Tag: panični napad

Zašto je brzo otklanjanje simptoma potencijalno opasno

Gotovo po pravilu, na početku psihoterapijskog procesa, svi klijenti bivaju opsednuti samo time kako da prestane da ih muči to što ih muči. Ne bave se pitanjima na koji način će im biti bolje, šta je sve potrebno da urade, koliko, kako i šta treba da promene kako bi prestalo to što treba da prestane. Dakle, što je i prirodno, svi su fokusirani na SIMPTOM, ono što se spolja vidi, na ono što je inicijalni povod za terapiju.

Nikoga ne interesuje proces, već samo ishod;
Nikoga ne zanima količina žrtve, već samo benefiti;
Niko se ne pita šta je u srži, već samo kako odstraniti problem.

Zato i sama terapija neretko otpočinje vrlo direktnim pitanjima:

„Koliko vremena treba da dolazim da bi izašao iz depresije?“
„Imate li neke konkretne vežbe koje mogu da spreče ove moje kompulzije?“
„Kako ću znati da je to bio moj poslednji panični napad i da ih više neće biti?“ …

Kako su klijentima ovo najurgentnija i najvažnija pitanja, onda je i sasvim logična želja terapeuta da opravda svoju profesiju i ponudi odgovore. Ubačen u ovakvu zamku, terapeut nesvesno zanemaruje daleko fundamentalnija i korisnija pitanja, i zastaje na ovim plitkim i površnim. I ne samo što odgovara na ovakva pitanja, već i interveniše shodno očekivanjima klijenata. Preuzima istu laičku poziciju kao klijent, pa umesto da podrobno razmotri slučaj i razradi seriju strategija i koraka za njegovo rešavanje, on prosto zavrne rukave i ustremi se po inerciji na istrebljenje simptoma.

Želje klijenata nas uglavnom ponesu iz dva razloga:

  1. Zato što ćemo tako udovoljiti klijentovim očekivanjima, dokazati mu da smo sposobni i opravdati njegov izbor da dođe baš kod nas;
  2. Zato što tim činom i sebe mentalno uzdižemo kao stručnjaka koji je odgovoran i efikasan.

Međutim, oba ova razloga sugerišu koliko smo labilni, zaneseni i neiskusni, pa sopstvena i očekivanja klijenta stavljamo ispred klijentove dobrobiti. Nudimo brza rešenja, instant popravke, gotove recepte, lake korake, samo zato što se njihovi rezultati ODMAH vide. A gubimo iz vida da je psihoterapija spor, dugotrajan, strpljiv i postupan proces, baš zato što na svakom stadijumu vodi računa o zaštiti klijenta.

Nažalost, ukoliko sledimo ovakav primer, dešava se da se ona narodska „što je brzo to je i kuso“ gotovo neizostavno obistini. I to na sledeći način: zadovoljni klijent (klijent bez simptoma) ubrzo napušta terapiju, ali se, vrlo često, isto tako brzo ponovo vraća, jer su se simptomi vratili ili su ustupili mesto nečem još gorem.

Zašto se to dešava?

Podsetimo se za trenutak osnovnog psihoterapijskog načela: NE MOŽEMO SE MENJATI, A OSTATI ISTI! Zvuči nebulozno, ali to zapravo znači da je za postizanje korenitih rezultata nužno da se klijent promeni, da ne bude više ista ona osoba sa početka terapije, samo sada bez simptoma. Simptom nije neka onostrana sila, neki zli duh, neka pridošlica koja se mimo klijentove volje zalepila za njega, pa ga sada samo treba hirurški odstraniti, što preciznije, tako da klijent ostane netaknut. Naprotiv, simptom je rezultanta svih prethodnih suočavanja klijenta sa životom kao takvim, on je njegov lični, doduše nesvesni produkt, pa ukoliko želimo da se ne javi ponovo, moramo menjati neke suštinski važnije aspekte klijentove ličnosti. Tek nam je promenjena osoba garancija da ona neće reagovati na pređašnji način i da neće „zapatiti“ iste simptome.

Ovim je jasno kako da izbegnemo recidive (time što ćemo se fokusirati na promenu osobe) , kao i zašto bi isti simptomi mogli da se vrate (zato što ista, nepromenjena uverenja, ista ponašanja i iste emocionalne reakcije naposletku vode istom ishodu – istom simptomu). Ali, još uvek nam nije jasno zašto bi puko uklanjanje simptoma moglo eventualno da proizvede još lošiji scenario od prvobitnog – gore simptome. Taj odgovor dobićemo ako se pozabavimo sledećim pitanjem:

Kako se u psihoterapiji definiše simptom?

Konstruktivistička terapija, tačnije njen tvorac Džordž Keli (1955) definiše simptom kao:

“Plod klijentovih nastojanja da se sa događajima koje život nosi uhvati u koštac na najbolji način koji mu je u tom trenutku dostupan“.

U ovom svetlu, SIMPTOM se razmatra kao AKTIVAN IZBOR individue, a ne kao nešto što ga je zadesilo mimo njegove volje!

Definicija deluje prilično kontraintuitivno, jer reći za nečije nepodnošljive simptome da su „najbolji način koji je osobi u tom trenutku dostupan“ je naizgled ravno besmislici. Svaki klijent bi se na ovu konstataciju bez rezerve pobunio i rekao da je čista glupost ideja da je sam izabrao svoje grozne, tiranske simptome. Zašto prosto svoje životne nedaće ne bi rešio lagodnije, konstruktivnije?!

Prvo, misli se na izbor „najboljeg načina koji mu je U TOM TRENUTKU DOSTUPAN“! Dakle, da postoji bolji način, lakši, lepši, sigurno bi svako izabrao njega. Ali, naš mentalni aparat je ograničenog kapaciteta i često se nađe zaglavljen između krajnje rigidnih alternativa.

Drugo, prethodno implicira da je osoba izabrala bolju varijantu, što znači da postoji i gora. U tom smislu, simptom je uvek izbor, ali IZBOR IZMEĐU DVA ZLA!

I treće, ovaj izbor nije sasvim svestan, jer osoba NESVESNO pokušava da zaobiđe potencijalno gori scenario.

A evo i šta sve ovo praktično znači…

Setimo se početnih primera i navedenih simptoma – depresije, kompulzije i paničnih napada.

Uzmimo klijenta koji se nalazi u depresiji. Po ceo dan leži, nema volje da se pokrene, izopštio se od ljudi, nema nikakvih planova i ciljeva za budućnost, more ga crne misli. Zvuči prilično gadno. I jeste gadno. Međutim, naš zadatak nije da mu pokažemo koliko je život lep i netremice uklonimo ove simptome, već da razumemo šta je to što se krije iza simptoma, tj. šta to ova osoba pokušava da izbegne time što se izolovala i potražila „spas“ u depresiji, koji je to razorniji scenario ili drugim rečima – šta je sekundarna dobit njegove depresije. Recimo da je osoba tu gde jeste jer godinama ne može da nađe zadovoljavajući posao. Kada je trebalo učiti i usavršavati se, ovu osobu je to mrzelo, bila je lenja i željna drugačijih vrsta razonode – izlazaka, hobija, nalaženja partnera, itd. Sada, mora platiti danak svom neozbiljnom ponašanju i svesti svoj izbor zanimanja na par neprivlačnih opcija. Pred njom je mogućnost da se zaposli gde bilo i bude hronično nezadovoljna, što joj deluje apsolutno nepodnošljivo, ili da ne radi, ali će zauzvrat dobiti osudu okoline, živeti parazitski i opet biti nezadovoljna. Jedina opcija u kojoj legitimno može da bude nezaposlena, bez da je drugi kritikuju, i da čak dobije izvesnu dozu razumevanja, je nažalost depresija. Depresija počinje da bude zgodan alibi, a ujedno i izbor manjeg od dva zla. Šta je gore zlo? Verovatno, suočiti se sa vlastitim neadekvatnostima, manjkom određenih sposobnosti, sopstvenom lenjošću, hirovitošću i beznadežnom budućnošću u kojoj konačan ishod može biti i suicid. Tek sada je jasno da jedna tako užasna stvar kao što je depresija može biti funkcionalna, u smislu da čuva osobu od bolnog suočavanja sa vlastitim životnim promašajima. I jasno je da je svakako benignija od suicida.

Hajde da razmotrimo sada ulogu simptoma na primeru pomenutog kompulzivnog klijenta. Uzmimo da je u pitanju devojčica, jedinica, koja je odličan đak i dobro dete, izuzev što svako veče troši po tri sata na svoje kompulzije – neracionalno dugo se tušira, pere ruke, pere zube, zatim proverava svaku utičnicu u stanu, svaki uređaj da li je ugašen, potom zaključava vrata i mnogo puta proverava da li su zaista zaključana. U kom svetu bi ovi zamarajući simptomi mogli biti bolja opcija i od čega? Šta je njihova svrha, od čega se osoba njima brani? Dok ovo sve radi, devojčica živi i stalni je svedok neskladnog braka njenih roditelja. Oni se po ceo dan svađaju, viču, vređaju se i to ne jenjava. Niko doduše nije grub prema njoj, ni verbalno, ni fizički, čak se može reći da joj u svemu udovoljavaju, da su je razmazili i da „živi pod staklenim zvonom“. Verovatno je ovo pokušaj da joj bar na neki način „kupe“ srećno detinjstvo, da kompenzuju haos koji joj svakodnevno priređuju. Čak se i čude njenim simptomima, jer pobodu, niko ništa ne radi njoj! Šta onda znače njeni simptomi u ovom kontekstu? Velika verovatnoća je da su oni pokušaj da za sebe pridobije mir, sigurnost i stabilnost kroz ritualne radnje koje su disciplinovane i predvidljive. Na taj način se samoumiruje i ostaje u ulozi dobre devojčice. A šta joj je alternativa? Da pobesni, da viče gore nego roditelji, da se pobuni, da uperi prst na vinovnike njenog lošeg detinjstva, da javno i otvoreno optuži, da postane nezahvalna i loša devojčica. Dakle, kompulzije su za nju bolji izbor pred strahom od potpunog gubitka kontrole.

Da poentiramo sada i sa poslednjim primerom – klijentom koji hoće da se ratosilja paničnih napada. Svi koji su ikada doživeli paničan napad znaju koliko je taj osećaj nepodnošljiv, pa opet – i on može biti strategija spasenja. Poznato je da potencijalni uzrok paničnih napada može ležati u hroničnom zanemarivanju vlastitih potreba. I uzmimo da je naš fiktivni klijent, vođen željom da bude prihvaćen od strane drugih, prečesto sebe stavljao na marginu, ne bi li pomogao kome god može. Njegovo uverenje je da se prihvatanje osigurava tako što si uvek tu za nekoga. Međutim, vremenom se organizam umori od konstantnog zadovoljavanja drugih i počinje da traži svoja prava. On šalje signale da nešto dugo vremena nije u redu, da isuviše trpi i da su njegove potrebe potisnute u stranu. Ovi signali se očitavaju kroz seriju paničnih napada koji nose poruku: „Primeti me i ja sam tu!“. U nekom trenutku, osoba je možda i shvatila do koje mere je sebe istisnula iz svog životnog plana, ali je njen uvid da se pozabavi sobom osujećen pred „značajnijim“ uvidom da će joj drugi okrenuti leđa ako prestane da im udovoljava. Osoba je sada rastrzana između potrebe da se pobrine za sebe i potrebe da i dalje bude prihvaćena i svesna je da su godine „svakojakog činjenja“  stvorile kod tih istih drugih očekivanje da na nju uvek mogu da se oslone. Nažalost, panični napadi postaju jedino opravdanje pred drugima zbog koga osoba sme i treba da se bavi sobom, a da joj se to ne uzme za zlo. Vidimo da su panični napadi kao simptom, ponovo bolja opcija u poređenju sa tim da otvoreno odbiješ druge, činiš sebi i budeš beskompromisno proglašen za egostu, sebičnjaka i neosetljivog.

Čemu su nas naučili ovi primeri?
  • Pokazali su nam da je umesto brzopoteznog otklanjanja simptoma važnije posvetiti vreme razumevanju nastanka simptoma i celokupne psihološke dinamike u životu pojedinca.
  • Potvrdili su nam da „što je brzo to je i kuso“. Da smo se u pomenutim primerima fokusirali na to kako da osobu učinimo manje depresivnom, kako da suzbijemo kompulsivne radnje i kako da tehnikama eliminišemo panične napade, verovatno bi iz Pandorine kutije iskočili suicid, nekoordinisani bes i usamljenost kao posledica odbacivanja. Zato je važno pomeriti fokus sa onoga što se očigledno vidi (sa simptoma) i shvatiti šta dodatno piše između redova.
  • Osim što su nam rasvetlili potencijalno opasna mesta u terapijskom radu, ovi primeri su nam ukazali i na važnost postupnog, obuhvatnog i dugotrajnijeg tretmana. Ovo podrazumeva da nipošto ne smemo „skidati“ simptome dok osobi prethodno ne obezbedimo novu strukturu za koju može da se uhvati. Ukoliko nove strukture nema, osoba će po otklanjanju simptoma najčešće otići u svoju goru alternativu.
A šta znači „nova struktura“?

To je novo tlo na kome će događaji koji su osobu doveli do njenih simptoma zadobiti novi smisao. U prevodu, sa depresivnim klijentom ćemo postepeno raditi na širenju opcija njegovog zaposlenja, tako da se bolje uklope u sliku njega kao zadovoljnog čoveka, na jačanju njegovih snaga i kapaciteta, na trenutnim mogućnostima usavršavanja i bildovanja sopstvenih veština. Sa kompulsivnom klijentkinjom radićemo na tome kako konstruktivno da iskanališe svoj bes i kako da se zauzme za sebe, bez da povredi ljude do kojih joj je stalo. Sa paničarem na tome kako da napravi novu hijerarhiju na relaciji davanje-primanje, tako da se pobrine za sebe, a da istovremeno ne ode u potpuno zanemarivanje drugih, itd. Ovo su, nadam se da ćete se složiti, mnogo važnije sekvence terapijskog rada od pukog otklanjanja simptoma.

Tekst ću završiti sa dve dodatne definicije simptoma koje će upotpuniti sliku i za koje, verujem, neće biti potrebna dalja objašnjenja.

„SIMPTOM je nešto što ima za cilj da nečijem haotičnom iskustvu prida meru STRUKTURE i ZNAČENJA“.

„SIMPTOM je SREDSTVO pomoću koga klijent uspeva da unese malo SMISLA u vrlo neprijatne i uznemirujuće stvari koje mu se dešavaju u životu“.

– Kelly, 1955 –

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , , , ,

Tipovi anksioznosti: Da li su moja i tvoja anksioznost iste?

Kada bi probali da fenomenološki objasnimo osećanje pojačane anksioznosti to bi negde izgledalo ovako: Neprijatno stanje strepnje i iščekivanje da će se nešto loše desiti nama ili nama bliskim osobama. Osoba se nalazi u stalnom iščekivanju opasnosti za koju je procenila da neće moći da je podnese ili da se od nje zaštiti. Katastrofiziranje često spada u repertoar mišljenja osoba koje se bore sa nekim anksioznim poremećejem, tj. preuveličavanje karakteristika opasnosti i njenih posledica, a umanjivanje sopstvenih kapaciteta.

Uzroci nastanka anksioznih poremećaja su različiti, a najčešće su multifaktorski. Genetska predispozicija, gde spadaju i određene odlike temperamenta, kao i hipersenzitivnost, fiziološki disbalans u mozgu, razna uskraćivanja u detinjstvu, kao i neusklađenost majke i deteta, preuzimanje porodičnog anksioznog stila, nagomilani stres, zajedno mogu da dovedu do paničnih napada, generalizovane anksioznosti, kao i drugih oblika anksioznih poremećaja.

Održavajući faktori ovih poremećaja su takođe raznovrsni. Mogu biti:

  • na telesnom nivou – borba protiv panike koja rezultira grčenjem mišića, hiperventilacijom, zatim neaktivnost, loša ishrana, nedovoljno sna, itd.;
  • na emocionalnom nivou – potiskivanje emocija, nerazrešeni unutrašnji konflikti i sl.;
  • na nivou kognicije – iracionalna uverenja, niska tolerancija na frustraciju, katastrofiziranje, nefleksibilan i samoporažavajući unutrašnji govor;
  • na bihejvioralnom nivou – razne strategije izbegavanja suočavanja sa problemima.

Posmatrajući različite FB grupe podrške za poremećaje anksioznosti, deluje mi da se članovi najviše koncentrišu na fiziološke reakcije anksioznosti, što je i razumljivo jer su ove reakcije zaista neprijatne, ali one su samo vrh ledenog brega. Možda zbog objašnjenja da usled hiperventilacije dolazi do povećanja nivoa kiseonika u krvi, što izaziva vrtoglavicu, trnjenje u prstima, a propratno mučninu, čoveku bude malo lakše, ali to saznanje neće rešiti preplavljujuću anksioznost ili panične napade. Važno je i to znati, ali nije rešenje anksioznosti u tome da medicinski objasnimo svaku i najmanju fiziološku reakciju iste. Svako od nas ima neke specifične manifestacije anksioznosti, kao i doživljaje iste, ali ono što je pravo pitanje jeste: Zašto mi se to sada dešava? Šta mi anksioznost poručuje? Sa čime ja to ne mogu da se suočim? Šta to ne mogu da podnesem? Šta mislim da ne mogu, da nemam dovoljno kapaciteta ili sposobnosti da bih ostvario?

Anksioznost, koliko god bila neprijatna nije naš neprijatelj! Ona je signal, alarm koji govori da osoba više ne može da potiskuje, trpi i kontroliše neka osećanja i “neprihvatljive“ psihičke sadržaje, te oni nastoje da se prikažu u jednom prerušenom, simboličnom obliku. Osećanja koja osoba nastoji da kontroliše, odnosno supresuje mogu biti: strah, tuga, bes, krivica i sl. Anksioznost je samo signal da osoba više ne može da potiskuje i da se bori sa unutrašnjim konfliktima. Osećanja koje osoba nastoji da potisne ili na drugi način pomeri iz svesnog rakursa su recidivi različitih trauma koje je osoba preživela tokom života.

Iako fiziološki smptomi ne treba da nam budu u fokusu, kada želimo da proniknemo u razloge zbog kojih smo učestalo anksiozni ili doživljavamo panične napade, svakako se treba i prema njima na adekvatan način postaviti. Borba protiv anksioznosti ne donosi nikakvu korist. Kada se opiremo panici, ona se uvećava, mišići grče i mi sve pliće dišemo, te zaboravljamo na vrlo značajnu stvar, a to je da izdahnemo. Rešenje je u prihvatanju anksioznosti, treba priznati sebi da je doživljavamo, ali i da nismo zbog toga slabi ili manje vredni. Prihvatamo je kao poruku koju nam telo šalje, koju nam podsvest šalje, kao starija i mudrija prijateljica. Dakle, savet je da se ne opiremo anksioznosti, ali s druge strane joj naravno nećemo dozvoliti ni da ona kontroliše nas. Otpozdravićemo je i dopustiti joj da nam prenese poruku, ali ćemo i olakšati sebi.

Nekome će prijati vežbe progresivne relaksacije i produbljenog disanja. Ima različitih vežbi na youtube-u, treba pronaći odgovarajuću i praktikovati je u mirnom stanju dva puta dnevno, da bi za to vreme naš mozak stekao novu naviku i formirao nove neuralne mreže. Kada ovladamo ovim tehnikama lakše ćemo pregurati napad panike ili nalet pojačane anksioznosti. Zdrava izbalansirana ishrana, vežbe istezanja i sportske aktivnosti, boravak u prirodi i dovoljno sati sna će svakako pomoći, a evo i jednog malog trika iz repertoara bihejvioralnih tehnika.

Naša očekivanja svakako utiču na održavanje anksioznosti, a onda već to postaje novi obrazac mišljena i ponašanja, naša emocionalna navika, tzv. anksiozni stil. Tako da saveti kako da prepoznajemo mehanizme održavanja anksioznosti, ili kako da ublažimo simptome mogu biti od koristi.

Anksioznost je odgovor našeg uma i tela na percipiranu opasnost, a ne bolest. Ali, taj odgovor može da krene naopako, ponekad do te mere da više ometa, nego pomaže. Pretnja nije realna, a mozak šalje informacije u telo kao da jeste. Jedan od načina da se trenira anksioznost kako bi bila selektivna i “pod kontrolom“ je dati mozgu povratnu informaciju da je opasnost prošla. Bihejvioralni eksperimenti su pokazali, da ukoliko se u trenutku pojačane anksioznost i ponašamo onako kako nikako ne bismo u situaciji stvarne opasnosti, mozak će dobiti informaciju da treba da obustavi mehanizam preživljavanja, tzv. bori se ili beži modus. Dakle, treba postupiti na način suprotan onom u stanju opasnosti.

Npr. u hitnim slučajevima, ne bismo pričali tihim smirenim tonom, ne bismo se osmehivali, disali duboko, imali otvoreno držanje tela, lučili pljuvačku. Ukoliko primenimo neka od ovih ponašanja, npr. uzmemo da žvaćemo žvaku, šaljemo poruku mozgu da nismo u opasnosti, i strah se smanjuje, jer u stanju opasnosti usta se suše, smanjuje se aktivnost creva, skuplja bešika, itd. Pa, normalno, niko neće jesti kada ga napada divlja zver. Sve je to naš mozak regulisao još u praistoriji kada su ljudi morali da budu obazrivi i u stanju pripravnosti da bi preživeli. Probajte da primenite ovaj trik i to sa prvim naznakama panike i strah će se smanjiti.

Moja prva asocijacija na osećanje nezdrave anksioznosti je “JA NE MOGU“. Mislim da ne mogu da se suočim sa nekom situacijom i da je razrešim, prevaziđem, podnesem, ili šire, mislim /osećam da ne mogu da se nosim sa životom. Potrebne su mi neke sposobnosti, strategije, veštine, možda i vera u sebe, poverenje u druge, život, itd.

Mislimo da nismo dovoljno kompetentni, nemamo veštine koje su nam potrebne, plašimo se promene, nismo uspešno prošli neku raniju razvojnu fazu, pa nam je čak lakše da trpimo neprijatnost preplavljujuće anksioznosti, nego da krenemo u susret “nepoznatom”. Iako je neprijatno, ona je ipak neko poznatno stanje koje nas štiti od nečega još goreg. A šta je to još gore? Da li su naše fantazije koje se tiču suočavanja sa samim sobom i realnošću toliko apokaliptične da zaziremo i od najmanjeg koraka? Da li su ta predviđanja uopšte realna? Sigurno da nisu.

Ljudsko biće je biće promene, podstaknuto unutrašnjim mehanizmom razvoja da se unapređuje ka sve većoj ego integraciji. I šta onda osoba koja oseća anksioznost može da radi? Pa, može da se sklanja od svega što je plaši, da ne upoznaje sebe, da se ne suočava sa svojim slabostima, da ne razrešava unutrašnje konflikte, da se ne razvija, već da zauzme ambivalentnu poziciju DA, ALI po sledećem šablonu: DA ovo je neprijatno i želim da prođe i želim da mi bude bolje, ALI ne mogu da ulažem svoju energiju u to, već mi je previše teško. Probala sam već i nije išlo. Možda meni nema pomoći. Teško je, možda bude gore, šta ako saznam nešto o sebi što ne želim, šta ako moram da se menjam, šta ako, šta ako… Dok se ne donese odluka da se izađe iz zone komfora i suoči sa svojim slabostima, uprkos neprijatnostima, i uprkos simptomima, teško da će nas anksioznost napustiti. Njen zadatak onda nije gotov, jer mi i dalje radimo isto što i ranije, a očekujemo “magično” rešenje.

To je jedna od mogućnosti, a druga je psihoterapijski rad na sebi. Različite vrste anksioznosti imaju korene u različitim razvojnim fazama. Što je razvojna faza starija, to je i terapijski rad složeniji i dugotrajniji. Najranije anksioznosti su dezintegraciona i seperaciona anksioznost, a zatim slede različite frustracione anksioznosti. Dakle, neke vrste anksioznosti su razvojno starije, pa je samim tim potrebno i više rada na preovladavanju, jer se terapijski pomaže klijentu da razreši razvojni zadatak na kome je zapeo i da ojača bazične kompetencije za obradu emocija i drugih psiholoških procesa, kako bi se lakše prilagodio zahtevima realnosti.

Podrška, privrženost, umirenje, izvor pozitivnih emocija su nam takođe potrebni kada se osećamo anksiozno i uznemireno. Upravo iz tog razloga je značajno okružiti se pozitivnim ljudima i partnerom koji nas razume i podržava.

Međutim, uvek će biti i situacija kada nećemo moći da se oslonimo na nekog drugog. Niko ne može uvek i u svakoj situaciji da nam bude dostupan, a ne bi ni trebalo. Zato je potrebno da i sami sebi budemo “dovoljno dobar ” roditelj. Kada uspemo da internalizujemo u sebe reprezentaciju odnosa koji nam sve to pruža, sposobni smo i sami sebe da umirimo, utešimo, fokusiramo na pozitivno, ohrabrimo. Mnoge osobe nisu uspele da dovoljno razviju oslonac u sebi.

Kao deca gledamo roditelje kako nas umiruju i pružaju nam osećaj sigurnosti i poverenja (na svesnom i nesvesnom nivou, emocionalno, kognitivno i telesno) i onda stvaramo unutrašnje modele tih odnosa, koji postaju nezavisne funkcije našeg ega, tako da možemo sami sebe da utešimo, umirimo, ohrabrimo, da budemo sposobni da se prijatno osećamo kako sami sa sobom, tako i sa drugima.

Kod nekih osoba anksioznost se upravo i pojavljuje usled toga što nisu uspeli (iz različitih razloga) da razviju ove unutrašnje modele. Ono što je značajno je da ovu sposobnost samoumirivanja možemo da naučimo uz pomoć stručnog lica ili dovoljno empatičnog i emocionalno stabilnog prijatelja.

Categories: Anksioznost, panični napadi i fobije Nauka

Tags: , , ,

Anksioznost: Moj dobar prijatelj

Naše telo nikada nije milosrdno prema nama u trenucima kada mu nije povolji. Šta god da mu fali, ono nam šalje jasne i neprijatne signale, kako bi ga zadovoljili. Stomak nam krči kada je telo gladno, bešika je napeta kada je prisutna potreba za mokrenjem, usta su suva i grlo skupljeno kada je žedno, koža je naježena i stresamo se kada mu je hladno, imamo grčeve i zavijanja u stomaku kada ono želi da se isprazni… Dakle, ono je biće koje komunicira, onako kako ume. A ume ovako neprijatno ili čak bolno, jer ga drugačije ne bi čuli. Da su njegovi signali samo malo manje ubedljivi i uporni, malo blaži i podnošljiviji, mogli bismo mnogo duže da ga lišavamo njegovih potreba. A ove potrebe ne trpe odlaganje, one su uslov opstanka samog tog tela. Zato i signali moraju biti jasni, jaki i netrpežni.

Ovako izloženo, možemo zaključiti da su ovi, iako neprijatni simptomi, u službi očuvanja našeg tela. Oni rade za njega. Oni su signal da je telo na nekom nivou nezadovoljeno i da mu preti kolaps. Dakle, njihova uloga je saveznička, a ne protivnička.

Pored ovih, nama već dobro poznatih simptoma tela, koje smo imali prilike da upoznamo tokom razvoja, telo je u stanju da fabrikuje i mnoge druge koji su predmet našeg čuđenja – vrtoglavice, mučnine, podrhtavanje svih mišića, mišićnu napetost, nesvestice, jako lupanje srca, osećaj gušenja, zamagljen vid, nemiran san, insomniju, itd. Kada ih stavimo ovako na gomilu, oni predstavljaju simboličke reprezente anksioznosti i napada panike. Zbog nemogućnosti da ih rastumačimo i objasnimo funkciju njihovog nastanka, mi ih radije zovemo poremećajima i pokušavamo da se sa njima borimo. Shvatamo ih kao nemile goste, kao atake na naš život, kao surove neprijatelje koje treba iskoreniti.

Istina je da nas je naša ljudska priroda bolje pripremila da razumemo one prve signale, tj. fiziološke potrebe. I lakši je to posao svakako. Posebno, jer su takve potrebe univerzalne – prisutne kod svih ljudi, manifestuju se na isti način i traže istovetan model zadovoljenja. Nema te osobe koja oseća da joj je koža vruća i preznojena, koja će se zbog toga dodatno obući. Ovo je neprijatno stanje koje nosi nedvosmislenu poruku –  raskomoti se!

A šta nam je činiti kada nam srce lupa kao da ćemo dobiti srčani udar? Šta uraditi kada se ceo treseš iščekujući neki nemili događaj? Nema ustaljenog šablona, nema recepta, simptomi su razni i jedino po čemu su slični je po tome što su otporni na našu interpretaciju. Ne znamo šta znače, pa ih doživljavamo neprijateljski.

Da li ste nekada čuli da se osoba stalno žali jer joj krči stomak, da joj to predstavlja svakodnevni problem ili da doživljava suvoću usta kao najvećeg neprijatelja i ima bojazan da je po sredi neki poremećaj? Ne! Ovi simptomi su neprijatni, ali ih interpretiramo kao deo naše svakodnevnice. Svaki dan vršimo nuždu, svaki dan moramo jesti, svaki dan moramo spavati…. Ali ne očajavamo zbog toga, ne brinemo, već smo sviknuti da je to neminovnost. I to samo zato što smo spokojni u pogledu toga kako da ove senzacije otklonimo.

Šta bi se desilo kada bi i ovu drugu kategoriju simptoma, koje zovemo anksioznost i panični napadi, počeli da gledamo kao na deo prirodnog procesa? Oni su tu, bolni su, užasavajući i česti, možda takođe sa nekim razlogom. Možda i u ovom slučaju naše telo samo želi da povrati poljuljani balans. Kao što se i u pređašnjem slučaju radi o uspostavljanju narušene ravnoteže. Da li ste makar na trenutak pomislili da je i ovo neka vrsta razmene poruka, dobronamerni signal tela da nešto sa njim nije u redu?

Funkcija ovih signala nije da nas unište, da nas kinje i da su otvoreno bezrazložno destruktivni. I ovo je vid komunikacije. Pošto je jasno da u prvom slučaju treba da se zadovolje fiziološke potrebe, pitate se sada šta bi trebalo zadovoljiti kada se jave anksiozni simptomi? Koje su potrebe iza ovog procesa?

U pitanju su psihološke potrebe, koje takođe kroz proizvodnju različitih averzivnih senzacija, teže da budu zadovoljene.

A koje su to psihološke potrebe? Odgovor je – razne. Upravo zato ovaj proces nije lak. Ovde nema jednosmerne veze tipa ako mi je naduven stomak to je znak da sam prejeden/a. Ovde moramo biti ozbiljniji posmatrači narušene psihološke ravnoteže. I shvatiti da smo na tom putu usamljeni. Iza mog simptoma gušenja ne krije se ista psihološka potreba kao iza tvog simptoma gušenja.

Jedina sličnost sa fiziološkim potrebama je da i psihološke potrebe mogu biti nezadovoljene u oba smera – bilo zato što je nečega previše ili zato što je nečega premalo. Dakle, uvek treba gledati u oba smera. To kod fizioloških potreba izgleda ovako – ili sam presit ili sam gladan, ili mi je puna bešika ili otežano mokrim, ili mi se vrši nužda ili sam u opstipaciji, ili mi je pretoplo ili se smrzavam, itd. Jer neravnoteža, odnosno disbalanas, uvek implicira nedostatak nečega ili višak nečega. Shodno tome, ravnoteža iziskuje meru, umerenost. Tako je i kod ovih psiholoških potreba koje traže svoje zadovoljenje kroz produkciju anksioznih simptoma – ili se anksioznost javlja zato što smo previše osetljivi i ranjivi, ili zato što smo emocionalno distancirani i ne praznimo adekvatno emocije već ih “gutamo”; ili se javlja zato što smo skloni perfekcionizmu i ne trpimo narušavanje našeg reda ili zato što sve radimo stihijski, neplanirano, haotično i bez organizacije; ili se javlja zato što  imamo jaku potrebu za kontrolom ili zbog potpunog odsustva kontrole; ili se javlja zato što imamo prečvrste granice u odnosima sa ljudima pa smo suviše distancirani ili zato što su te granice suviše labave, popustljive, pa dozvoljavamo da drugi gaze po nama; ili se javlja zato što smo predirektni u komunikaciji, nemamo dlake na jeziku, pa se naknadno osećamo socijalno nepoželjnim ili zato što zbog tih istih socijalnih očekivanja stalno svima odćutimo, itd.

Verzije su brojne, ali je poenta shvatiti nalet anksioznosti kao siguran i dobronameran znak da je naša psihološka ravnoteža iz nekog razloga narušena. Na nama je dakle da tragamo za viškovima i manjkovima, tj. da gledamo čega je previše ili čega je premalo u našem psihološkom svetu.

Dodatna prepreka na tom putu koja nam onemogućava da jasnije uđemo u trag je ta što anksiozni simptomi nisu direktna posledica neke nezadovoljene psihološke potrebe. Kod zadovoljenja fizioloških potreba signali su prisutni neposredno i odmah sugerišu šta nije u redu. Upravo zato što su te potrebe neodložne i od suštinskog značaja za naš opstanak. Psihološke potrebe međutim, mogu odolevati dosta dugo. One ne zahtevaju urgenciju, pa neće odmah pozvati simptome u pomoć. Neko se može godinama ustručavati da kaže direktno šta misli, jer to nije od vitalnog značaja. To otežava život, ali ga ne ugrožava. Sa ovako nezadovoljenom potrebom može se živeti. Koliko, i kada će se signali javiti, zavisi od našeg sklopa ličnosti i od jačine naših odbrambenih mehanizama. Što su ovi mehanizmi jači to će psihološke potrebe moći na duže staze da ostanu nezadovoljene. Zato neka vas ne čudi što vas je neka strategija življenja koja je trajala godinama, tek posle toliko vremena odvela u anksioznost.

Pitate se i zašto su ove manifestacije anksioznosti toliko jake, čak razarajuće? Očito su značajno intenzivnije od simptoma koji nam ukazuju na nezadovoljene organske potrebe. Ponovo je logika slična – ne treba nam tako jak signal upozorenja da treba da zadovoljimo neku egzistencijalnu potrebu – da jedemo, da spavamo, itd., jer tome jednostavno moramo da izađemo u susret kako bismo živeli. Svako ko je nekada igorisao ove potrebe duže vreme zna kako se ovi signali vremenom pojačavaju do tačke neizdrživosti i koliko su posledice kobne. Zamislite samo život bez sna u trajanju od dva dana ili život bez vode tri dana! Dakle, i ove potrebe tražiće nemilosrdno zadovoljenje ako ih zanemarimo. A šta je sa psihološkim potrebama? One od starta šalju prejake i naročito potresne signale, jer ih drugačije ne bi ni registrovali. Mogli bismo pola života provesti bez rešavanja važnih psiholoških pitanja jer ona neće voditi u smrt. Ona će narušavati kvalitet života, ali ne i život sam. Upravo zato je potrebno da signali budu očitiji, ali to ne znači da su oni neprijateljski po svojoj prirodi.

U skladu sa tim, prvi korak u otklanjanju aksioznosti treba da bude pozitivan i prijateljski stav prema njenim manifestacijama, koje su signalne lampice upozorenja da na nečemu treba da radimo. Razmislite koje su vas to strategije u zadovoljavanju psiholoških potreba (manjkave ili preterane) dovele do paljenja ovih lampica i pokušajte da ih korigujete. Sigurna sam da ćete ih prepoznati.

Srećno u traganju 🙂

Kratki podsetnik:

  • Svi osećaji koje nam telo šalje imaju svoju funkciju, tj. nisu bezrazložni;
  • Svi su po svom karakteru neprijatni, samo smo na neke navikli i bolje ih tolerišemo (fiziološke potrebe), a neki nam se čine pretećim i veoma averzivnim (psihološke potrebe);
  • Nijedan osećaj koji dolazi iz tela nema neprijateljsku nameru, već predstavlja signal da neka potreba nije zadovoljena ili se ne zadovoljava na adekvatan način;
  • Osećaji koji signaliziraju da treba da se podmire fiziološke potrebe javljaju se neposredno (zbog vitalne ugroženosti organizma), dok se osećaji koji signaliziraju da nam je psihološki svet u disbalansu mogu javiti odloženo, tj. dosta kasnije;
  • Nezadovoljene fiziološke potrebe u početku šalju blage signale, a kasnije sve jače i jače, dok nezadovoljene psihološke potrebe imaju u startu neuporedivo jaču manifestaciju da bi uopšte bile primećene;
  • Fiziološke potrebe imaju univerzalan set signala i svi ih zadovoljavamo na isti način, dok psihološke potrebe imaju individualnu manifestaciju i zahtevaju interpretaciju.
  • Da bi osoba imala kvalitetan život, neophodno je da bude u kontaktu kako sa svojim telom, tako i sa svojim unutrašnjim svetom.

 

Categories: Anksioznost, panični napadi i fobije Nauka

Tags: , , , , , ,

Terapijski rad sa nepoznatim – Anksioznost i panični napadi

Kada dolaze na psihoterapiju ljudi obično znaju zašto su tu i poznato im je na čemu treba da rade, bilo da je reč o emocijama, komunikaciji, socijalnim odnosima, organizaciji, donošenju odluka, itd. Ali postoji čitava jedna oblast koja obuhvata rad sa nepoznatim, u koju spadaju anksioznost i panični napadi.

Za razliku od straha, koji ima realnu osnovu, kao i spoljni objekat na koji je usmeren, kod anksioznosti i paničnih napada u pitanju je borba sa nepoznatim. Mehanizam nastanka je donekle sličan kao i kod “običnih” strahova – postoji situacija u kojoj nas napadne pas i zbog tog iskustva sledeći put strahujemo kada u daljini ugledamo psa. Iščekujemo negativan ishod, čak i kada je pas na uzici ili prilično malen i bezazlen. Naše iskustvo je jače od svih naših racionalizacija i pokušaja umirenja. Tako je i sa panikom – gušenje, vrtoglavica i osećaj da ću umreti nastupe na radnom mestu, a nakon tog iskustva više nikada nismo isti. Ušli smo u začaranu mrežu strahovanja, gde ovo naše iskustvo rađa novi strah da će se događaj ponoviti.

Dobro, a šta su onda razlike, ako je mehanizam isti?

Prvo, strah od psa ima realnu osnovu, ima opasnih pasa; u tom smislu ovakav strah je racionalan. Sa druge strane, od paničnog napada niko nije umro, niko se nije ugušio; dakle, njegov karakter je iracionalan.

Drugo, strah se uvek vezuje za konkretan objekat, za ono što postoji, što je opazivo, kao što je to u ovom primeru pas. Panični napad se isprva desio na poslu, sledeći put u prodavnici, a zatim i kod kuće, te kancelarija nije okidač sama po sebi. Ovde objekta nema, već je strah nejasan, nedovoljno strukturisan i fluidan.

Treće, strah ima veoma važnu evolutivnu funkciju, on priprema organizam za reakciju bekstva ili borbe u predstojećoj opasnosti. U tom smislu on je jedna korisna emocija zadužena za naš opstanak. Tradicionalno se smatra da anksioznost i panični napadi to nisu, da oni čoveka preplavljuju, iscrpljuju i parališu. I da su kao takvi, nedvosmisleno štetni.

U konstruktivističkoj psihoterapiji anksioznost se definiše kao “svest o tome da događaji sa kojima je osoba suočena leže van područja primene njenog sistema konstrukata” (Kelly, 1955). Dakle, osoba oseća da nema strukturu da osmisli novi događaj, sa takvim nečim se nije ranije susrela, nema to u iskustvu, pa ne zna kako da događaj obradi, te se javlja jedna sveopšta konfuzija.

Vidimo da je osnovna nit razlikovanja straha kao osnovne emocije, od anksioznosti i paničnih napada upravo poznatost, odnosno nepoznatost sadržaja koji izazivaju osećaj straha.

Kako onda raditi sa nepoznatim? Šta bi bio najbolji smer?

Po ugledu na iskustva sa običnim strahovima, ljudi obično pribegavaju sličnim rešenjima – beže (tj. pokušavaju da se udalje od ovakvih osećaja kroz negiranje datog iskustava, bavljenje drugim stvarima, konzumaciju alkohola i slično) ili se bore (tj. shvataju ovo svoje iskustvo kao najvećeg neprijatelja, pa ili piju lekove da bi ga pobedili ili namenski provociraju svoje strahove ulazeći u potencijalno rizične situacije). Međutim, terapijska ideja je sasvim drugačija.

Kao i u životu, i ovde je lakše suočiti se sa neprijateljem ako ga poznaješ, ako mu znaš slabe strane, ako možeš da mu predvidiš sledeći korak. Čovekov najveći neprijatelj je zapravo nepoznato, njega se od vajkada najviše bojimo, jer ne možemo da ga osmislimo, da mu pridamo značenje, pa izaziva nesigurnost i bojazan. Zato je ideja odustati od borbe i upustiti se u dosta taktičniji pristup – učiniti nepoznato poznatim, familijarnim, bliskim, pa time i manje pretećim.

Kako se to postiže?

Kada ljudi otkriju novi kontinent daju mu ime, kada naprave novu stvar takođe je prvi korak imenovati je, kada se rodi dete ono se takođe obeleži imenom. Ime upravo služi tome da nam se nešto novo ne čini više stranim. Zato, umesto da pustimo da nas obuzme panika i svi njeni propratni simptomi (gušenje, lupanje srca, klecanje kolena, zujanje u ušima, nesvestica, zamućenje vida, osećaj depersonalizacije i derealizacije…), možemo za početak imenovati ovaj osećaj.

Svako ko se nosi sa anksioznošću ili paničnim napadima zna da je kombinacija simptoma koje proživljava jedinstvena i da je njegov osećaj jedno privatno, specifično iskustvo. Ono ga može asocirati na nešto i u vezi sa njim se mogu kreirati različite metafore. U jednoj grupi samopomoći, ljudi su bili jako kreativni u davanju imena svojim strahovima – Osveštenko, Dambo, Tanasije, Strahinja,… Ograničenja u pogledu kreativnosti za davanje imena praktično ne postoje. Imena mogu biti klasična ljudska imena, izmišljena imena, nazivi prirodnih pojava, imena mističnih bića, itd., sve dok vas na neki način podsećaju na stanje koje vam se dešava.

Sledeći korak koji nas još više približava osećaju bliskosti i poznatosti je vizuelizacija osećaja. Ideja je zamisliti svoj strah u vidu nekog bića ili pojave. Vizuelno ga predstaviti u glavi do u tančina. Dakle, ako je u pitanju osoba, kako ta osoba izgleda, kog je pola, kakvu ima frizuru, kako je obučena, kako se ponaša, koju boju voli. Ako je u pitanju biće, da li je to neko već poznato biće ili naša lična kreacija, kako izgleda, šta su mu glavne karakteristike, ima li neke posebne moći… Bogatsvo detalja kojim je problem vizuelizovan omogućava progresivno sve veći osećaj poznatosti. Dodatno nam u tome može pomoći i crtanje ove “osobe” na papiru. Time je naš unutrašnji užas sa kojim se suočavamo eksternalizovan, učinjen vidljivim, opazivim, baš kao i onaj pas sa početka naše priče. Praksa pokazuje da crteži strahova imaju umirujući efekat – osim što nam strahovi deluju bezazlenije, mogu nam biti i komični, ili čak tužni.

Sada nas više iz mraka ne progoni neki jezivi osećaj, već osoba/biće/pojava, koja ima svoje ime i znamo kako izgleda. Već u startu to umanjuje intenzitet strahovanja, koje je ranije imalo neslućene razmere.

Kada smo “upoznali” svoj strah, kao i u uobičajenom sledu događaja, sada sa njim možemo ući u interakciju, uspostaviti kontakt, a ne pasivno čekati da nam dođe i biti nemoćni pred njegovim naletom. Ovaj korak naziva se otvaranje dijaloga sa strahom. Dakle, kada se strah iznenada javi, potrebno je smireno se sa njim suočiti, “pozdraviti ga” njegovim imenom, zatvoriti oči i zamisli ga, a onda pokrenuti komunikaciju i to takvu da po svom karakteru nije neprijateljska. Strahu se ne kaže idi, beži, ne vraćaj se! Već se pita zašto si ovde, šta želiš da mi poručiš? Po analogiji sa realnim strahovima koji imaju zaštitnu funkciju, sada i ovi, osmišljeni strahovi, više nisu nehomogeni nalet loših osećaja koji dolaze bez povoda, već opominjući osećaji, koji takođe imaju zaštitnu funkciju. Oni se obično javljaju u trenucima kada je po osobu postalo pogubno da živi život kakav je do tada živela, i u tom smislu su simbolička poruka da nešto u životnim navikama ili stilu života treba da se menja (npr., da se adekvatnije prazne emocije, da se kaže ono što se misli, da se postave jasnije granice u odnosima, da se prevaziđe neki emotivni gubitak, da se bolje organizuje vreme, da se bolje strukturišu obaveze i aktivnosti, da se efikasnije donose odluke, da se “završe” neke priče, da se “raskrsti” sa osećajem krivice, itd.).

Zato, dokle god svoje strahove držimo na distanci i doživljavamo kao spoljne neprijatelje koji napadaju i žele da nas ugroze, ne dajemo im šansu da nam izuste neku važnu životnu mudrost. Oni imaju razloge svog nastanka i iako se čine besmislenim i katastrofičnim, njihova “poseta” je u krajnjoj instanci dobronamerna. Upravo svojim negativnim nabojem, oni parališu osobu i ne daju joj da nastavi da se ponaša i živi kao do sada, jer kada bi tim putem nastavila, ishod bi verovatno bio još maligniji.

Budite otvoreni prema svojim strahovima jer, oni su ipak deo vas!

Ovde možete pogledati dodatni materijal o tehnikama i preporukama za suzbijanje anksioznosti i paničnih napada.

Categories: Anksioznost, panični napadi i fobije Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , ,