Tag: narcizam

Egomanija: Grandiozno Ja koje nas štiti od nesigurnosti

O Šta znači kada neko insistira na veličanju svog ega, u svakoj prilici – na poslu, kod kuće, u ljubavi, gledajući ostale sa visine? Da li se iza svake egomanije zapravo krije nesigurnost? Kompenzuju li tim štitom sve ono što ne znaju, čega se plaše?

U zanimljivom članku “Egomanija: Adaptivna i neophodna bolest političara” (2011), Dejvid Rajnstajn opisao je egomaniju kao opsesivnu preokupaciju samim sobom. Ova nekontrolisana težnja da se uvek i svuda bude u centru pažnje, da se zauzme superiorna pozicija i nadvlada drugi, po Rajnstajnu često ljude regrutuje da se bave politikom ili nekim medijskim poslom. Međutim, autor navodi, da iako se čini da su ovakvi ljudi samoljubivi, arogantni i samouvereni, zapravo je reč o iluziji sopstvene veličine. A ova iluzija služi da se prikriju mnogo dublja i ukorenjena osećanja neadekvatnosti i nesigurnosti.

O Koliko su egomanija i narcizam slični, odnosno različiti?

Egomanija i narcizam dele sijaset sličnih obeležja, ali ih je zapravo opasno poistovećivati. Egomanija je prevashodno laički termin koji se pežorativno koristi da bi opisali osobe koje su izrazito samocentrirane, dok je patološki oblik ovakvog funkcionisanja rezervisan za dijagnozu narcističnog poremećaja ličnosti. U stručnoj literaturi navodi se nekoliko zajedničkih odlika egomanije i patološkog narcizma, a to su: preokupacija uspehom i moći, arogancija, koristoljubivost, verovanje u sopstvenu jedinstvenost, potreba da se bude u centru pažnje,osećanje zavisti prema drugima, lažno samopouzdanje, itd. Ono što dodatno definiše narcizam jeste gotovo potpuni nedostatak empatije, izražena okrutnost prema drugima i nemogućnost istinske konekcije i dublje emotivne razmene i vezivanja za druge ljude.

O Univerzalne sveznalice o svemu znaju najbolje. Odakle potreba za tim i koliko je naporno i stresno biti na toj “liniji”?

Iako često ne umemo da pokažemo razumevanje za ove “univerzalne sveznalice”, kada se pozabavimo time kako su postali takvi dolazimo do velikog saosećanja. Naime, niko ne postaje ovoliko samocentiran preko noći i bez razloga. Psihološke teorije ukazuju na dva moguća razvojna puta ovakvih osoba.Prema prvom, začetak egomanije je u hladnim, otvoreno odbijajućim ili nezainteresovanim roditeljima.Dete tada počinje da stvara grandioznu predstavu o sebi kao odbranu od osećanja bezvrednosti (Vink, 1996). Prema drugom scenariju, odrasli egomanijaci su obično bili veoma razmažena deca koja su zadojena roditeljskim porukama o tome da su superiorna i specijalna (Speri, 2003). Bilo kako bilo, u oba slučaja reč je o postepenom razvoju ovakvog stila ličnosti, pa se pretpostavlja da je njihova potreba za dokazivanjem i veličinom nešto što se zadovoljava gotovo automatski. Štaviše, oni ne samo da su navikli da iznose argumente u prilog sopstvene ispravnosti, već sami traže i grade situacije za eksponiranje.

O Da li je sa takvim osobama moguć dijalog, ili samo monolog, s obzirom na to da ne trpe kritiku?

Bilo da se slažemo sa nekim njihovim stavom ili pokušavamo da ga osporimo, u svakom slučaju smo osuđeni na monolog. Ili smo na liniji onih koji se egomanijaku dive i povlađuju mu, ili smo žrtve omalovažavanja, ponižavanja i spuštanja. Egomanijak će u sudaru sa tuđim neslaganjem potegnuti sve dostupne strategije da sagovornika unizi, jer na taj način provocira kod njega osećaj slabosti i nekompetentnosti. Kada je protivnik “razoružan” lakše ga je pobediti i dokazati vlastitu nadmoć.

O Koliko ego “trip” komplikuje partnerski odnos?

Egomanija je bazirana na mehanizmu “usisavanja” svega oko sebe. Ovakvi ljudi žele svu pažnju ovog sveta i sve mora biti podređeno njihovim potrebama. Nekada će se za njih naći partner koji je voljan da igra svoju inferiornu ulogu, koji pristaje da mu se divi, da mu udovoljava, a pritom drži svoje potrebe na margini. Takva veza može funkcionisati. Međutim, ako govorimo o zrelom i zdravom partnerskom odnosu, on je u kombinaciji sa partnerom egomanijakom nemoguć, jer egomanijak nije spreman na reciprocitet, na uzajamno zadovoljavanje potreba, na podeljenu pažnju, na ravnopravnu komunikaciju, na topao, empatični odnos.

O A kako je biti podredjen ili nadredjen osobi koja misli da je najbolja i najpametnija u svemu?

Ako smo podređeni egomanijaku na svojoj koži ćemo stalno osećati uvrede, ponižavanja i njegovu aroganciju; iz njegove perspektive nikada ništa nećemo raditi kako valja i uvek će on sve umeti bolje od nas. Ako smo mu nadređeni, osećaćemo njegovu zavist, inat, kontriranje, neposlušnost i tvrdoglavost; pokušaće otvoreno da sabotira naš projekat ili će biti pasivno-agresivan (odugovlačiće, zaboravljaće naše instrukcije, odlagati i biti neodlučan).

O Da li stradaju i deca ljudi koja za sebe tvrde da su naj, naj, pa onda to projektuju i na očekivanja od naslednika?

I ovde su moguća dva kontradiktorna scenarija. Ako egomanijak doživljava svoje dete kao svoj produženi self, kao naslednika koji potvrđuje njegovu genijalnost, onda će u njega učitavati ideju da je on rođeni pobednik, unikatan i savršen. Negiraće sva ona mesta na kojima njegovo dete ne pokazuje naročitu uspešnost, a predimenzionirati ona u kojima je uspešan. Sa druge strane, postoji opcija u kojoj je grandioznost egomanijaka toliko zaslepljujuća i gorda da se i rođeno dete doživljava kao potencijalni rival. U tom slučaju dete će biti žrtva njegove nadmoći, uvek doživljeno kao manje uspešno, kao neadekvatno i nedoraslo zadatku, pa ovakvo dete lako može razviti osećaj manje vrednosti i zauzimati “nevidljivu poziciju” u odnosu na druge. Može postati pasivno, inhibirano i sklono povlačenju i samosabotiranju.

O U kom trenutku ljudi sa “grandioznim ja” pokazuju svoje pravo lice, stanje svesti, slabost?

U korenu “grandioznog ja” je osećaj bezvrednosti koji se mora nadomestiti prikazivanjem sebe u što poželjnijem svetlu. Ovakva osoba je konstantno gladna pažnje, divljenja i obožavanja, jer na taj način drugi svedoče o tome da je zapravo vredna.Zato je njen najveći strah strah od odbacivanja i samoće. Ona će preživeti ako je odbaci neko nebitan, štaviše – ako joj taj nebitan protivreči biće otklonjen iz njenog socijalnog polja pod parolom da nije dobra osoba. Ali, ako osobe koje doživljava kao bliske počnu da pokazuju ravnodušnost ili izbegavanje, strah od odbacivanja nagnaće egomanijaka da ih na sve moguće načine i pošto-poto zadrži. U tom trenutku, na videlo izlaze sve slabosti, ranjivosti i nesigurnosti egomanijaka, jer je spreman da se ponizi, moli, udovoljava ne bi li osigurao naklonost bližnjih.

O S druge strane, čini se da su se pametni zaista povukli pred onima koji vole da zvuče pametno. Da li je to posledica urušavanja sistema vrednosti u našem društvu?

Sklonost glupih ljudi da precenjuju sopstveno postignuće i imaju veliko samopouzdanje i obrnuto – pametnih da se potcenjuju, poznata je u nauci kao Daning-Krugerov efekat. Ovaj fenomen pokazuje da su pametni ljudi svesni svojih ograničenja i da zato ne vole da pametuju kada nisu stoprocentno uvereni da su u pravu. Umesto toga oni se radije povlače. Sa druge strane, glupi ljudi nisu svesni svojih nedostataka u pogledu znanja i veština, pa uvek i rado nameću okolini svoje stavove. Stoga, izgleda da je pre reč o individualnim sklonostima, nego o globalnom urušavanju sistema vrednosti.

*Intervju za Večernje novosti

Categories: Narcizam Nauka

Tags: , , , , ,

Pseudoljubav i pseudoidentitet

Pseudoljubav, iliti lažna ljubav je ona ljubav kada osoba, u stvari, iz dubine duše mrzi sebe, ali pokušava okolini da prikaže kako voli i poštuje sebe, što konstantnim skandaloznim ponašanjem, što eksponiranjem široj javnosti, ili preko medija, što potrebom da joj se dive, stalnom kupovinom, itd.

“Može se reći da je modernizam postao kultura spektakla. Bitno obeležje promenljivog obrasca kulture jeste lakoća manipulisanja. Jedan od nazadnih uticaja konformizma je preterani značaj lepote, koja dopriosi razvoju usmerenosti na sebe kroz potrošnju i zadovoljenje potreba u najkraćem vremenskom razdoblju. Upravo to razvija narcizam i pseudoidentitet koji su samo načini da se kompenzuje osećanje nemoći i inferiornosti”(Đurić, 2015). S obzirom koliko malo vremena ljudi imaju da se posvete sebi, da se odmore, naspavaju, da “pročiste” mozak i ne čudi što u ovoj eri tehnologije vladaju neuroze, pseudoljubav i pseudoodnosi. “Moderan čovek otuđen je od sebe i od drugih, njega odlikuju pseudosloboda, pseudoidentitet i pseudoljubav”. (Đurić, 2015)

Narcisi poseduju pseudoljubav koja je nastala zbog preovladavajućeg osećanja niže vrednosti i mržnje prema sebi. “Narcisoidne osobe ne vole ni sebe, a ni druge. Njihova ljubav prema sebi je pseudoljubav, jer je kompenzacija za osećanje unutarnje praznine, manjkavosti i inferiornosti” (Đurić, 2015). Metafora “narcistička kultura”, koja je delujući u savremenoj eri komunikacija, kao da je transformisana u svoje medijsko drugo – ja, pri čemu je “narcizam” prešao na sledeći nivo svog manifestovanja. Postajući, u izvesnom smislu, poželjna “društvena vrednost” (jednako povezana s atributima tržišne ekonomije), narcizam je osvojio, ne samo civilizaciju potrošačkog Zapada, već, tako reći, globalni medijski prostor današnjice.

Takozvani “novi narcis”, kako ga opisuje Kristopher Laš (Lasch), jeste osoba koja, skladno zahtevima vremena, zanemaruje prošlost i budućnost, živeći ovde i sada, po Hegelu, koji, na primer, ovu pojavu definiše kao neku vrstu “poživinčene egzistencije” . Internet, kao medij, ali i različite društvene mreže poput Facebooka i drugih, tehnički podržavaju ovaj doživljaj, jer sebe, u vremenskom smislu reči, definišu kao beskonačnu sadašnjost. Čitave knjige su posvećene mogućnosti da se na internetu ponovo definiše self, i da se sajber prostor koristi kao “laboratorija za identitet” (Turkle, 1995; Wallace, 1999). Ovo je podrazumevalo da su korisnici oslobođeni od svojih fizičkih ograničenja i da su slobodni da izaberu bilo koji online identitet koji su želeli.

“Internet je bio bogomdan za stidljive i socijalno nevešte likove, tačnije, za osobe nesigurne u sebe i samim tim i nezadovoljne vlastitim izgledom. Empirijska stvarnost, pojam “identiteta” radikalno dovodi u pitanje tehnološkim sredstvima, odnosno primenom estetske i rekonstruktivne hirurgije, kao i mogućnošću intervencija u ljudskom genomu, kloniranjem, kiborgizacijom ljudskih organizama, takođe, i vizualizacijom “ega”, što se ostvaruje korišćenjem mas-medija i interneta, koja svakom potencijalnom korisniku omogućuje preuzimanje identiteta odgovarajuće persone u zadanom kontekstu postojanja određene virtuelne zajednice ili pak njeno samostalno online kreiranje” (Vuksanović, 2008). Takva ličnost, s identitetom kakvim želi, postaje objekt, koji, prema Bodrijarovim rečima bezuslovno zavodi.

Upravljanje – menadžment vlastitim životom, kao i brendiranje selfa, poslednje su vrednosti koje nastaju u procesu pozicioniranja određene životne priče u kontekstu virtuelne, fantazmogorične realnosti.

Pseudoljubav, pseudoidentitet i narcizam samo dokazuju koliko osoba ne voli sebe, tačnije mrzi sebe iz dubine duše, te se pravi svoj pseudoidentitet, čime ne pokazuje svoje pravo lice, već samo ono svoje novo lice koje ona poželi. To je osnova narcizma, ne onog pozitivnog, nego onog destruktivnog, koje razara ličnost, baš to je mračna strana iliti drugo lice narcizma, koje se krije iza grandioznosti, osećaja moći i samoljublja, esktravertnosti i ostalih, više i lakše uočljivih crta Narcisa.

Categories: Društvene mreže Narcizam Nauka

Tags: , ,

Zašto neki ljudi vape za slavom?

Celetoidi i narcizam

Celetoidi su nešto s čime se svakodnevno susrećemo zbog količine samopromocije i pseudoidentiteta, koje ljudi koriste na društvenim mrežama, gde, takođe, možemo sresti ljude željne pažnje, a takvi se međusobno udružuju u grupe sa istim potrebama, sličnim ciljevima i načinom ponašanja i ostalim socio-ekonomskim i psiho-socijalnim faktorima.

Celetoid je roba koja se prodaje posredstvom medija, a koja nudi iluziju i obećanje zadovoljstva. Prema Rodžeku (Chris Rojek), celetoidi su osobe koje nisu poznate zbog svojih talenata ili sposobnosti, a pojam je nastao od engleskih reči “celebrities + oid”, u bukvalnom prevodu na srpski jezik, to bi značilo- želja za poznatošću, kao “wanna -be-celebrity “.

Potrošačko društvo, tržišno orijentisani mediji, kultura uopšte, proizveli su svojevrstan društveni i kulturološki fenomen pod nazivom celetoidi. Prema sociologu Krisu Rodžeku, celetoidi spadaju u kategoriju slavnih ličnosti, ali kao sporedna medijska pojava u medijskoj kulturi, kao što su dobitnici na lutriji, junaci rijaliti programa, starlete, partneri javnih ličnosti i slični, koji zavređuju medijsku pažnju vrlo kratko vreme i bivaju zaboravljeni (prema rečima Aleksandre Đurić u njenoj doktorskoj disertaciji na temu Uticaja hipermedijatizacije celetoida na njihovu ličnost).

Takve osobe – celetoidi, oni koji su poznati ne zbog svojih kvaliteta, jako često su nezasite za slavom i novcem, pogotovo zbog osećaja unutrašnjeg nezadovoljstva ili inferiornosti, a tu i jeste podloga za nastanak narcizma – baš ta inferiornost i želja za slavom, za moći . U ovom slučaju bi takve osobe kompletno opisala Ničeova “volja za moć”. Ta moć bi podrazumijevala lepotu, uspeh, slavu, novac …

“Narcizam je jedna forma samodekstruktivnosti, jer blokira sposobnost osobe da voli i otuđuje osobu od njenih snaga i moći. Želja celetoida za slavom, uspehom i novcem ne nestaju sa zadovoljenjem, osim možda trenutno. One su nezasite, jer izviru iz unutarnjeg nezadovoljstva. Nedostatak produktivosti, bespomoćnost i strah, koreni su iracionalnih želja. Te osobe zamišljaju da će stalno uvećavanje i umnožavanje zadovoljstava izlečiti pohlepu i ponovno uspostaviti narušenu ravnotežu” (Đurić, 2015).

Celetoidi se osećaju usamljeno i nesigurno i onda pokušavaju to da pobede, tako što zadovoljavaju vlastite pseudopotrebe – potrebe za slavom, uspehom i moći, a to su lažne i nametnute potrebe, za razliku od osnovnih i bioloških potreba, po Maslovu – potreba za vazduhom, vodom, hranom, za razmnožavanjem i potreba za samoaktuelizacijom.

Pretpostavka je da hipermedijatizacija celetoida dovodi do stvaranja narcizma i pseudoidentiteta. Ako narcisi imaju tendenciju da se nekritički identifikuju s osobom, grupom ili sistemom koje idealizuju, a u ovom slučaju su to mediji i medijske ličnosti, onda oni svoje individualno “ja” ili svoj privatni, lični identitet potčinjavaju društvenom ili javnom identitetu (Đurić , 2015).

“Ako celetoidi beže od slobode, to je zbog straha od usamljenosti, izdvojenosti pojedinačnog ja, osećaja bespomoćnosti i nesigurnosti. Ali, tu nastupa moćna sila (javno mnjenje, mediji), koja im nudi zaštitu, učestvovanje i mesto u datom poretku, čime celetoidi stiču osećanje sigurnosti i postignuća” (Đurić, 2015).

Istraživanja pokazuju da pseudosloboda onemogućuje osobi da svoje snage oslobodi za realizovanje postojećih potencijala i integraciju ličnosti. To može uzrokovati pojavu narcizma u karakternoj strukturi osoba koje teže instant slavi. “Ako se pretpostavi da većina celetoida ima zajedničke osobine, onda postoji društveni karakter te grupe. Takođe, ako je produktivna orijentacija osnova slobode, vrline i sreće, tada se narcizam, pseudosloboda i destruktivnost razvijaju kao rezultat blokirane produktivne energije” (Đurić, 2015).

Ovo može dovesti do zaključka da su i sami celetoidi u stvari neproduktivni i destruktivni za društvo u celini, jer nisu srećni u svojoj koži i nemaju gotovo nikakvih vrlina.

Categories: Društvene mreže Narcizam Nauka

Tags: , , , , ,

Da li selfiji izazivaju narcizam?

Teško je reći da ga oni izazivaju, jer je jako teško izazvati nešto što u nekome ne postoji ni u naznakama.

Trenutno najpopularnija forma fotografije je takozvani selfi – slika na kojoj osoba slika samu sebe u nekom ambijentu u kojem se nalazi. “Širom sveta ljudi fotografišu selfije i postavljaju na internet, a brendovi organizuju nagradne igre u kojima će selfi s najviše “lajkova” dobiti neke poklone. Ova pojava samo je deo manifestacije jednog mnogo šireg fenomena – opsesivne samopromocije i neprestane potrage za validacijom vlastite vrednosti, sve to uz pomoć platforme koja je sve to omogućila – interneta i društvenih mreža.

Pre pojave društvenih mreža, narcisoidni poremećaj ličnosti bio je ne tako učestala dijagnoza. Danas, učestalost takve dijagnoze dramatično raste iz godine u godinu. Ovo je posebno izraženo kod mlađeg dela stanovništva, kažu psiholozi. Paralelno s porastom narcizma, analitičari beleže smanjenje empatije i altruizma. Drugi ljudi nas interesuju samo kada želimo saznati šta misle o nama – da li su nam “lajkovali” sliku ili ostavili neki komentar. Ovaj fenomen, prevelike povezanosti i bliskosti koja izaziva u ljudima antisocijalno ponašanje, opisao je Frojd pre više od jednog veka.

Sama reč “selfie”, na engleskom jeziku zvuči slično kao “selfish” – sebičan. Zaista, živimo u kolektivnom odobravanju opšte sebičnosti, koja deluje kao efekat lavine. Umesto da se samoopsednutost osuđuje, preuzimamo takve modele ponašanja od drugih ljudi, po principu “svi prave selfije, pa zašto ne bih i ja” .

Kao novi, globalni fenomen, i reč “selfi” je ušla u fond svih jezika. Takođe, selfiji utiču na to da ljudi provode ispred kamere vlastitog telefona po mnogo minuta, sati i podvrgavaju se estetskoj hirurgiji i fotošopu, kako bi postigli savršen izgled za slikanje selfija.

“Najfrekventnija nova reč u 2013. godini bila je “selfi”. Prvi poznati selfi napravio je pionir fotografije Robert Kornelijus davne 1839. godine na dagerotipiji, a postoje i drugi primeri prvih selfija, koji su bili itekako zastupljeni u 19.veku.

Da ponovimo – selfi je autoportret snimljen kamerom mobilnog telefona. Za selfi glumac, Džejms Franko (James Franco), koji je proglašen kraljem selfija u 2013. godini, kaže: “Selfi je avatar, mini verzija nas, način da drugima nagovestimo ko smo. U vreme kada je more informacija dostupno samo na klik miša, moć privlačenja publike je prava moć. Selfi privlači pažnju, a pažnja je ključna reč. On je svojevrsna vrsta pseudoprivatnosti – slike imaju vrednost bez obzira na kvalitet, jer je to intimni snimak nekoga ko interesuje publiku-tu je dvostruka magija, selfi je istovremeno privatni portret zvezde i zvezda ga je sama slikala. U eri društvenih mreža selfi je novi način da nekog pogledaš u oči i kažeš – “hej, ovo sam ja” . Ovde možemo uočiti veliku potrebu za pažnjom, onih koji konstantno slikaju sebe, tj. prave selfije, a ta potreba za pažnjom je u korelaciji s narcizmom, jer i narcisi žele pažnju i imaju potrebu da se drugi dive njihovom savršenom izgledu i lepoti”.

“Ako je selfi, koji se realizuje i privlači pažnju u moru informacija, kompetitivan, agresivan i konstantno obuzet sobom da bi taj cilj ostvario, onda mnogo toga iz ovakve definicije selfija podseća na narcisa”. (Đurić, 2015).

Selfiji su nastali kao rezultat kopiranja poznatih, što podržavaju teoretičari Frankfurtske škole i drugi, koji su govorili o manipulaciji sistema. Taj sistem sastoji se od raseljavanja glavnih tema od javnog interesa, iz fokusa misli većine stanovništva. U tom kontekstu Vladimir Volkov ukazuje na potrebu da se “gradi vlastito mišljenje, umesto da ga kupuju spremnog”. (Volkov, 2002). To bi bilo ono što Hajdeger naziva “neautentičnost”, svi rade ono što “jedan” radi. U slučaju selfija, ovaj masovni trend ukazuje na snažnu povezanost između neautentičnosti (Lažnog Ja) i narcizma. (Green, 2005)

Zasigurno je da postoji veza između narcizma i selfija, jer one ličnosti koje nemaju dozu narcizma u sebi, neće slikati toliko selfija i “kačiti” ih na društvene mreže. “Selfiji često da mogu aktiviraju percepciju samozadovoljstva ili traženja pažnje, a takva socijalna zavisnost će podizati ili narcizam, ili nisko samopoštovanje.” (Rutledge 2014).

Stručnjaci se pitaju jesu li selfiji samo manifestacija ili jedan od uzročnih faktora narcizma. Poznato je da korelacija ne označava i uzročnost. Moglo bi biti da oba fenomena – trendovi selfija i narcizma imaju dublje korene. “Još jedno važno pitanje je svrha takvih aktivnosti – konstantnog slikanja selfija. Dakle, osim činjenice da imaju potrebu da vide druge, i da budu viđeni, da kopiraju poznate ličnosti i imitiraju njihov glamurozan izgled i način života, to je besmislena i precenjena težnja. Gde će nas narcisistička i konformistička kultura, gde ljudi paradoksalno imaju tendenciju da naglase svoju individualnost i razlike, a imitirajući druge, na kraju odvesti? Milioni različitih, koji podjednako ređaju selfije u beskrajni niz “loše beskonačnosti” (Hegel), koji podsećaju i upozoravaju nas da, ako obratimo pažnju, možemo napraviti pravu definiciju sebe – naše iskonske ličnosti – kao čiste “mem mašine” – mašine za kopiranje” (Blackmore, 2000).

Nelegitimno bi bilo tvrditi da su autori selfija nužno narcisoidni (arogantni, manipulativni, zavidni, sa iskrivljenom percepcijom sebe i drugih, s odsustvom empatije, itd). Ali, može se uočiti da je trend autoportreta u bliskoj vezi s hipermedijatizacijom poznatih i celetoidima. (Rojek, 2004). “Taj narcisoidni oblik, koji funkcioniše kao pogled na svet, vrednosna je orijentacija i čini način života, koji je u velikoj meri uslovljen i izgrađen od strane medija i potrošačkog društva i kulture” (Milivojević, Ercegovac 2014).

Da je selfi globalni potrošački fenomen i deo je masovne globalne potrošnje, potvrđuje i činjenica da postoji selfie stick – štap za slikanje selfija, a postoje i štampači za selfije, kao i mnogobrojne pesme s takvim nazivom, od domaćih izvođača, poput Milice Pavlović, do stranih, primer je – “The Chainsmokers” -a. Takođe, postoje i mnogobrojne komedije sa istoimenim nazivom, kao i aplikacije koje ulepšavaju takvu vrstu autoportreta. Postoji i ventilator koji se poput USB-a uključi u telefon i on duva kosu, kako bi selfi bio što zanosniji, takođe postoji i dron za što lepše slikanje selfija. Na jednom američkom univerzitetu drže se i predavanja o selfijima, sa psihološkog i sociološkog aspekta. Postoji i aparat koji slika životinjske – uglavnom selfije pasa i te selfije šalje vlasniku kućnog ljubimca, kako bi vlasnik u svako doba dana mogao znati šta mu kućni ljubimac radi. Da postoje i morbidni selfiji, pokazuje činjenica da je jedna majka napravila selfi sa svojim mrtvim novorođenčetom i  “okačila” tu fotografiju na Facebook.

U prilog tome da je neumereno slikanje selfija zabrinjavajući globalni fenomen, govore i činjenice da su neki ljudi poginuli pokušavajući da zabeleže savršen trenutak, da slikaju jedinstvenu sliku o kojoj će se pričati, što lako možemo povezati s narcizmom, baš zbog te želje da se o njima priča, da budu poznati, da im se drugi ljudi dive …

Kada govorimo o selfijima, ne možemo ne spomenemo i fotošop , filtere za selfije i nerealne prikaze ženskog tela, kao i potrebu da slika ispadne savršeno. Ovde je uočljiv ili narcizam korisnika društvenih mreža, na koje će “okačiti” selfije, ili osećanje inferiornosti i nezadovoljstva vlastitim izgledom, koje naličje narcizma, jer je i tu prisutna žudnja za idealizovanom slikom sebe, pa se pribegava fotošopovanju slika.

Da je selfi globalni fenomen i globalni “socijalni poremećaj”, govori i činjenica da postoji i rečnik selfija u kom su spomenuti termini poput: “velfi” – kada se slikamo tokom treninga, “belfi” – kada slikamo svoju pozadinu, itd. Najnoviji trend povezan s selfijima je i “lelfi” – kada slikamo samo svoje noge i “šufi” – kada se slikamo obuveni na krevetu.

Da selfiji prožimaju sve aspekte društva i da su pandemično prošireni na celu planetu je činjenica, ali da izazivaju narcizam nije još uvek potvrđeno i moralo bi da prođe još nekoliko godina, kako bi se došlo do relevantnih istraživanja.

Categories: Narcizam Nauka

Tags: , ,

Društvene mreže i ličnost

Internet, kao mesto gde je najveća koncentracija ljudi na jednom mestu -u isto vreme možemo stupiti u kontakt sa nekim preko okeana, sa nekim u drugoj državi, gradu, itd. Samim tim, veća je šansa za ispoljavanje poremećaja ličnosti, pogotovo zbog anonimnosti i nedostatka F2F (face to face) komunikacije i interakcije. Na taj način ljudi mogu da iskažu druge, ponekad i tamne strane svoje ličnosti, da se predstavljaju onako kako požele, tačnije da imaju svoj pseudo, iliti onlajn identitet. Samim tim, uočljivija je i veća koncentracija narcisa i narcizma kao pojave na društvenim mrežama.

Fejsbuk, kao najpopularnija društvena mreža, pogoduje savremenim oblicima ispoljavanja narcizma. Društvene mreže i slični mediji danas upotpunjavaju zadovoljenje čovekovih kulturnih potreba: komunikacijskih, doživljajnih – estetskih, obrazovnih, stvaralačkih. Promatrano s našeg ugla, ovde je reč o zameni autentičnih potreba, takozvanim pseudo-potrebama, karakterističnim za sastavnu spregu kapitala i medija. Sveopšte povezivanje i umrežavanje (Networking) u različite interesne cyber zajednice, nesumnjivo govori u prilog ideji o tehničkom proširenju komunikacijskog prostora, kao i o promeni dominantnog načina komuniciranja (u kome je komunikacija ujedno i akcija, dakle – interaktivnost) u savremenom dobu.

Nasuprot ovome, mnogobrojni članci i istraživanja o mrežnom komunikacijskom delovanju kritički dovode u pitanje ovu “osetljivost”, tumačeći je, zapravo, kao “neosetljivost”, koja se manifestuje u znaku sveprisutnog narcizma. Naravno, ovde nije reč samo o individualnom narcizmu – posmatranom bilo kao nužna razvojna faza čoveka (o čemu je još početkom prošlog veka pisao Frojd / Freud) ili kao “narcistički poremećaj ličnosti” (Narcissistic Personality Disorder – NPD). Nije reč čak ni o specifičnoj simptomatologiji savremenog doba, o čemu su uverljivo argumentovali Kristofer Laš (Lasch), Žil Lipovecki (Lipovetsky), i u delu “Narcisoidnost”, gde Zoran Milivojević tvrdi da suština narcisoidnosti, “nije toliko zaljubljenost u samoga sebe, koliko je nedostatak saosećajnosti s drugim ljudima. Narcis iz grčkog mita bi trebalo pravilno da se izgovara “Narkis”, što bi u prevodu značilo neosetljivi, a ta reč ima isti koren kao i reč narkoza.”

Pored bolesti zavisnosti, društvene mreže, a naročito ,,Fejsbuk”, danas su postale i platforma za ispoljavanje narcizma. Naime, putem svog profila korisnici stvaraju ličnu virtuelnu realnost samopromocijom, uz tendenciju stvaranja ulepšane slike o sebi. Profesor psihologije Kempbel (V. Kit Campbell), sa univerziteta u Georgiji, smatra da se suština ispoljavanja narcizma na Fejsbuku najjasnije definiše obrascem: ,,Nije cilj pokazati koliko sam važan, lep i pametan, već koliko sam veći, bolji i lepši u odnosu na tebe”.

Prema istraživanju profesorke kliničke psihologije, Vesne Gojković, s Fakulteta za pravne i poslovne studije Univerziteta u Novom Sadu, ,,Fejsbuk profil povećava samopouzdanje korisnika”. Gojkovićeva smatra da osoba sklonije korišćenju Facebooka imaju izraženiji narcizam kao crtu ličnosti.

“Pojava društvenih mreža, kao što su Facebook i Twitter, napravile su značajne promene u distribuciji informacija i kulturnih normi socijalnog odnosa. Ove tehnologije nude pojedincu nove načine samoprezentacije, kao i pristup i objavljivanje informacija, pregled svojih društvenih mreža, kao i mogućnost uspostavljanja i održavanja kontakta s drugima”. (Chen and Marcus 2012).

Društvene mreže su koncept koji je usko povezan s međuljudskim odnosima. Literatura o društvenim mrežama povezuje teorije identiteta i interpersonalne komunikacije, jer “ljudi koriste društvene mreže kako bi procenili sebe i druge”. (Feld 1981, Vitak, 2008). “Drugim rečima, identitet pojedinca je, delimično, određen mrežom prijateljstava koje održava”. (Vitak 2008).

Fejsbuk omogućuje korisnicima da prate promene u životima svojih “slavnih” prijatelja i veza s tim prijateljima, pregledom njihovog zida i čitanjem podataka koji se nalaze na njihovom profilu. “Načini interakcije koje društvena mreža Facebook osigurava, su: komunikacije na tajmlajnu – putem komentara – komentarisanjem fotografija, statusa itd, slanjem privatnih poruka i peckanjem”. (Vitak 2008)

Društvene mreže su se pokazale kao posebno plodno tlo za samoregulaciju Narcisa, jer nude pristup stotinama površnih i emocionalno hladnih odnosa. Društvene mreže nude i kontrolisane uslove u kojima korisnik ima potpunu kontrolu nad vlastitom prezentacijom. “Korisnici mogu preneti željene informacije o sebi i mogu birati atraktivne, samopromovišuće fotografije. Ova vrsta virtualne dvorane pruža narcisima mogućnost da ostvare beskonačan broj beznačajnih odnosa, te im pruža sredstva za hvalisanje vlastitim pozitivnim osobinama”. (Mehdizadeh, 2010)

Kao što smo već spomenuli, narcizam je sveprisutan obrazac grandioznosti, potreba za obožavanjem i preteran osećaj sopstvene važnosti. Povezuje se s pozitivnim viđenjem vlastitih osobina – inteligencije, fizičke privlačnosti i moći. “Središnje mesto u većini teorija narcizma je upotreba društvenih odnosa u cilju regulisanja narcističkog samopouzdanja. Međutim, narcisi se ne fokusiraju na međuljudsku intimnost, toplinu i druge aspekte pozitivnih odnosa, ali ih koriste kako bi se prikazali popularnima i uspešnima, a za partnere traže atraktivne i uspešne ljude. Uprkos tendenciji da traže mnogo površnih, praznih odnosa, narcisi te odnose retko održavaju dug vremenski period.” (Mehdizadeh, 2010)

Narcizam je povezan s velikim brojem društvenih odnosa i samopromovišućim samoreprezentacijama. Pronađene su dve razlike između narcisoidnosti u “pravom svetu” i onlajn zajednicama (zajednicama na društvenim mrežama na internetu). Tvrdnje narcisa su ocenjene kao manje zanimljive. Ovo nije u skladu s već utemeljenim stavom o narcisima, kao ljudima koji su zabavni pri prvom upoznavanju. (Paulhus, 1998). Jedno od mogućih objašnjenja za ovu razliku je u tome da se narcisi više oslanjaju na atraktivne fotografije kao precizne predstave-samoprezentacije, a ne obraćaju dovoljno pažnje pisanju objava. Druga razlika je uglavom tačna procena narcisoidnosti-narcizma korisnika od strane nepristrasnih promatrača. (Buffardi, Campbell, 2008: 1310)

Kada govorimo o društvenim mrežama, moramo spomenuti i Instagram.

Instagram (engl. Instagram) je besplatna aplikacija koja korisnicima omogućava obradu i deljenje fotografija na društvenim mrežama, kao što su Facebook, Twitter, itd. Instagram je kreiran i pokrenut u 2010. godine, a 2012. ga je Facebook kupio. Online servis je vrlo brzo pridobio veliku popularnost, s više od 100 miliona aktivnih korisnika.

U 2012. godini, Instagram se prvi put spominje kao društvena mreža. Korisnici su od tada omogućeni da se povežu s drugim korisnicima koji imaju Instagram i prate sve njihove objave. Takođe, korisnici aplikacije mogu da u svoj profil “ubace” i svoje lične podatke kao i da prave selekciju objavljenih fotografija. Pre objavljivanja fotografija, korisnik ih može promeni uz određene filtere koji menjaju boju fotografijama. Kao što možemo primetiti, preterano eksponiranje objektivu i pravljenje selfija za Instagram, mogu izazvati narcizam kod korisnika ove društvene mreže, jer je to, u stvari, aplikacija samo za fotografije.

Na Instagramu nema statusa, kao na Facebooku, te je značaj izgleda i selfija uveliko uočljiv za pristup i bivanje na toj društvenoj mreži. Slike koje se nalaze na ovoj društvenoj mreži nisu toliko realne, baš zbog mnoštva filtera za ulepšavanje slika, kako bi se dobio savršen izgled.

Zanimljivo je, naime, da su “opšta mesta” kojima se obično opisuju najrazličitije aktivnosti na Internetu, a posebno na društvenoj mreži Facebook, ujedno i meta kritike ovih komunikacijskih sredstava, kao prostora za lični marketing, egzibicionizam i “samopromociju”. Jer, po principu ogledanja i ogledala, savremeni narcis se, u interakciji s drugim korisnikom na Mreži, medijski potvrđuje tako što, pojednostavljeno rečeno, njegova fikcija postaje nečija “stvarnost” i obrnuto.

Zanimljivo istraživanje…

Ilustracije radi, pozvaćemo se ovde na istraživanje sprovedeno na jednom od američkih univerziteta (Western Illinois University), o oblicima ponašanja korisnika na Fejsbuk društvenoj mreži, koja pokazuju karakteristične elemente “društvenog” narcizma, realizovanog na uzorku od 294 studenta, od 18 do 65 godina starosti.

Rezultati ovog istraživanja, kako se navodi u Gardijanu , manifestuju direktnu povezanost između broja prijateljstava ostvarenih na ovoj mreži i potvrđuju da je reč o narcisoidnom korisniku profila, koji pokazuje socijalno poremećeno (socially disruptive) ponašanje, o čemu su već postojala određena mnjenja, upućena od strane skeptika, u pogledu upotrebe ovih društvenih mreža (social media sceptics).

Sada su ta mnjenja definitivno i potvrđena, te možemo i mi potvrditi njihov zaključak da društvene mreže izazivaju narcizam. Čak i da ga ne izazivaju, one ga samo podržavaju u razvutku, a time i potpiruju taj već postojeći, narcisoidni obrazac ponašanja i razmišljanja, ili čak narcizam kao poremećaj ličnosti čine sve prisutnijim u sklopu te ličnosti i njenog profila na društvenim mrežama. Narcizam kao ljubav prema sebi i sopstvenoj ličnosti nije negativna pojava, ali je negativna kada osoba ne primećuje svoje mane i kada je previse zaokupljena sobom i svojim izgledom, te ga stavlja u prvi plan kao svoju jedinu vrednost.

Categories: Društvene mreže Narcizam Nauka

Tags: , , , , ,

Onlajn narcizam

Narcizam se nije pojavio tek u 21. veku. Mit o Narcisu dolazi još iz Stare Grčke i delovi tog mita su jako važni za razumevanje modernog narcizma, koji polako preti da postane pandemija zbog društvenih mreža i interneta.

Da bismo bolje razumeli pojam narcizma, potrebno je da navedemo i objasnimo mit o Narcisu. Arhaična verzija mita o Narcisu je priča o bezosećajnom Narcisu u kojeg je bio zaljubljen jedan mladić, koji se zvao Aminija. Osećanja su bila jednostrana – Narcis ga je odbio, te mu je kao uvredu dao mač. Povređeni Aminija se molio Nemezi, boginji osvete da Narcis jednog dana oseti bol neuzvraćene ljubavi, te se Aminija mačem ubio na Narcisovom kućnom pragu. Jednog dana je Narcis ugledao prelepog mladića u jezeru i odmah pokušao da ga zavede, ne shvatajući da je to zapravo bio njegov vlastiti odraz. To je shvatio tek kada je pokušao da ga poljubi. Očajan je uzeo svoj mač i ubio se od tuge, zbog nemogućnosti ostvarenja te ljubavi, a njegovo telo se pretvorilo u istoimeni cvet.

Razlika između mitskog i modernog Narcisa je da moderni Narcis prvenstveno ili isključivo ne uživa gledajući sebe u ogledalu ili na fotografijama, ali uživa u tuđem uživanju u njegovom liku i slikama, po principu: “Ja sam, ili bi trebao biti ono što bi drugi da ja jesam / budem “. (Milivojević, 2015)

Elementi grčkog mita o Narcisu, koji su relevantni za ovaj tekst, osim moći koju fizička lepota ima u odnosu na druge su: da je Narcis ravnodušan, neosetljiv, ponosan, ne poseduje sposobnost empatije, i ima nezasitu strast prema samom sebi. Narcis ne zna šta znači voleti, ali ne zna ni šta znači voleti sebe.

Današnji mali narcisi čine tako veliko mnoštvo, kod kojih je narcizam prihvaćen i normalizovan, a to podrazumeva, po Lašu, (Lasch, 1991) “tražiti, pitati, moliti za pažnju i obožavanje sledbenika”. Oni ne zavise od drugih kao osobe, već od drugih kao njihovih evaluatora, i to od bezlične mase koja ih gleda i daje sud o njihovom izgledu.

Narcizam se obično tumači kao jedan od glavnih simptoma nelagode modernog sveta i opisan je kao patološki učinak individualista (Ehrenberg, 2010). Međutim, pitanje je da li narcizam ukazuje na sudar ili na ćorsokak individualizma, ili samo otkriva strukturni defekt koji leži u srži ove teme.

Narcizam otkriva ranjivost, krhkost, dok se metafora “moderni Narcis” ne odnosi na snažnu individualnost, već je to još nerazvijena ličnost, slaba, ali samo prožeta opasnim osećajem i fantazijama o svemoći i samodovoljnosti, a u pozadini je osnovnih bespomoćnosti.

Današnji čovek ulazi u potragu za svojom individualnom srećom, a anksioznost pokušava da smiri sistematskim pribegavanjem u sve vrste sigurnosti, uključujući i konformizam i oportunizam – to je mesto gde Kristopher Laš vidi trijumf Narcisa.

Na području seksualnosti, emancipacija pojedinca od drevnih tabua mu ne donosi mir. Narcis traži neposredno zadovoljstvo i živi u stanju zabrinutosti i večno nezasitne želje. (Lasch, 1991).

Da bismo bolje razumeli narcizam i Narcisa, moraćemo da spomenemo sve verzije mitova o Narcisu. “U spisu Andrea Žida (Gide) “Traktat o narcisu”, nalazimo podnaslov “Teorija simbola”. Tragajući za mitom o Narcisu, Žid je zabeležio: “Narcis je bio savršeno lep i zato je bio čedan. Prezirao je nimfe jer je bio zaljubljen u sebe samog. Nikakav vetar nije remetio površinu izvora nad kojim je miran i nadnesen čitavog dana promatrao svoj lik”. Narcis celog dana promatra svoj lik, on je sanjalica, biće koje se izdvaja iz sivila. Ne može da se ukoloteči u svakodnevicu.

Opsednut je idejom da se vidi, jer postojati – nije više dovoljno samo sebi to dokazati. On hoće, na kraju krajeva, da sazna kakav oblik ima njegova duša. Narcis je, u stvari pesnik.

U delu “Leksikon psihoanalize”, Žarko Trebješanin odredio je narcizam kao stanje samozaljubljenosti u kojem je sva ljubav usmerena na vlastiti Ego. O Narcisu je zabeležio: “Termin vodi poreklo od poznatog grčkog mita o Narcisu, sinu nimfe Liriope, koji je bio tako lep, da su ga obožavali mnogi mladići i devojke. Pošto je bio hladna srca, on nikom nije uzvraćao ljubav, pa čak ni lepoj nimfi Eho, koja je venula od ljubavne čežnje, dok od nje nije ostao samo glas. Jedan od odbačenih obožavatelja prokleo ga je da zavoli ono što mu je nedostižno, a to se i ostvarilo. Čak i u podzemnom carstvu senki, Narcis ogleda svoje lice u vodama Stiga”.

U “Rečniku Jungovih pojmova i simbola” , narcizam se definiše kao ljubav prema vlastitoj slici, ali i kao oblik perverznog ponašanja. Autor ovog rečnika, Žarko Trebješanin, je neočekivano više redova posvetio simboličnom određenju cveta narcisa. Cvet Narcis označava ukočenost, smrt, ali i posledice samoljublja i taštine. Ovaj cvet se dovodi u vezu s infernalnim obredima, (koji su povezani s podzemnim svetom i paklom), kao i svečanostima inicijacije.

Za narcisa se vezuje samoljublje, samodovoljnost, taština, hladnoća i smrt u mladosti. U “Rečniku Jungovih pojmova simbola” možemo pročitati da je ugodni i opojni miris ovog cveta uzrok ludila.

Moderni narcizam ima dosta karakteristika mitskog Narcisa, te ostaje otvoreno pitanje – “Da li je narcizam čovekovo patološko ili normalno stanje?” Ta silna opijenost sobom, sopstvenim likom, gde je uočljiva i potpuna otuđenost od drugih i pojava da narcisima drugi trebaju samo da bi se divili njihovom liku ili odrazu u ogledalu, u ovom slučaju slikama na društvenim mrežama, kao novi aspekt i oblik narcizma u 21.veku. Narcizam se poput epidemije proširio društvenim mrežama i fenomenom nazvanim selfiji, kada osobe slikaju same sebe u ogledalu, a nakon toga dobijaju silne komplimente na račun izgleda od strane drugih ljudi.

Narcisi uživaju u tuđoj omamljenosti njima, njihovim likom, ali oni sami ne uživaju u sopstvenom izgledu. Ovde vidimo apsolutnu kontradiktornost – oni ne vole sebe, ali vole kada ih drugi vole, barem njihov izgled, a uz to narcisi druge koriste samo da bi iskoristili njihovu ljubav upućenu prema njima, jer oni sami ne osećaju ljubav prema sebi. Tu nailazimo na “šizofreničan” odnos prema samom sebi – narcisi ne vole sebe ali vole kada ih drugi vole, te tako kompenzuju nedostatke ljubavi prema sebi.

Categories: Društvene mreže Narcizam Nauka

Tags: , , ,

Poreklo krivice i kako sa njom izaći na kraj?

“Najgore osećanje krivice je da prihvatite nezasluženu krivicu”.
Ajn Rand

Emocije poput ponosa, stida i krivice, razvijaju se tokom druge i treće godine života, jer se tada razvija i svest o vlastitoj ličnosti. Krivica ima svoje istaknuto mesto u moralnom ponašanju, jer ohrabruje ljude da postupaju po usvojenom etičkom kodu i socijalnim normama. Takođe, utiče na razvijanje empatije i preuzimanje odgovornosti za sopstvena dela.

Prema nekim autorima, osnovna razlika između krivice i stida je u tome što se u slučaju krivice, akcenat stavlja na loše ponašanje, u smislu „Učinio sam nešto loše“, dok se kod sramote, akcenat prebacuje na sliku, koju osoba ima o sebi: „Ja sam loš“. Međutim, u praksi to ne izgleda tako, jer dugotrajno osećanje krivice itekako može da dovede do pojave anksioznosti, depresije i samoprezira.

 

Kultura ima veliki uticaj na to koje će ponašanje okarakterisati kao „nemoralno“, pa će kršenje te norme izazvati osećaj krivice kod pojedinca. Postoje kulture, poput japanske i grčke koje su kolektivističke i mišljene drugog je jako važno za osećaj lične vrednosti. Ukoliko osoba u takvoj kulturi napravi prekršaj, biće osramoćena. Kolektivno je kažnjena time što će izgubiti poštovanje i ugled. Posramljenost je društvena kazna. Sa druge strane individualistički kulture, poput američke, dozvoljavaju osobi iskreno izvinjenje i pokušaj reparacije štete. Njen prekršaj neće ostaviti trajnu mrlju na njenom „karakteru“. Mogućnost iskupljenja greha je srž hrišćanske religije.

Osećanje krivice se javlja kada se naš postupak kosi sa nekim usvojenim moralnim standardom, ili kada smo povredili neku osobu našim ponašanjem. Nekada su ovi standardi zamućeni, nejasni, pa nam osećaj krivice daje odgovor da li smo postupili ispravno ili ne. Tu se javlja problam, ukoliko nismo svesni da su naši standardi ili očekivanja previsoki i samim tim nerealistični.

Možda dolazimo iz porodice koja nas je ohrabrivala da budemo preterano odgovorni, tako što nas je krivila za svaku sitnicu inalazila mane u svemu što radimo. Mogli smo se osetiti manje vrednim, i preosetljivim na svaku naznaku greške ukazanu od strane autoriteta (roditelj, profesor, šef).Onda je ta preterana odgovornost postala mehanizam odbrane. Razvili smo unutrašnjeg kritičara, koji bi uvek preduhitrio spoljašnjeg.

Još jedan izvor krivice, izgleda da vodi poreklo od tzv. “magijskog mišljenja“ iz ranog detinjstva.

Kao deca, naučili smo da kada god imamo neku potrebu (za hranom, preobukom, pažnom, itd.), sve što treba da uradimo je da pustimo glas, i neko će doći da zadovolji našu potrebu.

Na taj način, iz egocentrične perspektive, usled još nedovoljno razvijenih kognitivnih alatki, mi učimo da verujemo u naše moći. Ovo uverenje da smo „centar sveta“ traje maksimalno do 9. godine, kada će nam kognitivni razvoj omogućiti da razumemo druge vrste uzroćno-posledičnih odnosa.

Učimo da mi nismo uzrok, a samim tim ni odgovorni za sve što se dešava oko nas. Ipak, neki relikti “magijskog mišljenja“ će se zadržati kod većine ljudi i kada odrastu.

U susretu sa velikim gubitkom, možemo da reaktiviramo ostatke nekadašnjeg načina mišljenja, koji doprinose osećanju krivice.Onda sebi postavljamo dobro poznata pitanja: “Šta sam to uradio, da mi se ovo desi? Šta sam mogao da uradim da sprečim gubitak?“

Naravno da treba da preispitujemo svoje ponašanje i da budemo svesni svoje odgovornosti, ali ukoliko sebi nabijamo krivicu, mučimo se i obezvređujemo, velika je mogućnost da smo navukli veliku količinu narcizma na sebe.

Još jedan uzrok krivice je povezan sa iluzijom kontrole. Lakše nam je da verujemo da su određeni događaji rezultat naše greške, nego da su uzrokovani neizbežnim okolnostima. Cena koju plaćamo za taj osećaj kontrole je krivica.

Nesvesna krivica

Najteža da se sa njom suočimo, jer je nismo svesni. Možemo indirektno da je primetimo, ukoliko reagujemo poprilično defanzivno dok pričamo o nečemu što smo učinili.Projekcija je još jedan način kojim se manifestuje nesvesna krivica. Projektujemo onda, kada nekog drugog krivimo za stvari koje su povezane sa našim sopstvenim postupcima.

Može dovesti do destruktivnih ponašajnih obrazaca, poput alkoholizma, zatrpavanja poslom, itd. Ovi obrasci su način da nesvesno kažemo „kriv sam, i zato sam bezvredan i treba da ispaštam, treba me kazniti“.

Postoje različite psihoterapijske tehnike koje se mogu upotrebiti u radu sa krivicom. Najvažnije je prvo osvestiti ovo osećanje i znati za šta tačno sebe okrivljujemo. Koja uverenje stoje iza našeg zaključka da smo napravili „prekršaj“. Da li je naše sagledavanje racionalno? Da li osećaj krivice nosimo sa sobom iz detinjstva, pa on sada iskrivljava našu percepciju?

Sva ova pitanja je najbolje razmatrati sa stručnim licem, ali možemo to raditi i sami ukoliko emocija nije preplavljujuća ili ne deluje iz nesvesnog dela ličnosti.

Podeliću sa vama jedan video u kome klinički psiholog dr Martin Hsia prepričava svoje iskustvo sa klijentom, koji se dugo mučio sa osećanjem krivice. Između ostalog, koristio je tehniku „guilt pie“ (u bukvalnom prevodu pita krivice), iz repertoara kognitivne psihoterapije. Pogledajte, nekome može da bude od koristi.

Categories: Bračni i partnerski problemi Emocije Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , ,

Novi milenijum: Doba u kome mit o Narcisu postaje stvarnost

Kao veoma zastupljen poremećaj ličnosti u 21. veku, narcizam polako postaje normalno, a ne patološko ponašanje osoba. Društvene mreže, kao potpora narcizmu, pomažu nastanak i održavanje takvog poremećaja ličnosti, jer pružaju neiscrpan teren za traženje validacije i divljenja. Pored toga, popularni “selfiji” dodatno intenziviraju ovu problematiku, jer je putem njih olakšan pristup samovalidaciji. Iako mit o narcisu nije nastao u ovom milenijumu, danas je tolika “poplava” narcističnih, da čine realnost naše svakodnevnice.

Postoje mnoge teorije o uzrocima i vrstama narcističkog poremećaja ličnosti. “Često se spominje urođeni preosetljiv detetov temperament, preterano roditeljsko obožavanje, roditeljski propust da se osiguraju realne povratne informacije tokom razvoja, nepouzdana roditeljska briga i emocionalno zlostavljanje” (McLean, 2007). Pravi narcis je odvojen od istinskog sebe. Progoni ga hronično osećanje usamljenosti, praznine i samoprezira, pa tu odvojenost želi premostiti osećajima vrednosti i značaja koje dobija od drugih.

Narcizam karakteriše nedostatak empatije, nesposobnost da dele razumevanje i povezivanje s osećajima drugih ljudi. To su osobine koje psiholozi poistovećuju sa dijagnozom narcističkog poremećaja ličnosti. Ovaj nedostatak samospoznaje i sposobnosti da dožive empatičnu vezu s drugima su karakteristike, a koje teraju narcisoidne osobe da budu zavisne od reakcija drugih ljudi, kako bi ojačali osećaj sopstva.

“Narcisima je ogledalo celi svet, i oni žive svoje živote u stalnoj potrazi za zadovoljavajućim odrazom, predivnom slikom sebe, koja bi pomogla takvim ličnostima da izbegnu osećanje unutrašnje praznine. Moderni narcisi te odraze traže u stranicama časopisa i na ekranima svojih televizora i kompjutera“ (Pinsky 2009).

Narcisi često razvijaju atraktivne i neodoljive socijalne veštine, koje im služe da održavaju ličnost koja je konstruisana kako bi uspeli da od drugih dobiju apsolutno sve što požele. Visoko funkcionalni narcisi često su dobro prihvaćeni u društvu poznanika i površnih prijatelja, jer im se oni nikada nisu približili dovoljno da prepoznaju što je ispod maske, takve narcisoidne osobe. Narcisi se, takođe, ne uzdržavaju ni od laganja, u cilju održavanja pažljivo konstruisanog imidža, što otežava psihoterapeutu da prepozna pravu verziju događaja koji je pacijent doživeo, i šta se od cele pacijentove priče stvarno dogodilo.

“Nesposobni su da razviju pravi intimni odnos za kojim žude, a vođeni su potrebom da drugima budu neophodni” (Pinsky 2009). Tu možemo uvideti manipulativni karakter narcisa, jer će takve ličnosti učiniti sve da drugima budu potrebne, a nesposobne su da postignu pozitivne ljudske odnose, pune empatije.

Narcistički poremećaj ličnosti je sindrom crta karaktera tipičan za osobe koje su samodovoljne, zaljubljene u sebe, a koje nisu u stanju, niti im je stalo da vole, već samo da budu voljene. Takve osobe imaju potrebu da budu centar sveta, da sve bude okrenuto njima i samo njihovim potrebama.

Prema Kristijanu  Lašu, struktura “narcističke ličnosti našeg doba”, sastoji se, s jedne strane, od fasade Narcisa, koja obuhvata osobine srdačnosti, “topline”, šarma i društvenosti, a s druge strane, od osobina kao što su asocijalnost, bezobzirni egoizam, emocionalna hladnoća, proračunatost, bezosećajnost i cinizam, a koje se nalaze ispod ove fasade i predstavljaju suštinu takve ličnosti.

Kriterijumi za dijagnostifikovanje narcističkog poremećaja ličnosti

Dijagnostički kriterijumi narcisoidnih poremećaja ličnosti definisani su kao stalno prisutan obrazac, koji se odlikuje: grandioznošću, potrebom za stalnim divljenjem i nedostatkom empatije, a taj narcisoidni poremećaj ličnosti prisutan je onda, kada je ispunjeno najmanje pet, od devet kriterijuma.

Ti kriterijumi su:

  • grandiozni osećaj vlastite važnosti;
  • preokupacija fantazijama neograničenog uspeha, snage, moći, izvrsnosti, lepote ili idealne ljubavi;
  • verovanje u vlastitu posebnost, koju mogu razumeti samo drugi, koji su, takođe posebni ljudi, ili oni višeg statusa, i smatraju da se samo s takvim ljudima i treba povezati i družiti;
  • takođe, potreba za prekomernim divljenjem;
  • polaganje prava – nerazumna očekivanja da prema njima treba posebno postupati, i da drugi automatski treba da se podrede njihovim željama i očekivanjima;
  • sklonost iskorištavanju drugih u međuljudskim odnosima zarad postizanja vlastitih ciljeva;
  • nedostatak empatije i nemogućnosti prepoznavanja i identifikacije s tuđim potrebama i emocijama;
  • zavist, ili verovanje da drugi zavide njemu;
  • arogantno i uobraženo, umišljeno ponašanje i stavovi  (Pinsky 2009).

S obzirom na to koliko je samodovoljnih i samozadovoljnih osoba na internetu, možemo zaključiti da je internet bio okidač za sve veći broj narcisoidnih osoba. U poslednje vreme, uočena je velika koncentracija selfija, gde osobe pokazuju svoje samozadovoljstvo, (naročito izgledom), kao i potkrepljenje drugim osobama na društvenim mrežama da nastave taj trend. Da li je narcizam patološko ili normalno stanje – konstantno pokazivanje drugima svog zadovoljstva sobom preko slike na društvenim mrežama? Da li je to ono što pozitivistička psihologija podržava, kao ljubav prema sebi, svom izgledu i ličnosti, iako u ovom slučaju, na društvenim mrežama možemo pokazati samo samoljubav prema izgledu.

U današnje vreme je jako teško napraviti distinkciju između onih koji se leče u psihijatrijskim ustanovama i novog, a sve popularnijeg trenda samoobožavanja i uobraženosti na internetu, koji se po mnogim osobinama verodostojno uklapa u kriterijume za Narcistični poremećaj ličnosti. Koga sada treba lečiti, i da li, s obzirom na pomenute okolnosti, možda treba napraviti reviziju psihijatrijskih udžbenika eliminisanjem ovog stanja koje se danas smatra normalnim?!

Categories: Društvene mreže Narcizam Nauka

Tags: , , ,