Tag: istorija psihijatrije

Istorijski razvoj psihijatrije

Od kada je konstituisana psihijatrija kao specijalistička grana medicine, u njenom razvoju možemo pratiti tri sukcesivna perioda: period „azilske“, dinamske i dijagnostičke psihijatrije. Pomenuta tri perioda svojim smenjivanjem, dovela su do dve velike revolucije u psihijatrijskoj nauci, i mogu se razlikovati kako po načinu na koji kategorizuju mentalne poremećaje, tako i po tretmanu duševno obolelih pojedinaca.

„Azilska“ psihijatrija

Krajem XVII veka u Evropi i početkom XIX veka u Americi otvoreni su specijalizovani azili za tretiranje malog broja ozbiljno mentalno poremećenih pojedinaca. U to vreme, vodeći psihijatar, a ujedno i prvi koji je pokušao da napravi univerzalnu i iscrpnu taksonomiju mentalnih bolesti, Emil Krepelin, ozvaničio je da postoje samo dve velike dijagnostičke kategorije: dementia praecox (sada poznata kao shizofrenija) i depresija. Do XX veka etikete mentalnih bolesnika bile su rezervisane samo za one čije je ponašanje bilo ekstremno čudno, neshvatljivo i remeteće po nju / njega i okolinu.

Klasifikacija mentalnih poremećaja razvijana u tom periodu, bila je veoma jednostavna i limitirana na kategorije imbecilnosti i ludila. Kada je 1918. godine objavljena prva zvanična psihijatrijska taksonomija mentalnih poremećaja, ona je brojala svega 22-e kategorije, od čega je 21-a predstavljala različite manifestacije psihotičnih poremećaja, a samo jedna je u sebe uključivala pacijente koji nisu bili psihotični (Horwitz, 2002). Psihijatri su ove dijagnostičke kategorije posmatrali kao diskontinuirane entitete, gde svaku karakterišu zasebni simptomi, etiologija, tok bolesti i različit tretman.

Oslonjeni na biologiju, psihijatri su verovali da simptomi mentalne bolesti potiču od različitih promena na mozgu i nervnom sistemu uopšte, što je i uobličilo način na koji su pacijenti tretirani (farmakološkim šokom, različitim oblicima averzivnih terapija, lobotomijom, elektrošokom,..). Sa druge strane, kako je psihijatrijska klasifikacija bila rezervisana za teške slučajeve koji su zahtevali hospitalizaciju, osobe sa problemima personalne prirode nisu mogle biti njihovi klijenti, budući da svoje probleme nisu mogli formulisati uz pomoć psihijatrijskih termina.

Dinamska psihijatrija

Krajem XIX veka S. Frojd uneo je revoluciju u tumačenje prirode mentalnog poremećaja, a njegova psihoanalitička teorija poslužila je kao osnova za razvoj dinamske psihijatrije. U kontrastu sa azilskom psihijatrijom, koja je prvenstveno bila usmerena na identifikovanje malog broja distinktivnih dijagnostičkih kategorija, dinamska psihijatrija nije za cilj imala da se bavi izolovanim i strogo odvojenim psihopatološkim fenomenima. Umesto toga, bazični princip dinamske klasifikacije bio je da poveže neurotično sa normalnim ponašanjem, i da klasifikuje oba kao varijante zajedničkog razvojnog procesa. Ovaj okvir zamaglio je granicu između normalnog i neurotičnog, ali je zadržao distinkciju između psihotičnog i svih ostalih ponašanja. Na taj način diferencijacija između normalnog i neurotičnog bila je zasnovana na stepenu, a ne vrsti (kao između normalnog i patološkog), i između ovih oblika ponašanja uspostavljen je kontinuum.

Diskurs koji je kreirala dinamska psihijatrija obuhvatao je mnogo više od psihoza i neuroza, ne bi li objasnio široki okvir problematičnih psiholoških i ponašajnih stanja (lični problemi, nesreća, devijantno ponašanje,..). Ovako uspostavljeno stanovište u psihijatriji omogućilo joj je još jednu „prednost“ u odnosu na „azilski“ period, tj. dozvolilo je praktičarima da prenebregnu problem institucionalnog lečenja mentalno poremećenih pojedinaca otvaranjem većeg broja privatnih klinika, i ponude na taj način svoje usluge većem broju klijenata.

Sledeći zaokret do koga je dovela dinamska psihijatrija tiče se interpretacije samih simptoma. Dok su simptomi u okviru „azilske“ psihijatrije posmatrani kao indikatori moždanih disfunkcija, u okviru ovog novog perioda fokus je bio na unutrašnjim mentalnim procesima. Reforma je išla od objašnjavanja duševnih ili somatskih problema navođenjem moždanih uzroka (po uzoru na fizičke bolesti), do naglašavanja značaja psihološkog konflikta, koji je simbolično manifestovan preko simptoma bolesti. Simptomi više nisu posmatrani kao direktna ekspresija bolesti, već kao rezultat složene interakcije između nesvesne dinamike i represivnih procesa. Iz tog razloga menja se i sama priroda tretmana duševno obolelih, koja sada nalaže da se problemi individue jedino mogu otkloniti putem intenzivne eksploracije njenih najintimnijih misli i osećanja u razmeni sa terapeutom, i to sa ciljem da se razumeju manifestovani simptomi, koji potiču iz njene personalne istorije (Horwitz, 2002).

Prvi zvanični priručnik Američke Psihijatrijske Asocijacije (APA), tačnije DSM-I (1952) koji je brojao 198 nozoloških kategorija, kao i njegov sledbenik DSM-II (1968), u kom je klasifikacija proširena na 221 klaster mentalnih poremećaja, reflektovali su stanovište dinamski orijentisanih psihijatara. Ovi priručnici nisu pretendovali da proizvedu visoko elaborisan klasifikacioni sistem. Pa ipak, broj dijagnostičkih kategorija bio je u stalnom porastu, i sve je širi bio auditorijum koji je prihvatao dinamska objašnjenja mentalnih poremećaja. Tako je tokom dominacije dinamske psihijatrije, psihijatrija transformisana od discipline koja se bavi „ludilom“ do discipline koja se bavi normalnošću i problemima življenja. Fluidna granica između neurotičnih i normalnih stanja i ponašanja, zapravo je dovela do ekspanzije diskursa psihopatologije.

Dijagnostička psihijatrija

Rapidni kolaps dinamske psihijatrije koja je dugo bila na kulturalno dominantnoj poziciji, bio je povezan sa promenama u nauci, politici i ekonomskim uslovima, koji su „prisilili“ psihijatriju da redefiniše svoj predmet proučavanja. Dinamsko stanovište bilo je inkopatibilno kulturalnoj klimi koja se pojavila 60-ih godina XX veka. Socijalni kontekst koji je okruživao psihijatriju zahtevao je njenu potpunu transformaciju, ukoliko želi da preživi kao grana medicinske nauke.

Medicina je u tom periodu usvojila nove metode, koje su bile primerenije tadašnjim koncepcijama nauke, i koje su isticale zahtev da se entiteti bolesti precizno definišu i podvrgnu naučnoj analizi. Inkluzivni i difuzni koncept mentalnog poremećaja prisutan u dinamskoj psihijatriji, nije mogao da posluži razvoju preciznih klasifikacionih sistema koji su dominirali medicinskom kulturom toga vremena. Medicinski praktičari doveli su u pitanje ne samo validnost sržnih koncepata dinamske psihijatrije, već takođe i njenu sposobnost da diferencira entitete koje proučava. Stoga, trend zanemarivanja dijagnoza morao je da se prevaziđe, te je 70-ih godina XX veka psihijatrija preuzela dijagnostički model iz medicine. Psihijatrija je reorganizovana od discipline u kojoj su dijagnoze imale marginalnu ulogu, do one u kojoj su postale osnova njene specijalnosti.

Dijagnostička psihijatrija u kontrastu sa dinamskom, definiše mentalni poremećaj na osnovu prisustva „očiglednih“ simptoma, koji su direktni indikatori mentalnog poremećaja i zanima se posebno za uzročne faktore njihovog nastanka. Mentalni poremećaji su shvaćeni kao „prirodni“ entiteti koji postoje u telu i koji proizvode posebne simptome koje osoba ispoljava. Oni se mogu detektovati na osnovu objektivnih kriterijuma, i nastaju nezavisno od lične istorije pojedinca i socijalnog konteksta u kom se pojavljuju. Ova sržna postavka dijagnostičke psihijatrije bila bi potpuno neodrživa u dinamskom modelu bolesti. Pored toga, dijagnostički model traži primarne uzročnike poremećaja u moždanim disfunkcijama, pre nego u disfunkcionalnom detinjstvu, što dovodi do promene u tretmanu, koja ide od intrapsihičke eksploracije ličnosti (u dinamskom modelu) do pronalaženja najboljeg medikamenta za otklanjanje simptoma (u dijagnostičkom modelu).

Dijagnostički priručnici za klasifikaciju mentalnih poremećaja DSM-III, DSM-III-R, DSM-IV i DSM-IV-R, kreirani su pod okriljem dijagnostičke psihijatrije, i bili su usmereni na povećanje adekvatnosti, preciznosti i naučne zasnovanosti nozoloških kategorija. Umesto fluidnih granica i kontinuiteta na relaciji normalno-neurotično, pomenute revizije DSM-a vraćaju se na Krepelinski sistem klasifikovanja mentalnih poremećaja koji je dominirao u periodu „azilske“ psihijatrije, i koji se zalagao za uspostavljanje fiksiranih i međusobno odvojenih entiteta bolesti.

DSM-III objavljen 1980. vodi daljoj proliferaciji diskursa psihopatologije i broji 265 dijagnostičkih kategorija; DSM-III-R (1987) nastavlja ovaj trend proširujući listu na 292-e dijagnostičke kategorije, DSM-IV (1994) broji 340 dijagnostičkih kategorija, a DSM-IV-R čak preko 380, i to sa tendencijom njihovog daljeg porasta (Horwitz, 2002). Ne bi li očuvali ugled i naučnu utemeljenost svoje profesije, dijagnostički psihijatri u procesu razvijanja pomenutih klasifikacionih sistema nisu mogli da zanemare dijapazon problematičnih ponašanja otkrivenih i tretiranih od strane dinamski orijentisanih kolega, te su pristupili kreiranju dovoljnog broja dijagnostičkih kategorija kojima će ova ponašanja biti obuhvaćena. U tom smislu, naglašavanje značaja pouzdanosti dijagnoza od strane psihijatara predstavljalo je intelektualno oruđe kojim je opravdavan razvoj novih klasifikacionih sistema, kao i porast nozoloških kategorija. Zapravo, psihijatri su proliferaciju dijagnostičkih kategorija obrazlagali napretkom u psihijatrijskoj nauci, koji je, u njihovoj interpretaciji, doveo do toga da se „nekada“ složeni i „neuhvatljvi“ simptomi mentalne bolesti, sada preciznijim, analitičkim putem mogu jasno izolovati, gradeći na taj način nove, specifičnije i jasno diskretne forme patološkog ispoljavanja.

Velika kulturalna transformacija u konstruisanju mentalnog poremećaja u okviru psihijatrije desila se u relativno kratkom periodu.

Brojne promene se zarad bolje preglednosti mogu sumirati u nekoliko tačaka:

1) klasifikacije mentalnih poremećaja su raznovrsnije i ekstenzivnije u poređenju sa onima u periodu „azilske psihijatrije;
2) one vode inkluzivnosti sve većeg broja ponašanja u oblast psihopatologije;
3) zahvaljujući progresivnom širenju diskursa psihijatrije, sve veći broj klijenata pronalazi sebe u kontekstu datih dijagnoza, što za posledicu ima eroziju normalnosti;
4) dolazi do promena u uslovima u kojima se obavlja tretman sa duševno obolelim osobama, i to od azila i zatvorenih institucija do kancelarija i terapijskih soba;
5) broj radnika u oblasti mentalnog zdravlja doživljava ekspanziju;
6) koncipiranjem mentalnog poremećaja kao bolesti mozga i isticanjem zahteva za otklanjanjem simptoma, farmaceutske kompanije se udvostručuju i konstantno plasiraju nove lekove na tržište.

Ceo projekat biva propraćen podrškom masovnih medija, koji upućivanjem auditorijuma u oblast psihopatologije, doprinose da se abnormalno više ne percipira kao nešto strano i čudno. Naposletku, može se zaključiti da ovaj projekat ima kako svoje negativne, tako i svoje pozitivne posledice. Sa jedne strane, dolazi do upliva patologije u sferu normalnosti, posredstvom čega brojni problemi koji su do nedavno percipirani kao svakidašnji i regularni, počinju da bivaju zaodenuti patološkim karakteristikama. Sa druge strane, edukovanje auditorijuma i njegovo upoznavanje sa različitim aspektima abnormalnosti, eliminisalo je brojne do tad aktivne i široko rasprostranjene predrasude o duševno obolelim pojedincima, i učinilo patološko familijarnijim, a time ujedno i prihvatljivijim.

Fotograf Džeremi Haris uslikao je napušteni enterijer nekoliko azila koji su radili u 19. veku u Americi. Pred ovim grotesknim slikama ne možemo ostati ravnodušni…

Pogledajte galeriju!

* Ako ste propustili tekst koji govori o statusu koncepata zdravlja i bolesti u periodu pre pojave psihijatrije možete ga pogledati ovde:

Zdravlje i bolest pre nastanka psihijatrije

Categories: Istorija psihijatrije Nauka

Tags: , , , ,

Zdravlje i bolest pre nastanka psihijatrije

Imajuću u vidu konstantne sukobe u verovanjima koja se odnose na zdravlje i bolest, gotovo da je nemoguće dati verodostojan prikaz istorije ovih pojmova. Opravdano je, u tom kontekstu razdvojiti tri istorijske epohe, koje na adekvatan način reprezentuju promene opštih teorija zdravlja i bolesti: period predmodernih društava, period srednjeg veka i period začetka modernog društva.

Predmoderna društva

Primitivna shvatanja o bolesti u svojoj osnovi bila su daleko od onoga što danas nalaže medicinski model, jer shvatanja o naučno utemeljenoj higijeni i brizi o sopstvenom telu, još uvek nisu ni postojala. Bolest je, bilo mentalna ili fizička, bila povezivana sa religioznom sferom, a lečenje je bilo prevashodno usmereno na zdravlje duše, a ne tela. Bolestan pojedinac u takvom sistemu verovanja nije bio nedužan i objektivno odvojen od svoje bolesti (kako će to kasnije implicirati medicinski model), već moralno odgovoran i neraskidivo povezan sa svojom bolešću, onaj koji zasluženo trpi, jer se oglušio o norme svoje kulture. Koncept na osnovu koga se svetu daje struktura i značenje bio je baziran na predstavama o religijskoj čistoti, i grehu sa druge strane. U tako opojmljenom sistemu značenja, bolest je predstavljala zasluženu kaznu za kršenje „svetih“ normi i bila je tumačena posredstvom zlih sila koje napadaju ljudska bića. Sile dobra i zla bile su polazišna osnova za objašnjenje i opravdavanje ljudske patnje i bola, tako da su glavne pretpostavke bolesti bile situirane u diskurs fenomena svetog.

crno bela veštica

Budući da je granica između lečenja, magije i religije u primitivnim zajednicama bila zamagljena, dijagnostičke odluke i tretman bili su sprovođeni duž ove konfuzne dimenzije. Magija je imala funkciju obezbeđivanja izvesne strukture, kao i predvidljivosti u nesigurnim i opasnim kontekstima. Sa druge strane, religija je služila kao sredstvo prenošenja opštih kulturalnih vrednosti. Etiologija i tretman bolesti objašnjavali su se natprirodnim uzrocima (npr. zaposednutošću demonskim silama), a stanje bolesti se sagledavalo na osnovu morala (kao kazna za grešnost).

Kategorije bolesti su bile organizovane u kontekstu svetog, ali nisu bile jasno diferencirane, već su zapravo predstavljale jedan zajednički i širok okvir u koji se svrstavaju osobe koje po svom ponašanju (veštičarenje, padanje u trans, gatanje,…) doprinose porastu socijalne nesigurnosti, i to svojim zadiranjem u polje zabranjenog i tabuiranog. Tabui primitivnih naroda kreirani su u cilju zaštite ljudi od zlih sila i imali su funkciju opomene i regulisanja ljudskog ponašanja u interesu zajednice kao celine. Uvreženo je bilo shvatanje da pojedinci, koji ne poštuju ritualne zabrane, donose nesreću i bolest čitavom plemenu, te su posledično nad njima bili sprovođeni isceliteljski rituali različitog karaktera (bičevanje, sakaćenje, obredi žrtvovanja, itd.).

Srednji vek

Srednji vek i crkvena ideologija predstavljali su prekretnicu između diskursa svetog i diskursa nauke kojima je objašnjavano „ludilo“. U ovom periodu javlja se jasnija podela na laike, koji su iskusili grešnost, i monahe i sveštenike, koji su posvetili život Bogu. Ova podela stvorila je karakterističan sistem razmene između vernika, koji su uživali svu blagodet, i nevernika, koji su ovu blagodet mogli primiti sada čvršće utemeljenim i šire priznatim sredstvima, kao što su krštenje, pričest i ispovest. Na taj način, biti zdrav postaje privilegovan status manjine, tačnije crkvenih pobornika, a suprotno – biti bolestan, postaje obuhvatna kategorija.

Javlja se kolektivno uverenje da je bolest iskvarenost koja ukazuje na grešnost ljudske vrste, ali istovremeno otvara put ka uvidu i spoznaji. Propagira se model po kome su sveštenici predstavljali odgovorna lica za telesno zdravlje i spasenje duše svojih podanika. Prenoćišta u crkvama, kao neka vrsta preteče današnjih bolnica, postaju mesta otvorena za širi krug osoba, koja pod svoje okrilje primaju kako mentalno poremećene, tako i fizički bolesne (leprozne, obolele od kuge), skitnice, društveno nemoralne pojedince,… Predstavnici crkvenih učenja nisu u duševno poremećenim videli i prepoznavali duševno poremećene osobe, već đavole, veštice i zle duhove, i u to vreme socijalna uloga ovih stvorenja imala je funkciju uobličavanja i objektivizovanja ludila kao takvog.

Bolest je imala karakteristično dvosmislen status; ukazivala je istovremeno na mogućnost božanskog izbora i na grešnost žrtve (Tarner, 2005). Zvanične religije pod okriljem crkvenih institucija samo su produbile verovanja o bolesti začeta u primitivnim zajednicama, nudeći još moćniju i dalekosežniju doktrinu grešnosti. Istovremeno, predstavljale su uvod u savremenu medicinsku praksu, obezbeđivanjem institucionalnog modela brige iz kojeg su se razvila prva organizovana sredstva pomoći i inicijalna medicinska podrška. Uz pomoć crkve, kao dominantne političke institucije srednjovekovnog perioda, greh je postao regulisan i komercijalizovan praksom ispovedanja, a grešnost i bolest ukoliko se ne okaju verski regulisanim procedurama, posmatrane su kao izopačenost i najsurovije tretirane (prognanstvom, spaljivanjem na lomači,..).

Moderno društvo

Sa procesom modernizacije i napretkom tehnologije, zdravlje i bolest počinju da bivaju obuhvaćeni različitim naučnim diskursima. Istovremeno, sa porastom statusa medicinske profesije, opada status i uloga magijskih i religijskih tumačenja bolesti.

Narastajući upliv medicine u tretiranje psihopatoloških fenomena vodi tome da entiteti bolesti postaju sve diferenciraniji, a stanja bolesti sve specifikovanija. Po prvi put se pojavljuje diferencijacija između fizičkog i mentalnog zdravlja, iako se i dalje mentalne bolesti tretiraju po uzoru na fizičke, odnosno traži se njihova telesna osnova.

Takođe, javlja se i razdvajanje između bolesti i obolelog. Bolest biva izmeštena iz osobe i objektivizirana, čime se ukida odgovornost pojedinca za stanje u kom se našao. Umesto toga, bolest se objašnjava pomoću termina prirode, i to ukazivanjem na uzročne agense, kao što su bakterije ili virusi. Ukratko, bolest se shvata kao posledica malfunkcija koje su izazvane infekcijama, a lečenje se zasniva na različitim strategijama koje pokušavaju da kontrolišu ove infekcije medicinskim intervencijama (lekovima, odmaranjem, hirurgijom,..). Procedura dijagnostikovanja biva zaodenuta velom nauke, a tretman bolesnih pojedinaca postaje manje surov i rigorozan i dobija karakter opravdanosti. Zdravlje se poboljšava ličnom higijenom, izolacijom virusa i bakterija, vakcinacijom, i obraćanjem za pomoć visoko obučenim lekarima, koje podržava sistem univerziteta, medicinskih fakulteta i opštih bolnica.

Pretendujući da se ustoliči kao vrednosno neutralna disciplina i udalji od shvatanja bolesti proizišlih iz kolektivističke perspektive (što karakteriše prethodna dva perioda), medicina ipak ostaje povezana sa paradigmama moralnog ponašanja. Medicinske kategorije ne mogu se percipirati kao neutralne, jer one obično prenose metafore društva kojima se određena stanja smatraju poželjnim i odobravaju, a određena štetnim i sankcionišu. Stoga su opšte teorije zdravlja i bolesti koje objašnjavaju medicinsko stanje čovečanstva uvek oblikovane i organizovane oko dominantnih ideologija i verovanja kulture.

Bez obzira na epistemološke teškoće koje okružuju shvatanja o entitetima bolesti, postoji rašireno slaganje da su se koncepcije bolesti tokom istorijskog razvoja značajno promenile (Tarner, 2005). Samo ukazivanje na to da svaka psihopatološka pojava ima promenljivu istoriju, implicira relativističko gledanje na stvarnost. U tom kontekstu, može se reći da se pojmovi zdravlja i bolesti veoma često vezuju za osnovna religijska i moralna gledišta, a razlike u orijentacijama prema zdravlju i bolesti često odražavaju osnovne strukturalne i kulturalne razlike u odnosima moći u društvu. Ishod svega je da ne postoji dovoljna saglasnost o tome šta sačinjava zdravlje, a šta bolest, i da ovi pojmovi ostaju nedovoljno određeni i kontroverzni.

Categories: Istorija psihijatrije Nauka

Tags: , , , ,

Pedofilima smrtna kazna?

OSEĆAJ KRIVICE

~ Pedofilija ~

Muka mi je više od zvuka zveckanja kašika o metalne tanjire sa kojih pokušavaju da skinu poslednju mrlju tih bledo zelenih pomija. Sit sam! Pomija i svega ostalog ovde. Svetla baterijske lampe koju mi upru u oči da provere predveče da li sam u svojoj postelji, udaranja gvozdenih vrata o ivicu trošnog zida, jutarnje gimnastike, popodnevnog kartanja, brojeva. Posebno mi je muka od brojeva! Ja sam zatvorenik 213, iz ćelije C55, sa odeljenja B12 za seksualne delikte. Izgubio sam ime, adresu stanovanja i grad, umesto toga sada stoje 213, C55 i B12. Tako me raspoznaju. Već dve godine.

Delim C55 sa jednim likom koji je u više navrata zajedno sa svojom suprugom silovao njene dve ćerke iz prvog braka. Monstruozno! I ona je ovde, samo na ženskom odeljenju. Gade mi se, gadi mi se ćelija koju dodiruje ovaj skot, a koja je sada moje jedino mesto za život. Dobio je samo 4 godine za ovaj gnusni zločin, a ja isto toliko. Ovaj idiot je nasmejan po ceo dan, glumi nekog frajera ovde, izlazi za godinu dana. Nema nikakav problem sa onim što je uradio. Hvali se kako je prcao klinke i kako su vrištale pod njegovim telom, od zadovoljstva. Čist ludak, psihopata! Nažalost, svi sa B12 su ludaci istog kalibra. Jedan je silovao pa zatim ubio snajperom svoju rođenu ćerku; drugi je preko neta nagovarao maloletne dečake da dolaze kod njega, a zatim im pružao, kako kaže, vrhunski felacio; sledeći je matori perverznjak, deda koji je uživao gledajući svog unuka i unuku kako polno opšte, dok on drka iz prikrajka, na šta ih je prethodno ucenio životom njihovih roditelja. Ima tu još koječega – brutalnih ubistava prostitutki nakon polnog snošaja, prisilnog teranja komšijske dece na pružanje seksualnih usluga svih vrsta,… Muka mi je, povraća mi se, ne želim ni da znam da se sve ovo dešava, al’ ne mogu da pobegnem. To je takav profil ljudi koji uživa da prepričava ove lascivne scene i izdiže sebe kao glavnog protagonistu istih.

Verovatno se pitaš zašto mi se sve ovo gadi ako sam i ja jedan od njih. Verovatno ti deluje krajnje licemerno ovo moje gađenje. Ali nije, probaću da te razuverim. Ja sam Rouz čekao, ja sam Rouz voleo, ja Rouz i danas volim, kao da je moja rođena. Ja Rouz nikada ne bih povredio, nikada! Bila je dugo čekano dete. Moj brat i snaja prošli su brojne komplikacije i zdravstvene intervencije da bi je dobili. Svi smo se radovali kada je začeta i bili ludi od sreće tog jutra kada je rođena. Nažalost, ja sam još uvek studirao, a živeo sam pod njihovim krovom. Majk, Ani, beba Rouz i ja. Osetio sam da im smetam, da sam višak. Oni su mlada porodica koja tek treba da se razvija, imaju svoj tempo života, a ja im se razvlačim po gajbi do podneva, noću kobajagi učim. Smetam, jednostavno smetam. Sve više sam to shvatao. Morao sam da se pobrinem za lovu i skrpim nešto da se odselim. Nisu dužni da me trpe, iako su me konstantno uveravali da slobodno ostanem tu. Učtivi su i zahvalan sam im, ali bilo je vreme da produžim dalje.

Eh, sad! Šta bi čovek kao ja uopšte mogao da radi?! Još uvek sam student, ne znam nikakav zanat. Mogu da lepim plakate, da raznosim klopu, al’ sve je to sitna kinta. Premala za samostalni život. Češljajući tako oglase naleteo sam na zanimljivu ponudu, mada malo riskantnu. U pitanju je bila online prodaja pornografskih časopisa. I to ne bilo kojih. Dečja pornografija se naročito skupo cenila, tu je ležala mnogo veća lova. Trebalo je stalno menjati nalog i slati pakete sa drugih adresa kako ti ne bi ušli u trag. Za to sam bar majstor, visim na kompu po ceo dan i to je jedina veština u kojoj sam bez premca. Aliii, osim što je interesantno, prilično je i opasno ući u ovu igru. Mislio sam se tri dana i posle svih ispregledanih opcija zaključio da sam dovoljno snalažljiv, a da moj burazer zaslužuje konačno da mu se otkačim sa grbače. Zbog Rouz sam to ponajviše uradio, Rouz je zaslužila bolju budućnost! Šta će joj da odrasta pored besposlenog i besmislenog strica. Nisam joj baš neki model.

Počeo sam. Sadržaj je bio grozan, nepodnošljiv, ali sam se trudio da i ne otvaram stranice. Samo prosledim i gotovo. Kinta je bila začuđujuće dobra, skoro kao da radim programerski posao u nekoj prestižnoj firmi. Malo mi je i rastao ego; divio sam se koliko sam zapravo sposoban, po prvi put u životu. Po mom proračunu, za tri meseca imaću dovoljno ušteđevine da se odselim. No, ipak se malo oteglo jer sam troškario. Nisam imao naviku da štedim, jer nikada nisam imao šta da štedim. Sada mi je odjednom legla tolika lova i malo sam rasipao. Jebi ga! Sredinom petog meseca moja „karijera“ je završena jednim kucanjem na vrata. Otvorio sam i dobio brzinom svetlosti lisice oko ruku. Dole ispred zgrade spremno su čekala patrolna kola. Srećom pa je Rouz tada bila sa mamom u parku. Srećom pa nije videla kako joj grubo odvode strica, ne bih to podneo.

Stvar je tekla veoma brzo. Par razgovora u stanici, u kojima gotovo reč nisam rekao. Pokazali su mi sve linkove koji upućuju na vezu pornografskog materijala i mog računara. Začudio sam se kako su spretni. Oduvek sam smatrao da nisu naročito pametni. No to sad i nije važno. Išli su dalje sa svojim zaključivanjem. Ono ukazuje na to da ne samo da uživam u dečijoj pornografiji, već sam pedofil koji je verovatno godinama zlostavljao svoju rođaku Rouz. Tipično pedofilski sam se prišljamčio porodici, sa izgovorom da nemam novca za stan i sedeo tu ne bi li uživao u svojim nastranim sklonostima. Pedofili često igraju na ove sigurica varijante, uveravao me je pandur. Nađu nevino dete koje obrađuju lagano, koje im je stalno na dohvat ruke i koje mogu besomučno da zastrašuju i ucenjuju. Prođu godine dok dete ne zucne, a u većini slučajeva to se nikad ni ne desi. Ekspresno je usledilo mukotrpno suđenje.

Svedočili su svi. Majk, Ani, moji roditelji. I svi su me srećom podržali. Moja čast, bar po pitanju Rouz, ostala je neukaljana. Ipak, dokazi u prilog ilegalne prodaje pornografskog sadržaja su mi presudili. Tu počinje moj novi život u skučenim zidovima C55, na odeljenju najokorelijih seksualnih prestupnika. Nisam dobio mnogo, 4 godine, od čega su dve već iza mene. Ono što iznenađuje je da svi odjednom izlaze. Svi su na služenju kazne od 10 do 15 godina, a u poslednje vreme naveliko odlaze. Svi ti silovatelji, perverznjaci, ubice, odlaze kući, a ja, student sa ilegalnim poslom, ostajem. O čemu se bre tu radi?! Dugo mi nije bilo jasno, dok jednoga dana jedan od islednika u pratnji sudskog veštaka nije posetio moju ćeliju. Objasnili su mi da svako od zatvorenika ima pravo na novo veštačenje i preinačenje presude, jer su ove godine dodatno usavršeni kriterijumi za dijagnostiku pedofilije. Ispitali su me čitavom hrpom testova i postavljali brojna pitanja vezana za moja osećanja. Da li se osećam krivim za ono što sam uradio, da li sam anksiozan, da li se osećam loše zbog svega što sam učinio. Jebi ga, ispao sam glup, rekao sam istinu. Sve sam uradio da bi moja porodica živela lagodnije, nisam imao načina da zaradim više, ovo se činilo ok, nije baš neki izbor, ali ne osećam se krivim zbog toga. Nisam uradio ništa loše, nikome. Uredno su saslušali i otišli.

Danima sam čekao da neko dođe po mene i odvede me kao ostale. Niko nije dolazio. Bar ne po mene. Moj cimer, onaj nastrani idiot, ispao je pametniji. Rekao je tokom ispitivanja da ne može da spava od kada je to uradio, da ne može da jede, da je za njega život stao. Oseća se krivim i kaje svakim atomom svoje duše. Vrata C55 su se uz škripu otvorila. Naravno, došli su po njega. Da ga vode u mentalnu ustanovu kao i sve pametne skotove pre njega. Od ovog trenutka za njega ovde više nema mesta, on više nije seksualni prestupnik! Baš ove, ’94-te, kriterijumi su se promenili. Ako se osećaš loše ili ako si anksiozan oko toga šta si učinio ili ako kod tebe postoje neka pogoršanja u važnim oblastima funkcionisanja, onda nisi predmet krivičnog prava. Onda si pedofil, subjekat sa problemima u psihičkom funkcionisanju, koji zaslužuje adekvatan, i razume se, dosta kraći i humaniji tretman.

Ok, jasno mi je gde sam se zajebao. Nisam rekao da se osećam loše zbog toga što sam uradio, jer zapravo i nisam ništa uradio. Samo sam prodavao. Doduše neke nedozvoljene artikle. Jasno mi je da prisustvo krivice po novom pravilu deli pedofile od kriminalaca, ali mi nije jasna jedna druga stvar. Šta se sve ubraja u radnje koje čine pedofili? Valjda je potrebno da se neko opštenje sa detetom i desilo? Na koju foru su mene uopšte hteli da izvuku. Ja nisam ni osuđen za neki takav akt – niti sam dodirivao dete, niti imao snošaj, niti sam mu tražio oralni seks. Za šta sam mogao reći da sam kriv? Kopkalo me je ovo, dugo. Evo šta mi je taj isti sudski veštak, jednom prilikom kada sam ga ukebao rekao: „ Znate kako, u novom priručniku stoji da je indikator pedofilije to da osoba u poslednjih šest meseci ima intenzivne seksualne fantazije, seksualne potrebe, ili ponašanja koja uključuju seksualnu aktivnost sa detetom mlađim od 13 godina. Pritom se ta seksualna aktivnost definiše kao delovanje individue u skladu sa sopstvenim seksualnim potrebama. Vidite, prilično je široko određeno šta sve spada u ta seksualna ponašanja. To može biti mastrurbiranje u prisustvu žrtve, pružanje felacija žrtvi, teranje deteta da te oralno zadovolji, zamišljanje i fantaziranje o snošaju sa detetom, listanje dečje pornografije i sam seksualni čin.“

Prilično zanimljivo! Pedofilija može biti skoro šta god poželite, ukoliko zbog toga osećate nelagodu. Nego, zar nisu prošli put spomenuli da su dodatno usavršili kriterijume?!

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Pripovetke

Tags: , , , , , ,

Nova dijagnoza: PMS!

PAZI ŠTA ŽELIŠ, MOŽDA TI SE I OSTVARI!

~ Premenstrualni Disforični Poremećaj (PMDD) ~

Svakog četvrtka u sedam uveče, nakon posla, sastajemo se u lokalnom baru u Sent Luisu. Našem rodnom gradu. Pomislićeš da idemo u provod, da pijemo i slušamo dobar džez. Ali ne, nakon posla nas tek čekaju pune ruke posla. Deluje kao neformalno okupljanje, ali samo deluje. Ovde se vode životno presudni razgovori.

Ovo mesto smo otkrile pre dvadesetak godina i još ga se držimo. Ima više razloga za to. Ljudi ga retko posećuju, gotovo uvek je prazno, bar u ovo doba. Muzika je prijatna i optimalne jačine da možemo da se čujemo. Spremaju odlične kafe. I konačno, svetlo je prigušeno, a stolice su veoma udobne. Tu sedimo satima, pa je jako važno da nam je sve ovo potaman. Teško je udovoljiti ljudima, možda još teže ženama, kao što smo mi, veoma različitim.

Zajedno smo odrastale, nas četiri, ali su nas različita interesovanja odvela svojim putevima. Mene u medicinu, kasnije psihijatriju. Hilari u ekonomiju. Džesiku u politiku, a Lindu u pravo. I pitaš se sad šta će te četiri sredovečne žene u baru, koja to preča posla one imaju od svoje porodice i brige o pokućstvu? I šta uopšte rade zajedno tako različite, šta ih povezuje? Možda i nemaju porodicu i dom, možda su ekscentrične samice koje zajedno ubijaju dosadu? Lujke, kao one iz „Sex and the City“. E pa ne, nismo! Žene smo, nečije, i nečije majke takođe, a imamo i svoje domove. No ono što je nama još važnije, jeste da pored toga imamo i ideju. Ideju da ne želimo da se ukalupimo u opšte postavke stvari i uredno, po dominatnim očekivanjima, odemo kući gde ćemo biti samo to. Žene, majke i domaćice. To je ta spona, ta strast koja nas godinama veže, za koju se valja boriti svakim udisajem.

Ta ideja mami nas već dvadeset godina u ovaj bar, u kome naširoko pretresamo šta bi svaka od nas u svom polju mogla dalje da učini. Za ravnopravnost, za pravdu, za jednakost. Zovi to kako god hoćeš. Stručno ga zovu feminizam. I mi to tako zovemo, iz milošte, naš mini feministički pokret. I koliko god da je minijaturan, mora nam se priznati da smo svašta do sada uradile. Svaka je bušila gde je mogla i dokle je mogla.

Hilari se godinama bori za ravnopravnost polova na radu, za jednaka prava žena u pogledu pozicija i novčane nadoknade. I uspeva joj, solidno. Džesika pokušava da osigura jednako prisustvo žena u parlamentu, kao i u liderskim partijama, kako bi pitanja od šireg društvenog značaja bila fer razmatrana, sa aspekta oba pola. Linda se muči da načini izmene u zakonodavstvu, kako bi se prava i obaveze građana nediskriminativno poštovala. A ja, ja pokušavam da čitavu ovu nepravdu ispravim u sektoru zdravstva, jer je besmisleno i pomisliti da je neki od polova otporniji na određenu mentalnu bolest. I ide nam, lagano ali sigurno.

Kada ti sve ovo ovako serviram, kao neki bućkuriš na tanjiru, nije ti jasno šta jedeš. Zato ću pokušati da budem jasnija. Evo vrlo konkretno šta su moje zasluge. Sigurno znaš da je nekada postojala histerija. Veoma davno su je izmislili. Bila je posebno omiljena dijagnoza u XIX veku. Rado su je koristili. I samo za žene. Za sve one žene koje su, nagnječene patrijarhatom i njegovim surovim očekivanjima, poklekle ili se počele boriti. Vrlo lako bi svaka žena koja huli na sistem i uređenje, ili ona koja se stropošta pod teretom nagomilanih obaveza, bila proglašena histeričnom. To, razume se, nije pogađalo muškarce. Njihova odgovornost odvajkada je bila ograničena na jedan uzan domen – posao, i izvan ovoga malo šta je od njih očekivano, a kamoli zahtevano. Histerija, ta velika pulsirajuća materica, nezadovoljna svojim stanjem, pružala je otpor – malaksalošću ili borbom. A obe opcije bile su vredne svakog sankcionisanja.

I gurao je tako ovaj zatucani pogled na svet svoju priču, decenijama. Bit histerije je opstajala, samo se menjao naziv. Nekad su je nazivali neurastenija, kasnije konverzivna reakcija, a potom histerična psihoneuroza. Duboko je ova opresivna ideja dosegla, skoro do kraja XX veka. A onda je naš pokret, pokret za pravdu, rešio da je ukine, po svim osnovama. Tako i bi – 1994. godine zbrisana je sa lica zemlje. Dijagnoza koja stigmatizuje, koja zlostavlja, koja diskriminiše, je nestala. Uživali smo u svom trijumfu! Konačno, oslobođenje, skidanje nepravedno nalepljenih etiketa.

Imale smo tada 30-ak, nas četiri – potentne, jake, sigurne žene, na vrhuncu svojih karijera. Naša ideja doživljavala je procvat na svim poljima. Mlade, lude i entuzijastične, nismo mogle ni da pretpostavimo kako bi se dalje, priča koju smo započele, mogla razvijati. Žene su dobile nova prava, to je bilo najvažnije. Nisu ni primetile i nove obaveze. Štaviše, nisu ni primetile, da su i stare obaveze još uvek nakačene. Srasle, sa ženom, kao neotuđivi deo tela. Žene su htele još, gramzivo su tražile još prava, još obaveza. Vapile su za dokazivanjem, za superiornošću. Koju nikada ranije nisu osetile. Odjednom su postajale šefovi, direktori, lideri, ali i ostajale majke, sluge i domaćice. Niko nije ni slutio da će same sebe zakopati. Niko nije na vreme shvatio da ovo nije prirodan proces, već borba, surova borba. Ne ume žena kao cvet u saksiji da višak vode ostavi u tacni. Ona uvek usisa sve. Staro i novo, koliko god ga ima. Ne ume ili ne sme? Još uvek štošta ne sme. Da zanemari kuću, da zapostavi decu, da zaboravi na muža. I voda se taloži, preliva. Žena je vremenom trula od umora, od viška. I šta sad?

Imamo već 50 – ak, nas četiri – jake smo, potentne i umorne. Baš kao i ostale. Moramo da se borimo dalje – za odmor, za mir, za zdravlje, čak i za bolest. Sedimo sad u našem baru i kukamo kako bi nam dobro došla čak i histerija, pa da nam prepišu terapiju odmorom u trajanju od šest do osam nedelja, kako je to nekada sledovalo. Bar bi se okrepile! I rađa se ideja!!! Hajde da se ponovo izborimo za svoju bolest i da se konačno legitimno odmorimo. Trljam ruke pakosno, ovo je moj fah. Dugo nismo nešto menjali u priručniku, vreme je da zasučem rukave.

Na pamet mi pada sjajna ideja. Možemo da iskoristimo ono što je već svima transparentno, samo do sada nije imalo etiketu. Čuveni PMS koji pogađa svaku radno sposobnu ženu mogao bi postati naš saveznik. I, dosta je elegantniji od histerije. Histerija nas je trajno stigmatizovala, podrazumevala je hronicitet. Ko jednom oboli, taj doživotno ima karton mentalno obolele osobe. PMS je kratkotrajan, pet-šest dana mesečno i gotovo. Dovoljno da se žena valjano odmori, a opet akutna stvar, kad prođe, opet si k’o nov. Nisi lud, a imaš neosporan alibi da se odmoriš.

U prigušenosti malog bara oči drugarica caklele su od uzbuđenja. „Rebeka, pa ti si genije, suvi genije!!!“, uzvikivale su žene i ritmično pljeskale rukama. „A kako ćeš ga nazvati? PMS ili nešto drugo?“, nestrpljivo su me upitale. Rekoh im da ću probati sa nečim modernijim, nečim što je više u duhu današnje psihijatrije. Predložiću komitetu da ga nazovemo Premenstrualni Disforični Poremećaj (PMDD) i objasniti simptome i razloge za uvođenje ove dijagnoze. „Šta, šta, šta? Šta ćeš im reći, baš nas interesuje? Kako se to radi u tvojoj struci? Nećeš im sigurno reći da je to projekat feministkinja, jer su shvatile da su preumorne od obaveza?“, ironično su navaljivale znatiželjne drugarice.

Pa naravno da ne. Reći ću im da PMDD ima slične kliničke simptome kao PMS, ali su simptomi znatno jače izraženi, pa uzrokuju otežano funkcionisanje u poslovnom, socijalnom ili društvenom životu. Ne smemo tako netaktički da zloupotrebimo PMS. Mora se smisliti priča da su veoma retki slučajevi gde su simptomi tako ozbiljni. Lako će posle svaka žena sa blažom formom PMS-a dobiti potvrdu za bolovanje, ne sekirajte se. Objasniću da se žene sa PMDD-em jasno razlikuju jer su depresivne, napete i anksiozne, veoma su razdražljive i često menjaju raspoloženja, osećaju se slabo i umorno, imaju pad u energiji i smanjen interes za uobičajene aktivnosti, a često su kod njih prisutne i nesanica, promena apetita i glavobolja. „Bombonica! Diiivno upakovano! Sve je čak vrlo istinito. Baš si majstor svog zanata!”, bodrile su me ponosne drugarice.

Dve godine kasnije

2013. godina. Četvrtak. Sedam uveče. Sent Luis. Naš lokalni bar. Nas četiri. Jedna novina. Umesto kafa, piju se kokteli. Ima i zašto! Proslavlja se zvanični ulazak Premenstrualnog Disforičnog Poremećaja u petu reviziju američkog dijagnostičkog priručnika. Suprotno očekivanjima, svi su nešto snuždeni.

Drugarice: Drago nam je zbog tebe Rebeka, baš si im pokazala. Ali moramo da priznamo da nismo baš osetile neki boljitak u protekle dve godine. Kao da u praksi i nema baš neke efekte. Izvini, iskreno ti kažemo.

Ja: O, ludice moje! Pa naravno da nema, mi smo već matore koke, duboko u petoj deceniji, sramota bi bilo da se vadimo na PMS. To uopšte nisam bila uzela u obzir. Ova dijagnoza pomaže onim dosta mlađim od nas. Al’ ne sekirajte se, sad će vaša Rebeka nešto da izmajmuniše i na temu klimaksa. Ništa se ne brinite, sve je pod kontrolom.

Četiri žene grohotom su se smejale, u malom baru, koga su te noći po prvi put opustošile koktelima.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Pripovetke

Tags: , , , , ,

Privilegije lepšeg pola

~ Histerija ~

Zovem se Elena. Samica sam, što je i logično. Nemam kada da nađem sebi srodnu dušu. Imam trideset i tri godine, od čega već šesnaest godina radim u fabrici obuće u Londonu. Moj zadatak je da stojim po ceo dan pored pokretne trake, kontrolišem svaki par koji naiđe, izdvojim na jednu gomilu one sa greškom, a ispravne upakujem u specijalno dizajniranu kutiju. Ima nas mnogo. Milionska hala. I stalno se smenjujemo. Svakog časa neko se razboli i napusti nas. Na to mesto dođe neko novi. Svako je zamenljiv. Era je tuberkuloze.

Ja sam dobro, ne kašljem, ne osećam tupi bol u grudima, pluća mi ne šište. Ali sam umorna, samo sam jako umorna. I nervozna pride. Oni stalno hoće brže, hoće bolje, hoće duže. A ljudsko telo ima svoje limite. Kako godine prolaze sve sam osetljivija, sve mi smeta, buka mašina, buka prostih ljudi koje zovemo kolegama, buka nadzirača našega rada. Osećam da mi se kičma slegla i da se pretvara u ljušturu, osećam da mi je srce prazno, a mozak tempirana bomba. Ne znam koliko ću još izdržati, koliko sam još u mogućnosti da se kontrolišem, da ne puknem, da im ne saspem sve u lice, tim huljama koje šesnaest godina ne daju povećanje, a povećavaju sate.

Jednoga dana je eskaliralo, sav dugogodišnji bes sručio se pravo na upravnika – urlala sam, psovala, tražila naša prava, tražila svoja prava, hvatala se za kosu da ne bih njega pretvorila u froncle, a onda sam se od iscrpljenosti onesvestila. Probudila sam se u bolničkom krevetu, sama, u praznoj sobi koja je zaudarala na ustajali urin. Nedugo zatim ušla je bolničarka noseći u ruci moju otpusnu listu na kojoj je stajalo – histerični karakter. Ne sećam se ničega, ni šta se dogodilo, ni otkuda ja tu. Još više me zbunjuje što ne znam šta se sada zbiva, šta znači ovaj naziv, da li sam teško bolesna? Rešena da uzmem sudbinu u svoje ruke odlazim kod načelnika bolnice. Prosedi starkelja sa brkovima mi objašnjava: „Patite od čestog duševnog oboljenja današnjice poznatog kao histerija. Bukvalan prevod ove reči je materica. Da pojasnim – u Vašim podacima našli smo da ste samica, a ovo oboljenje nastaje zbog nezadovoljenja seksualnog nagona kod žena koje vodi oslobađanju materice u telu. Materica slobodno luta po telu i izaziva histerične napade. Žena se tada ponaša neuračunljvo, razdražljiva je i agresivna. Histerični karakter, Vaša dijagnoza, upravo podrazumeva sve ono što se desilo sa vama u fabrici. Ova dijagnoza uključuje težnju za isticanjem, dramatičnost i želju da se skrene pažnja na sebe“, završio je načelnik. Činilo se da će već zamaći iza zida, ali se okrete i dobaci kroz poluotškrinuta vrata: „Draga devojko, što više odmora, po mogućstvu šest do osam nedelja. Ostavili bi Vas ovde na tretmanu, ali nemamo nažalost slobodnih kreveta. Krcato je, kao da je epidemija…“

Sa papirima u ruci zaputila sam se kući. Na putu sam srela jednu od koleginica. Obradovah se kao malo dete, možda će me ona podsetiti šta se zbilo u nemilom događaju. Koračam ka njoj, a čini mi se udaljavam se. Da li je moguće da se pravi da me nije videla, da me zaobilazi u širokom luku? Za trenutak se prenuh iz ovakvih misli shvatajući da su one dokaz moje sveže konstatovane dijagnoze. „Hej Matilda!“, vičem u njenom pravcu i mašem joj. Nemavši kud ona bojažljivo priđe. Potanko mi je prepričala ceo događaj – da sam vrištala, da su mi se grčile pesnice, da su bujice ružnih reči kolale iz mojih usta pravo u lice upravniku. Za kraj mi je udelila i savet: „Ne smeš tako da se ponašaš, to nije normalno, to je bolest, drugi radnici to ne rade, dobićeš otkaz nastaviš li! Moraš da radiš, da ćutiš, da se ne buniš, ako se ovo opet desi dokazaćeš da si ozbiljno bolesna“.

Hmmmm, moram da porazmislim o ovome. Kaže – to je bolest! Koliko znam, svaka bolest ima svoj uzrok i svoje posledice. Ako se zna šta ju je izazvalo i kako se manifestuje onda i postoji. Da, ovo jeste bolest, prava, ista kao popularna tuberkuloza! Tuberkulozu izaziva bacil tuberkuloze, ali da bi tvoje telo bilo dobar domaćin ovom bacilu ono mora da je umorno, slabo, načeto. U suprotnom, ako je imuni sistem jak, ako osoba redovno spava, ako je sita i napita, ako je na čistom, rečju ako je zdrava, tuberkulozni bacil će naći bolje stanište. Ako se pak zapati, on vodi opštem padu imunog sistema, slabljenju plućnih alveola, otežanom disanju, pojačanom kašlju i uglavnom smrti.

Da vidimo za histeriju. Uzročnik je nezadovoljenje seksualnog nagona; posledice su urlanje, vikanje, psovanje, nekontrolisano ponašanje, agresija, privlačenje pažnje, itd. Sad shvatam šta je koleginica htela da mi poruči! Po analogiji sa tuberkulozom, koja se može sprečiti ako se osoba brine za opšte higijenske i egzistencijalne uslove pod kojima živi, i histerija ima svoje preventivne faktore. Znači, treba da nađem partnera, ne smem da se nerviram, stvari ne treba toliko da me potresaju, treba da sam zadovoljna sa onim što imam, treba da uživam u statusu quo… Model je isti.

Ipak, jedna stvar mi tu još uvek nije jasna. Nikada nisam čula ni za jednu bolest koja bira pol domaćina koga će nastaniti. Bolest ne izvoljeva, ne pravi razlike, nije izbirljiva. Ali ne i ova moja bolest! Ona je drugačija, specifična, ženska bolest. Ona nam osporava prava, ismeva našu potrebu za buntom, ali nam daje jedno suštinski novo pravo. Pravo da samo mi budemo od nje bolesne. To mu čak dođe kao neka vrsta privilegije nas žena. Imamo ekskluzivno pravo na histeriju koje nam niko ne može oduzeti!

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Istorija psihijatrije Pripovetke Seksualnost

Tags: , , , , , , ,

Bogati ne kradu!

~  Kleptomanija ~

Ne mogu da verujem da je opet  to uradila, ta luda žena, glava usijana! Lepo sam joj objasnio koliko je takvo ponašanje opasno, uz to i krajnje beskorisno. Ima sve što se poželeti može, a dozvoljava sebi takve nedolične ispade. Pa kako je nije sramota da mi se tako poigrava sa ugledom. Milion puta sam joj već rekao da ne može proći neopaženo. Ipak je ona moja žena, gospođa Bernard, žena najistaknutijeg veleposednika u Lionu. Svi znaju za nas. Svi nas prate i na svakom koraku vrebaju naše greške. A ona se poigrava!

U našem vlasništvu je jedna od najvećih rafinerija nafte u čitavoj Francuskoj i rudarski basen boksita pride. Pa malo li je?! Ne, njoj nije dosta. Pored sveg novca i slave ona hoće još. Ta gramziva, pomahnitala žena! Skoro da me je stid da je nazovem svojom ženom. Svaki dan me iznova kompromituje. Obuče svoje najlepše haljine, nakinđuri se od glave do pete i pravac ka robnoj kući. U redu, razumem…  Sve žene su potpuno otkačile za ovim vidom zabave. Izgradili su prvu višespratnu prodavnicu iliti robnu kuću, kako nazivaju ovaj šljašteći objekat, i one ne izbijaju odatle satima. Šta više gledaju, šta traže?! Tu nema ničega što moja  gospođa već nema. Mogu da razumem što tamo ubija ionako mrtve sate, jer šta bi ona pa korisno radila. Sve joj je omogućeno, prstom ne mrda, mora negde da potroši tu suludu količinu vremena. Ali zašto se stvar ne završi na šetnji i razgledanju? E to mi već nije jasno! Zašto prekorači? Zašto dozvoli sebi da joj prsti postanu dugi ko u lopova, halapljivi, pohlepni? Zašto je na izlazu uvek zaustave i iz torbe joj izvade sve te tričarije koje je usput pokupila, da ne kažem ukrala? Da znate kakve sve gluposti tu nađu, kakve nebitne drangulije. Do sada se provlačila. Naravno, na moje ime. Bilo je neugodno optužiti gospođu Bernard za lopova, još  neugodnije odvesti je u zatvor. Ali sada je stvarno prekrdašila!

Ovaj novi vid trgovine, ove proklete robne kuće, ništa dobro nisu donele. Svakim danom na desetine sirotica bivaju odvođene policijskim kolima u pritvor. A kada odsluže svoju kaznu, kada izađu, više nikada nisu iste. Javno su optužene, prokužene, zauvek su žigosane kao žene niskog morala, kao posrnule bestidnice.  Mada, njih i razumem. Njih čak mogu i da opravdam. Štandovi i izlozi su veliki, ničim ograđeni, sve je na izvol’te. A one nemaju. One zaista nemaju. Ali ne i moja Lucija!!! Ona ima sve, ona ima i previše! Pa šta bi svet rekao kada bi saznao da je Lucija Bernard, žena  čuvenog naftnog magnata, uhapšena. Da  li uopšte pomisli na to, da li ta kaćiperka uopšte misli bilo šta?!

I pitate se šta ću sad? Sada kada je prevršila dara meru. Hoću li je ravnodušno pustiti da trune u zatvoru? A tu su, pred vratima, došli su i čekaju, ne nameravaju da zaborave. Ma, da se ja pitam tu joj je i mesto, i treba da ispašta zbog svoje hirovite prirode. Međutim, šta će to reći o meni? Ljudi će pronositi glasine kako je sirota žena pored mene oskudevala, kako joj nisam udovoljavao, te kako je jadnica morala da krade pored mene samoživca. Ili će šuškati iza uglova kuća kako sam oženio đavola, moralnu grešnicu, koja stida nema i za pokajanje ne zna. Ili… Ma svašta će pričati te sitne duše, sigurno ništa lepo i plemenito.

Čuo sam onomad da se i Morelova Amelija na sličan način izopačila. A čak mi se jednom, ako me pamćenje ne vara, i Lamber, uvaženi  bankar u ovome kraju,  požalio kako njegova Simona ima takve raskalašne ispade. Da ne bi ukaljali svoju čast, oni su to rešili ovako – tiho su, u mrkloj noći kada je smanjena prometnost, odveli svoje supruge u privatnu kliniku “Martinez”, gde su žene bile na kraći period zbrinute u potpunoj anonimnosti. Umesto pogrdne titule lopova, one su dobile neku prilično novu i meni nepoznatu titulu. Psihijatar je konstatovao da boluju od nekog blažeg mentalnog poremećaja, tzv. kleptomanije i da im je potrebno samo neko vreme u izolaciji kako bi se ovo duševno stanje popravilo. Ubrzo su Morel i Lamber vratili svoje supruge kućama, bez posledica. Žene su bile zdrave, niko izuzev najužih krugova, nije ni znao da su bile bolesne, život se nastavio.

Vreme je da i ja otpremim moju Luciju na ovo kratkotrajno putovanje…

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Bolesti zavisnosti Istorija psihijatrije Pripovetke

Tags: , , ,

Neodoljiva privlačnost nadređenog

~ Erotomanija ~

Gospodo porotnici,

već ste čuli priču, ali želim da je čujete iz mog ugla. Imala sam svega 25 godina kada sam počela da radim za njega kao tek svršena pravnica. Bio je to pravi izazov. Mesto advokata u Komisiji za jednake mogućnosti u zapošljavanju. A na čelu odseka tada već uvaženi sudija Tomas. Bilo je to u vreme njegove kandidature za sudiju Vrhovnog suda u SAD-u. Bila mi je čast biti njegova pomoćnica. Izbori su se bližili, pripreme su bile u toku. Radili smo zajedno, kao tim, sa istim ciljem. Ne želim da me pogrešno shvatite, nisam od onih koji su skloni precenjivanju sebe. Bila sam obična, vredna i pouzdana devojka, ne naročito atraktivna. Ipak, njemu sam bila iz nekog razloga posebno primamljiva. Stalno je imao na moj račun neke seksualne opaske, pravio razne aluzije, uznemiravao me svojim nepristojnim predlozima.

Znam, ne verujete! On je ipak Klarens, Klarens Tomas, čije se ime sa strahopoštovanjem izgovara; iza sebe ima uglednu i neubrljanu karijeru, a ja? Bedna provincijalka reći ćete, koja pokušava da zaboravi svoje nisko poreklo, i čije okrutno srce razjeda zavist. On je tako veliki, a ja sam tako mala. On me ne primećuje, a ja živim za to da me primeti, mislićete. Ali grešite gospodo porotnici! Ponavljam, seksualno me je uznemiravao taj Vaš veliki čovek. Mene, i moje prethodnice. Samo nisu smele da Vam kažu. Mogla bi to da Vam potvrdi i Anđela Rajt, koju je bez ustezanja nagovarao da izađu, pritiskao i ucenjivao. Mogla bi, ali ne sme. Već joj je dao otkaz zbog otpora njegovom autoritetu, pa sada neće da svedoči. I gospođica Sukari, njegov bivši asistent, bi takođe imala šta da kaže na ovu temu, ali isto ćuti. Morate mi verovati, ne smete biti slepi! Ako je neko sudija, donosi i deli pravdu, to automatski ne znači da je apsolutno moralno ispravan.

Osudili ste me za klevetu, za uvredu časti. Mogu samo reći da mi Vas je žao, žao mi je zbog Vašeg slepila… Pitam se iz kojih ste redova izabrani; ko Vas plaća da mislite tako kako mislite?

Poštovana komisijo,

Vama se obraćam jer ste neutralniji. Ne morate da štitite pravosudni esnaf, niste te struke. Ne morate da se držite zajedno i pokrivate. Vi ste lekari, psihijatri, Vi morate biti nepristrasni, neutralni, pošteni! Ovde su me poslali pod optužbom da sam luda, da je reč o čistoj uobrazilji, da sam sve umislila, da je moj bolesni um projektovao ove seksualne intrige. Molim Vas, ne budite i Vi tako naivni kao gospoda porotnici, nemojte nasesti na obmane moćnih, tako Vam Hipokrata prijatelji! Pokušavaju da izvrnu realnost kako se Njegovo ime ne bi ukaljalo, jer bliže se izbori… Sve se to zaista dešavalo. Da, jeste! Bacao je akte po podu kako bih se saginjala a on pario oči! Da, zviždao je zamnom! Da, zvao me je noću i pričao gadosti! Dobila sam otkaz zbog svoje iskrenosti, pa neću li zbog toga još i ludom biti prozvana?! Verujte mojim rečima, iako su izašle iz usta malog čoveka podjednako su teške kao i reči velikog čoveka.

Ni Vi niste ništa bolji! Saslušali me jeste, ali me niste čuli! Gluvi ste za moje vapaje. Samo znate da uručite Vaše dijagnoze, to je sva Vaša mudrost. A kada niste u stanju da pronađete koja dijagnoza nekome odgovara, kadri ste čak i da izmislite novu, kao tu Vašu erotomaniju. Šta je to? Zašto je nema u Vašim priručnicima pre ovog slučaja? Ovo ste smislili, ovo:

Pacijent: Anita Hil

Dg: erotomania – ekstremno redak poremećaj, spada u podtip poremećaja obmanjivanja; uključuje dobro organizovani set obmana, a uz očuvano funkcionisanje u ostalim aspektima života;  predominantna tema iluzija vezuje se za ideju obolelog da je osoba, uglavnom visokog statusa, zaljubljena u njega/nju.

Pa kako Vas samo nije sramota! Šarlatani jedni!

Gospodo smrtnici,

Poštovani smrtnici,

Vi, ljudi bez motiva!

Čujte me bar vi, jer ostali nisu hteli ili nisu smeli. Znam da ćete me vi razumeti. Znam da me vi nećete osuditi niti etiketirati. Ja sam vaša pa me u to ime razumite! Ovo nisu moje iluzije, ja nisam izgubila kontakt sa realnošću, ne obmanjujem – ni sebe, niti vas. Seksualno uznemiravanje se zaista dešavalo. Niko nije imun na svoje porive. Imam neki čudan osećaj da shvatate o čemu vam pričam. Da vam je jasno, potpuno. Jedino je u svemu tome tužno što ovo shvataju upravo oni koji ne mogu da mi pomognu. Mada, kada malo bolje razmislim, krajnje je i logično. Razumete me baš vi koji nemate uticaja, vi koji ne možete da sprečite moje linčovanje, vi koji ne možete da skinete ljagu sa moga imena, vi koji ne možete da sporazumno obrišete iz kartona moju novopečenu dijagnozu, vi sasvim obični ljudi!

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Istorija psihijatrije Pripovetke Seksualnost

Tags: , , , , ,

Nojeva barka

~ Masturbacija ~

Imam najčudniji posao na svetu. Ne, zaista! Većina verovatno i ne zna da tako nešto postoji. Pre ovog posla bio sam sasvim običan čovek, bankarski činovnik iz Alte, grada sa severnih obronaka Norveške. Vodio sam jednostavan, čak dosadan život – kuća, posao, kafana, kuća. Šta drugo i možeš da radiš u mestu koje je uvek ovako hladno. Hmm, ni slutio nisam da ću se trideset godina kasnije obresti na još hladnijem mestu. Mislio sam da takvog mesta nema ili ga bar ljudska vrsta ne naseljava. Prevario sam se…

Elem, igrom slučaja, čitavih tih trideset godina bankarskog službovanja ostao sam neženja. Imao sam po koju avanturu, ali ništa ozbiljno. Većinu slobodnog vremena provodio sam sa svojom desnicom. Malo me je stid što ovo sad pričam, ali šta će drugo živ čovek u odsustvu primerenije alternative. I sećam se, u tim trenucima samoljublja, uvek sam se osećao nekako neprijatno. Kao da radim neku jako gnusnu i prljavu stvar. Iako se tih ’80-ih stav po pitanju masturbacije već jasno izmenio nabolje, još uvek nisam mogao da se otrgnem ideji o grehu svaki put kad rukom posegnem za pantalone. Razumite, logična je moja bojazan. Pa setimo se samo koliko vekova su trajali ti krstaški pohodi na ovakvu vrstu izražavanja seksualnosti. To nisu mitovi, legende, to su fakti koji ostavljaju trajne engrame u mozgu. Iako nisam živeo ni u 18., ni u 19. veku, još uvek osećam njihove osuđujuće poglede na sebi svaki put kada u osami tom istom sebi pokušam da ugodim.

I da je to samo bila osuda bilo bi lepo. Tada, u tim vekovima, rekli bi da sam lud i ne samo to. Masturbacija, taj odvratni greh samooskrvnuća, tumačio se kao glavni uzrok brojnih stanja – epilepsije, slaboumnosti, melanholije, čak i samoubistva. Negde duboko u sebi čovek zna da ne radi ništa bogzna koliko grešno i da se povremenim oslobađanjem seksualne energije ne otuđuje nakaradno od svoje prirode, ali fakti, fakti su čudo. Koliko god sam se opirao da sebe zabetoniram u toj arhaičnoj i besmislenoj smesi zluradih stavova minulih vremena, dokaz da me još uvek progone je moj sopstveni stid kad god bih i pomislio na datu radnju. Određenih godina čak sam bio toliko preokupiran time da sam se bacio i na istraživači posao; sakupljao sam informacije sa interneta, rovario krišom po gradskim bibliotekama, sve, ne bi li se bolje upoznao sa svojim nemirima. Mislio sam, ako pročitam sve, apsolutno sve verzije koje je čovečanstvo ikad nudilo o nama onanistima, biću oslobođen. Moje znanje će me osloboditi, shvatiću koliko se slika seksualnosti promenila, koliko smo civilizacijski napredovali po tom pitanju, postaću imun na kritike, i još važnije – imun na samoosude.

No stvar je išla nešto drugačijim tokom. Svaka nova istraga samo me je dodatno potkopavala. Proveo sam godine kao ratni veteran. U fleševima! Puštajući da me „fakti“ iznova i iznova traumatizuju. Kad god bih zatvorio oči pred licem bi mi preletale te sablasne godine, naučnici, njihova otkrića… Ovakooo… zaažmurim… i znam sve da vam reprodukujem, kao da sam čitao juče, kao da sam to spremao mesecima za jako težak ispit. A nisam, verujte, naprotiv, želeo sam da zaboravim, trideset godina napora da zaboravim, a oni se i dalje nižu predamnom…. Žmurim i evo je, ta čuvena 1716., godina kada je objavljeno delo Onanija u Londonu i prvi put izložena teorija po kojoj masturbacija uzrokuje ludilo. Idemo daljeee, bummm, napada me sa leđa 1812., godina kada je Bendžamin Raš u prvom američkom udžbeniku psihijatrije zaključio da masturbacija uzrokuje razne slabosti, između ostalih i slaboumnost. Sa boka me saleće 1816-ta i ugledni Žan Eskvirol sa svojom tvrdnjom da se masturbacija u svim zemljama priznaje kao opšti uzrok ludila. Pridružuju se naredne godine u kojima Žan promišljeno dodaje onu čuvenu da su epilepsija, melanholija i samoubistvo stanja uzrokovana čime do preteranom masturbacijom.

U mrklom mraku, iza zatvorenih kapaka, na mene se nadalje obrušavaju sve te ludačke ideje – Tući! Kastrirati! Vezati! Bičevati! Obrezati, sterilisati, kauterizovati!!! Ludi, umobolni, kičma im se suši! U glavu mi aperkat zabija Hačinson, dekan Kraljevskog fakulteta za hirurgiju, i njegova 1890., kada nam nudi usluge hirurškog obrezivanja za oba pola. U ring potom uskače Saks koji čeprka po kičmi da odstrani ove pogane sklonosti. I psihoanalitičari vršljaju po mom umu i traže vezu između pražnjenja libida i nekakve neurastenije. Pitam se kada će se ova Sasova “Proizvodnja ludila” više završiti u mojoj glavi?! Ovu knjigu sam pročitao davno, isto kao što sam pročitao i tone sportskih žurnala, ujutru, dok vršim nuždu i čekam da aparat za kafu pisne, signalizirajući da je gotova i da mogu da otpočnem novi dan. Pa opet, ne sećam se ko je pobedio 1993. na utakmici Arsenal – Napoli, niti da li je takve utakmice uopšte bilo i da li su ti klubovi igrali i postojali tada, niti da li su se ikada susrela ova dva kluba. Al’ zato znam, veoma živo, kao da se desilo meni, da je 1869. godine Karl Ludvig Kahlbaum, nemački psihijatar, dao ime katatonija sindromu koji nastaje usled dugotrajne ili preterane masturbacije. Moja hipoteza da je znanje moć i da će me izbaviti iz glibova stida zapravo je imala tvistovane posledice. Postao sam rob svoga znanja koje sada, svako moje puštanje semena teško osuđuje. Ipak, nije sve ostalo tako pesimistično; ovde se dešava jedan kardinalni obrt u mojoj karijeri, životu, shvatanjima…

Trideset godina bankarske tiranije završilo se saopštenjem da sam tehnološki višak. Početak je 21. veka, ja u svojim zrelim 50-im, neženja kao što sam rekao na početku, bez znanja i obuke za druge poslove, a krcat beskorisnim znanjem. Sedim tako u svojoj memljivoj fotelji, u oblaku lažnog dima moje elektronske cigarete i virtuelno listam oglase za posao ispred šljaštećeg ekrana. Bap!!! Ispred mene iskače zanimljiva ponuda – “Traži se sredovečni muškarac, samac, u dobroj kondiciji, za usluge noćnog čuvara naučnog objekta”.

Evo nas sad na početku priče. Priče koja je počela sa najčudnijim poslom na svetu. Poslom, koji fizički jeste najhladniji, ali koji je jedini uspeo da mi zagreje dušu za sve ove godine. Otišao sam brodom, jednog divnog prohladnog jutra te 2008. godine do norveškog ostrva Svalbard, u potrazi za novim poslom. Težak čelični lift futurističkog dizajna spustio me je 130 m ispod površine zemlje u moju novu “kancelariju”. Naučni objekat iz oglasa bio je zapravo sveže otvorena globalna banka sperme. Banka je namenjena skladištenju sperme iz čitavoga sveta, koja bi se koristila u slučaju prirodne ili ljudske katastrofe pri kojoj bi došlo do izumiranja vrsta na Zemlji. Objekat je izgrađen tako da može da izdrži sve oblike katastrofe, pa čak i nuklearni napad. S obzirom na to da se nalazi, pa, prilično blizu Severnog pola, za održavanje niskih temperatura se brine sama priroda. Prava mala Nojeva barka pod ledom! Moj zadatak je da noću, iako je malo verovatno da bi neko i pokušao da pljačka santu leda, čuvam pola miliona komada uzoraka sperme svih vrsta, iz svih krajeva sveta. Prilično lak i uzbudljiv posao.

Ovde je sperma, ta nekada pogana materija ako se samostalno izluči, dovedena na pijedestal, inaugurisana u božanski nektar, obožavana, uzdizana, hvaljena, zaštićena. Štaviše, papreno je skupa; banka otplaćuje zilionske sume za svaku zdravu i reprezentativnu kap ove tečnosti budućnosti. Eeeee, da sam to znao ranije, da sam se rodio malo kasnije, ili da su ljudi podigli ovu semenu imperiju bar malo ranije, bar trideset godina ranije. Sva moja grešna drkanja tada bi bila najunosniji posao na svetu. Nosio bih svoju vitalnu, mladu, čistu tečnost, u ime buduće reprodukcije, a ne stida, u hermetičkoj posudici, koju bih svako malo menjao za milionče. No dobro, i ova varijanta je ok. Ne mogu se baš obogatiti, moji uzorci prestari su da bi bili deo galerije najtraženije tečnosti, ali bar mogu da rekonceptualizujem svoj minuli rad na dosta humanijem nivou. Zaboga, nisam grešio! Nisam umobolan, nisam slabouman, nisam otpadnik! Ako i jesam grešio, to je što sam seme prosipao uludo, što sam ga bacao, a ne brižljivo čuvao za pokolenja. Eto, zato me je ovaj posao ugrejao, iako sam nadomak Severnog pola.

Još jedna noć u kojoj pomno stražarim je iza mene. Jutro je i spremam se da odem u prostoriju za spavanje. Jer, mi ovde živimo, u dnu Svalbarda. Čekam samo kolegu koji će preuzeti dnevnu smenu čuvanja tečnosti. Evo ga! Dolazi Gas, momak od 26, veseo, uvek pun dogodovština.

Gas: Hej Koline, jesi li čuo ovu novu ludoriju?! Ludi Ameri! Šta sve neće da smisle…. U Njujorku podigli neke kabine za masturbaciju, zovu ih GuyFi.

JA: Hahhahha, ma ne verujem Gas, daj!

Gas: Ozbiljno ti kažem Koline, preuredili su neke stare telefonske govornice, stavili zavese, unutra laptop sa porno sadržajem koji piči non-stop i stolica. Izađeš sa posla da se malo odmoriš i relaksiraš, da bi se vratio da radiš sa više elana.

JA: Koji hit, kao glupo je to raditi na poslu jer nemaš intimu, a onda odeš u najprometniju ulicu u Njujorku i potražiš privatnost u telefonskoj kabini. A kao što, šta je ideja?

Gas: Pa kako šta?! Ta kompanija, Hot Octopuss, koja ih je postavila, je radila seriju istraživanja i došla do zaključka da su njujorčani jako izloženi stresu i da će im ovaj vid ulične onanije pomoći da se opuste, oraspolože i povećaju svoju produktivnost.

JA: Simpatično, nešto što je ranije vekovima smatrano simptomom bolesti, uvodom u ludilo, sada postaje neophodan uslov zdravlja. Živela masturbacija! Masturbiraj za bolje sutra! Brini o svom zdravlju! Nego, imam i ja tebi da ispričam jedan crnjak na tu temu.

Gas: Ajde, raspali, znaš da to obožavam. Jedino nas šale mogu iščupati u ovom zaleđenom gradu što večno spava.

JA: I ja sam noćas u dokolici čitao neki magazin i naleteo na jedno ludilo. Neka američka banka sperme “Kalifornija Kriobenk” nudi spermu dvojnika holivudskih zvezda. Kao lovci na glave jure po čitavom svetu donore koji liče na nekog holivudskog glumca. U kolekciji imaju preko sto glumaca i sportista. Tvrde da imaju donore koji liče na Dejvida Bekama, Rasela Kroua, Bena Afleka, Hju Granta… E sad, pošto po zakonu ne smeju da zainteresovanim potražiocima pokazuju sliku donora, onda su napravili karton za spermu sa celokupnom specifikacijom kao da kupuješ auto, nešto u stilu “biće te visine i težine, te boje kose i očiju”, itd.

Gas: E pa stvarno si me ovaj put prejebao matori! Sperma koja ima svoj ID! Hahahhaha, dobro ti je ovo skroz. I samo da ti kažem, šteta što si već mator za donora, ali reklo bi se po crtama lica da si nekada jako podsećao na Bred Pita. Pazi koju bi kintu sada valjao, a?

JA: Ma nosi se manijače! Hahahaha…

Eeee, da samo znaš koliko je te bredpitovske tečnosti uzalud proliveno, pomislio sam vukući se ka prostoriji za spavanje. Hladnoj prostoriji u kojoj se konačno spava snom pravednika.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Istorija psihijatrije Pripovetke Seksualnost

Tags: , , ,