Tag: histerija

Nova dijagnoza: PMS!

PAZI ŠTA ŽELIŠ, MOŽDA TI SE I OSTVARI!

~ Premenstrualni Disforični Poremećaj (PMDD) ~

Svakog četvrtka u sedam uveče, nakon posla, sastajemo se u lokalnom baru u Sent Luisu. Našem rodnom gradu. Pomislićeš da idemo u provod, da pijemo i slušamo dobar džez. Ali ne, nakon posla nas tek čekaju pune ruke posla. Deluje kao neformalno okupljanje, ali samo deluje. Ovde se vode životno presudni razgovori.

Ovo mesto smo otkrile pre dvadesetak godina i još ga se držimo. Ima više razloga za to. Ljudi ga retko posećuju, gotovo uvek je prazno, bar u ovo doba. Muzika je prijatna i optimalne jačine da možemo da se čujemo. Spremaju odlične kafe. I konačno, svetlo je prigušeno, a stolice su veoma udobne. Tu sedimo satima, pa je jako važno da nam je sve ovo potaman. Teško je udovoljiti ljudima, možda još teže ženama, kao što smo mi, veoma različitim.

Zajedno smo odrastale, nas četiri, ali su nas različita interesovanja odvela svojim putevima. Mene u medicinu, kasnije psihijatriju. Hilari u ekonomiju. Džesiku u politiku, a Lindu u pravo. I pitaš se sad šta će te četiri sredovečne žene u baru, koja to preča posla one imaju od svoje porodice i brige o pokućstvu? I šta uopšte rade zajedno tako različite, šta ih povezuje? Možda i nemaju porodicu i dom, možda su ekscentrične samice koje zajedno ubijaju dosadu? Lujke, kao one iz „Sex and the City“. E pa ne, nismo! Žene smo, nečije, i nečije majke takođe, a imamo i svoje domove. No ono što je nama još važnije, jeste da pored toga imamo i ideju. Ideju da ne želimo da se ukalupimo u opšte postavke stvari i uredno, po dominatnim očekivanjima, odemo kući gde ćemo biti samo to. Žene, majke i domaćice. To je ta spona, ta strast koja nas godinama veže, za koju se valja boriti svakim udisajem.

Ta ideja mami nas već dvadeset godina u ovaj bar, u kome naširoko pretresamo šta bi svaka od nas u svom polju mogla dalje da učini. Za ravnopravnost, za pravdu, za jednakost. Zovi to kako god hoćeš. Stručno ga zovu feminizam. I mi to tako zovemo, iz milošte, naš mini feministički pokret. I koliko god da je minijaturan, mora nam se priznati da smo svašta do sada uradile. Svaka je bušila gde je mogla i dokle je mogla.

Hilari se godinama bori za ravnopravnost polova na radu, za jednaka prava žena u pogledu pozicija i novčane nadoknade. I uspeva joj, solidno. Džesika pokušava da osigura jednako prisustvo žena u parlamentu, kao i u liderskim partijama, kako bi pitanja od šireg društvenog značaja bila fer razmatrana, sa aspekta oba pola. Linda se muči da načini izmene u zakonodavstvu, kako bi se prava i obaveze građana nediskriminativno poštovala. A ja, ja pokušavam da čitavu ovu nepravdu ispravim u sektoru zdravstva, jer je besmisleno i pomisliti da je neki od polova otporniji na određenu mentalnu bolest. I ide nam, lagano ali sigurno.

Kada ti sve ovo ovako serviram, kao neki bućkuriš na tanjiru, nije ti jasno šta jedeš. Zato ću pokušati da budem jasnija. Evo vrlo konkretno šta su moje zasluge. Sigurno znaš da je nekada postojala histerija. Veoma davno su je izmislili. Bila je posebno omiljena dijagnoza u XIX veku. Rado su je koristili. I samo za žene. Za sve one žene koje su, nagnječene patrijarhatom i njegovim surovim očekivanjima, poklekle ili se počele boriti. Vrlo lako bi svaka žena koja huli na sistem i uređenje, ili ona koja se stropošta pod teretom nagomilanih obaveza, bila proglašena histeričnom. To, razume se, nije pogađalo muškarce. Njihova odgovornost odvajkada je bila ograničena na jedan uzan domen – posao, i izvan ovoga malo šta je od njih očekivano, a kamoli zahtevano. Histerija, ta velika pulsirajuća materica, nezadovoljna svojim stanjem, pružala je otpor – malaksalošću ili borbom. A obe opcije bile su vredne svakog sankcionisanja.

I gurao je tako ovaj zatucani pogled na svet svoju priču, decenijama. Bit histerije je opstajala, samo se menjao naziv. Nekad su je nazivali neurastenija, kasnije konverzivna reakcija, a potom histerična psihoneuroza. Duboko je ova opresivna ideja dosegla, skoro do kraja XX veka. A onda je naš pokret, pokret za pravdu, rešio da je ukine, po svim osnovama. Tako i bi – 1994. godine zbrisana je sa lica zemlje. Dijagnoza koja stigmatizuje, koja zlostavlja, koja diskriminiše, je nestala. Uživali smo u svom trijumfu! Konačno, oslobođenje, skidanje nepravedno nalepljenih etiketa.

Imale smo tada 30-ak, nas četiri – potentne, jake, sigurne žene, na vrhuncu svojih karijera. Naša ideja doživljavala je procvat na svim poljima. Mlade, lude i entuzijastične, nismo mogle ni da pretpostavimo kako bi se dalje, priča koju smo započele, mogla razvijati. Žene su dobile nova prava, to je bilo najvažnije. Nisu ni primetile i nove obaveze. Štaviše, nisu ni primetile, da su i stare obaveze još uvek nakačene. Srasle, sa ženom, kao neotuđivi deo tela. Žene su htele još, gramzivo su tražile još prava, još obaveza. Vapile su za dokazivanjem, za superiornošću. Koju nikada ranije nisu osetile. Odjednom su postajale šefovi, direktori, lideri, ali i ostajale majke, sluge i domaćice. Niko nije ni slutio da će same sebe zakopati. Niko nije na vreme shvatio da ovo nije prirodan proces, već borba, surova borba. Ne ume žena kao cvet u saksiji da višak vode ostavi u tacni. Ona uvek usisa sve. Staro i novo, koliko god ga ima. Ne ume ili ne sme? Još uvek štošta ne sme. Da zanemari kuću, da zapostavi decu, da zaboravi na muža. I voda se taloži, preliva. Žena je vremenom trula od umora, od viška. I šta sad?

Imamo već 50 – ak, nas četiri – jake smo, potentne i umorne. Baš kao i ostale. Moramo da se borimo dalje – za odmor, za mir, za zdravlje, čak i za bolest. Sedimo sad u našem baru i kukamo kako bi nam dobro došla čak i histerija, pa da nam prepišu terapiju odmorom u trajanju od šest do osam nedelja, kako je to nekada sledovalo. Bar bi se okrepile! I rađa se ideja!!! Hajde da se ponovo izborimo za svoju bolest i da se konačno legitimno odmorimo. Trljam ruke pakosno, ovo je moj fah. Dugo nismo nešto menjali u priručniku, vreme je da zasučem rukave.

Na pamet mi pada sjajna ideja. Možemo da iskoristimo ono što je već svima transparentno, samo do sada nije imalo etiketu. Čuveni PMS koji pogađa svaku radno sposobnu ženu mogao bi postati naš saveznik. I, dosta je elegantniji od histerije. Histerija nas je trajno stigmatizovala, podrazumevala je hronicitet. Ko jednom oboli, taj doživotno ima karton mentalno obolele osobe. PMS je kratkotrajan, pet-šest dana mesečno i gotovo. Dovoljno da se žena valjano odmori, a opet akutna stvar, kad prođe, opet si k’o nov. Nisi lud, a imaš neosporan alibi da se odmoriš.

U prigušenosti malog bara oči drugarica caklele su od uzbuđenja. „Rebeka, pa ti si genije, suvi genije!!!“, uzvikivale su žene i ritmično pljeskale rukama. „A kako ćeš ga nazvati? PMS ili nešto drugo?“, nestrpljivo su me upitale. Rekoh im da ću probati sa nečim modernijim, nečim što je više u duhu današnje psihijatrije. Predložiću komitetu da ga nazovemo Premenstrualni Disforični Poremećaj (PMDD) i objasniti simptome i razloge za uvođenje ove dijagnoze. „Šta, šta, šta? Šta ćeš im reći, baš nas interesuje? Kako se to radi u tvojoj struci? Nećeš im sigurno reći da je to projekat feministkinja, jer su shvatile da su preumorne od obaveza?“, ironično su navaljivale znatiželjne drugarice.

Pa naravno da ne. Reći ću im da PMDD ima slične kliničke simptome kao PMS, ali su simptomi znatno jače izraženi, pa uzrokuju otežano funkcionisanje u poslovnom, socijalnom ili društvenom životu. Ne smemo tako netaktički da zloupotrebimo PMS. Mora se smisliti priča da su veoma retki slučajevi gde su simptomi tako ozbiljni. Lako će posle svaka žena sa blažom formom PMS-a dobiti potvrdu za bolovanje, ne sekirajte se. Objasniću da se žene sa PMDD-em jasno razlikuju jer su depresivne, napete i anksiozne, veoma su razdražljive i često menjaju raspoloženja, osećaju se slabo i umorno, imaju pad u energiji i smanjen interes za uobičajene aktivnosti, a često su kod njih prisutne i nesanica, promena apetita i glavobolja. „Bombonica! Diiivno upakovano! Sve je čak vrlo istinito. Baš si majstor svog zanata!”, bodrile su me ponosne drugarice.

Dve godine kasnije

2013. godina. Četvrtak. Sedam uveče. Sent Luis. Naš lokalni bar. Nas četiri. Jedna novina. Umesto kafa, piju se kokteli. Ima i zašto! Proslavlja se zvanični ulazak Premenstrualnog Disforičnog Poremećaja u petu reviziju američkog dijagnostičkog priručnika. Suprotno očekivanjima, svi su nešto snuždeni.

Drugarice: Drago nam je zbog tebe Rebeka, baš si im pokazala. Ali moramo da priznamo da nismo baš osetile neki boljitak u protekle dve godine. Kao da u praksi i nema baš neke efekte. Izvini, iskreno ti kažemo.

Ja: O, ludice moje! Pa naravno da nema, mi smo već matore koke, duboko u petoj deceniji, sramota bi bilo da se vadimo na PMS. To uopšte nisam bila uzela u obzir. Ova dijagnoza pomaže onim dosta mlađim od nas. Al’ ne sekirajte se, sad će vaša Rebeka nešto da izmajmuniše i na temu klimaksa. Ništa se ne brinite, sve je pod kontrolom.

Četiri žene grohotom su se smejale, u malom baru, koga su te noći po prvi put opustošile koktelima.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Pripovetke

Tags: , , , , ,

Privilegije lepšeg pola

~ Histerija ~

Zovem se Elena. Samica sam, što je i logično. Nemam kada da nađem sebi srodnu dušu. Imam trideset i tri godine, od čega već šesnaest godina radim u fabrici obuće u Londonu. Moj zadatak je da stojim po ceo dan pored pokretne trake, kontrolišem svaki par koji naiđe, izdvojim na jednu gomilu one sa greškom, a ispravne upakujem u specijalno dizajniranu kutiju. Ima nas mnogo. Milionska hala. I stalno se smenjujemo. Svakog časa neko se razboli i napusti nas. Na to mesto dođe neko novi. Svako je zamenljiv. Era je tuberkuloze.

Ja sam dobro, ne kašljem, ne osećam tupi bol u grudima, pluća mi ne šište. Ali sam umorna, samo sam jako umorna. I nervozna pride. Oni stalno hoće brže, hoće bolje, hoće duže. A ljudsko telo ima svoje limite. Kako godine prolaze sve sam osetljivija, sve mi smeta, buka mašina, buka prostih ljudi koje zovemo kolegama, buka nadzirača našega rada. Osećam da mi se kičma slegla i da se pretvara u ljušturu, osećam da mi je srce prazno, a mozak tempirana bomba. Ne znam koliko ću još izdržati, koliko sam još u mogućnosti da se kontrolišem, da ne puknem, da im ne saspem sve u lice, tim huljama koje šesnaest godina ne daju povećanje, a povećavaju sate.

Jednoga dana je eskaliralo, sav dugogodišnji bes sručio se pravo na upravnika – urlala sam, psovala, tražila naša prava, tražila svoja prava, hvatala se za kosu da ne bih njega pretvorila u froncle, a onda sam se od iscrpljenosti onesvestila. Probudila sam se u bolničkom krevetu, sama, u praznoj sobi koja je zaudarala na ustajali urin. Nedugo zatim ušla je bolničarka noseći u ruci moju otpusnu listu na kojoj je stajalo – histerični karakter. Ne sećam se ničega, ni šta se dogodilo, ni otkuda ja tu. Još više me zbunjuje što ne znam šta se sada zbiva, šta znači ovaj naziv, da li sam teško bolesna? Rešena da uzmem sudbinu u svoje ruke odlazim kod načelnika bolnice. Prosedi starkelja sa brkovima mi objašnjava: „Patite od čestog duševnog oboljenja današnjice poznatog kao histerija. Bukvalan prevod ove reči je materica. Da pojasnim – u Vašim podacima našli smo da ste samica, a ovo oboljenje nastaje zbog nezadovoljenja seksualnog nagona kod žena koje vodi oslobađanju materice u telu. Materica slobodno luta po telu i izaziva histerične napade. Žena se tada ponaša neuračunljvo, razdražljiva je i agresivna. Histerični karakter, Vaša dijagnoza, upravo podrazumeva sve ono što se desilo sa vama u fabrici. Ova dijagnoza uključuje težnju za isticanjem, dramatičnost i želju da se skrene pažnja na sebe“, završio je načelnik. Činilo se da će već zamaći iza zida, ali se okrete i dobaci kroz poluotškrinuta vrata: „Draga devojko, što više odmora, po mogućstvu šest do osam nedelja. Ostavili bi Vas ovde na tretmanu, ali nemamo nažalost slobodnih kreveta. Krcato je, kao da je epidemija…“

Sa papirima u ruci zaputila sam se kući. Na putu sam srela jednu od koleginica. Obradovah se kao malo dete, možda će me ona podsetiti šta se zbilo u nemilom događaju. Koračam ka njoj, a čini mi se udaljavam se. Da li je moguće da se pravi da me nije videla, da me zaobilazi u širokom luku? Za trenutak se prenuh iz ovakvih misli shvatajući da su one dokaz moje sveže konstatovane dijagnoze. „Hej Matilda!“, vičem u njenom pravcu i mašem joj. Nemavši kud ona bojažljivo priđe. Potanko mi je prepričala ceo događaj – da sam vrištala, da su mi se grčile pesnice, da su bujice ružnih reči kolale iz mojih usta pravo u lice upravniku. Za kraj mi je udelila i savet: „Ne smeš tako da se ponašaš, to nije normalno, to je bolest, drugi radnici to ne rade, dobićeš otkaz nastaviš li! Moraš da radiš, da ćutiš, da se ne buniš, ako se ovo opet desi dokazaćeš da si ozbiljno bolesna“.

Hmmmm, moram da porazmislim o ovome. Kaže – to je bolest! Koliko znam, svaka bolest ima svoj uzrok i svoje posledice. Ako se zna šta ju je izazvalo i kako se manifestuje onda i postoji. Da, ovo jeste bolest, prava, ista kao popularna tuberkuloza! Tuberkulozu izaziva bacil tuberkuloze, ali da bi tvoje telo bilo dobar domaćin ovom bacilu ono mora da je umorno, slabo, načeto. U suprotnom, ako je imuni sistem jak, ako osoba redovno spava, ako je sita i napita, ako je na čistom, rečju ako je zdrava, tuberkulozni bacil će naći bolje stanište. Ako se pak zapati, on vodi opštem padu imunog sistema, slabljenju plućnih alveola, otežanom disanju, pojačanom kašlju i uglavnom smrti.

Da vidimo za histeriju. Uzročnik je nezadovoljenje seksualnog nagona; posledice su urlanje, vikanje, psovanje, nekontrolisano ponašanje, agresija, privlačenje pažnje, itd. Sad shvatam šta je koleginica htela da mi poruči! Po analogiji sa tuberkulozom, koja se može sprečiti ako se osoba brine za opšte higijenske i egzistencijalne uslove pod kojima živi, i histerija ima svoje preventivne faktore. Znači, treba da nađem partnera, ne smem da se nerviram, stvari ne treba toliko da me potresaju, treba da sam zadovoljna sa onim što imam, treba da uživam u statusu quo… Model je isti.

Ipak, jedna stvar mi tu još uvek nije jasna. Nikada nisam čula ni za jednu bolest koja bira pol domaćina koga će nastaniti. Bolest ne izvoljeva, ne pravi razlike, nije izbirljiva. Ali ne i ova moja bolest! Ona je drugačija, specifična, ženska bolest. Ona nam osporava prava, ismeva našu potrebu za buntom, ali nam daje jedno suštinski novo pravo. Pravo da samo mi budemo od nje bolesne. To mu čak dođe kao neka vrsta privilegije nas žena. Imamo ekskluzivno pravo na histeriju koje nam niko ne može oduzeti!

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Istorija psihijatrije Pripovetke Seksualnost

Tags: , , , , , , ,