Tag: konstruktivizam

Zašto je brzo otklanjanje simptoma potencijalno opasno

Gotovo po pravilu, na početku psihoterapijskog procesa, svi klijenti bivaju opsednuti samo time kako da prestane da ih muči to što ih muči. Ne bave se pitanjima na koji način će im biti bolje, šta je sve potrebno da urade, koliko, kako i šta treba da promene kako bi prestalo to što treba da prestane. Dakle, što je i prirodno, svi su fokusirani na SIMPTOM, ono što se spolja vidi, na ono što je inicijalni povod za terapiju.

Nikoga ne interesuje proces, već samo ishod;
Nikoga ne zanima količina žrtve, već samo benefiti;
Niko se ne pita šta je u srži, već samo kako odstraniti problem.

Zato i sama terapija neretko otpočinje vrlo direktnim pitanjima:

„Koliko vremena treba da dolazim da bi izašao iz depresije?“
„Imate li neke konkretne vežbe koje mogu da spreče ove moje kompulzije?“
„Kako ću znati da je to bio moj poslednji panični napad i da ih više neće biti?“ …

Kako su klijentima ovo najurgentnija i najvažnija pitanja, onda je i sasvim logična želja terapeuta da opravda svoju profesiju i ponudi odgovore. Ubačen u ovakvu zamku, terapeut nesvesno zanemaruje daleko fundamentalnija i korisnija pitanja, i zastaje na ovim plitkim i površnim. I ne samo što odgovara na ovakva pitanja, već i interveniše shodno očekivanjima klijenata. Preuzima istu laičku poziciju kao klijent, pa umesto da podrobno razmotri slučaj i razradi seriju strategija i koraka za njegovo rešavanje, on prosto zavrne rukave i ustremi se po inerciji na istrebljenje simptoma.

Želje klijenata nas uglavnom ponesu iz dva razloga:

  1. Zato što ćemo tako udovoljiti klijentovim očekivanjima, dokazati mu da smo sposobni i opravdati njegov izbor da dođe baš kod nas;
  2. Zato što tim činom i sebe mentalno uzdižemo kao stručnjaka koji je odgovoran i efikasan.

Međutim, oba ova razloga sugerišu koliko smo labilni, zaneseni i neiskusni, pa sopstvena i očekivanja klijenta stavljamo ispred klijentove dobrobiti. Nudimo brza rešenja, instant popravke, gotove recepte, lake korake, samo zato što se njihovi rezultati ODMAH vide. A gubimo iz vida da je psihoterapija spor, dugotrajan, strpljiv i postupan proces, baš zato što na svakom stadijumu vodi računa o zaštiti klijenta.

Nažalost, ukoliko sledimo ovakav primer, dešava se da se ona narodska „što je brzo to je i kuso“ gotovo neizostavno obistini. I to na sledeći način: zadovoljni klijent (klijent bez simptoma) ubrzo napušta terapiju, ali se, vrlo često, isto tako brzo ponovo vraća, jer su se simptomi vratili ili su ustupili mesto nečem još gorem.

Zašto se to dešava?

Podsetimo se za trenutak osnovnog psihoterapijskog načela: NE MOŽEMO SE MENJATI, A OSTATI ISTI! Zvuči nebulozno, ali to zapravo znači da je za postizanje korenitih rezultata nužno da se klijent promeni, da ne bude više ista ona osoba sa početka terapije, samo sada bez simptoma. Simptom nije neka onostrana sila, neki zli duh, neka pridošlica koja se mimo klijentove volje zalepila za njega, pa ga sada samo treba hirurški odstraniti, što preciznije, tako da klijent ostane netaknut. Naprotiv, simptom je rezultanta svih prethodnih suočavanja klijenta sa životom kao takvim, on je njegov lični, doduše nesvesni produkt, pa ukoliko želimo da se ne javi ponovo, moramo menjati neke suštinski važnije aspekte klijentove ličnosti. Tek nam je promenjena osoba garancija da ona neće reagovati na pređašnji način i da neće „zapatiti“ iste simptome.

Ovim je jasno kako da izbegnemo recidive (time što ćemo se fokusirati na promenu osobe) , kao i zašto bi isti simptomi mogli da se vrate (zato što ista, nepromenjena uverenja, ista ponašanja i iste emocionalne reakcije naposletku vode istom ishodu – istom simptomu). Ali, još uvek nam nije jasno zašto bi puko uklanjanje simptoma moglo eventualno da proizvede još lošiji scenario od prvobitnog – gore simptome. Taj odgovor dobićemo ako se pozabavimo sledećim pitanjem:

Kako se u psihoterapiji definiše simptom?

Konstruktivistička terapija, tačnije njen tvorac Džordž Keli (1955) definiše simptom kao:

“Plod klijentovih nastojanja da se sa događajima koje život nosi uhvati u koštac na najbolji način koji mu je u tom trenutku dostupan“.

U ovom svetlu, SIMPTOM se razmatra kao AKTIVAN IZBOR individue, a ne kao nešto što ga je zadesilo mimo njegove volje!

Definicija deluje prilično kontraintuitivno, jer reći za nečije nepodnošljive simptome da su „najbolji način koji je osobi u tom trenutku dostupan“ je naizgled ravno besmislici. Svaki klijent bi se na ovu konstataciju bez rezerve pobunio i rekao da je čista glupost ideja da je sam izabrao svoje grozne, tiranske simptome. Zašto prosto svoje životne nedaće ne bi rešio lagodnije, konstruktivnije?!

Prvo, misli se na izbor „najboljeg načina koji mu je U TOM TRENUTKU DOSTUPAN“! Dakle, da postoji bolji način, lakši, lepši, sigurno bi svako izabrao njega. Ali, naš mentalni aparat je ograničenog kapaciteta i često se nađe zaglavljen između krajnje rigidnih alternativa.

Drugo, prethodno implicira da je osoba izabrala bolju varijantu, što znači da postoji i gora. U tom smislu, simptom je uvek izbor, ali IZBOR IZMEĐU DVA ZLA!

I treće, ovaj izbor nije sasvim svestan, jer osoba NESVESNO pokušava da zaobiđe potencijalno gori scenario.

A evo i šta sve ovo praktično znači…

Setimo se početnih primera i navedenih simptoma – depresije, kompulzije i paničnih napada.

Uzmimo klijenta koji se nalazi u depresiji. Po ceo dan leži, nema volje da se pokrene, izopštio se od ljudi, nema nikakvih planova i ciljeva za budućnost, more ga crne misli. Zvuči prilično gadno. I jeste gadno. Međutim, naš zadatak nije da mu pokažemo koliko je život lep i netremice uklonimo ove simptome, već da razumemo šta je to što se krije iza simptoma, tj. šta to ova osoba pokušava da izbegne time što se izolovala i potražila „spas“ u depresiji, koji je to razorniji scenario ili drugim rečima – šta je sekundarna dobit njegove depresije. Recimo da je osoba tu gde jeste jer godinama ne može da nađe zadovoljavajući posao. Kada je trebalo učiti i usavršavati se, ovu osobu je to mrzelo, bila je lenja i željna drugačijih vrsta razonode – izlazaka, hobija, nalaženja partnera, itd. Sada, mora platiti danak svom neozbiljnom ponašanju i svesti svoj izbor zanimanja na par neprivlačnih opcija. Pred njom je mogućnost da se zaposli gde bilo i bude hronično nezadovoljna, što joj deluje apsolutno nepodnošljivo, ili da ne radi, ali će zauzvrat dobiti osudu okoline, živeti parazitski i opet biti nezadovoljna. Jedina opcija u kojoj legitimno može da bude nezaposlena, bez da je drugi kritikuju, i da čak dobije izvesnu dozu razumevanja, je nažalost depresija. Depresija počinje da bude zgodan alibi, a ujedno i izbor manjeg od dva zla. Šta je gore zlo? Verovatno, suočiti se sa vlastitim neadekvatnostima, manjkom određenih sposobnosti, sopstvenom lenjošću, hirovitošću i beznadežnom budućnošću u kojoj konačan ishod može biti i suicid. Tek sada je jasno da jedna tako užasna stvar kao što je depresija može biti funkcionalna, u smislu da čuva osobu od bolnog suočavanja sa vlastitim životnim promašajima. I jasno je da je svakako benignija od suicida.

Hajde da razmotrimo sada ulogu simptoma na primeru pomenutog kompulzivnog klijenta. Uzmimo da je u pitanju devojčica, jedinica, koja je odličan đak i dobro dete, izuzev što svako veče troši po tri sata na svoje kompulzije – neracionalno dugo se tušira, pere ruke, pere zube, zatim proverava svaku utičnicu u stanu, svaki uređaj da li je ugašen, potom zaključava vrata i mnogo puta proverava da li su zaista zaključana. U kom svetu bi ovi zamarajući simptomi mogli biti bolja opcija i od čega? Šta je njihova svrha, od čega se osoba njima brani? Dok ovo sve radi, devojčica živi i stalni je svedok neskladnog braka njenih roditelja. Oni se po ceo dan svađaju, viču, vređaju se i to ne jenjava. Niko doduše nije grub prema njoj, ni verbalno, ni fizički, čak se može reći da joj u svemu udovoljavaju, da su je razmazili i da „živi pod staklenim zvonom“. Verovatno je ovo pokušaj da joj bar na neki način „kupe“ srećno detinjstvo, da kompenzuju haos koji joj svakodnevno priređuju. Čak se i čude njenim simptomima, jer pobodu, niko ništa ne radi njoj! Šta onda znače njeni simptomi u ovom kontekstu? Velika verovatnoća je da su oni pokušaj da za sebe pridobije mir, sigurnost i stabilnost kroz ritualne radnje koje su disciplinovane i predvidljive. Na taj način se samoumiruje i ostaje u ulozi dobre devojčice. A šta joj je alternativa? Da pobesni, da viče gore nego roditelji, da se pobuni, da uperi prst na vinovnike njenog lošeg detinjstva, da javno i otvoreno optuži, da postane nezahvalna i loša devojčica. Dakle, kompulzije su za nju bolji izbor pred strahom od potpunog gubitka kontrole.

Da poentiramo sada i sa poslednjim primerom – klijentom koji hoće da se ratosilja paničnih napada. Svi koji su ikada doživeli paničan napad znaju koliko je taj osećaj nepodnošljiv, pa opet – i on može biti strategija spasenja. Poznato je da potencijalni uzrok paničnih napada može ležati u hroničnom zanemarivanju vlastitih potreba. I uzmimo da je naš fiktivni klijent, vođen željom da bude prihvaćen od strane drugih, prečesto sebe stavljao na marginu, ne bi li pomogao kome god može. Njegovo uverenje je da se prihvatanje osigurava tako što si uvek tu za nekoga. Međutim, vremenom se organizam umori od konstantnog zadovoljavanja drugih i počinje da traži svoja prava. On šalje signale da nešto dugo vremena nije u redu, da isuviše trpi i da su njegove potrebe potisnute u stranu. Ovi signali se očitavaju kroz seriju paničnih napada koji nose poruku: „Primeti me i ja sam tu!“. U nekom trenutku, osoba je možda i shvatila do koje mere je sebe istisnula iz svog životnog plana, ali je njen uvid da se pozabavi sobom osujećen pred „značajnijim“ uvidom da će joj drugi okrenuti leđa ako prestane da im udovoljava. Osoba je sada rastrzana između potrebe da se pobrine za sebe i potrebe da i dalje bude prihvaćena i svesna je da su godine „svakojakog činjenja“  stvorile kod tih istih drugih očekivanje da na nju uvek mogu da se oslone. Nažalost, panični napadi postaju jedino opravdanje pred drugima zbog koga osoba sme i treba da se bavi sobom, a da joj se to ne uzme za zlo. Vidimo da su panični napadi kao simptom, ponovo bolja opcija u poređenju sa tim da otvoreno odbiješ druge, činiš sebi i budeš beskompromisno proglašen za egostu, sebičnjaka i neosetljivog.

Čemu su nas naučili ovi primeri?
  • Pokazali su nam da je umesto brzopoteznog otklanjanja simptoma važnije posvetiti vreme razumevanju nastanka simptoma i celokupne psihološke dinamike u životu pojedinca.
  • Potvrdili su nam da „što je brzo to je i kuso“. Da smo se u pomenutim primerima fokusirali na to kako da osobu učinimo manje depresivnom, kako da suzbijemo kompulsivne radnje i kako da tehnikama eliminišemo panične napade, verovatno bi iz Pandorine kutije iskočili suicid, nekoordinisani bes i usamljenost kao posledica odbacivanja. Zato je važno pomeriti fokus sa onoga što se očigledno vidi (sa simptoma) i shvatiti šta dodatno piše između redova.
  • Osim što su nam rasvetlili potencijalno opasna mesta u terapijskom radu, ovi primeri su nam ukazali i na važnost postupnog, obuhvatnog i dugotrajnijeg tretmana. Ovo podrazumeva da nipošto ne smemo „skidati“ simptome dok osobi prethodno ne obezbedimo novu strukturu za koju može da se uhvati. Ukoliko nove strukture nema, osoba će po otklanjanju simptoma najčešće otići u svoju goru alternativu.
A šta znači „nova struktura“?

To je novo tlo na kome će događaji koji su osobu doveli do njenih simptoma zadobiti novi smisao. U prevodu, sa depresivnim klijentom ćemo postepeno raditi na širenju opcija njegovog zaposlenja, tako da se bolje uklope u sliku njega kao zadovoljnog čoveka, na jačanju njegovih snaga i kapaciteta, na trenutnim mogućnostima usavršavanja i bildovanja sopstvenih veština. Sa kompulsivnom klijentkinjom radićemo na tome kako konstruktivno da iskanališe svoj bes i kako da se zauzme za sebe, bez da povredi ljude do kojih joj je stalo. Sa paničarem na tome kako da napravi novu hijerarhiju na relaciji davanje-primanje, tako da se pobrine za sebe, a da istovremeno ne ode u potpuno zanemarivanje drugih, itd. Ovo su, nadam se da ćete se složiti, mnogo važnije sekvence terapijskog rada od pukog otklanjanja simptoma.

Tekst ću završiti sa dve dodatne definicije simptoma koje će upotpuniti sliku i za koje, verujem, neće biti potrebna dalja objašnjenja.

„SIMPTOM je nešto što ima za cilj da nečijem haotičnom iskustvu prida meru STRUKTURE i ZNAČENJA“.

„SIMPTOM je SREDSTVO pomoću koga klijent uspeva da unese malo SMISLA u vrlo neprijatne i uznemirujuće stvari koje mu se dešavaju u životu“.

– Kelly, 1955 –

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , , , ,

Život sa krivicom

Mnogo je pokušaja da se definiše emocija krivice, budući da se radi o veoma kompleksnom fenomenu. Kompleksan je zato što ne možemo tako lako i nedvosmisleno da uđemo u trag šta je provocira – bez obzira na stepen maligniteta učinjenog, neki ljudi će i za najoholije ponašanje imati miran san, dok će drugi osećati krivicu kao konstantnog pratioca čak i za stvari koje su propustili da učine. Kao da postoji neka unutrašnja sklonost da se zarobimo krivicom ili sa druge strane, sklonost da joj ne dopadnemo šaka ma šta činili.

Jedino univerzalno što o krivici mogu reći to je da je ona izuzetno neprijatna emocija, koja onima koji je osećaju značajno narušava kvalitet života. Pišem ovo kao neko ko je pet godina lične psihoterapije proveo u nastojanju da se ratosilja ovog nemilog osećaja. Čudno je i krajnje neuhvatljivo kada će se i kako krivica razviti. Ako pogledam svoj slučaj, moguće je da su postojali događaji zbog kojih je “trebalo” da se osećam krivom, a nisam, a isto tako i oni naoko beznačajni događaji zbog kojih me je krivica sumanuto proganjala. Pravila nema.

Šta onda ljude dovodi do krivice? Zašto su neka ponašanja plodno tle za razvoj krivice, a druga sasvim imuna? Kako krivica neke ljude obuzima lako, a druge kao da zaobilazi?

Sve su to pitanja na koja moramo odgovoriti kako bismo razumeli ovu višeslojnu priču.

Poreklo krivice

Da bi jasnije razumeli smisao krivice, moramo se vratiti korak unazad, do njenog porekla. Ovo pitanje u najvećoj meri razmatraju razvojni psiholozi koji nakraće rečeno krivicu povezuju sa unutrašnjim osećajem da trebamo biti kažnjeni. Npr. ako neko vara na testu i prođe, ukoliko makar i na nesvesnom nivou oseti da za to treba biti kažnjen, rodiće se krivica. Ostaje pitanje zašto će neko osetiti da njegovo ponašanje zaslužuje kaznu, a neko ne? Odgovor leži u našem ranom detinjstvu. Deca, osim što generalno loše procenjuju svoje ponašanje, istovremeno im nedostaje i kapacitet za moralno donošenje odluka. Drugim rečima, ona prosto ne razlikuju dobro od lošeg. Da bi prevazišli ovaj period u njihovom životu i da bi im pomogli da introjektuju moralno ponašanje, roditelji i društvo moraju da izlože dete sistemu vrednovanja sopstvenog ponašanja i to najčešće čine uz upotrebu nagrada i kazni. Svaka kultura ima jedinstvene aršine kojima se koristi za moralnu izgradnju svojih članova, a takođe se i sistem vrednosti šta je moralno, a šta ne razlikuje od kulture do kulture. Kada je dete na većem uzrastu, ono postaje manje-više oslobođeno ovih društvenih zahteva, jer je kroz vlastito iskustvo izgradilo određeni sistem vrednosti. Dakle ono više ne mora da operiše u skladu sa društvenim odobravanjem ili osudom, već je kadro samo da procenjuje, budući da su ovi kriterijumi interiorizovani.

Smisao krivice

Prethodno rečeno, osim što nam objašnjava kako je krivica nastala, suptilno nam sugeriše i da je krivica jedan posve individualan fenomen, jer ma koliko rasli u istoj kulturi i bili izloženi sličnom sistemu vrednosti (npr. kod braće i sestara), ove strategije za razvoj moralnog delovanja će se ipak prelamati kroz naše jedinstveno biće, koje na sebi svojstven način tumači ove društvene poruke. Možda je zato umesnije umesto pitanja zašto se javlja osećaj krivice postaviti pitanje šta je smisao krivice? Pretpostavlja se da krivica nije samo posledica neke radnje, neprijatna emocija koja nas katkad prati kada odstupimo od društvenog očekivanja, već se javlja sa određenim razlogom i ima neku svrhu za jedniku. Kada bi se svi jednostavno vodili moralnim standardnima naše zajednice, stvar bi bila dosta jasnija. Znali bi tačno ko, kada i zašto se oseća krivim.

Ali, šta je sa našim unutrašnjim standardima? Konstruktivistički psiholozi daju zanimljivu definiciju krivice, putem koje može da se objasni zašto se nekada nedužna osoba oseti krivom, a okoreli prestupnik ne. Ova definicija glasi:

“Krivica je svako odstupanje od naše sržne uloge” (Kelly, 1955).

Naša sržna uloga je ono što osećamo kao krucijalni deo svog identiteta, sačinjena je od sržnih konstrukata, tj. bazičnih ideja koje opažamo kao glavne i odgovorne za svoj opstanak. Da uprostim, ako je recimo nečija sržna uloga da bude pomagač, jer kroz takvu ulogu sebe validira kao dobrog čoveka, takva osoba će u svakoj situaciji u kojoj propusti da nekome ukaže pomoć, vrlo lako osetiti sveprožimajući osećaj krivice. To objašnjava činjenicu da se neki ljudi osećaju krivim i zato što komšiji koji je na odmoru nisu jednom zalili cveće, iako su ga zalili svih ostalih dana. Što je uloga pomagača permeabilnija (propustljivija) to će u sebe usisati svako i namanje ponašanje koje osoba konstruiše kao pomoć. Dakle, kriterijumi će biti jako napeti i rigorozni do mere da osoba sebi ne može dozvoliti oduška – da bi sebe potvrdila u ulozi osobe koja pomaže mora baš svakome izaći u susret, jer je u suprotnom kriva.

Uzmimo sada primer osobe čija je sržna uloga da bude uspešna, dakle centralno mesto njenog identiteta fokusirano je na postizanje uspeha. I sve je u redu u slučajevima gde se uspeh osobe ne kosi sa dobrobiti drugih ljudi. Ali, ukoliko je uspešnost toliko dominantna da se mora postići bez obzira na posledice, onda je i ono čuveno “gaženje preko leševa” deo nečijeg životnog scenarija. Tako neko, jureći bezglavo za uspehom, može propustiti da se oseti krivim ma šta uradio. I tu leži odgovor zašto su ponekada i najokoreliji kriminalci imuni na krivicu.

Primera je koliko i ljudi, jer svaka jedinka ima osobitu sržnu ulogu. Zato, ukoliko želimo da shvatimo šta kod konkretne osobe provocira osećaj krivice, moramo da tragamo za tim od čega je ta konkretna osoba u tom trenutku odstupila, tj. iz koje sržne uloga je izašla. Na ovome počiva i psihoterapijska ideja za rad sa krivicom. Ako sržnu ulogu pomagača iz prvog primera, učinimo samo malko impermeabilnijom (manje propustljivom) smanjiće se verovatnoća da svaki propust u pomaganju bude teren za razvoj krivice.

Da zaključimo, smisao krivice je da osobu stalno vraća na trasu sopstvene sržne uloge, ona je kao kormilar koji vešto upravlja i upozorava kada se osoba previše udaljila od sopstvene konstrukcije svog identiteta.

Krivica i ličnost

Da li postoje ljudi koji su posebno pogodni kandidati za samookrivljavanje? Postoje li neke crte ličnosti koje nas, hteli-nehteli, regrutuju za ovo mučno putovanje?

Jedna veoma obimna harvardska studija došla je do podataka koje su saželi na sledeći način:

“Ljudi koji često osećaju krivicu su bolji prijatelji, partneri i zaposleni” (Harvard Business Review).

Generalni zaključak ove studije je da su ljudi koji su skloniji osećaju krivice ujedno i empatičniji, imaju veći kapacitet da se stave “u tuđe cipele”, da razmišljaju o posledicama sopstvenog ponašanja pre nego što delaju, i da visoko vrednuju svoje moralne standarde. Kao rezultat svega oni su manje skloni laganju, varanju i amoralnom ponašanju u bilo kojoj interakciji. Pošto su senzitivniji na mišljenja drugih i istovremeno visoko samokritični, krivica će biti njihov čest pratilac.

Categories: Emocije Nauka

Tags: , , , ,

Šta je više ta ljubav? – Nova perspektiva…

Od kada je sveta i veka ljudi su pokušavali da definišu ljubav. Tu večnu silu koja nas pokreće, koja nas čini zadovoljnijim, ispunjenijim bićima, to nešto bez čega smo prazni, bez čega sve drugo nema smisla, taj osećaj da nekome pripadamo i da je život vredan življenja.

Uspeli smo vremenom da razlučimo zaljubljenost od ljubavi, jer je njena manifestacija prilično jasna i gotovo univerzalna. Kada smo zaljubljeni obično to osećamo samim telom – imamo čuvene leptiriće u stomaku, klecaju nam kolena, obrazi se rumene, a srce žestoko udara u grudima na samu pomisao na dotičnu osobu. U zaljubljenosti se lako prepoznaju i svi ti mentalni procesi koji je prate – sklonost ka idealizaciji partnera, preuveličavanje njegovih poželjnih osobina, negiranje i sklanjanje pod tepih onoga što nam se ne dopada. Pored ovoga, zaljubljenost se lako očitava i u snazi naše volje – tada smo poletni, uvek spremni na akciju, čini se da možemo i nemoguće, nema toga što bi nas sprečilo da udovoljimo voljenoj osobi, ona je uvek prva na listi naših prioriteta, zbog nje često zanemarujemo i svoje najbazičnije potrebe, uvek smo voljni da vreme provodimo sa tom osobom, kao i da sa njom delimo sve svoje aktivnosti.

Međutim, vreme prolazi i ovaj ružičasti period polako jenjava. Nestaju gore navedene fiziološke reakcije, idealizacije polako ustupaju mesto dosta prizemnijem sagledavanju partnerovih osobina, negiranje njegove nesavršenosti ne može večno da potraje, ponovo se javlja potreba za sopstvenim psihološkim prostorom, za većom slobodom, za raskidanjem simbioze i većom samostalnošću, lista prioriteta dobija novu hijerarhiju…

Zvuči gotovo tužno, pa ipak – kažu da ovde počinje ljubav. Ima li ta ljubav ovako dosledna pravila kao zaljubljenost?

Svako od nas se bar nekada u životu osvrnuo oko sebe i pokušao da nađe parove koji se vole. Vidimo dvoje ljudi koji su i nakon dugo vremena nasmejani, svuda idu zajedno, nikada se ne svađaju, sve rešavaju dogovorom i imaju veoma slične sisteme vrednosti. I, taman pomislimo da je ovo ljubav, a to dvoje se ubrzo rastave. Sa druge strane, svedoci smo toga da ima dosta parova koji su stalno u konfliktu, ne slažu se ni oko najbazičnijih stvari, lako planu jedan na drugoga, isto tako lako međusobno iskazuju veoma romantična osećanja, a njihov odnos stalno deluje kao hod po žici. Ipak, dešava se da ovako turbulentni parovi opstaju, nešto ih veže, a mi ne možemo da dokučimo tu zajedničku nit.

Možemo li onda, nakon ovakvih iskustvenih eksperimenata formulisati univerzalnu definiciju ljubavi? I treba li?

Do sada, ljubav je uglavnom razmatrana kroz dve oprečne struje. Sa jedne strane, tu su oni koji ljubav definišu kao osećanje, kao emociju koje ili ima ili ne. Ako se prihvatimo definicije ljubavi kao osećanja, padamo u zamku da je svedemo na kategoriju „sve ili ništa“. Ljubav je ili prisutna ili nije, baš kao i strah, a ovakva koncepcija ne ostavlja prostora za popravku. Ako je ljubav isparila, ako je više ne osećam, nemoćan sam da na takvo stanje utičem. I istina, mnogi od nas se, pri proceni toga da li je ljubav i dalje prisutna, oslanjaju na ovaj neverbalizovani osećaj.

Sa druge strane je jedna daleko optimističnija i vedrija koncepcija ljubavi, ali koja od nas zahteva određeni napor. U ovu drugu struju spadaju sve one postavke u kojima je ljubav definisana kao umeće (kao kod Froma) ili kao sposobnost (što je tendencija novijih pravaca u psihoterapiji). Prva struja, gde je ljubav predstavljena kao osećanje, više se zanima za ideju da li se osećamo ljubljenim, dok se druga struja, u kojoj je ljubav umeće ili sposobnost, podrobnije bavi našim kapacitetima za ljubav. Dakle, prva implicira egocentričnu perspektivu – da li me neko voli, kako naći objekat ljubavi, a druga refleksivnu perspektivu – kako biti sposoban da nekoga voliš.

Jasno je da se u prvom slučaju krivac za prestanak ljubavi traži u partneru, i to u formi „to nije bila osoba za mene, neko drugi će me više voleti“. Dok se u drugom slučaju odgovornost za opstanak ljubavi situira u meni, u formi „ljubav zavisi od moje spremnosti za ljubav“. Moguće je da zato mnogima ova druga perspektiva nije naročito dopadljiva jer, mnogo je lakše okriviti drugoga za slom jedne ljubavi, nego tragati za sopstvenim manjkavostima.

Vidimo da se lagano prešlo sa pitanja kako naći odgovarajućeg partnera i da li mi on pruža ono što mi treba, na pitanje šta ja mogu da uradim da bi bio sposobniji da pružim ljubav. Koje sposobnosti mi nedostaju, mogu li nešto učiniti da ljubav potraje, na koje kapacitete se mogu osloniti, šta su moji potencijali, a šta su moje prepreke za ljubav?

Priča se pomerila sa pasivnog čekanja „pravog“ koji treba da mi pruži ljubav, ka delanju, agensnosti i razvoju sopstvenih kapaciteta za ljubav. Baš kao što se i druge sposobnosti mogu vežbati i unaprediti, moguće je bildovati i ljubav! Iako prihvatanje ove pozicije zahteva puno truda, ima i onih koji su je ipak sa oduševljenjem dočekali, jer konačno imaju jasan kompas šta treba raditi, kao i nadu da je nešto moguće uraditi po ovom pitanju.

Kao što znamo kojim zadacima se jačaju intelektualne sposobnosti, kojim vežbama se podiže fizička spremnost, tako bi sada morali znati kriterijume za bildovanje ljubavi, ako nastojimo da je „adekvatno“ pružimo. Tako su sačinjene čitave liste zahteva koje bi trebalo ispoštovati, kao na primer razvijati brigu, odgovornost, poštovanje, poznavanje (From), zatim strast, intimnost, privrženost (Sternberg), kao i toleranciju na frustraciju, inicijativu, volju, itd. I naravno, čim neko ponudi set kriterijuma nužnih da se dostigne sposobnost za ljubav, on priču o ljubavi pretvori u normative. Iako kreirani iz glave pojedinca, to su sada standardi za ljubav po kojima moramo igrati, baš kao da nam svima prija isto.

Ove liste pretenduju na univerzalnost, jer impliciraju da svaka osoba, ako želi da razvije sposobnost za ljubav, mora ići u istom smeru. Zar ne bi onda sve ljubavi ličile? Zar ih ne bi lako raspoznavali na ulici? Kako se ipak i oni najbolji igrači ljubavi sapletu, a oni nespretni ostaju u igri? Priča je verovatno daleko složenija od ove, na sličan način na koji niko do sada nije uspeo da ponudi univerzalnu definiciju normalnosti.

I šta sad? Da li smo došli do ćorsokaka alternativa sa ove dve definicije – na jednoj strani definicija ne postoji, ljubav se oslanja na osećaj, na drugoj strani nude nam univerzalnu definiciju ljubavi, a jasno vidimo da sve ljubavi nisu iste. Prvi su jednostrani jer se fokusiraju na problem primanja ljubavi, a drugi jer akcenat bacaju na problem davanja ljubavi.

Nije li ljubav stvar odnosa? Zar nismo u tome zajedno? Ti i ja! Ne može problem biti ili u tebi ili u meni. Zato ću umesto egocentrične/samocentrirane sa jedne, i refleksivne perspektive, sa druge strane, koje smo imali prilike da vidimo, ponuditi treću – relacionističku perspektivu ljubavi. Onu, koja implicira da je za ljubav potrebno dvoje i da se ljubav stvara u uzajamnom odnosu dva bića. Dakle, ljubav nije UNUTAR, već IZMEĐU ljudi! I nije stvar davanja ili primanja, već razmene.

Definiciju koja prati ovu liniju razmišljanja, iznedrila je konstruktivistička autorka Mildred MekKoj, a ona glasi:

„Ljubav je svest o validaciji sržne strukture“.

Po čemu je sad ova definicija toliko drugačija?

Za početak, jer nije univerzalna, već krajnje idiosinkratična. Šta je nečija sržna struktura nije unapred određeno, već ostaje otvoreno da se definiše od osobe do osobe, u svakom konkretnom slučaju. Najprostije rečeno, sržna struktura obuhvata sve za nas ključne konstrukte koji tvore naš identitet. Tako na primer, ako su moji sržni konstrukti poštovanje, samostalnost, sloboda i emotivnost, osoba koja me validira u tome, dakle koja me poštuje na onaj način na koji ja definišem poštovanje, koja podstiče, a ne sputava moju samostalnost, koja mi pruža potrebnu slobodu i koja me hrabri u tome da nesmetano iskazujem emocije, je upravo ona osoba od koje osećam da dobijam ljubav i ona osoba koju zbog toga osećam da volim. Na isti način, jer je reč o razmeni, a ne prostom reciprocitetu po principu „oko za oko, zub za zub“, ja moram proniknuti u njene sržne konstrukte i iste nastojati da validiram. Tada će i ona povratno osetiti moju ljubav i uputiti istu meni.

Sledi da je velika zabluda da će ljudi sa sličnim sistemom vrednosti imati veće šanse za ljubav. Njima će možda biti lakše da uđu u perspektivu druge osobe, jer postoji veći komunalitet u konstruisanju, ali to ne znači da su oprečne perspektive osuđene na propast. Ljubav će nastaviti da živi dokle god smo u stanju da razumemo procese konstruisanja druge osobe i da sa njom budemo u odnosu uloga.

Ova perspektiva takođe lako može da nam objasni kako postoji i kako se održava ljubav kod naizgled konfliktnih parova sa početka priče. Ako su recimo dominantni konstrukti jedne osobe orijentisani oko davanja, pa ta osoba ima ideju da je dobra ako je brižna, požrtvovana i nesebična, a druga osoba sebe konstruiše kao nesigurnu, zavisnu i inertnu, njihove konstrukcije, iako se ne podudaraju u pojavnom smislu, mogu dobro da kliknu. Sve je ok dok se neko oseća ostvarenim time što pruža, a neko zadovoljnim time što dobija. Problem nastaje kada želimo da damo nekome nešto što on ne želi da primi, ili kada nam neko šalje nešto što ne želimo da prihvatimo.

Poznajem mnoge parove u kojima žena liči na mamu svome mužu – brine, grdi ga, kontroliše ga i ugađa mu. Na perifernom nivou, dakle u ravni ponašanja, može izgledati da mužu to smeta – on će se možda žaliti prijateljima kako ga žena uhodi, ne da mu mira i stalno ga proverava kao da je malo dete. Prikazivaće se kao osoba kojoj je važna sloboda, iako je zapravo sloboda u njegovom sistemu konstruisanja podređeni konstrukt. Na nadređenom nivou, uočavamo da su za njega ženina ljubomora, kontrola i zabrinutost upravo glavni elementi u području konstruisanja ljubavi. Kada ne bi bilo ovakvih “dokaza” ljubavi, on bi se možda osetio nevoljenim. Stoga, ako je njemu potrebna “nova” mama, zašto to ne bi bila ljubav? Nije bitno da li su nam sržne strukture slične, već da li ih međusobno validiramo. Dolazimo do činjenice, iako nije baš blisko pameti, da se čak i sado-mazo odnosi mogu smatrati ljubavnim, jer je reč o uzajamnom pristanku na takvu konstelaciju stvari.

Ljudi mogu voleti i tražiti razne stvari u odnosima, neke su nam logične, neke krajnje bizarne, ali dok god postoji prećutni konsenzus oko njih, dakle dok god je reč o uzajamnoj validaciji sržne strukture, na dobrom smo putu.

Niko nam ne može reći šta je ljubav, niti šta bi trebalo da bude. Nema unapred određenog recepta za ljubav! Sledeći put kada se zapitate da li je ovo između nas dvoje još uvek ljubav, stavite na papir sve ono što težite da budete kao osoba, kao i sve ono čemu vaš partner teži, a zatim pokušajte da odgovorite na pitanje koliko tim vašim konstruktima partner izlazi u susret i koliko vi uspevate da ne stojite na putu njegovim.

Čini mi se da je to ljubav – jedinstvena i bez pravila, baš kao i ljudi.

Categories: Bračni i partnerski problemi Emocije Konstruktivistička psihoterapija Nauka

Tags: , , , , , , , , ,

Paradoks vezivanja: Što je neko gori prema meni, teže ga ostavljam!

Logika zdravog razuma nalaže da volimo da budemo u blizini nama dragih osoba, a da se klonimo osoba koje su po nas loše. Međutim, u praksi je to često drugačije.

Gomila primera svedoči o tome da nekada neprimereno dugo ostajemo u odnosima sa ljudima koji su po nas naročito loši. Takvi su slučajevi u kojima deca koja odrastaju pored jako loše, kontrolišuće, čak agresivne majke, kada odrastu ne mogu da je ostave, osamostale se i nastave svoj put odrastanja, iako je vreme za to odavno došlo. Zatim slučajevi gde u porodici vlada fizičko, seksualno ili psihološko nasilje nad detetom, koje uprkos tome ostaje uz roditelje da ih čuva u starosti, jer bi se u suprotnom osetilo jako krivo što ih stare i nemoćne napušta. Takođe, slučajevi gde žrtve kontinuiranog silovanja „biraju“ da ostanu uz svoga agresora čak i kada imaju prilike za beg, a kada kasnije čuju da se zlostavljaču nešto loše desilo ili da je nakon više godina preminuo, osećaju istinski žal i gubitak. Da ne pominjemo partnerske odnose u kojima neko očigledno trpi nečije krajnje nedolično ponašanje. Sve ovo čini se nelogičnim, nerazumnim i paradoksalnim, pa ipak – dešava se.

Mnoge psihološke teorije ponudile su svoje odgovore na to šta je u korenu ovog problema i pokušale da objasne zašto pojedine osobe prolongirano ostaju u ovako hostilnoj simbiozi.

Jedna od razvojnih teorija, teorija afektivnog vezivanja, najdetaljnije se bavi osnovama ljudske vezanosti za druge osobe, u prvom redu za majku, i stvaranjem prvih osećaja bliskosti. Čuveni psiholog Harlou, predstavnik ove struje, svojim eksperimentom sa rezus majmunima pokazao je kako je u osnovi ovakvog vezivanja nežnost i toplina majke, a ne njena sposobnost da podmiri detetove fiziloške potrebe. U njegovom eksperimentu sa veštačkim majkama jasno je dokazano da će majmuni pre ići kod toplog, plišanog modela mame koji nema da im ponudi hranu, nego kod žičanog, hladnog modela majke kod koga je flašica sa mlekom. Harlou je ovim eksperimentom potkrepio tezu da se ljubav ne naslanja na funkciju hranjenja, te da nije sekundarni motiv. Stiče se utisak da je onda prirodno da se vezujemo za topla, nežna, brinuća bića, a da ćemo se hladnih, neresponzivnih i grubih kloniti kao da smo za to genetski programirani.

Pa ipak, kako ovim da objasnimo sve navedene primere?

Teorije objektnih odnosa, takođe su zadužene za objašnjenje ranog emocionalnog razvoja. Smatraju da je za ovaj razvoj ključan kvalitet i karakteristike dijadnog odnosa majka-dete. Ovaj odnos predstavlja razvojni događaj u kome dete izgrađuje svest o svetu oko sebe i istovremeno svest o sebi kao nezavisnom biću. Razvoj deteta ovde se razmatra kroz prirodno pomeranje od nediferenciranog (simbiotskog stanja u kome je dete „stopljeno“ s majkom) do stanja diferenciranog postojanja kada se dete putem separacije formira u zasebno biće. Navodi se da će ovaj most biti uspešno pređen ako je prisutna „dovoljno dobra majka“, a to je ona koja će u jednom trenutku omogućiti i podržati dete u procesu odvajanja. Grubo rečeno, u zdravom odnosu majka-dete, kao bazi za zdrav psihološki razvoj deteta, dobra mama će težiti da detetu što bezbolnije obezbedi proces odvajanja i osamostaljenja. Sa druge strane, loša mama će, ako je hladna i emocionalno distancirana uvesti dete u autističnu psihozu (ovo je jedan od načina za tumačenje razvoja autizma kod dece), ili ako je suviše kontrolišuća, držaće dete u simbiotskom odnosu po svaku cenu, čime će onemogućiti njegovu diferencijaciju i kasniju separaciju.

Ovo se čini kao ozbiljan pokušaj objašnjenja toga zašto neke osobe nisu u stanju da napuste osobu koja im zagorčava život. Pa opet, ovakvim tumačenjima kompletna odgovornost za ostanak u lošem odnosu svaljuje se na „lošu“ osobu, u ovom slučaju majku, a minimizira se učešće same osobe koja ostaje. Da li treba da se pomirimo sa ovakvim objašnjenjem? Ok, imao/la sam lošu mamu koja mi ne dozvoljava da je ostavim i ja tu ništa ne mogu da uradim po tom pitanju!

Da li su ljudi baš toliko bespomoćni? Gde je tu agensnost, sloboda izbora, lična odgovornost?

U klasičnoj psihoanalizi, donekle se čini da je izbegnut ovaj problem. Frojd uvodi pojam primarne identifikacije, kojim nastoji da objasni najraniji i najvažniji vid emocionalnog vezivanja za roditeljske uzore. Po njemu, ovo je psihički proces kojim se osoba empatički povezuje sa osobama kojima se divi, odnosno sa roditeljima kao prvim predstavnicima njegovog sveta. Kasnije, to je osnovni uslov za sveukupnu uspešnu socijalizaciju deteta. Međutim, u određenim slučajevima, kada uzori sa kojima dete treba da se identifikuje nisu poželjni, javlja se identifikacija sa agresorom – mehanizam odbrane koji označava poistovećivanje subjekta sa ugrožavajućom osobom, sa ciljem da se strah od njega ukloni ili makar ublaži. Identifikacija sa agresorom posebno je karakteristična za decu koja se osećaju ugroženom i bespomoćnom. U slučaju poistovećivanja sa neprijateljskom osobom, dete, kao bespomoćna osoba, nastoji da pobedi svoj strah tako što će „unošenjem” osobina „agresora” izmeniti sebe i postati mu sličan. Time, nesvesno, nastoji izbeći strah od osobe od koje preti opasnost.

Vidimo da je ovde odgovornost za ostajanje uz lošu osobu situirana u “žrtvi”, te ova teorija može biti objašnjenje mehanizma ostajanja u neizdrživim okolnostima, ali ona svojim pesimizmom ne nudi ideju šta osoba može da uradi po tom pitanju. Dakle, ona je tu, zaglavljena, trpi, razlozi zbog kojih to radi su jasni, ali ima li svetla na kraju tunela? Može li se izbeći ova zamka, kako pobeći? I, šta je sa svim onim osobama koje su žrtve nekog neprijateljskog odnosa, a zbog toga nisu postale nalik agresoru? Šta je sa svim tim dobrim, osećajnim osobama koje i dalje trpe i nemaju snage da ostave svog progonitelja? Čini se da nije dovoljno dati razlog zašto neko nešto radi, već je nužno odgovoriti i na pitanje zašto neko nešto ne radi, u ovom slučaju, zašto ne napušta sumanute okolnosti.

Teorija konflikta Kurta Levina, primenjena na ovu problematiku, rekla bi da ljudi ostaju u statusu quo jer imaju konflikt unutrašnjih motiva, tzv. intrapsihički konflikt. Levin je govorio o tri vrste ovakvih konflikata, ali se njegova teorija ponajbolje može primeniti u ovom slučaju, pozivanjem na konflikt ambivalencije, odnosno konflikt istovremenog privlačenja i odbijanja. Osoba, u svetlu Levinove teorije, istovremeno ima dovoljno razloga za ostanak i isto toliko razloga za odlazak iz nepovoljnog odnosa. Dakle, pitanje odlaska od loše osobe je i poželjno i nepoželjno, odnosno prožeto ambivalencijama. Levinova teorija je kadra da rasvetli razloge zbog kojih osoba ostaje u odnosu, kao i razloge zašto želi da ode, ali se ipak zaustavlja samo na opisu ovog egzistencijalnog grča.

Teorije izbora, kakav je konstruktivizam, u stanju su da unesu dozu optimizma u celu priču. One isprva osobi koja je zarobljena vraćaju odgovornost i navode da je to njen vlastiti izbor, što jeste jedno teško i bolno saznanje, ali takva pozicija, subjekta u konačnoj instanci, jedina vodi oslobođenju i akciji. U ovoj teoriji, imati slobodu izbora znači birati između dve stvari onu koja ti se čini poželjnijom, ili narodski rečeno birati ponekad između dva zla. Pošto u ovim slučajevima iz prakse osobe biraju da ostanu uz lošu osobu, postavlja se pitanje šta ovim činom žele da izbegnu? Naime, pretpostavlja se da je alternativa odlaska potencijalno više ugrožavajuća, te terapijski rad treba usmeriti ka tome šta su za dotičnu osobu implikacije ove druge alternative – možda će odlazak od surovog roditelja, od partnera zlostavljača, od silovatelja, provocirati scenario koji je daleko neizdrživiji, možda je to dokaz da sam ja loša osoba kada sam u stanju da ostavim roditelja koji mi je podario život, možda me je strah od osvete koju su spremni da preduzmu partner ili silovatelj, možda se bojim kako me niko neće “tako” voleti, možda nemam ideju kako bi se snašao/la van ovih odnosa, možda me je strah od samoće, itd. Ovo su samo neki od prikaza toga kako suprotna alternativa može biti pogubnija.

Optimizam ovakve teorije ogleda se u ideji da ona nastoji da osobi pruži zdraviju alternativu, nastoji da razuveri uverenje osobe da su to jedine dve alternative koje joj život pruža, da je ohrabri da svoj život konstruiše na drugačiji način, da joj vrati u fokus koncept o aktivnoj i agensnoj osobi pred kojom je sloboda izbora. Saznanje da sam ja ta osoba koja bira da bude zarobljena nekim odnosom, sa sobom povlači i osvežavajuće saznanje da sam ja upravo i ta osoba koja može da izabere da taj odnos napusti, moja sudbina je u mojim rukama i ja imam kontrolu nad tim kuda će moj život ići.

Naš razvojni zadatak je da se pre ili kasnije odvojimo od svojih roditelja. Neki roditelji će nas na tom putu osnaživati, a neki osujećivati. Međutim, na nama je da presečemo, i to tako da ne ponesemo sa sobom mučni osećaj krivice jer – radimo zdravu stvar! Takođe, naš životni zadatak je da napustimo ljude koji nas ugrožavaju. I nema opravdanja u tome što nas oni drže zarobljenima, jer jedini ko nas može držati zarobljenim smo mi sami.

Jedino reinterpretacijom svoje životne perspektive možemo zauvek pobeći iz mentalnog zatvora koji smo sami skrojili!

Categories: Bračni i partnerski problemi Deca i mladi Emocije Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , , ,

Preverbalna komunikacija, šta je to?

Za verbalnu i neverbalnu komunikaciju je većina ljudi čula. Ovim vidovima komunikacije, kao i praktičnim rešenjima da se ona pospeši, pisano je već u tekstu Neverbalna komunikacija u partnerskim odnosima.

Najkraće rečeno, verbalna komunikacija je svo ono komuniciranje sa spoljašnjim svetom koje je oposredovano jezikom, za koje imamo verbalne markere, pa se javlja po formiranju govora.

Neverbalna komunikacija se zasniva na procesima koji su razvijeni pre i/ili paralelno sa razvojem govora, ali je bazirana na takvoj vrsti značenjske diskriminacije koja je najčešće tacitna, intuitivna, pa se kao takva nalazi van pojmovnog reprertoara. Ovde spadaju svi naši pokušaji da iskomuniciramo svoje potrebe oslanjajući se na “govor tela” (položaj, pokret, gegovi, gestikulacija) i mimiku lica (facijalna ekspresija).

Zajedničko za obe vrste komunikacije je to da omogućavaju razmenu sa drugim licem, sa spoljašnjim svetom, i obe mogu biti manje ili više direktne. Takođe, njihov odnos bi trebalo da bude komplementaran, dakle da se ono što je verbalno iskazano adekvatno proprati neverbalnim oznakama i time dopuni i obogati komunikacija. Međutim, neretko su ova dva vida komuniciranja i nekompatibilna, pa se dešava da osoba jedno priča, a njen telesni stav ili izraz lica odaju drugu sliku. Ljudi vole da komuniciraju sa osobama kod kojih ova dva procesa rade u sinergiji, jer imaju više poverenja u takve osobe. U suprotnom, čini im se da ih osoba laže, manipuliše ili bar deluje sumnjivo.

Ako se vratimo na razvojno najranije stadijume, vidimo da je funkcija ovih kanala komunikacije da se obezbedi odgovor iz sredine. Dete ili govori majci šta joj treba (verbalna komunikacija) ili plače i pokazuje prstom (zahteva ispunjenje potrebe neverbalnim pokazateljima). Dakle, obe vrste komunikacije okrenute su ka spolja, i za drugu osobu su jasno opazive.

Ali, šta je sa komunikacijom koja se odvija na mnogo dubljem i nepristupačnijem nivou? Ova vrsta komunikacije koja nastaje pre uspostavljanja govora, i za koju ne postoje verbalni simboli, niti spolja opazive telesne oznake, naziva se preverbalnom komunikacijom. Ona podrazumeva sve naše osećaje u telu koji za cilj imaju da sa nama samima iskomuniciraju određenu potrebu. Da nas dovedu u kontakt sa sobom. I zato je ovo jedna veoma važna vrsta komunikacije.

U početku to su osećaji koji se vezuju za fiziološke potrebe, tipa grča u stomaku, zavijanja creva, osećaj praznine u trbuhu, osećaj suvoće u ustima, osećaj pritiska na bešiku i slično. Dete se rađa sa ovim osećajima ali ne zna da ih interpretira. Postepeno, prolaskom kroz proces socijalizacije, dete uči da raspoznaje ove osećaje i da na njih adekvatno odgovori. Nauči da sluša svoje telo, koje mu šalje određene poruke i tim porukama sve uspešnije uspeva da izađe u susret. Tako, ono nauči kakav je osećaj kada mu se piški, kaki, kada je gladan, žedan, kada mu je hladno ili pretoplo,… Za novorođenče, ovi signali koji dolaze iz tela su zbunjujući, ima poteškoće da ih primeti i dešifruje, pa je u slaboj komunikaciji sa sopstvenim telom. Tek kada spozna osećaj hladnoće i poveže ga sa činom pokrivanja, dete će noću navlačiti ćebe na sebe u pokušaju da se utopli.

Slično je i sa drugom vrstom osećaja koji dolaze iz tela, a koje zovemo emocije. One su u početku nedovoljno diskriminisane, slabo obrađene i na niskom nivou svesnosti. I ovde je zadatak roditelja, ili bi bar trebalo da bude, da svoje dete polako edukuje u smeru raspoznavanja i adekvatnog odgovora na određeno emocionalno stanje. Prvi korak ove edukacije sastoji se u imenovanju emocije. Roditelj je taj koji bi trebalo da poveže ove elemente u celinu, da detetovim osećajima da smisao i značenje i prevede ih u verbalne simbole. Kada dete oseća napetost u glavi i grč u rukama, a ne zna šta mu se dešava, kroz razgovor sa roditeljem ono obrađuje ovu emociju i daje joj neko ime, npr. bes, u ovom slučaju. Kada je emocija imenovana, sledeći korak je naučiti dete adekvatnim načinima za pražnjenje date emocije. Na taj način, dete je uspostavilo komunikaciju ponajpre sa sobom i svojim telesnim senzacijama, a u drugom redu ovo mu kasnije obezbeđuje i adekvatniju komunikaciju sa sredinom. Ako postoji propust u uspostavljanju kontakta sa vlastitim senzacijama, onda će u odraslom dobu ova osoba ići kroz svet sa veoma primitivnim, rudimentarnim emocijama, koje i sama ne razume, a i čija će ekspresija biti jako sirova.

Međutim, ne svodi se preverbalna komunikacija samo na domen fizioloških potreba i emocija. Ona je znatno šira i obuhvata dosta složenije osećaje čiji je prevod na jezik simbola daleko teži. Takvi su osećaji poznati kao “knedla u grlu”, “pritisak u glavi”, “trnjenje celog tela”, “svrab kože”, “bol u grudima”, “kuvanje u stomaku”, itd. Ove osećaje nemoguće je “prevoditi” na univerzalan način i izvesti nedvosmislene jezičke markere. Naprotiv, za svaku osobu ovaj osećaj je njeno jedinstveno iskustvo i treba videti šta ono zapravo znači u njegovom specifičnom sistemu tumačenja.

U te svrhe dizajnirana je čuvena psihoterapijska tehnika Verbalizovanje preverbalnih konstrukata pomoću elemenata (G. Kelly, 1955), a koja upravo omogućava osobi da pronađe reprezentativne simbole za svoje osećaje. Jednom kada osećaj zadobije reč, on postaje osmišljen, jasan i komunikabilan. Osoba tada ume da shvati šta joj vlastito telo poručuje i kako bi spram ovog zahteva trebalo da se postavi.

Ovako izgleda procedura. Prvo se nađe sadržaj koji nije verbalizovan, recimo da je to bol u grudima. Zatim je potrebno da osoba detaljno opiše ovaj osećaj. Kada je to uradila, od nje se zatim traži da opiše sasvim suprotan osećaj. Na taj način je formiran konstrukt. Recimo Bol u grudima nasuprot Mir u grudima. Kada je konstrukt obrazovan, osoba odgovara na sledeća pitanja:

Kad bi to osećanje bilo slika, kako bi ta slika izgledala?

Kad bi to osećanje bilo boja, koja bi to bila boja?

Isto pitanje ponavlja se za muziku, kuću i cvet.

Svaki put kad osoba odgovori na pitanje treba da odgovori i na pitanje šta je suprotno, dakle šta bi bila suprotna slika/boja/muzika/kuća/cvet. Na taj način obrazovane su dve grupe odgovora koje su sačinjene od elemenata koji su po nečemu slični.

Uzmimo da je osoba iz primera odgovorila kako je Bol u grudima asocira na Munkovu sliku “Krik”, na crvenu boju, na distorzičnu muziku, na oronulu kuću i zgaženi, uveli svet. Osoba se sada stimuliše da ove rasute elemente poveže u celinu pitanjem po čemu su sve ove stvari slične. I uzmimo da je njen odgovor da je to asocira na gubitak, usamljenost. Isto se radi i za drugu grupu odgovora. Recimo da su asocijacije na Mir u grudima sledeće – pejzaž, mirna zelena boja, reggae muzika, mala kuća okružena cvećem, buket belih rada. Kada osoba poveže i ove elemente po sličnosti dobija drugi kraj konstrukta. Recimo da je to ljubav, pripadanje. Dakle sada umesto sirovih osećaja imamo verbalizovani konstrukt (gubitak, usamljenost VS ljubav, pripadanje), koji je daleko dostupniji za dalje osvešćivanje.

U ovom primeru osoba se prisetila da je prvi put osetila takav bol u grudima kada joj je umro suprug i od tada ga često oseća u situacijama kada je usamljena. Ono što joj telo zapravo poručuje to je da nije dovoljno obradila ovaj tragični gubitak i da je osećaj Bola u grudima za nju jedina spona i jedini vid komunikacije u kome oživljava sećanje na svog supruga.

Telo nam šalje signale, važne poruke na koje treba da obratimo pažnju. Zato, probajte i sami da budete u kontaktu sa sopstvenim telom. Ako imate neke od ovih ili sličnih osećaja osmelite se da isprobate ovu proceduru.

 

Categories: Emocije Komunikacija Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , , , ,

Koje veštine treba da poseduje psihoterapeut

Pre nego što se okrenemo detaljnom razmatranju veština dobrog psihoterapeuta, nije na odmet osvrnuti se na početno osmišljavanje psihoterapeuta od strane klijenta. Zapravo, jedna od osnovnih odlika veštog psihoterapeuta jeste sposobnost da na vreme detektuje u koju ga ulogu stavlja klijent, šta od njega očekuje, jer upravo ovo diktira pravac njihovog daljeg rada.

U koju ulogu me klijent smešta?

Sa stanovišta konstruktivista važnije je pitanje kako klijent vidi terapeuta, odnosno u kakvu ga ulogu stavlja, od pitanja koje sve vrste uloga terapeut treba da poseduje u svom repertoaru ne bi li adekvatno obavljao svoj posao. Iz klijentovog početnog osmišljavanja terapeuta proizilazi uloga koju on treba da igra, kao i uloga koju on očekuje da igra terapeut.

Najčešće uloge u koje klijenti „stavljaju“ terapeuta, a koje su sakupljene na osnovu dugogodišnjeg kliničkog iskustva samog Dž. Kelija (tvorca psihologije ličnih konstrukata), su sledeće:

  • Roditelj – Ako na samom početku terapije klijent konstruiše terapeuta kao roditelja, njegova će očekivanja iću u pravcu pasivno-zavisne pozicije u kojoj od terapeuta očekuje sve, da ga dvori, služi, bude uvek tu za njega;
  • Zaštitnik – U ovoj situaciji klijent od terapeuta očekuje da ga zaštiti od samoga sebe, tj. od ulazaka u opasne situacije, od upadanja u nevolje, on kao da treba da mu kaže “no-no!”;
  • Razrešivač osećaja krivice – Kada je terapeut ubačen u ovu ulogu, od njega se očekuje da za klijenta bude nešto nalik svešteniku kome će ovaj ispovediti svoje grehe i zauzvrat dobiti oprost;
  • Autoritet – Ovaj klijent želi da od svog terapeuta čuje nešto poput “u sigurnim si rukama, prepusti sve meni”, želi da dobije gotova rešenja, jasne instrukcije, ne želi da pregovara oko raspodele moći i odgovornosti;
  • Osoba od ugleda – Za klijenta koji terapeuta interpretira kao osobu od ugleda verovatno da je i sama terapija čin pomodarstva, način da se okolini naznači dovoljna otvorenost, status i ugled same osobe koja je korisnik terapijskih usluga;
  • Vlasništvo – Neki klijenti očekuju apsolutnu privrženost terapeuta, do mere da ga vide kao isključivo sopstvenu privilegiju, ljubomorno ga čivaju samo za sebe i tretiraju kao sopstveno vlasništvo;
  • Stabilizator – Ako je terapeut viđen kao stabilizator, to znači da je njegova funkcija limitirana na zaustavljanje promena, a ne na olakšavanje promena; ovakav klijent samo želi da prestane dalje da srlja, a ne da se menja;
  • Privremeni predah – Za nekoga, terapeut je ništa više do privremmenog predaha – osoba koja treba da pokaže instant razumevanje i odobravanje, da “zakrpi” klijenta ne bi li brzo nastavio dalje;
  • Pretnja – Ponekad, terapeuti mogu biti doživljeni i kao pretnja, jer klijent misli da terapeut u njemu vidi samo najgore;
  • Savršen drugar – Terapijska soba lako može postati soba za ćaskanje u kojoj se dve osobe razmenjuju o svojim intimnim pitanjima; ovde su u pitanju klijenti kojima je stalo da im je terapeut što sličniji, da ima ista interesovanja,..;
  • Marioneta ili sušta suprotnost – U ovoj situaciji klijent “baca” terapeuta u razne uloge, kao marionetu; danas od njega traži zaštitnika, a sutradan već drugara;
  • Predstavnik realnosti – Ovde je terapeut konstruisan kao neko na kome će klijent isprobavati svoje eksperimente, sakupljati dokaze i kasnije ih nositi na test van terapijske sobe.

Veštine psihoterapeuta

  1. Subsumirajući sistem konstrukata – Terapeut bi trebalo da bude sposoban da kaže: „Pošto svi klijenti imaju svoje lične sisteme, moj sistem treba da bude sistem pristupa posredstvom koga ja mogu brzo da razumem i subsumiram veoma raznolike sisteme koje bi moji klijenti mogli da iznesu“ (Kelly, 1955). Dakle, važan zahtev je da sistem terapeuta mora biti subsumirajući, a ne suparnički, i da terapeut treba biti obučen za njegovo korišćenje u različitim slučajevima i sa različitim osobama.
  2. Komunikacija/verbalne veštine – U tradiciji konstruktivizma komunikacija je ključni pojam, budući da se svako ponašanje tretira kao komunikacija. Ljudi ne mogu nekomunicirati. Otud komunikaciju uključuje kako sve ono što je izrečeno, tako i sve ono što je neispričano, nesimbolizovano, neartikulisano. U tom smislu, javlja se izvesno preklapanje između činova opservacije i komuniciranja, „budući da posmatranje klijenta od strane terapeuta podrazumeva to da terapeut treba da bude siguran da je razumeo šta klijent pokušava da mu saopšti“ (Kelly, 1955) . Terapeut mora biti svestan personalizovane prirode klijetove uoptrebe određenih reči.
  3. Veština posmatranja – Oprez i osetljivost na veliku raznolikost znakova takođe su važne sposobnosti jednog terapeuta. Sa stanovišta konstruktivista, ova veština prvenstveno zavisi od dve stvari – dobro razrađenog sistema konstrukata terapeuta, i raznovrsnih iskustava koja su dobro strukturisana. Ovo ne znači da osoba čiji je sistem konstrukata logički netaknut, mora biti bolji posmatrač. Razrađenost sistema konstrukata, a ne njegov logički integritet, je ono što omogućava terapeutu da pohvata različite znake. Što se tiče drugog zahteva, da bi kontakti sa raznolikim „slučajevima“ bili pridodati njegovom iskustvu on mora da konstruiše činjenice i da pažljivo menja svoju konstrukciju u svetlu uzastupnih kontakata. Tako terapeut dodaje iskustvo veštini posmatranja.
  4. Slušanje – Ono što terapeut uvek treba da ima na umu jeste da se on, bez obzira na to da li je prihvatajući ili neprihvatajući, aktivan ili suzdržan, perceptivan ili neosetljiv, profesionalno obavezuje kad god dozvoli nekoj osobi da mu se poveri. Opšte pravilo za pitanje slušanja ljudi kako poveravaju svoje intimne stvari je da se ono obavlja samo u onoj meri u kojoj je terapeut spreman da prihvati odgovornost da će se poduhvat završiti dobro po osobu koja se poverava. Ova odgovornost podrazumeva mnogo više od pukog prihvatanja, jer prihvatanje, iza koga sledi napuštanje odnosa ili prosto povlađivanje, može da donese više zla nego dobra (Kelly,1955).
  5. Korišćenje propozicionalnih konstrukata – Ako bi se terapeut koristio samo neisključujućim (propozicionalnim) konstruktima, struktura njegovog sveta imala bi bezbroj mogućih dimenzija. Ako bi pokušao da koristi sve ove dimenzije odjednom bio bi beznadežno smeten. Zbog toga je za njega/nju ekonomično da koristi povezujuće (konstelatorne) konstrukte u mnogim situacijama. S druge strane, ako terapeut koristi samo povezujuće konstrukte, za njega postaje teško da prepozna ili eksperimentiše sa ma kojim konstruktom koji se savršeno ne uklapa u konstelaciju. Terapeut koji bi se na ovaj način opredelio za upotrebu povezujućih konstrukata, ne bi bio dobar posmatrač (Kelly, 1955). On bi morao da bude nepoverljiv prema svakoj ideji koja se savršeno ne uklapa u neku od njegovih konstelacija. Bio bi sklon da previdi moguća značenja događaja i ponašanja koja nisu registrovana u njegovom pravilniku.
  6. Komunalitet u konstruisanju – Klijenti će lakše učestvovati u razgovoru ako je njihovo konstruisanje slično konstruisanju njihovog terapeuta. Istraživanja pokazuju da je faktor komunaliteta u konstruisanju, odnosno sličnosti kognitivnih procesa terapeuta i klijenta važniji od sličnosti stavova, ličnih karakteristika ili demografskih varijabli između dve pomenute strane (Luborsky, 1971; Carr , 1980; Landfield, 1963, Winter, 1992). Očigledno je da je komunalitet u konstruisanju između terapeuta i klijenta povezan sa kapacitetom terapeuta da konstruiše konstrukcije klijenta, i stoga, u kontekstu Kelijevog korolara o društvenosti (Kelly, 1955), da igra ulogu u socijalnom procesu koji uključuje klijenta.
  7. Kreativnost – Svaki slučaj kojim se terapeut bavi zahteva od njega da izume tehnike i formuliše konstrukte koje nikada ranije nije koristio. U nekoj meri, sposobnost da ovo učini je funkcija njegove sposobnosti da koristi neisključujuće konstrukte. Kreativnost podrazumeva da osoba može da konstruiše elemente kao slične i različite na načine koji nisu logički izvedeni ili pak doslovno definisani. Kreacija je dakle postupak putem koga kreator napušta one doslovne odbrane koje bi mogao da sakrije ako bi njegov postupak bio doveden u pitanje, ili ako bi njegovi rezultati bili invalidirani. Terapeut koji se ne usuđuje da isproba ništa što ne može verbalno da odbrani, verovatno će biti sterilan (neplodan) u postupku psihoterapije (Kelly, 1955).
  8. Svestranost – Vođenje psihoterapije često zahteva involviranost raznolikih konteksta koje klijenti unose u ovaj proces. Terapeut, da bi pomogao svojim klijentima da se prilagode različitim vrstama okolnosti, mora da ima sposobnost da konstruiše veliku raznolikost događaja. On treba da bude spreman da brzo nauči etnocentrični, profesionalni jezik klijenata koji žive u različitim okolnostima.
  9. Agresivnost – Termin agresivnost se u konstruktivističkoj tradiciji ne uzima bukvalno, već se agresivnost odnosi na aktivnu elaboraciju nečijeg perceptivnog polja. Dakle, biti agresivan kao terapeut, podrazumeva da si aktivan u formulisanju proverljivih hipoteza i u njihovom isprobavanju zajedno sa klijentom.

Ponašanje, pokreti, držanje tela psihoterapeuta

Ponekad osoba nije svesna šta saopštava svojim pokretima i manirima. Iz tog razloga, i sam terapeut treba da nauči kako klijenti tumače njegove načine ophođenja i treba da neguje one načine koji će ga učiniti u najvećoj meri prihvatajućim i uspešnim u odnosu sa njima (Kelly, 1955). Tokom terapijskog procesa, terapeut treba da izgleda fizički opušten i mentalno prijemčiv. Njegovo disanje treba da bude pravilno, odgovarajuće vrsti uloge koju igra. Njegovi pokreti treba u najvećoj meri da budu prihvatajući. Nagli, autoerotični ili pokreti sažaljenja ili osude, treba da budu svedeni na minimum. Neznatni pokreti i neverbalna vokalizacija mogu se koristiti da bi ukazivali na razumevanje, odsustvo procenjivačkog stava, ili nesigurnosti u vezi sa tim šta klijent hoće da kaže, kao i da bi ponudili implicitni poziv klijentu da razradi ono što je upravo rekao.

Glas, govor i smeh psihoterapeuta

Glas terapeuta ne treba da bude napadan ili uvredljiv po klijenta. Ritam govora treba prilagoditi dešavanju ili klijentovom govoru, jačinu glasa održavati jednakom jačini klijentovog glasa, i uvek isticati da je u ovom procesu važnije razumevanje od retorike. Dozvoljeno je da se terapeut smeši ili čak smeje tokom seanse. „Opšte je pravilo da se nikada ne treba smešiti onoliko široko, ili smejati onoliko glasno ili onoliko dugo koliko i klijent“ (Kelly, 1955).

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , ,

Neverbalna komunikacija u partnerskim odnosima

Opšte je poznato da i u verbalnoj, dakle direktnoj simboličkoj komunikaciji, dvoje ljudi često nailazi na nesporazume. Svako kreće iz svoje egocentrične pozicije i očekuje od sagovornika potpuno preklapanje u značenju i upotrebi reči. Svi mi donekle koristimo isti vokabular, ali ono što je za mene „dobar“ čovek, ne mora biti identično onome šta je za mog sagovornika dobar čovek. Nema tu nikakvog podrazumevanja. Ovo se negde poklapa sa onom čuvenom „ne treba da podrazumevam da me lav neće pojesti, samo zato što ja ne jedem lavove“. Baš tako je i u komunikaciji, a u neverbalnoj još daleko složenije.

Kako bi na veoma transparentan način dočarao ove zbrke u komunikacijskom procesu i omogućio ljudima da uvide gde se „vrte u krug“, čuveni konstruktivistički psihoterapeut Hari Prokter je davne 1987. godine osmislio tehniku „Sistemske leptir – mašne“. Ova tehnika počiva na premisi da ljudi drugačije konstruišu svet oko sebe, a da način na koji ga konstruišu direktno utiče na njihove potonje akcije. Zamislite sada primer u kome se muž nervira jer žena stalno kasni na sve što su isplanirali. Tehnika kreće od mapiranja „problematičnog ponašanja“, a to je u ovom primeru kašnjenje (korak 1). Dalje, muž ovo kašnjenje konstruiše kao nepoštovanje njegovog vremena (korak 2). Iz njegove konstrukcije proizilazi nezadovoljstvo njenim ponašanjem, bes i kivnost, što uzrokuje muževljevo naredno ponašanje – kada ona zakasni on viče, kritikuje je, gunđa i zvoca (korak 3). Međutim, i žena ima pravo da sada interpretira njegovo ponašanje, a to i čini, pa tako njegove agresivne ispade shvata kao napad na njenu ličnost. Za nju, ovakvo ponašanje govori o njegovom nepoštovanju njene celokupne ličnosti, ako je u stanju da je vređa i naređuje joj kao da je malo dete (korak 4). Pošto ovo konstruiše na takav način, žena nanovo ulazi u svoje prvobitno ponašanje – kašnjenje, sa rezonom „ako on ne poštuje mene, što bih ja njega poštovala?“. Vidimo da se začarani krug obnavlja do u nedogled i da niko ne odustaje, niti od svojih konstrukcija, niti od svojih ponašanja.

Opisana zaglavljenost u korišćenju istih strategija može se učiniti razumljivijom pogledom na grafički prikaz:

Prokter nastavlja sa idejom da kada bi se bilo koji od koraka u ovoj zapetljanoj leptir mašni promenio, automatski bi se promenio i čitav niz, što nam unosi dozu optimizma. Dakle, ako bi muž promenio pristup i umesto da ženu vređa počeo da se ravnodušno odnosi prema njenom kašnjenju, možda bi to dalje ona konstruisala kao „nisam mu više bitna, ohladio se, šta da radim?“, i možda bi to kod nje isprovociralo dalji set konstrukcija tipa „moram da promenim svoje ponašanje, moje kašnjenje ga jako nervira, odsad neću više kasniti!“, što dovodi do novog ponašanja, tj. dolaska na vreme na ugovorene sastanke. Neću se dalje zadržavati na intervencijama u ostalim koracima, jer mislim da je suština jasna – promena samo jedne karike u lancu (bilo koje!) provocira promenu celog lanca. Ova ideja posebno je korisna u situacijama u kojima je samo jedan od partnera spreman da se menja, dok drugi to ne želi, jer se ovom intervencijom indirektno postiže i menjanje ponašanja tog drugog.

Da vidimo sada kako se ova tehnika može primeniti kada je u pitanju daleko kompleksnija, neverbalna komunikacija. To je vrsta komunikacije koja se formira uporedo sa razvijanjem govora, oslonjena je na verbalne simbole, za nju imamo jezičke oznake, ali preferiramo da je odigravamo telesno (kroz pokret, gestikulaciju, mimiku, facijalnu ekspresiju). Za mnoge od nas, upravo je ona žarište neslaganja sa partnerom. Uzmimo sada novi primer. Muž i žena su u krevetu. Žena bi želela da vode ljubav i umesto da se osloni na verbalnu komunikaciju i kaže šta želi, znatno češće će u ovoj situaciji izabrati da to telesno pokaže. Ali šta ako je ženina konstrukcija sopstvene seksualne uloge takva da ona smatra kako žena u krevetu mora biti čedna, a kako je muškarac taj koji treba da je osvaja? Tako će ova žena leći na bok i okrenuti mužu leđa u postelji, čekajući i nadajući se da će on pokrenuti predigru. Ali, moguće je da ima posla sa veoma pragmatičnim muškarcem koji sada misli kako je ona umorna, kako je ceo dan rintala po kući i čuvala decu i kako joj sigurno nije do toga, čim se okrenula na stranu. Iz ove konstrukcije ženinog ponašanja rađa se muževljeva akcija – okretanje ka zidu i odlazak na počinak. Povratno, žena njegovo odustajanje može shvatiti kao znak njene neprivlačnosti partneru, možda i kao signal toga da je on vara, i sl. Eto nas začas ponovo u začaranom krugu nerazumevanja, samo ovoga puta oposredovanom neverbalnom komunikacijom. Jasan primer kako nerazumevanje rađa novo nerazumevanje. A evo i slike:

Sigurna sam da se svako od vas nebrojeno puta našao u takvim situacijama u kojima je, podrazumevajući da neko nešto radi iz određenih razloga, zapravo bio u krivu, te je to dovelo do lavine nesporazuma. Da je samo žena iz ovog primera pomislila kako je možda i muž umoran, da mu je samo dala i naznaku toga da je zainteresovana za njega, da je muž samo protumačio njeno ponašanje kao zavođenje, ili da je legao do nje i zagrlio je, možda bi čitava komunikacija vodila ka tome što su ustvari oboje od starta i želeli, a to je da vode ljubav!

Dakle, često i kada imamo usklađene želje i namere sa partnerom, naše komunikacijske strategije (bilo verbalne ili neverbalne) mogu biti pogubne i upropastiti čitav proces. Stoga je važno da osvestimo ne samo koje su naše potrebe, već i načini na koje ih tražimo od drugih. Ako nas naši ustaljeni komunikacioni kanali redovno udaljavaju od cilja, vreme je da ih preispitamo. Načina na koje možemo iskomunicirati naše potrebe je toliko mnogo, da je krajnje tragično biti rob vlastitih loših strategija.

Categories: Bračni i partnerski problemi Emocije Komunikacija Konstruktivistička psihoterapija Metode i tehnike Nauka

Tags: , , , , , ,

Kako izgleda porodična psihoterapija

Sistemska porodična terapija uključuje brojne pristupe razumevanju porodice i radu sa njima, i ona se danas može smatrati „četvrtom“ silom u psihologiji. Međutim, kao što je slučaj sa psihoterapijom generalno, tako i u porodičnoj psihoterapiji možemo pratiti više raspoloživih modela. Kako bi porodici koja namerava da otpočne psihoterapijski rad olakšali izbor, ukratko ćemo opisati neke najvažnije modele i njihove osnovne koncepte.

Adlerov model otvorenog foruma

Ovaj model temelji se na pretpostavci da roditelji i njihova deca često ostaju zarobljeni u negativnim i repetitivnim interakcijskim obrascima koji vode pogrešnim ciljevima, a odraz su autokratskog/permisivnog dijaloga koji je zaostavština našeg socijalnog nasleđa.

Ključni pojmovi :

  1. porodično ozračje – klima odnosa koji postoje u porodici (u zapadnoj kulturi roditelji zbog nedovoljne pripreme za roditeljstvo obično pribegavaju autokratskom ili permisim stilu koji su i sami iskusili u detinjstvu)
  2. porodična konstelacija – porodični sistem koji se sastoji od roditelja, dece, članova proširene porodicevno
  3. pogrešni ciljevi – Dreikurs govori o četiri cilja kod dece koje može identifikovati uz pomoć „refleksa prepoznavanja“, a to su borba za moć, osveta, dobijanje pažnje, pokazivanje neadekvatnosti

Ciljevi:

  1. pomoći roditeljima da postanu vođe
  2. zameniti negativne repetitivne interakcijske obrasce svesnim razumevanjem porodičnog procesa

Funkcija terapeuta: saradnici, priključuju se porodici, sistematski je istražuju, javni terapijski proces (terapeut ima dva klijenta – porodicu i publiku), u završnim fazama terapije terapeut postaje vođa i edukator.

Tehnike:

  1. opisi teškoća i prepoznavanje ciljeva (opisi teškoća koriste se kao indikatori negativnih i ponavljajućih intrekcijkih obrazaca)
  2. uobičajen dan
  3. razgovor sa detetom i otkrivanje ciljeva (detetovi odgovori uzimaju se kao polazne hipoteze za dalje otkrivanje)

Višegeneracijska porodična terapija (Boven)

Polazi od pretpostavke da je za potpuno razumevanje porodice nužno analizirati je sa stajališta bar tri generacije, i da je nužno baviti se nerazrešenim emocionalnim spajanjem sa sopstvenom porodicom ukoliko je cilj razviti se u zrelu i jedinstvenu ličnost.

Ključni pojmovi:

  1. diferencijacija sebe (cilj je postići nezavisnost od drugih, a kao posledica toga opredeliti se da li će nas u donošenju odluka voditi um ili emocije)
  2. triangulacija (rešavanje teskobe između dva člana uvođenjem trećeg, čime se problem zapravo ne rešava, već se dugoročno pojačava)

Ciljevi:

  1. ublažavanje teskobe i uklanjanje simptoma
  2. povećanje stupnja diferencijacije svakog člana

Funkcija terapeuta: objektivni istraživač, učitelj, trener, neutralni opažač

Tehnike :

  1. genogram (način prikupljanja i organizovanja podataka o poslednje tri generacije)
  2. postavljanje pitanja (važna su cirkularna pitanja)

Model procesa uvažavanja čoveka (Satir)

Ističe važnost komunikacije i emocionalnog doživljavanja, spontanost, kreativnost, otkrivanje sebe i preuzimanje rizika, naglasak je na odnosu i terapeutovom ličnom uključivanju u porodicu, a ne na tehnikama.

Ključni pojmovi:

  1. život porodice (deca rođenjem ulaze u oformljen sistem pravila koji se doživljava apsolutistički)
  2. funkcionalna vs disfunkcionalnoj komunikaciji u porodici (u funkcionalnoj porodici komunikacija je slobodna, otvorena, pravila ima malo i fleksibilna su)
  3. odbrambeni stav u suočavanju sa stresom (postoje 4 ovakva stava – pomirujući, optužujući, pametovanje, ometajući)
  4. porodične uloge i porodične trijade (negujuće trijade – „dvoje za jednog“)

Ciljevi :

  1. svaki pojedinac mora iskreno govoriti o onome što vidi, čuje, oseća, misli
  2. odluke u porodici donositi pregovaranjem, a ne primenom moći
  3. otvoreno priznati razlike i upotrebiti ih za razvoj unutar porodice

Funkcija terapeuta: vodič u promeni, facilitator, službeni opažač, terapeut ima poverenje u sposobnost članova da se razvijaju i aktualiziraju

Tehnike:

  1. skulpturiranje porodice (smeštanje članova porodice u prostor na osnovu njihovih komunikacijskih telesnih položaja)
  2. rekonstrukcija porodice (koja ima 3 cilja – da članovi otkriju korene onoga što su davno naučili, da stvore realističniju sliku o svojim roditeljima, da otkriju svoju jedinstvenu ličnost)

Iskustvena porodična terapija (Vitaker)

Ističe važnost izbora, slobode, samoodređenja, rasta i razvoja, aktualizacije, težište je na interakciji „ovde i sada“, a cilj je razotkrivanje pretvaranja i stvaranje novog smisla.

Ključni pojmovi:

  1. subjektivno žarište (individuacija, autentičnost, biti kakav jesi)
  2. bez-teorijski stav (teorija stvara distanciranost od porodice zarad objektivnosti)

Ciljevi:

  1. ojačati dimenzije osećaja – spontanosti, kreativnosti, sposobnosti igranja, spremnosti da se bude luckastim
  2. istovremeno podstaći individualnu autonomiju i osećaj pripadanja porodici

Funkcija terapeuta:

I faza – sporazum – terapeut je svemoćan (pojačava teskobu, unosi nemir)
II faza – uključenost – (terapeut deluje kao savetnik)
III faza – razrešenje – (terapeut je manje uključen u proces, klijenti preuzimaju) odgovornost za promenu

Tehnike:

Rad u paru – terapija je proces koji pomaže i klijentu i terapeutu, jer se terapeuti aktivno uključuju u svoj lični razvoj.

Strukturalna porodična terapija (Minučin)

Počiva na pretpostavci da su simptomi većim delom propratna pojava strukturalnih slabosti unutar porodične organizacije.

Ključni pojmovi:

  1. porodična struktura (nevidljiv skup funkcionalnih zahteva i pravila, hijerarhija, borba za moć)
  2. porodični podsistemi (bračni, roditeljski; treba da su adekvatno odvojeni)
  3. granice (kontinuum krute – raspršene)

Ciljevi:

  1. ublažiti simptome disfunkcije
  2. izazvati strukturalnu promenu menjanjem porodičnih pravila i stvaranjem prikladnijih granica, radi bolje hijerarhijske strukture

Funkcija terapeuta:

  1. pridruživanje porodici u položaju vođe
  2. obeležavanje porodične strukture
  3. intervenisanje radi transformacije nedelotvorne strukture

Tehnike:

  1. crtanje porodičnih karata (za otkrivanje granica i transakcionih stilova)
  2. glumljenje (članovi glume neku tipičnu konfliktnu situaciju, da bi se videle interakcije među njima na delu)
  3. stvaranje novog okvira (putem različitih tumačenja problemske situacije, skida se odgovornost za problem sa pojedinca)

Strateška porodična terapija (Palo Alto grupa)

Strategije i procedure koje oblikuje terapeut temelje se na teoriji komunikacije.

Ključni pojmovi:

  1. problem se smatra stvarnim (a ne simptomom neke druge sistemske disfunkcije) i rešava se
  2. rešava se problem koji postoji u sadašnjosti, bez uvida, razumevanja, terapija je kratkotrajna, usmerena na proces i na rešenja

Ciljevi:

  1. rešiti problem
  2. sprečiti ponavljanje neprilagođenog sleda postupaka

Funkcija terapeuta: konsultant, stručnjak, pozorišni reditelj, manje je važan terapijski odnos, terapeut je aktivan, direktivan, autoritaran, zanima ga kontrola moći u terapijskom odnosu i on ima svu odgovornost za promenu

Tehnike:

  1. korišćenje smernica (one mogu biti direktne – davanje saveta, predloga, vođenje, davanje zadataka), i paradoksalne
  2. paradoksalne intervencije (služe razbijanju otpora koji se može javiti u terapijskom procesu)
  3. stvaranje novog okvira
  4. tehnike pretvaranja – humor, zamišljanje, igre

Porodične terapije II reda (izviru iz konstruktivizma)

1) Reflektujući tim – Andersen
2) Lingvistički pristup – Anderson i Gulišijan
3) Narativni pristup – Epston i Vajt
4) Terapija usmerena na rešenje – De Šazer

Ključni pojmovi:

  1. saradnja i osnaživanje
  2. životne priče (svaka osoba živi priču svog života i putem jezika nalazi smisao; kada priče postanu suviše zasićene problemima , traže se alternativne priče)

Ciljevi:

  1. stvaranje novog smisla
  2. pojačavanje svesnosti o uticaju priča dominantne kulture na čovekov život

Funkcija terapeuta: aktivni facilitatori (briga, interes, empatija, kontakt), pozicija neznanja, sudija/opažač

Tehnike:

  1. slušanje otvorena uma (bez vrednovanja)
  2. pitanja koja pomažu (čarobna pitanja, eksternalizirajuća, cirkularna)
  3. rušenje priča i eksternalizacija (okrivljavanje problema, a ne pojedinca; rušenje moći priča)
  4. alternativne priče i ponovno sastavljanje priča

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , ,

Viđenje klijenta u konstruktivističkoj tradiciji

Ličnost kao sistem ličnih konstrukata osobe

Budući da je pod okriljem konstruktivističke paradigme situirana veoma široka i heterogena grupa stanovišta, u ovom tekstu odabrana je psihologija ličnih konstrukata (PLK) Džordža Kelija, kao okvir koji predstavlja najstariji i najelaborisaniji pristup.

Ličnost je u okviru PLK-a izjednačena sa sistemom ličnih konstrukata osobe (Stojnov, 2003). Na ovom mestu važno je preciznije razjasniti svaki od pojmova koji su sadržani u ovoj sintagmi.

Pojam sistem, podrazumeva da konstrukti osobe nisu razbacani, haotični i neorganizovani, već upravo suprotno – sistem konstrukata osobe je organizovan, što je ideja koja je utemeljena u Kelijevom korolaru o ustrojstvu (hijerarhiji). Takođe, korolar o individualnosti Kelijeve teorije, podupire tezu da je ovako shvaćen, sistem karakterističan i neponovljiv od osobe do osobe, te je na taj način istaknuta idiosinkratičnost  ljudske prirode.

Nadalje, pojam ličnih, ponovo svedoči o favorizovanju idiografske orijentacije u proučavanju čoveka. Baš kao i sistem, i konstrukti osobe od kojih je sistem sačinjen, su jedinstveni i ličnosno zasićeni.

I konačno konstrukti, predstavljaju sheme koje ljudima dozvoljavaju da dve stvari ili pojave opažaju kao slične, i istovremeno različite od neke treće stvari ili pojave. Upravo se značenje konstrukta i identifikuje imenovanjem relevantnog kontrasta za datu stvar ili pojavu, a sam taj kontrast, odnosno suprotnost, je zavisna od osobe koja ga/je imenuje.

Stoga je značenje konstrukta određeno dijalektičkim odnosom njegova oba pola, koji jedan drugom određuju smisao (Stojnov, 2003).

Jedinstvenost i specifičnost značenja koje ljudi pridaju stvarima i događajima koji ih okružuju, pandan je za objašnjavanje mogućnosti  da se ljudi u „istim“ okolnostima ponašaju različito. Tačnije, PLK postulira da se dve osobe nikada ne mogu naći u istim okolnostima, budući da su njihova viđenja tih okolnosti različita (Stojnov, 2003). Otud podjednak legitimitet osobama da na naizgled iste okolnosti reaguju bilo „normalno“, bilo „patološki“.

Kako je osnovna uloga konstrukata u tome da pomognu ljudima da osmisle i iskristališu značenja koja za njih imaju događaji koji tvore svet koji ih okružuje, na istoj ravni i konstruktivisti, upravo kroz proces menjanja ovih značenja, odnosno posredstvom rekonstrukcije nečijeg sistema ličnih konstrukata, uspevaju da pomognu ljudima u osmišljavanju „vedrijih“ alternativa koje će ih izmestiti iz okrilja patologije. U tom svetlu, „čovek je biće koje stalno konstruiše i njegova ličnost nije nešto postojano… nešto što se jednom za svagda može precizno utvrditi“ (Stojnov, 2003), i upravo ova činjenica, dozvoljava proces promene, tj. proces stvaranja novih značenja, smisla i perspektiva.

Ličnost VS Osoba

Sa druge strane, pojam ličnost, iako shvaćen kao sistem ličnih konstrukata osobe, te  favorizuje idiografski pristup proučavanju čoveka, ne implicira proučavanje istog u vakuumu. To što ljudi mogu iste okolnosti doživljavati i prema njima se odnositi različito, ne znači da su same okolnosti (drugi ljudi i događaji) inertne i nevažne.

Ovde se ne radi o prostoj stimulus-reakcija shemi. Već je napomenuto da reakcija ljudi nije jednobrazan odgovor na okolnosti koje ih okružuju, već je oposredovana njihovim ličnim značenjima. Ljudi doživljavaju svet oko sebe na osobit i jedinstven način. Takođe, ni stimulusi, odnosno okolnosti u sredini nisu jednostrano određeni i pasivni. Oni, ne samo da su podložni raznolikim interpretacijama od strane osoba, već na isti način tvore i sam identitet osobe koja je ponudila njihovu interpretaciju.

U tom smislu, osobe u PLK-u nisu viđene kao eniteti u društvenom vakuumu, već su čvrsto uronjene u, i neraskidivo povezane sa kontekstom (neovisno o tome da li je kontekst shvaćen kao događaj ili kao drugi ljudi). Tačnije, „kada govorimo o drugome, taj govor otkriva sve dimenzije konstrukata kojima se mi služimo da bi smo osmislili tu osobu“ (Stojnov, 2003).

Ovim uvažavanjem kontekstualnog faktora i uvođenjem društvenosti kao važnog činioca u procesu konstituisanja jedinke, javlja se prelaz sa definisanja pojma ličnosti na definisanje pojma osobe, koji su u tradicionalnoj psihologiji nedovoljno razlučeni, čak sinonimno korišćeni.

Uočava se da uvođenjem pojma osobnosti, PLK odstupa od dosadašnjeg esencijalističkog poimanja čoveka. Osobu u PLK ne treba tražiti u čovekovoj unutrašnjosti, već u domenu društvenih odnosa!

Doktrina relacionizma, inkorporirana u PLK, nedvosmisleno nalaže da  jedinke mogu postojati kao osobe samo u društvenim situacijama, kao i da same društvene situacije i odnosi u društvu, nisu determinisani unutrašnjom suštinom pojedinaca koji u njih ulaze, već determinišu i uobličavaju same pojedince. Stoga se osobe u PLK definišu kao intencionalna bića, koja imaju svoje ciljeve, svoja ubeđenja, osećaj identiteta, itd. , a za čije  ostvarivanje su društveni odnosi nužan preduslov.

Ličnost čoveka – naučnika

Za razliku od tradicionalnih psiholoških pristupa u kojima je čovek opisivan kao pasivno biće, kao naivni subjekt, laik, spram naučnika u čijim rukama je sva moć, odgovornost i prevashodno znanje, u pristupu koji nudi PLK, čoveku je dodeljena dosta aktivnija uloga. Sledstveno tome, PLK zagovara  ideju  po kojoj „nema suštinske razlike između subjekta i naučnika“ (Stojnov, 2003), budući da subjekt nije shvaćen kao tabula rasa i da je uvek vođen određenim pretpostavkama o, i očekivanjima od, sveta koji ga okružuje.

Upravo fundamentalni postulat PLK-a koji glasi: „procesi kod neke osobe su psihološki usmereni načinima na koje ona anticipuje događaje“ (Kelly, 1955), dozvoljava ovom pristupu da metaforično poistoveti naivnog subjekta sa čovekom naučnikom. Sposobnost „običnog“ čoveka da anticipuje događaje, postavlja hipoteze, vrši eksperimente, upravo je ona sposobnost koja ga izmešta iz dosadašnje pozicije laika, i doprinosi ravnomernijoj raspodeli moći, prava, obaveza i odgovornosti između subjekta (klijenta, ispitanika, itd.) i naučnika (psihologa, psihoterapeuta, kliničara, itd,).

Posmatranje čoveka kao proaktivno, a ne kao reaktivno biće, otvara prostor za stavljanje znaka jednakosti između naučnikovih hipoteza i laičkih pretpostavki, između naučnikovih teorija i subjektovih očekivanja, kao i između eksperimentacije naučnika i ponašanja čoveka. Ukratko, čovek je u PLK postavljen na višu ravan, i dodeljena mu je znatno aktivnija, a ujedno i znatno zahtevnija uloga, uloga čoveka – naučnika.

Ličnost i agensnost

Poslednja razdelna linija između tradicionalne psihologije i PLK-a, a koja se direktno nadovezuje na prethodnu, tiče se uvođenja agensnosti kao definišuće karakteristike čoveka. Agensnost, kroz afirmaciju ljudske prirode kao aktivne, anticipativne i konstruktivne, predstavlja antitezu dosadašnjim nastojanjima da se ljudska priroda opiše i shvati kao pasivna, receptivna i retentivna.

U konstruisanju sebe i svoga sveta ljudi se nužno povode za svojom sposobnošću da vrše izbore (korolar o izboru) i donose odluke, i upravo je to ono što ih diferencira od životinja. Međutim, upravo ovo svojstvo koje ih čini privilegovanim u odnosu na druga, „niža“ bića, nije istovremeno i garant njihovog blagostanja. Neretko, vođeni svojim anticipacijama, ljudi biraju između dve alternative onu, za koju misle da je manje ugrožavajuća od one koja im se čini da je jedina preostala. I otud opravdanje za izbor svih onih neželjenih i patoloških ispoljavanja.

Bilo kako bilo, ljudi su agensna, delatna bića, i ovo njihovo svojstvo se ne može zanemariti. Stoga konstruktivistički orijentisani autori ne samo da ne gube iz vida činjenicu da je čovek agensno biće, već  prihvataju agensnost čak i po cenu potpunog gubitka moći u odnosu na svoje klijente, promovišući na taj način pristup koji se zalaže za pravedniju raspodelu moći u društvu.

Pored toga, osim ideje o agensnosti, konstruktivisti uvažavaju i ideje o ekspertnosti i odgovornosti klijenta, i to po cenu kako otvorenosti prema manipulaciji i prevari od strane klijenta (lakoverni pristup), tako i po cenu otvorenosti prema odbacivanju od strane klijenta (pozitivni pristup).

Da sumiramo glavne implikacije za psihoterapijsku praksu…

  • Svaki klijent je jedinstvena i neponovljiva individua, koja je u stalnom procesu promene.
  • Klijenti konstruišu druge i svet oko sebe iz sopstevene perspektive, te se dve osobe nikada ne mogu naći u istim okolnostima.
  • Klijente nikada ne treba posmatrati u društvenom vakumu, jer su ljudi relaciona bića, povratno determinisana društvenim situacijama u koje stupaju.
  • Svaki klijent je intencionalno i proaktivno biće koje ima vlastite ciljeve i htenja.
  • Klijenti, baš kao i naučnici, predviđaju, postavljaju hipoteze i vrše eksperimente, te u terapijskom procesu moramo voditi računa o ravnomernoj raspodeli moći, prava, obaveza i odgovornosti!
  • Klijent je agensno i delatno biće, koje ima slobodu izbora i donošenja odluka, a ne pasivno i inertno biće koje slepo treba da sledi naše instrukcije!

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , , , , ,

Kako izabrati dobrog psihoterapeuta

Koje su po vašem mišljenju važne odlike terapeuta? Kakav terapeut „mora“ biti?; Zašto mislite da je baš to važno? Šta je terapeut prvenstveno: osoba ili stručnjak? Šta je važnije? Ako je važnije da terapeut bude dobra osoba, šta to za vas znači? Ako je važnije da terapeut bude dobar stručnjak, šta za vas to podrazumeva?

Ovo su samo neka od pitanja nad kojima bi svako ko želi da otpočne psihoterapijski proces trebalo da se zamisli.

A evo i uopštenih odgovora koji vam mogu pomoći kao vodiči u izboru odgovarajućeg psihoterapeuta. Jer, važno je znati da prvi na koga smo nabasali nije i najbolji!

Terapeut kao osoba

– Karakteristike dobrog terapeuta –

• Dobri terapeuti imaju svoj identitet (znaju ko su, šta mogu postati, šta žele od života i šta je bitno, a šta nebitno);
• Oni poštuju i cene sebe;
• Mogu prepoznati i prihvatiti svoju moć (osećaju se doraslima u društvu drugih ljudi i dopuštaju im da se pred njima osećaju moćnima);
• Spremni su na promene (mogu da napuste sigurnost poznatoga ako nisu zadovoljni onim što imaju);
• Donose odluke koje utiču na njihov život (svesni su odluka koje su doneli o sebi, drugima i o svetu u kom žive);
• Osećaju se živima i njihove odluke su usmerene na život;
• Autentični su, iskreni i čestiti, ne skrivaju se iza maski, obmana, sterilnih uloga i fasada;
• Imaju smisao za humor;
• Čine greške i spremni su da ih priznaju;
• Uglavnom žive u sadašnjosti, nisu prikovani za prošlost, niti su silno usmereni na budućnost;
• Uvažavaju uticaj kulture i poštuju raznolikost životnih vrednosti koje nameću druge kulture;
• Iskreno ih zanima dobrobit drugih ljudi;
• Duboko su uronjeni u svoj posao i vide smisao u njemu
• Mogu održavati zdrave granice, trude se da budu potpuno prisutni u odnosu sa klijentima i vlastite teškoće ne nose sa sobom u svoje slobodno vreme (Corey, 2004).

pt2

Terapeut kao stručnjak

Pogodne osobine ličnosti nisu dovoljne da bi neko postao dobar terapeut. Potrebna je i stručnost. Upravo po tome se terapeuti razlikuju od drugih ljudi koji nam takođe mogu pružiti pomoć.

Stručnost terapeuta zavisi od:

  1. obuke koju je prošao
  2. iskustva u terapijskom radu

Sadržaj i trajanje obuke varira u zavisnosti od terapijskog pravca, ali je generalan stav da obuka treba da:

1) snabde budućeg terapeuta terapijskim tehnikama i metodama kao pragmatičkim sredstvima za istraživanje klijentovog sveta;

2) edukuje terapeuta o tome kako da izlazi na kraj sa različitim etičkim dilemama koje se često javljaju u ovoj profesiji;

3) ponudi određeni repertoar veština kojima terapeut upravlja proces klijentove promene;

4) sadrži uključenost samog terapeuta u proces sopstvene terapije, budući da je teško ući u klijentov svet i biti kadar da ga promeniš, ukoliko nisu razrešene vlastite psihičke rane i strahovi.

Zahvaljujući tome što je i sam bio klijent, terapeut ima iskustveni okvir u kome sebe vidi takvog kakav jeste. To je temelj saosećanja sa klijentima, jer se može prisetiti vlastitog doživljaja zastoja u terapiji, koji se dešava zbog istovremene želje da ide dalje i da ostane tamo gde jeste. Njegova vlastita terapija mu na taj način može pomoći u sticanju strpljenja sa klijentima.

Glavni razlog zbog koga je terapeutu potrebna vlastita terapija jeste što im ona pomaže da nauče da izlaze na kraj sa kontratransferom (proces viđenja sebe u klijentima, tj. proces preteranog poistovećenja sa njima, ili zadovoljavanja vlastitih potreba kroz klijente.

Kako klijenti vide svoje psihoterapeute

Na osnovu mnogobrojnih kvalitativnih istraživanja na uzorcima samih klijenata, izdvojene su četiri grupe njihovih odgovora o tome kako najčešće vide svog terapeuta. Odgovori su sledeći:

1) Facilitator
• veruje u klijenta i njegove moći
• ume da postavlja dobra pitanja
• svojim pitanjima podstiče dugoročni proces promene
• vodi kroz proces osvešćivanja
• pomaže klijentu da se “osamostali”
• “pomaže” razvoj klijenta

2) Otvoren
• ume da se prilagođava situaciji
• ume da iz različitih perspektiva sagledava klijentov problem
• uvek se preispituje
• toleriše anksioznost

3) Perceptivan
• osetljiv za klijentove potrebe
• ume da sluša

4) Strateg
• ima ideju o cilju terapije

Šta psihoterapija najčešće znači klijentima

– Zašto ljudi idu na terapiju? –

Prikaz najčešćih odgovora koje klijenti daju na pitanje šta im znači terapija (Kelly, 1955):

  • nešto što je „in“, statusni simbol (iako bi ovo trebalo da bude poslednji razlog, činjenica je da mnogi klijenti dolaze na terapiju samo zato što im se može. Time svojoj okolini poručuju da imaju dovoljno novca za ove usluge i da su dovoljno emancipovani i otvoreni za ovakvu vrstu procedure. Po uzoru na “holivudske trendove” oni dolaze i bez značajnog povoda, ne bi li vodili računa o prevenciji svog mentalnog zdravlja. U načelu, ovo poslednje je ok, iako ostaje krajnje diskutabilno treba li ići na terapiju radi sveta).
  • način da se postigne trajno blaženstvo (mnogi dolaze na terapiju kako bi njome povratili ravnotežu u sopstvenom životu; zamišljaju je kao postupak koji sve kockice vraća na svoje mesto; njihovo očekivanje usmereno je ka miru i postizanju blaženstva; zato ih neretko iznenadi što terapija ume da “boli”).
  • podvrgavanje stručnjaku, izlečenje (u duhu klasičnog, medicinskog pacijenta, neki klijenti doživljavaju terapiju kao mesto na kome će terapeut blago, uz anesteziju, amputirati klijentov simptom/problem, a bez ideje o opsežnoj rekonstrukciji ličnosti; zato bivaju zatečeni činjenicom da štošta drugo mora da uđe u igru).
  • način da se menja sredina (neretko klijent nije došao u želji da promeni sebe, već da zadrži istu poziciju i nauči kako da menja druge iz svoje okoline; hostilno očekuje da mu u tome terapeut bude saučesnik i drži stranu).
  • potvrda bolesti (ima onih koji jednostavno žele jasnu i preciznu dijagnostiku svoje bolesti, jer im dijagnoza pruža alibi pred okolinom da nastave sa svojim životom kao do tada; ovde, terapija je otklon od promene, zaštita pozicije koja za klijenta iz nekog razloga pokazuje benefite, a u stilu “ne možeš od mene to očekivati, vidiš da sam bolestan/na”).
  • oslobađanje od krivice (za neke klijente psihoterapija je vrsta socijalnog ogledala koja odobrava njegove/njene postupke, umiruje i ublažava osećaj krivice).
  • riznica mudrosti (neki klijenti doćiće na terapiju kao dobri učenici koji žele da nauče što više i opskrbe se mudrostima koje im kasnije mogu biti od koristi; akcenat je pre na prikupljanju znanja i tehnika, nego na korenitoj promeni ličnosti).
  • arena (u nekim slučajevima, terapijska soba postaje prava mala arena u kojoj se klijent grčevito bori da dokaže terapeutu da je njegovo stanovište opravdano, iznosi more argumenata, svađa se i želi terapeuta za saučesnika u ovakvoj konstrukciji stvarnosti).
  • razjašnjenje problema / objektivno mišljenje (ponekad je glavna uloga koju klijent dodeljuje svom terapeutu ta da bude maksimalno objektivan i neutralan sudija, koji distancirano sluša o njegovim događajima i ukazuje na greške i nepravde; klijent je u ovoj situaciji jako zavistan od terapeutove reakcije).

– Zašto je važno razumeti kako klijent vidi terapiju? –

Jer od toga zavisi:

  • izbor terapeuta,
  • definisanje problema,
  • saradnja sa terapeutom,
  • očekivani ishod terapije.

Pitanja za razmišljanje…

  1. Šta je to što izdvaja terapijski odnos u poređenju sa svim drugim odnosima u koje stupate?; Šta je to što je specifično?
  2. Po čemu je sličan sa drugim odnosima?
  3. Kako znate da je nešto terapijski odnos, kako ga prepoznajete?
  4. Šta je u osnovi dobrog terapijskog odnosa?
  5. Da li je to ravnopravan odnos, po čemu jeste, a po čemu nije?

Categories: Konstruktivistička psihoterapija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , ,