Tag: kontrola

Kako povratiti kontrolu nad sopstvenim životom: Pravilo 90/10

Većina ljudi veruje kako mnogo toga ne zavisi od njih i nije pod njihovom kontrolom. Događaji su nešto što se odvija mimo naše volje – ne možemo da sprečimo saobraćajnu gužvu, padanje kiše, nesreću, poskupljenje cena, itd. Verujući da se stvari same od sebe dešavaju, pristajemo ujedno i na to da smo samo pasivni posmatrači čija je odgovornost za stanje oko nas minimalna. Ovakvo pozivanje na “sudbinu” koja nam odmotava život u pravcu u kome ona hoće dosta je pesimistično i ljude gura u poziciju žrtve, odnosno nemoćnog.

Kada prihvatimo poziciju posmatrača onda se čini da malo toga od nas zavisi i da samo treba da se prepustimo i nadamo se boljem razvoju situacije. Međutim, ako želimo da naš život postane nešto više od “jednom će i meni zasijati sunce”, moramo uložiti svestan napor da promenimo ova početna uverenja. Umesto da 90% stvari oko nas prepustimo slučaju, moramo shvatiti kako je odnos upravo suprotan – tačnije, samo je 10% stvari na koje ne možemo da utičemo, a 90% je onih nad kojima imamo kontrolu. Ovo je čuveno pravilo 90/10 (S. Covey), koje kaže da ne možemo da kontrolišemo događaje (10%), ali većinu možemo, odnosno naše reakcije na date događaje (90%). Dakle, naše reakcije na date događaje su ono što nam može upropastiti dan ili čak čitav jedan period života. Naš je izbor da li ćemo kišu kao neminovnost interpretirati kao nešto što će nam pokvariti planirani izlazak ili ćemo je videti kao radosnu vest koja će nam zaliti cveće u bašti. Naravno da postoje događaji koje je teško pozitivno interpretirati, kao što je recimo gužva u saobraćaju, ali je sigurno da nam naša nervoza neće puno pomoći u tome da na vreme stignemo tamo gde smo se zaputili.

Zamislite sad sledeći primer: Doručkujete ujutru sa porodicom i spremate se za posao. U tom trenutku vaša mačka grize vaše račune za struju. Razbesnite se što je to uradila i šutnete je, a kroz zube procedite kako ćete je izbaciti na ulicu. Odlazite u sobu da se spremite i u povratku zatičete vaše dete potpuno uplakano jer je vašu pretnju shvatilo bukvalno. Majka se trudi da mu objasni kako je tata to rekao u besu. Zatim se žena okreće vama i strelja vas pogledom. Ljutito dobacuje kako ste svinja koja ne zna da se ponaša. Gubite dragocene minute u pokušaju da umirite dete i izvinite se ženi. Na kraju ipak krećete sa zakašnjenjem i ko za inat velika je gužva u saobraćaju. Stižete na posao pola sata kasnije gde vas dočekuje besan šef koji bez vas nije mogao da otpočne sastanak na vreme.

Razmislite, ko je odgovoran što je vaš dan ovako loše počeo?

  1. razigrana mačka
  2. neutešno dete
  3. ljuta žena
  4. gužva u saobraćaju
  5. besan šef
  6. vi, jer ste pogrešno reagovali u toj situaciji

Mislim da je odgovor svima jasan i da je evidentno kako bi dan izgledao da je reakcija bila drugačija. Da ste se samo sagnuli i uzeli papire, a zatim mirnim tonom rekli ženi da važne dokumente više ne ostavlja na podu, svega ovoga ne bi bilo. Niko ne bi plakao, niko ne bi bio ljut, mačka više ne bi uništavala značajne stvari, krenuli biste na vreme na posao, verovatno i izbegli gradsku gužvu, stigli bi na važan sastanak i šef bi bio dobro raspoložen.

Kako se ovo pravilo može primeniti kod anksioznih ljudi?

Anksiozni ljudi implicitno veruju da će brigom sprečiti neke katastrofične događaje. Kod njih se opaža suprotan trend – ovde se ne radi o odsustvu kontrole, već o suvišnoj kontroli usmerenoj u pogrešnom pravcu. Umesto što pokušavaju da kontrolišu 90% događaja oko sebe (tako što ne izlaze napolje, tako što izbegavaju javna okupljanja – slave, rođendane, tako što izbegavaju određena mesta – autobuse, prodavnice), trebalo bi da ovu količinu kontrole usmere upravo na svoje reakcije. Npr. ako strepe da će im se desiti lupanje srca kada uđu u prepun autobus, ova strepnja samo će povećati verovatnoću da se lupanje srca i obistini. Strepnja i lupanje srca jesu naše reakcije na određene događaje, a to je ono što pravilo 90/10 nalaže da kontrolišemo. Evo i kako. Umesto strepnjom možemo reagovati uzbuđenjem kada se vozimo autobusom, i to samo ako taj događaj konstruišemo kao izazov, a ne kao put pakla. Slično je i sa lupanjem srca. Svim ljudima nekada tokom dana snažnije lupa srce. Razlika je samo u tome što će ga anksiozni ljudi interpretirati kao neminovni uvod u infarktno stanje, neki kao normalan odgovor na zamor, neki kao posledicu “teškog” vremena, a neki ga neće ni registrovati.

Dakle, mi smo ti koji odlučujemo kako ćemo reagovati i kako ćemo osmisliti većinu stvari koja nas okružuje. Zato ne dozvolite da vam se život dešava, već budite njegov aktivni učesnik. Jer ipak, to je vaš život i samo njega imate 🙂

 

Categories: Anksioznost, panični napadi i fobije Nauka

Tags: , , ,

Kako pobediti neodlučnost?

Sve češće se u svom psihoterapijskom radu susrećem sa problemom neodlučnosti kod svojih klijenata, koji iako na prvu loptu deluje beningno, može zapravo imati dalekosežne posledice po život jedinke, a najčešće ima i prilično duboke korene.

Ljudi su neodlučni po raznim pitanjima, mladi naročito, a pogotovo u današnje vreme gde je sveopšta situacija u zemlji sama po sebi nestabilna. Da li da odem iz zemlje ili ostanem ovde gde ne vidim da će u perspektivi biti bolje?; Da li da napustim loše plaćen posao ili da sedim i trpim jer nemam bolju alternativu?; Da li da raskinem vezu sa osobom, jer osećam da se ljubav odavno ugasila ili da budem zadovoljan/a činjenicom da nisam sam/a?; Da li da se odselim od roditelja i konačno osamostalim ili da čekam pogodniju i stabilniju priliku za ovakvu odluku?, samo su neka od gorućih pitanja koja ljude dugo drže u poziciji neodlučnosti.

Ako pobliže osmotrimo ova pitanja, vidimo da se ona zapravo svode na izbor između dva zla, te je razumljivo zašto ljudi ne mogu tako lako da preseku i donesu odluku. Izbor poželjne alternative i nije u ponudi, ili osoba iz nekog razloga nije u stanju da je vidi.

Samo po sebi, donošenje odluka je veoma kompleksan proces. Kada je osoba suočena sa donošenjem neke odluke, ovaj proces mora proći kroz tri sekvencijalne faze. U konstruktivističkoj psihoterapiji ovo se naziva Ciklus donošenja odluka ili PIN ciklus, gde P podrazumeva Pregledanje, I podrazumeva Isključenje, a N predstavlja simbol za Nadzor. U prvoj fazi, fazi pregledanja, osoba pregleda alternative koje su joj dostupne (recimo da je u pitanju izbor fakulteta gde osoba na početku izdvaja 5 fakulteta koji mogu doći u obzir i razmatra posledice svake od mogućih opcija). U sledećoj, fazi isključenja, koja liči na levak, osoba svodi svoj izbor na samo dve alternative, a ostale isključuje kao opcije (recimo da je ova osoba izbor suzila na političke nauke i pravni fakultet). U poslednjoj, fazi nadzora, osoba treba da donese konačnu odluku, da od dve preostale opcije odabere jednu i da nadzire rezultat svoje odluke (uzmimo da je odabrala pravni fakultet). Osoba sada živi svoju odluku i promatra da li je dobro izabrala, koliko joj taj fakultet leži, koliko joj je zanimljiv, da li će na kraju naći posao u toj struci, da li joj je taj fakultet lak ili suviše težak, itd. U slučaju da je zadovoljna sopstvenim izborom, proces donošenja odluke će se završiti. Međutim, u slučaju da se sve ispostavilo kao loš proračun, osoba se vraća na početak kruga, dakle ponovo na prvu fazu, gde počinje sa pregledom novih alternativa.

U ovom ciklusu donošenja odluka opažene su dve čuvene zamke koje se dešavanju u prvoj fazi:

1) osoba se može suviše kratko zadržati u fazi pregledanja, a ovo skraćenje rezultira impulsivnim donošenjem odluke (to su sve one situacije kada nam se čini da osoba nije posvetila dovoljno vremena razmatranju alternativa, da je odluku donela nesmotreno i iz nebuha);

2) osoba se može toliko dugo zadržati u fazi pregledanja, besomučno ispitujući alternative, što joj ne dopušta da izbor svede na razumnu meru i udaljava je od konačnog donošenja odluke (ovo su sve one situacije u kojima nam se čini da je osoba neodlučna, da odlaže proces donošenja odluke, i sve ono što se u literaturi naziva prokrastinacijom).

Pošto je tema ovog teksta neodlučnost, više ću se zadržati na razmatranju druge zamke.

Kako se zapravo ponašaju neodlučne osobe?

One su ili uronjene u odlaganje, pa se pre bave bilo kojom drugom aktivnošću kako ne bi mislile na odluku koja ih čeka, i samim tim imaju hiljadu izgovora kako ne stižu time da se pozabave, ili do krajnjih granica šire opcije, te deluje da se silno bave donošenjem odluke, a zapravo su sve dalje od rešenja. Ovo prvo bilo bi tipičan primer prokrastinacije, gde je nužno osobi vratiti fokus na rešenje koje čeka i zatvoriti sve druge kanale akcije koje joj u tome otpomažu. Drugo bi se moglo opisati konstruktivističkim terminom propozicionalnog konstruisanja, koga karakteriše otvorenost prema alternativama u konstruisanju nekog elementa. U našem primeru sa izborom fakulteta, osoba je toliko otvorena za konstruisanje izbora fakulteta, da u krajnjoj instanci može završiti bilo koji fakultet. Da bi donela odluku i izabrala jedan fakultet, neopodno je raditi u smeru preempcije, odnosno zatvaranja prema pojedinim alternativama u konstruisanju. Dakle, osobu je nužno postepeno usmeriti ka tome da određene oblasti trajno zatvori kao loše alternative i svoj izbor svede na racionalnu meru.

Bez obzira koja forma neodlučnosti da je u pitanju – prokrastinacija (bavljenje drugim stvarima) ili suviše propozicionalno konstruisanje (širenje alternativa), nameće se pitanje šta osoba pokušava da izbegne time što odlaže donošenje odluke? Uglavnom je to suočavanje sa i stavljanje na test nekih sržnih uverenja, tipa „Da li sam dovoljno sposoban/a, istrajan/a, pametan/a, dobar/a?“. Istraživanjem upravo ovih sržnih konstrukcija osobe kroz razne psihoterapijske tehnike (npr. Ja usred drugih), dolazimo do ključnih razloga za otpor u donošenju odluka. Ako sledimo princip da osoba uvek bira za sebe onu alternativu koja joj se čini poželjnijom od dve ponuđene, postaje nam jasno zašto osoba radije bira da ne dođe do cilja (tj. odlaže) nego da dovede u pitanje svoje bazične hipoteze i sazna možda da u nečemu nije dovoljno dobra. Jasno je da su ova sržna uverenja direktno oslonjena na bazične tačke nesigurnosti, a koje su formirane mnogo ranije nego trenutačna odluka pred kojom osoba stoji. Zato je na početku teksta i napomenuto da neodlučnost može imati prilično duboke korene.

Upravo iz ovog razloga se odlaganje donošenja odluka čini čak korisnom, zaštitnom strategijom individue, pa je opšta preporuka ne gurati nasilno osobu u proces hitnog odlučivanja, dok ne saznaš šta je sve u riziku i šta sve može da se „sruši“ ako osoba krene da živi sa posledicama sopstvenog odlučivanja. Štaviše, za razliku od impulsivnosti kao modela donošenja odluka, a koja implicira nedostatak kontrole, kod neodlučnosti se javlja upravo suprotno – bilo putem prokrastinacije ili ekscesivne propozicionalnosti, osoba se zapravo grčevito trudi da drži stvari pod kontrolom. Iako tako možda ne izgleda, ovo je vid hiperkontrole i kao takav ne sme se neoprezno rušiti.

Do sada je neodlučnost razmotrena u okviru zamki koje se dešavaju u prvoj fazi ciklusa odlučivanja. Međutim, čak i kada je osoba kadra da dosegne do druge faze i uspe da suzi svoj izbor na samo dve alternative, novi izazovi se mogu javiti upravo u ovoj, drugoj fazi.

U fazi isključenja osoba stoji pred dve alternative i umesto da sada lakše odabere jednu, ona kreće u proces poznat kao labavljenje. Labavljenje karakteriše razvodnjen pristup bilo kojoj opciji; za osobu koja labavi, svaka od opcija je istovremeno i dovoljno dobra i dovoljno loša, te nijedna nije idealna. Kada bi postojala nedvosmisleno poželjna opcija, izbor bi bio lak. Ali, videli smo na početku teksta, to u praksi najčešće nije tako. Osoba se zato gubi u svojoj neodlučnosti, pokušavajući da nađe dovoljno dobre razloge za izbor jedne opcije, ali je pronalaženje isto tolikog broja loših razloga, konstantno drži u ovoj zaglavljenosti. Na ovom mestu korisno je zauzeti takav strateški pristup koji vodi stegnutijem konstruisanju. Za razliku od labavog, gde se osoba stalno premišlja po pitanju definisanja određenog izbora, kod stegnutog konstruisanja osoba je nagnana da precizno i postojano izvaga svoje opcije. Za ovo je posebno efikasna tehnika ABC, koja omogućava osobi da na veoma jasan i postupan način odmeri prednosti i nedostatke obe svoje opcije i donese odluku u pravcu manjeg rizika.

Categories: Deca i mladi Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , , , , , , , , , , , ,

Vodič kroz bulimiju

Bulimia nervosa: Određenje

Reč „bulimija“ je grčkog porekla i znači proždrljivost, te se ovaj poremećaj i prevodi kao „neurotska proždrljivost“.

Bulimija se 1980. godine prvi put pojavila u DSM-III kao podvrsta poremećaja detinjstva i adolescencije (Davison & Neale, 1999).

U novije vreme postoji tendencija da se izdvoji posebna dijagnostička kategorija pod nazivom „poremećaji ishrane“, koja bi zajedno sa „neorganskim poremećajima spavanja“, „neorganskim poremećajima u polnom odnosu“ i „psihofiziološkim poremećajima“ činila podgrupu naslovljenu kao „Sindromi poremećenog ponašanja udruženi sa fiziološkim smetnjama i telesnim faktorima (Marić, 2005).

Bulimija kao poremećaj navika i kontrole impulsa

Kod bulimije postoji stalna preokupacija i potreba za hranom što ima za posledicu konzumiranje neverovatnih količina hrane u vrlo kratkom vremenskom periodu. Da bi otklonili „debljajući“ učinak tih progutanih velikih količina hrane sami sebi izazivaju povraćanje, koriste purgative, supresore apetita, diuretike, odnosno gladuju u dugim vremenskim periodima. Bulimiju karakteriše i osećanje krivice, depresija i ljutnja na samog sebe zato što nema snage da se odupre tim impulsima, otuda se ona uključuje i u poremećaje kontrole impulsa. Česti su i drugi simptomi impulsivnosti, npr. krađa.

Kriterijumi za bulimiju po DSM – IV (1996):

1. Ponavljane epizode preteranog jedenja koje karakteriše:

  • jedenje znatno većih količina hrane u kratkom vremenskom periodu (npr. za dva sata), nego što bi većina ljudi pojela u sličnim okolnostima tokom istog vremenskog perioda.
  • osećaj gubitka kontrole nad uzimanjem hrane tokom epizode (npr. osećaj da se ne može prestati sa jedenjem ili da se ne može kontrolisati šta i koliko se jede).

2. Ponovljeno neodgovarajuće kompenzatorno ponašanje kojim se prevenira porast težine: samoindukovano povraćanje, zloupotreba laksativa, diuretika, sredstava za klistiranje ili drugih lekova, post ili prenaglašeno vežbanje.

3. Prejedanje ili neodgovarajuće kompenzatorno ponašanje dešava se u proseku najmanje dva puta nedeljno u trajanju od najmanje tri meseca.

4. Samoprocena preterano zavisi od oblika i težine tela.

5. Poremećaj se ne javlja isključivo tokom epizoda anoreksije.

buli

Početak bulimije

Bulimia obično počinje naizgled bezazlenom dijetom. Sam ne/svesni osećaj praznine, straha, dosade, usamljenosti, želi da se ispuni hranom. Kao kontrateža prejedanju nastupa izgladnjivanje, samoizazivanjem povraćanja do samopovređivanja. Samoizazvanim povraćanjem služi se najveći broj bulimičnih osoba (80-90%).

Povraćanje smanjuje fizičku nelagodu izazvanu unošenjem prekomerne količine hrane i umanjuje anksioznost koju izaziva pomisao na debljanje (Vidović, 1998). Strah od debljanja omogućuje razlikovanje bulimičara od „normalnih“ pojedinaca. Velika sličnost sa anoreksijom je u patološkom doživljavanju tela, nezadovoljstvu njime, i sklonosti da preterani naglasak na oblik tela i njegovu težinu bude glavna odrednica po kojoj se osoba vrednuje (Pokrajac-Bulian, 2000).

Uzrast na kome bulimija počinje

Istraživanja poremećaja hranjenja dece u školskom uzrastu pokazuju da već u osnovnoj školi deca žele biti mršavija nego što jesu: oko 45% dece želi biti mršavije, 37% dece pokušava na neki način smanjiti svoju težinu, a 6,9% postiže na adaptiranoj verziji Upitnika navika hranjenja rezultat u rangu patološkog ( Maloney, McGuire, Daniels, Specker, 1989).

U srednjoškolskom uzrastu devojke su rizična skupina za razvoj poremećaja ishrane. Poremećaji ishrane koji se javljaju u tom razdoblju mogu se kretati od nezadovoljstva vlastitim telom, preko nepatološkog držanja dijete, sve do čistih poremećaja hranjenja (kao što su anoreksija i bulimija). I dok samo 3,5% svih adolescentnih devojaka pati od otvorenih, čistih poremećaja hranjenja (Hsu, 1990, Levine, 1987), većina njih drži dijetu (Rosen i Gross, 1987), koja se može smatrati visoko rizičnim faktorom za nastanak poremećaja. Za razliku od anoreksije koja obično nastaje u pubertetu, pa i prepubertetu, bulimija počinje u adolescenciji i ranom odraslom dobu, sa 15-35 godina (Marić, 2005).

Pol

Bulimija se tipično vezuje za ženski pol, i to u razmeri 9:1 u korist žena (Rastam, Gillberg, Garton, 1989; Fairburn, Beglin, 1990; Wolf, 1991). Istraživanja pokazuju da su nezadovoljstvo telom i ograničavanje unosa hrane, ponašanja koja su uobičajenija za žene (Connors, Johnson, 1987; Striegel-Moore, Silberstein, Rodin, 1986).

Socijalni kontekst u kome bulimija nastaje

Bulimija se obično javlja kod osoba koje su živele u nesređenim porodicama čak i u okruženju alkoholičara, narkomana ili neke druge bolesti zavisnosti. Osoba sa ovim poremećajem često teži savršenstvu koje je sama zacrtala ili su joj roditelji nametnuli. Za bulimiju se tvrdi da je mnogo opasnija od prejedanja i anoreksije jer je često teško uočiti. Osoba ne mora biti previše gojazna, niti premršava kao u anoreksiji, mada često variraju u telesnoj težini. Uglavnom ceo čaroban krug drže u tajnosti  osećaja sramote.

Živeti u društvu u kome se glorifikuju mršavost i vitkost kao najznačajnije vrednosti, dok se debljina smatra abnormalnom i odstupajućom, svakako povećava rizik od nastanka poremećaja ishrane, posebno kod žena. Devojke koje su svesne kulturnih normi o mršavom telu kao idealu i koje su internalizovale taj ideal izgleda, a istovremeno doživljavaju i pritisak vršnjaka i porodice na sprovođenje dijete, verovatnije će razviti negativnu sliku tela (Rukavina, 2002). Za mlade ljude masovni mediji, posebno televizija i razni časopisi, su možda najmoćniji prenosnici sociokulturnih ideala.


Uticaj televizije i časopisa je posebno negativan zbog toga što se modeli u tim medijima shvataju kao realistične vizije stvarnih ljudi. Budući da je adolescencija razdoblje intenzivnog razvoja identiteta i istraživanja polne uloge, nije čudo da se uticaj masovnih medija ne može zanemariti. Osim medija, snažan je uticaj i vršnjaka i porodice na psihofizički razvoj adolescenta. Međutim, osim ovog negativnog uticaja na mlade, socijalni uticaji mogu biti i konstruktivno usmereni (npr. vaspitno-obrazovne televizijske emisije usmerene na zdravi način prehrane i zdrav odnos prema svome telu).

Uzroci bulimije

  1. Promena neurotransmitera (disbalans serotonina i noradrenalina);
  2. I anoreksija i bulimija se porodično nasleđuju, međutim studije blizanaca pokazuju da su specifični genetski faktori značajniji za anoreksiju, nego za bulimiju, dok se kod bulimije uočava opštija predispozicija ka afektivnim smetnjama i gojaznosti;
  3. Kao i kod anoreksije i ovde su nađeni brojni konflikti u porodici (deprivacija od strane majke), a uočena je i depresija u porodičnoj anamnezi;
  4. Danas se težište stavlja na multifaktorske modele u objašnjenju uzročnosti, tako da nastanak bulimije predstavlja rezultat složenih odnosa socio-kulturnih, porodičnih i individualnih činilaca.

Učestalost bulimije

Premda prevalencija donekle varira, najčešće se navodi da 1-2% adolescenata i mladih u razvijenim zemljama oboljeva od anoreksije ili bulimije nervoze, pa se bulimija smatra jednim od „glavnih zdravstvenih problema“ u SAD-u (Fairburn, Beglin, 1990).

Štaviše, frekventnost bulimije je u stalnom porastu. Tome u prilog govore sledeća istraživanja: u Velikoj Britaniji 60% devojaka između 17 i 18 godina pokušava da promeni oblik i težinu tela jer se oseća debelo (Crisp, 1985); u SAD-u, 64-69% devojaka između 16 i 17 godina izjavljuje da je u protekloj godini sprovodilo dijetu (Whitaker, Davies, Shaffer, Johnson, Abrams, Walsh, Kalikow, 1989); podaci istraživanja sprovedenog na uzorku srednjoškolki u Hrvatskoj pokazuju da 50% devojaka i 16% mladića sprovodi dijetu, a čak 49% devojaka veruje da je njihova idealna telesna težina manja od sadašnje (Rukavina, 2002); utvrđeno je da već u osnovnoj školi 8% devojčica uzrasta 11 godina sprovodi dijetu, dok se taj postotak penje na 29% na uzrastu od 14 godina (Pokrajac-Bulian, Ambrosi-Randić, Mustapić, 2002).

Razvojni put osoba sa bulimijom

U literaturi se navodi da samo 1/3 osoba koje imaju bulimiju uspeva trajno da se izleči, dok se kod 1/3 simptomi iznova vraćaju (Tadić, 2000). Pored toga, stopa smrtnosti je veoma visoka i kreće se od 4 do 18% (Dalle, 2001).

Čak kod 1/3 obolelih osoba poremećaj se može razviti u pravcu drugih oblika zavisnosti – alkoholizma, narkomanije, kleptomanije, kockanja (Tadić, 2000).

Categories: Nauka Poremećaji ishrane

Tags: , , , ,

Poreklo krivice i kako sa njom izaći na kraj?

“Najgore osećanje krivice je da prihvatite nezasluženu krivicu”.
Ajn Rand

Emocije poput ponosa, stida i krivice, razvijaju se tokom druge i treće godine života, jer se tada razvija i svest o vlastitoj ličnosti. Krivica ima svoje istaknuto mesto u moralnom ponašanju, jer ohrabruje ljude da postupaju po usvojenom etičkom kodu i socijalnim normama. Takođe, utiče na razvijanje empatije i preuzimanje odgovornosti za sopstvena dela.

Prema nekim autorima, osnovna razlika između krivice i stida je u tome što se u slučaju krivice, akcenat stavlja na loše ponašanje, u smislu „Učinio sam nešto loše“, dok se kod sramote, akcenat prebacuje na sliku, koju osoba ima o sebi: „Ja sam loš“. Međutim, u praksi to ne izgleda tako, jer dugotrajno osećanje krivice itekako može da dovede do pojave anksioznosti, depresije i samoprezira.

 

Kultura ima veliki uticaj na to koje će ponašanje okarakterisati kao „nemoralno“, pa će kršenje te norme izazvati osećaj krivice kod pojedinca. Postoje kulture, poput japanske i grčke koje su kolektivističke i mišljene drugog je jako važno za osećaj lične vrednosti. Ukoliko osoba u takvoj kulturi napravi prekršaj, biće osramoćena. Kolektivno je kažnjena time što će izgubiti poštovanje i ugled. Posramljenost je društvena kazna. Sa druge strane individualistički kulture, poput američke, dozvoljavaju osobi iskreno izvinjenje i pokušaj reparacije štete. Njen prekršaj neće ostaviti trajnu mrlju na njenom „karakteru“. Mogućnost iskupljenja greha je srž hrišćanske religije.

Osećanje krivice se javlja kada se naš postupak kosi sa nekim usvojenim moralnim standardom, ili kada smo povredili neku osobu našim ponašanjem. Nekada su ovi standardi zamućeni, nejasni, pa nam osećaj krivice daje odgovor da li smo postupili ispravno ili ne. Tu se javlja problam, ukoliko nismo svesni da su naši standardi ili očekivanja previsoki i samim tim nerealistični.

Možda dolazimo iz porodice koja nas je ohrabrivala da budemo preterano odgovorni, tako što nas je krivila za svaku sitnicu inalazila mane u svemu što radimo. Mogli smo se osetiti manje vrednim, i preosetljivim na svaku naznaku greške ukazanu od strane autoriteta (roditelj, profesor, šef).Onda je ta preterana odgovornost postala mehanizam odbrane. Razvili smo unutrašnjeg kritičara, koji bi uvek preduhitrio spoljašnjeg.

Još jedan izvor krivice, izgleda da vodi poreklo od tzv. “magijskog mišljenja“ iz ranog detinjstva.

Kao deca, naučili smo da kada god imamo neku potrebu (za hranom, preobukom, pažnom, itd.), sve što treba da uradimo je da pustimo glas, i neko će doći da zadovolji našu potrebu.

Na taj način, iz egocentrične perspektive, usled još nedovoljno razvijenih kognitivnih alatki, mi učimo da verujemo u naše moći. Ovo uverenje da smo „centar sveta“ traje maksimalno do 9. godine, kada će nam kognitivni razvoj omogućiti da razumemo druge vrste uzroćno-posledičnih odnosa.

Učimo da mi nismo uzrok, a samim tim ni odgovorni za sve što se dešava oko nas. Ipak, neki relikti “magijskog mišljenja“ će se zadržati kod većine ljudi i kada odrastu.

U susretu sa velikim gubitkom, možemo da reaktiviramo ostatke nekadašnjeg načina mišljenja, koji doprinose osećanju krivice.Onda sebi postavljamo dobro poznata pitanja: “Šta sam to uradio, da mi se ovo desi? Šta sam mogao da uradim da sprečim gubitak?“

Naravno da treba da preispitujemo svoje ponašanje i da budemo svesni svoje odgovornosti, ali ukoliko sebi nabijamo krivicu, mučimo se i obezvređujemo, velika je mogućnost da smo navukli veliku količinu narcizma na sebe.

Još jedan uzrok krivice je povezan sa iluzijom kontrole. Lakše nam je da verujemo da su određeni događaji rezultat naše greške, nego da su uzrokovani neizbežnim okolnostima. Cena koju plaćamo za taj osećaj kontrole je krivica.

Nesvesna krivica

Najteža da se sa njom suočimo, jer je nismo svesni. Možemo indirektno da je primetimo, ukoliko reagujemo poprilično defanzivno dok pričamo o nečemu što smo učinili.Projekcija je još jedan način kojim se manifestuje nesvesna krivica. Projektujemo onda, kada nekog drugog krivimo za stvari koje su povezane sa našim sopstvenim postupcima.

Može dovesti do destruktivnih ponašajnih obrazaca, poput alkoholizma, zatrpavanja poslom, itd. Ovi obrasci su način da nesvesno kažemo „kriv sam, i zato sam bezvredan i treba da ispaštam, treba me kazniti“.

Postoje različite psihoterapijske tehnike koje se mogu upotrebiti u radu sa krivicom. Najvažnije je prvo osvestiti ovo osećanje i znati za šta tačno sebe okrivljujemo. Koja uverenje stoje iza našeg zaključka da smo napravili „prekršaj“. Da li je naše sagledavanje racionalno? Da li osećaj krivice nosimo sa sobom iz detinjstva, pa on sada iskrivljava našu percepciju?

Sva ova pitanja je najbolje razmatrati sa stručnim licem, ali možemo to raditi i sami ukoliko emocija nije preplavljujuća ili ne deluje iz nesvesnog dela ličnosti.

Podeliću sa vama jedan video u kome klinički psiholog dr Martin Hsia prepričava svoje iskustvo sa klijentom, koji se dugo mučio sa osećanjem krivice. Između ostalog, koristio je tehniku „guilt pie“ (u bukvalnom prevodu pita krivice), iz repertoara kognitivne psihoterapije. Pogledajte, nekome može da bude od koristi.

Categories: Bračni i partnerski problemi Emocije Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , ,