U ovoj emisiji istaknuto je kako su fizički atributi u današnje doba postali dominantni i bacili u zasenak čovekovu unutrašnjost. Kako je došlo do toga, kakve sve to ima posledice, kao i kako se boriti protiv ovako površnog modela, samo su neka od dotaknutih pitanja…
Gosti emisije:
Leonora Pavlica, psihoterapeut
Nemanja Mihajlović, stomatolog
Dušan Ličina, frizer
Zoran Dašić Daša, muzičar
Ivana Đurić, dizajner
Vesna Jugović, modni kreator
Psiholozi tvrde da je odnos majka-dete prototip svih kasnijih odnosa koje će dete u životu imati. Majka je za dete prvi objekat ljubavi, sigurnosti i osnova za izgradnju bazičnog poverenja u ljude.
Još specifičniji je odnos majka-ćerka, jer je majka ovde osnov za buduću polnu identifikaciju. Majka je za ćerku prenosilac svih kulturoloških očekivanja vezanih za njen pol, te u zavisnosti od toga kako majka obavlja svoju ulogu žene i ćerka formira sopstveni skup vrednosti. Na taj način, majka u velikoj meri utiče na izgradnju identiteta deteta.
Majka je takođe veoma zaslužna za stil emocionalnog reagovanja koji će ćerka usvojiti, jer svojim modelom sugeriše šta je društveno prihvatljivo ispoljavanje emocija. Otud devojčice često imaju problem sa ispoljavanjem ljutnje, dok je ispoljavanje tuge za ovaj pol sasvim opravdano.
Što se same mame tiče, rođenje ćerke je za nju veliki izazov, jer se od nje očekuje da je oblikuje kako valja. Zato je ovo ujedno i veliki pritisak za majku. Međutim, svaka majka, ukoliko želi zdravo i sretno dete, mora da ima na umu da je njegova psihofizička dobrobit u tesnoj sprezi sa psihofizičkom dobrobiti same majke. Zato je od presudnog značaja da rođenjem deteta majka ne prestane da vodi računa o sebi. Majke, a pogotovo majke devojčica, se obično toliko usmere na razvoj deteta i na eventualno “ispravljanje grešaka”, da zapuste sebe, neshvatajući da time i ćerkama šalju pogrešnu poruku. Ćerke bi trebalo da obogate naš život, a ne da ga zarobe.
Odnos majka-dete se stalno menja tokom njihovog života, ali se mogu izdvojiti dve ključne i univerzalne faze. U prvoj fazi, dete je gotovo potpuno stopljeno sa majkom i ona je njeno jedino polje identifikacije. U tom razdoblju majka se doživljava kao apsolut, kao neko čiji se stavovi i vrednosti slepo slede i ne dovode u pitanje. U drugoj fazi, koja se javlja na starijem uzrastu, u život lagano ulaze drugi uzori, čime se ćerka udaljava od majčinog prototipa i zadobija individualnost.Iako majke manje ili više teško doživljavaju ovo udaljavanje, moraju znati da je ono upravo znak da su obavile dobar posao. Ne treba da žalimo što je devojčica krenula svojim putem, naprotiv, ova vest treba da nas raduje.
Ideja da se devojčice oko treće godine okreću očevima, a dečaci majkama datira iz Frojdove teorije seksualnosti, u kojoj je kroz priču o Edipovom i Elektrinom kompleksu objašnjen ovaj “prelaz”. Onaj ko je pobornik psihoanalitičkih učenja braniće takav koncept. Iz sopstvenog iskustva, jer imam ćerkicu od 4 godine, mogu da zaključim da se ovakav obrt ne mora nužno desiti. Važno je shvatiti da odnos majka-ćerka nije statična kategorija, već dinamički proces, što uostalom važi i za bilo koji drugi odnos ljubavi. Moramo se neprestano investirati u odnos sa decom, gajiti i razvijati odnos poverenja, bliskosti i iskrenosti. Svakako da postoje “izazovne” faze, koje nemaju strogo ograničeni period javljanja, već zavise od svakog konkretnog deteta, a i mame. Zadatak nas roditelja, kao starijih i iskusnijih, je da nađemo načina da ovakve faze uspešno prevladamo.
U literaturi se navodi da postoje dve glavne dimenzije za razmatranje odnosa roditelj-dete, čijom kombinacijom dobijamo 4 vaspitna stila. Te dimenzije su topao-hladan roditelj i blag-strog roditelj, a vaspitni stilovi koji iz njih proizilaze su blag i topao roditelj, blag i hladan roditelj, topao i strog roditelj i hladan i strog roditelj. Na obimnim istraživanjima širom sveta zaključeno je da je najzdraviji vaspitni stil topao i strog roditelj, jer njime dete dobija jasnu poruku da je voljeno uz jasno postavljene granice i uvid da je roditelj autoritet.
Ne možemo reći da se vaspitni stil generacijiski nasleđuje, jer čim pričamo o nasleđivanju impliciramo da je nešto deo naše genetike, a time i da je nepromenljivo. Na sreću, vaspitni stil se može menjati i korigovati, a inicijalno verovatno nastaje učenjem po modelu, odnosno posmatranjem toga šta su naše majke radile kada smo bili mali. Treba uzeti u obzir i to da se trendovi vaspitanja dece progresivno menjaju i da na njihov izgled značajno utiče i naše socijalno okruženje (komšinice, prijateljice, koleginice) čije predloge uvažavamo ili diskreditujemo.
Drugarica je neko pred kim obično nemamo tajni, kome sve pričamo, čak i najintimnije stvari. Majka bi trebalo da je nešto drugo. Svakako da bi sa majkom trebali da negujemo odnos poverenja i iskrenosti, ali neke granice moraju da postoje. Psiholozi smatraju da osnov zdravog majka-dete odnosa treba da počiva na stvaranju sigurne, bliske, tople veze, ali da je sledeći razvojni zadatak majke da detetu obezbedi mogućnost za separaciju i individuaciju. To znači da majka treba da podrži dete u njegovom nastojanju da se razvija kao samostalna, nezavisna individua. Biti sa detetom drugarica, u smislu deljenja svih sadržaja, čini se da nije najbolja opcija za detetov razvoj. Dete mora naučiti da postavlja granice i pravi diskriminacije između odnosa. Nijedan odnos ne treba da pretenduje na sveobuhvatnost. Biti nekome sve, u smislu simbioze, je nezdravo. Dvostruki odnosi pokazuju svoje očigledne manjkavosti i na drugim poljima (npr. biti u vezi sa svojim šefom), pa tako i ovde. Majka je majka, a pokušajem da bude drugarica sigurno da gubi neke majčinske “privilegije”.
Čak i kada se majka ponaša kako ste opisali, nema garancije da će zadobiti ćerkinu naklonost. U većini slučajeva verovatno hoće. Međutim, roditelji su nam primarni uzori za identifikaciju, ali ne i jedini. Sekundarni uzori (nastavnici, vršnjaci, medijske ličnosti), takođe vrše svoju ulogu u procesu socijalizacije pojedinca. Na nekim stupnjevima razvoja (npr. u pubertetu) ovo su čak jači uzori. Ako takvi uzori, iz bilo kog razloga, usmeravaju dete na put koji je u velikom raskoraku sa očekivanjima roditelja, roditelji mogu i pored silnog truda izgubiti detetovu naklonost. Zato je veoma važno negovati otvorenu komunikaciju sa detetom i biti u toku sa onim što mu se dešava (naravno ne u smislu kontrolisanja deteta).
Mi nismo samonikli i prirodno je da kopiramo svoje primarne figure. Ako je ćerka u majci našla pozitivnog uzora i ukoliko joj se dopada odnos koji je sa majkom izgradila, ne vidim nikakvu prepreku čak ni u apsolutnom kopiranju (premda ipak verujem da ono na taj apsolutan način i nije moguće, jer je svako jedinstvena individua i niko nije nečija potpuna replika). Sa druge strane, ukoliko je majka bila nepovoljan uzor, rezonovati po principu “samo da ne budem kao ona” je takođe u redu.
Sklona sam da verujem da u području međuljudskih odnosa generalno ne postoje recepti, pa tako ni u ovom slučaju. Ako napravimo paralelu sa partnerskim odnosima, jasno se vidi da sličnost dve jedinke ne garantuje nužno i njihovo slaganje, kao i obrnuto. Isto je i sa majka-ćerka odnosom. Postoje slučajevi u kojima se ćerka svesrdno trudi da postane majčina verodostojna replika, ali je uprkos tome majka ta koja je uvek nezadovoljna i smatra da njena ćerka može i bolje od toga. Takođe, svedoci smo situacija gde je ćerka sušta suprotnost majci, ali je majka ponosna na ćerku, upravo jer je izbegla zamku da ponovi njenu “neslavnu” sudbinu.
Mislim da je malko komplikovanije od toga. Tačnije, ćerka će zadobijanjem roditeljske uloge biti spremnija da razume ponašanje svoje majke ako deli slične vrednosti vaspitanja ili slične obrasce emocionalnog reagovanja kao njena majka. Na primer, ako je njena majka bila veoma brinuća figura koja je zbog toga vršila stalan nadzor nad detetom, vrlo verovatno su majka i ćerka na nekom stupnju razvoja njihovog odnosa nailazile na neslaganja. Sada, kada je ćerka i sama postala majka, ukoliko i ona preterano brine za sigurnost svog deteta, nalaženjem opravdanja za sopstveno reagovanje ujedno će opravdati i prethodno reagovanje svoje majke. To može biti osnov za bolje razumevanje i skladniji odnos majke i ćerke. Međutim, ukoliko se majka i ćerka veoma razlikuju po načinu shvatanja i obavljanja roditeljske uloge, sasvim je moguće da će se u budućnosti javiti nova nerazumevanja.
*Intervju za Večernje novosti
Gostovanje u emisiji 150 minuta
Emocionalna inteligencija, pre četvrt veka galaktičko otkriće, danas je temeljno proučavani koncept o kome je napisano nebrojeno mnogo knjiga i radova. Upravo iz tog razloga nije jednostavno stvoriti nov pristup proučavanju i opisivanju ovog pojma. Ipak, emocionalna inteligencija je koncept koji zadržava interesovanje ljudi širom sveta, kako naučnika tako i laika.
Emocionalna inteligencija je sposobnost praćenja i razlikovanja kako sopstvenih tako i osećanja drugih ljudi i delanja i u skladu sa tim često se izjednačava sa socijalnom. Međutim, one nisu sinonimi. Socijalna inteligencija je nadređeni, širi pojam. Glavne komponente emocionalne inteligencije su sposobnost samoopažanja, samoregulacije, socijalne osvešćenosti i međuljudskih odnosa.
Kad se kaže inteligencija uglavnom se misli na praktičnu inteligenciju-IQ. U poslednjih 20 godina u celom svetu radi se na osvešćivanju nacije o postojanju i značajnosti koncepta emocionalne inteligencije. Istraživanja su pokazala da paralelno sa tim projektom, iz godine u godinu, koeficijent emocionalne inteligencije raste.
Postoje dve glavne razlike između praktične i emocionalne inteligencije. Za sve skeptike koji smatraju da je emocionalna inteligencija finesa koja nema neki značaj za svakodnevni život dve činjenice dokazuju suprotno. Praktična inteligencija se teško menja. Koeficjent praktične inteligencije ne menja se značajno sa godinama. Sa druge strane, koeficijent emocionalne inteligencije je na nama! Radom na sebi možemo ga povećati u značajnoj meri. Druga važna razlika je povezanost emocionalne inteligencije i uspeha u poslu.
Emocionalna inteligencija je 4 puta jači prediktor poslovne uspešnosti nego praktična inteligencija! Da li je potrebno još dokaza za to da je danas pravi dan da počnemo da se bavimo svojom emocionalnom inteligencijom? Istraživanja su pokazala da povećanje koeficijenta emocionalne inteligencije za samo jedan poen može da dovede do povećanja plate od čak 1200 eura na godišnjem nivou. Osim toga, rezultati nedvosmisleno pokazuju da među uspešnim ljudima preko 70% njih ima visok koeficijent emocionalne inteligencije.
Već sa 7 meseci bebe mogu da prepoznaju emocije ljudi oko njih. Sa 5 godina deca su sposobna da razaznaju lažna naspram pravih osećanja. Sa 11 godina svesna su postojanja mešovitih osećanja. Za razvoj i dejstvovanje emocionalne inteligencije zaduženi su limbički sistem i amigdala stacionirani u mozgu. Jedna ćelija može da stvori čak 15 000 veza sa susedima. Uvežbavanjem veština emocionalne inteligencije stvaraju se novi neuronski putevi u našem mozgu. Kad odlučimo da razvijamo i unapređujemo neki aspekt emocionalne inteligencije moramo da budemo spremni na to da promena neće doći odmah. Funkcionisaće po principu krize – korak napred, dva koraka nazad. Dešavaće se da grešimo na stari način, ali sa vremenom grešaka će biti sve manje. Istraživanja su pokazala da je potrebno 6 godina da se ustali određena emocionalna veština.
Emocionalna inteligencija dostiže vrhunac svog razvoja u petoj deceniji. Naravno, to ne znači da posle toga treba da prestanemo da radimo na njoj. Ipak, veštine emocionalne inteligencije značajni su učesnici u čak 58% ponašanja i odluka sa kojima se suočavamo na dnevnom nivou.
Prema rezultatima istraživanja, najviši količnik emocionalne inteligencije imaju stanovnici Filipina i El Salvadora, a među najnižima stanovnici Singapura, Rusije, Belorusije i Litvanije. Što se tiče profesija najviše skorove imaju psiholozi, psihijatri, menadžeri, socijalni radnici i prodavci.
Često ćemo čuti da žene imaju razvijeniju emocionalnu inteligenciju nego muškarci. Ipak, to nije sasvim tačno. Žene imaju više skorove u samoopažanju i međuljudskim odnosima dok muškarci imaju više skorove u samoregulaciji i toleranciji na stres. Muškarci imaju razvijenije samopoštovanje što ih čini manje osetljivim na kritiku. Osim toga, imaju razvijeniju nezavisnost zbog čega su direktnije usmereni ka cilju i manje podložni uticaju okruženja.
Ipak, visok koeficijent emocionalne inteligencije može imati lošu stranu. Jedno istraživanje je pokazalo da je visok koeficijent emocionalne inteligencije povezan sa manipulativnošću kod devojčica. U svakom slučaju, ovo nam ne sme biti izgovor da ne radimo na razvoju emocionalne inteligencije kod svojih ćerki i ostalih mlađih ženskih srodnika, već samo na šta da obratimo pažnju.
Emocionalna inteligencija olakšava nam život i u zajednici i sa samim sobom.
Emocionalna inteligencija je toliko značajan i dalekosežan koncept da može da poljulja i univerzalna verovanja. Često možemo čuti da je sposobnost opraštanja značajan deo čovečnosti i to jeste istina, međutim i u tome treba imati meru, sudeći po načelima emocionalne inteligencije.
Za razliku od racionalne inteligencije (IQ), koja je nakon 25-e godine manje-više stabilna mera, tj. neznatno se menja, emocionalna inteligencija (EQ) je fleksibilna sposobnost, koja može progresivno opadati ili rasti u zavisnosti od iskustva i toga koliko se bavimo razvojem njenih veština.
Grafički prikaz razvoja IQ-a pokazuje tendenciju rasta do 25-e godine, zatim platoa do 50-e godine (zadržavanja istog IQ skora), a potom postepenog propadanja. Grafički prikaz razvoja EQ-a sa druge strane, pokazuje njegov konstantni rast s godinama. Primećeno je da ljudi od 50 godina imaju čak 25% bolje rezultate na EQ testu od onih sa 20 godina. Dakle, EQ je sposobnost u koju stalno treba ulagati, jer se ona doživotno može razvijati.
Emocionalna inteligencija se grubo može podeliti u dve grupe sposobnosti:
1) Lična kompetencija
Ovde spadaju:
2) Društvena kompetencija
Ovde spadaju:
Rečeno je već da je emocionalna inteligencija veština u stalnom procesu razvoja, a ne stanje. Ovo znači da visok EQ skor ne garantuje dobro snalaženje u svakoj situaciji, ali je svaka situacija za emocionalno inteligentnu osobu dobra prilika za učenje i dalji razvoj.
Važno je napomenuti da iako se navedene sposobnosti čine kao neodvojiva celina, nikada ne treba vežbati sve sposobnosti istovremeno. U praksi se pokazalo da je najbolji metod raditi na jednoj po jednoj sposobnosti i to onim redom kako su nabrojane.
Podaci pokazuju da su prve promene uočljive kroz 3 do 6 meseci, jer je potrebno neko vreme da se uvežbavane sposobnosti ustale i postanu deo svakodnevnog repertoara.
U početku se veštine vežbaju maltene usiljeno, deluju nam kao nešto neprirodno, ali posle velikog broja ponavljanja postaju deo naših navika i odigravaju se po automatizmu.
“Razumevajući i vladajući svojim emocijama možete spretno da prolazite kroz tekuće promene i da sprečavate buduće” (Bradberry & Greaves)
Mediji su već nedeljama zaokupljeni uvođenjem seksualnog obrazovanja kao obrazovnog paketa u predškolske i školske ustanove. Nema čiji se glas nije našao u etru – javnih ličnosti, manekena, sociologa, psihologa, profesora, itd. Uglavnom, stvar se svodi na dva tabora. Sa jedne strane su oni koji zagovaraju praćenje ovakvog „svetskog“ trenda, a sa druge oni koji ga aktivno osporavaju pod velom da je neprimeren na raznim nivoima (kulturološkom, uzrasnom, ideološkom, sadržinskom).
Moj glas će ovde pokušati da problematiku sagleda iz tri, veoma lične perspektive, a podržane praktičnim, životnim primerima. Pojasniću kako ja vidim ovo pitanje iz pozicije Ja – Dete, Ja – Roditelj i Ja -Stručnjak.
Moja mama spadala je oduvek u red onih mama koje su pošto-poto želele da ostave utisak emancipovanih, savremenih žena. Ovaj trend nije zaobišao ni njenu roditeljsku ulogu. Uvek je pratila sve novotarije na tržištu roditeljstva i nastojala da bude „In – Mama“. Tako mi je jedne Nove godine kupila sasvim neobičan poklon, primeren ovakvim standardima. Kao i svake prethodne, i ove novogodišnje noći uoči moje sedme godine, nisam uspevala da izdržim do famozne ponoći, pa sam navaljivala da poklon požuri. Otvorila sam ga s nestrpljenjem i nabojem uzbuđenja svojstvenog detetu tog uzrasta i ugledala malenu knjigu, prepunu dečjih ilustracija, sa naslovom „Kobajagi donela me roda“. O da, znala sam tad već da čitam, čak i latinicu, jer su to zahtevi modernih mama. Bacila sam pogled unutra i na prvom mestu gde se knjiga otvorila ugledala ilustraciju muškarca i žene u kadi, potpuno nagih. Sve je bilo tu, predamnom, na izvolte – njegov ud, ženine malje ispod pazuha i na ženskoj regiji. Nisam dalje listala, a oči širom otvorene od prethodnog uzbuđenja sada su se natopile suzama. Otrčala sam u drugu sobu, uhvatila se za kolena i zajecala.
Mešavinu neprijatnih osećanja koja su me spopala i sada mogu da osetim – stid, užasna sramota, gađenje, bes i tuga. Očigledno mi je tek sada da mama nije pogodila ni sadržaj, ni vreme, ni način. Bez ikakve najave, žena koja nikada ranije nije pričala sa mnom o seksu, o dolaženju beba na svet (jer ja sam njena poslednja beba, pa valjda nije morala da me priprema), sada sasvim netaktično pokušava da me pripremi za svet odraslih. Od prošlogodišnjeg plavog pamučnog mede, sa kojim sam i tada još uvek spavala, prešli smo na seksualno obrazovanje, sa skarednim sličicama koje tobož trebaju da deluju simpatično deci mog uzrasta, i sve to uvijeno u šljašteći roze ukrasni papir. Ubedljivo najgori poklon ikada! Da li ovako uvodimo decu u svet odraslih? Da ne spominjem činjenicu kako sam mnogo godina kasnije mislila da umirem kada sam dobila prvu menstruaciju…
Zbog neraspoloživosti fotografija iz moje knjige na internetu, evo čisto utiska radi ilustracije iz knjige “Kobajagi nije ti ništa”, koju je te iste Nove godine dobila moja starija sestra (10 godina); naravno od mame…
Danas sam roditelj trogodišnje devojčice, pa smatram da imam pokriće da govorim i iz ove perspektive. Ono što intuitivno zapažam, ne oslanjajući se na svoju struku, je da deca umeju da razlikuju prijatno od neprijatnog. Od prvih dana, od samog rođenja, ona negoduju kada im je nešto neprijatno (kada su gladna, kada im se spava, kada nisu presvučena) i isto tako umilno spavaju, razgledaju ili se smeše kada se osećaju prijatno. Njima ne treba nikakvo obučavanje za razlikovanje ova dva stanja; možda ne znaju da objasne uzrok, ali savršeno dobro znaju da ocene da li im nešto godi ili ne.
Moja devojčica zna da odmakne glavu ako joj ne prija kad je češkam, obriše obraz rukavom kada je neko suviše jako poljubi, prekrsti ruke kada joj nije do zagrljaja. I iz iskustva znam da to čine i ostala deca.
Dakle, deca prepoznaju svoje emocije, možda ne do u tančina i ne prave suptilne razlike među njima, ali zasigurno znaju da li im se nešto dopada ili ne. Ono što jeste problem, to je što najčešće ne znaju da iskomuniciraju svoje emocije, da kažu kako se osećaju i često ne znaju kako da ih ispolje.
Nekada ih ispoljavaju na veoma sirov, preintenzivan, neadekvatan način (u vidu poznatih temper tantruma), a nekada ih guše zbog direktnih ili pak implicitnih roditeljskih zabrana. Klasičan primer direktne zabrane bio bi „Nemoj da plačeš, ništa nije bilo, proćiće!“ To je čest uzvik roditelja usmeren detetu koje je palo u parku. Ovim se poručuje da tuga ili bol moraju da se sakriju, da nisu adekvatne, da je plakanje znak slabosti, pa sa takvom porukom dete nastavlja da korača u svet uz nastojanje da se distancira od ovakvih „nepoželjnih“ emocija. Tipičan primer implicitne zabrane bio bi „Pa pusti tetku da te poljubi, što si takav/a“, gde se detetu šalje poruka da prihvati i istrpi neko ponašanje iako mu se ne dopada, jer u suprotnom nije kulturno i dobro dete. Zamislite samo konsekvence ovakve zabrane po život odraslog čoveka.
Ako pažljivo osmotrimo izneto, vidimo da to nije institucionalni problem, i da time ne treba da se bave isključivo vaspitno-obrazovne ustanove. Problem je mnogo širih razmera, problem je društveni! Ako zamaglimo ovakav problem, onda u fokus pada seksualno obrazovanje, a ulogu u njegovom obučavanju preuzimaju vrtići i škole. Tako dolazimo do one čuvene da od šume ne vidimo drvo.
Po meni bi bilo ispravnije baviti se emocionalnim razvojem naše dece i to na globalnom nivou, ne isključivo uz pomoć obrazovnih ustanova, već kao društvo u celini, sa roditeljima kao glavnim predstavnicima na čelu. Potrebno je osvestiti činjenicu da je svaka emocija prirodna (iako nekad i neprijatna), kao i da svaku treba izraziti. Akcenat bi trebalo da bude na prepoznavanju emocija i njihovoj adekvatnoj ekspresiji, nasuprot gušenju i suzbijanju emocija koje kasnije rezultuje sirovim, nataloženim i neprimerenim ispoljavanjem (agresivnim ili čak autodestruktivnim).
Deci nije potrebno seksualno obrazovanje kao još jedna vrsta edukacije u nizu, bremenita informacijama i teoretisanjem, već emocionalno obrazovanje, koje bi kao aktere ovog procesa uključilo i roditelje.
Ponavljam, ne radi se o tome da deca ne umeju da prepoznaju nasilje, seksualno zlostavljanje ili bilo koju vrstu maltretmana, već su izgubili sposobnost da se povere i objasne da su uplašena, tužna ili besna. Poljuljano je nešto mnogi bazičnije, a to je osnovni osećaj sigurnosti i poverenja u Odgovornog, Razumevajućeg i Dostupnog Odraslog.
U ovom civilizacijskom trenutku, opterećeni zahtevima koji se pred njih postavljaju (prekovremeni rad, konstantna briga oko materijalne sigurnosti, pritisci usled rokova, itd.) roditelji su postali emocionalno nedostupni za svoju decu. Dolaze kući sa porukom kako su umorni, kako su se naradili, kako je baš bio naporan dan, kako im samo treba malo mira i sna, i time iako ne želeći, detetu automatski šalju poruku blokade. Deca upadaju u mehanizam „poštede roditelja“, koga neće dodatno da uznemiravaju svojim problemima. I eto korena koji rađa distancu i nepoverenje, jer se roditelj doživljava kao nedostupan.
Dok ovo pišem u glavi mi naviru sećanja na jednu moju klijentkinju (16 godina) koja mi je ispričala svoju potresnu priču, a koja dobro oslikava opisano. Imala je svega 4 godine, kada je mamu u prodavnici pitala da li imaju novca da kupe flomastere. Mama ju je tada čvrsto zagrlila i plakala, uz reči: „Koliko si ti dobra devojčica, ti nikad ništa ne tražiš, uvek si mirna i nikad ne praviš probleme“. Iako na prvu loptu ova izjava deluje prilično benigno, devojčica je izvukla pouku kako je način da ostane dobra, taj da se nikada više ne žali i ne opterećuje mamu. Tako je danas, nakon godina samostalnog proživljavanja svih svojih patnji, na psihoterapiji zbog teške depresije i samopovređivanja.
Drugi scenario je onaj u kome deca šalju signale da se nešto ozbiljno dešava, ali nema ko da ih prepozna i uoči. Obično isprva reaguju povlačenjem i to je ono što se slabo registruje i uglavnom pripisuje detetovom „mirnom karakteru“. Međutim, moramo biti senzitivni kao roditelji i na te sitne, potpražne signale koji ukazuju da se uobičajeni psihološki svet deteta iz nekog razloga promenio. Roditelji primete tek kada se dete potpuno distancira, saseče komunikaciju ili svoju frustraciju počne da manifestuje u agresivnoj formi. To me podseća na drugi primer, takođe iz moje prakse, gde je veoma zaposlena mama dovela sina (17 godina) na terapiju, tek kada je počeo da lomi sve po kući, iako je već tri godine unazad pokazivao znake očite povučenosti i anksioznosti.
Ova pozicija omogućiće mi da dodatno, primerima iz prakse, potkrepim ideju kako deca osećaju razliku između dobrog i lošeg, ali ne znaju šta sa tim da urade.
Primer br. 1 – Ovaj primer služi da naglasi važnost poverenja u odraslog, ne nužno roditelja, već i nastavnika, ako je roditelj iz nekog razloga nedostupan. Njime bih želela da istaknem činjenicu kako je dete shvatilo da je zlostavljano, ali zbog propusta da iskaže svoje emocije, da ih verbalno obradi i da ukaže nekome poverenje, situacija nije sanirana dugi niz godina, a posledice su nažalost kobne. Reč je o devojci (22 godine) koja je od sedme do 15-te godine bila žrtva seksualnog zlostavljanja od strane trenera. Po njenim izjavama se jasno vidi da je devojčica od samog starta bila svesna da su radnje koje se dešavaju pogrešne, ali je isprva bila zastrašena ucenama od strane zlostavljača. Kasnije, nije našla prostora da se nekome poveri jer su se roditelji razvodili, a nakon toga, kada je ostala sa mamom, nije želela da joj ovo kaže jer ju je mama odbijala izjavama kako je sada vreme da se konačno bavi svojim životom, jer je ona već velika. Nekomuniciranje, ćutanje i trpljenje, a kasnije preplavljenost stidom i krivicom, odveli su je u par navrata u pokušaj suicida. Ovim se potvrđuje da decu nije najvažnije učiti nazivima polnih organa, razumevanju „igara milovanja“, vrstama dodirivanja i pravima nad svojim telom. Ona znaju šta je pogrešno, ali ne znaju šta sa tim da rade. Štaviše, u stanju su takođe da procene „sumnjiv“ roditeljski telesni kontakt, ali im zbog unutrašnjih zabrana, stida i straha ne pada napamet da tako nešto prijave.
Primer br. 2 – Ovim primerom želim da pokažem kako su deca u stanju da registruju gotovo svaku vrstu maltretmana, a ne samo seksualnu i to skoro nepogrešivo rade. Reč je o mladiću (26 godina) koji je tokom čitave osnovne škole bio žrtva bulinga. Kada se poverio majci dočekao ga je odgovor: „Ljudi se dele na dve kategorije, oni koji nauče da plivaju i oni koji tonu, moraš naučiti da se brineš za sebe,ne mogu ti ja stalno rešavati probleme“. I ovde na delu vidimo koren problema, a to je gubljenje kontakta, udaljavanje na relaciji roditelj-dete, nerazumevanje i odsustvo slušanja onoga šta nam dete govori. Zato mislim da emocionalni razvoj treba da bude oblast namenjena svim članovima društva, ako želimo korenite promene.
Primer br.3 – Velika pompa oko uvođenja seksualnog obrazovanja digla se upravo zbog uverenja da iza ovakve „malverzacije“ stoji gej lobi, te da je ovo zaobilazni pokušaj da se homoseksualnost uvede na mala vrata. Ovim primerom želim da osporim i ovakvu tvrdnju, jer dete koje je gej će nepogrešivo proceniti ovu svoju sklonost i u odsustvu bilo kakve obuke, isto kao što će i heteroseksualno dete ostati hetero makoliko ga suprotno obučavali i nudili mu obilje seksualnih varijacija. Suština nije u šta će neko izrasti, već opet u našoj otvorenosti da nam se poveri, spremnosti da razumemo i nastojanju da detetu olakšamo proces komuniciranja vlastitih potreba. Moj klijent (23 godine) spoznao je da ga zanimaju osobe istog pola već vrlo rano, u predškolskom uzrastu. Godinama nije našao način da ovo ispostavi svojim roditeljima, te se njegovo odrastanje svelo na konstantno balansiranje između dva zla – ili će da nastavi da krije, a onda je kriv jer nije potpuno iskren prema roditeljima, ili će im reći, ali onda rizikuje da ga potpuno odbace. Dana kada je rešio da otkrije svoju tajnu, njegovo proročanstvo se delom obistinilo, jer otac više nije hteo da čuje za njega. Mada, i bez ovog fatalnog ishoda, njegov unutrašnji konflikt u trajanju od par godina uzeo je danak tako što je postao visoko depresivna osoba.
Škola se kao vaspitno-obrazovna ustanova do sada bavila isključivo razvojem intelekta, bildovanjem akademskog postignuća i disciplinovanjem mladog bića da bude pokorno i poslušno. Ako u budućnosti želimo da imamo kompletnog i zadovoljnog čoveka nužno je pomeriti fokus. Umesto seksualnog obrazovanja i teorije, važnije je posvetiti pažnju emocionalnom razvoju, odnosno emocionalnom obrazovanju i njegovoj praktičnoj primeni.
Što pre, još u vrtiću! Opet kroz majčinsko iskustvo, zapažam kako u vrtićima postoji trend da se prati razvoj verbalnih, manuelnih i motoričkih sposobnosti. Na kraju svake godine dobijamo detetov portfolio u kome se nalazi tabela sa krstićima koji označavaju kada je dete uspelo da ovlada svakom konkretnom veštinom. Poseban odeljak rezervisan je za utisak o detetovoj adaptaciji na vrtićku sredinu, gde se kao jedan od glavnih parametara adaptacije uzima prisustvo/odsustvo plakanja. Dakle, već ovde postoji prećutni imperativ da je ispoljavanje tuge nepoželjno, pa je intervencija usmerena na njeno sankcionisanje, a ne na razumevanje detetovog unutrašnjeg sveta.
Ako se mi ne trudimo da razumemo decu, ako im ne omogućimo da adekvatno ispoljavaju sve svoje emocije (prijatne, kao i neprijatne), kakvu im osnovu dajemo za budući razvoj, da li će biti u stanju da sami sebe razumeju?!
Nastavimo li da jurimo za pomodnim trendovima kao pokondirene tikve, nerazumevajući kontekst u kome su nastali, proćićemo kao sa inkluzivnim obrazovanjem. Ono je ugledalo svetlost dana u daleko imućnijim zemljama, gde koncept zone narednog razvitka može da se ispoštuje. Takve zemlje imaju dovoljno sredstava da svakom učeniku sa posebnim potrebama omoguće personalnog asistenta, koji će pospešiti kako detetov proces adaptacije, tako i snalaženje u intelektualnim zahtevima nove sredine. Kod nas je ovaj koncept rupio kao kometa, prenet je bez ostatka, u originalu, bez vođenja računa o materijalnim i drugim ograničenjima. Zato smo umesto zadovoljnog, uklopljenog deteta, sa većom šansom za razvoj svojih potencijala, dobili sa jedne strane stigmatizovano i odbijeno dete, a sa druge nepodržavajuću i podrugljivu sredinu (ovo opet ne pričam napamet, već na osnovu razmene sa kolegama koji rade u osnovnim školama!).
Bojim se još jednog pesimističnog scenarija u nizu, ako se seksualno obrazovanje, uz odsustvo svake refleksije i kritičnosti, uvede u naš obrazovni sistem. Moramo uzeti u obzir specifičnosti našeg podneblja, naše sklonosti i naše mogućnosti.
Seksualna orijentacija bila je dugo smatrana važnim faktorom u određivanju prikladnosti osobe da bude roditelj. Danas, ova pretpostavka je vrlo neizvesna, s obzirom na sve veću učestalost gej osoba koje traže pravo na roditeljsku ulogu.
Homoseksualni muškarci i žene mogu se upustiti u heteroseksualno roditeljstvo iz različitih razloga – da bi sakrili prirodu svoje seksualnosti, zbog problema da sami otkriju svoju seksualnost, ili zbog jednostavne želje da podižu decu u heteroseksualnom okruženju. Takođe, načini dobijanja dece su različiti – seksualnom pogodbom sa muškim prijateljem, veštačkom oplodnjom (kod žena), dogovor sa surogat majkom (kod muškaraca), usvojenjem,…
Zbog dobro poznate situacije neprihvatanja homoseksualnog roditeljstva od strane okoline, omalovažavanja i odbijanja, pa shodno mogućim posledicama po pomenutu skupinu gej osoba, istraživanja ove teme zasnivaju se na retkim studijama dobrovoljaca, pod uslovima stroge anonomnosti.
Mišljenje velike većine o ovoj temi „Treba li dozvoliti roditeljstvo homoseksualnim osobama“ svodi se na sledeće: homoseksualci su mentalno bolesni, promiskuitetni i imaju nestabilne veze, mogu uticati na seksualnu orijentaciju svoje dece i oštetiti njihovu emocionalnost.
Glavna poteškoća u istraživanju homoseksualnosti obuhvata jasnu podeljenost na one koji osećaju želju prema istom polu, što uključuje fantazije i požude, i one koji aktualizuju homoseksualno ponašanje.
Sledeća teškoća vezana je za istorijski razvoj, odnosno shvatanja o homoseksualnosti koja su se menjala kroz vekove. Naime, od dominantnih stavova u 18. i 19. veku da je homoseksualnost mentalni poremećaj, preko neuspeha psihoanalitičkih koncepata, neuspeha medicinskog modela u objašnjenju ovog fenomena, došlo je konačno do porasta homoseksualne političke moći koja je pokopala sva ranija shvatanja homoseksualnosti kao bolesti.
Ako samo pogledamo razvoj i promene nastale tokom godina u DSM-u, vidimo da se homoseksualnost kao kategorija promenila toliko da sada imamo novu kategoriju koja je na sasvim drugom kraju kontinuuma, odnosno homofobiju, po kojoj su u mentalno poremećene svrstani oni koji osećaju strah i nelagodu u prisustvu homoseksualaca. Stoga danas, uverenje da je homoseksualnost mentalna bolest koja isključuje mogućnost normalnog roditeljstva, nije više niti logična, niti održiva.
Ova manjinska skupina oduvek je posmatrana kroz određene forme stereotipa, po kojima su lezbejke muškobanjaste, a gejevi feminizirani. Sa naučne tačke gledišta, po Belu i Vajnbergu, mogu se izdvojiti 5 osnovnih pravila življenja homoseksualaca:
Poslednje dve kategorije imaju najniže stope psihološog zdravlja.
Pod uticajem Frojdove teorije dugo su bila dominantna uverenja da se detetovo psihološko razvijanje odvija u podsvesti pod ekstremnim uticajem potentnih, komplementarnih sila majke i oca. Polni identitet, koji se razvija između 2. i 4. godine, nastaje mešanjem crta karaktera i ponašanja koja osoba indikuje na sebi i ostalima, o tome da je neko muškarac ili žena.
S druge strane, postoji veliki broj istraživanja o biološkom poreklu homoseksualnosti, koja iznose opravdani dokaz za genetske ili konstitucionalne fondove u kojima socijalni i porodični faktori mogu imati uticaje. Išlo se čak do toga da se gen za mušku homoseksualnost može preneti preko x hromozoma, što je izazvalo brojne etičke i moralne debate o tome, treba li sprovoditi predporođajno testiranje u svrhu ranog otkrivanja ovog „oboljenja“.
Današnje studije o razvoju dece koja žive sa homoseksualnim roditeljima opovrgavaju mogući uticaj ovakvih okolnosti na seksualni razvoj dece, navodeći tome u prilog veoma slab uticaj na seksualno opredeljenje kod dece odrasle sa jednim roditeljem, bilo da je u pitanju smrt jednog roditelja ili razvod braka.
U 92-e studije koje su sproveli Amato i Kejt, pokazano je da porodična „oštećenost“ malo utiče na promenu dobrobiti deteta. Zaključak ovih studija je da razvitak seksualnosti kod deteta nije jednostrano zavistan od stava i ponašanja njihovih roditelja.
Najrelevantniji dokazi o ovom pitanju potiču iz studija u kojima su poređena deca homoseksualnih i samohranih majki, pri čemu su svi ostali uticaji bili kontrolisani. U većini ovakvih studija ove dve grupe dece nisu se razlikovale u pogledu polnog identiteta, inteligencije, seksualne orijentacije, emocija, ponašanja i odnosa sa drugim ljudima, pa ipak primećeno je da je bilo više indikacija za učestale psihološke probleme kod dece samohranih-heteroseksualnih majki. Što se tiče studija sa gej očevima, one su uglavnom deskriptivnog tipa, bazirane na malom broju primera i minorne, tako da ne zaslužuju posebnu posvećenost.
Homoseksualnost je često brkana sa pedofilijom, u kojoj je polazni objekat seksualnog privlačenja nezrela muška ili ženska osoba. Ta zbrka dovodi do mišljenja da homoseksualni roditelji, prvenstveno muškarci, mogu interagovati na seksualan način sa svojom decom.
U ranim radovima primećeno je da su pedofili koji stupaju u odnos sa detetom svog pola pokazali averziju prema psihi odraslih, preferirajući nedozrele dečake feminiziranih karakteristika, koji još nemaju sekundarne polne karakteristike. Ipak, u jednoj novijoj studiji, prikazano je da od 175 optuženih muškaraca za zlostavljanje dece, svih 175 bili su heteroseksualci. Autori zaključuju da heteroseksualni muškarci preuzimaju veći rizik napadajući maloletnike, nego što to čini njegov homoseksualni antipod. Stoga, deca homoseksualnih roditelja nisu pod većim rizikom od zlostavljanja.
Tvrdnje da će homoseksualni roditelj odbaciti dete koje je suprotnog pola, ili da će uticati na svoje dete protiv suprotnog pola, ili da neće dovoditi odrasle suprotnog pola u kuću, su posledica stereotipiziranja homoseksualnosti u obliku koji odgovara odbijanju, od strane heteroseksualaca. Kontraargumenti na ove tvrdnje mogu se naći u studiji Grina, u kojoj je pokazano da dečje samorangiranje na skali popularnosti na kojoj se nalaze isti i suprotan pol, nije imalo razlike bez obzira na to da li deca potiču iz gej ili heteroseksualnog okruženja. Neke pak studije pokazuju da određena deca mogu imati unutrašnji konflikt između lojalnosti prema majkama i želje da se uklope u heteroseksualne norme svog okruženja.
Profesionalci u oblasti mentalnog zdravlja imaju za zadatak da u izveštaju daju stručno mišljenje o tome da li je homoseksualni pojedinac ili par kompetentan da dobije starateljstvo nad detetom, procenom njegove individualne mogućnosti da voli i podiže dete. Takođe, mora se priložiti procena porodice budućeg roditelja i iscrpna lična istorija. Važno je istražiti istoriju emocionalnih problema ili začeteka zlostavljanja i proučiti stav o seksualnom opredeljenju dotične osobe, kao i prirodu i stabilnost u njenim vezama na duge staze. Uopšte uzev, ovaj proces ne bi trebalo da se nimalo razlikuje od onog koji prethodi usvajanju od strane heteroseksualnih roditelja.
Ovo pitanje tiče se kontinuuma na kome sa jedne strane roditelji teže ekstremnoj privatnosti, krijući od dece svoju seksualnu orijentaciju, a sa druge strane priznaju deci svoje porive u veoma ranom uzrastu, uz deteljnu edukaciju o ovakvoj vrsti odnosa.
Drugo ključno pitanje kvalitetnog odnosa roditelj-dete tiče se stepena priznanja i iskrenosti koji deca mogu ispoljiti prema ostalima u svom okruženju o prirodi svoje porodice. Homoseksualni roditelji mogu imati različite ideje o tome kako da se nose sa ovim posledicama, od savetovanja svoje dece o običnoj diskreciji koja se podrazumeva i u svakom drugom privatnom slučaju, do sa druge strane toga, da se deca šalju u škole izvan i daleko od njihovog susedstva.
