Tag: psihoterapeut

Zašto je brzo otklanjanje simptoma potencijalno opasno

Gotovo po pravilu, na početku psihoterapijskog procesa, svi klijenti bivaju opsednuti samo time kako da prestane da ih muči to što ih muči. Ne bave se pitanjima na koji način će im biti bolje, šta je sve potrebno da urade, koliko, kako i šta treba da promene kako bi prestalo to što treba da prestane. Dakle, što je i prirodno, svi su fokusirani na SIMPTOM, ono što se spolja vidi, na ono što je inicijalni povod za terapiju.

Nikoga ne interesuje proces, već samo ishod;
Nikoga ne zanima količina žrtve, već samo benefiti;
Niko se ne pita šta je u srži, već samo kako odstraniti problem.

Zato i sama terapija neretko otpočinje vrlo direktnim pitanjima:

„Koliko vremena treba da dolazim da bi izašao iz depresije?“
„Imate li neke konkretne vežbe koje mogu da spreče ove moje kompulzije?“
„Kako ću znati da je to bio moj poslednji panični napad i da ih više neće biti?“ …

Kako su klijentima ovo najurgentnija i najvažnija pitanja, onda je i sasvim logična želja terapeuta da opravda svoju profesiju i ponudi odgovore. Ubačen u ovakvu zamku, terapeut nesvesno zanemaruje daleko fundamentalnija i korisnija pitanja, i zastaje na ovim plitkim i površnim. I ne samo što odgovara na ovakva pitanja, već i interveniše shodno očekivanjima klijenata. Preuzima istu laičku poziciju kao klijent, pa umesto da podrobno razmotri slučaj i razradi seriju strategija i koraka za njegovo rešavanje, on prosto zavrne rukave i ustremi se po inerciji na istrebljenje simptoma.

Želje klijenata nas uglavnom ponesu iz dva razloga:

  1. Zato što ćemo tako udovoljiti klijentovim očekivanjima, dokazati mu da smo sposobni i opravdati njegov izbor da dođe baš kod nas;
  2. Zato što tim činom i sebe mentalno uzdižemo kao stručnjaka koji je odgovoran i efikasan.

Međutim, oba ova razloga sugerišu koliko smo labilni, zaneseni i neiskusni, pa sopstvena i očekivanja klijenta stavljamo ispred klijentove dobrobiti. Nudimo brza rešenja, instant popravke, gotove recepte, lake korake, samo zato što se njihovi rezultati ODMAH vide. A gubimo iz vida da je psihoterapija spor, dugotrajan, strpljiv i postupan proces, baš zato što na svakom stadijumu vodi računa o zaštiti klijenta.

Nažalost, ukoliko sledimo ovakav primer, dešava se da se ona narodska „što je brzo to je i kuso“ gotovo neizostavno obistini. I to na sledeći način: zadovoljni klijent (klijent bez simptoma) ubrzo napušta terapiju, ali se, vrlo često, isto tako brzo ponovo vraća, jer su se simptomi vratili ili su ustupili mesto nečem još gorem.

Zašto se to dešava?

Podsetimo se za trenutak osnovnog psihoterapijskog načela: NE MOŽEMO SE MENJATI, A OSTATI ISTI! Zvuči nebulozno, ali to zapravo znači da je za postizanje korenitih rezultata nužno da se klijent promeni, da ne bude više ista ona osoba sa početka terapije, samo sada bez simptoma. Simptom nije neka onostrana sila, neki zli duh, neka pridošlica koja se mimo klijentove volje zalepila za njega, pa ga sada samo treba hirurški odstraniti, što preciznije, tako da klijent ostane netaknut. Naprotiv, simptom je rezultanta svih prethodnih suočavanja klijenta sa životom kao takvim, on je njegov lični, doduše nesvesni produkt, pa ukoliko želimo da se ne javi ponovo, moramo menjati neke suštinski važnije aspekte klijentove ličnosti. Tek nam je promenjena osoba garancija da ona neće reagovati na pređašnji način i da neće „zapatiti“ iste simptome.

Ovim je jasno kako da izbegnemo recidive (time što ćemo se fokusirati na promenu osobe) , kao i zašto bi isti simptomi mogli da se vrate (zato što ista, nepromenjena uverenja, ista ponašanja i iste emocionalne reakcije naposletku vode istom ishodu – istom simptomu). Ali, još uvek nam nije jasno zašto bi puko uklanjanje simptoma moglo eventualno da proizvede još lošiji scenario od prvobitnog – gore simptome. Taj odgovor dobićemo ako se pozabavimo sledećim pitanjem:

Kako se u psihoterapiji definiše simptom?

Konstruktivistička terapija, tačnije njen tvorac Džordž Keli (1955) definiše simptom kao:

“Plod klijentovih nastojanja da se sa događajima koje život nosi uhvati u koštac na najbolji način koji mu je u tom trenutku dostupan“.

U ovom svetlu, SIMPTOM se razmatra kao AKTIVAN IZBOR individue, a ne kao nešto što ga je zadesilo mimo njegove volje!

Definicija deluje prilično kontraintuitivno, jer reći za nečije nepodnošljive simptome da su „najbolji način koji je osobi u tom trenutku dostupan“ je naizgled ravno besmislici. Svaki klijent bi se na ovu konstataciju bez rezerve pobunio i rekao da je čista glupost ideja da je sam izabrao svoje grozne, tiranske simptome. Zašto prosto svoje životne nedaće ne bi rešio lagodnije, konstruktivnije?!

Prvo, misli se na izbor „najboljeg načina koji mu je U TOM TRENUTKU DOSTUPAN“! Dakle, da postoji bolji način, lakši, lepši, sigurno bi svako izabrao njega. Ali, naš mentalni aparat je ograničenog kapaciteta i često se nađe zaglavljen između krajnje rigidnih alternativa.

Drugo, prethodno implicira da je osoba izabrala bolju varijantu, što znači da postoji i gora. U tom smislu, simptom je uvek izbor, ali IZBOR IZMEĐU DVA ZLA!

I treće, ovaj izbor nije sasvim svestan, jer osoba NESVESNO pokušava da zaobiđe potencijalno gori scenario.

A evo i šta sve ovo praktično znači…

Setimo se početnih primera i navedenih simptoma – depresije, kompulzije i paničnih napada.

Uzmimo klijenta koji se nalazi u depresiji. Po ceo dan leži, nema volje da se pokrene, izopštio se od ljudi, nema nikakvih planova i ciljeva za budućnost, more ga crne misli. Zvuči prilično gadno. I jeste gadno. Međutim, naš zadatak nije da mu pokažemo koliko je život lep i netremice uklonimo ove simptome, već da razumemo šta je to što se krije iza simptoma, tj. šta to ova osoba pokušava da izbegne time što se izolovala i potražila „spas“ u depresiji, koji je to razorniji scenario ili drugim rečima – šta je sekundarna dobit njegove depresije. Recimo da je osoba tu gde jeste jer godinama ne može da nađe zadovoljavajući posao. Kada je trebalo učiti i usavršavati se, ovu osobu je to mrzelo, bila je lenja i željna drugačijih vrsta razonode – izlazaka, hobija, nalaženja partnera, itd. Sada, mora platiti danak svom neozbiljnom ponašanju i svesti svoj izbor zanimanja na par neprivlačnih opcija. Pred njom je mogućnost da se zaposli gde bilo i bude hronično nezadovoljna, što joj deluje apsolutno nepodnošljivo, ili da ne radi, ali će zauzvrat dobiti osudu okoline, živeti parazitski i opet biti nezadovoljna. Jedina opcija u kojoj legitimno može da bude nezaposlena, bez da je drugi kritikuju, i da čak dobije izvesnu dozu razumevanja, je nažalost depresija. Depresija počinje da bude zgodan alibi, a ujedno i izbor manjeg od dva zla. Šta je gore zlo? Verovatno, suočiti se sa vlastitim neadekvatnostima, manjkom određenih sposobnosti, sopstvenom lenjošću, hirovitošću i beznadežnom budućnošću u kojoj konačan ishod može biti i suicid. Tek sada je jasno da jedna tako užasna stvar kao što je depresija može biti funkcionalna, u smislu da čuva osobu od bolnog suočavanja sa vlastitim životnim promašajima. I jasno je da je svakako benignija od suicida.

Hajde da razmotrimo sada ulogu simptoma na primeru pomenutog kompulzivnog klijenta. Uzmimo da je u pitanju devojčica, jedinica, koja je odličan đak i dobro dete, izuzev što svako veče troši po tri sata na svoje kompulzije – neracionalno dugo se tušira, pere ruke, pere zube, zatim proverava svaku utičnicu u stanu, svaki uređaj da li je ugašen, potom zaključava vrata i mnogo puta proverava da li su zaista zaključana. U kom svetu bi ovi zamarajući simptomi mogli biti bolja opcija i od čega? Šta je njihova svrha, od čega se osoba njima brani? Dok ovo sve radi, devojčica živi i stalni je svedok neskladnog braka njenih roditelja. Oni se po ceo dan svađaju, viču, vređaju se i to ne jenjava. Niko doduše nije grub prema njoj, ni verbalno, ni fizički, čak se može reći da joj u svemu udovoljavaju, da su je razmazili i da „živi pod staklenim zvonom“. Verovatno je ovo pokušaj da joj bar na neki način „kupe“ srećno detinjstvo, da kompenzuju haos koji joj svakodnevno priređuju. Čak se i čude njenim simptomima, jer pobodu, niko ništa ne radi njoj! Šta onda znače njeni simptomi u ovom kontekstu? Velika verovatnoća je da su oni pokušaj da za sebe pridobije mir, sigurnost i stabilnost kroz ritualne radnje koje su disciplinovane i predvidljive. Na taj način se samoumiruje i ostaje u ulozi dobre devojčice. A šta joj je alternativa? Da pobesni, da viče gore nego roditelji, da se pobuni, da uperi prst na vinovnike njenog lošeg detinjstva, da javno i otvoreno optuži, da postane nezahvalna i loša devojčica. Dakle, kompulzije su za nju bolji izbor pred strahom od potpunog gubitka kontrole.

Da poentiramo sada i sa poslednjim primerom – klijentom koji hoće da se ratosilja paničnih napada. Svi koji su ikada doživeli paničan napad znaju koliko je taj osećaj nepodnošljiv, pa opet – i on može biti strategija spasenja. Poznato je da potencijalni uzrok paničnih napada može ležati u hroničnom zanemarivanju vlastitih potreba. I uzmimo da je naš fiktivni klijent, vođen željom da bude prihvaćen od strane drugih, prečesto sebe stavljao na marginu, ne bi li pomogao kome god može. Njegovo uverenje je da se prihvatanje osigurava tako što si uvek tu za nekoga. Međutim, vremenom se organizam umori od konstantnog zadovoljavanja drugih i počinje da traži svoja prava. On šalje signale da nešto dugo vremena nije u redu, da isuviše trpi i da su njegove potrebe potisnute u stranu. Ovi signali se očitavaju kroz seriju paničnih napada koji nose poruku: „Primeti me i ja sam tu!“. U nekom trenutku, osoba je možda i shvatila do koje mere je sebe istisnula iz svog životnog plana, ali je njen uvid da se pozabavi sobom osujećen pred „značajnijim“ uvidom da će joj drugi okrenuti leđa ako prestane da im udovoljava. Osoba je sada rastrzana između potrebe da se pobrine za sebe i potrebe da i dalje bude prihvaćena i svesna je da su godine „svakojakog činjenja“  stvorile kod tih istih drugih očekivanje da na nju uvek mogu da se oslone. Nažalost, panični napadi postaju jedino opravdanje pred drugima zbog koga osoba sme i treba da se bavi sobom, a da joj se to ne uzme za zlo. Vidimo da su panični napadi kao simptom, ponovo bolja opcija u poređenju sa tim da otvoreno odbiješ druge, činiš sebi i budeš beskompromisno proglašen za egostu, sebičnjaka i neosetljivog.

Čemu su nas naučili ovi primeri?
  • Pokazali su nam da je umesto brzopoteznog otklanjanja simptoma važnije posvetiti vreme razumevanju nastanka simptoma i celokupne psihološke dinamike u životu pojedinca.
  • Potvrdili su nam da „što je brzo to je i kuso“. Da smo se u pomenutim primerima fokusirali na to kako da osobu učinimo manje depresivnom, kako da suzbijemo kompulsivne radnje i kako da tehnikama eliminišemo panične napade, verovatno bi iz Pandorine kutije iskočili suicid, nekoordinisani bes i usamljenost kao posledica odbacivanja. Zato je važno pomeriti fokus sa onoga što se očigledno vidi (sa simptoma) i shvatiti šta dodatno piše između redova.
  • Osim što su nam rasvetlili potencijalno opasna mesta u terapijskom radu, ovi primeri su nam ukazali i na važnost postupnog, obuhvatnog i dugotrajnijeg tretmana. Ovo podrazumeva da nipošto ne smemo „skidati“ simptome dok osobi prethodno ne obezbedimo novu strukturu za koju može da se uhvati. Ukoliko nove strukture nema, osoba će po otklanjanju simptoma najčešće otići u svoju goru alternativu.
A šta znači „nova struktura“?

To je novo tlo na kome će događaji koji su osobu doveli do njenih simptoma zadobiti novi smisao. U prevodu, sa depresivnim klijentom ćemo postepeno raditi na širenju opcija njegovog zaposlenja, tako da se bolje uklope u sliku njega kao zadovoljnog čoveka, na jačanju njegovih snaga i kapaciteta, na trenutnim mogućnostima usavršavanja i bildovanja sopstvenih veština. Sa kompulsivnom klijentkinjom radićemo na tome kako konstruktivno da iskanališe svoj bes i kako da se zauzme za sebe, bez da povredi ljude do kojih joj je stalo. Sa paničarem na tome kako da napravi novu hijerarhiju na relaciji davanje-primanje, tako da se pobrine za sebe, a da istovremeno ne ode u potpuno zanemarivanje drugih, itd. Ovo su, nadam se da ćete se složiti, mnogo važnije sekvence terapijskog rada od pukog otklanjanja simptoma.

Tekst ću završiti sa dve dodatne definicije simptoma koje će upotpuniti sliku i za koje, verujem, neće biti potrebna dalja objašnjenja.

„SIMPTOM je nešto što ima za cilj da nečijem haotičnom iskustvu prida meru STRUKTURE i ZNAČENJA“.

„SIMPTOM je SREDSTVO pomoću koga klijent uspeva da unese malo SMISLA u vrlo neprijatne i uznemirujuće stvari koje mu se dešavaju u životu“.

– Kelly, 1955 –

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , , , ,

Gostovanje u emisiji Alisa u 5: Značaj fizičkog izgleda

U ovoj emisiji istaknuto je kako su fizički atributi u današnje doba postali dominantni i bacili u zasenak čovekovu unutrašnjost. Kako je došlo do toga, kakve sve to ima posledice, kao i kako se boriti protiv ovako površnog modela, samo su neka od dotaknutih pitanja…

Gosti emisije:

Leonora Pavlica, psihoterapeut

Nemanja Mihajlović, stomatolog

Dušan Ličina, frizer

Zoran Dašić Daša, muzičar

Ivana Đurić, dizajner

Vesna Jugović, modni kreator

 

Categories: Video zapisi

Tags: , , , , ,

Zašto je psihoterapijski odnos važniji od psihoterapijskog pravca

Puno je polemike oko toga koji je psihoterapijski pravac delotvorniji – psihoanaliza, geštalt, transakciona analiza, REBT… Brojna istraživanja rađena su sa idejom provere za koje vrste psiholoških problema (dijagnoza) je koji pravac merodavniji. Rezultati postoje i favorizuju određene pravce, ali je opšti trend da se i u ovoj sferi ostane „politički korektan“. Tako se svi terapeuti bez izuzetka povode za onim „sve najbolje o suparniku“. Niko više ne ističe prednosti svoga pristupa jer nije korektno, štaviše nadmeno je i arogantno. A prećutni dogovor da se ova polemika reši je u tome da se akcenat pomeri sa pravca na psihoterapijski odnos.

Psihoterapijski odnos je neutralan teren na kome prestaje sva kompeticija. Odjednom, svi terapijski pravci su podjednako dobri za sve vrste problema i sve klijente, a ono što izdvaja dobru od loše terapije jeste odnos terapeuta i klijenta. Ovo je načelno u redu i zaista, moramo poštovati rad kolega jer time iskazujemo poštovanje prema struci u celini. Međutim, ono što vidim kao problematično, jeste da se sa naglašavanjem terapijskog odnosa sve završava. Svi samo koriste gotove floskule kako taj odnos treba da bude odnos poverenja, topao, iskren i autentičan.

Šta to zapravo znači?

Kako će klijent znati da li je odnos takav ili je neko veliki profesionalac u svom poslu i zna da „odglumi“ takav odnos?

Kako će sam terapeut proceniti da li je odnos autentičan, da li klijent ima dovoljno poverenja, da li je iskren?

Na osnovu čega se jedan takav odnos razlikuje od svih drugih odnosa u koje stupamo?

Na koji način je takav odnos delotvoran, šta on to pruža, šta menja u klijentovom svetu?

Da li biti dobar terapeut nužno znači imati umeće da sa svakim klijentom izgradiš ovakav odnos ili je prirodnija postavka da će se u nekim slučajevima ovakav odnos formirati, a u nekima ne?

Koliko ta izgradnja zavisi od samog terapeuta, a koliko i od klijenta i njihove međusobne interakcije?

I konačno, i možda najvažnije, kada kažemo da psihoterapijski odnos treba da bude autentičan, iskren, topao odnos, odnos poverenja, kako ga svi opisuju, ne deluje li to pomalo pretenciozno?

Čini se kao da je to jedan savršen odnos, jedan zlatni standard svim odnosima, odnos kakav niko od nas nema van terapijske sobe. Pominju se još epiteti odnos razumevanja, prihvatanja, neosuđivanja.

Kolika je verovatnoća da se ovakav idealan odnos izgradi tokom terapijskih susreta i treba li uopšte tome da težimo? Da li je to ono što je ovde lekovito?

I sama sam kao terapeut, pozivajući se na ODNOS, upala u ovu zamku papagajskog deklamovanja njegovih svojstava „razumevanje, toplina, autentičnost, prihvatanje, poverenje…“ I nisam se previše udubljivala u to da iznedrim neku ličnu, intimnu, iskustvenu definiciju pojma „terapijski odnos“. Jednostavno sam prihvatila koncept i slepo ga propagirala. Tek sada, kada je jedan takav odnos iza mene, kadra sam da razumem šta on treba da sadrži i u čemu je njegova snaga.

U želji da moje kolege uđu u debatu sa samim sobom, da postave sebi ova pitanja i uvide koliko su ovih odnosa imali tokom karijere, ispričaću vam ovu priču. Takođe, mislim da će ova priča pomoći i mnogim klijentima da oforme precizniju ideju o tome kakav bi to odnos trebalo da bude, izvan onih pomenutih idealizovanih epiteta.

Zvala se Jovana. Zapravo, još uvek se zove, samo više nije moja klijentkinja. Bila je to skoro pune dve godine. Dolazila je veoma redovno, najredovnije od svih mojih klijenata – po pljusku, vejavici, na 40 stepeni, tokom praznika… Ako je nešto bilo izvesno u mome planeru, to je da će se Jovana pojaviti svake nedelje. Došla je sa prilično hostilnim očekivanjima da promeni svoju mamu, jer je odnos bio neizdrživ. Nije joj padalo napamet da možda i ona treba da se menja. Njen život biće bolji ako se promeni mama. Kako sam ubrzo shvatala, njena mama je neko ko bi, da je ikada otišao u neku ustanovu za mentalno zdravlje, dobio dijagnozu graničnog poremećaja ličnosti. Bila je dozlaboga konfliktna, kontrolišuća, usamljena i manipulativna, a opet nesigurna i nalik malom detetu.

U početku, fokusirala sam se na pritužbu i pokušavala da vrlo prilježno isprobam čitav arsenal relacionih tehnika ne bi li promenila dinamiku njihovog odnosa. Bilo je neznatnih pomaka. Sa ove distance, mogu konstatovati da je ovaj period mog „najintenzivnijeg“ rada sa Jovanom, bio zapravo puki tehnicizam. Nedelje su prolazile a Jovana je dolazila i svaki put pričala neku aktuelnu dramu. Sve se svodilo na more konkretizacija, na banalno prepričavanje šta je ko kome rekao, a kako je ovaj potom odgovorio. Saznala sam da Jovana nikada nije upoznala tatu, da je faktički pobegao od iscrpljujuće žene, i da ju je mama emotivno i higijenski zanemarivala tokom čitavog detinjstva. Emotivne ucene bile su sastavni deo njenog odrastanja. Živele su u kući sa mamine dve sestre, koje su nažalost bile mamine replike. Tri vrlo hladne, proračunate ženske figure „bavile“ su se odgajanjem devojčice.

Jovana je tako izrasla u jednu veoma proaktivnu, snalažljivu i uspešnu ženu, ali nepoverljivu i praktično otuđenu od sveta. Jedina strategija preživljavanja u ovako surovim okolnostima bila je da budeš stalno u pokretu, večito van kuće, što ju je opredelilo da postane turistički vodič. Očekivao bi čovek da pored tri mračne, pesimistične persone, koje te isisavaju i tu su da te povuku na dno (ne bi li im postao sličan) i ona postane jedna negativna i džangrizava žena. Ali, ona se nije identifikovala sa ovom skupinom Minera, kako ih je zvala, ona je bila njihov kontrast – Motivator, ona koja bodri druge ljude, koja je nasmejana za troje.

Nakon ovog uvoda većina mojih kolega bi verovatno empatisala sa Jovanom. I ja sam, da se razumemo, ali empatija, razumevanje i prihvatanje nisu dovoljni. Oni su bili preslabi da Jovani obezbede promenu. Štaviše, to što je promena izostajala, počelo je kod mene da rasplamsava profesionalnu sujetu. Osećala sam ljutnju, nestrpljenje, čak i dosadu, koje su bile samo spoljna manifestacija moje nemoći. Bila sam umorna od njenog materijala u kome iznova i iznova prepričava do u detalja novi konflikt sa mamom. Svaka seansa počela je da liči na svež dokaz moje nesposobnosti da joj pomognem. Izgledalo mi je kao da je gluva za moje reči, kao da se bilo koja intervencija odbija od nju kao o zid. Moj gnev je rastao i bio je sasvim nepravedno uperen na nju – „ona ne želi da se menja, ona je distancirana od mene i nema poverenja, kao uostalom što ga nema ni u jednom drugom odnosu…“ U toj fazi nisam preispitivala svoje veštine, držala sam se nadmeno kao da ih baš sve na svetu posedujem. Nisam uviđala da su klijenti tu da nam pomognu da uvidimo gde smo tanki, da nas nauče veštini koja nedostaje. Nisam shvatala da su naši klijenti naše prilike za učenje, za naš rast i razvoj, baš kao što smo i mi za njih. Ili bar to do tada nisam doživela na ovako neposredan način.

Svaka seansa nastavila je da liči na prethodnu. Njen monolog i moje skoro nezainteresovano slušanje. Čudila sam se zašto se iznova vraća ovde. Šta to ona od mene dobija pa dolazi po još? Činilo mi se da ne dobija ništa. Moja početna frustriranost poprimila je u kasnijim fazama oblik letargičnosti. Svakih 5-6 seansi dešavala se smena u meni – red ljutnje i beznadežnosti, red nezainteresovanosti i čuđenja. Vremenom, Jovana se sa mame prebacila na druge odnose, ako ih tako uopšte možemo nazvati. Iako u poznim tridesetim, nije imala nikada ozbiljniju vezu, zbog prirode posla menjala je često poslodavce, imala je par drugarica za „uz kafu“. I to kafu tokom koje je ona slušala, jer zaboga – ona je motivator, a ne ta koja kao njena mama opterećuje druge ljude.

Postepeno sam počela da razumem da je rasla na zabrani da opterećuje, da je pored majke i tetki smela da bude samo nevidljiva, a i da je probala drugačije ove egocentične figure je ne bi primetile. Opterećivati je loše i sa tim stavom nesvesno se kretala i na drugim socijalnim trasama. Bila je uvo da bi je prihvatili i njeni odnosi nisu imali nikakav reciprocitet. Ako opterećuješ bićeš kao mama, a onda ćete svi napustiti! Zato moraš raditi sasvim suprotno od toga. Biti nasmejan i kad ti nije do toga, samostalan i pomagački nastrojen, osoba kakvu svi vole u okruženju.

Slagalica se polako slagala. Postajalo mi je jasno zašto mi se uporno vraća, zašto joj je kontakt sa mnom važan, možda najvažniji do sada. Ono što sam ja uzimala kao svoju najveću nesposobnost, ona je prepoznala kao najveći kvalitet. Ja sam joj jedina pružala dozvolu da opterećuje, ja sam paradoksalno, ne radeći ništa, bila jedina tu za nju. Moja očekivanja dolazila su na svoje mesto. Ponekad je nešto najbolje što možeš da uradiš prosto to da budeš tu, da ne zahtevaš, da ne očekuješ, da ne nudiš, da pratiš. Ovo je odnos u kome je Jovana postajala osobom. Ovo je odnos u kome sam ja postajala kompletnija osoba. Ona me je naučila da slušam bolje, da vidim dalje. Ona je trenirala moju sujetu i moje strpljenje koje mi je puno puta u životu zafalilo. Hvala joj na tome. Neizmerno!

Jednoga dana morala je da prekine terapiju. Dobila je posao turističkog vodiča na prekookeanskom brodu. Tog dana pričale smo o našem odnosu. Rekla sam joj da me je ljutila, da mi je bila dosadna, da je nisam shvatala. Rekla mi je da zna. Ali da je osetila da je ovo odnos u kome sme da rizikuje, u kome sme da proba, u kome se usudila da pomera granice. I da nije pogrešila. Kao da je bila bolji terapeut od mene u ovom procesu. Išla je korak ispred mene i radila za dvoje. Sada znam da je terapijski odnos zbilja lekovit, ali ne zbog svoje savršenosti, već upravo zbog potencijala koji se otvori kada obe osobe izađu iz svojih zona komfora.

Ona je prva osoba koju sam snažno zagrlila na rastanku i pokazala joj bez ustručavanja svoje suze!

U sećanje na veliku životnu lekciju…

Categories: Ispovesti Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , ,

Zašto je moj izbor psihoterapija, a ne motivaciono govorništvo

Naše doba je doba procvata novih, do sada neprepoznatih profesija. Mnoge od njih svoje pokriće nalaze u institucionalizovanom sistemu školovanja, pa je tako moguće i diplomom dokazati da si ekspert u nekoj oblasti. Takva je situacija recimo sa programiranjem, za koga su danas u opciji brojne škole, akademije, privatni kursevi ili učenje onlajn. Međutim, moguće je biti programer i „bez pokrića“, tačnije bez formalne diplome, ali su znanje i stručnost u toj oblasti ono što ne možeš isfolirati. Kada dođeš na konkurs za posao, ili kada ti neko naruči neki projekat, ili ćeš pokazati svoje umeće ili nećeš, nema prevare.

Sa druge strane, tu su i danas popularna zanimanja kao što je motivaciono govorništvo, gde ti nije potrebna diploma, već „životno iskustvo“, a tvoje veštine i sposobnosti ne mogu nikako biti objektivno procenjene. Ostavljene su na procenu svakom konkretnom korisniku i njegovom senzibilitetu. Za neke, ova profesija „radi posao“, za druge je čista tričarija.

U ovom tekstu osvrnuću se na poređenje psihoterapije i motivacionog govorništva, upravo zato što se čini da im je polje delatnosti u mnogo čemu preklopljeno i da svoje usluge pružaju sličnoj ciljnoj populaciji.

Široka oblast u kojoj obe profesije manevrišu može se definisati kao briga o mentalnom zdravlju i psihološkom rastu i razvoju ličnosti.

Pa gde su onda razlike i otkud potreba za dve discipline?

Pokušaću da u kratkim tezama poentiram razliku između psihoterapeuta i motivacionih govornika.

Psihoterapija VS Motivaciono govorništvo

1. Edukacija
  • Psihoterapeut je osoba iza koje leži dugogodišnja formalna edukacija iz nekog psihoterapijskog pravca, a koja je prethodno završila i neki fakultet iz oblasti humanističkih nauka.
  • Motivacioni govornik može biti bilo koje lice, sa ili bez prethodnog formalnog obrazovanja.
2. Sertifikat
  • Psihoterapeut poseduje sertifikat za obavljanje svoje delatnosti, čime zajednica stručnjaka ovog profila stoji iza njega i garantuje za njegov rad; sertifikat mu dodeljuje priznata ustanova.
  • Motivacioni govornik je sam sebe proklamovao kao takvog i za svoj rad ne poseduje zvanično pokriće.
3. Znanja i veštine
  • Psihoterapeut je svoje veštine i znanja sticao kako na teorijskom, tako i na praktičnom nivou; osim školovanja on je u obavezi da nekoliko godina provede u kontinuiranom radu na sebi kako bi bio dovoljno psihološki uravnotežen i kompetentan da svoje usluge pruža i drugima.
  • Motivacioni govornik je po vokaciji guru koji je kroz samostalni rad na sebi, bez supervizije od strane drugih lica, rešio neki vlastiti životni problem (npr. pobedio anksioznost, preležao tešku fizičku bolest, svoj hendikep pretvorio u potencijal, prestao da bude zavisnik od nečega, itd.).
4. Pristup problemu
  • Budući psihoterapeut se tokom svoje prakse suočavao sa problemima različite prirode i radio sa osobama različitog profila, pa je razvio visoku senzibilnost i kadar je da osmisli individualizovani pristup svakoj konkretnoj osobi.
  • Motivacioni govornik u svom iskustvu ima samo rešenje sopstvenog problema i ovo rešenje primenjuje bez modifikacije na sve slučajeve sa kojima dolazi u kontakt.
5. Strateške razlike
  • Psihoterapeut generiše specifična, indivualna rešenja, traga za potencijalima svake konkretne osobe i radi na problemu osobe uzimajući u obzir i kontekst u kome je problem nastao.
  • Motivacioni govornik izvodi generalizacije i daje opšta uputstva, tačnije recepte za srećniji život, koji bi trebalo da budu efikasni za sve ljude bez izuzetka.
6. Tip komunikacije
  • Psihoterapeut je tu da sluša, razume i prihvati osobu, kao i da je postepeno navede da svoju sudbinu krene alternativno da konstruiše.
  • Motivacioni govornik ne sluša pojedinačne sudbine, već se sa superiorne pozicije obraća masi, očekujući da su njegovi recepti lako primenjivi i podjednako efikasni svima; on nameće i potencira ispravnost ovih instrukcija.
7. Ciljevi
  • Cilj psihoterapije je omogućiti osobi da postane sposobna da se nadalje samostalno suočava sa problemima koje život nosi, dakle da razbije zavisnički odnos koji je u nekom trenutku oformila sa terapeutom.
  • Cilj motivacionog govorništva je da osoba trajno ostane zavisna od tuđih instrukcija i da ih slepo prati, jer će jedino tako nastaviti da posećuje masovna okupljanja svog gurua i da ga prati na društvenim mrežama.
8. Resursi
  • Psihoterapeutov najveći saveznik u radu je poverenje klijenta i autentična dvosmerna razmena.
  • Najveći saveznik u radu motivacionog govornika je visoka sugestibilnost publike i vešta, jednosmerna retorika.

 

Mogla bih ovako analizirati do u nedogled, ali ovde ću se zaustaviti. Ne moram da iznosim zaključak u prilog neke od opcija, jer mislim da je ionako dovoljno transparentno.

Samo ću vas za kraj pitati:

Da li će vam pre pomoći neko sa širokim, utemeljenim iskustvom ili opšti recept od koga je bolje čitavoj sali?

Da li će vam više prijati da neko razume da nešto ne možete i da zajedno otkrivate puteve kojima ćete nešto postići ili da vas neko nasilno i bez takta ugurava u situaciju „vi to možete, vi to morate!“?

Koji odnos je za vas autentičniji – onaj u kome ste saslušani ili onaj u kome ste samo pasivni prijemnik, osoba bez identiteta, broj?

 

Categories: Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , ,

Preverbalna komunikacija

Gostovanje u emisiji 150 minuta

  • Šta je preverbalna komunikacija?
  • Kako se razlikuje od neverbalne komunikacije?
  • Da li se sa njom rađamo ili se ona razvija tokom čitavog života?
  • U kakvoj je vezi sa emocijama?
  • Čemu služi preverbalna komunikacija?
  • Koja je uloga roditelja u razvoju preverbalne komunikacije?

Categories: Komunikacija Video zapisi

Tags: , , , , , , , , ,

Leonora Pavlica o svojoj knjizi Ko je ovde lud?!

Gostovanje u emisiji U ritmu Pazove

  • Kako je nastala ideja za knjigu?
  • U kom trenutku ljudi treba da se obrate stručnjaku za pomoć; kako da to prepoznaju?
  • Da li odlazak psihoterapeutu u našoj zemlji još uvek tabu tema?
  • Koliko su lekovi efikasni u suzbijanju psihičkih problema?

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Video zapisi

Tags: , , , , ,

Kakve su to humane profesije, a naplaćuju svoje usluge?!

U svim sferama razmene dobara i usluga smatra se prirodnim dati novčanu nadoknadu. Ako želiš da kupiš hleb, daćeš pekaru novac, ako si rešio da kupiš cipele, platićeš ih,… i nikada se nećeš zapitati da li si novac trebao dati? Možda ćeš dovesti u pitanje vrednost robe koju si kupio, ali nećeš osporiti činjenicu da ona nešto vredi. Svuda, osim ako su u pitanju usluge pomagačkih profesija (psihologa i psihoterapeuta u prvom redu, a katkad i lekara i psihijatara).

Kako je dotle došlo i otkuda to široko rasprostranjeno uverenje da je za psihološku pomoć ružno, nepravedno ili čak neetično očekivati novac?

Ako si predstavnik humanističke profesije, onda baš zato, iz dubine tvog humanog, empatičnog bića, treba da budeš osetljiv na tuđu bol, da pomažeš “čista” srca i da to radiš bez kompenzacije, mišljenje je mnogih. Treba da te bude sramota da nesrećnoj osobi tražiš novac i da zarađuješ na tuđoj muci!

Otkuda ovde toliko prostora da se čitav koncept trgovine, star vekovima, relativizuje do krajnjih granica?

Još u vreme naturalne razmene vladao je princip “ti meni robu-ja tebi robu”, pa su se ljudi dovijali, svako prema svojim mogućnostima. Stvar je bila slična i kada su u pitanju bile usluge. Možda ne direktno, ali čak i kada su prvi prosvetitelji išli svetom sa misijom opismenjavanja stanovništa, ova humanost nagrađivana je putem uživanja raznih kontrausluga – oni su uvek imali tu privilegiju da gde god se zateknu imaju toplo i udobno prenoćište, kao i adekvatan obrok. Dakle i ovde je postojala protivteža iliti razmena.

Kasnije, sa uvođenjem robnog novca (što je preteča današnjeg standardizovanog novca koji ima fiksnu valutu), ljudi su odredili predmete, odnosno robu koja ima sopstvenu vrednost. Istorijski primeri robnog novca su tako uključivali svinje, retke morske školjke, kitove zube, stoku, hleb (u Iraku), zrna kakaa (u Meksiku), itd. Znalo se i bilo je opšteprihvaćeno da za svoja dobra ili usluge osoba treba da dobije ovakvu vrstu nadoknade.

Kako sada, nakon mnogih stoleća, ljudi dovode u pitanje naplaćivanje usluga čitave jedne struke? Nije li to posao kao i svaki drugi? Ako “pomagači” treba da saosećaju sa ljudskom patnjom, zašto trgovci prehrambenim namirnicama ne saosećaju sa ljudskom glađu? Zašto prodavci obuće i odeće ne opskrbe bez nadoknade gole i bose? A potreba za ovim je rasprostranjena širom sveta….

Jedan od mogućih razloga za ovaj nedosledan tretman leži možda u vrsti same usluge, odnosno u karakteristikama robe. Hleb se vidi, kao i njegov učinak na prazan stomak, cipele se vide takođe, a i otklanjaju osećaj hladnoće. A psihoterapija? Njene usluge su nevidljive ili nedovoljno transparentne – izađeš iz psihoterapijske sobe i niko od prolaznika ne vidi na tebi neku jasnu promenu. Zato se često ove usluge etiketiraju onim poznatim sloganom današnjice “prodavanje magle”. U retkim slučajevima može biti i tako, ali u većini slučajeva, korisnici psihoterapijskih usluga jasno vide benefite ovog rada. Sa druge strane, koliko smo sigurni da je sve što je opipljivo na tržištu izvan ove kategorije prodavanja magle? Koliko ste samo puta kupili neku kućnu napravu koja sutradan nije radila, koliko puta vam je neko popravio auto koji je na prvoj krivini stao, koliko puta ste kupili bluzu koja se posle prvog pranja skupila? Odakle toliko poverenje u ovakve “vidljive” proizvode i odsustvo istog kada su u pitanju “nevidljive” razmene, ako nam je životno iskustvo hiljadu puta osporilo ove hipoteze?

Iz istog ovog razloga su lekari i psihijatri ipak manja meta osude, jer su njihove intervencije vidljivije – tu su lekovi, tu su rendgenski snimci, tu je nalaz ultrazvuka, tu su hirurške intervencije i gomila drugih opipljivih dokaza. Pa, iako u biti predstavnici ovih struka moraju biti humani i pomoći čoveku u nevolji, ostaje prostora za materijalnu nadoknadu, jer barataju transparentnijim materijalom.

Ako se složimo sa konstatacijom da većina današnje robe i usluga može biti “mačka u džaku”, zašto i dalje isključivo pomagačkim strukama mnogi spore pravo na recipročnu razmenu?

Drugi razlog za to može ležati u samoj prirodi usluge, koja je po definiciji humanitarnog karaktera. Dakle, nema veze što se neko godinama školovao, što poseduje specifična i relevantna znanja za rad na ljudskoj patnji, ako zaista želi da pomogne, on će to uraditi bez ikakvog daljeg očekivanja. Na ovom mestu je jasno da se poništava most između formalnih i neformalnih vidova pomoći. Usluge psihoterapeuta se izjednačavaju sa uslugama koje nam mogu dati roditelji i prijatelji kada nam je teško, i prenebregava se činjenica da neko u ovoj sferi poseduje stručna znanja.

Sećam se svojih početaka. Svog otpočinjanja edukacije za psihoterapeuta. Na samom početku karijere, kada još nisam mogla raditi samostalno, već uz konstantan nadzor supervizora, mnoge klijente primala sam besplatno. To su činile i mnoge moje kolege početnici. Verovatno iz uverenja, onog entuzijastičnog, da je naš posao nadasve human. I dodatnog uverenja, da smo na početku ovog puta i da naše usluge u tom momentu nisu dovoljno reprezentativne da bi zahtevale materijalnu kompenzaciju. Tada sam lako podlegala pritisku brojnih rođaka i prijatelja da primim nekoga koga poznaju za džabe (i dan-danas su mi ovo veoma nezahvalne situacije, upravo zbog gorepomenutih očekivanja).

Međutim, dobro se sećam šta su mi govorili “veliki”. Kada bi mi – početnici, na grupnoj superviziji izlagali neki svoj slučaj, jedno od prvih pitanja mentora bilo bi “da li plaća?”. Čudilo nas je i ujedno vređalo ovako neosetljivo pitanje, ali kada bi rekli da nam dotični ne plaća, dobili bi odgovor mentora kako ništa neće biti od tog posla. Pitate se zašto? I mi smo se pitali. Razloga je bar tri, koja je navodio mentor (a sa kojima se danas u potpunosti slažem):

  • prvo, nenaplatiti seansu, za terapeuta znači ostati u ulozi nesigurnog, onog koji nema dovoljno samopouzdanja u to što radi, koji sumnja u kvalitet svojih usluga i koji ne vrednuje svoj zanat, pa time urušava ugled i status čitave terapeutske zajednice,
  • drugo, svi ljudi i svi preduzetnici moraju biti nečim motivisani – biti dobročinitelj i pomagati drugima jedino zato da bi se posledično osećao humanom osobom je nedovoljan motivator, ako se u obzir uzme dugogodišnji uložen napor da bi se stekle terapeutske veštine, kao i činjenica da i terapeuti moraju od nečega živeti baš kao i pripadnici bilo koje druge profesije,
  • i treće, i možda najvažnije – ljudi imaju uverenje da su stvari dobijene kompenzacijom vrednije, stvarnije, bolje; kada ti neko nešto pokloni odmah se javlja sumnja da je to “roba sa greškom” – tako i ovde, dovodi se u pitanje da li je terapeut dao svoj maksimum činjenicom da mu ne plaćam. Zato nas je mentor uvek savetovao da naplatimo, koliko god (makar minimalno), ali to će povećati klijentovo poverenje u sam proces, suzbiti ideju da ga “otaljavamo”, kao i ideju da nam je nešto dužan, a takođe će i povećati njegovu motivaciju i spremnost da za uloženo sme i treba da očekuje rezultate.

Meni su se u psihoterapijskom radu ove pretpostavke uvek pokazale istinitim, a na vama je da prosudite da li ovaj posao, baš kao i svaki drugi, zaslužuje da se njime prehranimo.

*Napomena: Tekst nije namenjen samo stanovništvu koje treba da suzbije ukorenjena uverenja, već i svim kolegama koji se iz nekog razloga ustručavaju da naplate svoje usluge. Ako rade po savesti i u najboljem interesu svog klijenta, sasvim je legitimno očekivati da se takav rad vrednuje. Naravno da je poželjno i veoma humano izaći u susret osobi koja je u nepovoljnoj finansijskoj situaciji, ali na terapeutu je da proceni kada i koliko često će to raditi. Sve ostalo, izlazi iz okvira dobrovoljnog rada i ulazi u okvire društvene presije.

Bez ljutnje!

🙂

 

Categories: Ispovesti Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , ,

Psihoterapija ili psihološko savetovanje? – Kako da znam šta mi je potrebno

“Kada bih ja rešio/la tvoj konkretni problem, kako bi ti to pomoglo da se ubuduće sam/a nosiš sa problemima?”

Tekst namerno započinjem ovim navodom, kako bi se u startu razlikovale formalne vrste pomoći, u koje spadaju psihoterapija i psihološko savetovanje, od neformalnih, kakvo je davanje saveta i podrške od strane rodbine, prijatelja i šire okoline.

Uobičajena je pretpostavka da psihološko savetovanje podrazumeva davanje stručnog saveta, od strane edukovanog lica koje je merodavnije da da savet zbog znanja i objektivnosti koje poseduje.

Međutim, važno je znati da se ni psihoterapija niti psihološko savetovanje ne oslanjaju na davanje saveta, i to je ono što im je zajednička polazna osnova. Davanje saveta je kao prvo nekorisno, jer to klijentu ne ostavlja prostora da razvije određenu veštinu koja mu je neophodna da se nadalje sam nosi sa teškoćama koje život pruža. A kao drugo, davanje saveta može biti i kontraproduktivno. Ono situira svu odgovornost u stručno lice, a minimizira udeo klijentove odgovornosti za sopstveni život. Zamislite situaciju u kojoj je stručnjak dao neki savet, koji je klijent usvojio, a potom se ispostavilo da je savet bio loš po dalji tok događaja? Niko ne može na sebe preuzeti toliku odgovornost!

Zato je zajednička pretpostavka i psihološkog savetovanja i psihoterapije, da niko ne može poznavati klijenta i njegov život bolje od samog klijenta. Proces psihološkog savetovanja i psihoterapije u tom smislu zahteva reciprocitet, odnosno dvosmernu vezu između stručnog lica i klijenta, u pogledu edukacije, moći i odgovornosti. Da bi se klijentu pomoglo, nužno je da nas prvo on edukuje o tome kakva je zapravo osoba, šta je ono što mu sada stvara teškoće, kao i kakav bi hteo postati. Što je više informacija o sebi klijent u stanju da pruži, to će u većoj meri edukovati stručno lice o tome na koji način da mu pristupi. Analogija se može napraviti sa dovoženjem pokvarenih kola kod automehaničara. Ako ih samo dovezete i kažete pokvarila su se, ne znam šta im je, automehaničar će možda morati da ih rasturi do sitnih delova kako bi napipao kvar. Međutim, ukoliko objasnite šta se desilo, šta je prethodilo kvaru, kako su se kola ponašala u tom trenutku, kakve popravke ste ranije poduzeli, on će preciznije moći da zaključi odakle i kojim putem da krene.

Kada smo konstatovali da su i psihoterapija i psihološko savetovanje vidovi profesionalne, formalne pomoći, koji ne uključuju davanje saveta, sada ćemo se fokusirati na ono što ih razlikuje, jer će na taj način postati jasnije kome se obratiti kada nam je potrebna psihološka pomoć.

Evo nekih najočiglednijih razlika:

  1. Obuka – Psihoterapeut je osoba koja je završila neki fakultet iz oblasti humanističkih nauka (psihologiju, medicinu, andragogiju, socijalni rad, defektologiju…), a koja je potom dodatno završila  i specijalističku edukaciju iz nekog psihoterapijskog pravca u trajanju od najmanje 4 godine. Ukoliko je osoba istog obrazovnog profila završila pomenutu edukaciju u trajanju od dve godine, stiče uslov i dobija licencu za psihološkog savetnika. Sledi da psihoterapeut, ako to situacija nalaže, može ući  u ulogu psihološkog savetnika, dok suprotno nije legitimno.
  2. Vrsta problema – Povezano sa prethodnim, što je obuka obuhvatnija to je osoba spremnija da se bavi težim i dubljim problemima. Tako će se psihološko savetovanje odnositi na rad na nekom specifičnom problemu, podrazumeva se da je taj problem izolovan i da se može raditi samo na njemu, tj. da se ne širi na druge oblasti klijentovog života. Formuliše se jasan cilj, problem se konkretizuje i radi se na njegovoj realizaciji, a ne na sržnoj izmeni ličnosti klijenta. Klijenti za koje je psihološko savetovanje idealno rešenje su oni koji imaju neku dilemu, neku trenutačnu krizu ili problem manjeg obima. Tipični primeri su oni klijenti koji imaju dilemu da li da se presele u inostranstvo, oni koji imaju problem u odnosu sa šefom, oni koji ne mogu da polože neki konkretan ispit, itd. Za razliku od ovoga, psihoterapija iziskuje veći obim delovanja, ona se ne koristi za rad na jednom izolovanom problemu, osim ako taj problem ne remeti osobu i u drugim oblastima funkcionisanja. Obično podrazumeva promenu sržnih uverenja i stavova osobe, rekonstruktivnog je karaktera pa zahteva promenu osobe na više nivoa, vodi dubinskom istraživanju ličnosti, sticanju novih uvida o sebi i važnim drugima i sticanju novih veština i kapaciteta za psihološki rast i razvoj. Iz navedenog se grubo može podvući da psihološko savetovanje radi za površinske, a psihoterapija za dubinske, kompleksnije probleme.
  3. Trajanje – Logičan zaključak je da će psihološko savetovanje trajati značajno kraće od psihoterapije, jer je ograničenog dometa. Vreme provedeno na psihološkom savetovanju meri se nedeljama ili mesecima, a vreme provedeno na psihoterapiji mesecima ili čak godinama.
  4. Uvremenjenost – Kako se psihološko savetovanje bazira na rešavanju konkretnog problema, najčešće je situirano u “ovde i sada” trenutku. Problem je aktuelni događaj ili onaj iz relativno bliske prošlosti ili relativno bliske budućnosti. Za razliku od toga, dubinski psihoterapijski proces će po pravilu obuhvatiti događaje i stanja iz sve tri vremenske zone (prošlost, sadašnjost i budućnost).
  5. Stil – Stilovi rada se svakako razlikuju i među različitim psihoterapijskim pravcima, ali je generalan stav da su psihološki savetnici nešto direktivniji u odnosu na psihoterapeute. Njihov tempo rada je brži jer iziskuje neposredna efikasna rešenja, pa će češće davati konkretne zadatke i instrukcije koje se do sledećeg viđanja moraju oprobati u praksi. To opet ne znači davanje gotovih rešenja, već kreiranje eksperimenata čije će posledice moći da se samere u savetodavnoj sobi i da se spram njih ponude nove alternative. U psihoterapijskom setingu, stručnjak će se ustručavati da ponudi ovakve brze korake, već će dugotrajnije i zajedno sa klijentom tragati za optimalnim rešenjima.
  6. Ulog – Podrazumeva se da će klijent uložiti manji napor i manje finansija ako radi na jednom izolovanom problemu, dok će psihoterapija zahtevati dugoročno psihološko investiranje u sam proces, pa će posledično i više koštati.

Categories: Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , ,

Koje veštine treba da poseduje psihoterapeut

Pre nego što se okrenemo detaljnom razmatranju veština dobrog psihoterapeuta, nije na odmet osvrnuti se na početno osmišljavanje psihoterapeuta od strane klijenta. Zapravo, jedna od osnovnih odlika veštog psihoterapeuta jeste sposobnost da na vreme detektuje u koju ga ulogu stavlja klijent, šta od njega očekuje, jer upravo ovo diktira pravac njihovog daljeg rada.

U koju ulogu me klijent smešta?

Sa stanovišta konstruktivista važnije je pitanje kako klijent vidi terapeuta, odnosno u kakvu ga ulogu stavlja, od pitanja koje sve vrste uloga terapeut treba da poseduje u svom repertoaru ne bi li adekvatno obavljao svoj posao. Iz klijentovog početnog osmišljavanja terapeuta proizilazi uloga koju on treba da igra, kao i uloga koju on očekuje da igra terapeut.

Najčešće uloge u koje klijenti „stavljaju“ terapeuta, a koje su sakupljene na osnovu dugogodišnjeg kliničkog iskustva samog Dž. Kelija (tvorca psihologije ličnih konstrukata), su sledeće:

  • Roditelj – Ako na samom početku terapije klijent konstruiše terapeuta kao roditelja, njegova će očekivanja iću u pravcu pasivno-zavisne pozicije u kojoj od terapeuta očekuje sve, da ga dvori, služi, bude uvek tu za njega;
  • Zaštitnik – U ovoj situaciji klijent od terapeuta očekuje da ga zaštiti od samoga sebe, tj. od ulazaka u opasne situacije, od upadanja u nevolje, on kao da treba da mu kaže “no-no!”;
  • Razrešivač osećaja krivice – Kada je terapeut ubačen u ovu ulogu, od njega se očekuje da za klijenta bude nešto nalik svešteniku kome će ovaj ispovediti svoje grehe i zauzvrat dobiti oprost;
  • Autoritet – Ovaj klijent želi da od svog terapeuta čuje nešto poput “u sigurnim si rukama, prepusti sve meni”, želi da dobije gotova rešenja, jasne instrukcije, ne želi da pregovara oko raspodele moći i odgovornosti;
  • Osoba od ugleda – Za klijenta koji terapeuta interpretira kao osobu od ugleda verovatno da je i sama terapija čin pomodarstva, način da se okolini naznači dovoljna otvorenost, status i ugled same osobe koja je korisnik terapijskih usluga;
  • Vlasništvo – Neki klijenti očekuju apsolutnu privrženost terapeuta, do mere da ga vide kao isključivo sopstvenu privilegiju, ljubomorno ga čivaju samo za sebe i tretiraju kao sopstveno vlasništvo;
  • Stabilizator – Ako je terapeut viđen kao stabilizator, to znači da je njegova funkcija limitirana na zaustavljanje promena, a ne na olakšavanje promena; ovakav klijent samo želi da prestane dalje da srlja, a ne da se menja;
  • Privremeni predah – Za nekoga, terapeut je ništa više do privremmenog predaha – osoba koja treba da pokaže instant razumevanje i odobravanje, da “zakrpi” klijenta ne bi li brzo nastavio dalje;
  • Pretnja – Ponekad, terapeuti mogu biti doživljeni i kao pretnja, jer klijent misli da terapeut u njemu vidi samo najgore;
  • Savršen drugar – Terapijska soba lako može postati soba za ćaskanje u kojoj se dve osobe razmenjuju o svojim intimnim pitanjima; ovde su u pitanju klijenti kojima je stalo da im je terapeut što sličniji, da ima ista interesovanja,..;
  • Marioneta ili sušta suprotnost – U ovoj situaciji klijent “baca” terapeuta u razne uloge, kao marionetu; danas od njega traži zaštitnika, a sutradan već drugara;
  • Predstavnik realnosti – Ovde je terapeut konstruisan kao neko na kome će klijent isprobavati svoje eksperimente, sakupljati dokaze i kasnije ih nositi na test van terapijske sobe.

Veštine psihoterapeuta

  1. Subsumirajući sistem konstrukata – Terapeut bi trebalo da bude sposoban da kaže: „Pošto svi klijenti imaju svoje lične sisteme, moj sistem treba da bude sistem pristupa posredstvom koga ja mogu brzo da razumem i subsumiram veoma raznolike sisteme koje bi moji klijenti mogli da iznesu“ (Kelly, 1955). Dakle, važan zahtev je da sistem terapeuta mora biti subsumirajući, a ne suparnički, i da terapeut treba biti obučen za njegovo korišćenje u različitim slučajevima i sa različitim osobama.
  2. Komunikacija/verbalne veštine – U tradiciji konstruktivizma komunikacija je ključni pojam, budući da se svako ponašanje tretira kao komunikacija. Ljudi ne mogu nekomunicirati. Otud komunikaciju uključuje kako sve ono što je izrečeno, tako i sve ono što je neispričano, nesimbolizovano, neartikulisano. U tom smislu, javlja se izvesno preklapanje između činova opservacije i komuniciranja, „budući da posmatranje klijenta od strane terapeuta podrazumeva to da terapeut treba da bude siguran da je razumeo šta klijent pokušava da mu saopšti“ (Kelly, 1955) . Terapeut mora biti svestan personalizovane prirode klijetove uoptrebe određenih reči.
  3. Veština posmatranja – Oprez i osetljivost na veliku raznolikost znakova takođe su važne sposobnosti jednog terapeuta. Sa stanovišta konstruktivista, ova veština prvenstveno zavisi od dve stvari – dobro razrađenog sistema konstrukata terapeuta, i raznovrsnih iskustava koja su dobro strukturisana. Ovo ne znači da osoba čiji je sistem konstrukata logički netaknut, mora biti bolji posmatrač. Razrađenost sistema konstrukata, a ne njegov logički integritet, je ono što omogućava terapeutu da pohvata različite znake. Što se tiče drugog zahteva, da bi kontakti sa raznolikim „slučajevima“ bili pridodati njegovom iskustvu on mora da konstruiše činjenice i da pažljivo menja svoju konstrukciju u svetlu uzastupnih kontakata. Tako terapeut dodaje iskustvo veštini posmatranja.
  4. Slušanje – Ono što terapeut uvek treba da ima na umu jeste da se on, bez obzira na to da li je prihvatajući ili neprihvatajući, aktivan ili suzdržan, perceptivan ili neosetljiv, profesionalno obavezuje kad god dozvoli nekoj osobi da mu se poveri. Opšte pravilo za pitanje slušanja ljudi kako poveravaju svoje intimne stvari je da se ono obavlja samo u onoj meri u kojoj je terapeut spreman da prihvati odgovornost da će se poduhvat završiti dobro po osobu koja se poverava. Ova odgovornost podrazumeva mnogo više od pukog prihvatanja, jer prihvatanje, iza koga sledi napuštanje odnosa ili prosto povlađivanje, može da donese više zla nego dobra (Kelly,1955).
  5. Korišćenje propozicionalnih konstrukata – Ako bi se terapeut koristio samo neisključujućim (propozicionalnim) konstruktima, struktura njegovog sveta imala bi bezbroj mogućih dimenzija. Ako bi pokušao da koristi sve ove dimenzije odjednom bio bi beznadežno smeten. Zbog toga je za njega/nju ekonomično da koristi povezujuće (konstelatorne) konstrukte u mnogim situacijama. S druge strane, ako terapeut koristi samo povezujuće konstrukte, za njega postaje teško da prepozna ili eksperimentiše sa ma kojim konstruktom koji se savršeno ne uklapa u konstelaciju. Terapeut koji bi se na ovaj način opredelio za upotrebu povezujućih konstrukata, ne bi bio dobar posmatrač (Kelly, 1955). On bi morao da bude nepoverljiv prema svakoj ideji koja se savršeno ne uklapa u neku od njegovih konstelacija. Bio bi sklon da previdi moguća značenja događaja i ponašanja koja nisu registrovana u njegovom pravilniku.
  6. Komunalitet u konstruisanju – Klijenti će lakše učestvovati u razgovoru ako je njihovo konstruisanje slično konstruisanju njihovog terapeuta. Istraživanja pokazuju da je faktor komunaliteta u konstruisanju, odnosno sličnosti kognitivnih procesa terapeuta i klijenta važniji od sličnosti stavova, ličnih karakteristika ili demografskih varijabli između dve pomenute strane (Luborsky, 1971; Carr , 1980; Landfield, 1963, Winter, 1992). Očigledno je da je komunalitet u konstruisanju između terapeuta i klijenta povezan sa kapacitetom terapeuta da konstruiše konstrukcije klijenta, i stoga, u kontekstu Kelijevog korolara o društvenosti (Kelly, 1955), da igra ulogu u socijalnom procesu koji uključuje klijenta.
  7. Kreativnost – Svaki slučaj kojim se terapeut bavi zahteva od njega da izume tehnike i formuliše konstrukte koje nikada ranije nije koristio. U nekoj meri, sposobnost da ovo učini je funkcija njegove sposobnosti da koristi neisključujuće konstrukte. Kreativnost podrazumeva da osoba može da konstruiše elemente kao slične i različite na načine koji nisu logički izvedeni ili pak doslovno definisani. Kreacija je dakle postupak putem koga kreator napušta one doslovne odbrane koje bi mogao da sakrije ako bi njegov postupak bio doveden u pitanje, ili ako bi njegovi rezultati bili invalidirani. Terapeut koji se ne usuđuje da isproba ništa što ne može verbalno da odbrani, verovatno će biti sterilan (neplodan) u postupku psihoterapije (Kelly, 1955).
  8. Svestranost – Vođenje psihoterapije često zahteva involviranost raznolikih konteksta koje klijenti unose u ovaj proces. Terapeut, da bi pomogao svojim klijentima da se prilagode različitim vrstama okolnosti, mora da ima sposobnost da konstruiše veliku raznolikost događaja. On treba da bude spreman da brzo nauči etnocentrični, profesionalni jezik klijenata koji žive u različitim okolnostima.
  9. Agresivnost – Termin agresivnost se u konstruktivističkoj tradiciji ne uzima bukvalno, već se agresivnost odnosi na aktivnu elaboraciju nečijeg perceptivnog polja. Dakle, biti agresivan kao terapeut, podrazumeva da si aktivan u formulisanju proverljivih hipoteza i u njihovom isprobavanju zajedno sa klijentom.

Ponašanje, pokreti, držanje tela psihoterapeuta

Ponekad osoba nije svesna šta saopštava svojim pokretima i manirima. Iz tog razloga, i sam terapeut treba da nauči kako klijenti tumače njegove načine ophođenja i treba da neguje one načine koji će ga učiniti u najvećoj meri prihvatajućim i uspešnim u odnosu sa njima (Kelly, 1955). Tokom terapijskog procesa, terapeut treba da izgleda fizički opušten i mentalno prijemčiv. Njegovo disanje treba da bude pravilno, odgovarajuće vrsti uloge koju igra. Njegovi pokreti treba u najvećoj meri da budu prihvatajući. Nagli, autoerotični ili pokreti sažaljenja ili osude, treba da budu svedeni na minimum. Neznatni pokreti i neverbalna vokalizacija mogu se koristiti da bi ukazivali na razumevanje, odsustvo procenjivačkog stava, ili nesigurnosti u vezi sa tim šta klijent hoće da kaže, kao i da bi ponudili implicitni poziv klijentu da razradi ono što je upravo rekao.

Glas, govor i smeh psihoterapeuta

Glas terapeuta ne treba da bude napadan ili uvredljiv po klijenta. Ritam govora treba prilagoditi dešavanju ili klijentovom govoru, jačinu glasa održavati jednakom jačini klijentovog glasa, i uvek isticati da je u ovom procesu važnije razumevanje od retorike. Dozvoljeno je da se terapeut smeši ili čak smeje tokom seanse. „Opšte je pravilo da se nikada ne treba smešiti onoliko široko, ili smejati onoliko glasno ili onoliko dugo koliko i klijent“ (Kelly, 1955).

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , ,