Viđenje klijenta u konstruktivističkoj tradiciji
Ličnost kao sistem ličnih konstrukata osobe
Budući da je pod okriljem konstruktivističke paradigme situirana veoma široka i heterogena grupa stanovišta, u ovom tekstu odabrana je psihologija ličnih konstrukata (PLK) Džordža Kelija, kao okvir koji predstavlja najstariji i najelaborisaniji pristup.
Ličnost je u okviru PLK-a izjednačena sa sistemom ličnih konstrukata osobe (Stojnov, 2003). Na ovom mestu važno je preciznije razjasniti svaki od pojmova koji su sadržani u ovoj sintagmi.
Pojam sistem, podrazumeva da konstrukti osobe nisu razbacani, haotični i neorganizovani, već upravo suprotno – sistem konstrukata osobe je organizovan, što je ideja koja je utemeljena u Kelijevom korolaru o ustrojstvu (hijerarhiji). Takođe, korolar o individualnosti Kelijeve teorije, podupire tezu da je ovako shvaćen, sistem karakterističan i neponovljiv od osobe do osobe, te je na taj način istaknuta idiosinkratičnost ljudske prirode.
Nadalje, pojam ličnih, ponovo svedoči o favorizovanju idiografske orijentacije u proučavanju čoveka. Baš kao i sistem, i konstrukti osobe od kojih je sistem sačinjen, su jedinstveni i ličnosno zasićeni.
I konačno konstrukti, predstavljaju sheme koje ljudima dozvoljavaju da dve stvari ili pojave opažaju kao slične, i istovremeno različite od neke treće stvari ili pojave. Upravo se značenje konstrukta i identifikuje imenovanjem relevantnog kontrasta za datu stvar ili pojavu, a sam taj kontrast, odnosno suprotnost, je zavisna od osobe koja ga/je imenuje.
Stoga je značenje konstrukta određeno dijalektičkim odnosom njegova oba pola, koji jedan drugom određuju smisao (Stojnov, 2003).
Jedinstvenost i specifičnost značenja koje ljudi pridaju stvarima i događajima koji ih okružuju, pandan je za objašnjavanje mogućnosti da se ljudi u „istim“ okolnostima ponašaju različito. Tačnije, PLK postulira da se dve osobe nikada ne mogu naći u istim okolnostima, budući da su njihova viđenja tih okolnosti različita (Stojnov, 2003). Otud podjednak legitimitet osobama da na naizgled iste okolnosti reaguju bilo „normalno“, bilo „patološki“.
Kako je osnovna uloga konstrukata u tome da pomognu ljudima da osmisle i iskristališu značenja koja za njih imaju događaji koji tvore svet koji ih okružuje, na istoj ravni i konstruktivisti, upravo kroz proces menjanja ovih značenja, odnosno posredstvom rekonstrukcije nečijeg sistema ličnih konstrukata, uspevaju da pomognu ljudima u osmišljavanju „vedrijih“ alternativa koje će ih izmestiti iz okrilja patologije. U tom svetlu, „čovek je biće koje stalno konstruiše i njegova ličnost nije nešto postojano… nešto što se jednom za svagda može precizno utvrditi“ (Stojnov, 2003), i upravo ova činjenica, dozvoljava proces promene, tj. proces stvaranja novih značenja, smisla i perspektiva.
Ličnost VS Osoba
Sa druge strane, pojam ličnost, iako shvaćen kao sistem ličnih konstrukata osobe, te favorizuje idiografski pristup proučavanju čoveka, ne implicira proučavanje istog u vakuumu. To što ljudi mogu iste okolnosti doživljavati i prema njima se odnositi različito, ne znači da su same okolnosti (drugi ljudi i događaji) inertne i nevažne.
Ovde se ne radi o prostoj stimulus-reakcija shemi. Već je napomenuto da reakcija ljudi nije jednobrazan odgovor na okolnosti koje ih okružuju, već je oposredovana njihovim ličnim značenjima. Ljudi doživljavaju svet oko sebe na osobit i jedinstven način. Takođe, ni stimulusi, odnosno okolnosti u sredini nisu jednostrano određeni i pasivni. Oni, ne samo da su podložni raznolikim interpretacijama od strane osoba, već na isti način tvore i sam identitet osobe koja je ponudila njihovu interpretaciju.
U tom smislu, osobe u PLK-u nisu viđene kao eniteti u društvenom vakuumu, već su čvrsto uronjene u, i neraskidivo povezane sa kontekstom (neovisno o tome da li je kontekst shvaćen kao događaj ili kao drugi ljudi). Tačnije, „kada govorimo o drugome, taj govor otkriva sve dimenzije konstrukata kojima se mi služimo da bi smo osmislili tu osobu“ (Stojnov, 2003).
Ovim uvažavanjem kontekstualnog faktora i uvođenjem društvenosti kao važnog činioca u procesu konstituisanja jedinke, javlja se prelaz sa definisanja pojma ličnosti na definisanje pojma osobe, koji su u tradicionalnoj psihologiji nedovoljno razlučeni, čak sinonimno korišćeni.
Uočava se da uvođenjem pojma osobnosti, PLK odstupa od dosadašnjeg esencijalističkog poimanja čoveka. Osobu u PLK ne treba tražiti u čovekovoj unutrašnjosti, već u domenu društvenih odnosa!
Doktrina relacionizma, inkorporirana u PLK, nedvosmisleno nalaže da jedinke mogu postojati kao osobe samo u društvenim situacijama, kao i da same društvene situacije i odnosi u društvu, nisu determinisani unutrašnjom suštinom pojedinaca koji u njih ulaze, već determinišu i uobličavaju same pojedince. Stoga se osobe u PLK definišu kao intencionalna bića, koja imaju svoje ciljeve, svoja ubeđenja, osećaj identiteta, itd. , a za čije ostvarivanje su društveni odnosi nužan preduslov.
Ličnost čoveka – naučnika
Za razliku od tradicionalnih psiholoških pristupa u kojima je čovek opisivan kao pasivno biće, kao naivni subjekt, laik, spram naučnika u čijim rukama je sva moć, odgovornost i prevashodno znanje, u pristupu koji nudi PLK, čoveku je dodeljena dosta aktivnija uloga. Sledstveno tome, PLK zagovara ideju po kojoj „nema suštinske razlike između subjekta i naučnika“ (Stojnov, 2003), budući da subjekt nije shvaćen kao tabula rasa i da je uvek vođen određenim pretpostavkama o, i očekivanjima od, sveta koji ga okružuje.
Upravo fundamentalni postulat PLK-a koji glasi: „procesi kod neke osobe su psihološki usmereni načinima na koje ona anticipuje događaje“ (Kelly, 1955), dozvoljava ovom pristupu da metaforično poistoveti naivnog subjekta sa čovekom naučnikom. Sposobnost „običnog“ čoveka da anticipuje događaje, postavlja hipoteze, vrši eksperimente, upravo je ona sposobnost koja ga izmešta iz dosadašnje pozicije laika, i doprinosi ravnomernijoj raspodeli moći, prava, obaveza i odgovornosti između subjekta (klijenta, ispitanika, itd.) i naučnika (psihologa, psihoterapeuta, kliničara, itd,).
Posmatranje čoveka kao proaktivno, a ne kao reaktivno biće, otvara prostor za stavljanje znaka jednakosti između naučnikovih hipoteza i laičkih pretpostavki, između naučnikovih teorija i subjektovih očekivanja, kao i između eksperimentacije naučnika i ponašanja čoveka. Ukratko, čovek je u PLK postavljen na višu ravan, i dodeljena mu je znatno aktivnija, a ujedno i znatno zahtevnija uloga, uloga čoveka – naučnika.
Ličnost i agensnost
Poslednja razdelna linija između tradicionalne psihologije i PLK-a, a koja se direktno nadovezuje na prethodnu, tiče se uvođenja agensnosti kao definišuće karakteristike čoveka. Agensnost, kroz afirmaciju ljudske prirode kao aktivne, anticipativne i konstruktivne, predstavlja antitezu dosadašnjim nastojanjima da se ljudska priroda opiše i shvati kao pasivna, receptivna i retentivna.
U konstruisanju sebe i svoga sveta ljudi se nužno povode za svojom sposobnošću da vrše izbore (korolar o izboru) i donose odluke, i upravo je to ono što ih diferencira od životinja. Međutim, upravo ovo svojstvo koje ih čini privilegovanim u odnosu na druga, „niža“ bića, nije istovremeno i garant njihovog blagostanja. Neretko, vođeni svojim anticipacijama, ljudi biraju između dve alternative onu, za koju misle da je manje ugrožavajuća od one koja im se čini da je jedina preostala. I otud opravdanje za izbor svih onih neželjenih i patoloških ispoljavanja.
Bilo kako bilo, ljudi su agensna, delatna bića, i ovo njihovo svojstvo se ne može zanemariti. Stoga konstruktivistički orijentisani autori ne samo da ne gube iz vida činjenicu da je čovek agensno biće, već prihvataju agensnost čak i po cenu potpunog gubitka moći u odnosu na svoje klijente, promovišući na taj način pristup koji se zalaže za pravedniju raspodelu moći u društvu.
Pored toga, osim ideje o agensnosti, konstruktivisti uvažavaju i ideje o ekspertnosti i odgovornosti klijenta, i to po cenu kako otvorenosti prema manipulaciji i prevari od strane klijenta (lakoverni pristup), tako i po cenu otvorenosti prema odbacivanju od strane klijenta (pozitivni pristup).
Da sumiramo glavne implikacije za psihoterapijsku praksu…
- Svaki klijent je jedinstvena i neponovljiva individua, koja je u stalnom procesu promene.
- Klijenti konstruišu druge i svet oko sebe iz sopstevene perspektive, te se dve osobe nikada ne mogu naći u istim okolnostima.
- Klijente nikada ne treba posmatrati u društvenom vakumu, jer su ljudi relaciona bića, povratno determinisana društvenim situacijama u koje stupaju.
- Svaki klijent je intencionalno i proaktivno biće koje ima vlastite ciljeve i htenja.
- Klijenti, baš kao i naučnici, predviđaju, postavljaju hipoteze i vrše eksperimente, te u terapijskom procesu moramo voditi računa o ravnomernoj raspodeli moći, prava, obaveza i odgovornosti!
- Klijent je agensno i delatno biće, koje ima slobodu izbora i donošenja odluka, a ne pasivno i inertno biće koje slepo treba da sledi naše instrukcije!
