovu grupu spadaju sledeći fenomeni:

  • eho misli – utisak osobe da čuje sopstvene misli
  • fenomen krađe misli – utisak osobe da drugi mogu da čuju ili čitaju njegove misli, utisak da drugi izgovaraju sve što osoba u tom trenutku misli
  • imperativne (naredbodavne) halucinacije – naređuju osobi da nešto učini ili da nešto ne učini. Česte su kod suicidalnih i homicidalnih osoba.
  • antagonističke halucinacije – osoba jednim uvom čuje jednu, a drugim drugu naredbu, koje su ambivalentne po sadržaju.

3) Mirisne (olfaktivne) halucinacije – predstavljaju opažanje vrlo neprijatnih mirisa, a često su simptom temporalne epilepsije. Osoba najčešće potpuno morbidno interpretira svoj doživljaj povezujući ga sa nečijom namerom da ga otruje.

4) Halucinacije čula ukusa (gustativne) – predstavljaju subjektivan utisak osobe da je hrana promenila ukus. Takođe, osoba kao u prethodnom slučaju zaključuje da je iza toga pokušaj trovanja.

5) Halucinacije čula dodira (taktilne) – spadaju svi subjektivni utisci mravinjanja, svraba, dodira, grebanja, uboda, pečenja, vlaženja ili elektriziranja kože. Osoba se od ovih utisaka brani na različite načine – češanjem, rasecanjem kože, paljenjem…

6) Cenestetičke halucinacije – slične prethodnim, ali su osećaji lokalizovani na unutrašnjim organima (osećaj da je telo naduveno, teško, prazno, naelektrisano, ili da je neki konkretan organ pomeren, uništen, umanjen ili uvećan).

7) Vestibularne halucinacije – nastaju u domenu održavanja ravnoteže; osoba ima utisak da joj se telo njiše, propada, klizi, uzleće…

8) Halucinacije polnih odnosa (kohabitalne) – osoba ima utisak da je neko sa njom (najčešće noću tokom spavanja) polno opštio.

Ponašanje osoba s halucinacijama

Najčešće su za ove osobe sadržaji halucinacija intenzivniji i realniji od spoljašnjih sadržaja, te im zato tako revnosno i pristupaju. Mimika je vrlo karakteristična – osoba gleda, smeje se, razgovara, gestikulira ili se ljuti na svoje halucinacije. Ukoliko su one još neprijatnog sadržaja, osoba može biti u strahu, bežati, sakrivati se, stavljati tampone u uši, plakati. Takođe, zavisno od sadržaja halucinacija, osoba svojim ponašanjem kontroliše čitavu svoju okolinu – zatvara vrata, prozore, zavrće slavinu, proverava zidove, itd.

Tretman osoba koje doživljavaju halucinacije

Osoba koja doživljava halucinacije je obično uplašena, uznemirena, ima osećaj proganjanja, ugroženosti… Kod pojave halucinacija neophodno je obratiti se za stručnu pomoć jer će samo lečenje uzroka javljanja dovesti i do njihovog prestanka. Lekar opšte medicine će proceniti da li je u lečenje neophodno uključiti psihijatra, toksikologa, neurologa, pedijatra…

Categories: Nauka Shizofrenija

Tags: , , , , ,