Tag: internet

10 strategija manipulacije putem medija

U tekstu je prikazano 10 najtipičnijih strategija putem kojih mediji oblikuju naše rasuđivanje:

1) Preusmeravanje pažnje
Pažnju javnosti preusmeravati sa važnih problema na nevažne. Prezaposliti javnost poplavom nebitnih informacija, da ljudi ne bi razmišljali i stekli osnovna saznanja u razumevanju sveta.

2) Stvaranje problema
Ta metoda se naziva i “problem-reagovanje-rešenje”. Treba stvoriti problem, da bi deo javnosti reagovao na njega. Na primer: izazvati i prenositi nasilje sa namerom, da javnost lakše prihvati ograničavanje slobode, ekonomsku krizu ili da bi se opravdalo rušenje socijalne države.

3) Postupnost promena
Da bi javnost pristala na neku neprihvatljivu meru, uvoditi je postepeno, “na kašičicu”, mesecima i godinama. Promene, koje bi mogle da izazovu otpor, ako bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenskom roku, biće sprovedene politikom malih koraka. Svet se tako vremenom menja, a da to ne budi svest o promenama.

4) Odlaganje
Još jedan način za pripremanje javnosti na nepopularne promene je, da ih se najavljuje mnogo ranije, unapred. Ljudi tako ne osete odjednom svu težinu promena, jer se prethodno privikavaju na samu ideje o promeni. Sem toga i “zajednička nada u bolju budućnost” olakšava njihovo prihvatanje.

5) Upotreba dečijeg jezika
Kada se odraslima obraća kao kad se govori deci, postižemo dva korisna učinka: javnost potiskuje svoju kritičku svest i poruka ima snažnije dejstvo na ljude.Taj sugestivni mehanizam u velikoj meri se koristi i prilikom reklamiranja.

6) Buđenje emocija
Zloupotreba emocija je klasična tehnika, koja se koristi u izazivanju kratkog spoja, prilikom razumnog prosuđivanja. Kritičku svest zamjenjuju emotivni impulsi (bes, strah, itd.) Upotreba emotivnog registra omogućava pristup nesvesnom, pa je kasnije moguće na tom nivou sprovesti ideje, želje, brige, bojazni ili prinudu, ili pak izazvati određena ponašanja.

7) Neznanje
Siromašnijim slojevima treba onemogućiti pristup mehanizmima razumevanje manipulacije njihovim pristankom. Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude što slabiji ili ispod proseka, da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv.

8) Veličanje gluposti
Javnost treba podsticati u prihvatanju prosečnosti. Potrebno je ubediti ljude da je (in, u modi), poželjno biti glup, vulgaran i neuk. Istovremeno treba izazivati otpor prema kulturi i nauci.

9) Stvaranje osećaja krivice
Treba ubediti svakog pojedinca da je samo i isključivo on odgovoran za sopstvenu nesreću, usled oskudnog znanja, ograničenih sposobnosti, ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema.

10) Zloupotreba znanja
Brz razvoj nauke u poslednjih 50 godina stvara rastuću provaliju između znanja javnosti i onih koji ga poseduju i koriste, vladajuće elite. “Sistem”, zaslugom biologije, neurobiologije i praktične psihologije, ima pristup naprednom znanju o čoveku i na fizičkom i na psihičkom planu.

Categories: Zanimljivosti

Tags: , , , , , ,

Društvene mreže i ličnost

Internet, kao mesto gde je najveća koncentracija ljudi na jednom mestu -u isto vreme možemo stupiti u kontakt sa nekim preko okeana, sa nekim u drugoj državi, gradu, itd. Samim tim, veća je šansa za ispoljavanje poremećaja ličnosti, pogotovo zbog anonimnosti i nedostatka F2F (face to face) komunikacije i interakcije. Na taj način ljudi mogu da iskažu druge, ponekad i tamne strane svoje ličnosti, da se predstavljaju onako kako požele, tačnije da imaju svoj pseudo, iliti onlajn identitet. Samim tim, uočljivija je i veća koncentracija narcisa i narcizma kao pojave na društvenim mrežama.

Fejsbuk, kao najpopularnija društvena mreža, pogoduje savremenim oblicima ispoljavanja narcizma. Društvene mreže i slični mediji danas upotpunjavaju zadovoljenje čovekovih kulturnih potreba: komunikacijskih, doživljajnih – estetskih, obrazovnih, stvaralačkih. Promatrano s našeg ugla, ovde je reč o zameni autentičnih potreba, takozvanim pseudo-potrebama, karakterističnim za sastavnu spregu kapitala i medija. Sveopšte povezivanje i umrežavanje (Networking) u različite interesne cyber zajednice, nesumnjivo govori u prilog ideji o tehničkom proširenju komunikacijskog prostora, kao i o promeni dominantnog načina komuniciranja (u kome je komunikacija ujedno i akcija, dakle – interaktivnost) u savremenom dobu.

Nasuprot ovome, mnogobrojni članci i istraživanja o mrežnom komunikacijskom delovanju kritički dovode u pitanje ovu “osetljivost”, tumačeći je, zapravo, kao “neosetljivost”, koja se manifestuje u znaku sveprisutnog narcizma. Naravno, ovde nije reč samo o individualnom narcizmu – posmatranom bilo kao nužna razvojna faza čoveka (o čemu je još početkom prošlog veka pisao Frojd / Freud) ili kao “narcistički poremećaj ličnosti” (Narcissistic Personality Disorder – NPD). Nije reč čak ni o specifičnoj simptomatologiji savremenog doba, o čemu su uverljivo argumentovali Kristofer Laš (Lasch), Žil Lipovecki (Lipovetsky), i u delu “Narcisoidnost”, gde Zoran Milivojević tvrdi da suština narcisoidnosti, “nije toliko zaljubljenost u samoga sebe, koliko je nedostatak saosećajnosti s drugim ljudima. Narcis iz grčkog mita bi trebalo pravilno da se izgovara “Narkis”, što bi u prevodu značilo neosetljivi, a ta reč ima isti koren kao i reč narkoza.”

Pored bolesti zavisnosti, društvene mreže, a naročito ,,Fejsbuk”, danas su postale i platforma za ispoljavanje narcizma. Naime, putem svog profila korisnici stvaraju ličnu virtuelnu realnost samopromocijom, uz tendenciju stvaranja ulepšane slike o sebi. Profesor psihologije Kempbel (V. Kit Campbell), sa univerziteta u Georgiji, smatra da se suština ispoljavanja narcizma na Fejsbuku najjasnije definiše obrascem: ,,Nije cilj pokazati koliko sam važan, lep i pametan, već koliko sam veći, bolji i lepši u odnosu na tebe”.

Prema istraživanju profesorke kliničke psihologije, Vesne Gojković, s Fakulteta za pravne i poslovne studije Univerziteta u Novom Sadu, ,,Fejsbuk profil povećava samopouzdanje korisnika”. Gojkovićeva smatra da osoba sklonije korišćenju Facebooka imaju izraženiji narcizam kao crtu ličnosti.

“Pojava društvenih mreža, kao što su Facebook i Twitter, napravile su značajne promene u distribuciji informacija i kulturnih normi socijalnog odnosa. Ove tehnologije nude pojedincu nove načine samoprezentacije, kao i pristup i objavljivanje informacija, pregled svojih društvenih mreža, kao i mogućnost uspostavljanja i održavanja kontakta s drugima”. (Chen and Marcus 2012).

Društvene mreže su koncept koji je usko povezan s međuljudskim odnosima. Literatura o društvenim mrežama povezuje teorije identiteta i interpersonalne komunikacije, jer “ljudi koriste društvene mreže kako bi procenili sebe i druge”. (Feld 1981, Vitak, 2008). “Drugim rečima, identitet pojedinca je, delimično, određen mrežom prijateljstava koje održava”. (Vitak 2008).

Fejsbuk omogućuje korisnicima da prate promene u životima svojih “slavnih” prijatelja i veza s tim prijateljima, pregledom njihovog zida i čitanjem podataka koji se nalaze na njihovom profilu. “Načini interakcije koje društvena mreža Facebook osigurava, su: komunikacije na tajmlajnu – putem komentara – komentarisanjem fotografija, statusa itd, slanjem privatnih poruka i peckanjem”. (Vitak 2008)

Društvene mreže su se pokazale kao posebno plodno tlo za samoregulaciju Narcisa, jer nude pristup stotinama površnih i emocionalno hladnih odnosa. Društvene mreže nude i kontrolisane uslove u kojima korisnik ima potpunu kontrolu nad vlastitom prezentacijom. “Korisnici mogu preneti željene informacije o sebi i mogu birati atraktivne, samopromovišuće fotografije. Ova vrsta virtualne dvorane pruža narcisima mogućnost da ostvare beskonačan broj beznačajnih odnosa, te im pruža sredstva za hvalisanje vlastitim pozitivnim osobinama”. (Mehdizadeh, 2010)

Kao što smo već spomenuli, narcizam je sveprisutan obrazac grandioznosti, potreba za obožavanjem i preteran osećaj sopstvene važnosti. Povezuje se s pozitivnim viđenjem vlastitih osobina – inteligencije, fizičke privlačnosti i moći. “Središnje mesto u većini teorija narcizma je upotreba društvenih odnosa u cilju regulisanja narcističkog samopouzdanja. Međutim, narcisi se ne fokusiraju na međuljudsku intimnost, toplinu i druge aspekte pozitivnih odnosa, ali ih koriste kako bi se prikazali popularnima i uspešnima, a za partnere traže atraktivne i uspešne ljude. Uprkos tendenciji da traže mnogo površnih, praznih odnosa, narcisi te odnose retko održavaju dug vremenski period.” (Mehdizadeh, 2010)

Narcizam je povezan s velikim brojem društvenih odnosa i samopromovišućim samoreprezentacijama. Pronađene su dve razlike između narcisoidnosti u “pravom svetu” i onlajn zajednicama (zajednicama na društvenim mrežama na internetu). Tvrdnje narcisa su ocenjene kao manje zanimljive. Ovo nije u skladu s već utemeljenim stavom o narcisima, kao ljudima koji su zabavni pri prvom upoznavanju. (Paulhus, 1998). Jedno od mogućih objašnjenja za ovu razliku je u tome da se narcisi više oslanjaju na atraktivne fotografije kao precizne predstave-samoprezentacije, a ne obraćaju dovoljno pažnje pisanju objava. Druga razlika je uglavom tačna procena narcisoidnosti-narcizma korisnika od strane nepristrasnih promatrača. (Buffardi, Campbell, 2008: 1310)

Kada govorimo o društvenim mrežama, moramo spomenuti i Instagram.

Instagram (engl. Instagram) je besplatna aplikacija koja korisnicima omogućava obradu i deljenje fotografija na društvenim mrežama, kao što su Facebook, Twitter, itd. Instagram je kreiran i pokrenut u 2010. godine, a 2012. ga je Facebook kupio. Online servis je vrlo brzo pridobio veliku popularnost, s više od 100 miliona aktivnih korisnika.

U 2012. godini, Instagram se prvi put spominje kao društvena mreža. Korisnici su od tada omogućeni da se povežu s drugim korisnicima koji imaju Instagram i prate sve njihove objave. Takođe, korisnici aplikacije mogu da u svoj profil “ubace” i svoje lične podatke kao i da prave selekciju objavljenih fotografija. Pre objavljivanja fotografija, korisnik ih može promeni uz određene filtere koji menjaju boju fotografijama. Kao što možemo primetiti, preterano eksponiranje objektivu i pravljenje selfija za Instagram, mogu izazvati narcizam kod korisnika ove društvene mreže, jer je to, u stvari, aplikacija samo za fotografije.

Na Instagramu nema statusa, kao na Facebooku, te je značaj izgleda i selfija uveliko uočljiv za pristup i bivanje na toj društvenoj mreži. Slike koje se nalaze na ovoj društvenoj mreži nisu toliko realne, baš zbog mnoštva filtera za ulepšavanje slika, kako bi se dobio savršen izgled.

Zanimljivo je, naime, da su “opšta mesta” kojima se obično opisuju najrazličitije aktivnosti na Internetu, a posebno na društvenoj mreži Facebook, ujedno i meta kritike ovih komunikacijskih sredstava, kao prostora za lični marketing, egzibicionizam i “samopromociju”. Jer, po principu ogledanja i ogledala, savremeni narcis se, u interakciji s drugim korisnikom na Mreži, medijski potvrđuje tako što, pojednostavljeno rečeno, njegova fikcija postaje nečija “stvarnost” i obrnuto.

Zanimljivo istraživanje…

Ilustracije radi, pozvaćemo se ovde na istraživanje sprovedeno na jednom od američkih univerziteta (Western Illinois University), o oblicima ponašanja korisnika na Fejsbuk društvenoj mreži, koja pokazuju karakteristične elemente “društvenog” narcizma, realizovanog na uzorku od 294 studenta, od 18 do 65 godina starosti.

Rezultati ovog istraživanja, kako se navodi u Gardijanu , manifestuju direktnu povezanost između broja prijateljstava ostvarenih na ovoj mreži i potvrđuju da je reč o narcisoidnom korisniku profila, koji pokazuje socijalno poremećeno (socially disruptive) ponašanje, o čemu su već postojala određena mnjenja, upućena od strane skeptika, u pogledu upotrebe ovih društvenih mreža (social media sceptics).

Sada su ta mnjenja definitivno i potvrđena, te možemo i mi potvrditi njihov zaključak da društvene mreže izazivaju narcizam. Čak i da ga ne izazivaju, one ga samo podržavaju u razvutku, a time i potpiruju taj već postojeći, narcisoidni obrazac ponašanja i razmišljanja, ili čak narcizam kao poremećaj ličnosti čine sve prisutnijim u sklopu te ličnosti i njenog profila na društvenim mrežama. Narcizam kao ljubav prema sebi i sopstvenoj ličnosti nije negativna pojava, ali je negativna kada osoba ne primećuje svoje mane i kada je previse zaokupljena sobom i svojim izgledom, te ga stavlja u prvi plan kao svoju jedinu vrednost.

Categories: Društvene mreže Narcizam Nauka

Tags: , , , , ,

Onlajn narcizam

Narcizam se nije pojavio tek u 21. veku. Mit o Narcisu dolazi još iz Stare Grčke i delovi tog mita su jako važni za razumevanje modernog narcizma, koji polako preti da postane pandemija zbog društvenih mreža i interneta.

Da bismo bolje razumeli pojam narcizma, potrebno je da navedemo i objasnimo mit o Narcisu. Arhaična verzija mita o Narcisu je priča o bezosećajnom Narcisu u kojeg je bio zaljubljen jedan mladić, koji se zvao Aminija. Osećanja su bila jednostrana – Narcis ga je odbio, te mu je kao uvredu dao mač. Povređeni Aminija se molio Nemezi, boginji osvete da Narcis jednog dana oseti bol neuzvraćene ljubavi, te se Aminija mačem ubio na Narcisovom kućnom pragu. Jednog dana je Narcis ugledao prelepog mladića u jezeru i odmah pokušao da ga zavede, ne shvatajući da je to zapravo bio njegov vlastiti odraz. To je shvatio tek kada je pokušao da ga poljubi. Očajan je uzeo svoj mač i ubio se od tuge, zbog nemogućnosti ostvarenja te ljubavi, a njegovo telo se pretvorilo u istoimeni cvet.

Razlika između mitskog i modernog Narcisa je da moderni Narcis prvenstveno ili isključivo ne uživa gledajući sebe u ogledalu ili na fotografijama, ali uživa u tuđem uživanju u njegovom liku i slikama, po principu: “Ja sam, ili bi trebao biti ono što bi drugi da ja jesam / budem “. (Milivojević, 2015)

Elementi grčkog mita o Narcisu, koji su relevantni za ovaj tekst, osim moći koju fizička lepota ima u odnosu na druge su: da je Narcis ravnodušan, neosetljiv, ponosan, ne poseduje sposobnost empatije, i ima nezasitu strast prema samom sebi. Narcis ne zna šta znači voleti, ali ne zna ni šta znači voleti sebe.

Današnji mali narcisi čine tako veliko mnoštvo, kod kojih je narcizam prihvaćen i normalizovan, a to podrazumeva, po Lašu, (Lasch, 1991) “tražiti, pitati, moliti za pažnju i obožavanje sledbenika”. Oni ne zavise od drugih kao osobe, već od drugih kao njihovih evaluatora, i to od bezlične mase koja ih gleda i daje sud o njihovom izgledu.

Narcizam se obično tumači kao jedan od glavnih simptoma nelagode modernog sveta i opisan je kao patološki učinak individualista (Ehrenberg, 2010). Međutim, pitanje je da li narcizam ukazuje na sudar ili na ćorsokak individualizma, ili samo otkriva strukturni defekt koji leži u srži ove teme.

Narcizam otkriva ranjivost, krhkost, dok se metafora “moderni Narcis” ne odnosi na snažnu individualnost, već je to još nerazvijena ličnost, slaba, ali samo prožeta opasnim osećajem i fantazijama o svemoći i samodovoljnosti, a u pozadini je osnovnih bespomoćnosti.

Današnji čovek ulazi u potragu za svojom individualnom srećom, a anksioznost pokušava da smiri sistematskim pribegavanjem u sve vrste sigurnosti, uključujući i konformizam i oportunizam – to je mesto gde Kristopher Laš vidi trijumf Narcisa.

Na području seksualnosti, emancipacija pojedinca od drevnih tabua mu ne donosi mir. Narcis traži neposredno zadovoljstvo i živi u stanju zabrinutosti i večno nezasitne želje. (Lasch, 1991).

Da bismo bolje razumeli narcizam i Narcisa, moraćemo da spomenemo sve verzije mitova o Narcisu. “U spisu Andrea Žida (Gide) “Traktat o narcisu”, nalazimo podnaslov “Teorija simbola”. Tragajući za mitom o Narcisu, Žid je zabeležio: “Narcis je bio savršeno lep i zato je bio čedan. Prezirao je nimfe jer je bio zaljubljen u sebe samog. Nikakav vetar nije remetio površinu izvora nad kojim je miran i nadnesen čitavog dana promatrao svoj lik”. Narcis celog dana promatra svoj lik, on je sanjalica, biće koje se izdvaja iz sivila. Ne može da se ukoloteči u svakodnevicu.

Opsednut je idejom da se vidi, jer postojati – nije više dovoljno samo sebi to dokazati. On hoće, na kraju krajeva, da sazna kakav oblik ima njegova duša. Narcis je, u stvari pesnik.

U delu “Leksikon psihoanalize”, Žarko Trebješanin odredio je narcizam kao stanje samozaljubljenosti u kojem je sva ljubav usmerena na vlastiti Ego. O Narcisu je zabeležio: “Termin vodi poreklo od poznatog grčkog mita o Narcisu, sinu nimfe Liriope, koji je bio tako lep, da su ga obožavali mnogi mladići i devojke. Pošto je bio hladna srca, on nikom nije uzvraćao ljubav, pa čak ni lepoj nimfi Eho, koja je venula od ljubavne čežnje, dok od nje nije ostao samo glas. Jedan od odbačenih obožavatelja prokleo ga je da zavoli ono što mu je nedostižno, a to se i ostvarilo. Čak i u podzemnom carstvu senki, Narcis ogleda svoje lice u vodama Stiga”.

U “Rečniku Jungovih pojmova i simbola” , narcizam se definiše kao ljubav prema vlastitoj slici, ali i kao oblik perverznog ponašanja. Autor ovog rečnika, Žarko Trebješanin, je neočekivano više redova posvetio simboličnom određenju cveta narcisa. Cvet Narcis označava ukočenost, smrt, ali i posledice samoljublja i taštine. Ovaj cvet se dovodi u vezu s infernalnim obredima, (koji su povezani s podzemnim svetom i paklom), kao i svečanostima inicijacije.

Za narcisa se vezuje samoljublje, samodovoljnost, taština, hladnoća i smrt u mladosti. U “Rečniku Jungovih pojmova simbola” možemo pročitati da je ugodni i opojni miris ovog cveta uzrok ludila.

Moderni narcizam ima dosta karakteristika mitskog Narcisa, te ostaje otvoreno pitanje – “Da li je narcizam čovekovo patološko ili normalno stanje?” Ta silna opijenost sobom, sopstvenim likom, gde je uočljiva i potpuna otuđenost od drugih i pojava da narcisima drugi trebaju samo da bi se divili njihovom liku ili odrazu u ogledalu, u ovom slučaju slikama na društvenim mrežama, kao novi aspekt i oblik narcizma u 21.veku. Narcizam se poput epidemije proširio društvenim mrežama i fenomenom nazvanim selfiji, kada osobe slikaju same sebe u ogledalu, a nakon toga dobijaju silne komplimente na račun izgleda od strane drugih ljudi.

Narcisi uživaju u tuđoj omamljenosti njima, njihovim likom, ali oni sami ne uživaju u sopstvenom izgledu. Ovde vidimo apsolutnu kontradiktornost – oni ne vole sebe, ali vole kada ih drugi vole, barem njihov izgled, a uz to narcisi druge koriste samo da bi iskoristili njihovu ljubav upućenu prema njima, jer oni sami ne osećaju ljubav prema sebi. Tu nailazimo na “šizofreničan” odnos prema samom sebi – narcisi ne vole sebe ali vole kada ih drugi vole, te tako kompenzuju nedostatke ljubavi prema sebi.

Categories: Društvene mreže Narcizam Nauka

Tags: , , ,

Da li internet zavisnost postoji?

Da li treba da brinem što sam prečesto na Internetu?

Živimo u vremenu u kome se nepoznavanje računara tretira kao znak nepismenosti. Sa druge strane, baš u ovo vreme „cveta“ psihijatrijski diskurs koji pretenduje da progresivno fabrikuje nove dijagnoze. Situacija se dodatno usložnjava kada na scenu stupa novi poremećaj, tzv. Internet zavisnost. S pravom svi postavljaju pitanje da li se konzumacija Interneta može tumačiti kao forma patologije i neće li time psihijatrija dodatno erodirati sferu normalnosti. Ako svako ponašanje može biti indikator patologije i ako svako može biti korisnik psihijatrijske službe, šta onda ostaje normalno i ima li normalnih individua u savremenom društvu? Međutim, stvar može poprimiti i ozbiljnije razmere ako pred svakim ponašanjem popuštamo, spuštamo kriterijume, čime onda dozvoljavamo da mnoga problematična ponašanja zažive kao sastavni deo svakodnevnice. Gde onda treba smestiti Internet zavisnost na kontinuumu normalno – patološko?

Pre nego što odgovorimo na ova kompleksna pitanja, nužno je opisati sam fenomen Internet zavisnosti i pobliže razmotriti različite forme u kojima se pojavljuje.

U želji da izbegnemo ekstremno negativne interpretacije ovog fenomena koje se nalaze u psihijatrijskim priručnicima, ponudićemo definicije Internet zavisnosti koje su oslonjene na model socijalne integracije i time ostati na nešto neutralnijem terenu. Za razliku od medicinskog modela koji bolest vidi kao disfunkciju, kvar, grešku koja se nalazi u pojedincu i koja mu se zadesila mimo njegove volje, model socijalne integracije se zalaže za posmatranje „obolelog“ pojedinca kao aktivne individue koja nastoji da poboljša svoje funkcionisanje u svetu. I dok psihijatri nastoje da kao svojevrsni tehničari otklone disfunkciju na koju sama osoba ne može da utiče, dotle pristup socijalne integracije vidi simptom kao maladaptivni izbor pojedinca i pomažu mu da načini funkcionalniji izbor. Poremećaj tako nije omeđen telesnom membranom, izolovan i zaključan za svet, već naprotiv obitava među ljudima. Zato pristalice socijalne integracije prvenstveno interesuje koliko dotični simptom ometa pojedinca u njegovom funkcionisanju među ljudima. Na ovom mestu ubedljivo se vide poteškoće definisanja Internet zavisnosti, jer znamo da konzumiranje Interneta u velikoj meri čak pospešuje komunikaciju i funkcionisanje sa i među drugima.

Do sada su poznate tri razvojne linije definisanja Internet zavisnosti, i to kao poremećaj zavisnosti, kao poremećaj ponašanja i kao poremećaj nagona i kontrole impulsa. Pretpostavka da je naše ponašanje, ili da su naši nagoni i impulsi ono što je a priori disfunkcionalno, bliža je stanovištu psihijatara. Oni ističu da su ponašanje, nagoni ili impulsi defektni i da čovek nema uticaja na njihovu promenu. Sa druge strane, ako se nešto shvati kao zavisnost, onda se to isto smešta izvan tela i tretira kao izbor pojedinca koji je podložan promeni. Zato pristalice modela socijalne integracije najčešće i definišu Internet zavisnost u terminima poremećaja zavisnosti. Ovde su u tom smislu priložene dve neutralnije definicije Internet zavisnosti koje se oslanjanju na ovaj „alternativni“ model.

Jang (1998) imenuje Internet zavisnost kao svojevrstan vid „tehnološke zavisnosti“ i definiše je kao nehemijsku (bihejvioralnu) adikciju koja uključuje ekscesivnu čovek-mašina interakciju.

Grifit (2005) ističe da bilo koje ponašanje koje može proizvesti kontinuiranu nagradu organizmu u odsustvu prihoaktivne supstance može biti potencijalno adiktivno, te govori o bihevioralnim nasuprot hemijskim adikcijama. U ovu grupu po autoru spadaju zavisnost od Interneta, zavisnost od video igrica, patološko kockanje, seksualna zavisnost i poremećaji ishrane.

Jang tvrdi da je Internet zavisnost širok termin koji pokriva različita ponašanja, te stoga pravi kategorizaciju na 5 zasebnih subtipova:

  • Sajber seksualna zavisnost – kompulsivno posećivanje web sajtova za odrasle koji se tiču sajber seksa i sajber pornografije
  • Virtuelna prijateljstva – opsesivno traženje prijateljstava preko Interneta
  • Zavisnost od Mreže – uključuje kompulsivno kockanje, kompulsivnu kupovinu preko Interneta i sl.
  • Prezasićenost informacijama – kompulsivno web surfovanje i pretraživanje baza podataka
  • Kompjuterska zavisnost – odnosi se na opsesivno igranje kompjuterskih igrica.

Nakon definisanja i prikazivanja različitih vidova Internet zavisnosti, nužno je ponuditi neke smernice za razlikovanje upotrebe Interneta koja nema, od one upotrebe Interneta koja ima potencijalno problematična obeležja. Problematičnu upotrebu Interneta, tačnije ono što smo nazvali Internet zavisnošću, pokušaćemo da razgraničimo od neproblematične oslanjanjem na kriterijume koji upravo izrastaju iz pristupa socijalne integracije. I na ovom mestu ćemo se, u svetlu svega prethodno pomenutog, držati podalje od rigoroznih i patologizirajućih kriterijuma koje nudi psihijatrijska praksa.

Autori “novog” talasa (Jang, Grifit, Marks, Braun) se slažu da osoba može biti okarakterisana kao Internet zavisnik tek ukoliko ispunjava sledeće uslove:

  • izolacija – ukoliko je upotreba Interneta postala najvažnija aktivnost u životu osobe, i upravlja njenim mislima (preokupacije i kognitivne distrorzije), osećanjima (žudnja) i ponašanjem (deterioracija socijalizovanog ponašanja);
  • modifikovano raspoloženje – uključuje promene raspoloženja koje zavisnici opisuju kao „iskustvo uzbuđenja, iznenađenja, letenja“ ili paradoksalno kao „smirujuće iskustvo bekstva ili obamrlosti“;
  • tolerancija – ukoliko je potrebna povećana upotreba Interneta (veći broj sati provedenih na Internetu) kako bi se iskusili pređašnji efekti modifikovanog raspoloženja;
  • prisustvo apstinencijalnih simptoma – simptomi (fizički i psihički) koji se javljaju ukoliko je upotreba Interneta prekinuta ili iznenada redukovana, i to sledeći: potištenost, razdražljivost, podrhtavanje, itd.;
  • konflikt – uključuje interpersonalne konflikte, konflikte konzumenta Interneta i njegovih drugih aktivnosti, i konflikte unutar same individue (intrapersonalne konflikte, kao što je npr. subjektivan osećaj gubitka kontrole);
  • povratak – odnosi se na tendenciju vraćanja starim obrascima ponašanja koja su u vezi sa korišćenjem Interneta, ili čak još ekstremnijim obrascima, nakon što je postojao period apstinencije ili kontrole.

Navedeni uslovi mogu se bez ostatka sažeti na jednu, ključnu odrednicu – alijenaciju, tj. svojevrstan vid otuđenja. Naime, ako je konzumiranje Interneta postalo primarna i privilegovana aktivnost individue, ako ona istiskuje sa scene ostale društvene aktivnosti, ako isključivo ona provocira dobro raspoloženje i ekstatičke doživljaje ili svojim odsustvom stvara osećaj nelagode, onda možemo govoriti o problematičnoj formi korišćenja Interneta. Čovek je društveno biće, i kao takvo, njegove aktivnosti, raspoloženja i misli, trebalo bi u većoj meri da su zavisna od socijalnih faktora, tačnije od ljudi. Ako pak nisu, to je dovoljan osnov za tvrdnju da je njegova egzistencija skrenula sa uobičajene putanje.

Sumirajući sve navedeno, zaključuje se da konzumiranje Interneta može biti dvostruko kategorisano. Obe kategorije smeštaju se negde između krajnjih polova, tj. u međuprostoru dimenzije normalno – patološko. Forma u kojoj je korišćenje Interneta sredstvo za povezivanje sa drugima (makar i posredno), može se nazvati neproblematičnom, dok je problematična forma upravo ona koja vodi alijenaciji i gubitku autentičnog kontakta sa svetom. Međutim, čak i ova forma, u svom najekstremnijem vidu, ne zaslužuje epitet „patološko“, sve dok sama osoba ne izrazi zabrinutost i nelagodu po pitanju sopstvenog funkcionisanja.

Categories: Bolesti zavisnosti Društvene mreže Nauka

Tags: , , , , , , ,