Tag: motivacija

Muke sa ispitima

Kako se zimski semester privodi kraju, vreme je za razmišljanje o predstojećem ispitnom roku. Apsolventi, zadovoljni što su pred krajem studiranja, već uveliko biraju diplomske teme i pripremaju završne ispite. Međutim, često se dešava da i odlični studenti “posustanu” pred poslednjim ispitom. Odugovlače, preskaču ispitne rokove, kao da uvek imaju nekog važnijeg posla. Neki se žele da su izgubili motivaciju, da prosto ne mogu da se skoncentrišu, što nekada potraje i godinu i više dana, na užas njihovoh roditelja. Roditelji počinju sa pritiscima, nabeđivanjima, neki podmićuju, dok drugi direktno iskazuju svoje razočaranje, čime dovode do toga da se mlada osoba oseti krivom ili besnom i povuče iz dalje komunikacije, nastavljajući sa prokrastinacijom.

Šta se dešava kada roditelji imaju prevelika očekivanja od svog deteta? Kada žele da ono bude uvek najbolje i da stremi ka ciljevima prema njihovom unapred zacrtanom planu i programu?

Očekivanja su ideje o tome kako stvari treba da funkcionišu, kako u našim, tako i u tuđim životima. Tako da će previše kritički roditelji konstantno savetovati dete, usmeravati i iskazivati zahteve koje žele da njihovo dete bespogovorno usvoji i ispuni. Ukoliko dete ne ispunjava očekivanja da uvek sve savršeno radi i ne prati striktni raspored (tačno vreme za hranjenje, spavanje, igru, itd.), roditelji će biti nezadovoljni i kaznjavaće dete za svaku neposlušnost. Ukoliko su zahtevi previsoki i izvan onoga što dete realno može da savlada, mlada osoba može razviti sledeće uverenje: ”Želim uspeh, ali ne mogu da podnesem toliki diskomfor, frustraciju konstantnog truda.”

Kod deteta se može javiti osećaj neadekvatnosti i krivice u kasnijem životu. Retko kada takav roditeljski plan uspeva. Jedna varijanta je da dete, kako ne bi razljutilo svoje roditelje i izgubilo njihovu ljubav, iz straha postane vrlo poslušno i na svaki način se trudi da ispunjava sve zadatke koje mu roditelji nametnu. Onda govorimo o hiperadaptiranom detetu, koji zarad roditeljskog prihvatanja, koči sopstvenu ličnost i kao mašina izvršava zacrtane zadatke. Pored straha i osećanja krivice, kod ove dece se javlja i veliki osećaj praznine i neispunjenosti. U njihovoj mašti preovladavaće fantazija “jednog dana”, a to je neodređeni trenutak u budućnosti kada će ispuniti sve zadatke i biti oslobođeni. To će biti dan kada će u životu postojati potpuno odsustvo bola i patnje. Nažalost, ova fantazija se nikada neće ispuniti.

Druga opcija je da usled stalnih kritika dete izgubi osećaj sigurnosti, a samim tim i samopouzdanje, usled čega će sebe percipirati kao neuspešnog, neadekvatnog i manje vrednog. Roditelj koji stalno kritikuje nikada nije zadovoljan onim što dete uradi, a kada je i zadovoljan on to detetu neće pokazivati da ga ne bi ”razmazio”. Važna je disciplina, nema opuštanja. Ovakav roditelj je sklon konstantnim kritikama, opomenama i upoređivanjima sa drugom decom koja su “pametnija, uspješnija, bolja”. Ismevanje deteta je kod kritikujućih roditelja, takođe često na repertoaru verbalnih poruka. Takvo dete će kada postane student imati ogroman pritisak da položi ispit i moguća je pojava anksioznog ili depresivnog stanja, gubitka motivacije, razvlačenja pri učenju i odlaganja samih izlazaka na ispite. Dete može razviti sledeće uverenje:         “Nisam dovoljno dobar, koliko god se trudio, neću postići željene rezultate”.

Ima studenata, koji konstantno imaju problem sa polaganjem ispita, i onih kod kojih se problem jave tek sa poslednjim ispitima.

Za spremanje bilo kog ispita, važno je i kakve smo radne navike stekli tokom srednje škole, da li učimo redovno ili smo tzv. ”kampanjci” i sve odrađujemo u poslednji čas, da li smo u dovoljnoj meri uspeli da razvijemo samomotivaciju ili smo motivisani samo kada postoji vidljiva nagrada?

Ovde je zanimljiva stvar, to što se kod studenta pored straha od neuspeha, može javiti i strah od uspeha, a nekada i kombinacija oba.

U našoj zemlji “uspeh se ne prašta”. Sistemi vrednosti su se izvitoperili, pa umesto da negujemo talentovanu, vrednu i ambicioznu decu, mi veličamo nerad i kupujemo društvene pozicije. Osoba koja se ističe svojim trudom i radom, često biva kritikovana od strane svojih vršnjaka i izaziva zavist kod onih, koji smatraju da im pripadaju sve pohvale i nagrade. Iz tog razloga, mnoga nadarena deca se plaše uspeha, kako ne bi ostala neprihvaćena i usamljena. Međutim, strah od uspeha imamo i kod osoba koji se zapravo plaše odgovornosti i novih uloga koje će im taj uspeh doneti, pa stalno umanju svoja postignuća. Takođe, postoje osobe koji se jako plaše konkurencije. Oni ne žele da se ističu, niti da se upoređuju, je ih to izrazito frustrira. Ovde govorimo o frustraciji rivaliteta, kada se osoba plaši da će se kroz upoređivanje uvideti njihova inferiornost, koju maskiraju različitim odbrambenim mehanizmima.

Perfekcionisti, kojima nikada ništa što urade nije dovoljno dobro, plaše se da pogreše. Iz silne želje za savršenstvom, koje je nemoguće postići, opsesivno se bave svakim detaljem, često odlažu stvari i odugovlače, jer im je lakše da se ne upuste u neki poduhvat, nego da pogreše. Oni mogu razmišljati na sledeći način: “Fantaziram grandiozan uspeh, pa se plašim da ću se razočarati u sebe”. Kod ovih osoba uglavnom postoji ambivalentan odnos prema zacrtanom cilju. Tačnije, nije razvijena sposobnost za toleranciju ambivalencijie.

Tolerancija na ambivalenciju je sposobnost da se tolerišu oprečna osećanja prema drugoj osobi, sebi, aktivnostima, uz predominaciju pozitivnih osećanja. Predstavlja našu sposobnost da se odlučimo, opredelimo da krenemo ka ili od nečega. Zato se još naziva i “usmerivačem” psihe. Nedovoljno razvijena sposobnost tolerancije dovodi do različitih manifestacija na emocionalnom, kognitivnom, bihevijoralnom planu.

Moguće su neka od sledećih ponašajnih obrazaca. Osoba se ili dvoumi ili radi tako da poništava efekte rada; prokrastrinira, razvlači se; jedan dan radi, drugi zabušava; rasplinjava se na više strana po principu ”od svega po malo, od ničega dovoljno”; obećava, pa ne ispunjava; pasivno agresivna je, nesposobna da kaže “Ne”, kao i da stvarno kaže “Da”, itd. Često želimo da postignemo uspeh, ali ne i da uložimo potreban trud koji je za to potreban, pa onda racionalizujemo na sledeći način: “Ne isplati mi se da toliko učim, veliki je to trud, a diploma često ne dovodi do posla”.

Različiti su psihološki mehanizmi koje koristimo kada nam ova kompetencija nije u dovoljnoj meri razvijena. Potiskivanjem jedne strane ambivalencije i reaktivnim pojačavanjem druge, perfekcionista pokušava toliko dobro da odradi postavljeni zadatak, da na kraju ne uspeva da zadovolji sopstvene standarde, jer su jako visoko postavljeni. Onda dolazi do toga da mu se od silne opterećenosti i zabrinutosti za posao, isti smuči, ili mu teško pada, pa odlaže započinjanje aktivnosti.

Dešava se i da pojedini studenti polusvesno sabotiraju sebe. Razvlače učenje ili uče samo najvažnije delove, kako bi uvek imali odstupnicu da bi bolje prošli da su samo više truda uložili. Na ovaj način, oni neće dovoditi u pitanje sopstvene sposobnosti, niti će ih kritički razmatrati. Podsvesno će razmišljati na sledeći način: “Ako budem stvarno učio, možda se pokaže da i nisam toliko pametan koliko zamišljam”.

Neki ljudi se koriste i tzv. mehanizmom „dva u jedan“. Posežemo za ovim mehanizmom, kada istovremeno prema određenoj aktivnosti gajimo oprečna osećanja, kojih nismo svesni, pa samim tim ne dolazi do konflikta usled kontradiktornosti u emocijama, već radimo tako da u isto vreme i poništavamo ono što radimo.

Međutim, kada je u pitanju odlaganje poslednjeg ispita potrebno je i zapitati se da li smo upisali ono što zaista želimo ili smo podsvesno prihvatili ideje koje su nam nametnute od strane nama bitnih ljudi, na prvom mestu roditelja, pa sada osećamo nezadovoljstvo i nepovezanost sa budućom profesijom? Ne radujemo se budućem radu, jer on nikada i nije bio naš izbor, produkt naše autentične želje. Nedostaje nam unutrašnja stabilna povezanost sa ciljem tj.konstantnost objekta ili “stabilizator” psihe. Konstantnost objekta je naša sposobnost koja nam omogućava da imamo stabilne unutrašnje predstave sebe, drugih ljudi, stvarnosti. Sposobnost da nas previše ne remete spoljašni događaji, da ostajemo stabilni bez obzira da li se naše potrebe i želje zadovoljene ili nisu. Ova sposobnost je osnova naše psihičke i emotivne stabilnosti. Kada je naša povezanost sa ciljem stabilizovana i internalizovana, mi onda možemo da radimo kontinuirano i posvećeno i da uživamo u samom procesu rada ( u ovom slučaju učenja), a nagrada u vidu položenog ispita će biti samo dodatni bonus. Radimo to jer želimo, a ne zato što moramo ili zato što postoji spoljašnja nagrada. Onda nećemo podsvesno misliti: ”Ovo nije moj izbor, radim samo da bih ispunio očekianja roditelja”.

Kada roditelji svoje neostvarene želje i ambicije, mehanizmom projekcije prenesu na svoje dete, namećući mu izbor profesije, ono najverovatnije neće uspeti da razvije unutrašnju povezanost sa ciljem. Kako to nisu njegove autentične želje, koje je negirao ili otisnuo, budući student će svako učenje za ispit doživljavati kao prisilu, a svaki neuspeh tokom studiranja će ga lako destabilizovati i frustrirati.

Poslednji ispit je najčešće i simbol ulaska u zrelo doba, koji je pun nepoznanica. Pitanja vezana za nalaženje posla, preuzimanje veće odgovornosti, razmišljanja o bračnom životu, sve su to teme koje izazivaju strah kod mladih osoba, koja treba da zakorači u “svet odraslih”. Nisu spremne za “rastanak” sa studentskim životom, napuštanjem roditeljskog doma, preuzimanjem odgovornosti za svoj život. U našoj zemlji kulturološki, a i ekonomski faktori doprinose praksi da deca tokom studiranja, a nekada i duže ostaju u roditeljskom domu, što otežava proces separacije i individuacije, a samim tim i preuzimanje uloge odraslog člana zajednice.

Naravno, nekada je samo u pitanju prezasićenost ili fokusiranje pažnje na neki drugi segment života.

Frustracije su neminovne u svakoj razvojnoj fazi koju čovek prolazi. Optimalne frustracije su neophodne za rast i razvoj, one su okidač promene.

Da bi se suočili sa neuspehom, najvažnije je da ga prihvatimo kao sastavni deo iskustva. Učimo iz napravljenih grešaka i tako postajemo bolji. Takođe, važno je da sebi odajemo priznanje za uspehe koje smo postigli, da osetimo zadovoljstvo zbog postignutog i da se okružimo ljudima koji će to ceniti. Možemo se obratiti za pomoć stručnom licu, kako bismo brže i lakše osvestili svoja iracionalnih uverenja i otpore, kao i razloge za samoopstrukciju. Kroz zajednički rad sa psihološkim savetnikom ili psihoterapeutom, bićemo u mogućnosti da spoznamo svoje autentične želje i potrebe i da se posvetimo aktivnostima sa uživanjem i posvećenošću. Jedino ako smo iskreni prema sebi možemo izabrati prave studije za sebe, a onda će i uspeh biti zagarantovan.

Categories: Deca i mladi Nauka

Tags: , , , , , , , , , ,

Da li preterujemo sa zdravom ishranom?!

Test za detektovanje ortoreksije nervoze

Stiven-Bratmanov test je jedan od najpogodnijih dijagnostičkih sredstava za ranu detekciju ortoreksije nervoze. Njime se veoma precizno mogu utvrditi razlike između normalne, zdrave ishrane i poremećaja poput ortoreksije.

Test se sastoji od 10 pitanja:

1. Trošite li više od tri sata dnevno razmišljajući o zdravoj hrani?
2. Primećujete li da planirate obroke za nekoliko dana unapred?
3. Da li Vam je prehrambena vrednost obroka važnija od uživanja u jelu?
4. Da li Vam je kvalitet života opao, otkad se povećao kvalitet Vaše ishrane?
5. Da li ste nedavno postali strožiji prema izboru hrane?
6. Poboljšava li Vam konzumacija zdrave hrane osećaj samopoštovanja?
7. Jeste li se radi konzumacije “prave” hrane odrekli hrane u kojoj ste uživali?
8. Uzrokuju li Vam teškoće prehrambene navike u konzumaciji hrane izvan kuće, i udaljavaju li Vas od porodice i prijatelja?
9. Osećate li ikada krivicu ako tu i tamo “skrenete” od svojih pravila?
10. Osećate li potpun mir i kontrolu nad samim sobom ako jedete zdravo?

* ukoliko ste na većinu pitanja odgovorili sa DA ima osnova za zabrinutost!

Nejasna je granica između “normalne”, zdrave ishrane od poremećaja poput ortoreksije, ali se ona odnosi na situaciju kada prelazak na isključivo zdravu hranu izaziva veliki stres ili nosi sa sobom ozbiljne posledice.

Ortoreksičari smatraju da su itekako skrenuli s puta, ako su pojeli komad neproverenog hleba, zbog čega postaju prilično uznemireni. Nakon tih neproverenih namirnica, u ovom slučaju – hleba, jedu isključivo “superzdrave” namirnice, na primer – razne semenke ili sveže povrće. Vole da jedu samo kod kuće, gde imaju potpunu kontrolu što se tiče ishrane i niko im ništa ne nameće. Ovakvo ponašanje često im narušava veze s porodicom i prijateljima, a oni u većini slučajeva nisu svesni ovakvog ponašanja, koje utiče i na mentalno stanje.

Edukacija kao prevencija poremećaja ishrane

Potrebno je unutar predmeta u školama, ili u okviru postojećeg fizičkog vaspitanja, uvesti i predavanje o pravilnoj ishrani, pravilnoj kombinaciji namirnica, pravilnom vežbanju, bazalnom metabolizmu i o benefitima zdravog, aktivnog života na ljudsku psihu i telo (izgled), kao i o značaju povećanja fizičke aktivnosti, za razliku od već postojećeg i uveliko prisutnog sedećeg načina života.

Takođe, ako se neko ugleda po izgledu i načinu treninga na poznate sportiste, mora pre toga biti upoznat da se takav izgled ne stiče preko noći, i da poznati sportisti treniraju čitav život i uz to imaju stručno vođene, jake i raznovrsne treninge, poseban režim ishrane, odmora i masaže, i da se ne treba deprimirati ako nakon mesec dana provednih u teretani nemamo telo poput poznatih bodi – bildera, atletičarki, mis ili mister fitnessa, itd.

Potrebno je i povećati svest mladih osoba o nerealnim prikazima tela u medijima, jer se u medijima prikazuju samo fotošopovana tela, kao i režimi ishrane koje je nemoguće ispratiti – recimo jedenje ekstremno skupih namirnica, koje i nisu svojstvene našem podneblju, ispijanje jako skupih šejkova, itd.

Prevencija poremećaja ishrane se odvija po formuli:

prevencija = edukacija + motivacija + terapija

Edukacija obuhvata sticanje što opsežnijeg znanja o poremećajima ishrane, pravilnoj ishrani i štetnim posledicama pojedinih dijeta. Edukacija bi trebala obuhvatiti i upoznavanje s pravilnom ishranom. Bolesnice s poremećajima ishrane vrlo dobro poznaju kaloričnu vrednost različitih namirnica i eventualno kaloričnu potrošnju pri različitim aktivnostima. Međutim, ne znaju ništa o bazalnom metabolizmu i o potrebnom odnosu pojedinih vrsta hranjivih materija (belančevina, ugljenih hidrata i masti). Takođe bi ih trebalo upoznati sa štetnim posledicama pojedinih dijeta.

Ono što je jako bitno znati je da stroga dijeta dovodi do sniženja bazalnog metabolizma, to jest manje kalorijske potrošnje za obavljanje osnovnih životnih aktivnosti – kao što su rad srca i disanje. Kad se prekine s dijetom i vrati na uobičajenu ishranu, sniženi bazalni metabolizam, koji se zadržava još neko vreme, dovodi do viška kalorija. Posledica je brzo vraćanje izgubljene težine i dobijanje jednog do dva kilograma više. Pri ponovljenoj dijeti krug se ponavlja. Na taj način telesna težina raste sve više i više, sa svakom dijetom.

Motivacija je druga bitna stavka u prevenciji poremećaja prehrane. Postoje i metode kojima se može postići i veće samopouzdanje, pa samim tim i bolji interpersonalni odnosi i bolja komunikacija s drugima, što posredno dovodi do bolje motivacije” (Vidić, 2003).

Uočljivo je da je nedovoljna svest ljudi o tome koliko vremena se dobija mišićna masa, koliko je vremena potrebno za definisanje te mišićne mase nakon dobijanja iste, koliko je vremena potrebno proći da bi se video efekat zdravije ishrane i načina života, itd. Izrazito zabrinjavajuća činjenica je koliko ljudi nisu obrazovani vezano za pravilnu ishranu i trening, već dopuštaju da ih mediji obrazuju vezano za sliku savršenog tela i određuju im kakvo savršeno telo mora biti, i to da – ako trening nije prejak, u smislu da vas sve boli nakon treninga i da vam se vrti u glavi, da nije pravilan, itd.

Razgovori među poznanicima mlađe generacije, takozvanim “milenijalcima”, se svode na to da treba što manje jesti, da ishrana treba biti što pravilnija, ali se uočava opterećenost pravilnom ishranom, pravilnim treningom koji dovodi samo do estetski lepog tela, ali ne dovodi i do jakog, zdravog tela i težine, koja lako, i na duži vremenski period može da se održava.

Lako uočljiva je i opterećenost i nezadovoljstvo izgledom zbog 2 grama “viška”, koji pritom nisu izmereni kod sportskog lekara i na profesionalnoj vagi ili kod nutricioniste, jer taj višak može biti izazvan, na primer – sa malo više unesene vode tokom dana, hranom bogatom ugljenim hidratima, nekom namirnicom iz hrane koja nam ne prija, neispavanošću, a kod devojaka uzrok nadutosti može biti i ciklus, itd, ne mora nužno biti salo, niti to salo može dobiti nakon jednog, malo obimnijeg obroka.

Treba povećati stepen emocionalne inteligencije kroz introspekciju, kroz bolje razumevanje i razlikovanje osećanja i raspoloženja i treba znati kako prepoznati faktore koji su uticali na naše emocije i raspoloženje, i kako te faktore promeniti u našu korist. Takođe, naučno je dokazano da neke namirnice popravljaju raspoloženje, te nije loše uvrstiti ih u svakodnevnu ishranu, poput banana.

Categories: Nauka Poremećaji ishrane

Tags: , , , , , , ,

Ciljevi VS Vrednosti

Volim da surfujem netom, da čitam članke koji kruže face-om. Kada nemam vremena da se zadubim u neku uzbudljivu knjigu ili film, istražujem različite sajtove u potrazi za informacijama, inspiracijom, zabavom.

U poslednje vreme se brzo zamorim tragajući za zanimljivim štivom. Sijaset programa,radionica, tekstova, koji me bombarduju sa njihovim instant rešenjima koji vode ka uspehu i sreći. Motiv za postignućem je nadvladao sve ostale, uzdigao se na neviđene visine i cinično mi se smeška. Kao da pita: Hajde više postavi cilj i ispuni ga. Zar nije to ono što želiš? Bićeš srećna!!!

Ali, ja ne osećam zadovoljstvo kada pokušam to da vizualizujem. Osećam neki pritisak i teskobu. Onda se zapitam zašto se tako osećam? Čovek je biće želja i svako ostvarenje želje ga ispunjava i čini samopouzdanim. Ako nemamo definisane ciljeve, ne znamo kuda smo se uputili?

Onda sam shvatila da mi uopšte ne smeta postavljanje ciljeva. To svakodnevno radim. Preispitujem sebe šta želim, sagledavam situaciju iz različitih uglova, postavljam prioritete, pa onda pravim plan od sitnih koraka, kako se ne bih osećala preplavljena obavezama. Ljudi se često uplaše svojih želja, kada su one grandiozne i kada bi sve i odmah, ali ne znaju kako da započnu. Ne kreću od malih koraka, nego bi nekako da preskoče što više stepenika odjednom. Pa se umore ili pogube, jer im se smernice gube iz vida.

Pisala sam već o tome kako se borimo sa razočaranošću na nezdrav način.

Ovde je zanimljiva stvar to što se pored straha od neuspeha, može javiti i strah od uspeha, a nekada i kombinacija oba. Takođe, bitno je i kakve smo radne navike stekli tokom života, da li smo posvećeni zadatku kontinuirano ili smo tzv. ”kampanjci” i sve odrađujemo u poslednji čas. Da li smo u dovoljnoj meri uspeli da razvijemo samomotivaciju ili smo motivisani samo kada postoji vidljiva nagrada? Da li se bavimo onim što zaista želimo ili smo podsvesno prihvatili ideje koje su nam nametnute od strane nama bitnih ljudi, na prvom mestu roditelja, pa smo ambivalentni ili frustrirani prema objektu želje?

Sve je to važno, ali mi ne daje odgovor za kojim tragam.

Gledam fotografije nestvarno lepe prirode, pa onda fantastičnih enterijera, slušam muziku i opet je sve lepršavo. Nema stege. Dok pijuckam kafu pogled mi zastaje na snimaku o tome kako su pojedini filozofi definisali šta je to dobar život? Krenula sam od Sofokla, tj. Platonove interpretacije Sofoklovog filozofskog stanovišta. I tu mi se jako dopala jedna rečenica. Osetila sam da je ključna za moje razmišljanje o ciljevima.

Odbrana Sofokla za optužbu da „kvari“ omladinu počinje time da on ne smatra sebe krivim, jer ne može da prestane da ispituje život, jer neispitan život, po njemu nije vredan življenja. On ne može da ne ispituje zašto nešto treba da radi i koje su njegove vrednosti zbog kojih radi to što radi.

Vrednost, a ne ciljevi.

To je ono što mi stvara nelagodu. Insistiranje na postignućima. Na neprekidnom postavljanju ciljeva koji se nižu u beskraj. Svi smo imali prilike da na porodičnim skupovima podnosimo bujice pitanja o postignućima i dostignućima. Kultura nam bezpogovorno nameće sve veći niz “obaveznih“ciljeva. Na zapadu bismo se naoružali tzv. „to do“ listama pokušavajući da dođemo do „must have“ objekata. Da li ti ostvareni ciljevi zaista imaju vrednost sami po sebi? Čak i ako ih autentično želimo? Kada da stignemo da se radujemo, kada odmah treba da usledi novi zadatak, novi cilj. Nikada dosta. Ništa nije dovoljno. Još, još, još. To mi uvek odzvanja u ušima, kada me ljubopitivi, “dobronamerni“ poznanici propituju i procenjuju. Dešava se to svima i u porodici i u krugu prijatelja. Propitivanje i poređenje. Valjda treba da nam lakne kada još neko nije ispunio neki zadatak.

I da se vratim na Sofokla. Šta bi sa vrednostima? Zašto ja radim to što radim i koji je smisao u tome. Smisao je u samom procesu ispunjavanja ciljeva. Radoznalost, istraživnje, kreativnost, sloboda, igra u samom osmišljavanju svog života. Uživanje u samom procesu koji naravno vodi ka odabranom cilju. Možda i ne ostvarimo neki cilj usled raznih okolnosti, ali ako nismo bili prisutni u samom stvaranju i napredovanju i učenju, onda ni nećemo biti srećni. Barem ne na duže vreme. Trčimo ka sledećem uspehu isfrustrirani rokovima, pritiscima sa strane, pa i unutar nas samih, ukoliko smo internalizovali takav modus vivendi, dok nam život prolazi kao kada pokušavamo da uhvatimo obrise predela dok sedimo u brzom vozu.

I naravno, kao što ništa nije slučajno kada si u potrazi za značajnim uvidom, tako nisam ni ja slučajno naletela na rečenicu koja je verbalizovala moje nepovezane misli. A, onda sam otišla na youtube da potražim još inspitativnih mislilaca, jer sve je već ispričano, samo treba pronaći ono što nam je potrebno. To nije uvek lako, ali put može da bude zabavan, ako to sebi dozvolimo.

Što sam tražila, to sam i našla. Fantastičan videoDr Russ Harris- a, pod nazivom Values vs. Goals (Vrednosti nasuprot Ciljeva). Pogledajte:

Categories: Ispovesti

Tags: , , , , ,