Tag: poremećaji ishrane

Poremećaji ishrane kod sportista

Dopuna ishrane raznim dodacima, stara je koliko i ljudska istorija. Savremeni dijetetski suplementi su preparati koji dopunjuju normalnu ishranu, a u suplemente spadaju koncentrisani izvori vitamina, minerala, proteina, aminokiselina. Prekomerno i bezrazložno, izvan preporuke lekara korištenje suplemenata – spada pod poremećaj ishrane. Čak i čajevi spadaju u dodatke ishrani, kao lekoviti preparati.

Težnja za savršenim telom kod muškaraca i žena, dovela je do višegodišnjeg poremećaja u ishrani, pokazuju nova istraživanja. Oko 40% ljubitelja fitnesa, a naročito bodibildinga, koriste – umesto normalne ishrane, razne dodatke poput glutena, proteina, kreatina, glutamina, aminokiselina, sagorevača masti, gejnera, anabolika, …

Takođe, preporučljivo je korištenje i vitamina i minerala zbog jačanja imuniteta, oporavka organizma od teških fizičkih napora, protiv umora, itd. Ako je ishrana pravilno izbalansirana, organizam ne bi trebao da bude u deficitu vitamina i minerala, čak ni pri jako napornim, dugotrajnim i dugoročnim treninzima, kakve imaju profesionalni sportisti.

Ne bi trebalo uzimati vitamine i minerale u kapsuli, bez prethodnog vađenja krvi, kako bi se znalo da li i koji vitamini i minerali fale organizmu, jer ako ih ima preko dozvoljene granice, oni su poput lekova, i mogu naškoditi organizmu. Dnevne doze vitamina i minerala moraju biti strogo kontrolisane, jer inače mogu pokazati otrovno delovanje.

“Rezultati su pokazali da u prehrani stanovnika Srbije već godinama postoje deficiti vitamina B12 i vitamina E, kao i povremeni deficiti na određenim teritorijama – vitamina D i vitamina C. Konstatovani su povremeni deficiti magnezijuma i permanentni i značajni deficiti kalcijuma i fluora u ishrani” (Prvi kongres o dijetetskim suplementima, mart 2007. godine, u Beogradu, s međunarodnim učešćem, pod pokroviteljstvom Uprave za sport, Ministarstva prosvete i sporta, Ministarstva zdravlja Republike Srbije).

Prema istraživanju, jedan od pet muškaraca je redovne obroke zamenio dijetetskim suplementima koji nisu namenjeni zameni za obrok. Kod 8% bodibildera lekari su intervenisali upozorenjem da smanje korišćenje dodataka ili prestanu s korišćenjem zbog ozbiljnog uticaja na zdravlje, dok je 3% hospitalizovano zbog problema s jetrom ili bubrezima. Začuđujuće je da 30% muškaraca i žena zna da svoje zdravlje dovodi u pitanje korišćenjem spomenutih dodataka ishrani.

Fizička aktivnost (vežbanje) ima značajnu ulogu u prevenciji i lečenju gojaznosti, ali je jako bitna usklađenost pravilne ishrane i treninga da bi se postigao željeni efekt.

Među najpopularnije suplemente protiv gojaznosti spadaju: hitosan, konjugovana linolinska kiselina, hidroksi-limunska kiselina, karnitin, krom, kofein, vanadijum, piruvat… Većina danas lako dostupnih suplemenata može dovesti do vrtoglavice, mučnine, povraćanja, bola u stomaku, dehidracije, onesvešćivanja, aritmija, itd, ako se koriste u prekomernim količinama i predugo, bez saglasnosti lekara.

Poremećaj u ishrani zbog bodybuilding dodataka, drugačije je izražen kod muškaraca, nego kod žena. Muški standardni lepote naglašavaju velike mišiće, a ženski standardni – istaknute grudi, izdefinisan stomak, zategnute noge i zadnjicu. I u jednom i u drugom slučaju korišćenje tih dodataka stvara izvestan rizik za određene zdravstvene probleme, jer se koriste različiti aksesoari za različito oblikovanje određenih delova tela.

Međutim, pored fizičkih, postavlja se i pitanje psiholoških problema. Želja za oblikovanjem tela često ide preko granice normalnog, vodi preterivanju, a mnogima je nemoguće objasniti da tako mogu izazvati ne samo zdravstvene, već i psihičke probleme. Za potrebe istraživanja, 195 muškaraca u starosnoj dobi od 18 do 65 godina uzimalo je preparate i dopune ishrani koje koriste bilderi u razdoblju od 30 dana. Ispitanici su u tom razdoblju išli na fitness ili u teretanu najmanje dva puta nedeljno. Na kraju istraživanja, svi ispitanici su zamoljeni da popune anketu s ličnim zapažanjima tokom proteklih 30 dana: ocena ishrane s proteinima i dodacima, fizički izgled, stanje kondicije ili forme nakon tretmana i drugo.

Analiza rezultata pokazuje da ovi dodaci, iako su legalno u prodaji, mogu izazvati ozbiljne zdravstvene probleme – dijareju, dehidraciju, probleme s bubrezima i slično. Umerena ili mala količina ovih preparata može biti sigurna, ali mnogi lako preteraju.
Istraživanje za ovakve slučajeve preporučuju pet malih obroka dnevno, a od tih obroka, jedan ili dva su dodaci ishrani ili proteini, a ostali obroci su normalna, pravilna ishrana.

Izgleda da je glavni problem svest i muškaraca i žena. Mnogi od njih sude i cene druge samo na temelju fizičkog izgleda i misle da je to standard lepote. Ne shvataju da je to unapred izgubljena bitka, jer se s godinama gubi fizički izgled, ma koliko se mi trudili, a pored toga se može izgubiti i zdravlje.

Kada se izgubi taj “savršeni” izgled, preostaju nam samo psihičke osobine – poput dobrote, obrazovanja, inteligencije, hrabrosti, zadovoljstva sobom, stilom života i ljudima oko nas, onim što smo postigli u životu, itd. Postoji izreka da “lepota dolazi iznutra”, tačnije od naših psihičkih osobina, a da je izgled samo spoljašnjost, samo ljuštura.


Drugi kongres o dijetetskim suplementima, s međunarodnim učešćem pod pokroviteljstvom Ministarstva omladine i sporta, decembar 2009. godine u Beogradu

Categories: Nauka Poremećaji ishrane

Tags: , , , , ,

Da li preterujemo sa zdravom ishranom?!

Test za detektovanje ortoreksije nervoze

Stiven-Bratmanov test je jedan od najpogodnijih dijagnostičkih sredstava za ranu detekciju ortoreksije nervoze. Njime se veoma precizno mogu utvrditi razlike između normalne, zdrave ishrane i poremećaja poput ortoreksije.

Test se sastoji od 10 pitanja:

1. Trošite li više od tri sata dnevno razmišljajući o zdravoj hrani?
2. Primećujete li da planirate obroke za nekoliko dana unapred?
3. Da li Vam je prehrambena vrednost obroka važnija od uživanja u jelu?
4. Da li Vam je kvalitet života opao, otkad se povećao kvalitet Vaše ishrane?
5. Da li ste nedavno postali strožiji prema izboru hrane?
6. Poboljšava li Vam konzumacija zdrave hrane osećaj samopoštovanja?
7. Jeste li se radi konzumacije “prave” hrane odrekli hrane u kojoj ste uživali?
8. Uzrokuju li Vam teškoće prehrambene navike u konzumaciji hrane izvan kuće, i udaljavaju li Vas od porodice i prijatelja?
9. Osećate li ikada krivicu ako tu i tamo “skrenete” od svojih pravila?
10. Osećate li potpun mir i kontrolu nad samim sobom ako jedete zdravo?

* ukoliko ste na većinu pitanja odgovorili sa DA ima osnova za zabrinutost!

Nejasna je granica između “normalne”, zdrave ishrane od poremećaja poput ortoreksije, ali se ona odnosi na situaciju kada prelazak na isključivo zdravu hranu izaziva veliki stres ili nosi sa sobom ozbiljne posledice.

Ortoreksičari smatraju da su itekako skrenuli s puta, ako su pojeli komad neproverenog hleba, zbog čega postaju prilično uznemireni. Nakon tih neproverenih namirnica, u ovom slučaju – hleba, jedu isključivo “superzdrave” namirnice, na primer – razne semenke ili sveže povrće. Vole da jedu samo kod kuće, gde imaju potpunu kontrolu što se tiče ishrane i niko im ništa ne nameće. Ovakvo ponašanje često im narušava veze s porodicom i prijateljima, a oni u većini slučajeva nisu svesni ovakvog ponašanja, koje utiče i na mentalno stanje.

Edukacija kao prevencija poremećaja ishrane

Potrebno je unutar predmeta u školama, ili u okviru postojećeg fizičkog vaspitanja, uvesti i predavanje o pravilnoj ishrani, pravilnoj kombinaciji namirnica, pravilnom vežbanju, bazalnom metabolizmu i o benefitima zdravog, aktivnog života na ljudsku psihu i telo (izgled), kao i o značaju povećanja fizičke aktivnosti, za razliku od već postojećeg i uveliko prisutnog sedećeg načina života.

Takođe, ako se neko ugleda po izgledu i načinu treninga na poznate sportiste, mora pre toga biti upoznat da se takav izgled ne stiče preko noći, i da poznati sportisti treniraju čitav život i uz to imaju stručno vođene, jake i raznovrsne treninge, poseban režim ishrane, odmora i masaže, i da se ne treba deprimirati ako nakon mesec dana provednih u teretani nemamo telo poput poznatih bodi – bildera, atletičarki, mis ili mister fitnessa, itd.

Potrebno je i povećati svest mladih osoba o nerealnim prikazima tela u medijima, jer se u medijima prikazuju samo fotošopovana tela, kao i režimi ishrane koje je nemoguće ispratiti – recimo jedenje ekstremno skupih namirnica, koje i nisu svojstvene našem podneblju, ispijanje jako skupih šejkova, itd.

Prevencija poremećaja ishrane se odvija po formuli:

prevencija = edukacija + motivacija + terapija

Edukacija obuhvata sticanje što opsežnijeg znanja o poremećajima ishrane, pravilnoj ishrani i štetnim posledicama pojedinih dijeta. Edukacija bi trebala obuhvatiti i upoznavanje s pravilnom ishranom. Bolesnice s poremećajima ishrane vrlo dobro poznaju kaloričnu vrednost različitih namirnica i eventualno kaloričnu potrošnju pri različitim aktivnostima. Međutim, ne znaju ništa o bazalnom metabolizmu i o potrebnom odnosu pojedinih vrsta hranjivih materija (belančevina, ugljenih hidrata i masti). Takođe bi ih trebalo upoznati sa štetnim posledicama pojedinih dijeta.

Ono što je jako bitno znati je da stroga dijeta dovodi do sniženja bazalnog metabolizma, to jest manje kalorijske potrošnje za obavljanje osnovnih životnih aktivnosti – kao što su rad srca i disanje. Kad se prekine s dijetom i vrati na uobičajenu ishranu, sniženi bazalni metabolizam, koji se zadržava još neko vreme, dovodi do viška kalorija. Posledica je brzo vraćanje izgubljene težine i dobijanje jednog do dva kilograma više. Pri ponovljenoj dijeti krug se ponavlja. Na taj način telesna težina raste sve više i više, sa svakom dijetom.

Motivacija je druga bitna stavka u prevenciji poremećaja prehrane. Postoje i metode kojima se može postići i veće samopouzdanje, pa samim tim i bolji interpersonalni odnosi i bolja komunikacija s drugima, što posredno dovodi do bolje motivacije” (Vidić, 2003).

Uočljivo je da je nedovoljna svest ljudi o tome koliko vremena se dobija mišićna masa, koliko je vremena potrebno za definisanje te mišićne mase nakon dobijanja iste, koliko je vremena potrebno proći da bi se video efekat zdravije ishrane i načina života, itd. Izrazito zabrinjavajuća činjenica je koliko ljudi nisu obrazovani vezano za pravilnu ishranu i trening, već dopuštaju da ih mediji obrazuju vezano za sliku savršenog tela i određuju im kakvo savršeno telo mora biti, i to da – ako trening nije prejak, u smislu da vas sve boli nakon treninga i da vam se vrti u glavi, da nije pravilan, itd.

Razgovori među poznanicima mlađe generacije, takozvanim “milenijalcima”, se svode na to da treba što manje jesti, da ishrana treba biti što pravilnija, ali se uočava opterećenost pravilnom ishranom, pravilnim treningom koji dovodi samo do estetski lepog tela, ali ne dovodi i do jakog, zdravog tela i težine, koja lako, i na duži vremenski period može da se održava.

Lako uočljiva je i opterećenost i nezadovoljstvo izgledom zbog 2 grama “viška”, koji pritom nisu izmereni kod sportskog lekara i na profesionalnoj vagi ili kod nutricioniste, jer taj višak može biti izazvan, na primer – sa malo više unesene vode tokom dana, hranom bogatom ugljenim hidratima, nekom namirnicom iz hrane koja nam ne prija, neispavanošću, a kod devojaka uzrok nadutosti može biti i ciklus, itd, ne mora nužno biti salo, niti to salo može dobiti nakon jednog, malo obimnijeg obroka.

Treba povećati stepen emocionalne inteligencije kroz introspekciju, kroz bolje razumevanje i razlikovanje osećanja i raspoloženja i treba znati kako prepoznati faktore koji su uticali na naše emocije i raspoloženje, i kako te faktore promeniti u našu korist. Takođe, naučno je dokazano da neke namirnice popravljaju raspoloženje, te nije loše uvrstiti ih u svakodnevnu ishranu, poput banana.

Categories: Nauka Poremećaji ishrane

Tags: , , , , , , ,

Vodič kroz bulimiju

Bulimia nervosa: Određenje

Reč „bulimija“ je grčkog porekla i znači proždrljivost, te se ovaj poremećaj i prevodi kao „neurotska proždrljivost“.

Bulimija se 1980. godine prvi put pojavila u DSM-III kao podvrsta poremećaja detinjstva i adolescencije (Davison & Neale, 1999).

U novije vreme postoji tendencija da se izdvoji posebna dijagnostička kategorija pod nazivom „poremećaji ishrane“, koja bi zajedno sa „neorganskim poremećajima spavanja“, „neorganskim poremećajima u polnom odnosu“ i „psihofiziološkim poremećajima“ činila podgrupu naslovljenu kao „Sindromi poremećenog ponašanja udruženi sa fiziološkim smetnjama i telesnim faktorima (Marić, 2005).

Bulimija kao poremećaj navika i kontrole impulsa

Kod bulimije postoji stalna preokupacija i potreba za hranom što ima za posledicu konzumiranje neverovatnih količina hrane u vrlo kratkom vremenskom periodu. Da bi otklonili „debljajući“ učinak tih progutanih velikih količina hrane sami sebi izazivaju povraćanje, koriste purgative, supresore apetita, diuretike, odnosno gladuju u dugim vremenskim periodima. Bulimiju karakteriše i osećanje krivice, depresija i ljutnja na samog sebe zato što nema snage da se odupre tim impulsima, otuda se ona uključuje i u poremećaje kontrole impulsa. Česti su i drugi simptomi impulsivnosti, npr. krađa.

Kriterijumi za bulimiju po DSM – IV (1996):

1. Ponavljane epizode preteranog jedenja koje karakteriše:

  • jedenje znatno većih količina hrane u kratkom vremenskom periodu (npr. za dva sata), nego što bi većina ljudi pojela u sličnim okolnostima tokom istog vremenskog perioda.
  • osećaj gubitka kontrole nad uzimanjem hrane tokom epizode (npr. osećaj da se ne može prestati sa jedenjem ili da se ne može kontrolisati šta i koliko se jede).

2. Ponovljeno neodgovarajuće kompenzatorno ponašanje kojim se prevenira porast težine: samoindukovano povraćanje, zloupotreba laksativa, diuretika, sredstava za klistiranje ili drugih lekova, post ili prenaglašeno vežbanje.

3. Prejedanje ili neodgovarajuće kompenzatorno ponašanje dešava se u proseku najmanje dva puta nedeljno u trajanju od najmanje tri meseca.

4. Samoprocena preterano zavisi od oblika i težine tela.

5. Poremećaj se ne javlja isključivo tokom epizoda anoreksije.

buli

Početak bulimije

Bulimia obično počinje naizgled bezazlenom dijetom. Sam ne/svesni osećaj praznine, straha, dosade, usamljenosti, želi da se ispuni hranom. Kao kontrateža prejedanju nastupa izgladnjivanje, samoizazivanjem povraćanja do samopovređivanja. Samoizazvanim povraćanjem služi se najveći broj bulimičnih osoba (80-90%).

Povraćanje smanjuje fizičku nelagodu izazvanu unošenjem prekomerne količine hrane i umanjuje anksioznost koju izaziva pomisao na debljanje (Vidović, 1998). Strah od debljanja omogućuje razlikovanje bulimičara od „normalnih“ pojedinaca. Velika sličnost sa anoreksijom je u patološkom doživljavanju tela, nezadovoljstvu njime, i sklonosti da preterani naglasak na oblik tela i njegovu težinu bude glavna odrednica po kojoj se osoba vrednuje (Pokrajac-Bulian, 2000).

Uzrast na kome bulimija počinje

Istraživanja poremećaja hranjenja dece u školskom uzrastu pokazuju da već u osnovnoj školi deca žele biti mršavija nego što jesu: oko 45% dece želi biti mršavije, 37% dece pokušava na neki način smanjiti svoju težinu, a 6,9% postiže na adaptiranoj verziji Upitnika navika hranjenja rezultat u rangu patološkog ( Maloney, McGuire, Daniels, Specker, 1989).

U srednjoškolskom uzrastu devojke su rizična skupina za razvoj poremećaja ishrane. Poremećaji ishrane koji se javljaju u tom razdoblju mogu se kretati od nezadovoljstva vlastitim telom, preko nepatološkog držanja dijete, sve do čistih poremećaja hranjenja (kao što su anoreksija i bulimija). I dok samo 3,5% svih adolescentnih devojaka pati od otvorenih, čistih poremećaja hranjenja (Hsu, 1990, Levine, 1987), većina njih drži dijetu (Rosen i Gross, 1987), koja se može smatrati visoko rizičnim faktorom za nastanak poremećaja. Za razliku od anoreksije koja obično nastaje u pubertetu, pa i prepubertetu, bulimija počinje u adolescenciji i ranom odraslom dobu, sa 15-35 godina (Marić, 2005).

Pol

Bulimija se tipično vezuje za ženski pol, i to u razmeri 9:1 u korist žena (Rastam, Gillberg, Garton, 1989; Fairburn, Beglin, 1990; Wolf, 1991). Istraživanja pokazuju da su nezadovoljstvo telom i ograničavanje unosa hrane, ponašanja koja su uobičajenija za žene (Connors, Johnson, 1987; Striegel-Moore, Silberstein, Rodin, 1986).

Socijalni kontekst u kome bulimija nastaje

Bulimija se obično javlja kod osoba koje su živele u nesređenim porodicama čak i u okruženju alkoholičara, narkomana ili neke druge bolesti zavisnosti. Osoba sa ovim poremećajem često teži savršenstvu koje je sama zacrtala ili su joj roditelji nametnuli. Za bulimiju se tvrdi da je mnogo opasnija od prejedanja i anoreksije jer je često teško uočiti. Osoba ne mora biti previše gojazna, niti premršava kao u anoreksiji, mada često variraju u telesnoj težini. Uglavnom ceo čaroban krug drže u tajnosti  osećaja sramote.

Živeti u društvu u kome se glorifikuju mršavost i vitkost kao najznačajnije vrednosti, dok se debljina smatra abnormalnom i odstupajućom, svakako povećava rizik od nastanka poremećaja ishrane, posebno kod žena. Devojke koje su svesne kulturnih normi o mršavom telu kao idealu i koje su internalizovale taj ideal izgleda, a istovremeno doživljavaju i pritisak vršnjaka i porodice na sprovođenje dijete, verovatnije će razviti negativnu sliku tela (Rukavina, 2002). Za mlade ljude masovni mediji, posebno televizija i razni časopisi, su možda najmoćniji prenosnici sociokulturnih ideala.


Uticaj televizije i časopisa je posebno negativan zbog toga što se modeli u tim medijima shvataju kao realistične vizije stvarnih ljudi. Budući da je adolescencija razdoblje intenzivnog razvoja identiteta i istraživanja polne uloge, nije čudo da se uticaj masovnih medija ne može zanemariti. Osim medija, snažan je uticaj i vršnjaka i porodice na psihofizički razvoj adolescenta. Međutim, osim ovog negativnog uticaja na mlade, socijalni uticaji mogu biti i konstruktivno usmereni (npr. vaspitno-obrazovne televizijske emisije usmerene na zdravi način prehrane i zdrav odnos prema svome telu).

Uzroci bulimije

  1. Promena neurotransmitera (disbalans serotonina i noradrenalina);
  2. I anoreksija i bulimija se porodično nasleđuju, međutim studije blizanaca pokazuju da su specifični genetski faktori značajniji za anoreksiju, nego za bulimiju, dok se kod bulimije uočava opštija predispozicija ka afektivnim smetnjama i gojaznosti;
  3. Kao i kod anoreksije i ovde su nađeni brojni konflikti u porodici (deprivacija od strane majke), a uočena je i depresija u porodičnoj anamnezi;
  4. Danas se težište stavlja na multifaktorske modele u objašnjenju uzročnosti, tako da nastanak bulimije predstavlja rezultat složenih odnosa socio-kulturnih, porodičnih i individualnih činilaca.

Učestalost bulimije

Premda prevalencija donekle varira, najčešće se navodi da 1-2% adolescenata i mladih u razvijenim zemljama oboljeva od anoreksije ili bulimije nervoze, pa se bulimija smatra jednim od „glavnih zdravstvenih problema“ u SAD-u (Fairburn, Beglin, 1990).

Štaviše, frekventnost bulimije je u stalnom porastu. Tome u prilog govore sledeća istraživanja: u Velikoj Britaniji 60% devojaka između 17 i 18 godina pokušava da promeni oblik i težinu tela jer se oseća debelo (Crisp, 1985); u SAD-u, 64-69% devojaka između 16 i 17 godina izjavljuje da je u protekloj godini sprovodilo dijetu (Whitaker, Davies, Shaffer, Johnson, Abrams, Walsh, Kalikow, 1989); podaci istraživanja sprovedenog na uzorku srednjoškolki u Hrvatskoj pokazuju da 50% devojaka i 16% mladića sprovodi dijetu, a čak 49% devojaka veruje da je njihova idealna telesna težina manja od sadašnje (Rukavina, 2002); utvrđeno je da već u osnovnoj školi 8% devojčica uzrasta 11 godina sprovodi dijetu, dok se taj postotak penje na 29% na uzrastu od 14 godina (Pokrajac-Bulian, Ambrosi-Randić, Mustapić, 2002).

Razvojni put osoba sa bulimijom

U literaturi se navodi da samo 1/3 osoba koje imaju bulimiju uspeva trajno da se izleči, dok se kod 1/3 simptomi iznova vraćaju (Tadić, 2000). Pored toga, stopa smrtnosti je veoma visoka i kreće se od 4 do 18% (Dalle, 2001).

Čak kod 1/3 obolelih osoba poremećaj se može razviti u pravcu drugih oblika zavisnosti – alkoholizma, narkomanije, kleptomanije, kockanja (Tadić, 2000).

Categories: Nauka Poremećaji ishrane

Tags: , , , ,

Sve o anoreksiji na jednom mestu

Anorexia nervosa: Određenje

Reč „anoreksija“ je grčkog porekla, a odnosi se na nedostatak apetita, izbegavanje i osećanje gnušanja prema hrani (Pokrajac-Bulian, 2000).

Anoreksiju karakteriše namerni gubitak težine (to je glavni simptom, a ne gubitak apetita, pa se može smatrati da je sam naziv suštinski neprecizan). Osoba izaziva i održava smanjenu težinu. Poremećaj prati poseban psihološki mehanizam, pri kome perzistira strah od debljine i mlitavosti telesnih kontura kao nametnuta ideja kojom anorektične osobe primoravaju sebe na smanjenje težine. Dalji simptomi su: restriktivna dijeta, preterane vežbe, samoizazvana povraćanja, kao i dijareje zbog upotrebe laksativa. Strah od debljine je dominantna ideja, a ekstremna izmršavelost je u kontradikciji sa željom da se lepo izgleda – „distorzija bodi-imidža“.

Anoreksija kao poremećaj navika i kontrole impulsa

Anoreksija se svrstava u poremećaje navika i kontrole impulsa jer se problemi u ponašanju upravo manifestuju u sferi navika (tačnije navika u ishrani) dok je kontrola impulsa takva da se u literaturi naziva „superkontrola“; tj. za razliku od bulimičnih pojedinaca koji imaju slabu kontrolu impulsa, anorektični imaju preteranu kontrolu nad navikom hranjenja koja ponekad može dostići takve razmere da osoba gotovo ništa ne unosi u telo (saobrazno Blekburnovoj tipologiji bulimični bi se mogli svrstavi u podkontrolisane, a anorektični u prekontrolisane).

Kriterijumi za dijagostikovanje anoreksije po DSM -IV (1996):

  1. Intenzivan strah od debljine i dobijanja na težini, čak i u slučaju smanjene težine
  2. Odbijanje da se održi telesna težina na ili iznad minimalne težine za određen uzrast i visinu (gubitak na težini dovodi do održavanja telesne težine na nivou manjem od 85% od očekivane, ili smanjeno dobijanje na težini tokom rasta dovodi do telesne težine koja je manja od 85% od očekivane)
  3. Iskrivljena telesna slika, preterani uticaj oblika i težine tela na samoprocenjivanje, ili poricanje ozbiljnosti aktuelno niske telesne težine
  4. Amenoreja ili izostanak najmanje tri uzastopna menstrualna ciklusa.

Tipovi anoreksije

  1. Restriktivni tip: sprovodi se dijeta, tj. izgladnjivanje je praćeno često preteranom telesnom aktivnošću, i
  2. Prožderavajuće/purgativni tip: sprovodi se dijeta koju prati povremeno prejedanje i izbacivanje hrane iz tela laksativima, diureticima ili povraćanjem.

Početak anoreksije

Početak je najčešće postepen. Mladi počinju da probiraju ili smanjuju količinu hrane, žale se na probavne smetnje, nadimanje i bolove u trbuhu, i otežano kretanje zbog debljine. Izjavljuju da nemaju apetit, da nisu gladni, da im gladovanje ne smeta, da se osećaju dobro i često poriču odbijanje hrane. Neki od njih prikrivanju smetnje apetita, uzimaju redovno obroke pred roditeljima koji to obično uporno zahtevaju, da bi kasnije izazvali povraćanje ili hranu ispljuvavali i bacali kad roditelji to ne gledaju. Želja za hranom može postojati, ali omladinac je ipak ne uzima i postepeno apetit postaje sve manji i manji. U težim slučajevima kalorijska vrednost uzete hrane je veoma mala i roditelji se čude od čega dete živi. Uporedo sa sve manjim uzimanjem hrane javljaju se i upadljivije osećajne promene, kao što su ravnodušnost, depresivnost, povišena plačljivost.

Graham (1977) je opisao da je početak anoreksije često vezan za želju da se omršavi, pošto devojčice smatraju da su „debele“. Međutim, ima mnogo devojčica koje drže dijetu iz estetskih i samoljubivih pobuda, a da nisu anorektične. Osećajni potresi, povrede i psihički sukobi mogu je izazvati, ali su primećene i anoreksije bez vidljivog povoda.

U pitanju je skup simptoma među kojima dominira podmuklo, ali progredijentno mršavljenje, ponekad udruženo sa izrazitom anoreksijom. Amenoreja je rani simptom, a telesno propadanje progredira sve do ekstremne kaheksije. Glavni kriterijum za dijagnozu je smanjenje telesne težine za 15% ispod očekivane telesne težine za taj uzrast, pol i visinu (Marić, 2005). Najčešće se javlja kod emocionalno labilnh devojaka, ali je zapažena i kod muškaraca. Može se javiti i održavati u svim uzrastima, ali je tipično da se javlja u pubertetu i adolescenciji – 80% svih slučajeva oboli na uzrastu od 13-20 godina.

Socijalni kontekst u kome anoreksija nastaje

Dublja istraživanja otkrivaju neprijateljstvo ovakvih osoba prema roditeljima, naročito prema majci, ili rivalstvo sa braćom ili sestrama, osećanje krivice zbog agresivnosti u seksualnim željama i odbijanje seksualne uloge. Anorektična osoba često svoju majku doživljava kao ličnost koja vrši stalnu superkontrolu, oseća kao da gubi svoj lični identitet, te želi da po svaku cenu izbegne da poraste u odraslu osobu sličnu roditeljima, prema kojima je neprijateljski raspoložena.

Sa druge strane, postoji simbolična identifikacija: hrana – to su roditelji, pa se odbacujući hranu, u stvari odbacuju roditelji, majka pretežno. Često se u anamnezi nailazi na anoreksične i druge smetnje u ranom detinjstvu, kao što su: odbacivanje, odvajanje, smrt u porodici, itd. (Rutter, Hersov, 1977). Uočena je i disfunkcionalna porodica kao celina – očevi su često opsesivno-kompulzivni, a majka isuviše kontroliše ponašanje deteta (Marić, 2005).

Psihološki faktori rizika za nastanak anoreksije:

1) Samopoštovanje

Dacey i Kenny (1994) navode da adolescenti sa visokim samopoštovanjem koriste pozitivne načine rešavanja životnih problema. Međutim, porast životnih stresova može rezultirati gubljenjem samopoštovanja. Postoji veća verovatnoća da će mladi niskog samopoštovanja razviti poremećaje kao što su anksioznost, depresija, delinkvencija, poremećaji hranjenja, od mladih sa visokim samopoštovanjem.

Nalaz Tschirharta i Donovana (1994), po kome žene imaju više problema u području samopoštovanja, zato što njihovo samopoštovanje nije internalizovano, već vezano za spoljašnje faktore (kao što je npr. telesni izgled), može poslužiti kao objašnjenje za veću frekventnost poremećaja ishrane kod ženske populacije.

Istraživanja pokazuju da je nisko samopoštovanje povezano sa anoreksičnim ponašanjem (Grant i Fedor, 1986), pokušajima da se poveća ili smanji težina (Rosen, Gross i Vara, 1987), i sa poremećenim navikama hranjenja (Fisher, Schneider, Pegler i Napolitano, 1991). Pokrajac-Bulian (2000) iznosi da će verovatnije osobe negativnijeg samopoštovanja lošije procenjivati svoje telo, obezvređujući ga kao što to čine za svoje sposobnosti i preostale aspekte slike o sebi.

2) Slika o vlastitom telu (telesno samopoimanje)

Telesno samopoimanje determinisano je subjektivnom percepcijom svoga tela (njegovog izgleda i funkcija), internalizovanim emocionalnim iskustvom o telu, internalizacijom reagovanja okoline na telo subjekta, te time kakve je standarde i očekivanja o svome telu osoba izgradila, odnosno kakva je za nju idealna slika tela (Lacković-Grgin, 1994). Istraživanja pokazuju da je nezadovoljstvo vezano za težinu pojedinih delova tela prisutno kod oba pola i da je veliki broj ispitanika nesretan barem zbog jednog aspekta svog izgleda.

Ovo je posebno uočljivo u periodu puberteta, periodu u kome su telesne promene kao posledica razvoja najupadljivije, te je i razumljivo što najveći broj poremećaja ishrane upravo i nastaje u ovom razdoblju.

Osobe sa poremećajima hranjenja pokazuju znake poremećenosti slike o sopstvenom telu kroz sledeća područja: smetnje u percepciji vlastitog tela (imaju nerealnu percepciju vlastitog tela, smatrajući ga preterano krupnim i zaokruženim, debelim ili neproporcionalnih dimenzija), distorzije u stavovoma o vlastitom telu (nezadovoljstvo vlastitim telom odnosi se na obezvređivanje vlastitog izgleda koji se upoređuje sa nekim idealom), odstupanja u ponašanju (izbegavanje situacija u kojima se mora pokazivati vlastito telo – kupališta, restorana, izlazaka, čak intimnih odnosa). Takođe, treba napomenuti da je uticaj mode i standarda lepote ključni faktor za navedena odstupanja u ponašanju, i pre utiče na ponašanje osobe nego na njen izgled.

3) Perfekcionizam

Perfekcionizam se definiše kao tendencija za postizanjem nerealistično visokih ciljeva, praćenih preterano kritičkim samoevaluacijama i strahom od neuspeha. Za kontekst poremećaja i problema u ishrani najznačajniji je način na koji perfekcionisti misle, a to je način u kategorijama „sve ili ništa“ koji ih ograničava da prihvate prosečnost i nesavršenost u poimanju svog fizičkog izgleda (Ashby & Kottman, 1998).

Uzroci i tumačenja

Uzroci anoreksije traže se u:

  1. organskim,
  2. psihičkim,
  3. psihosomatskim i
  4. kulturnim činiocima.

Prva tumačenja bila su organicistička, i anoreksija je dovođena u vezu sa kortiko-talamo-hipofizarnim-neurobiološkim ustrojstvom, odnosno sa neurobiološkim promenama u pubertetu, iako veza između anoreksije i puberteta nije uvek dosledna jer se, kako je pomenuto, ovakve smetnje hranjenja javljaju i u mlađem uzrastu (Tadić, 2004). Organicistički usmereni istraživači, zainteresovani isključivo za gubitak telesne težine kao telesni simptom, zanemaruju promene u sklopovima i funkcijama ličnosti i ranim i kasnijim odnosima.

Psihodinamski i psihoanalitički usmereni istraživači kao jedan od ključnih uzroka anoreksije navode izmenjene odnose prema sopstvenom telu. Telo ili njegovi delovi doživljavaju se kao veliki, teški, zakočeni, naduveni, a telesne draži kao neprijatne i uznemiravajuće. U tom slučaju telo je neprihvatljivo, dok je mršavo i lako telo dokaz lepote, moralnosti, pameti, svemoći i hrabrosti. Ovo je povod želje da se telo isprazni od loših ugrožavajućih unutrašnjih sadržaja, i posticaj za uzimanje sredstava za čišćenje, povraćanje i odbijanje hrane i pored želje za njom.

Pored toga, postoji poremećaj draži koje dolaze iz tela. Dokaz za ovo su i nedovoljno opažanje i poricanje zamora i gladi. Odnos prema telu i unošenju hrane je dvojan, što je očigledno iz smenjivanja anoreksije sa preteranim jedenjem i proždrljivošću. Dokaz dvojnosti prema telu ispoljava se i na višoj, simboličkoj ravni kroz dvojne odnose sa objektima – protivrečne misli i osećanja. Razmišljanja se vrte oko telesne težine, izgleda, pravila ishrane, povraćanja, kuvanja i oslobođena su od drugih sadržaja. Ostale predstave i sadržaji su prazni, skučeni, izbrisani, i ova mentalna praznina posledica je mehanizama izbacivanja objekata.

Povišene težnje ka samoljubivosti, samodovoljnosti i samodopadljivosti, kao i iskrivljena shatanja o sebi, podstiču neprekidnu potrebu za proveravanjem sebe i od strane drugih, i postaju izvor neprekidnih osujećivanja, sukoba i kidanja odnosa sa drugima. Težnja za uspostavljanjem stapajućih i nerazdvojnih veza sa majkom je naglašena, zavisnost povišena, a snažna osujećenja koja iz toga proizilaze izvor su agresije, ispoljene kroz pokret i govor, i trajnih sukoba.

Kulturološka tumačenja ističu da je učestalost anoreksije manja među crnačkim stanovništvom Afrike nego među belcima (Tadić, 2000). Verovatno da obeležje i vrsta ranih odnosa između deteta i majke, te način hranjenja crne dece deluju zaštitnički protiv smetnji hranjenja. Primećena je i veća učestalost anoreksije u porodicama višeg ekonomskog i društvenog statusa.

Anoreksija u kontekstu socijalne integracije

Društveni odnosi i zanimanja se obično smanjuju, ili mogu ostati nepromenjeni i dobijati posebna i neobična obeležja. Odnosi sa roditeljima (najčešće majkom) ispunjeni su agesivnošću i neprijateljstvom, iako anorektični dečaci ostaju duže vezani za majku. Neki mladi ostaju dugo delatni, pa sprovode i posebne fizičke vežbe kako bi utrošili suvišnu energiju i kalorije, i na taj način doprineli gubitku težine. Intelektualna uspešnost može biti dobra iako često služi saobražavanju sa zahtevima roditelja ili škole, da zadovolji samoljubivost devojke ili mladića (Tadić, 2000).

Obično, anorektična osoba se razvija u pravcu jednog od 3 stila personalnih karakteristika:

  • opesivno-kompulsivni (perfekcionistički),
  • histrionički (seksualni konflikti) i
  • shizoidni ili shizotipalni (neobična, ekscentrična pravila u vezi sa hranjenjem) (Marić, 2005).

U literaturi se navode i sledeće karakteristike ovih ličnosti: nefleksibilnost, rigidnost, samokontrola, preokupacije telesnim izgledom, tajnovitost, preterana aktivnost.

Medicinske komplikacije uzrokovane anoreksijom

Ako anoreksija počne u pubertetu može da izostane dalji razvoj sekundarnih seksualnih karakteristika (dojke, rast, lanugo dlačice). Teže i dugotrajne anoreksije prate i telesni simptomi: telesno slabljenje do kaheksije; koža je suva, ispucala, perutava, opuštena, bleda i staračka; prokrvljenost udova je slaba, a vrhovi prstiju i nosa su modričasti i plavi; sluzokoža jezika je obložena, usta suva; dlake po telu, glavi i polnim delovima krhke, lomljive i tanke; česta je opstipacija; puls je usporen, a krvni pritisak i temperatura smanjeni; u krvnom serumu su smanjene masti, belančevine i šećer, a holesterol povišen; osetljivost na insulin može biti povišena; bazalni metabolizam je snižen, itd. (Tadić, 2000).
Medicinske komplikacije su: abdominalni bol, leukopenija, metabolički i hormonalni poremećaji. Mogu da se jave edemi, hipotonija, bradikardija, hipotenzija, hipokaliemična alkaloza, te ugrožavanje i samog života (mortalitet se javlja u 5-15% slučajeva)!

Tretman

Psihoterapija, redovno medicinsko praćenje i vođenje prehrane trebalo bi da budu sastavni deo svakog programa lečenja anoreksije. Tretman anoreksije će se razlikovati, u zavisnosti od stadijuma u kojem se prepozna i pacijentove spremnosti na saradnju.

Hospitalizacija je obično nužna, ako je pacijent izgubio više od 25% svoje uobičajene telesne težine. U središtu lečenja se nalazi prvenstveno individualna psihoterapija kako bi se otkrili emocionalni problemi i teškoće međuljudskih odnosa koji se možda nalaze u pozadini bolesti.

Porodična terapija je takođe vrlo važna, ako pacijent živi sa porodicom, a bihejvioristička terapija može pomoći da promeni štetne navike. Osim toga trebalo bi postaviti cilj u obliku tačno određenog raspona težine, a važni su i prehrambena edukacija i medicinsko praćenje. Osim cinkovog sulfata često se propisuju i dodatne količine ostalih hranjivih sastojaka, sredstva za pojačavanje apetita, antidepresivi, kao i sredstva protiv anksioznosti.

Bez tretmana, procenjuje se da se smrtnost kao posledica anoreksije javlja u 20% slučajeva; sa tretmanom se ovaj procenat spušta na 2-3%. Procenjuje se da je u 60% slučajeva moguć potpuni oporavak, dok 20% slučajeva pokazuje fluktuirajući oblik gubljenja težine praćen relapsom. Čak u 20% slučajeva razvija se hroničan oblik s pogoršanjem nakon godina. Najčešći uzrok smrtnosti je samo gladovanje i nizak nivo elektrolita kao njegova posledica, a čak u 50% slučajeva uzrok je samoubistvo.

Categories: Deca i mladi Nauka Poremećaji ishrane

Tags: , , ,

Kult savršenog izgleda i poremećaji ishrane

Ovaj tekst je uvod u poremećaje ishrane i način na koji ti poremećaji utiču na ljudsku psihu i telo. Bitno je i kako oni utiču na odnos prema vlastitom telu i na način na koji vidimo sebe, tačnije kakav je odnos prema slici vlastitog tela, tzv. body i self – image.

Narcizam je neizbežan faktor koji, bez obzira koliko je ili pozitivan ili negativan, utiče na način na koji vidimo sebe i kako se borimo da bismo izgledali lepo, bilo to izgladnjivanjem, preteranim unošenjem hrane i na koji način doživljavamo sebe, itd. Poremećaji ishrane su u korelaciji s medijski nametnutim imperativom i konstruisanim standardom lepote.

Cilj ovog teksta jeste da se poveća svest mladih osoba, pre svega devojaka, jer je kod njih uočljiv veći procenat poremećaja ishrane. Cilj je i povećanje svesti o značaju zdravlja, razlici između zdravlja i zdravog, pravilno uhranjenog tela i premršavosti ili pothranjenosti – izgladnjivanja. Potrebno je i pomoći mladima da zavole svoje telo, da uvide značaj pravilne ishrane i umerenog i pravilnog načina vežbanja.

Takođe, cilj je i da mladi shvate razliku između fotošopovanja slika, koje se propagiraju u medijima i nemaju veze sa realnošću i realnog, zdravog, svežeg izgleda, i samim tim realne telesne težine i telesne građe, koja je jedinstvena, a ne univerzalna – kakvom je mediji prikazuju i samim tim i propagiraju.

Poremećaji ishrane o kojima će u narednim tekstovima biti reči su: anoreksija, bulimija i ortoreksija (nervoza), bulimareksija, a već smo spominjali pregoreksiju i poremećaje slike tela – bigoreksiju, tanoreksiju, kao i body dysmorphic disorder (BDD).

Spominjaćemo i razne izazove i trendove, poput razmaka između butina, popularnih dijeta i nezdravih trendova u ishrani, poput jedenja vate, a koji povezuju poremećaje u ishrani sa slikom sopstvenog tela i izgleda.

Anoreksija i Bulimija

Anoreksija i njeni osnovni simptomi

Anoreksiju nervozu su 80-ih godina 19. veka opisali i izdvojili kao posebnu psihičku bolest dva naučnika: Laset u Francuskoj i Gul u Engleskoj. Od tada, pa do 60-ih godina 20.veka ona je bila vrlo retko oboljenje. (Čak je i Frojd, u svojoj knjizi “Studije o histeriji”, na 102. i 110. strani, spominjao odnos psihičke bolesnice prema hrani i psihosomatske bolove u trbuhu i svesno odbijanje hrane, a on se takvim studijama o histeriji bavio krajem 19. i početkom 20. veka). Bulimija nervoza je opisana i izdvojena kao posebna psihička bolest krajem 80-ih godina prošlog veka. Od tada su poremećaji ishrane u laganom, ali stalnom porastu, s tim da je poslednjih godina izraženiji porast učestalosti bulimije. (Vidić, 2003)

Da bismo dalje objašnjavali poremećaje prehrane, moramo naglasiti da ishrana spada u vitalne nagone, poput nagona za samoodržanjem (opstanak i ishrana), dok u ostale vitalne nagone spadaju i nagon za održanjem vrste (seksualni nagon) i roditeljski nagon. Ovde možemo uvideti značaj pravilne, zdrave ishrane.

Anoreksija je psihički poremećaj i spada u grupu poremećaja ponašanja. To je psihički uslovljen poremećaj, jer je pre početka bolesti mlada osoba telesno zdrava. Telesni simptomi, vidljivi na prvi pogled su posledica, a ne uzrok poremećaja. Njena simptomatologija se javlja i remeti normalno funkcionisanje mlade osobe na psihičkom, porodičnm i socijalnom planu. Ona je, posle bulimije, najčešći poremećaj ishrane u pubertetu i adolescenciji. To je uglavnom bolest ženske populacije – bolest devojčica i mladih devojaka. Reč  “anoreksija” u slobodnom prevodu znači gubitak apetita.

“Za razliku od bulimije koja se javlja kao prateći simptom neke druge psihičke bolesti, npr. depresije, gde stvarno imamo gubitak apetita, kod anoreksije nervoze apetit je očuvan do zadnjih stadijuma bolesti. Mlada devojka odbija da jede, iako oseća glad – jer je muči strah od debljine i ima opsesivnu potrebu da održi nisku telesnu težinu. Ona se meri više puta dnevno i neznatno povećanje težine doživljava kao katastrofu. Nikada nije zadovoljna svojom težinom. Da bi se postavila dijagnoza anoreksije nervoze, potrebno je da telesna težina bude za 20% ispod očekivane za njen uzrast i visinu“. (Vidić, 2003)

U nekim slučajevima, oboleli pribegavaju i konzumaciji cigareta za održavanje težine ispod prihvatljive; može im se desiti i smanjenje libida, kao i neredovni ciklusi ili gubitak menstruacije (kod žena).

Da bi održali tu nisku telesnu težinu, skloni su i gutanju vate, umesto hrane, jer ih vata dovodi do sitosti, a pošto ne unose hranu, telo će im biti sve mršavije i mršavije i neće više osećati glad nakon konzumacije vate umesto pravih namirnica.

Bulimija nervoza i njeni simptomi

Bulimija nervoza je najčešći poremećaj ishrane u adolescenciji. Bulimija je izdvojena i opisana kao posebna bolest krajem 80-ih godina. To je psihičko oboljenje koje spada u poremećaje ponašanja ishrane. Kao i kod anoreksije, postoji opsesivna želja da se bude mršav, kao i bolesni strah od hrane – “hrana je moj najveći neprijatelj”. Ono što je tipično za bulimiju su bulimične krize ili bulimični napadi. Bulimična kriza se odvija u nekoliko faza. Ona počinje kratkim razdobljem intenzivne napetosti i neodoljive želje da se unese hrana. Ovu potrebu za hranom najveći broj bulimičnih devojaka razlikuje od osećaja gladi. I kad postoji borba protiv prejedanja, ona je bezuspešna. “Ponavljam sebi nećeš, nećeš i već se nalazim pred hladnjakom i trpam u sebe sve što nađem”.

U drugoj fazi – fazi prejedanja pacijentkinja unosi velike količine hrane, obično lakosvarljive, visoko kalorične, ugljeno-hidratne hrane – keks, hleb, pecivo, čokoladu. Nakon prejedanja nastaje faza kajanja, lošeg raspoloženja, osećaja krivice, straha, samopotcenjivanja i davanja sebi obećanja da od sutra prekida. (Vidić, 2003)

Strah da će uneta hrana da se “zalepi” svuda po telu, čini da ona želi da je se što pre oslobodi – izazivajući povraćanje i uzimajući prvo manju, a zatim sve veću količinu lekova za čišćenje. Nakon izvesnog vremena, tokom kojeg strogo kontroliše svoju ishranu, obično tako što gladuje ili unosi male količine “dozvoljene, zdrave hrane” (voće, sirovo povrće), kriza se ponavlja.

Bulimični napad može se odvijati od tri puta nedeljno, do više puta tokom dana, tako da se celokupna aktivnost svede na pribavljanje, pripremanje, jedenje i povraćanje. Taj haos u ishrani se postupno širi na sve sfere života. “Bolesnica se oseća odbačenom, nevoljenom i krivom, a to pogoršava njeno ionako teško stanje. Ona je depresivna, potcenjuje sebe, čak i mrzi sebe i često se kažnjava”. (Vidić, 2003)

Još neki simptomi bulimije su: sve veća briga o težini, neredovni ciklusi kod žena, osećaj umora, osećaj krivice, održavanje iste težine uprkos dijeti. Ovde možemo uočiti da se telo kroz simptome vraćanja kilaže ili umora, kao i neredovnim ciklusima bori protiv takvih, loših navika u ishrani.

Categories: Nauka Poremećaji ishrane

Tags: , ,