Tag: psihološko savetovanje

Psihoterapija ili psihološko savetovanje? – Kako da znam šta mi je potrebno

“Kada bih ja rešio/la tvoj konkretni problem, kako bi ti to pomoglo da se ubuduće sam/a nosiš sa problemima?”

Tekst namerno započinjem ovim navodom, kako bi se u startu razlikovale formalne vrste pomoći, u koje spadaju psihoterapija i psihološko savetovanje, od neformalnih, kakvo je davanje saveta i podrške od strane rodbine, prijatelja i šire okoline.

Uobičajena je pretpostavka da psihološko savetovanje podrazumeva davanje stručnog saveta, od strane edukovanog lica koje je merodavnije da da savet zbog znanja i objektivnosti koje poseduje.

Međutim, važno je znati da se ni psihoterapija niti psihološko savetovanje ne oslanjaju na davanje saveta, i to je ono što im je zajednička polazna osnova. Davanje saveta je kao prvo nekorisno, jer to klijentu ne ostavlja prostora da razvije određenu veštinu koja mu je neophodna da se nadalje sam nosi sa teškoćama koje život pruža. A kao drugo, davanje saveta može biti i kontraproduktivno. Ono situira svu odgovornost u stručno lice, a minimizira udeo klijentove odgovornosti za sopstveni život. Zamislite situaciju u kojoj je stručnjak dao neki savet, koji je klijent usvojio, a potom se ispostavilo da je savet bio loš po dalji tok događaja? Niko ne može na sebe preuzeti toliku odgovornost!

Zato je zajednička pretpostavka i psihološkog savetovanja i psihoterapije, da niko ne može poznavati klijenta i njegov život bolje od samog klijenta. Proces psihološkog savetovanja i psihoterapije u tom smislu zahteva reciprocitet, odnosno dvosmernu vezu između stručnog lica i klijenta, u pogledu edukacije, moći i odgovornosti. Da bi se klijentu pomoglo, nužno je da nas prvo on edukuje o tome kakva je zapravo osoba, šta je ono što mu sada stvara teškoće, kao i kakav bi hteo postati. Što je više informacija o sebi klijent u stanju da pruži, to će u većoj meri edukovati stručno lice o tome na koji način da mu pristupi. Analogija se može napraviti sa dovoženjem pokvarenih kola kod automehaničara. Ako ih samo dovezete i kažete pokvarila su se, ne znam šta im je, automehaničar će možda morati da ih rasturi do sitnih delova kako bi napipao kvar. Međutim, ukoliko objasnite šta se desilo, šta je prethodilo kvaru, kako su se kola ponašala u tom trenutku, kakve popravke ste ranije poduzeli, on će preciznije moći da zaključi odakle i kojim putem da krene.

Kada smo konstatovali da su i psihoterapija i psihološko savetovanje vidovi profesionalne, formalne pomoći, koji ne uključuju davanje saveta, sada ćemo se fokusirati na ono što ih razlikuje, jer će na taj način postati jasnije kome se obratiti kada nam je potrebna psihološka pomoć.

Evo nekih najočiglednijih razlika:

  1. Obuka – Psihoterapeut je osoba koja je završila neki fakultet iz oblasti humanističkih nauka (psihologiju, medicinu, andragogiju, socijalni rad, defektologiju…), a koja je potom dodatno završila  i specijalističku edukaciju iz nekog psihoterapijskog pravca u trajanju od najmanje 4 godine. Ukoliko je osoba istog obrazovnog profila završila pomenutu edukaciju u trajanju od dve godine, stiče uslov i dobija licencu za psihološkog savetnika. Sledi da psihoterapeut, ako to situacija nalaže, može ući  u ulogu psihološkog savetnika, dok suprotno nije legitimno.
  2. Vrsta problema – Povezano sa prethodnim, što je obuka obuhvatnija to je osoba spremnija da se bavi težim i dubljim problemima. Tako će se psihološko savetovanje odnositi na rad na nekom specifičnom problemu, podrazumeva se da je taj problem izolovan i da se može raditi samo na njemu, tj. da se ne širi na druge oblasti klijentovog života. Formuliše se jasan cilj, problem se konkretizuje i radi se na njegovoj realizaciji, a ne na sržnoj izmeni ličnosti klijenta. Klijenti za koje je psihološko savetovanje idealno rešenje su oni koji imaju neku dilemu, neku trenutačnu krizu ili problem manjeg obima. Tipični primeri su oni klijenti koji imaju dilemu da li da se presele u inostranstvo, oni koji imaju problem u odnosu sa šefom, oni koji ne mogu da polože neki konkretan ispit, itd. Za razliku od ovoga, psihoterapija iziskuje veći obim delovanja, ona se ne koristi za rad na jednom izolovanom problemu, osim ako taj problem ne remeti osobu i u drugim oblastima funkcionisanja. Obično podrazumeva promenu sržnih uverenja i stavova osobe, rekonstruktivnog je karaktera pa zahteva promenu osobe na više nivoa, vodi dubinskom istraživanju ličnosti, sticanju novih uvida o sebi i važnim drugima i sticanju novih veština i kapaciteta za psihološki rast i razvoj. Iz navedenog se grubo može podvući da psihološko savetovanje radi za površinske, a psihoterapija za dubinske, kompleksnije probleme.
  3. Trajanje – Logičan zaključak je da će psihološko savetovanje trajati značajno kraće od psihoterapije, jer je ograničenog dometa. Vreme provedeno na psihološkom savetovanju meri se nedeljama ili mesecima, a vreme provedeno na psihoterapiji mesecima ili čak godinama.
  4. Uvremenjenost – Kako se psihološko savetovanje bazira na rešavanju konkretnog problema, najčešće je situirano u “ovde i sada” trenutku. Problem je aktuelni događaj ili onaj iz relativno bliske prošlosti ili relativno bliske budućnosti. Za razliku od toga, dubinski psihoterapijski proces će po pravilu obuhvatiti događaje i stanja iz sve tri vremenske zone (prošlost, sadašnjost i budućnost).
  5. Stil – Stilovi rada se svakako razlikuju i među različitim psihoterapijskim pravcima, ali je generalan stav da su psihološki savetnici nešto direktivniji u odnosu na psihoterapeute. Njihov tempo rada je brži jer iziskuje neposredna efikasna rešenja, pa će češće davati konkretne zadatke i instrukcije koje se do sledećeg viđanja moraju oprobati u praksi. To opet ne znači davanje gotovih rešenja, već kreiranje eksperimenata čije će posledice moći da se samere u savetodavnoj sobi i da se spram njih ponude nove alternative. U psihoterapijskom setingu, stručnjak će se ustručavati da ponudi ovakve brze korake, već će dugotrajnije i zajedno sa klijentom tragati za optimalnim rešenjima.
  6. Ulog – Podrazumeva se da će klijent uložiti manji napor i manje finansija ako radi na jednom izolovanom problemu, dok će psihoterapija zahtevati dugoročno psihološko investiranje u sam proces, pa će posledično i više koštati.

Categories: Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , ,

Koje veštine treba da poseduje psihoterapeut

Pre nego što se okrenemo detaljnom razmatranju veština dobrog psihoterapeuta, nije na odmet osvrnuti se na početno osmišljavanje psihoterapeuta od strane klijenta. Zapravo, jedna od osnovnih odlika veštog psihoterapeuta jeste sposobnost da na vreme detektuje u koju ga ulogu stavlja klijent, šta od njega očekuje, jer upravo ovo diktira pravac njihovog daljeg rada.

U koju ulogu me klijent smešta?

Sa stanovišta konstruktivista važnije je pitanje kako klijent vidi terapeuta, odnosno u kakvu ga ulogu stavlja, od pitanja koje sve vrste uloga terapeut treba da poseduje u svom repertoaru ne bi li adekvatno obavljao svoj posao. Iz klijentovog početnog osmišljavanja terapeuta proizilazi uloga koju on treba da igra, kao i uloga koju on očekuje da igra terapeut.

Najčešće uloge u koje klijenti „stavljaju“ terapeuta, a koje su sakupljene na osnovu dugogodišnjeg kliničkog iskustva samog Dž. Kelija (tvorca psihologije ličnih konstrukata), su sledeće:

  • Roditelj – Ako na samom početku terapije klijent konstruiše terapeuta kao roditelja, njegova će očekivanja iću u pravcu pasivno-zavisne pozicije u kojoj od terapeuta očekuje sve, da ga dvori, služi, bude uvek tu za njega;
  • Zaštitnik – U ovoj situaciji klijent od terapeuta očekuje da ga zaštiti od samoga sebe, tj. od ulazaka u opasne situacije, od upadanja u nevolje, on kao da treba da mu kaže “no-no!”;
  • Razrešivač osećaja krivice – Kada je terapeut ubačen u ovu ulogu, od njega se očekuje da za klijenta bude nešto nalik svešteniku kome će ovaj ispovediti svoje grehe i zauzvrat dobiti oprost;
  • Autoritet – Ovaj klijent želi da od svog terapeuta čuje nešto poput “u sigurnim si rukama, prepusti sve meni”, želi da dobije gotova rešenja, jasne instrukcije, ne želi da pregovara oko raspodele moći i odgovornosti;
  • Osoba od ugleda – Za klijenta koji terapeuta interpretira kao osobu od ugleda verovatno da je i sama terapija čin pomodarstva, način da se okolini naznači dovoljna otvorenost, status i ugled same osobe koja je korisnik terapijskih usluga;
  • Vlasništvo – Neki klijenti očekuju apsolutnu privrženost terapeuta, do mere da ga vide kao isključivo sopstvenu privilegiju, ljubomorno ga čivaju samo za sebe i tretiraju kao sopstveno vlasništvo;
  • Stabilizator – Ako je terapeut viđen kao stabilizator, to znači da je njegova funkcija limitirana na zaustavljanje promena, a ne na olakšavanje promena; ovakav klijent samo želi da prestane dalje da srlja, a ne da se menja;
  • Privremeni predah – Za nekoga, terapeut je ništa više do privremmenog predaha – osoba koja treba da pokaže instant razumevanje i odobravanje, da “zakrpi” klijenta ne bi li brzo nastavio dalje;
  • Pretnja – Ponekad, terapeuti mogu biti doživljeni i kao pretnja, jer klijent misli da terapeut u njemu vidi samo najgore;
  • Savršen drugar – Terapijska soba lako može postati soba za ćaskanje u kojoj se dve osobe razmenjuju o svojim intimnim pitanjima; ovde su u pitanju klijenti kojima je stalo da im je terapeut što sličniji, da ima ista interesovanja,..;
  • Marioneta ili sušta suprotnost – U ovoj situaciji klijent “baca” terapeuta u razne uloge, kao marionetu; danas od njega traži zaštitnika, a sutradan već drugara;
  • Predstavnik realnosti – Ovde je terapeut konstruisan kao neko na kome će klijent isprobavati svoje eksperimente, sakupljati dokaze i kasnije ih nositi na test van terapijske sobe.

Veštine psihoterapeuta

  1. Subsumirajući sistem konstrukata – Terapeut bi trebalo da bude sposoban da kaže: „Pošto svi klijenti imaju svoje lične sisteme, moj sistem treba da bude sistem pristupa posredstvom koga ja mogu brzo da razumem i subsumiram veoma raznolike sisteme koje bi moji klijenti mogli da iznesu“ (Kelly, 1955). Dakle, važan zahtev je da sistem terapeuta mora biti subsumirajući, a ne suparnički, i da terapeut treba biti obučen za njegovo korišćenje u različitim slučajevima i sa različitim osobama.
  2. Komunikacija/verbalne veštine – U tradiciji konstruktivizma komunikacija je ključni pojam, budući da se svako ponašanje tretira kao komunikacija. Ljudi ne mogu nekomunicirati. Otud komunikaciju uključuje kako sve ono što je izrečeno, tako i sve ono što je neispričano, nesimbolizovano, neartikulisano. U tom smislu, javlja se izvesno preklapanje između činova opservacije i komuniciranja, „budući da posmatranje klijenta od strane terapeuta podrazumeva to da terapeut treba da bude siguran da je razumeo šta klijent pokušava da mu saopšti“ (Kelly, 1955) . Terapeut mora biti svestan personalizovane prirode klijetove uoptrebe određenih reči.
  3. Veština posmatranja – Oprez i osetljivost na veliku raznolikost znakova takođe su važne sposobnosti jednog terapeuta. Sa stanovišta konstruktivista, ova veština prvenstveno zavisi od dve stvari – dobro razrađenog sistema konstrukata terapeuta, i raznovrsnih iskustava koja su dobro strukturisana. Ovo ne znači da osoba čiji je sistem konstrukata logički netaknut, mora biti bolji posmatrač. Razrađenost sistema konstrukata, a ne njegov logički integritet, je ono što omogućava terapeutu da pohvata različite znake. Što se tiče drugog zahteva, da bi kontakti sa raznolikim „slučajevima“ bili pridodati njegovom iskustvu on mora da konstruiše činjenice i da pažljivo menja svoju konstrukciju u svetlu uzastupnih kontakata. Tako terapeut dodaje iskustvo veštini posmatranja.
  4. Slušanje – Ono što terapeut uvek treba da ima na umu jeste da se on, bez obzira na to da li je prihvatajući ili neprihvatajući, aktivan ili suzdržan, perceptivan ili neosetljiv, profesionalno obavezuje kad god dozvoli nekoj osobi da mu se poveri. Opšte pravilo za pitanje slušanja ljudi kako poveravaju svoje intimne stvari je da se ono obavlja samo u onoj meri u kojoj je terapeut spreman da prihvati odgovornost da će se poduhvat završiti dobro po osobu koja se poverava. Ova odgovornost podrazumeva mnogo više od pukog prihvatanja, jer prihvatanje, iza koga sledi napuštanje odnosa ili prosto povlađivanje, može da donese više zla nego dobra (Kelly,1955).
  5. Korišćenje propozicionalnih konstrukata – Ako bi se terapeut koristio samo neisključujućim (propozicionalnim) konstruktima, struktura njegovog sveta imala bi bezbroj mogućih dimenzija. Ako bi pokušao da koristi sve ove dimenzije odjednom bio bi beznadežno smeten. Zbog toga je za njega/nju ekonomično da koristi povezujuće (konstelatorne) konstrukte u mnogim situacijama. S druge strane, ako terapeut koristi samo povezujuće konstrukte, za njega postaje teško da prepozna ili eksperimentiše sa ma kojim konstruktom koji se savršeno ne uklapa u konstelaciju. Terapeut koji bi se na ovaj način opredelio za upotrebu povezujućih konstrukata, ne bi bio dobar posmatrač (Kelly, 1955). On bi morao da bude nepoverljiv prema svakoj ideji koja se savršeno ne uklapa u neku od njegovih konstelacija. Bio bi sklon da previdi moguća značenja događaja i ponašanja koja nisu registrovana u njegovom pravilniku.
  6. Komunalitet u konstruisanju – Klijenti će lakše učestvovati u razgovoru ako je njihovo konstruisanje slično konstruisanju njihovog terapeuta. Istraživanja pokazuju da je faktor komunaliteta u konstruisanju, odnosno sličnosti kognitivnih procesa terapeuta i klijenta važniji od sličnosti stavova, ličnih karakteristika ili demografskih varijabli između dve pomenute strane (Luborsky, 1971; Carr , 1980; Landfield, 1963, Winter, 1992). Očigledno je da je komunalitet u konstruisanju između terapeuta i klijenta povezan sa kapacitetom terapeuta da konstruiše konstrukcije klijenta, i stoga, u kontekstu Kelijevog korolara o društvenosti (Kelly, 1955), da igra ulogu u socijalnom procesu koji uključuje klijenta.
  7. Kreativnost – Svaki slučaj kojim se terapeut bavi zahteva od njega da izume tehnike i formuliše konstrukte koje nikada ranije nije koristio. U nekoj meri, sposobnost da ovo učini je funkcija njegove sposobnosti da koristi neisključujuće konstrukte. Kreativnost podrazumeva da osoba može da konstruiše elemente kao slične i različite na načine koji nisu logički izvedeni ili pak doslovno definisani. Kreacija je dakle postupak putem koga kreator napušta one doslovne odbrane koje bi mogao da sakrije ako bi njegov postupak bio doveden u pitanje, ili ako bi njegovi rezultati bili invalidirani. Terapeut koji se ne usuđuje da isproba ništa što ne može verbalno da odbrani, verovatno će biti sterilan (neplodan) u postupku psihoterapije (Kelly, 1955).
  8. Svestranost – Vođenje psihoterapije često zahteva involviranost raznolikih konteksta koje klijenti unose u ovaj proces. Terapeut, da bi pomogao svojim klijentima da se prilagode različitim vrstama okolnosti, mora da ima sposobnost da konstruiše veliku raznolikost događaja. On treba da bude spreman da brzo nauči etnocentrični, profesionalni jezik klijenata koji žive u različitim okolnostima.
  9. Agresivnost – Termin agresivnost se u konstruktivističkoj tradiciji ne uzima bukvalno, već se agresivnost odnosi na aktivnu elaboraciju nečijeg perceptivnog polja. Dakle, biti agresivan kao terapeut, podrazumeva da si aktivan u formulisanju proverljivih hipoteza i u njihovom isprobavanju zajedno sa klijentom.

Ponašanje, pokreti, držanje tela psihoterapeuta

Ponekad osoba nije svesna šta saopštava svojim pokretima i manirima. Iz tog razloga, i sam terapeut treba da nauči kako klijenti tumače njegove načine ophođenja i treba da neguje one načine koji će ga učiniti u najvećoj meri prihvatajućim i uspešnim u odnosu sa njima (Kelly, 1955). Tokom terapijskog procesa, terapeut treba da izgleda fizički opušten i mentalno prijemčiv. Njegovo disanje treba da bude pravilno, odgovarajuće vrsti uloge koju igra. Njegovi pokreti treba u najvećoj meri da budu prihvatajući. Nagli, autoerotični ili pokreti sažaljenja ili osude, treba da budu svedeni na minimum. Neznatni pokreti i neverbalna vokalizacija mogu se koristiti da bi ukazivali na razumevanje, odsustvo procenjivačkog stava, ili nesigurnosti u vezi sa tim šta klijent hoće da kaže, kao i da bi ponudili implicitni poziv klijentu da razradi ono što je upravo rekao.

Glas, govor i smeh psihoterapeuta

Glas terapeuta ne treba da bude napadan ili uvredljiv po klijenta. Ritam govora treba prilagoditi dešavanju ili klijentovom govoru, jačinu glasa održavati jednakom jačini klijentovog glasa, i uvek isticati da je u ovom procesu važnije razumevanje od retorike. Dozvoljeno je da se terapeut smeši ili čak smeje tokom seanse. „Opšte je pravilo da se nikada ne treba smešiti onoliko široko, ili smejati onoliko glasno ili onoliko dugo koliko i klijent“ (Kelly, 1955).

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , ,

Viđenje klijenta u konstruktivističkoj tradiciji

Ličnost kao sistem ličnih konstrukata osobe

Budući da je pod okriljem konstruktivističke paradigme situirana veoma široka i heterogena grupa stanovišta, u ovom tekstu odabrana je psihologija ličnih konstrukata (PLK) Džordža Kelija, kao okvir koji predstavlja najstariji i najelaborisaniji pristup.

Ličnost je u okviru PLK-a izjednačena sa sistemom ličnih konstrukata osobe (Stojnov, 2003). Na ovom mestu važno je preciznije razjasniti svaki od pojmova koji su sadržani u ovoj sintagmi.

Pojam sistem, podrazumeva da konstrukti osobe nisu razbacani, haotični i neorganizovani, već upravo suprotno – sistem konstrukata osobe je organizovan, što je ideja koja je utemeljena u Kelijevom korolaru o ustrojstvu (hijerarhiji). Takođe, korolar o individualnosti Kelijeve teorije, podupire tezu da je ovako shvaćen, sistem karakterističan i neponovljiv od osobe do osobe, te je na taj način istaknuta idiosinkratičnost  ljudske prirode.

Nadalje, pojam ličnih, ponovo svedoči o favorizovanju idiografske orijentacije u proučavanju čoveka. Baš kao i sistem, i konstrukti osobe od kojih je sistem sačinjen, su jedinstveni i ličnosno zasićeni.

I konačno konstrukti, predstavljaju sheme koje ljudima dozvoljavaju da dve stvari ili pojave opažaju kao slične, i istovremeno različite od neke treće stvari ili pojave. Upravo se značenje konstrukta i identifikuje imenovanjem relevantnog kontrasta za datu stvar ili pojavu, a sam taj kontrast, odnosno suprotnost, je zavisna od osobe koja ga/je imenuje.

Stoga je značenje konstrukta određeno dijalektičkim odnosom njegova oba pola, koji jedan drugom određuju smisao (Stojnov, 2003).

Jedinstvenost i specifičnost značenja koje ljudi pridaju stvarima i događajima koji ih okružuju, pandan je za objašnjavanje mogućnosti  da se ljudi u „istim“ okolnostima ponašaju različito. Tačnije, PLK postulira da se dve osobe nikada ne mogu naći u istim okolnostima, budući da su njihova viđenja tih okolnosti različita (Stojnov, 2003). Otud podjednak legitimitet osobama da na naizgled iste okolnosti reaguju bilo „normalno“, bilo „patološki“.

Kako je osnovna uloga konstrukata u tome da pomognu ljudima da osmisle i iskristališu značenja koja za njih imaju događaji koji tvore svet koji ih okružuje, na istoj ravni i konstruktivisti, upravo kroz proces menjanja ovih značenja, odnosno posredstvom rekonstrukcije nečijeg sistema ličnih konstrukata, uspevaju da pomognu ljudima u osmišljavanju „vedrijih“ alternativa koje će ih izmestiti iz okrilja patologije. U tom svetlu, „čovek je biće koje stalno konstruiše i njegova ličnost nije nešto postojano… nešto što se jednom za svagda može precizno utvrditi“ (Stojnov, 2003), i upravo ova činjenica, dozvoljava proces promene, tj. proces stvaranja novih značenja, smisla i perspektiva.

Ličnost VS Osoba

Sa druge strane, pojam ličnost, iako shvaćen kao sistem ličnih konstrukata osobe, te  favorizuje idiografski pristup proučavanju čoveka, ne implicira proučavanje istog u vakuumu. To što ljudi mogu iste okolnosti doživljavati i prema njima se odnositi različito, ne znači da su same okolnosti (drugi ljudi i događaji) inertne i nevažne.

Ovde se ne radi o prostoj stimulus-reakcija shemi. Već je napomenuto da reakcija ljudi nije jednobrazan odgovor na okolnosti koje ih okružuju, već je oposredovana njihovim ličnim značenjima. Ljudi doživljavaju svet oko sebe na osobit i jedinstven način. Takođe, ni stimulusi, odnosno okolnosti u sredini nisu jednostrano određeni i pasivni. Oni, ne samo da su podložni raznolikim interpretacijama od strane osoba, već na isti način tvore i sam identitet osobe koja je ponudila njihovu interpretaciju.

U tom smislu, osobe u PLK-u nisu viđene kao eniteti u društvenom vakuumu, već su čvrsto uronjene u, i neraskidivo povezane sa kontekstom (neovisno o tome da li je kontekst shvaćen kao događaj ili kao drugi ljudi). Tačnije, „kada govorimo o drugome, taj govor otkriva sve dimenzije konstrukata kojima se mi služimo da bi smo osmislili tu osobu“ (Stojnov, 2003).

Ovim uvažavanjem kontekstualnog faktora i uvođenjem društvenosti kao važnog činioca u procesu konstituisanja jedinke, javlja se prelaz sa definisanja pojma ličnosti na definisanje pojma osobe, koji su u tradicionalnoj psihologiji nedovoljno razlučeni, čak sinonimno korišćeni.

Uočava se da uvođenjem pojma osobnosti, PLK odstupa od dosadašnjeg esencijalističkog poimanja čoveka. Osobu u PLK ne treba tražiti u čovekovoj unutrašnjosti, već u domenu društvenih odnosa!

Doktrina relacionizma, inkorporirana u PLK, nedvosmisleno nalaže da  jedinke mogu postojati kao osobe samo u društvenim situacijama, kao i da same društvene situacije i odnosi u društvu, nisu determinisani unutrašnjom suštinom pojedinaca koji u njih ulaze, već determinišu i uobličavaju same pojedince. Stoga se osobe u PLK definišu kao intencionalna bića, koja imaju svoje ciljeve, svoja ubeđenja, osećaj identiteta, itd. , a za čije  ostvarivanje su društveni odnosi nužan preduslov.

Ličnost čoveka – naučnika

Za razliku od tradicionalnih psiholoških pristupa u kojima je čovek opisivan kao pasivno biće, kao naivni subjekt, laik, spram naučnika u čijim rukama je sva moć, odgovornost i prevashodno znanje, u pristupu koji nudi PLK, čoveku je dodeljena dosta aktivnija uloga. Sledstveno tome, PLK zagovara  ideju  po kojoj „nema suštinske razlike između subjekta i naučnika“ (Stojnov, 2003), budući da subjekt nije shvaćen kao tabula rasa i da je uvek vođen određenim pretpostavkama o, i očekivanjima od, sveta koji ga okružuje.

Upravo fundamentalni postulat PLK-a koji glasi: „procesi kod neke osobe su psihološki usmereni načinima na koje ona anticipuje događaje“ (Kelly, 1955), dozvoljava ovom pristupu da metaforično poistoveti naivnog subjekta sa čovekom naučnikom. Sposobnost „običnog“ čoveka da anticipuje događaje, postavlja hipoteze, vrši eksperimente, upravo je ona sposobnost koja ga izmešta iz dosadašnje pozicije laika, i doprinosi ravnomernijoj raspodeli moći, prava, obaveza i odgovornosti između subjekta (klijenta, ispitanika, itd.) i naučnika (psihologa, psihoterapeuta, kliničara, itd,).

Posmatranje čoveka kao proaktivno, a ne kao reaktivno biće, otvara prostor za stavljanje znaka jednakosti između naučnikovih hipoteza i laičkih pretpostavki, između naučnikovih teorija i subjektovih očekivanja, kao i između eksperimentacije naučnika i ponašanja čoveka. Ukratko, čovek je u PLK postavljen na višu ravan, i dodeljena mu je znatno aktivnija, a ujedno i znatno zahtevnija uloga, uloga čoveka – naučnika.

Ličnost i agensnost

Poslednja razdelna linija između tradicionalne psihologije i PLK-a, a koja se direktno nadovezuje na prethodnu, tiče se uvođenja agensnosti kao definišuće karakteristike čoveka. Agensnost, kroz afirmaciju ljudske prirode kao aktivne, anticipativne i konstruktivne, predstavlja antitezu dosadašnjim nastojanjima da se ljudska priroda opiše i shvati kao pasivna, receptivna i retentivna.

U konstruisanju sebe i svoga sveta ljudi se nužno povode za svojom sposobnošću da vrše izbore (korolar o izboru) i donose odluke, i upravo je to ono što ih diferencira od životinja. Međutim, upravo ovo svojstvo koje ih čini privilegovanim u odnosu na druga, „niža“ bića, nije istovremeno i garant njihovog blagostanja. Neretko, vođeni svojim anticipacijama, ljudi biraju između dve alternative onu, za koju misle da je manje ugrožavajuća od one koja im se čini da je jedina preostala. I otud opravdanje za izbor svih onih neželjenih i patoloških ispoljavanja.

Bilo kako bilo, ljudi su agensna, delatna bića, i ovo njihovo svojstvo se ne može zanemariti. Stoga konstruktivistički orijentisani autori ne samo da ne gube iz vida činjenicu da je čovek agensno biće, već  prihvataju agensnost čak i po cenu potpunog gubitka moći u odnosu na svoje klijente, promovišući na taj način pristup koji se zalaže za pravedniju raspodelu moći u društvu.

Pored toga, osim ideje o agensnosti, konstruktivisti uvažavaju i ideje o ekspertnosti i odgovornosti klijenta, i to po cenu kako otvorenosti prema manipulaciji i prevari od strane klijenta (lakoverni pristup), tako i po cenu otvorenosti prema odbacivanju od strane klijenta (pozitivni pristup).

Da sumiramo glavne implikacije za psihoterapijsku praksu…

  • Svaki klijent je jedinstvena i neponovljiva individua, koja je u stalnom procesu promene.
  • Klijenti konstruišu druge i svet oko sebe iz sopstevene perspektive, te se dve osobe nikada ne mogu naći u istim okolnostima.
  • Klijente nikada ne treba posmatrati u društvenom vakumu, jer su ljudi relaciona bića, povratno determinisana društvenim situacijama u koje stupaju.
  • Svaki klijent je intencionalno i proaktivno biće koje ima vlastite ciljeve i htenja.
  • Klijenti, baš kao i naučnici, predviđaju, postavljaju hipoteze i vrše eksperimente, te u terapijskom procesu moramo voditi računa o ravnomernoj raspodeli moći, prava, obaveza i odgovornosti!
  • Klijent je agensno i delatno biće, koje ima slobodu izbora i donošenja odluka, a ne pasivno i inertno biće koje slepo treba da sledi naše instrukcije!

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , , ,

Kako izabrati dobrog psihoterapeuta

Koje su po vašem mišljenju važne odlike terapeuta? Kakav terapeut „mora“ biti?; Zašto mislite da je baš to važno? Šta je terapeut prvenstveno: osoba ili stručnjak? Šta je važnije? Ako je važnije da terapeut bude dobra osoba, šta to za vas znači? Ako je važnije da terapeut bude dobar stručnjak, šta za vas to podrazumeva?

Ovo su samo neka od pitanja nad kojima bi svako ko želi da otpočne psihoterapijski proces trebalo da se zamisli.

A evo i uopštenih odgovora koji vam mogu pomoći kao vodiči u izboru odgovarajućeg psihoterapeuta. Jer, važno je znati da prvi na koga smo nabasali nije i najbolji!

Terapeut kao osoba

– Karakteristike dobrog terapeuta –

• Dobri terapeuti imaju svoj identitet (znaju ko su, šta mogu postati, šta žele od života i šta je bitno, a šta nebitno);
• Oni poštuju i cene sebe;
• Mogu prepoznati i prihvatiti svoju moć (osećaju se doraslima u društvu drugih ljudi i dopuštaju im da se pred njima osećaju moćnima);
• Spremni su na promene (mogu da napuste sigurnost poznatoga ako nisu zadovoljni onim što imaju);
• Donose odluke koje utiču na njihov život (svesni su odluka koje su doneli o sebi, drugima i o svetu u kom žive);
• Osećaju se živima i njihove odluke su usmerene na život;
• Autentični su, iskreni i čestiti, ne skrivaju se iza maski, obmana, sterilnih uloga i fasada;
• Imaju smisao za humor;
• Čine greške i spremni su da ih priznaju;
• Uglavnom žive u sadašnjosti, nisu prikovani za prošlost, niti su silno usmereni na budućnost;
• Uvažavaju uticaj kulture i poštuju raznolikost životnih vrednosti koje nameću druge kulture;
• Iskreno ih zanima dobrobit drugih ljudi;
• Duboko su uronjeni u svoj posao i vide smisao u njemu
• Mogu održavati zdrave granice, trude se da budu potpuno prisutni u odnosu sa klijentima i vlastite teškoće ne nose sa sobom u svoje slobodno vreme (Corey, 2004).

pt2

Terapeut kao stručnjak

Pogodne osobine ličnosti nisu dovoljne da bi neko postao dobar terapeut. Potrebna je i stručnost. Upravo po tome se terapeuti razlikuju od drugih ljudi koji nam takođe mogu pružiti pomoć.

Stručnost terapeuta zavisi od:

  1. obuke koju je prošao
  2. iskustva u terapijskom radu

Sadržaj i trajanje obuke varira u zavisnosti od terapijskog pravca, ali je generalan stav da obuka treba da:

1) snabde budućeg terapeuta terapijskim tehnikama i metodama kao pragmatičkim sredstvima za istraživanje klijentovog sveta;

2) edukuje terapeuta o tome kako da izlazi na kraj sa različitim etičkim dilemama koje se često javljaju u ovoj profesiji;

3) ponudi određeni repertoar veština kojima terapeut upravlja proces klijentove promene;

4) sadrži uključenost samog terapeuta u proces sopstvene terapije, budući da je teško ući u klijentov svet i biti kadar da ga promeniš, ukoliko nisu razrešene vlastite psihičke rane i strahovi.

Zahvaljujući tome što je i sam bio klijent, terapeut ima iskustveni okvir u kome sebe vidi takvog kakav jeste. To je temelj saosećanja sa klijentima, jer se može prisetiti vlastitog doživljaja zastoja u terapiji, koji se dešava zbog istovremene želje da ide dalje i da ostane tamo gde jeste. Njegova vlastita terapija mu na taj način može pomoći u sticanju strpljenja sa klijentima.

Glavni razlog zbog koga je terapeutu potrebna vlastita terapija jeste što im ona pomaže da nauče da izlaze na kraj sa kontratransferom (proces viđenja sebe u klijentima, tj. proces preteranog poistovećenja sa njima, ili zadovoljavanja vlastitih potreba kroz klijente.

Kako klijenti vide svoje psihoterapeute

Na osnovu mnogobrojnih kvalitativnih istraživanja na uzorcima samih klijenata, izdvojene su četiri grupe njihovih odgovora o tome kako najčešće vide svog terapeuta. Odgovori su sledeći:

1) Facilitator
• veruje u klijenta i njegove moći
• ume da postavlja dobra pitanja
• svojim pitanjima podstiče dugoročni proces promene
• vodi kroz proces osvešćivanja
• pomaže klijentu da se “osamostali”
• “pomaže” razvoj klijenta

2) Otvoren
• ume da se prilagođava situaciji
• ume da iz različitih perspektiva sagledava klijentov problem
• uvek se preispituje
• toleriše anksioznost

3) Perceptivan
• osetljiv za klijentove potrebe
• ume da sluša

4) Strateg
• ima ideju o cilju terapije

Šta psihoterapija najčešće znači klijentima

– Zašto ljudi idu na terapiju? –

Prikaz najčešćih odgovora koje klijenti daju na pitanje šta im znači terapija (Kelly, 1955):

  • nešto što je „in“, statusni simbol (iako bi ovo trebalo da bude poslednji razlog, činjenica je da mnogi klijenti dolaze na terapiju samo zato što im se može. Time svojoj okolini poručuju da imaju dovoljno novca za ove usluge i da su dovoljno emancipovani i otvoreni za ovakvu vrstu procedure. Po uzoru na “holivudske trendove” oni dolaze i bez značajnog povoda, ne bi li vodili računa o prevenciji svog mentalnog zdravlja. U načelu, ovo poslednje je ok, iako ostaje krajnje diskutabilno treba li ići na terapiju radi sveta).
  • način da se postigne trajno blaženstvo (mnogi dolaze na terapiju kako bi njome povratili ravnotežu u sopstvenom životu; zamišljaju je kao postupak koji sve kockice vraća na svoje mesto; njihovo očekivanje usmereno je ka miru i postizanju blaženstva; zato ih neretko iznenadi što terapija ume da “boli”).
  • podvrgavanje stručnjaku, izlečenje (u duhu klasičnog, medicinskog pacijenta, neki klijenti doživljavaju terapiju kao mesto na kome će terapeut blago, uz anesteziju, amputirati klijentov simptom/problem, a bez ideje o opsežnoj rekonstrukciji ličnosti; zato bivaju zatečeni činjenicom da štošta drugo mora da uđe u igru).
  • način da se menja sredina (neretko klijent nije došao u želji da promeni sebe, već da zadrži istu poziciju i nauči kako da menja druge iz svoje okoline; hostilno očekuje da mu u tome terapeut bude saučesnik i drži stranu).
  • potvrda bolesti (ima onih koji jednostavno žele jasnu i preciznu dijagnostiku svoje bolesti, jer im dijagnoza pruža alibi pred okolinom da nastave sa svojim životom kao do tada; ovde, terapija je otklon od promene, zaštita pozicije koja za klijenta iz nekog razloga pokazuje benefite, a u stilu “ne možeš od mene to očekivati, vidiš da sam bolestan/na”).
  • oslobađanje od krivice (za neke klijente psihoterapija je vrsta socijalnog ogledala koja odobrava njegove/njene postupke, umiruje i ublažava osećaj krivice).
  • riznica mudrosti (neki klijenti doćiće na terapiju kao dobri učenici koji žele da nauče što više i opskrbe se mudrostima koje im kasnije mogu biti od koristi; akcenat je pre na prikupljanju znanja i tehnika, nego na korenitoj promeni ličnosti).
  • arena (u nekim slučajevima, terapijska soba postaje prava mala arena u kojoj se klijent grčevito bori da dokaže terapeutu da je njegovo stanovište opravdano, iznosi more argumenata, svađa se i želi terapeuta za saučesnika u ovakvoj konstrukciji stvarnosti).
  • razjašnjenje problema / objektivno mišljenje (ponekad je glavna uloga koju klijent dodeljuje svom terapeutu ta da bude maksimalno objektivan i neutralan sudija, koji distancirano sluša o njegovim događajima i ukazuje na greške i nepravde; klijent je u ovoj situaciji jako zavistan od terapeutove reakcije).

– Zašto je važno razumeti kako klijent vidi terapiju? –

Jer od toga zavisi:

  • izbor terapeuta,
  • definisanje problema,
  • saradnja sa terapeutom,
  • očekivani ishod terapije.

Pitanja za razmišljanje…

  1. Šta je to što izdvaja terapijski odnos u poređenju sa svim drugim odnosima u koje stupate?; Šta je to što je specifično?
  2. Po čemu je sličan sa drugim odnosima?
  3. Kako znate da je nešto terapijski odnos, kako ga prepoznajete?
  4. Šta je u osnovi dobrog terapijskog odnosa?
  5. Da li je to ravnopravan odnos, po čemu jeste, a po čemu nije?

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , ,

Konstruktivističko savetovanje: Po čemu je posebno?

Osnovne odlike konstruktivističkog savetovanja

1. Osnovni pristup: lakoverni pristup

Konstruktivističko savetovanje počiva na pretpostavci da su ljudi stvaraoci značenja, a ne oni koji jednostavno u procesu savetovanja otkrivaju psihološke realnosti. Stoga, svako konstruktivističko savetovanje i počinje analizom toga kako klijent vidi problem zbog koga je došao. Savetnik se mora uzdržati od davanja sopstvenih interpretacija i mora pustiti klijenta da sam iznese svoju verziju priče. Ovakav osnovni pristup u konstruktivističkom savetovanju naziva se lakoverni pristup. Lakoverni pristup, kao polazna osnova za konstruktivističko savetovanje, kreiran je od strane osnivača teorije ličnih konstrukata – Džordža Kelija, koji kaže: „Ukoliko ne znaš šta je sa tvojim klijentom, slobodno ga pitaj, on će verovatno bolje znati da objasni svoj problem nego ti“.

2. Cilj: multiperspektivizam, propozicionalnije konstruisanje

Osnovni cilj konstruktivističkog savetovanja jeste pomoći klijentu da shvati da upravo ono što mu izgleda kao problem može biti sagledano i iz drugih perspektiva koje nisu toliko bolne za njega. Posmatranje nekog događaja iz više perspektiva, odnosno sagledavanje novih alternativa za konstruisanje datog događaja naziva se propozicionalno konstruisanje.

3. Fokus: sadašnjost i budućnost

Kako se bolno iskustvo ili problematičan događaj zbog koga je klijent došao na savetovanje desio u prošlosti, zadatak savetnika je da ukaže klijentu kako ne mora biti rob svoje prošlosti, i to na takav način što će klijentov problem situirati u „nov kontekst“ i razmatrati njegove implikacije (primer za to su tipične „ako-onda“ instrukcije u kojima se fokus pomera na sadašnjosti i budućnost).

4. Pozicija klijenta: čovek – naučnik

Savetnik podstiče klijenta da bude aktivan u procesu savetovanja, da se ponaša kao naučnik, što znači da postavlja hipoteze o događajima, da testira ove hipoteze i da ih revidira ukoliko one koče klijenta da lagodnije živi. Problem koji klijent unosi ne posmatra se kao objektivan, već se ceni upravo element subjektivnosti, odnosno klijentov opis uzima se kao jedini legitiman. Ali, upravo zbog toga što se problem shvata kao konstrukcija klijenta, kao nešto što on vidi kao takvo, moguće je pomoći klijentu da preispita i dovede u pitanje svoje stanovište, te saobrazno tome formira novo. Uočava se, uloga klijenta je zahtevnija od uloge savetnika – on je odgovoran za to kako će izgledati i čemu će voditi njegova nova konstrukcija.

5. Zadatak savetnika

Osnovni zadatak konstruktivističkog savetnika jeste da klijentu obezbedi uslove za razvoj novih veština mišljenja i da savetovanje usmeri ka isticanju klijentovih snaga i potencijala koji će mu biti od koristi pri rešavanju aktuelnih problema, kao i problema koji leže u budućnosti.

Vrste konstruktivističkog savetovanja

U konstruktivističkom savetovanju moguće je povući liniju između dve oprečne struje. U pitanju su savetovanje fokusirano na rešenje i narativno savetovanje.

1. Savetovanje fokusirano na rešenje

Ovaj tip savetovanja razvili su De Šazer i Berg, 1978. godine, iste godine kada su osnovali Porodični Terapijski Centar (BFTC) u Milvokiju. Njihov pristup bazira se na ideji da klijent ne mora da zna ništa o tome zašto je i kako njegov problem nastao. Štaviše, ni sam savetnik ne mora da zna ništa o poreklu klijentovog problema. Zapravo, fokus savetovanja je na pomaganju klijentima da stvore rešenja. Intervencije savetnika iniciraju promenu i bez prethodnog razumevanja onoga što se dešava. Ovaj proces autori objašnjavaju pozivajući se na koncept jezičkih igara Ludviga Vitgenštajna, te navode sledeće: „Što duže klijent i savetnik pričaju o rešenju koje žele zajedno da konstrušu, sve više počinju da veruju u istinu ili realnost onoga o čemu govore“ (Berg, deShazer, 1993).

Cilj ovog tipa savetovanja nije rad na problemu. Nije problem ono što je klijenta dovelo do pozicije u kojoj jeste. On se nalazi u toj poziciji jer je zaglavljen u korišćenju istih, neefikasnih rešenja. Rigidnost i repetitivnost u korišćenju strategija za rešavanje problema su upravo proizveli glavni problem. Stoga je zadatak savetnika da zajedno sa klijentom razmotri sve načine na koje je do sada klijent pokušavao da reši svoj problem (a nije u tome uspeo) i da pomogne klijentu da osmisli nova, konstruktivnija rešenja.

Kao podvrsta ovog tipa savetovanja navodi se i savetovanje orijentisano na rešenje (O’Hanlon, Weiner-Davis). Ova dva tipa konstruktivističkog savetovanja imaju male, ali značajne razlike. Savetovanje orijentisano na rešenje je više fokusirano na potvrđivanje i validiranje klijentovih emocija i iskustva, manje je direktivno i manje formalno, više je usmereno na saradnju klijenta i savetnika, i otvorenije je za razmatranje političkih, polnih i istorijskih faktora kao važnih u razvoju problema. O’ Hanlon veruje da savetnik mora da preuzme odgovornost za uvođenje stvari koje klijent sam ne unosi u razgovor, posebno ukoliko su u pitanju delikatne teme, npr. nasilje, opasna ili bolna životna iskustva. Nasuprot tome, De Šazer kaže da savetnik treba da izbegava „čitanje između redova“ i treba da se jednostavno drži onoga što klijent ističe da je problem – npr. „ako klijent kaže da ne pije previše, onda to nije problem; shvati ga ozbiljno i ostavi to po strani“, navodi autor (Hoyt, 1994).

2. Narativno savetovanje

Narativno savetovanje počiva na premisi da jezik determiniše realnost. Vajt i Epston su prvi razvili pristup baziran na metafori narativa. Lična metafora narativa je priča koja definiše i organizuje život određene individue i njenih odnosa sa svetom. Kako živi i akumulira iskustva, svako ponaosob razvija ličnu priču ili narativ koji daje njegovom životu smisao i obezbeđuje kontinuitet. Kao i kod dobro napisane priče, naši lični narativi obuhvataju organizovanu temu, karaktere (odnosno glavne junake priče), tačke tenzije, početak, sredinu i kraj. Po ovoj perspektivi, dominantni narativi imaju opresivni karakter; oni uspostavljaju moć i kontrolu nad manjinskim grupama na takav način da eliminišu mogućnost da pripadnici ovih skupina alternativno konstruišu sopstveni identitet.

Zadatak narativnog savetnika stoga i jeste da pomogne ovakvim klijentima (jer oni upravo i najčešće dolaze na savetovanje) da alternativno osmisle svoju životnu priču, odnosno da prethodno dekonstruišu postojeću priču u pravcu kompletnije, adaptivnije i lično smislenije priče. Narativno savetovanje pomaže individui da se oslobodi internalizovanih socijalnih, kulturalnih i političkih opresija, i da rekonstruiše svoju životnu priču iz perspektive lične slobode.

Cilj narativnog savetovanja jeste da glavna tema životnog narativa koja se vezivala za „lični problem“ postane marginalna, a da na njeno mesto, kao dominantna, dođe tema o „ličnim snagama i potencijalima“.

Tehnike u konstruktivističkom savetovanju

Različite forme konstruktivističkog savetovanja počivaju na različitim tehnikama, odnosno procedurama za iniciranje i vođenje savetodavnog procesa.

1. Tehnike koje se najčešće koriste u savetovanju orijentisanom na rešenje

1) Pitanja skaliranja (scaling questions) – su najčešća pitanja koja postavljaju savetnici iz ove grupe. Klijentu se postavlja pitanje da na skali od 1 do 10 rangiraju određeni problem, progres u savetovanju, ili bilo koji drugi važan faktor u savetovanju.

Savetnik: Reci mi na skali od 1 do 10, ako uzmemo da 1 znači da si potpuno depresivan i lošeg raspoloženja, a 10 da se osećaš najbolje moguće, kako bi rangirao svoja osećanja danas?

Klijent: Pa otprilike 3.

Savetnik: Šta bi trebalo da bude različito da bi se približio rangu 4?, ili:
Kako bi opisao osobu koja zauzima rang broj 3?, ili:
Ukoliko bi tvoja osećanja pala na rang 2 šta bi to za tebe značilo?

2) Procentualna pitanja (percentage questions) – ova pitanja veoma su slična prethodnim, osim što umesto skala uključuju procente; obično se postavljaju kao grupa pitanja, a zatim se porede sličnosti i razlike u odgovorima klijenta, npr.:

– Na koji način bi se tvoj život razlikovao da si 1% manje depresivan?
– Na koji način bi se tvoj život razlikovao da si 10% manje depresivan?
– Na koji način bi se tvoj život razlikovao da si 100% manje depresivan?

3) Eksternalizovanje konverzacije (externalizing conversation) – omogućava klijentu da se udalji od problema, da ga posmatra sa veće distance i da razvije strategije za eliminaciju problema. Na taj način klijent će manje kriviti sebe za problem u kome se našao.

Primeri:

Klijent: Imam problem sa korišćenjem marihuane.
Savetnik: Koliko dugo se boriš protiv problema koje ti pravi marihuana? (savetnik pomera težište problema sa osobe i pravi distancu između osobe i problema)

Klijent: Osećam se kao da sečem samog sebe.
Savetnik: Osećao si se kao da sečeš samog sebe. (savetnik validira klijentovo iskustvo ali ga premešta u prošlost)

Klijent: Imam flešbekove sve vreme.
Savetnik: Znači, većinu vremena imaš flešbekove. (savetnik transformiše klijentovu verbalnu reprezentaciju od globalne na parcijalnu)

Klijent: Ja sam loša osoba jer sam bio seksualno zlostavljan.
Savetnik: Znači zaista misliš da si loša osoba zato što si bio seksualno zlostavljan. (savetnik pomera klijentov iskaz sa faktičkog na perceptualni nivo)

4) Reoznačavanje (relabeling) – pitanja koja uključuju reoznačavanje su srž konstruktivističkog savetovanja, budući da je i cilj ovog tipa savetovanja razvijanje novih verzija događaja.

Pr. Na savetovanje dolazi problematični tinejdžer koji kaže: „Mislim da je savetovanje glupo; ne možete me naterati da ovde nešto pričam“.

Savetnik: “U redu, hajde da onda danas ne radimo savetovanje. Kako bi bilo da obavimo samo jednu konsultaciju. Neću biti tvoj savetnik danas“.

5) Magična/čudotvorna pitanja (miracle questions) – ova pitanja originalno je razvio De Šazer; fokusirana su na razmišljanje o pozitivnoj budućnosti.

Primer originalne verzije: Pretpostavimo da večeras odeš kući, legneš da spavaš, i dok spavaš desi se čudo – budiš se i tvoj problem je rešen. Kako ćeš znati da se čudo desilo? Šta će biti drugačije?

6) Pitanja izuzetka (exception questions) – ova pitanja pružaju dokaz da klijentov problem nije uvek toliko veliki i preplavljujući. Bertolino (1999) daje nekoliko primera za pitanja izuzetka koja se postavljaju tinejdžerima koji dolaze na savetovanje:

Savetnik: „Čini se da kada se ovaj problem dešava stvari izgledaju prilično teško. Kada ti se čini da je taj problem manje primetan? Šta drugi oko tebe rade kada je problem manje primetan? Reci mi, kako izgleda život kada je problem manje izražen?“

2. Tehnike koje se najčešće koriste u narativnom savetovanju

Pisanje pisama (Letter Writing) – Epston (1990; 1994) je razvio tehniku pisanja pisama kojom se stimuliše razvoj alternativnih narativa. Ovo je ujedno i najpoznatija tehnika u narativnom savetovanju. Tehnika se sastoji iz pisanja pisama od strane savetnika i postoji u dve forme.

Prva forma su sumirajuća pisma – to su pisma koja savetnik piše klijentu na takav način da opisuje klijenta i njegov problem iz svoje perspektive, ali ističe i određene momente koji su klijentu osobito važni; takođe se često koristi klijentovim rečima kako bi produkovao priču koja će za klijenta biti prihvatljiva.

Druga forma su pisma pozivanja – to su pisma koja savetnik piše klijentovim članovima porodice i u njima ističe važan status klijenta u porodici; navode se pozitivni razlozi zbog kojih klijent dolazi na savetovanje, itd. Ovo pismo ne šalje se članovima porodice, već se analizira od strane savetnika i klijenta na seansi.

Glavna karakteristika ove tehnike (obe forme) je što pismo nema jedan kraj, već ima više mogućih ishoda, od kojih su neki prihvatljiviji, a neki manje prihvatljivi klijentu. Zadatak klijenta je da izabere ishod koji mu najviše odgovara, nakon čega sledi konverzacija o razlozima za odabir baš tog ishoda, kao i razlozima za neprihvatanje drugih ishoda.

Prikaz transkripta jedne savetodavne seanse

* Napomena

Prikaz koji sledi ilustruje deo savetodavne seanse koja je vođena oslanjanjem na pristup orijentisan na rešenje. Savetovanje vodi Bob Bertolino, poznati savetnik ove struje, a klijent je dečak po imenu Ričard. Dečak ima 14 godina i na savetovanje dolazi zbog problema sa besom. Upućen je na savetovanje od strane islednice koja radi na odeljenju za suzbijanje maloletničke delinkvencije. U dečakovoj istoriji kriminalnog ponašanja mogu se naći ometanje policijskog časa, bekstva od kuće, bekstva iz škole i nasilničko ponašanje. Seansi prisustvuje i dečakova majka Laura. Komentari u zagradama su Bertolinova objašnjenja zašto nešto radi u određenom trenutku.

Transkript

Bob: Pa, odakle želiš da počnemo?

Ričard: Morao sam da dođem. Islednica koja je zadužena za moj slučaj mi je rekla da ukoliko ne dođem, vratiće me u kazneno popravni dom. Nisam imao izbora.

Laura (dečakova mama): To je bio uslov za njegovo otpuštanje iz doma.

Bob: Da li misliš da je to bio njen način da te natera da dođeš, ili bi ti i sam došao da ti je ona to samo predložila?
(ispitivanje motivacije)

Ričard: Da nisam morao, ne bih ni bio ovde.

Laura: Morala je da ga natera da dođe…jer inače ne bi došao.

Bob: Razumem da ne bi došao da ti ona to nije rekla da to uradiš… ipak, drago mi je što si ovde. Da li ti je rekla šta misli da je potrebno da se ovde desi?
(zadobijanje poverenja)

Ričard: Ne sećam se.

Laura: Da sećaš se…rekla ti je da je potrebno da pronađeš načine da bolje držiš pod kontrolom svoj bes.

Bob: Možete li biti malo određeniji? Šta on to tačno radi kada je besan?
(konkretizovanje, piramidisanje problema, uočavanje majčine perspektive)

Laura: Postaje ljut, zatim nastaje haos, zato što ništa neće da sluša. Jednostavno se isključi i radi šta mu je volja.

Bob: Isključi se i ode?

Laura: Da, ode gde god hoće i vrati se kući kada on to želi.

Bob (obraća se Ričardu): Šta sad sa tim? Da li želiš da dodaš ili promeniš nešto u vezi sa tim?

Ričard: Ne znam.

Bob: U redu, razbesni se i ponekad se jednostavno isključi… Šta je još moglo da navede islednicu da te pošalje ovde?
(pitanje izuzetka: problem nije toliko težak da bi zahtevao savetovanje + eksternalizovanje situacije – od globalnog ka parcijalnom – ponekad se isključi, ne stalno!)

Ričard: Zato što sam jednom bio sa drugovima i bili smo uhvaćeni nakon ometanja policijskog časa. To nije bila neka velika stvar… ona jednostavno uvek nađe nešto da mi nakalemi.

Bob: Dakle, pošto je ona ponekada morala da primeni zakon na tebi, činilo se kao da te proganja. Koliko si puta bio napolju nakon policijskog časa?
(modifikovao je Ričardove rečenice na 3 načina: koristio je „ponekad“ umesto „uvek“ – od globalnog ka parcijalnom; promenio je vreme u prošlo „morala“ (više to ne radi) – premeštanjem događaja u prošlost klijent se distancira od problema; transformisao je izjavu klijenta od faktičkog na perceptualni nivo „činilo se“, a ne „ona te je proganjala“).

Primer preuzet iz: Bertolino, B. (1999): Therapy with Troubled Teenagers

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , ,

Promocija knjige “Ko je ovde lud?!”

Redakcija Psiholjuba poziva sve zainteresovane na promociju knjige “Ko je ovde lud?!“, autorke Leonore Pavlice, psihologa, psihoterapeuta i urednice ovog portala.

Promocija će biti održana 25. septembra 2016. godine u Centru urbane kulture IMAGO (Dečanska 14) od 20 h. Biće to veoma zanimljivo umetničko veče, prožeto muzičkim izvedbama alternativnih rock bendova.

Ulaz je besplatan, a promo cena knjige iznosiće 500 dinara.

Dobro nam došli!

* Kako bi vam zagolicali maštu, dodatno vam darujemo preporuku recenzenta, Maje Volk.

Kratko i ubitačno

Oduvek sam prezirala psihijatre. Nisam imala bolje mišljenje ni o klasičnim psiholozima. Nekako, njihovi šabloni su mi ukazivali na neukost koja nema težnju za razvijanjem. Suviše njih je imalo realne, nerešive psihološke probleme u sopstvenom životu, da bi mi bili iole kredibilni. Piscima ću pre da verujem. Oni već hiljadama godina posmatraju ljude i uz iskustvom nataložen senzibilitet, pokušavaju da ih sve bolje razumeju. Psihijatrija se, čini mi se, u tom pokušaju vrti u krug. Uzaludno. I značajno kraće!

Pre osam godina sam počela da se družim sa psihologom, antipsihijatrom po orijentaciji i nekadašnjim učiteljem za ljudski razvoj, a sada čovekom koji jednostavno voli ljude, Dragoslavom Grujičićem Gruyom. Gruya mi je danima pričao istorijate svih grešaka, koje je iznedrila psihologija i psihijatrija, a koje imate tako živopisno i provokativno opisane u ovoj knjizi, koja prosto vapi da preraste u dramski tekst ili tv serijal sličan „Zoni sumraka“…

Gruya je jedini čovek, ili psiholog, koga znam, da je legao 340 puta na dušek raznih škola nove psihologije i prošao ličnu terapiju, a zatim ne pristavši na šabloniziranje i uzimanje licence, napravio svoj slobodan model psihoterapije, koji je označio sa „Krugovi bliskosti“.

Ovo sve pričam jer mislim da sam posle decenije druženja i učenja, konačno i samostalnog psihoterapijskog rada, kvalifikovana da ocenim validnost psiholoških rukopisa koji se nađu pred mojim očima. I Leonorin rukopis, sazdan od dramski oživljenih studija slučaja, razgalio me je toliko da sam oduševljeno u sebi ponavljala: „Hvala ti, Bože, da nisu svi slepi koji se školuju na našim zastarelim studijama. Da ljudi, koji su izmislili nazive duševna bolnica i duševni bolesnik, ipak priznaju postojanje duše“.

Leonora je mlada, pronicljiva, duhovita i za razvoj otvorena ličnost, koja ovom knjigom ima neverovatnu misiju, da nastavi putem antipsihijatrije, koji je u ovoj zemlji šablona, uvlakača, prosečnih i korumpiranih, veoma mukotrpan posao.

Svaka pričica je dovoljno kratka i sažeta a ubitačno jezgrovita, da jasno ukazuje da je istorija naše civilizacije, zapravo, istorija ljudske gluposti! A od svih gluposti, psihijatrija je, na žalost, jedna od najvećih, danas puka službenica farmaceutske mafije i pod kompleksom niže vrednosti pred veličanstvenom, a podjednako prepotentnom „tetkom“ Medicinom.

Najtužnija bolnica u kojoj sam bila da posetim svog dobrog druga, bila je Palmotićeva, gde se na licima ljudi videla duboka patnja, patnja duše. A samo su ih tretirali medikamentima… Tada sam, s tugom, shvatila da ni medicina, ni psihijatrija, ne priznaju ni dušu, ni osećanja, niti intimne teskobe pojedinca za svoj fokus interesovanja. Radije, one se morbidno zanimaju za patologiju i njeno širenje ka svim porama naše svakodnevnice. „Ko je tu lud!?“ Realno je pitanje, jer ludi, a sposobni da funkcionišu, vladaju nama, politikom, društvom, dok preosetljivi, napaćenih duša, (samo zato što ne funkcionišu po obrascu), bivaju izolovani i proglašeni bolesnima…

Slatko sam se i smejala i tugovala, čitajući ljupke, a opet potresne Leonorine priče, kojima ona želi da ljude probudi, ukaže im na činjenice da su te gluposti bile vrhunski domet nauke pre stotinu, pedeset, trideset godina….i zašto onda, bez skepse, prihvatamo sadašnje domete te iste nauke, koja očigledno ne zna odgovor ni na tako jednostavno pitanje, šta je to ljudska duša!?

Mogla bih stranice i stranice da ispišem o asocijacijama koje su mi izazvale svaka od ovde ponuđenih mini verzija ljudske sudbine, ispričane u prvom licu, iz pera Leonore Pavlice, ali ovde ću se zaustaviti…

Budite slobodni i kreativni, potpuno otvoreni i razmišljajući ljudi dok budete čitali ovu knjigu. Ljudima ne trebaju dijagnoze i sedativi. Treba im ljubav i razumevanje. Bravo, Leonora!

Maja Volk, čovek

 

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Vesti

Tags: , , , , , , , , ,

Šta su znaci psihoterapijskog napretka…

Veoma je lako edukantima neke psihoterapijske orijentacije, koji prolaze kroz „rad na sebi“, da identifikuju kada i na koji način psihoterapijski proces počinje da pokazuje svoje benefite. Oni iza sebe imaju veliku zaleđinu – sate i sate lične analize, nebrojene sate supervizije, godine pohađanja edukacijskog programa i mnoge stručne seminare. Ali, šta kada se psihoterapiji prepusti bilo koja persona van „ovoga sveta“. Kako naivni subjekt, čovek laik, da interpretira ovo iskustvo?

Kako da zna da je psihoterapija delotvorna? Kako da protumači promene koje mu se dešavaju; da li su one pozitivne ili ne, sa stanovišta njegovog psihoterapeuta? Često se na terapiji možemo zapitati kako našu promenu vrednuje sam terapeut? Da li je i on (kao ja) zadovoljan mojim napretkom? Možda je moja promena subjektivno konstruisana kao pozitivna, dok terapeut misli da sam u regresiji? Neretko se dešava i dodatno opterećenje – želja da se „ugodi“ terapeutu! U želji da se terapeutu prikaže kao „dobar učenik“ ili kao „poslušno dete“, klijent može zaboraviti šta je dobro za njega i šta se njemu čini kao uspešan pravac razvoja. Umesto toga, on pokušava da pronikne u vrednosni sistem terapeuta i „odigrava“ seanse onako kako misli da će terapeut biti zadovoljan. Suvišno je sada pisati o štetnostima ovakvog izbora. No ono što možemo uraditi, jeste pripremiti sve sadašnje, a i buduće konzumente psihoterapije, alatom za prepoznavanje sopstvenog napretka.

Tapkanje u mestu

Mnoge psihoterapijske škole nose namenski sa sobom veo mističnosti vlastite procedure. Smatram da je ovo potencijalno opasno iz više razloga. Prvo, ako klijenti ne znaju gde idu, kako mogu biti sigurni da su se uputili pravim putem. Drugo, ovakva pozicija dovodi klijenta u nezavidno stanje neizvesnosti, što otežava stvaranje odnosa poverenja sa terapeutom. Treće, nedovoljno transparentni znaci psihoterapijskog napretka pomeraju fokus sa „onoga što ja želim“ na „ono čemu se terapeut nada“. Konačno, i ne manje važno, sumnjičavost u pogledu napredovanja u terapiji i konstantno preispitivanje toga da li je ona delotvorna za mene, može ubrzati odluku o napuštanju terapije.

Iz ovih razloga je VAŽNO podeliti sa sasvim običnim ljudima – korisnicima psihoterapije, bar neka osnovna znanja. Oni ne moraju znati teorijske osnove našeg pravca, niti srž tehnika koje koristimo, ali moraju znati da prepoznaju da li su na dobrom tragu! Nesebično deljenje sa njima ovakvog znanja dovodi do obostrane koristi – klijent je smiren, siguran i otvoren za promenu koju sada razume i kadar je da osmisli, a terapeut može lako da osigura odnos poverenja koji je ključ svakog dobrog odnosa, pa i psihoterapijskog.

Uzaludan trud

Evo tih osam krucijalnih znakova psihoterapijskog napretka, koji ne treba da budu isključiva privilegija terapeutske pozicije, već je sasvim opravdano i poželjno da ih zna i klijent:

1) Iznenađenje

Pod iznenađenjem se podrazumeva svaka klijentova reakcija na terapeutovu interpretaciju, a koja počiva na uvidu nečega do tad neosvešćenog. Nalik je „a-ha“ efektu. To su situacije u kojima klijent jasno pokazuje da je otkrio nešto novo o sebi ili da je neke stare stvari mogao sagledati i drugačije. Iznenađenje imlicira promenu u perspektivi posmatranja nekoga ili nečega, a upravo zadobijanje nove perspektive i jeste glavni pokazatelj terapijskog napretka. Ovaj pokazatelj sugeriše da se klijent oslobodio ustaljenih šablona u konstruisanju stvari i da je otvoren za promenu. Manifestacije iznenađenja su lako dostupne i terapeutu, a i klijentu – one mogu biti kako verbalne (stvarno!; kako se nisam toga ranije setio!; da li je moguće da sam to tako video?, itd.), tako i neverbalne (otvaranje usta, širenje očiju, smeh, tapšanje, opšta telesna razdražljivost). Pošto klijent nije u stanju da osmotri sopstvena telesna ispoljavanja, dobar terapeut trebalo bi da mu na njih skrene pažnju rečenicom tipa „da li uočavate koliko ste sada iznenađeni, oči su vam širom otvorene, u ovom trenutku saznali ste nešto veoma važno“.

2) Spontano donošenje dokaza

U nekom trenutku terapije klijent i terapeut uspostavljaju psihoterapijski savez u kome postaju jasna očekivanja sa obe strane. Cilj terapije je podrobno definisan i ako je terapija adekvatno vođena, klijent počinje da shvata kakva vrsta promene se od njega zahteva. Uzmimo da je reč o veoma povučenom, socijalno izolovanom, čak introvertnom klijentu koji je došao u želji da postane opušteniji i druželjubiviji. Onoga trenutka kada počne da uviđa i doživljava da se njegovo ponašanje menja, želeće da to podeli sa svojim terapeutom, kako bi ga terapeut povratno validirao. Spontano će iznositi na seansi kako je juče bio tu, danas tu, kako se družio sa ovim ljudima, kako je učestvovao u toj i toj aktivnosti. Na obuhvatnost nove strukture (promene) ukazuje raznolikost elemenata (događaja, drugih ljudi) koje klijent nagoveštava u svojoj spontanoj dokumentaciji. „Tapšanje po ramenu“ od strane terapeuta, osnažiće ga da nastavi sa ovim eksperimentacijama, a same eksperimentacije opet su dokaz da se klijent pomera, da se menja, da čini nešto za šta do sada nije bio sposoban.

3) Korišćenje tekućeg iskustva

Ako klijent uvide do kojih je došao u terapijskoj sobi, kao komfornoj zoni, aktivno isprobava u spoljnjem svetu, i koristi ovo iskustvo kao dragoceno, na putu je dublja promena. Jedna stvar je nešto shvatiti, obraditi informaciju na racionalnom nivou, a živeti uz novo uverenje je sasvim druga stvar. Ako potom ta iskustva koja je stekao između dve seanse klijent donosi na narednu seansu i koristi ih kao validan materijal za buduće interpretacije, terapeut ovo može da shvati kao dokaz njegove propustljivosti (otvorenosti prema novim iskustvima). Terapeut može biti naročito umiren ukoliko klijent pokaže da je ovim ponašanjem zadobio nove reakcije u društvenim situacijama. Terapeut će, međutim, želeti da zna da li ovo ponašanje uvlači klijenta u nove nevolje, ili za njega otvara nove važne perspektive. Ukoliko klijent upada u nevolje, problem može biti u konstruktu koji mu je terapeut pomogao da napravi, a ne u klijentovom pogrešnom tumačenju tog konstrukta. Iz tog razloga treba biti obazriv.

Konfuzija

4) Promene u raspoloženju u odnosu na ponašanje

Četvrti znak je promena u klijentovom “raspoloženju” bez suviše vidljive promene u njegovom dnevnom ponašanju. Može se činiti da je ovaj kriterijum u suprotnosti sa onim koji smo upravo naveli. Međutim, ćudljivo ponašanje je uglavnom ponašanje u kome se smenjuju suprotnosti. Nakon što je klijent svoj život organizovao na nove načine, on može pokazati površne znake promene u raspoloženju, ali njegovi prelazi nisu toliko vidljivi, niti je očigledno gde se kreće. Čini se kao da su raspoloženja donekle izgubila svoju vladajuću moć i da su postala više nalik talasićima na površini ličnosti. Klijent može reći: “Čini se da i dalje svakog dana radim skoro iste stvari, ali se sada osećam manje uznemiren u vezi sa njima. Čini se da se promena desila više u osećanjima nego u ponašanju”. Ili on može reći: “Ako ja dobro vidim, suočavam se sa istom vrstom problema kao i uvek, samo sada mi one ne izgledaju tako poražavajuće. Ne znam tačno zašto je to tako, ali čini se da se sada osećam drugačije u vezi sa njima”. Ili može reći: “Čini se da je jedina razlika to što sada svoje preke potrebe zadovoljavam na drugačiji način”.

5) Opažanje suprotnog ponašanja

Ovaj znak odnosi se na klijentovu sklonost da svoje sadašnje ponašanje opazi kao na mnoge načine suprotno ranijem ponašanju. Tipa: “sada se više ne nerviram oko toga; ne mogu da verujem da sam ranije stalno kasnio; kako sam mogao da budem tako pesimističan”,… Ovde kao dobar primer možemo navesti zanimljivu Hauardovu studiju o opažanju koje klijent ima o svom napretku. Hauard je zatražio od hospitalizovanih pacijenata da, u vreme kad su primljeni u bolnicu, napišu skicu svoje ličnosti. Obeležimo ovu skicu slovom A. Kasnije, nakon što su ovi pacijenti već oko šest nedelja bili na lečenju, Hauard je od njih zatražio da napišu drugu skicu. Obeležimo ovu skicu slovom B. On je takođe tada od njih zatražio da napišu skicu samih sebe kakvim sebe pamte u vreme dolaska u bolnicu. Obeležimo ovu skicu slovom C. Postoje tri poređenja koja se mogu napraviti: A sa B, A sa C i B sa C.

Hauard je dobio da su pacijenti bili skloni da izražavaju veći stepen suprotnosti između B i C nego između A i B. Ova suprotnost nije uvek bila izrečena u korist poboljšanja; ona je prosto bila preuveličana u odnosu na suprotnost između A i B. Pacijenti su bili skloni da promenu preuveličaju u ma kom pravcu. Hauardova studija baca svetlo na klijentovo osmišljavanje sopstvenog napretka. On nastoji da vidi svoj sadašnji self kao oprečan prethodnom. On ovo čak može da uradi iako se i dalje žali na nevolje koje potresaju njegov život. On, u stvari, kaže: “Pogledajte, ja imam sve ove probleme koji još uvek nisu rešeni! … A ja? Ja sam se naravno promenio. Ja sam veoma drugačija osoba od one kakva sam bio kad sam ovde počeo da dolazim. Ali, za sada, ja nisam rešio svoje probleme. Zbog toga vam i dalje o njima govorim! Recite mi kada ću stići do tačke kada više neću imati problema?”

6) Promena pritužbe

Pritužba, ili ono na šta se klijent žali/tuži, jeste početna konceptualizacija njegovih teškoća; jasna formulacija problema na kome želi da radi. Tokom trajanja terapije često početna pritužba bude izbačena, zanemarena, izostavljena ili čak zamenjena novom. Često će klijent propustiti priliku da kaže terapeutu da je njegov glavni “simptom” nestao. Ponekad je to tako zato što simptom, poput ružne uspomene, ispada iz polja svesnosti kao funkcija konceptualizacije koja se menja. Ponekad je to tako zato što klijenti ne žele da terapeut prestane sa terapijom baš onda kada su postignuti rezultati koji tako mnogo obećavaju. Ponekad je to zbog odnosa zavisnosti koji ne žele da bude prekinut. Ponekad je, čini se, razlog tome dugotrajna hostilnost; klijenti ne žele da priznaju da nisu bili u pravu u vezi sa prirodom svojih simptoma. Terapeut ovaj znak prvi put primeti onda kada iznenada shvati da je prošlo dosta vremena od kada je klijent poslednji put pomenuo nekad prepoznatljivu pritužbu.

7) Rezimiranje

Sedmi znak su klijentovi kratki prikazi onoga što se desilo na prethodnoj seansi. Rezime može biti pisani ili usmeni. Način na koji klijent rezimira svojim rečima nagoveštava da li je novi “uvid” shvatio ozbiljno.

8) Promene u neverbalnom materijalu

Osmi znak je jedan od najzanimljivijih. To je promena u neverbalnom ili labavom materijalu koji klijent pruža. Terapeut shvata da se nešto desilo kada primeti da snovi, materijal iz slobodnih asocijacija, labavi konstrukti i slično, počinju da u sebe uključuju novi sadržaj. Može se javiti neobična živopisnost kod interpretacije snova, iza čega slede novi “uvidi”. Tematski razvoj ovih snova može stajati u suprotnosti sa onima koji su dobijeni ranije. Čak i lanac slobodnih asocijacija dobijen u terapijskoj sobi može pokazivati značajno različit pravac razvoja.

Napredak

Kao što postoje znaci pozitivne promene/napretka, tako je moguće pratiti i znake neprikladne promene.

Znaci neprikladne promene:

1) Labava konstrukcija (klijentova verbalizacija je krajnje promenljiva; on deluje neodlučno po mnogim pitanjima)
2) Bizarni dokazi (klijent može tvrditi da ima nov uvid, ali, dok daje dokaze za njega, terapeut može biti užasnut time šta on sadrži)
3) Preveliko uprošćavanje (klijent svaku interpretaciju nastoji da svede na konkretan nivo, da je maksimalno uprosti)
4) Ponašanje u kome se smenjuju suprotnosti (klijent se ponaša kao da je na klackalici, čas radi jedno, a čas drugo; njegovom ponašanju nedostaje doslednost)
5) Doslovne upotrebe (kruto primenjivanje novog uvida)

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , , , ,

Depresija: neprijatelj ili saveznik?

Konzervativna struja u psihijatriji, koja pretenduje da se ustoliči kao jedina legitimna, nalaže da se depresija shvati kao mentalni poremećaj. Tako, depresija već dugo vremena ostaje svrstana u okvire poremećaja raspoloženja, koji su odraz narušene hemijske ravnoteže u mozgu. Ovakva medicinska, tačnije biohemijska tumačenja depresije ističu da je njen ključni uzrok otežana i izmenjena komunikacija između nervnih stanica, u čemu važnu ulogu igra genetska predispozicija. Kada govore o depresiji, ovi biološki orijentisani psihijatri zapravo misle na poremećaje funkcija različitih neurotransmiterskih sistema. Među njima, najveću pažnju obraćaju na serotonin, neurotransmiter koji se popularno naziva i „molekulom sreće“. Serotonin učestvuje u kontroli raspoloženja, učenja, spavanja, temperature, bioritma, socijalne dominacije, impulsivnog ponašanja, seksualnih funkcija, doživljaja bola, regulaciji srčanog ritma, disanja itd. Na temeljima ovakvih shvatanja nastaje i stav da je jedino adekvatno sredstvo za tretman depresije, nalaženje delotvornih lekova (antidepresiva) koji će uspostaviti prethodno poljuljani balans u neuronskim vezama.

Ako pobliže razmotrimo kako se postavlja dijagnoza depresije uz pomoć aktuelnih psihijatrijskih priručnika, zatičemo istu situaciju – i ovde je depresija prezentovana kao disfunkcija u telu, greška koju treba popraviti, i nema veze sa aktivnošću individue, njenom slobodnom voljom, niti spoljašnjim zbivanjima. Simptomi depresije, radi praktične ilustracije ovakvog psihijatrijskog pristupa, mogu se svesti na sledeće:

1. Depresivno raspoloženje prisutno je veći deo dana, gotovo svaki dan, u trajanju od najmanje dve nedelje, i bez većeg je uticaja životnih okolnosti kao uzroka;
2. Gubitak interesa i užitka u uobičajenim aktivnostima koje pružaju zadovoljstvo;
3. Smanjenje energije ili povišena zamorljivost;
4. Gubitak samopouzdanja i samopoštovanja;
5. Bezrazložan osećaj samoprekora ili intenzivne i neprimerene krivice;
6. Ponavljajuće misli o smrti ili samoubistvu ili bilo koje suicidalno ponašanje;
7. Otežano mišljenje i koncentracija (kao što su neodlučnost ili kolebljivost);
8. Promena u psihomotornoj aktivnosti u vidu agitacija ili retardacije;
9. Poremećaj spavanja (nesanica, ili stalna pospanost);
10. Poremećaj apetita (smanjen ili pojačan) povezan s promenom telesne težine.

Opisane simptome koristi takozvana MKB-10 klasifikacija bolesti, koja predstavlja službenu klasifikaciju u našoj zemlji. Razlikujemo simptome skupine A (redni brojevi 1-3) i skupine B (redni brojevi 4-10). Dijagnoza depresivnog poremećaja postavlja se na temelju prisustva najmanje dva simptoma iz skupine A i dva simptoma iz skupine B (tada se govori o blagoj depresivnoj epizodi). Razlikujemo još i srednje tešku i tešku depresivnu epizodu, zavisno od broja izraženih simptoma.

Opšti zaključak je da psihijatri vide depresiju kao problem, i to problem neurološke prirode, a rešenje problema traže u fabrikovanju novih lekova koji će ga otkloniti. Psihijatrijski napori za razumevanjem fenomena depresije završavaju se tako na podrobnom opisu i prepoznavanju ovakvog stanja, a njihovi napori za tretiranjem istog ne idu dalje od površnog, i neretko privremenog, otklanjanja simptoma. Ipak, treba imati u vidu i to da brojni psihijatrijski praktičari iz “svežijih” i savremenijih redova, uočavaju slabosti isključivog medikamentoznog pristupa, štaviše – takvi veoma predano promovišu i naglašavaju značaj i benefite dijaloga sa klijentom spram procedure prepisivanja “pilula za sreću”.

Još dalekosežnije uticaje ima alternativni pravac za razmatranje ovog fenomena, a koji počiva na stavu da je mudrost, a ne tablete, lek za depresiju. Ovakvoj ideji naklonjene su sve psihoterapijske škole, čiji je zajednički imenitelj to da je “terapija rečima” dublja i efikasnija metoda za prevazilaženje depresije od farmakoloških sredstava. Lekovi mogu otkloniti simptome, ali nam ne pružaju uvid u uzrok depresivnog stanja. Reči su te koje mogu da dosegnu do pitanja uzročnosti, i to je veliki napredak koji je sa sobom donela psihoterapijska praksa. Ipak, ni psihoterapeuti, kao ni prethodnici – biološki orijentisani psihijatri, nisu imuni na konstataciju da depresiju treba posmatrati isključivo kao problem, kao neprijatelja koga treba ukloniti. Poznavanje uzroka dodatno im pomaže u borbi protiv problema. Međutim, možda je sve ovo pogrešna direkcija. Možda se veća korist može dobiti postavljanjem pitanja: šta je svrha depresije, a ne šta je uzrok! Tom linijom razmišljanja krenula je konstruktivistička orijentacija u psihoterapiji.

Sve veći broj autora približava se ovoj struji koja zagovara ideju da depresija nije bolest, niti mentalni poremećaj. Ma koliko to bilo protivno logici zdravog razuma, jedno tako teško stanje ne razmatra se više kao problem, već kao odbrana, vid zaštitne strategije kojom se čovek brani od neprijatnih i ugrožavajućih iskustava koja „vrebaju“ u spoljašnjem svetu. A upravo ono što je za osobu ugrožavajuće i bolno jeste otkriće da nam život nije onakav kakav bismo želeli da bude.

Tradicionalni psihijatri veruju da depresija nema nikakvu svrhu. Oni sprovode razne kampanje “Borimo se protiv depresije” i “Pobedimo depresiju”, kao da je reč o neprijatelju koga treba iskoreniti. Naprotiv, čak i najteži oblici depresije imaju nekakav smisao, i mogu se razumeti u kontekstu života koji je osoba proživela i iskusila. Zato depresija nije psihijatrijska bolest; ona je “mehanizam koji nam omogućava da se uhvatimo u koštac sa životom, način povlačenja u sebe u trenutku kada je otvaranje prema drugim ljudima postalo previše bolno i riskantno” (Lynch, 2002). Depresija jeste nesretno stanje, ali za osobu koja pati od depresije, ona je manje od dva zla. Ona nam se ne dešava mimo naše volje, i upravo tu je razlika između nesretne i depresivne osobe. Nesretna je ona osoba koju je zadesila jedna ili pak serija nesretnih okolnosti na koje ona nije mogla da utiče. Sa druge strane, depresija upravo implicira mogućnost izbora! Međutim, definisanje depresije kao akt slobodne volje ne podrazumeva naravno da osoba bira depresivno stanje kao poželjnu i ugodnu poziciju. Takođe, iako se mogućnost izbora razmatra kao proishod lične odgovornosti, ovim se ne želi reći da osoba treba da se oseća odgovornom što je krenula stazom depresije, već se odgovornost odnosi na njenu slobodu u interpretaciji događaja i osmišljavanju vanjskog sveta. Iako je na prvi pogled paradoksalno, ali upravo ova veza depresije i odgovornosti unosi značajnu notu optimizma u radu na iskorenjivanju depresivnih konstrukcija. Ukoliko je osoba ta koja je odgovorna u procesu kreiranja sopstvenog viđenja sveta onda ona istovremeno ima i moć da ovo viđenje rekonstruiše na njoj prihvatljiviji način.

Dakle, osoba je istovremeno i kreator i akter sopstvenog depresivnog scenarija. Nisu spoljašnje okolnosti te koje su dovele do depresivnog stanja, već naše razumevanje tih okolnosti. Tako, da bismo razumeli zašto neki, a ne svi ljudi postanu depresivni, moramo shvatiti da pojedinci stresne i tegobne situacije tumače na različit način. Ipak, iako smo svi poprilično svesni toga da svaka individua tumači jedan te isti događaj na drugačiji način, često imamo običaj da verujemo da je svet upravo onakav kakvim ga mi vidimo. Razmišljajući na takav način ljudi počinju da veruju da njihova mišljenja predstavljaju stvarnu, apsolutnu i jedinu istinu o svetu, i da se ta istina ne može promeniti. U kontekstu toga i sama depresija se može posmatrati kao neželjena posledica načina na koji posmatramo sebe i svet. Razumevajući način na koji smo tumačili događaje u svom životu, možemo odabrati da promenimo svoja tumačenja i time stvorimo sretniji i ispunjeniji život.

Na ovom mestu važno je shvatiti zašto je osoba uopšte inicijalno odabrala “put kojim se ređe ide” umesto vedrijih mogućnosti konstruisanja. Stvar je u tome da depresivna osoba ima izbor, ali je taj izbor prilično sužen i ograničen njenom perspektivom. Naime, osoba uspeva da vidi samo dve alternative putem kojih može osmisliti sopstveno bivstvovanje. Tako, depresivna osoba, iako nesvesnim mehanizmima, odabira da se oseća depresivno ne bi li time izbegla neku potencijalno opasniju alternativu (npr. saznanje da je u spoljnom svetu niko ne voli). Sledi da je fundamentalni zadatak psihoterapijske prakse to da omogući osobi da propozicionalnije konstruiše, tj. da bude kadra da izađe iz okvira isključivo dve alternative koje joj se čine kao jedini izbor, i da stvori uslove u kojima će osobi postati vidljive i druge opcije. Upravo širenjem horizonata potencijalnih alternativa osoba će moći, da umesto depresije ili nečeg goreg, izabere nešto treće (što joj do tad nije bilo vidljivo).

Ako se slepo držimo pravila da je depresija neprijatelj i da je moramo ukloniti, propuštamo da uočimo važne poruke koje nam ona šalje. Ostajemo rudari koji u nečijoj prošlosti pokušavaju da iskopaju uzrok. Umesto toga, pametnije je istražiti njenu svrhu, ući u razmatranje zašto neko bira da sebe i događaje u svetu konstruiše na tako “mračan” način. Tek kada depresiju prihvatimo kao konstrukciju individue, i to konstrukciju koja je podložna promeni, shvatamo da nam je depresija saveznik u procesu izlečenja. Ona nam daje putokaze, pokazuje da je takav način života nepodnošljiv, da nije za tu osobu; polagano podučava osobu kakav bi joj način života daleko bolje odgovarao. Takođe, ukoliko osoba na nju ne obrati pažnju, vratiće se i sledeći put će je napasti još jače, sve dok ne shvati poruku.

Pred depresivnom osobom je uvek izbor – ili će joj depresija postati dugogodišnji zatvor iz koga nema izlaza, ili će joj biti teška škola, ali škola u kojoj će zadobiti mudrost. Osoba ne treba biti rob vlastitih konstrukcija, posebno ako joj one donose više patnje, nego zadovoljstva. Zato i depresiju treba shvatiti kao nešto što stvaramo sami, i upravo kao što smo je stvorili, možemo je i ukloniti. Mudrost se zapravo sastoji iz procesa rekonstrukcije sopstvenog viđenja sveta. Budući da su konstrukcije, kao i rekonstrukcije individualna tvorevina, konstruktivistički autori nisu skloni pravljenju univerzalne liste depresivnih simptoma (kao psihijatri), niti pretenduju na to da otkriju najadekvatniji vid tretmana. Za njih su simptomi, kao i tretmani depresije, uvek strogo individualizovani, jer i jesu plod individualnih strategija konstruisanja. Ipak, radi lakšeg prepoznavanja depresivnih osoba, konstruktivisti su na temeljima višedecenijskog iskustva načinili listu najčešćih tipova konstrukcija (skupova ideja, mišljenja i uverenja o nekoj osobi ili pojavi) kojih se ovakve osobe čvrsto drže i koje ne dovode u pitanje:

  • Bez obzira na to što mogu izgledati kao dobar i prihvatljiv čovek, zapravo sam jako loš, zao, bezvredan, neprihvatljiv i sebi i drugima.
  • Drugi su ljudi takvi da ih se moram plašiti, mrzeti ih i zavideti im.
  • Život je užasan, a smrt još užasnija.
  • Dosad su mi se događale samo loše stvari, a tako će biti i u budućnosti.
  • Pogrešno je razbesneti se.
  • Nikada nikome ne smem oprostiti, a najmanje samome sebi.

Rekonstrukcija ovakvih pesimističnih životnih narativa i formulisanje vedrijih staza egzistencije jeste cilj kome psihoterapija treba da teži u svom nastojanju da olakša nečije patnje.

Categories: Antipsihijatrija Depresija Konstruktivistička psihoterapija Nauka

Tags: , , , , , , , , , ,