Pitanje privatnog i državnog studiranja u Srbiji
Večita je dilema da li je kvalitetnije i isplativije studiranje na državnom ili na privatnom fakultetu kad je u pitanju naša zemlja. Čini mi se da ipak većina ljudi i dalje smatra da se na privatnom fakultetu ne uči dovoljno. Kako sam tokom osnovnih i master studija pohađala i privatni i državni fakultet bez namere da svoje utiske predstavim kao generalne zaključke o prednostima jednog sistema studiranja, pokušaću da sumiram svoje iskustvo. Kao i većina dilema ni ova se ne može preseći ni u čiju korist jer oba sistema imaju svoje prednosti i mane. Pre nego što počnem, istakla bih još da se opisano iskustvo odnosi na studiranje psihologije.
Na privatnom fakultetu psihologije protok informacija, pa samim tim i organizacija bila je mnogo bolja nego na državnom. Profesori su se uglavnom trudili da nas informišu o svemu što je bilo bitno za nas studente. Uvek se znalo kada su ispiti, dosta unapred, šta treba da se uči, odakle može da se nabavi materijal. Termini konsultacija objavljivali su se na više mesta i profesori su uvek bili na fakultetu u predviđenim terminima. Na vidnom mestu na sajtu uvek su postavljane hitne i bitne vesti i izmene. Bilo nam je jasno koja je dokumentacija za koju svrhu potrebna, do kog roka i koje su sankcije za nedostavljanje. Profesori su uvek bili spremni da i na redovnim predavanjima objašnjavaju studentima gradivo dok im ne postane potpuno razumljivo. Na konsultacije profesori su redovno dolazili i cenili su studentsko angažovanje. Pojedini profesori ostavljali su mogućnost organizovanja i dodatnih konsultacija ako ih student zamoli. Kako sama volim da imam precizne informacije o svemu i ispite detaljno spremam, često sam pisala profesorima e-mail-ove, na koje su mi oni redovno odgovarali.
Učestala je bila i mogućnost usmenog odgovaranja za višu ocenu. Neretko se dešavalo da profesori ostvaruju mentorski odnos sa studentima, pa da nas konsultacijama pitaju složenija pitanja, kako bi nas pokrenuli na „duboko“ razmišljanje. Veoma često su nas hvalili i ohrabrivali, davali nagradne poene i podržavali individualni razvoj. Bilo je vidljivo da profesorima stalo do njihovih studenata, do njihovog osećaja samoefikasnosti, motivisanosti i opšteg zadovoljstva studiranjem. Oni su ne samo prepoznavali već i poznavali većinu svojih studenata. Bili su spremni da se dodatno angažuju sa pojedinačnim studentima koji su pokazali veće interesovanje.
Sa druge strane, u našoj zemlji postoje predrasude da se na privatnim fakultetima „ništa ne uči“. Stekla sam utisak da zbog toga privatni fakulteti na neki način teže tome da podignu svoje standarde. Zato se događalo da dođe do nedoslednosti usled nedovoljne usaglašenosti kriterijuma rada i ocenjivanja. Recimo, dešavalo se da ne mogu da dobijem višu ocenu jer mi je falilio 0,2 poena ili da dobijem 0 poena za prisustvo jer sam u celom semestru samo 3 puta izostala sa predavanja ili vežbi. Na taj način se uvodila neka neadekvatna strogoća. Sa druge strane, dešavalo se da su pitanja na kolokvijumu ili ispitu zahtevala samo znanje iz prezentacija, a ne i iz literature, ili da se studenti koji prepisuju ne kazne dovoljno oštro.
Moje iskustvo studiranja na državnom fakultetu tokom jedne godine master studija u velikoj meri razlikovalo se od iskustva osnovnih studija na privatnom fakultetu. Kad je u pitanju državni fakultet, za jedan ispit trebalo je da se pripremi čak 14 knjiga i tekstova i to samo u okviru obavezne literature. Kako bi se stekao uslov za polaganje jednog predmeta bilo je neophodno ispuniti čak 9 predispitnih obaveza.
Dešavalo se da je potrebno svake nedelje pročitati po jednu knjigu ili duži tekst kako bi se moglo aktivno učestvovati na predavanju. Dakle, nama studentima se nije ostavljala mogućnost da odlučimo da li ćemo biti aktivno angažovani u procesu svog obrazovanja, to je prosto neophodno. Na taj način studenti svakako shvataju koliko mogu i dokle dosežu njihove sposobnosti. Ovakva očekivanja nude „plodno tlo“ za razvoj i unapređenje samopouzdanja. Na državnom fakultetu takođe postoji i spoljašnja motivacija u vidu stipendije. Na privatnom fakultetu moguće je da izuzetni studenti imaju smanjenu školarinu ili da uopšte ne plaćaju istu. Međutim, nije moguće da dobijaju novac kao nagradu i podstrek za svoje postignuće, dok je na državnom fakultetu to sasvim moguće.
Tokom jednogodišnjeg studiranja na državnom fakultetu kao slabije strane prepoznala sam nedovoljno brz protok informacija i nedovoljno razvijen odnos profesor-student. Dešavalo se da nas šalju kod referenata po neophodne tehničke informacije. Pritom je odnos neprofesorskog osoblja prema studentima često bio neadekvatan, sa puno nepotrebne nervoze i nerazumevanja. Uz to nedostatak organizacije rada dešavao se i u saradnji sa profesorima, u vidu neutvrđenih kriterijuma ocenjivanja ili otkazivanja unapred dogovorenog mentorstva u radovima.
Dešavalo se i da mi profesori nakon što odobre temu nekog rada shvate da ipak nisu doneli pravu odluku, pa sugerišu značajne izmene kad je rad već završen i ukoričen. Kad je u pitanju odnos profesor-student na državnom fakultetu, nažalost moje iskustvo iz ugla studenta sa visokim prosekom govori da profesori retko pohvaljuju studente, retko ih ohrabruju, pojedini profesori vrlo nerado čak i odgovaraju na e-mail-ove.
Naravno samo iz mog iskustva jasno je da i privatni i državni fakultet ima svoje prednosti i mane. Osim što sam na privatnom fakultetu provela četiri, a na državnom samo jednu godinu, značajno je i to što sam na privatnom fakultetu bila na osnovnim, a na državnom na master studijama.
Podeliću još par autentičnih detalja studiranja. Privatni fakultet na kom sam ja studirala svakako može da svojim studentima (ili barem onima koji su tome težili) ponudi adekvatan korpus znanja. Recimo, posle studiranja na privatnom fakultetu koji sam ja pohađala većina studenata koji su odlučili da nastave obrazovanje (uključujući i mene), primljena je na državni fakultet za koji je konkurisala.
Ipak, na državni fakultet došla sam nedovoljno sigurna u svoje sposobnosti. Nisam znala mogu li da naučim više od dve knjige za ispit i položim sa visokom ocenom. Državni fakultet dao mi je priliku da shvatim da je to sasvim moguće.
Naravno ništa od ovoga nisu pravila bez izuzetaka. I na privatnom fakultetu je bilo slučajeva nedovoljnog zalaganja profesora za individualna postignuća studenata i njihovog opšteg zadovoljstva studiranjem, dok je na državnom fakultetu bilo primera izuzetne podrške i inspirativnog mentorskog odnosa profesora koji je za ambicioznog studenta od neprocenjive vrednosti. Ako bih sada morala u jednoj rečenici da ih sumiram, rekla bih da me je privatni fakultet ohrabrio i dao mi neophodan entuzijazam, dok me je državni fakultet „zamorio“, ali ojačao i pripremio za stvarni svet u kome ću provesti svoj radni vek.