Tag: ludilo
Kako proniknuti u svet “ludaka”?
Pre mesec dana desio mi se jedan posve zanimljiv događaj koji mi dan-danas ne izbija iz glave. Rešila sam da ga podelim sa vama. Pre nego što počnem, važno je da znate da vam, iako sam po struci psiholog (i to klinički!), koji je neko vreme volontirao u “Lazi”, i uz to sam psihoterapeut sa sada već decenijskim iskustvom, lično ja neću odgovoriti na gore postavljeno pitanje. Ali, neko drugi hoće. Da pređem na stvar.
Vreo dan, sunce prži, što je važnije – slobodan dan, odlazimo na adu (poznato beogradsko letovalište). Sa mnom je moj suprug, naše dete, naša rođaka Vanja koja je povela svoje dve čivave, moja dobra drugarica i njene klinke. Ima nas puno. Veselo je, iskupali smo se pošteno i lagano pakujemo peškire. Dok mi obavljamo ovu dosadnu radnju, deca ko deca – uhvatili su se kučića i šetaju ih svuda po livadi.
Utom nailazi prikaza, besprizorna raščupana žena, mutnog pogleda i teturavog hoda. Dal zbog iskustva il šta već, snimam je prva; imala sam puno puta posla sa takvima tokom godina karijere. Žurno se približava, da te podiđe jeza. Uzima kučence detetu iz ruke i obraća mu se: “Pa gde si ti, svuda sam te tražila?” i kreće da ga nosi. Moja rođaka Vanja (vlasnica psa) stoji skamenjena pred prizorom.
Vidim da će vrag da odnese šalu i preuzimam odgovornost kao neko ko je “iskusan sa ovakvim ljudima”. Ona me gura i viče moje, moje, moje – ostavi mi kuče, to je moje kuče, vidi kako je sladak. Ja ulazim u objašnjavanje, podižem ton, govorim joj da vrati tuđeg psa, sva kiptim, čini mi se ovde će doći i do fizičkog obračuna. Pogledom tražim supruga u nadi da nas je više, a imamo i muškog člana pride.
On nasmejanog lica uredno savija svoj peškir kao da se ništa ne dešava. Natezanje se nastavlja. Kada se stvar otela kontroli, gde Vanja i ja čupamo jadnoj ženi kuče iz ruke, moj suprug prilazi lagano i pita je: “Da li ti se sviđa kuče?”. Ona potvrdno odgovara. On nastavlja: “Imam za tebe jedno kući još lepše i manje, hoćeš da ti ga donesem sutra?”. Žena oduševljeno kao malo dete klima glavom. “Važi, vidimo se sutra ovde, na istom ovom mestu, donosim ti još lepše kuče”, već se lagano pozdravljaju. “I manje”, dobacuje presrećna žena, koja se već udaljavala sa lica mesta.
Frapirani stojimo na travnjaku, deca otvorenih usta, a Vanja i ja razrogačenih očiju. Šta li se zaboga ovde desilo? Šta je to Damjan uradio? Kako je samo tako otišla? Kako je sprečio krvoproliće? U prvi mah, intervencija je izgledala ludo. Nakon pola sata hoda u pravcu autobuske stanice, setili smo se kako on ima autističnog polubrata…
Naravoučenije
Sva znanja i sve prakse ovoga sveta ne mogu ti pomoći u komunikaciji sa “drugačijim” ljudima. Ovde ustaljena logika ne radi, ovde ne vrede argumenti, ovde se pozivanje na istinu ne isplati, ubeđivanje na realnost koju drugi ne prepoznaje kao sopstvenu realnost je izlišno.
Kako proniknuti u njihov svet?
Bez recepta, bez strategije, samo prostim razumevanjem! Samo ako si kadar da uđeš u taj svet, istinski i bez bojazni, imaš šansu da ga shvatiš!!!
Drage moje kolege i svi ostali, ja sam naučila svoju lekciju, nadam se da će ona biti od koristi i vama.
Pozdrav!
Rozenhanov eksperiment: 2. deo
Oni koji su propustili prvi deo Rozenhanovog eksperimenta, mogu ga pogledati ovde:
Rozenhanov eksperiment: 1. deo
Ludaci na slobodi
Sećate se Patrika, mog studenta?! Jedinog iz klase kome je nauka bila interesantnija od provoda? Jadni Patrik je najduže od svih osmoro koje sam vrbovao za svoj eksperiment ostao u onoj ludari. Puna 52 dana!!! Jedva sam ga izvukao iz šaka tih kvazi-stručnjaka. Momak je samo po mojoj instrukciji rekao na prijemu da čuje glasove, što im je bilo dovoljno da zaključe da je psihotičan i da treba da ostane da leži. Ozbiljan je on slučaj, tvrdili su. Samo posmatra, večito nešto piskara, pun je deluzija i paranoidnih simptoma.
Možete li samo da zamislite njihov bes u trenutku kada sam im saopštio da su oni u zabludi?! Pokušajte da dočarate u glavi taj sirovi gnev koji se rasplamsao hodnikom kao posledica njihovog neznanja. I šire od hodnika, jer naravno, cela priča nije ostala na tom mestu. Svim medijima obelodanio sam rezultate svoje studije. Svet je brujao o nesposobnosti psihijatrijskih praktičara i ostalog bolničkog osoblja. Svi su znali za njihov falš pozitiv. Svi su shvatili da nisu u stanju da prepoznaju normalne među duševnim bolesnicima. Da li vremenom habituiraju, da li se naviknu na svoje radno okruženje takvo kakvo je pa gube sposobnost diskriminacije, slično kao kad živiš blizu železničke stanice pa ti više ne smeta nikakva buka? Da li neuroni oguglaju? Ili jednostavno izgube interesovanje, rade svoj posao nesavesno i ofrlje ne shvatajući posledice? Ili od starta nemaju zapravo valjane dijagnostičke kriterijume? Ne znam! I nije ni važno, bar sa stanovišta mog daljeg plana.
Oni su se svakako branili. O da, jesu! Svetu su objasnili kako sam običan prevarant, kako je moj eksperiment daleko od naučnog, kako su moji „pacijenti“ lagali. Njihov posao je veoma delikatan. Oni ne mogu kao lekari da se oslone na objektivne, merljive pokazatelje. Ne traže oni kancer pa da jasno vide ima li ga ili ne. Ovo je proces u kome se oslanjaju na subjektivne podatke, na iskaz pacijenta o tome šta mu se dešava. A moji pacijenti su svesno lagali!!! Ok, neka im bude. Samo ne shvataju da time pružaju još više argumenata u prilog kolega iz suprotnog tabora. Sada još više verujem u sve ono što zagovara moj kolega Sas, čuveni antipsihijatar. Još davno ih je opomenuo da ne mogu na ovaj način da se u nedogled šlepaju uz medicinu. Po uzoru na ovu nauku psihijatri se trude da zadrže imidž tvrde, objektivne i naučno utemeljene discipline. Al’ ne mogu, jasno vam je valjda. Medicina vidi, medicina opipa, medicina zna i retko kad nađe nešto čega nema. Naravno, svi grešimo, ali to mora biti u granicama dozvoljenog. Oni, oni su pogrešili u totalu, od osam pacijenata osam grešaka, dakle stopostotni falš pozitiv. Skoro da se slažem sa Sasovom idejom da psihijatriju treba ukinuti. Ako nema lezija na mozgu, nikakvih promena koje se mogu uočiti kod duševnih bolesnika, onda ne pričamo o objektivnim kriterijumima. Zapravo, ne pričamo o nauci uopšte! A ako ipak tako nešto i pronađemo, ima li potrebe za psihijatrijom kada već postoji medicina?!
U svakom slučaju, da ne teoretišem previše, iako je, moram priznati, to moja iskonska strast. Važnije je ipak da vas uputim u to šta se dalje dešavalo. U jeku ove bruke, jedna veoma renomirana psihijatrijska klinika počela je da se hvališe time kako se takav propust njima nikad ne bi desio. Kako je možda u pitanju nedovoljno obučen ili nedovoljno motivisan kadar pomenutih bolnica odgovoran za ovakvu bruku. Doooobro, pomislio sam, eto meni dalje zabave. Kontaktirao sam načelnika ove bolnice i najavio da ću u naredna tri meseca i njima poslati pseudopacijente i da me, pošto oni imaju prave a ne pseudostručnjake, izveste o tome ko su lažnjaci. Bolnica je bila pred velikim testom. Svi su strepeli od ishoda i revnosnije nego ikada radili svoj posao. Zakazani period je istekao i stigli su prvi rezultati. U izveštaju je stajalo da su u ova tri meseca procenjena 193 nova pacijenta, od čega za 41-og osoblje smatra da su lažni pacijenti, a dodatnih 42 pacijenta im deluje sumnjivo.
Pa ne mogu da verujem!!! Ljudi moji! Da li je moguće da je ova struka do te mere proizvoljna. Ne samo da nismo u stanju da razaznamo zdrave ljude od bolesnih, nego i obrnuto. Nisam ni slutio da je i stopa falš negativa toliko visoka! Regularne pacijente, koji su samoinicijativno došli na pregled oni su vratili kući sa idejom da im nije ništa. Hej ljudi, pa nisam vam nikoga poslao. Rekao sam, a nisam!!! Vi ste bolesne ljude proglasili zdravima i osporili im pravo na tretman. I šta ćete sada da mi kažete?! Vas niko nije lagao kao vaše prethodne kolege. Niko vam nije rekao da čuje glasove koje ne čuje. Oslanjali ste se na subjektivne podatke, na izjave pacijenata o tome kako im je. Zar ne shvatate, ove izjave bile su istinite!!! A vi stručnjaci, vi im niste poverovali… Veeelika šteta. Po njih, po vas, po čitavu koncepciju duševnog života.
*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE
Rozenhanov eksperiment: 1. deo
Čuveni eksperiment dr Rozenhana zaista se dogodio. I to u dva navrata. Oba puta, ovaj dovitljivi psiholog ismejao je svoje kolege u javnosti, brutalno dokazujući njihovu neukost. Kako bi makar na trenutak iskusili sve ono što su njegovi dobrovoljci doživeli tokom eksperimenta i shvatili dalekosežne implikacije ovog “raskrinkavanja”, ovu istorijsku dramu prenosim u prvom licu, u vidu priče, čiji je glavni junak mogao biti i neko od nas.
Stanari ludnice
Bilo je to davnih 70-ih, a sećam se kao da je bilo juče. Bruklin, svetla velegrada, iz Engleske nam dolazi svež val anarho panka. Imam 22-e godine, studiram psihologiju, čini mi se ceo svet je predamnom. Ljudi se socijalizuju na okolnim protestima, kroz grad tutnji muzička revolucija, a ja imam pametnija posla. Teško je čak i zamisliti da nekome u to vreme može da se dešava nešto interesantnije. Ali može, uveriću vas.
Dolazim na svoje prvo predavanje. Kažu predavaće čuveni Rozenhan. Onaj isti koji je nekoliko godina svoga života žrtvovao kao čistač neke ludare kako bi bolje pronikao u mozak ludaka. Kakav fanatik. Sedam u prvi red da bi ga bolje čuo. Amfiteatar je krcat. Počinje sa: „Dragi studenti, ispričaću vam jednu priču…“ I tu nam je u tri sata detaljno opisao svoja iskustva sa onima koji su sišli s uma. Da ne dužim čega sam se sve tu naslušao… „Objektivni kriterijumi ludila ne postoje, sve je izmišljotina“, grmelo je iz grla ostrašćenog dr Rozenhana. Poenta je da ja sedim, onako mlad i zelen, širom otvorenih usta iz kojih se sprema da kapne bala. Uporedo dižem ruku i pristajem, ne znam ni na šta, ali pristajem, pristajem na sve što ovaj ingeniozni čičica predloži. Tako sam se prijavio za eksperiment. Samo ja, sam samcijat, od prepunog amfiteatra. Pa ko bi još išao u ludnicu, ako može ludo da se provodi po koncertima?
Skupio je nas osmoro. Jedan pedijatar, jedan psihijatar, tri svršena psihologa, jedan slikar, jedna domaćica i moja malenkost. Bio sam najmlađi, ali ništa manje zanesen idejom. Instrukcija je bila jasna – otići u neku psihijatrijsku ustanovu i na prijemu reći da čuješ glasove. „Nakon toga ponašajte se uobičajeno, bez ikakve glume“, objasnio je profesor. To smo i uradili. Sve je teklo po planu, dobismo dijagnozu shizofrenije zbog auditivnih halucinacija o kojima smo izvestili nadležne.
Delim sobu sa još tri ludaka. Jedan se po ceo dan klati na svom krevetu i ispušta neke čudne krike, drugi viljuškom kopa neku rupu u zidu i zlurado se smeška kao da smišlja plan evakuacije, a treći mrmlja nešto sebi u bradu i šeta se gore-dole po sobi. Ja sedim na krevetu i čitam dnevne novine koje nam izjutra uredno dostavljaju. Pitam se zašto uopšte to rade, kome ih donose? Za vizitu obično donesu šaku lekova, plastične čašice sa vodom i pitaju kako smo. Ja uzmem svoju porciju, odložim je na natkasnu da bi njome kasnije počastio filadendron u hodniku i izjavim da se osećam dobro. Da vas ne zamaram, sedamnaest dana scenario se ponavlja. Niko da primeti da nisam lud. Štaviše porcije mi se povećavaju. Zapisujem sve šta mi se dešava na listu papira. Isprva tajno, da niko ne vidi, a kasnije naočigled svih. Ni to nije dovoljno da me raskrinkaju. Jedna debela sestra je čak u moju listu zapisala ovaj pacijent ima izražen simptom piskaranja. Da li je moguće, i pisanje se u ludnici tumači kao znak ludila? Što se više trudim i napinjem da ih uverim u svoju normalnost to su moji pokušaji bezuspešniji.
Trideseti dan. Rozenhan ne dolazi. Nismo precizirali tajming, ali žuri mi se, već predugo sam ovde i koliko vidim nema mi spasa ako se ne pojavi spasitelj. Sam ne mogu dokazati da sam zdrav. Hvata me panika… Jedno jutro zatičem na naslovnoj u novinama sledeće – Otkriven novi lek za shizofreniju! Odjednom me podilazi jeza i žmarci struje čitavim telom. Pa ko je lud da nas sada proglasi normalnima?! Mi smo izvor prihoda, zbog nas cveta farmako industrija! Trebamo im, ludi ili normalni, svejedno je.
Pedeset i drugog dana profesor dolazi po mene. Da bi me izvukao iz njihovih šaka bile su mu potrebne pune šake dokaza – moja studentska knjižica, uverenje o mom mentalnom zdravlju, njegove isprave kojima dokazuje da je doktor psihologije i profesor univerziteta.
Izlazim iz sobe sa Rozenhanom pod ruku, koračamo lagano. Bacam poslednji pogled u pravcu svog bivšeg prebivališta što čuči u dnu hodnika. Poslednja slika koja mi se tako jako urezala u sećanje bio je skvrčeni i sasušeni filadendron kome očigledno nisu prijali brižljivo davani obroci.
*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE
Tanka je linija između genijalnosti i ludila
Rub
Žena je usavršena.
Na njenom mrtvom
Telu osmeh uspeha,
Iluzija grčke neminovnosti
Lebdi u skutima njene toge.
Njena gola
Stopala kao da govore:
Toliko smo prošla, sad je kraj.
Sva mrtva deca sklupčana, po jedna bela zmija,
Svako oko svog malog
Bokala mleka, sada praznog.
Vratila ih je
U svoje telo kao latice koje se sklapaju
Oko ružinog cveta u tihom vrtu
Kad procure mirisi
Iz slatkog, dubokog grla noćnog cveta.
Mesec ni za čim ne treba da žali,
Dok zuri ispod svoje koštane kapuljače.
Navikao je na to.
Njegova crnina treperi i bolno se vuče.
~ Pesma Silvije Plat, napisana neposredno pre njenog samoubistva (1962) ~
Ludilo se može posmatrati i drugačije!
Antipsihijatrijski pokret nudi veoma plodno tle za alternativna razmatranja koncepta duševne bolesti. Ipak, radi što dinamičnijeg prikaza mogućih vizija „ludila“ izdvojena su tri autora koja zastupaju dijametralno suprotne pozicije: R. D. Leng – koji izdiže ludilo na pijadestal, T. S. Sas – koji ga potpuno isključuje, i D. Kuper – koji ga postavlja u istu ravan sa normalnošću.
Leng – ludilo kao potencijal – Prećutno se smatra da čitav pokret antipsihijatrije počinje Lengovim delom „Podeljeno Ja“ (1957), koje jasno oslikava razliku između psihijatrijskih i antipsihijatrijskih koncepcija po pitanju načina na koji se određuje i interpretira priroda duševnog poremećaja (prvenstveno psihoze), i njegov status u odnosu na biće i saznanje. Leng se oštro suprotstavlja klasičnim psihijatrijskim pretpostavkama, po kojima je shizofrenija organski poremećaj, navodeći da tako nešto nije i ne može biti dokazano, budući da se od shizofrenije ne umire, te nije ispunjen uslov po kome bolesno stanje mora biti fizički štetno za osobu. Sa druge strane, on ne smešta „ludilo“ u psihu, već smatra da je ono zavisno od statusa koji osoba ima u svetu u kome živi. Po njemu, shizofrenija nije medicinska bolest, već pre jedna vrsta specifičnog socijalnog kontakta, koji je zavistan od moralnih aspekata sredine u kojoj iskrsava. Bolest posmatra kao poremećaj življenja u čijoj osnovi je ontološka nesigurnost. Čovekov položaj u svetu određen je odnosom snaga između njegovog Pravog i Lažnog Ja. Podela ličnosti na doživljaj Ja koji nam je nametnula sredina i doživljaj sebe kakvi smo stvarno i kakvi želimo da budemo, oblikuje naš status u svetu. Ukoliko je Lažno Ja previše odvojeno od Pravog Ja, i ukoliko je zaokupilo veći deo ličnosti, osoba je, po Lengovom mišljenju, u većem riziku od poremećaja.
U delu „Jastvo i Drugi“ (1961) Leng nastavlja traganje za uzrokom shizofrenije, i pronalazi ga u interpersonalnim odnosima. Po njemu, izvori shizofrenije ne leže unutar individualne patologije, već u patološkim oblicima komunikacije unutar porodice. Porodica je ono što je bolesno, a shizofreničar je „žrtveni jarac“ na koga je netrpeljivost porodice upravljena. Nije shizofreno ponašanje ono što treba lečiti, štaviše, u porodičnim okvirima koji guše fantazije deteta, ono je normalna reakcija na nenormalnu situaciju. Stoga, Leng navodi kako je odnos shizofreničar-porodica, svojevrstan primer neslobode uopšte. Pošto je namenjena prvenstveno socijalizaciji, porodica prenosi pojedincu zahteve društva. Leng, uočava se, sa kritike stanja u psihijatriji, neprimetno prelazi na kritiku stanja u društvu.
Lengovo kapitalno delo „Politika doživljaja“ (1967) pruža najdetaljniji uvid u to kako se u svakoj kulturi preporučuje i propagira određena slika normalnosti, po kojoj biti normalan znači biti socijalno uslovljen, biti po meri društva, raditi na stvaranju „Lažnog Ja“ koje se prilagođava „lažnim realnostima“. U tom kontekstu, shizofrena dezintegracija je ujedno dezintegracija tog „Lažnog Ja“, i predstavlja povlačenje iz „lažne realnosti“ u unutrašnji svet. Ako se život shvati kao borba i traganje za sopstvenim izborom, a to je stanovište koje Leng favorizuje, onda duševni bolesnici smetaju, zato što realizuju neku slobodu izbora dolazeći u sukob sa društvenim normama. Nema međutim, po Lengu, ničeg patološkog u iskustvu gubitka Ja, gubitku horizonta konvencionalnog i poznatog, već takav gubitak može da ima čak potencijalno isceliteljski efekat. Ludilo ne mora biti samo slom, ono može da bude i proboj, i to proboj u mogućnost autentičnog izbora. Stoga je fundamentalni princip Lengovog stanovišta oličen kroz sintagmu: „Put psihotika ne treba ometati; treba ga čak podržati i pomoći“. Na taj način, ludilo postaje sredstvo ozdravljenja, uslov zdravlja. S tim u vezi, da bi bili terapijski, stav prema psihotiku i terapijska sredina u kojoj boravi, moraju biti takvi da u njima ništa ne ometa realizaciju onih tendencija koje su sadržane u samoj biti psihoze. Aktivnost terapeuta mora biti svedena na minimum, jer on najviše može da uradi ako naprosto očekuje. Stoga, ako sa jedne strane psihijatri insistiraju na korisnosti i neophodnosti tretmana, uočava se sa druge strane, da se Leng kao zastupnik antipsihijatrije, zalaže za uzdržavanje od terapijske intervencije i oslobođenje ludila iz okrilja institucionalnog režima lečenja.
Sas – duševni poremećaj je mit – Najčešće citiran Sasov rad „Mit o mentalnoj bolesti“ (1960) baziran je na pretpostavci da je fizički poremećaj opravdan pojam, koji je jasno zasnovan, i koji se sastoji od fizičke lezije, gde izraz lezija ukazuje na prepoznatljivu devijaciju u anatomskoj strukturi. Sas nastavlja zapažanjem da je mentalni poremećaj proširenje pojma fizičkog poremećaja na oblast mentalnog. Stoga, mentalni poremećaji postoje samo ako isti pojam poremećaja koji odgovara fizičkim stanjima, odgovara i mentalnim stanjima koja su označena kao poremećaji. Inače bi upotreba izraza poremećaj za mentalna stanja, predstavljala samo analogiju ili metaforu. Sas je implicitno pretpostavio da za psihološko funkcionisanje za koje se kaže da predstavlja mentalni poremećaj, neće ni u budućnosti biti nađen fizički uzrok. Ako bi se to i desilo, onda bi, po njegovom mišljenju, te poremećaje trebalo smatrati neurološkim, a ne mentalističkim. Stoga, koncept mentalne bolesti i nije potreban onima koji smatraju mentalne simptome znakovima oboljenja mozga (Kecmanović, 1978).
Sasvim je očigledna linija podele koju Sas povlači između bolesti i posebnih oblika ponašanja. Na jednoj strani je bolest, koja ne može egzistirati bez jasnog histopatološkog ili patofiziološkog nalaza, a na drugoj je ponašanje, koje nema, niti može imati etiološku osnovu. Stoga one koji, kao Krepelin, Frojd ili Blojler, tragaju za organskom ili pronalaze psihološku osnovu u pojedinim oblicima ponašanja, Sas proglašava „osvajačima i kolonizatorima ljudskog duha“.
Njegova druga poenta odnosi se na činjenicu da se kod mentalnih bolesti koristi, a kod fizičkih bolesti ne koristi evaluacija. Pojam mentalni poremećaj je za Sasa neodvojivo povezan sa socijalnim kontekstom, i to u mnogo čemu na isti način kao što je pojam fizičke bolesti povezan sa anatomskim i genetičkim kontekstom. Mentalni poremećaj se u tom smislu koristi za etiketiranje onih ponašanja koja odstupaju od socijalnih normi. Naredna Sasova izjava opisuje njegov stav o psihijatriji i njenim zagovornicima, koji promovišu vrednosnu neutralnost ove discipline:
„Društvo, njihovo društvo je tražilo od njih da granice medicine prošire na moral i pravo i oni su to i učinili; društvo je od njih tražilo da granice bolesti prošire sa tela na ponašanje i oni su to učinili; društvo je od njih tražilo da konflikt sakriju pod plaštom psihopatologije i oni su to učinili“ (Szasz, 1968).
Nadalje, umesto koncepta mentalnog poremećaja, Sas predlaže manje jasan pojam „problema življenja“. Pritom, on nije zainteresovan da ponudi alternativni model medicinskom modelu, već samo da ukaže na ograničenja ovog drugog. Po njemu, medicinski model je prikladan zato što pruža posebne radne hipoteze u složenoj oblasti psihopatologije, a ne zato što sadrži „istinu“. Sas napominje kako mentalni poremećaji ne postoje, iz prostog razloga što se verovanje nekog čoveka ne može objasniti bolešću ili greškom nervnog sistema. Suština mita o duševnoj bolesti, u Sasovoj interpretaciji, nije u medikalizaciji pristupa duševno poremećenoj osobi, jer duševni poremećaj ne postoji, već u medikalizaciji problema življenja, medikalizaciji moralnih dilema različitog sadržaja, medikalizaciji osnovnog sukoba između pojedinca i sredine.
Kuper – ludilo postoji u svima – D. Kuper, autor renomiranih publikacija u oblasti psihopatologije, u svom poznatom delu „Jezik ludila“ (1986) zastupa stanovište po kome „ludilo“ nije stanje koje pripada samo psihijatrijski tretiranim klijentima, već je ono prisutno u svakoj osobi, u većem ili manjem stepenu, u ovom ili onom periodu života. Zalaže se za ideju po kojoj osobe postoje unutar konteksta jezika koji je njihov vlastiti izum, ali koji vlada ljudima na takav način da su izgubili iz vida njegove izvore. Ljudi deluju kao da uglavnom razumeju ono što saopštava druga osoba, kao da to ima smisla, iako to zaparavo nije tako; odnosno, ljudi zapravo razabiraju svoj vlastiti smisao iz saopštenog besmisla druge osobe. Stoga će priča određene osobe imati onoliko tumačenja koliko ima i slušalaca, budući da će je svaki slušalac odenuti u ruho sopstvenih značenja, a koja ne moraju po pravilu biti relevantna za govornika. Priča kao takva, ne prenosi automatski autentični doživljaj govornika, niti se ona jednodušno prihvata od strane prisutnih; ona zapravo može imati mnoštvo verzija, od kojih svaka nosi lični pečat slušaoca. Iz tog razloga svakoga (pa i shizofreničara) treba pustiti da ispriča svoju priču. Svoju priču sa svojim tumačenjem. Zadatak praktičara je tada da razvija i održava situaciju slušanja, da ništa ne nameće tom iskustvu, nikakve konceptualne okvire. Potrebno je jednostavno pustiti da priča izađe napolje – priča koja ima sopstvena značenja, sopstvene odrednice, sopstvenu razumljivost – to je suština antipsihijatrije.
Uočava se, kao u ostalom i kod Lenga, revolucionarni karakter ludila, koji se sada ne ogleda u njegovom veličanju i izdizanju iznad nivoa normalnosti, već u njegovom utapanju i poistovećenju sa, odnosno asimilovanju ludila u oblast normalnosti. Po Kuperu, jezik ludila jeste svojevrsna realizacija jezika uopšte. Problem nastaje kada reči „ludog“ počnu „dirati“ drugoga, tu se krije opasnost. Jedna opasnost, bolje reći jedina opasnost ludila, jeste nasilna denormalizacija svakidašnjih reči i ustaljenih svetova sigurnosti.
Ono što se prema Kuperu dešava sa društveno vidljivim ludilom, jeste to da dolazi do psihijatrijskog posredovanja, kojim se postiže opšti porast nadzora nad stanovništvom. Psihijatrijsko posredovanje dovodi do raskola u paradoksalnom jedinstvu ludila, i to na taj način što se radost uništava lečenjem, očajanje se satire, a iza svega ostaje „ideal“ psihijatrije – da osobe više nema. Ne-osoba služi kao negativno pojačavanje definicije normalnosti za čitav sistem i korisna je prilikom neograničenog nadzora samog sistema (društva). Stoga se Kuper zalaže za to da se ludilo izvuče iz kliničkog konteksta, koji nema drugu svrhu osim potiskivanja i društvenog nadzora, i da nađe svoje mesto u svetu stvaralaštva. Za psihijatriju i njen produkt – duševnu bolest, nema mesta na ovom svetu, i takvi fenomeni (patološki) moraju se posmatrati u terminima borbe protiv otuđenja, borbe za puno izražavanje slobode i autonomije, a ne u terminima devijantnosti i odstupanja. Po njemu, ne postoje lični, već samo politički problemi, i svako je ludilo zapravo političko neslaganje. Lični problemi svode političko na stvari koje se odvijaju između jedne osobe i nekoliko drugih (problemi rada, stvaralaštva i nalaženja sebe u izgubljenom društvu su jasno politički problemi). Jedino onda kada u nekom proizvoljnom trenutku osoba prestane da se prilagođava društvenim običajima, društvo tu osobu proglašava ludom, i zarad sopstvenog očuvanja uvodi u igru medicinski aparat. U tom kontekstu, on proglašava ludilo legitimnim načinom postojanja, i ističe da je ono način spoznaje, drugi oblik empiričkog istraživanja i unutrašnjih i spoljašnjih svetova.
„Naše je ludilo sa nama celo vreme, premda je ludilo potpuno normalnih počinilo samoubistvo u svrhu statistike. Ponekad nam naše ludilo nakratko postaje vidljivo, možda apstraktno i u samoći, i mi se preobražavamo. Ponekad postaje društveno primetljivo i tada dolazi u opasnost da bude ubijeno. Svi posedujemo vlastiti način iživljavanja svoga ludila, za to nema utrtih staza. Svi mi preuzimamo vlastitu odgovornost da utremo svoj trag – i kakva je odgovornost uvideti da nam niko ne oduzima odgovornost“ (Cooper, 1986).