Puno je polemike oko toga koji je psihoterapijski pravac delotvorniji – psihoanaliza, geštalt, transakciona analiza, REBT… Brojna istraživanja rađena su sa idejom provere za koje vrste psiholoških problema (dijagnoza) je koji pravac merodavniji. Rezultati postoje i favorizuju određene pravce, ali je opšti trend da se i u ovoj sferi ostane „politički korektan“. Tako se svi terapeuti bez izuzetka povode za onim „sve najbolje o suparniku“. Niko više ne ističe prednosti svoga pristupa jer nije korektno, štaviše nadmeno je i arogantno. A prećutni dogovor da se ova polemika reši je u tome da se akcenat pomeri sa pravca na psihoterapijski odnos.

Psihoterapijski odnos je neutralan teren na kome prestaje sva kompeticija. Odjednom, svi terapijski pravci su podjednako dobri za sve vrste problema i sve klijente, a ono što izdvaja dobru od loše terapije jeste odnos terapeuta i klijenta. Ovo je načelno u redu i zaista, moramo poštovati rad kolega jer time iskazujemo poštovanje prema struci u celini. Međutim, ono što vidim kao problematično, jeste da se sa naglašavanjem terapijskog odnosa sve završava. Svi samo koriste gotove floskule kako taj odnos treba da bude odnos poverenja, topao, iskren i autentičan.

Šta to zapravo znači?

Kako će klijent znati da li je odnos takav ili je neko veliki profesionalac u svom poslu i zna da „odglumi“ takav odnos?

Kako će sam terapeut proceniti da li je odnos autentičan, da li klijent ima dovoljno poverenja, da li je iskren?

Na osnovu čega se jedan takav odnos razlikuje od svih drugih odnosa u koje stupamo?

Na koji način je takav odnos delotvoran, šta on to pruža, šta menja u klijentovom svetu?

Da li biti dobar terapeut nužno znači imati umeće da sa svakim klijentom izgradiš ovakav odnos ili je prirodnija postavka da će se u nekim slučajevima ovakav odnos formirati, a u nekima ne?

Koliko ta izgradnja zavisi od samog terapeuta, a koliko i od klijenta i njihove međusobne interakcije?

I konačno, i možda najvažnije, kada kažemo da psihoterapijski odnos treba da bude autentičan, iskren, topao odnos, odnos poverenja, kako ga svi opisuju, ne deluje li to pomalo pretenciozno?

Čini se kao da je to jedan savršen odnos, jedan zlatni standard svim odnosima, odnos kakav niko od nas nema van terapijske sobe. Pominju se još epiteti odnos razumevanja, prihvatanja, neosuđivanja.

Kolika je verovatnoća da se ovakav idealan odnos izgradi tokom terapijskih susreta i treba li uopšte tome da težimo? Da li je to ono što je ovde lekovito?

I sama sam kao terapeut, pozivajući se na ODNOS, upala u ovu zamku papagajskog deklamovanja njegovih svojstava „razumevanje, toplina, autentičnost, prihvatanje, poverenje…“ I nisam se previše udubljivala u to da iznedrim neku ličnu, intimnu, iskustvenu definiciju pojma „terapijski odnos“. Jednostavno sam prihvatila koncept i slepo ga propagirala. Tek sada, kada je jedan takav odnos iza mene, kadra sam da razumem šta on treba da sadrži i u čemu je njegova snaga.

U želji da moje kolege uđu u debatu sa samim sobom, da postave sebi ova pitanja i uvide koliko su ovih odnosa imali tokom karijere, ispričaću vam ovu priču. Takođe, mislim da će ova priča pomoći i mnogim klijentima da oforme precizniju ideju o tome kakav bi to odnos trebalo da bude, izvan onih pomenutih idealizovanih epiteta.

Zvala se Jovana. Zapravo, još uvek se zove, samo više nije moja klijentkinja. Bila je to skoro pune dve godine. Dolazila je veoma redovno, najredovnije od svih mojih klijenata – po pljusku, vejavici, na 40 stepeni, tokom praznika… Ako je nešto bilo izvesno u mome planeru, to je da će se Jovana pojaviti svake nedelje. Došla je sa prilično hostilnim očekivanjima da promeni svoju mamu, jer je odnos bio neizdrživ. Nije joj padalo napamet da možda i ona treba da se menja. Njen život biće bolji ako se promeni mama. Kako sam ubrzo shvatala, njena mama je neko ko bi, da je ikada otišao u neku ustanovu za mentalno zdravlje, dobio dijagnozu graničnog poremećaja ličnosti. Bila je dozlaboga konfliktna, kontrolišuća, usamljena i manipulativna, a opet nesigurna i nalik malom detetu.

U početku, fokusirala sam se na pritužbu i pokušavala da vrlo prilježno isprobam čitav arsenal relacionih tehnika ne bi li promenila dinamiku njihovog odnosa. Bilo je neznatnih pomaka. Sa ove distance, mogu konstatovati da je ovaj period mog „najintenzivnijeg“ rada sa Jovanom, bio zapravo puki tehnicizam. Nedelje su prolazile a Jovana je dolazila i svaki put pričala neku aktuelnu dramu. Sve se svodilo na more konkretizacija, na banalno prepričavanje šta je ko kome rekao, a kako je ovaj potom odgovorio. Saznala sam da Jovana nikada nije upoznala tatu, da je faktički pobegao od iscrpljujuće žene, i da ju je mama emotivno i higijenski zanemarivala tokom čitavog detinjstva. Emotivne ucene bile su sastavni deo njenog odrastanja. Živele su u kući sa mamine dve sestre, koje su nažalost bile mamine replike. Tri vrlo hladne, proračunate ženske figure „bavile“ su se odgajanjem devojčice.

Jovana je tako izrasla u jednu veoma proaktivnu, snalažljivu i uspešnu ženu, ali nepoverljivu i praktično otuđenu od sveta. Jedina strategija preživljavanja u ovako surovim okolnostima bila je da budeš stalno u pokretu, večito van kuće, što ju je opredelilo da postane turistički vodič. Očekivao bi čovek da pored tri mračne, pesimistične persone, koje te isisavaju i tu su da te povuku na dno (ne bi li im postao sličan) i ona postane jedna negativna i džangrizava žena. Ali, ona se nije identifikovala sa ovom skupinom Minera, kako ih je zvala, ona je bila njihov kontrast – Motivator, ona koja bodri druge ljude, koja je nasmejana za troje.

Nakon ovog uvoda većina mojih kolega bi verovatno empatisala sa Jovanom. I ja sam, da se razumemo, ali empatija, razumevanje i prihvatanje nisu dovoljni. Oni su bili preslabi da Jovani obezbede promenu. Štaviše, to što je promena izostajala, počelo je kod mene da rasplamsava profesionalnu sujetu. Osećala sam ljutnju, nestrpljenje, čak i dosadu, koje su bile samo spoljna manifestacija moje nemoći. Bila sam umorna od njenog materijala u kome iznova i iznova prepričava do u detalja novi konflikt sa mamom. Svaka seansa počela je da liči na svež dokaz moje nesposobnosti da joj pomognem. Izgledalo mi je kao da je gluva za moje reči, kao da se bilo koja intervencija odbija od nju kao o zid. Moj gnev je rastao i bio je sasvim nepravedno uperen na nju – „ona ne želi da se menja, ona je distancirana od mene i nema poverenja, kao uostalom što ga nema ni u jednom drugom odnosu…“ U toj fazi nisam preispitivala svoje veštine, držala sam se nadmeno kao da ih baš sve na svetu posedujem. Nisam uviđala da su klijenti tu da nam pomognu da uvidimo gde smo tanki, da nas nauče veštini koja nedostaje. Nisam shvatala da su naši klijenti naše prilike za učenje, za naš rast i razvoj, baš kao što smo i mi za njih. Ili bar to do tada nisam doživela na ovako neposredan način.

Svaka seansa nastavila je da liči na prethodnu. Njen monolog i moje skoro nezainteresovano slušanje. Čudila sam se zašto se iznova vraća ovde. Šta to ona od mene dobija pa dolazi po još? Činilo mi se da ne dobija ništa. Moja početna frustriranost poprimila je u kasnijim fazama oblik letargičnosti. Svakih 5-6 seansi dešavala se smena u meni – red ljutnje i beznadežnosti, red nezainteresovanosti i čuđenja. Vremenom, Jovana se sa mame prebacila na druge odnose, ako ih tako uopšte možemo nazvati. Iako u poznim tridesetim, nije imala nikada ozbiljniju vezu, zbog prirode posla menjala je često poslodavce, imala je par drugarica za „uz kafu“. I to kafu tokom koje je ona slušala, jer zaboga – ona je motivator, a ne ta koja kao njena mama opterećuje druge ljude.

Postepeno sam počela da razumem da je rasla na zabrani da opterećuje, da je pored majke i tetki smela da bude samo nevidljiva, a i da je probala drugačije ove egocentične figure je ne bi primetile. Opterećivati je loše i sa tim stavom nesvesno se kretala i na drugim socijalnim trasama. Bila je uvo da bi je prihvatili i njeni odnosi nisu imali nikakav reciprocitet. Ako opterećuješ bićeš kao mama, a onda ćete svi napustiti! Zato moraš raditi sasvim suprotno od toga. Biti nasmejan i kad ti nije do toga, samostalan i pomagački nastrojen, osoba kakvu svi vole u okruženju.

Slagalica se polako slagala. Postajalo mi je jasno zašto mi se uporno vraća, zašto joj je kontakt sa mnom važan, možda najvažniji do sada. Ono što sam ja uzimala kao svoju najveću nesposobnost, ona je prepoznala kao najveći kvalitet. Ja sam joj jedina pružala dozvolu da opterećuje, ja sam paradoksalno, ne radeći ništa, bila jedina tu za nju. Moja očekivanja dolazila su na svoje mesto. Ponekad je nešto najbolje što možeš da uradiš prosto to da budeš tu, da ne zahtevaš, da ne očekuješ, da ne nudiš, da pratiš. Ovo je odnos u kome je Jovana postajala osobom. Ovo je odnos u kome sam ja postajala kompletnija osoba. Ona me je naučila da slušam bolje, da vidim dalje. Ona je trenirala moju sujetu i moje strpljenje koje mi je puno puta u životu zafalilo. Hvala joj na tome. Neizmerno!

Jednoga dana morala je da prekine terapiju. Dobila je posao turističkog vodiča na prekookeanskom brodu. Tog dana pričale smo o našem odnosu. Rekla sam joj da me je ljutila, da mi je bila dosadna, da je nisam shvatala. Rekla mi je da zna. Ali da je osetila da je ovo odnos u kome sme da rizikuje, u kome sme da proba, u kome se usudila da pomera granice. I da nije pogrešila. Kao da je bila bolji terapeut od mene u ovom procesu. Išla je korak ispred mene i radila za dvoje. Sada znam da je terapijski odnos zbilja lekovit, ali ne zbog svoje savršenosti, već upravo zbog potencijala koji se otvori kada obe osobe izađu iz svojih zona komfora.

Ona je prva osoba koju sam snažno zagrlila na rastanku i pokazala joj bez ustručavanja svoje suze!

U sećanje na veliku životnu lekciju…