Kada dolaze na psihoterapiju ljudi obično znaju zašto su tu i poznato im je na čemu treba da rade, bilo da je reč o emocijama, komunikaciji, socijalnim odnosima, organizaciji, donošenju odluka, itd. Ali postoji čitava jedna oblast koja obuhvata rad sa nepoznatim, u koju spadaju anksioznost i panični napadi.

Za razliku od straha, koji ima realnu osnovu, kao i spoljni objekat na koji je usmeren, kod anksioznosti i paničnih napada u pitanju je borba sa nepoznatim. Mehanizam nastanka je donekle sličan kao i kod “običnih” strahova – postoji situacija u kojoj nas napadne pas i zbog tog iskustva sledeći put strahujemo kada u daljini ugledamo psa. Iščekujemo negativan ishod, čak i kada je pas na uzici ili prilično malen i bezazlen. Naše iskustvo je jače od svih naših racionalizacija i pokušaja umirenja. Tako je i sa panikom – gušenje, vrtoglavica i osećaj da ću umreti nastupe na radnom mestu, a nakon tog iskustva više nikada nismo isti. Ušli smo u začaranu mrežu strahovanja, gde ovo naše iskustvo rađa novi strah da će se događaj ponoviti.

Dobro, a šta su onda razlike, ako je mehanizam isti?

Prvo, strah od psa ima realnu osnovu, ima opasnih pasa; u tom smislu ovakav strah je racionalan. Sa druge strane, od paničnog napada niko nije umro, niko se nije ugušio; dakle, njegov karakter je iracionalan.

Drugo, strah se uvek vezuje za konkretan objekat, za ono što postoji, što je opazivo, kao što je to u ovom primeru pas. Panični napad se isprva desio na poslu, sledeći put u prodavnici, a zatim i kod kuće, te kancelarija nije okidač sama po sebi. Ovde objekta nema, već je strah nejasan, nedovoljno strukturisan i fluidan.

Treće, strah ima veoma važnu evolutivnu funkciju, on priprema organizam za reakciju bekstva ili borbe u predstojećoj opasnosti. U tom smislu on je jedna korisna emocija zadužena za naš opstanak. Tradicionalno se smatra da anksioznost i panični napadi to nisu, da oni čoveka preplavljuju, iscrpljuju i parališu. I da su kao takvi, nedvosmisleno štetni.

U konstruktivističkoj psihoterapiji anksioznost se definiše kao “svest o tome da događaji sa kojima je osoba suočena leže van područja primene njenog sistema konstrukata” (Kelly, 1955). Dakle, osoba oseća da nema strukturu da osmisli novi događaj, sa takvim nečim se nije ranije susrela, nema to u iskustvu, pa ne zna kako da događaj obradi, te se javlja jedna sveopšta konfuzija.

Vidimo da je osnovna nit razlikovanja straha kao osnovne emocije, od anksioznosti i paničnih napada upravo poznatost, odnosno nepoznatost sadržaja koji izazivaju osećaj straha.

Kako onda raditi sa nepoznatim? Šta bi bio najbolji smer?

Po ugledu na iskustva sa običnim strahovima, ljudi obično pribegavaju sličnim rešenjima – beže (tj. pokušavaju da se udalje od ovakvih osećaja kroz negiranje datog iskustava, bavljenje drugim stvarima, konzumaciju alkohola i slično) ili se bore (tj. shvataju ovo svoje iskustvo kao najvećeg neprijatelja, pa ili piju lekove da bi ga pobedili ili namenski provociraju svoje strahove ulazeći u potencijalno rizične situacije). Međutim, terapijska ideja je sasvim drugačija.

Kao i u životu, i ovde je lakše suočiti se sa neprijateljem ako ga poznaješ, ako mu znaš slabe strane, ako možeš da mu predvidiš sledeći korak. Čovekov najveći neprijatelj je zapravo nepoznato, njega se od vajkada najviše bojimo, jer ne možemo da ga osmislimo, da mu pridamo značenje, pa izaziva nesigurnost i bojazan. Zato je ideja odustati od borbe i upustiti se u dosta taktičniji pristup – učiniti nepoznato poznatim, familijarnim, bliskim, pa time i manje pretećim.

Kako se to postiže?

Kada ljudi otkriju novi kontinent daju mu ime, kada naprave novu stvar takođe je prvi korak imenovati je, kada se rodi dete ono se takođe obeleži imenom. Ime upravo služi tome da nam se nešto novo ne čini više stranim. Zato, umesto da pustimo da nas obuzme panika i svi njeni propratni simptomi (gušenje, lupanje srca, klecanje kolena, zujanje u ušima, nesvestica, zamućenje vida, osećaj depersonalizacije i derealizacije…), možemo za početak imenovati ovaj osećaj.

Svako ko se nosi sa anksioznošću ili paničnim napadima zna da je kombinacija simptoma koje proživljava jedinstvena i da je njegov osećaj jedno privatno, specifično iskustvo. Ono ga može asocirati na nešto i u vezi sa njim se mogu kreirati različite metafore. U jednoj grupi samopomoći, ljudi su bili jako kreativni u davanju imena svojim strahovima – Osveštenko, Dambo, Tanasije, Strahinja,… Ograničenja u pogledu kreativnosti za davanje imena praktično ne postoje. Imena mogu biti klasična ljudska imena, izmišljena imena, nazivi prirodnih pojava, imena mističnih bića, itd., sve dok vas na neki način podsećaju na stanje koje vam se dešava.

Sledeći korak koji nas još više približava osećaju bliskosti i poznatosti je vizuelizacija osećaja. Ideja je zamisliti svoj strah u vidu nekog bića ili pojave. Vizuelno ga predstaviti u glavi do u tančina. Dakle, ako je u pitanju osoba, kako ta osoba izgleda, kog je pola, kakvu ima frizuru, kako je obučena, kako se ponaša, koju boju voli. Ako je u pitanju biće, da li je to neko već poznato biće ili naša lična kreacija, kako izgleda, šta su mu glavne karakteristike, ima li neke posebne moći… Bogatsvo detalja kojim je problem vizuelizovan omogućava progresivno sve veći osećaj poznatosti. Dodatno nam u tome može pomoći i crtanje ove “osobe” na papiru. Time je naš unutrašnji užas sa kojim se suočavamo eksternalizovan, učinjen vidljivim, opazivim, baš kao i onaj pas sa početka naše priče. Praksa pokazuje da crteži strahova imaju umirujući efekat – osim što nam strahovi deluju bezazlenije, mogu nam biti i komični, ili čak tužni.

Sada nas više iz mraka ne progoni neki jezivi osećaj, već osoba/biće/pojava, koja ima svoje ime i znamo kako izgleda. Već u startu to umanjuje intenzitet strahovanja, koje je ranije imalo neslućene razmere.

Kada smo “upoznali” svoj strah, kao i u uobičajenom sledu događaja, sada sa njim možemo ući u interakciju, uspostaviti kontakt, a ne pasivno čekati da nam dođe i biti nemoćni pred njegovim naletom. Ovaj korak naziva se otvaranje dijaloga sa strahom. Dakle, kada se strah iznenada javi, potrebno je smireno se sa njim suočiti, “pozdraviti ga” njegovim imenom, zatvoriti oči i zamisli ga, a onda pokrenuti komunikaciju i to takvu da po svom karakteru nije neprijateljska. Strahu se ne kaže idi, beži, ne vraćaj se! Već se pita zašto si ovde, šta želiš da mi poručiš? Po analogiji sa realnim strahovima koji imaju zaštitnu funkciju, sada i ovi, osmišljeni strahovi, više nisu nehomogeni nalet loših osećaja koji dolaze bez povoda, već opominjući osećaji, koji takođe imaju zaštitnu funkciju. Oni se obično javljaju u trenucima kada je po osobu postalo pogubno da živi život kakav je do tada živela, i u tom smislu su simbolička poruka da nešto u životnim navikama ili stilu života treba da se menja (npr., da se adekvatnije prazne emocije, da se kaže ono što se misli, da se postave jasnije granice u odnosima, da se prevaziđe neki emotivni gubitak, da se bolje organizuje vreme, da se bolje strukturišu obaveze i aktivnosti, da se efikasnije donose odluke, da se “završe” neke priče, da se “raskrsti” sa osećajem krivice, itd.).

Zato, dokle god svoje strahove držimo na distanci i doživljavamo kao spoljne neprijatelje koji napadaju i žele da nas ugroze, ne dajemo im šansu da nam izuste neku važnu životnu mudrost. Oni imaju razloge svog nastanka i iako se čine besmislenim i katastrofičnim, njihova “poseta” je u krajnjoj instanci dobronamerna. Upravo svojim negativnim nabojem, oni parališu osobu i ne daju joj da nastavi da se ponaša i živi kao do sada, jer kada bi tim putem nastavila, ishod bi verovatno bio još maligniji.

Budite otvoreni prema svojim strahovima jer, oni su ipak deo vas!

Ovde možete pogledati dodatni materijal o tehnikama i preporukama za suzbijanje anksioznosti i paničnih napada.