Tag: DSM

Psiholozi o gej roditeljstvu…

Seksualna orijentacija bila je dugo smatrana važnim faktorom u određivanju prikladnosti osobe da bude roditelj. Danas, ova pretpostavka je vrlo neizvesna, s obzirom na sve veću učestalost gej osoba koje traže pravo na roditeljsku ulogu.

Homoseksualni muškarci i žene mogu se upustiti u heteroseksualno roditeljstvo iz različitih razloga – da bi sakrili prirodu svoje seksualnosti, zbog problema da sami otkriju svoju seksualnost, ili zbog jednostavne želje da podižu decu u heteroseksualnom okruženju. Takođe, načini dobijanja dece su različiti – seksualnom pogodbom sa muškim prijateljem, veštačkom oplodnjom (kod žena), dogovor sa surogat majkom (kod muškaraca), usvojenjem,…

Zbog dobro poznate situacije neprihvatanja homoseksualnog roditeljstva od strane okoline, omalovažavanja i odbijanja, pa shodno mogućim posledicama po pomenutu skupinu gej osoba, istraživanja ove teme zasnivaju se na retkim studijama dobrovoljaca, pod uslovima stroge anonomnosti.

Mišljenje velike većine o ovoj temi „Treba li dozvoliti roditeljstvo homoseksualnim osobama“ svodi se na sledeće: homoseksualci su mentalno bolesni, promiskuitetni i imaju nestabilne veze, mogu uticati na seksualnu orijentaciju svoje dece i oštetiti njihovu emocionalnost.

Glavna poteškoća u istraživanju homoseksualnosti obuhvata jasnu podeljenost na one koji osećaju želju prema istom polu, što uključuje fantazije i požude, i one koji aktualizuju homoseksualno ponašanje.

Sledeća teškoća vezana je za istorijski razvoj, odnosno shvatanja o homoseksualnosti koja su se menjala kroz vekove. Naime, od dominantnih stavova u 18. i 19. veku da je homoseksualnost mentalni poremećaj, preko neuspeha psihoanalitičkih koncepata, neuspeha medicinskog modela u objašnjenju ovog fenomena, došlo je konačno do porasta homoseksualne političke moći koja je pokopala sva ranija shvatanja homoseksualnosti kao bolesti.

Ako samo pogledamo razvoj i promene nastale tokom godina u DSM-u, vidimo da se homoseksualnost kao kategorija promenila toliko da sada imamo novu kategoriju koja je na sasvim drugom kraju kontinuuma, odnosno homofobiju, po kojoj su u mentalno poremećene svrstani oni koji osećaju strah i nelagodu u prisustvu homoseksualaca. Stoga danas, uverenje da je homoseksualnost mentalna bolest koja isključuje mogućnost normalnog roditeljstva, nije više niti logična, niti održiva.

Životni stil homoseksualaca

Ova manjinska skupina oduvek je posmatrana kroz određene forme stereotipa, po kojima su lezbejke muškobanjaste, a gejevi feminizirani. Sa naučne tačke gledišta, po Belu i Vajnbergu, mogu se izdvojiti 5 osnovnih pravila življenja homoseksualaca:

  1. usko vezani, srećno venčani heteroseksualni parovi,
  2. otvoreno vezani, uglavnom su u stabilnim vezama, ali jedan ili oba partnera traže i partnere izvan veze,
  3. funkcionalci, individualci koji nisu u vezi, ali uživaju mnoštvo seksualnih partnera,
  4. disfunkcionalci, imaju seksualne probleme, ali i teškoće oko nalaženja pogodnih partnera,
  5. aseksualci, imaju veoma nisko interesovanje za seks i retko pronalaze partnere.

Poslednje dve kategorije imaju najniže stope psihološog zdravlja.

Seksualno razvijanje kod dece

Pod uticajem Frojdove teorije dugo su bila dominantna uverenja da se detetovo psihološko razvijanje odvija u podsvesti pod ekstremnim uticajem potentnih, komplementarnih sila majke i oca. Polni identitet, koji se razvija između 2. i 4. godine, nastaje mešanjem crta karaktera i ponašanja koja osoba indikuje na sebi i ostalima, o tome da je neko muškarac ili žena.

S druge strane, postoji veliki broj istraživanja o biološkom poreklu homoseksualnosti, koja iznose opravdani dokaz za genetske ili konstitucionalne fondove u kojima socijalni i porodični faktori mogu imati uticaje. Išlo se čak do toga da se gen za mušku homoseksualnost može preneti preko x hromozoma, što je izazvalo brojne etičke i moralne debate o tome, treba li sprovoditi predporođajno testiranje u svrhu ranog otkrivanja ovog „oboljenja“.

Današnje studije o razvoju dece koja žive sa homoseksualnim roditeljima opovrgavaju mogući uticaj ovakvih okolnosti na seksualni razvoj dece, navodeći tome u prilog veoma slab uticaj na seksualno opredeljenje kod dece odrasle sa jednim roditeljem, bilo da je u pitanju smrt jednog roditelja ili razvod braka.

U 92-e studije koje su sproveli Amato i Kejt, pokazano je da porodična „oštećenost“ malo utiče na promenu dobrobiti deteta. Zaključak ovih studija je da razvitak seksualnosti kod deteta nije jednostrano zavistan od stava i ponašanja njihovih roditelja.

Da li homoseksualni roditelji imaju specifičan uticaj na emocionalni i seksualni razvitak svoje dece?

Najrelevantniji dokazi o ovom pitanju potiču iz studija u kojima su poređena deca homoseksualnih i samohranih majki, pri čemu su svi ostali uticaji bili kontrolisani. U većini ovakvih studija ove dve grupe dece nisu se razlikovale u pogledu polnog identiteta, inteligencije, seksualne orijentacije, emocija, ponašanja i odnosa sa drugim ljudima, pa ipak primećeno je da je bilo više indikacija za učestale psihološke probleme kod dece samohranih-heteroseksualnih majki. Što se tiče studija sa gej očevima, one su uglavnom deskriptivnog tipa, bazirane na malom broju primera i minorne, tako da ne zaslužuju posebnu posvećenost.

Zlostavljanje dece?

Homoseksualnost je često brkana sa pedofilijom, u kojoj je polazni objekat seksualnog privlačenja nezrela muška ili ženska osoba. Ta zbrka dovodi do mišljenja da homoseksualni roditelji, prvenstveno muškarci, mogu interagovati na seksualan način sa svojom decom.

U ranim radovima primećeno je da su pedofili koji stupaju u odnos sa detetom svog pola pokazali averziju prema psihi odraslih, preferirajući nedozrele dečake feminiziranih karakteristika, koji još nemaju sekundarne polne karakteristike. Ipak, u jednoj novijoj studiji, prikazano je da od 175 optuženih muškaraca za zlostavljanje dece, svih 175 bili su heteroseksualci. Autori zaključuju da heteroseksualni muškarci preuzimaju veći rizik napadajući maloletnike, nego što to čini njegov homoseksualni antipod. Stoga, deca homoseksualnih roditelja nisu pod većim rizikom od zlostavljanja.

Averzija prema suprotnom polu

Tvrdnje da će homoseksualni roditelj odbaciti dete koje je suprotnog pola, ili da će uticati na svoje dete protiv suprotnog pola, ili da neće dovoditi odrasle suprotnog pola u kuću, su posledica stereotipiziranja homoseksualnosti u obliku koji odgovara odbijanju, od strane heteroseksualaca. Kontraargumenti na ove tvrdnje mogu se naći u studiji Grina, u kojoj je pokazano da dečje samorangiranje na skali popularnosti na kojoj se nalaze isti i suprotan pol, nije imalo razlike bez obzira na to da li deca potiču iz gej ili heteroseksualnog okruženja. Neke pak studije pokazuju da određena deca mogu imati unutrašnji konflikt između lojalnosti prema majkama i želje da se uklope u heteroseksualne norme svog okruženja.

Ocenjivanje homoseksualnog roditeljstva

Profesionalci u oblasti mentalnog zdravlja imaju za zadatak da u izveštaju daju stručno mišljenje o tome da li je homoseksualni pojedinac ili par kompetentan da dobije starateljstvo nad detetom, procenom njegove individualne mogućnosti da voli i podiže dete. Takođe, mora se priložiti procena porodice budućeg roditelja i iscrpna lična istorija. Važno je istražiti istoriju emocionalnih problema ili začeteka zlostavljanja i proučiti stav o seksualnom opredeljenju dotične osobe, kao i prirodu i stabilnost u njenim vezama na duge staze. Uopšte uzev, ovaj proces ne bi trebalo da se nimalo razlikuje od onog koji prethodi usvajanju od strane heteroseksualnih roditelja.

Kvalitet odnosa roditelj-dete

Ovo pitanje tiče se kontinuuma na kome sa jedne strane roditelji teže ekstremnoj privatnosti, krijući od dece svoju seksualnu orijentaciju, a sa druge strane priznaju deci svoje porive u veoma ranom uzrastu, uz deteljnu edukaciju o ovakvoj vrsti odnosa.

Drugo ključno pitanje kvalitetnog odnosa roditelj-dete tiče se stepena priznanja i iskrenosti koji deca mogu ispoljiti prema ostalima u svom okruženju o prirodi svoje porodice. Homoseksualni roditelji mogu imati različite ideje o tome kako da se nose sa ovim posledicama, od savetovanja svoje dece o običnoj diskreciji koja se podrazumeva i u svakom drugom privatnom slučaju, do sa druge strane toga, da se deca šalju u škole izvan i daleko od njihovog susedstva.

Categories: Nauka Seksualnost

Tags: , , , , ,

Ako za tugu postoji dijagnoza, zašto je nema za sreću?

Da li je psihijatrija baš toliko vrednosno neutralna, kao što tvrdi? 

Iako se psihijatrija deklariše kao vrednosno neutralna disciplina, postoji mnoštvo načina da se ova tvrdnja ospori. Vrednosni sudovi, čak i ako ne određuju psihijatrijski pristup klasifikaciji mentalnih poremećaja, sasvim su sigurno sadržani u definiciji mentalnog poremećaja, pa su time neminovno i sastavni deo procesa klasifikovanja. Da je situacija takva, prikazano je u pomalo ironičnom predlogu Bentala (Bentall, 1992) da se sreća klasifikuje kao mentalni poremećaj, kojim je na elegantan način uzdrmana kako logika psihijatrijske prakse, tako i šira naučna javnost.

Bental svoj predlog zasniva na nekoliko ključnih argumenata:

1 – sreća je abnormalna pojava, i to u tom smislu što je čak ređa od depresivnog raspoloženja koje se tretira kao afektivni poremećaj.

2 – sreća ima afektivne (karakterišu je po pravilu pozitivno, neobično povišeno raspoloženje), kognitivne (srećni ljudi su zadovoljni životom, samouvereni i ubeđeni u vlastitu kompetentnost) i ponašajne komponente ( srećni ljudi se ponašaju na karakterističan način: bezbrižni su, smeškaju se, nekad je teško predvideti šta će sledeće uraditi, obično nastoje da svoje raspoloženje nametnu drugima u okruženju).

3 – sreća ima svoju etiologiju, koju čine biološki (Bental navodi podatak da povišeno raspoloženje može da se izazove nadražajem pojedinih moždanih regija, kao i da neki medikamenti, npr. amfetamini mogu usloviti pojavu povišenog raspoloženja) i sredinski (Bental ukazuje da se sreća češće i u izrazitijoj formi javlja kod osoba sa izraženim samopoštovanjem i razvijenijim socijalnim sposobnostima, a koje najčešće zavise od ranih iskustava u procesu socijalizacije) faktori.

4 – Bental zagovara postojanje reaktivne i endogene sreće. Prva bi bila povezana sa nekim prijatnim događajem i vremenski ograničena, a druga bi nastajala iz nepoznatih razloga, i trajala bi neodređeno dugo.

Bentalovi argumenti rezultuju konačnim predlogom da se sreći nađe mesto u DSM-IV u okviru afektivnih poremećaja, gde bi sindrom sreće predstavljao podtip hipomanije. Pored toga što je sreća u statističkom smislu abnormalna, ona prema Bentalu zadovoljava i jedan od osnovnih kriterijuma za duševni poremećaj – ona je iracionalna, a iracionalnost sreće ogleda se u smanjenom ili čak oštećenom kritičkom prosuđivanju, što naposletku vodi gubljenju kontakta sa realnošću (precenjivanje vlastitih moći i sposobnosti, neosnovano verovanje da može značajno da se utiče na događaje u okolini,..).

Poseban problem je u tome što iracionalno nije uvek lako odrediti. Iracionalna su ona verovanja koja neko uporno gaji uprkos očiglednih dokaza o njihovoj neodrživosti. Ali šta je to što određuje da li je nešto održivo ili ne? Uopšteno, odgovor bi mogao glasiti tolerantnost sredine. Međutim, važno je znati i kada okolina postaje netolerantna prema nekom obliku iracionalnog ponašanja ili ubeđenja. U tom kontekstu, netolerantnost sredine može zavisiti od intenziteta iracionalnosti, od njegovog trajanja, ili pak od statusa i položaja osobe kojoj se iracionalnost prepisuje. Objedinjujući odgovor za sve navedeno bio bi da je veća tolerantnost prema onim aktivnostima i idejama koje su društveno manje negativno vrednovane.

Prema tome, kriterijum iracionalnog, ma koliko da je dijagnostički relevantan, ne može da bude jedini vodič u određivanju i identifikovanju duševnog poremećaja. Ako se prihvati iracionalno, onda naminovno moraju da se prihvate i kriterijumi nepoželjno, neispravno i pogrešno, kao sastavni deo kriteriološkog određenja duševnog poremećaja, a pored toga moraju se prihvatiti i kulturalni i istorijski kriterijumi za određenje racionalnosti.

Stoga, na pitanje zašto ni u jednoj klasifikaciji mentalnih poremećaja nema mesta za sreću, može se odgovoriti – zato što se na sreću gleda kao na poželjno stanje, zato što se ona pozitivno vrednuje. Uočava se da vrednosni sudovi koji su sadržani u psihijatriji ne mogu da se ignorišu, i da je psihijatrija sve, samo ne vrednosno neutralna disciplina.

U tom svetlu, Bental navodi:

„Samo psihopatologija koja otvoreno priznaje da su vrednosti značajne za klasifikaciju može da i dalje isključuje sreću iz psihijatrijskih poremećaja“.

Categories: Antipsihijatrija Depresija Emocije Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , , ,

Zašto nam dijagnoze nisu potrebne…

Budući da psihijatrija i danas zauzima dominantnu poziciju u definisanju i tretmanu duševnih oboljenja, a da je istovremeno izdanak medicine, ona po uzoru na medicinski model pokušava da razvije obuhvatan sistem dijagnostičkih kategorija. Ideja je napraviti neku vrstu “dijagnostičke Biblije” u kojoj bi se nalazile sve dijagnoze, a čijim pregledom bi svaki stručnjak mogao svom klijentu da osigura najadekvatniji tretman i pouzdanu prognozu.

Koliko sam shvatila, na osnovu svoje dugogodišnje psihoterapijske prakse, ljudi vole dijagnoze. To im je između ostalog i jedna od glavnih preokupacija kada dođu na seansu. “Koja je moja dijagnoza?”, jedno je od prvih pitanja klijenata koji su došli u potrazi za duševnim zdravljem. I naravno, razumem zašto im je to važno. Odgovor na ovo pitanje donosi višestruku korist – prvo, ljudi su umireni činjenicom da sada imaju dijagnozu, jer je bolje ikakvo saznanje spram praznog lutanja i večite neizvesnosti; drugo, to što su dobili dijagnozu implicira postojanje i drugih ljudi sa istom problematikom, sada su u zajedništvu, a ne izolovani u svom bolu; treće, ako konačno imaju pravu dijagnozu, to je za ljude garancija dobrog ishoda – već postoje uhodani postupci ozdravljenja, a izvesna je i prognoza, itd.

Iako iz iznetog dobijanje dijagnoze zvuči gotovo idealno, u praksi se ovaj trend pokazuje daleko od takvog. Ovu tvdnju takođe pokrepljujem svojim bogatim kliničkim iskustvom, a koje mi je u više navrata pokazalo kako dijagnoze, ne samo što nisu korisne, već su i potencijalno štetne po klijenta. Da cela priča ne bi ostala u domenu subjektivnih interpretacija, osloniću se na relevantnu literaturu koja podrobno razmatra moje prethodne stavove.

Zadatku dijagnostičke klasifikacije u psihijatriji, kao i svim do sada korišćenim sistemima za klasifikaciju mentalnih poremećaja koje je ona razvila, upućene su brojne i raznolike kritike, od kojih će biti izdvojene samo one najznačajnije i one koje imaju najveći stepen osnovanosti:

1) Dominantan problem organizovan je oko stava da mora postojati jedna, adekvatna i opšte prihvaćena klasifikacija duševnih poremećaja.

Uočava se da u praksi to nije slučaj, i da nam istorijski razvoj psihijatrije pokazuje, kako sukcesivno smenjivanje različitih klasifikacionih sistema (DSM-I, DSM-II, DSM-III,..), tako i simultano postojanje više zvanično priznatih i relevantnih klasifikacionih sistema (trenutno su u našoj zemlji u opticaju DSM-IV i ICD-10). Ovaj problem je konstantan u psihijatriji, i uslovljen je:

  • „težnjom“ psihijatrije da poveća pouzdanost i valjanost svojih nalaza;
  • istraživanjima kojima se uočavaju novi i neuobičajeni sadržaji koji se moraju asimilovati u novi sistem;
  • promenama u frekvenciji određenih poremećaja u zavisnosti od istorijskog perioda u kome nastaju;
  • kao i uključivanjem u analizu dodatnih kontrolnih faktora kao što su učestalost po polu, porodični uslovi, itd.

2) Sa revizijama klasifikacionih sistema menjaju se i principi na kojima počiva dijagnostička klasifikacija mentalnih poremećaja.

U prvoj fazi razvoja psihijatrije, tzv. periodu „azilske“ psihijatrije, principi koji su korišćeni prilikom određivanja dijagnoze, etiologije bolesti i tretmana obolelog, bili su bazirani na utvrđivanju različitih promena u CNS-u; u periodu dinamske psihijatrije glavni principi za klasifikaciju mentalnih poremećaja fokusirali su se na eksploraciju unutrašnjih mentalnih procesa; dok period dijagnostičke psihijatrije koji i danas perzistira, prilikom procesa dijagnostikovanja, kao ključni parametar ponovo uvodi moždanu disfunkciju. Štaviše, čak i u okviru jednog klasifikacionog sistema, iako bi vrsta materijala koja se koristi za definisanje atributa za pojedine kategorije morala biti dosledno konzistentna, dolazi do promena u važnosti principa koji se koriste u postupku određivanja dijagnoze. Najčešće, primarni princip koga se psihijatri drže u postupku dijagnostikovanja jeste simptomatologija. Međutim, često u praksi dolazi do odstupanja, i informacija o etiologiji ili odgovoru na tretman može se smatrati značajnijom od detalja kliničke slike (Mekej, 1978).

3) Nadalje, kriterijumi dijagnostičke klasifikacije moraju biti jasno i nedvosmisleno utvrđeni.

Kako su glavni kriterijumi u aktuelnoj psihijatrijskoj praksi simptomi i sindromi bolesti, uočava se da ne postoji situacija u kojoj ne dolazi do preklapanja u simptomima, tj. nema specifičnih simptoma karakterističnih za samo jednu kategoriju poremećaja. Ako se simptomi preklapaju u tolikoj meri, postavlja se pitanje na koji način su konstruisane distinktivne dijagnostičke kategorije (Horowitz, 2002). Da bi sistem klasifikacije bio koristan, on treba da pruži uputstva za razgraničenje između susednih grupa. Međutim, uočava se da kategorijama nedostaje nezavisnost, i da se takva razdelna linija ne može specifikovati, te je pretpostavka da te specifične kategorije „realno“ postoje upitna.

4) Takođe, simptomima unutar jedne dijagnostičke kategorije nedostaje homogenost, jedna vrsta zajedničke niti koja prožima podgrupe određene kategorije.

U tom kontekstu, Vitenborn (1951) je našao da se osobe sa istom dijagnozom često mogu međusobno razlikovati po simptomskim obrascima. Simptomi individualnog pacijenta uglavnom su tako idiosinkratični da se opiru prostom svrstavanju pacijenta u pojedine krepelinovske fioke.

5) Dodatni problem odnosi se na nepostojanje utvrđene i proverene veze između postojećih klasifikacionih sistema i dijagnostičkih modela.

U klasifikacionim sistemima postoje opisi za svaku kategoriju poremećaja, koji su izraženi operacionalnim definicijama. Sa druge strane, psihijatar se prilikom uspostavljanja dijagnoze za datog pacijenta koristi određenim dijagnostičkim modelom. Na taj način dolazi do problema cirkularnog dokazivanja, odnosno valjanost njegove procene se dokazuje korelacijom sa opisom koji je ponuđen u klasifikacionom sistemu. Zbog toga se postavlja pitanje: „Da li je u procesu dijagnostikovanja opravdano koristiti kategorijalni model?“. U tom kontekstu potrebno je istaći, da veliki broj autora smatra kako se pre radi o kontinuumu, i da se razlika između normalnog i patološkog ogleda u stepenu (izraženosti datog fenomena), a ne u vrsti. Za razliku od zastupnika klasifikacionih sistema, pomenuti autori favorizuju pristup po kome se najveći broj simptoma ponaša kao dimenzije, a ne kao kategorije, čime zaobilaze tradicionalan problem konfuzije između kategorizacije i objašnjenja.

6) Klasifikacioni sistemi zapavo nisu u stanju da ispune osnovnu svrhu njihovog nastajanja, a koja se tiče specifikovanja etiologije, prognoze i tretmana za različite kategorije poremećaja.

Etiološki faktori koje promovišu klasifikacioni sistemi, predstavljaju pre opštu vulnerabilnost na psihijatrijske simptome, a ne specifičnu vulnerabilnost na pojedine kategorije mentalnih poremećaja.

Takođe, dijagnostička psihijatrija ne uspeva da razdvoji entitete koji vode različitoj prognozi. Verovatnoća da će osoba koje je ranije bila dijagnostikovana, u budućnosti ponovo dobiti psihijatrijsku dijagnozu je velika, ali je verovatnoća da će u budućnosti zadržati istu dijagnozu razmerno mala. Iz tog razloga, stavljanje znaka jednakosti između dijagnoze i prognoze je neosnovano.

Ubedljiv argument protiv razvijanja dijagnostičkih sistema, jeste i njihov neuspeh da indukuju različite tretmane za različite vrste poremećaja. Za većinu patoloških stanja, uspostavljanje eksplicitne dijagnoze je, bilo prilikom psihoterapije, ili medikamentne terapije, irelevantno (Horowitz, 2002).

7) Konačno, i možda najvažnije, klasifikacioni sistemi moraju da imaju zadovoljavajuću validnost i pouzdanost.

Procena konceptualne validnosti dosadašnjih klasifikacionih sistema je veoma težak zadatak, zbog toga što formalna definicija mentalnog poremećaja koju oni nude, nije dosledno korišćena prilikom uključivanja i isključivanja pojedinih dijagnostičkih kategorija. Iako psihijatri promovišu obuhvatnost, univerzalnost i naučnu utemeljenost dijagnostičkih sistema, uočava se da su kriterijumi za selekciju toga šta se smatra „realnim“ patološkim entitetima, a šta ne, nekonzistentni i neprecizni, te da je i granica normalno-patološko elastična i još uvek zamagljena.

Stoga je u cilju minimiziranja značaja ovog problema, uloženo mnogo napora u povećanje pouzdanosti psihijatrijskih dijagnoza. Međutim, istraživanja pokazuju da stepen slaganja dva procenjivača u vezi sa istim klijentom, varira od 45% do 75%, i da zavisi od mnogo faktora:

  • broja dijagnostičkih kategorija u različitim klasifikacionim sistemima (što je manji broj dijagnostičkih kategorija, stepen slaganja dva nezavisna procenjivača je veći);
  • širine nozoloških kategorija (što je dijagnostička kategorija diferenciranija na više zasebnih podgrupa, stepen slaganja procenjivača je manji);
  • intenziteta ispitivane pojave (što je „dublja“ patologija i simptomi uočljiviji, stepen slaganja procenjivača je veći);
  • vrste poremećaja;
  • osnovne proporcije poremećaja u populaciji (što je poremećaj zastupljeniji u konkretnoj populaciji, stepen slaganja procenjivača je veći);
  • konteksta u kome se ispitivanje vrši, itd.

U vezi sa poslednjim, korisno je pomenuti studiju Rozenhana (Rosenhan, 1984), koja vešto oslikava zavisnost procesa dijagnostikovanja od kontekstualnog okvira u kome se ono vrši. Cilj Rozenhanovog eksperimenta bio je da utvrdi da li su istaknute karakteristike koje vode uspostavljanju određene dijagnoze situirane u samim pacijentima ili u okruženju u kom ih opserveri zatiču.

U eksperiment je bilo uključeno osam zdravih osoba, koje su imale zadatak da pri prijemu u bolnicu izjave da čuju glasove (što je jedna od definišućih karakteristika shizofrenije), a da se potom u bolničkom okruženju ponašaju „normalno“. Neuspeh psihijatara praktičara u razdvajanju ovih pseudopacijenata od ostalih „pravih“ pacijenata, poslužio je kao potvrda Rozenhanove ideje da psihijatri tokom vremena habituiraju i postaju neosetljivi na dijagnostičke markere, budući da bolnice kreiraju svojevrsnu realnost u kojoj značenja određenih ponašanja mogu lako biti pogrešno protumačena.

U tom smislu, ludilo nije nešto što se neposredno prikazuje kao takvo, već se nalazi u oku posmatrača. Stoga, ako procesom dijagnostikovanja ne može da se postigne diferencijacija između normalnog i patološkog, neizbežno se nameće pitanje ima li smisla razvijati dijagnostičke sisteme koji bi trebalo da omoguće diferencijaciju unutar sfere patološkog.

Nadam se da će vas ponuđeni argumenti bar malo ubediti u besmislenost dijagnostikovanja, a smislenost individualizovanog rada sa ljudima, koji će, ako im priđemo kao jedinstvenim osobama a ne šiframa, zasigurno brže napredovati u pravcu svog mentalnog zdravlja.

Categories: Antipsihijatrija Nauka Psihoterapijske teme

Tags: , , , ,

Istorijski razvoj psihijatrije

Od kada je konstituisana psihijatrija kao specijalistička grana medicine, u njenom razvoju možemo pratiti tri sukcesivna perioda: period „azilske“, dinamske i dijagnostičke psihijatrije. Pomenuta tri perioda svojim smenjivanjem, dovela su do dve velike revolucije u psihijatrijskoj nauci, i mogu se razlikovati kako po načinu na koji kategorizuju mentalne poremećaje, tako i po tretmanu duševno obolelih pojedinaca.

„Azilska“ psihijatrija

Krajem XVII veka u Evropi i početkom XIX veka u Americi otvoreni su specijalizovani azili za tretiranje malog broja ozbiljno mentalno poremećenih pojedinaca. U to vreme, vodeći psihijatar, a ujedno i prvi koji je pokušao da napravi univerzalnu i iscrpnu taksonomiju mentalnih bolesti, Emil Krepelin, ozvaničio je da postoje samo dve velike dijagnostičke kategorije: dementia praecox (sada poznata kao shizofrenija) i depresija. Do XX veka etikete mentalnih bolesnika bile su rezervisane samo za one čije je ponašanje bilo ekstremno čudno, neshvatljivo i remeteće po nju / njega i okolinu.

Klasifikacija mentalnih poremećaja razvijana u tom periodu, bila je veoma jednostavna i limitirana na kategorije imbecilnosti i ludila. Kada je 1918. godine objavljena prva zvanična psihijatrijska taksonomija mentalnih poremećaja, ona je brojala svega 22-e kategorije, od čega je 21-a predstavljala različite manifestacije psihotičnih poremećaja, a samo jedna je u sebe uključivala pacijente koji nisu bili psihotični (Horwitz, 2002). Psihijatri su ove dijagnostičke kategorije posmatrali kao diskontinuirane entitete, gde svaku karakterišu zasebni simptomi, etiologija, tok bolesti i različit tretman.

Oslonjeni na biologiju, psihijatri su verovali da simptomi mentalne bolesti potiču od različitih promena na mozgu i nervnom sistemu uopšte, što je i uobličilo način na koji su pacijenti tretirani (farmakološkim šokom, različitim oblicima averzivnih terapija, lobotomijom, elektrošokom,..). Sa druge strane, kako je psihijatrijska klasifikacija bila rezervisana za teške slučajeve koji su zahtevali hospitalizaciju, osobe sa problemima personalne prirode nisu mogle biti njihovi klijenti, budući da svoje probleme nisu mogli formulisati uz pomoć psihijatrijskih termina.

Dinamska psihijatrija

Krajem XIX veka S. Frojd uneo je revoluciju u tumačenje prirode mentalnog poremećaja, a njegova psihoanalitička teorija poslužila je kao osnova za razvoj dinamske psihijatrije. U kontrastu sa azilskom psihijatrijom, koja je prvenstveno bila usmerena na identifikovanje malog broja distinktivnih dijagnostičkih kategorija, dinamska psihijatrija nije za cilj imala da se bavi izolovanim i strogo odvojenim psihopatološkim fenomenima. Umesto toga, bazični princip dinamske klasifikacije bio je da poveže neurotično sa normalnim ponašanjem, i da klasifikuje oba kao varijante zajedničkog razvojnog procesa. Ovaj okvir zamaglio je granicu između normalnog i neurotičnog, ali je zadržao distinkciju između psihotičnog i svih ostalih ponašanja. Na taj način diferencijacija između normalnog i neurotičnog bila je zasnovana na stepenu, a ne vrsti (kao između normalnog i patološkog), i između ovih oblika ponašanja uspostavljen je kontinuum.

Diskurs koji je kreirala dinamska psihijatrija obuhvatao je mnogo više od psihoza i neuroza, ne bi li objasnio široki okvir problematičnih psiholoških i ponašajnih stanja (lični problemi, nesreća, devijantno ponašanje,..). Ovako uspostavljeno stanovište u psihijatriji omogućilo joj je još jednu „prednost“ u odnosu na „azilski“ period, tj. dozvolilo je praktičarima da prenebregnu problem institucionalnog lečenja mentalno poremećenih pojedinaca otvaranjem većeg broja privatnih klinika, i ponude na taj način svoje usluge većem broju klijenata.

Sledeći zaokret do koga je dovela dinamska psihijatrija tiče se interpretacije samih simptoma. Dok su simptomi u okviru „azilske“ psihijatrije posmatrani kao indikatori moždanih disfunkcija, u okviru ovog novog perioda fokus je bio na unutrašnjim mentalnim procesima. Reforma je išla od objašnjavanja duševnih ili somatskih problema navođenjem moždanih uzroka (po uzoru na fizičke bolesti), do naglašavanja značaja psihološkog konflikta, koji je simbolično manifestovan preko simptoma bolesti. Simptomi više nisu posmatrani kao direktna ekspresija bolesti, već kao rezultat složene interakcije između nesvesne dinamike i represivnih procesa. Iz tog razloga menja se i sama priroda tretmana duševno obolelih, koja sada nalaže da se problemi individue jedino mogu otkloniti putem intenzivne eksploracije njenih najintimnijih misli i osećanja u razmeni sa terapeutom, i to sa ciljem da se razumeju manifestovani simptomi, koji potiču iz njene personalne istorije (Horwitz, 2002).

Prvi zvanični priručnik Američke Psihijatrijske Asocijacije (APA), tačnije DSM-I (1952) koji je brojao 198 nozoloških kategorija, kao i njegov sledbenik DSM-II (1968), u kom je klasifikacija proširena na 221 klaster mentalnih poremećaja, reflektovali su stanovište dinamski orijentisanih psihijatara. Ovi priručnici nisu pretendovali da proizvedu visoko elaborisan klasifikacioni sistem. Pa ipak, broj dijagnostičkih kategorija bio je u stalnom porastu, i sve je širi bio auditorijum koji je prihvatao dinamska objašnjenja mentalnih poremećaja. Tako je tokom dominacije dinamske psihijatrije, psihijatrija transformisana od discipline koja se bavi „ludilom“ do discipline koja se bavi normalnošću i problemima življenja. Fluidna granica između neurotičnih i normalnih stanja i ponašanja, zapravo je dovela do ekspanzije diskursa psihopatologije.

Dijagnostička psihijatrija

Rapidni kolaps dinamske psihijatrije koja je dugo bila na kulturalno dominantnoj poziciji, bio je povezan sa promenama u nauci, politici i ekonomskim uslovima, koji su „prisilili“ psihijatriju da redefiniše svoj predmet proučavanja. Dinamsko stanovište bilo je inkopatibilno kulturalnoj klimi koja se pojavila 60-ih godina XX veka. Socijalni kontekst koji je okruživao psihijatriju zahtevao je njenu potpunu transformaciju, ukoliko želi da preživi kao grana medicinske nauke.

Medicina je u tom periodu usvojila nove metode, koje su bile primerenije tadašnjim koncepcijama nauke, i koje su isticale zahtev da se entiteti bolesti precizno definišu i podvrgnu naučnoj analizi. Inkluzivni i difuzni koncept mentalnog poremećaja prisutan u dinamskoj psihijatriji, nije mogao da posluži razvoju preciznih klasifikacionih sistema koji su dominirali medicinskom kulturom toga vremena. Medicinski praktičari doveli su u pitanje ne samo validnost sržnih koncepata dinamske psihijatrije, već takođe i njenu sposobnost da diferencira entitete koje proučava. Stoga, trend zanemarivanja dijagnoza morao je da se prevaziđe, te je 70-ih godina XX veka psihijatrija preuzela dijagnostički model iz medicine. Psihijatrija je reorganizovana od discipline u kojoj su dijagnoze imale marginalnu ulogu, do one u kojoj su postale osnova njene specijalnosti.

Dijagnostička psihijatrija u kontrastu sa dinamskom, definiše mentalni poremećaj na osnovu prisustva „očiglednih“ simptoma, koji su direktni indikatori mentalnog poremećaja i zanima se posebno za uzročne faktore njihovog nastanka. Mentalni poremećaji su shvaćeni kao „prirodni“ entiteti koji postoje u telu i koji proizvode posebne simptome koje osoba ispoljava. Oni se mogu detektovati na osnovu objektivnih kriterijuma, i nastaju nezavisno od lične istorije pojedinca i socijalnog konteksta u kom se pojavljuju. Ova sržna postavka dijagnostičke psihijatrije bila bi potpuno neodrživa u dinamskom modelu bolesti. Pored toga, dijagnostički model traži primarne uzročnike poremećaja u moždanim disfunkcijama, pre nego u disfunkcionalnom detinjstvu, što dovodi do promene u tretmanu, koja ide od intrapsihičke eksploracije ličnosti (u dinamskom modelu) do pronalaženja najboljeg medikamenta za otklanjanje simptoma (u dijagnostičkom modelu).

Dijagnostički priručnici za klasifikaciju mentalnih poremećaja DSM-III, DSM-III-R, DSM-IV i DSM-IV-R, kreirani su pod okriljem dijagnostičke psihijatrije, i bili su usmereni na povećanje adekvatnosti, preciznosti i naučne zasnovanosti nozoloških kategorija. Umesto fluidnih granica i kontinuiteta na relaciji normalno-neurotično, pomenute revizije DSM-a vraćaju se na Krepelinski sistem klasifikovanja mentalnih poremećaja koji je dominirao u periodu „azilske“ psihijatrije, i koji se zalagao za uspostavljanje fiksiranih i međusobno odvojenih entiteta bolesti.

DSM-III objavljen 1980. vodi daljoj proliferaciji diskursa psihopatologije i broji 265 dijagnostičkih kategorija; DSM-III-R (1987) nastavlja ovaj trend proširujući listu na 292-e dijagnostičke kategorije, DSM-IV (1994) broji 340 dijagnostičkih kategorija, a DSM-IV-R čak preko 380, i to sa tendencijom njihovog daljeg porasta (Horwitz, 2002). Ne bi li očuvali ugled i naučnu utemeljenost svoje profesije, dijagnostički psihijatri u procesu razvijanja pomenutih klasifikacionih sistema nisu mogli da zanemare dijapazon problematičnih ponašanja otkrivenih i tretiranih od strane dinamski orijentisanih kolega, te su pristupili kreiranju dovoljnog broja dijagnostičkih kategorija kojima će ova ponašanja biti obuhvaćena. U tom smislu, naglašavanje značaja pouzdanosti dijagnoza od strane psihijatara predstavljalo je intelektualno oruđe kojim je opravdavan razvoj novih klasifikacionih sistema, kao i porast nozoloških kategorija. Zapravo, psihijatri su proliferaciju dijagnostičkih kategorija obrazlagali napretkom u psihijatrijskoj nauci, koji je, u njihovoj interpretaciji, doveo do toga da se „nekada“ složeni i „neuhvatljvi“ simptomi mentalne bolesti, sada preciznijim, analitičkim putem mogu jasno izolovati, gradeći na taj način nove, specifičnije i jasno diskretne forme patološkog ispoljavanja.

Velika kulturalna transformacija u konstruisanju mentalnog poremećaja u okviru psihijatrije desila se u relativno kratkom periodu.

Brojne promene se zarad bolje preglednosti mogu sumirati u nekoliko tačaka:

1) klasifikacije mentalnih poremećaja su raznovrsnije i ekstenzivnije u poređenju sa onima u periodu „azilske psihijatrije;
2) one vode inkluzivnosti sve većeg broja ponašanja u oblast psihopatologije;
3) zahvaljujući progresivnom širenju diskursa psihijatrije, sve veći broj klijenata pronalazi sebe u kontekstu datih dijagnoza, što za posledicu ima eroziju normalnosti;
4) dolazi do promena u uslovima u kojima se obavlja tretman sa duševno obolelim osobama, i to od azila i zatvorenih institucija do kancelarija i terapijskih soba;
5) broj radnika u oblasti mentalnog zdravlja doživljava ekspanziju;
6) koncipiranjem mentalnog poremećaja kao bolesti mozga i isticanjem zahteva za otklanjanjem simptoma, farmaceutske kompanije se udvostručuju i konstantno plasiraju nove lekove na tržište.

Ceo projekat biva propraćen podrškom masovnih medija, koji upućivanjem auditorijuma u oblast psihopatologije, doprinose da se abnormalno više ne percipira kao nešto strano i čudno. Naposletku, može se zaključiti da ovaj projekat ima kako svoje negativne, tako i svoje pozitivne posledice. Sa jedne strane, dolazi do upliva patologije u sferu normalnosti, posredstvom čega brojni problemi koji su do nedavno percipirani kao svakidašnji i regularni, počinju da bivaju zaodenuti patološkim karakteristikama. Sa druge strane, edukovanje auditorijuma i njegovo upoznavanje sa različitim aspektima abnormalnosti, eliminisalo je brojne do tad aktivne i široko rasprostranjene predrasude o duševno obolelim pojedincima, i učinilo patološko familijarnijim, a time ujedno i prihvatljivijim.

Fotograf Džeremi Haris uslikao je napušteni enterijer nekoliko azila koji su radili u 19. veku u Americi. Pred ovim grotesknim slikama ne možemo ostati ravnodušni…

Pogledajte galeriju!

* Ako ste propustili tekst koji govori o statusu koncepata zdravlja i bolesti u periodu pre pojave psihijatrije možete ga pogledati ovde:

Zdravlje i bolest pre nastanka psihijatrije

Categories: Istorija psihijatrije Nauka

Tags: , , , ,

Optimističan pogled na Aspergerov sindrom

Svaku noć gledam je dok spava. Svako jutro gledam je dok trlja sanjive oči. Lepa je. Ne zato što je moja. Naprosto, lepa je. Ima prkosno duge i tamne trepavice, koje skladno odudaraju od meke, loknaste, gotovo bele kose. Bleda je uistinu, ali ne mrtvački bleda, možda je vadi to što je još uvek detinje okruglasta. Svuda. Obrazi, rukice, noge, čak i mala brada, sve je nekako zaokruženo, kao šestarom. Pitam se kada će ove geometrijske oblike zameniti neki oštriji. I nadam se, ne uskoro. Ima pet godina.

Ustaje iz svoga kreveta i ceo njen dan znam unapred. Svejedno, nije mi dosadno. Uživam u svakom. Još ni ne otvori oči, a već se buni kada stopalom dodirne hladan parket naše spavaće sobe. Zato u trku odlazim da donesem par čarapa. To nam oduzme neko vreme jer one moraju biti postavljene precizno, u istoj ravni, kada se spoje dve nogice. Pomerim milimetar levu, ona ustane. Sad desna štrči! Sedne da popravim nju, ponovo kontroliše stanje, opet ne valja. Odu brojni minuti dok te nestašne čarape dovedemo u red. Onda uzimamo patofne, koje je uveče pod konac složila pored svoga kreveta, pa obuvamo tako da jednu navučem ja, a onda ona zalepi kaišić za čičak traku, zatim drugu, sa istim redosledom. Idemo potom na umivanje i pranje zuba. Mlazom vode zapljusne svoje okruglasto lice tačno sedam puta, ne znam zašto tačno toliko, ali poštujem taj broj. Zubi se peru takođe na određeni način – uvek istim rozim kaladontom (jer on nije ljut kao ostali) i spremnom roze čašom koju brižljivo napuni vodom unapred, da čeka na ispiranje usta. Četiri puta sa strane, četiri puta sa druge strane, četiri puta u sredini – donji zubi su gotovi. Četiri puta sa strane, četiri puta sa druge strane, četiri puta u sredini – gotovi su i gornji. Čisti, mali, razmaknuti zubi sada se sedam puta kupaju u gutljajima vode. Dodajem mekani peškir da njime upije preostale kapljice na licu i krećemo na doručak.

Ako nešto ne krene svojim tokom, ako se kojim slučajem nestašne čarape usprotive urednom nizu, ili ponestane roze kaladonta, ili mama zaboravi da donese roze čašu, bilo šta iz ove serije rigoroznih koraka, ona jako negoduje. Ne želim to, pa se potrudim da sve ispoštujem. Neko bi rekao da nisam dobra mama, da činim medveđu uslugu svom detetu, da je pravim razmaženom, a sebi bespotrebno komplikujem dan. Ili čak život. Ali nije tako. Ona nije razmažena, ona nije hirovita, ona je drugačija. Posebna, sa veoma posebnim potrebama. Ona ima Aspergerov sindrom. A ja to poštujem. Isto onako kao što se poštuju ljudi koji imaju drugačiju boju kože. Ne želim da je menjam, da je lečim, da je kvarim, kao što ni crnca ne bih poslala na izbeljivanje kože. U svakom pogledu ona je dete, inteligentno, koje govori, ali to čini ređe. Ima svoja interesovanja i njima je sasvim predana. Voli tišinu, voli da se igra sama, ima svoje rituale. Zašto to dirati?

Od svega, najviše voli fotografiju. To smo otkrili pre dve godine kada joj je tata za Božić dao amaterski fotoaparat da slika njega i mene pored jelke. Nije ga ispuštala. Više nikad. Fotografisala je sve u stanu i van njega – naslone stolica, ćoškove kauča, sijalice, podove, gusenice, lišće, oblake, mene, tatu, kamenje, poštara… Nerazdvojni prijatelji – Nina i fotoaparat. U to vreme posumnjali smo da nešto nije kako treba sa njom. Nije rado izlazila napolje sa drugom decom, smetale su joj zabave i prisustvo nepoznatih ljudi, gradila je najsuptilnije rituale, svakim danom sve brojnije i šire, kao da gradi neko velelepno zdanje. Nakon dana sa fotoaparatom, situacija je postala još sumnjivija za nas. Dete i njegova produžna ruka – fotoaparat koji visi preko zgloba okačen tankom trakom. Škljoc ovo, škljoc ono, po ceo dan. Sve je postalo predmet škljocanja, baš sve.

Tako smo otišli u „Nadu“ – Udruženje roditelja dece sa posebnim potrebama. Nakon podrobnog opisivanja našeg deteta, roditelji te već zvanično „posebne“ dece posavetovali su nas da odemo u Dečju psihijatrijsku bolnicu i saznamo o čemu se radi. Toga dana i Nina je postala zvanično „posebna“. Postala je mali aspergerovac. A mi smo nastavili da redovno posećujemo „Nadu“ jer, šta smo drugo mogli od šoka da učinimo. U „Nadi“ smo se pravovremeno informisali o svemu što nas čeka, kao i o svim aktuelnostima vezanim za nova naučna dostignuća u tretmanu ovakve posebne dece. Deca u „Nadi“ su bila posebna po razno čemu – neka su govorila, neka nisu, a neka su govorila previše i nezaustavljivo; neka su bila nespretna, a neka preterano pažljiva; neka su bila tiha, mirna i izolovana, dok su druga jurcala glavom bez obzira i bila gotovo agresivna. I sva su bez izuzetka iziskivala neko popravljanje, neki tretman.

Naša Nina je tako provela dve mukotrpne godine svakojakog lečenja. Ispričala bi ti, ali – ne bih da se podsećam. Bitno je da se u tom periodu status aspergerovaca stalno menjao. Prvo su nekritički bili pridruženi skupini onih sa autističnim poremećajem. Kada je potom ustanovljeno da aspergerovci ne pokazuju zastoj na kognitivnom i jezičkom planu, odvojeni su u zasebnu kategoriju. „Nada“ je brižljivo izveštavala kako su potom pronađene nepobitne sličnosti između aspergerovaca i visokofunkcionalnog autizma, pa će od sada ovaj sindrom biti podkategorija ovog poslednjeg. Zatim su pristizali nalazi brojnih genetskih studija podupirani tehnikama takozvanog skrininga mozga. Neki od njih, sugerisali su da na mozgu aspergerovaca nije otkrivena jasna patologija, drugi su pak sugerisali neurorazličitost. Poremećaj je! Nije! Sindrom je! Nije poremećaj, nego atipičnost! Mišljenja su se menjala brzinom svetlosti. Vremenom, usled ovako nekonzistentnih podataka, ostalo je na nama roditeljima da se opredelimo kakav će status imati naša „posebna“ deca.

Ako svoje dete vidimo kao posebno u smislu da nam to pravi probleme u životu, onda ćemo se truditi da ga korigujemo koliko je to moguće. Ako je ono za nas posebno na način na koji su i sva ostala deca posebna, onda ćemo negovati njegovu posebnost i skrivene talente. Nemoj me zato koriti što minute odvajam na ukroćavanje nevaljalih čarapica, što sto puta uveče proveravam ima li roze kaladonta za ujutru, što hitam da donesem roze čašu i što se hiljadu puta dnevno osmehnem pred sevajućim blicem. Lepše mi je da vidim svoje dete kao svoje čudo, nego onako kako se menja moda nekog dijagnostičkog priručnika. Možda bi i ti tako, a možda i ne bi.

U svakom slučaju, pusti me da uživam u čarima njenog odrastanja. Nekom se bliži šesti rođendan. Tata je već kupio profesionalni fotoaparat. Nadam se da si srećan zbog nas!

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Deca i mladi Pripovetke

Tags: , , ,

Pedofilima smrtna kazna?

OSEĆAJ KRIVICE

~ Pedofilija ~

Muka mi je više od zvuka zveckanja kašika o metalne tanjire sa kojih pokušavaju da skinu poslednju mrlju tih bledo zelenih pomija. Sit sam! Pomija i svega ostalog ovde. Svetla baterijske lampe koju mi upru u oči da provere predveče da li sam u svojoj postelji, udaranja gvozdenih vrata o ivicu trošnog zida, jutarnje gimnastike, popodnevnog kartanja, brojeva. Posebno mi je muka od brojeva! Ja sam zatvorenik 213, iz ćelije C55, sa odeljenja B12 za seksualne delikte. Izgubio sam ime, adresu stanovanja i grad, umesto toga sada stoje 213, C55 i B12. Tako me raspoznaju. Već dve godine.

Delim C55 sa jednim likom koji je u više navrata zajedno sa svojom suprugom silovao njene dve ćerke iz prvog braka. Monstruozno! I ona je ovde, samo na ženskom odeljenju. Gade mi se, gadi mi se ćelija koju dodiruje ovaj skot, a koja je sada moje jedino mesto za život. Dobio je samo 4 godine za ovaj gnusni zločin, a ja isto toliko. Ovaj idiot je nasmejan po ceo dan, glumi nekog frajera ovde, izlazi za godinu dana. Nema nikakav problem sa onim što je uradio. Hvali se kako je prcao klinke i kako su vrištale pod njegovim telom, od zadovoljstva. Čist ludak, psihopata! Nažalost, svi sa B12 su ludaci istog kalibra. Jedan je silovao pa zatim ubio snajperom svoju rođenu ćerku; drugi je preko neta nagovarao maloletne dečake da dolaze kod njega, a zatim im pružao, kako kaže, vrhunski felacio; sledeći je matori perverznjak, deda koji je uživao gledajući svog unuka i unuku kako polno opšte, dok on drka iz prikrajka, na šta ih je prethodno ucenio životom njihovih roditelja. Ima tu još koječega – brutalnih ubistava prostitutki nakon polnog snošaja, prisilnog teranja komšijske dece na pružanje seksualnih usluga svih vrsta,… Muka mi je, povraća mi se, ne želim ni da znam da se sve ovo dešava, al’ ne mogu da pobegnem. To je takav profil ljudi koji uživa da prepričava ove lascivne scene i izdiže sebe kao glavnog protagonistu istih.

Verovatno se pitaš zašto mi se sve ovo gadi ako sam i ja jedan od njih. Verovatno ti deluje krajnje licemerno ovo moje gađenje. Ali nije, probaću da te razuverim. Ja sam Rouz čekao, ja sam Rouz voleo, ja Rouz i danas volim, kao da je moja rođena. Ja Rouz nikada ne bih povredio, nikada! Bila je dugo čekano dete. Moj brat i snaja prošli su brojne komplikacije i zdravstvene intervencije da bi je dobili. Svi smo se radovali kada je začeta i bili ludi od sreće tog jutra kada je rođena. Nažalost, ja sam još uvek studirao, a živeo sam pod njihovim krovom. Majk, Ani, beba Rouz i ja. Osetio sam da im smetam, da sam višak. Oni su mlada porodica koja tek treba da se razvija, imaju svoj tempo života, a ja im se razvlačim po gajbi do podneva, noću kobajagi učim. Smetam, jednostavno smetam. Sve više sam to shvatao. Morao sam da se pobrinem za lovu i skrpim nešto da se odselim. Nisu dužni da me trpe, iako su me konstantno uveravali da slobodno ostanem tu. Učtivi su i zahvalan sam im, ali bilo je vreme da produžim dalje.

Eh, sad! Šta bi čovek kao ja uopšte mogao da radi?! Još uvek sam student, ne znam nikakav zanat. Mogu da lepim plakate, da raznosim klopu, al’ sve je to sitna kinta. Premala za samostalni život. Češljajući tako oglase naleteo sam na zanimljivu ponudu, mada malo riskantnu. U pitanju je bila online prodaja pornografskih časopisa. I to ne bilo kojih. Dečja pornografija se naročito skupo cenila, tu je ležala mnogo veća lova. Trebalo je stalno menjati nalog i slati pakete sa drugih adresa kako ti ne bi ušli u trag. Za to sam bar majstor, visim na kompu po ceo dan i to je jedina veština u kojoj sam bez premca. Aliii, osim što je interesantno, prilično je i opasno ući u ovu igru. Mislio sam se tri dana i posle svih ispregledanih opcija zaključio da sam dovoljno snalažljiv, a da moj burazer zaslužuje konačno da mu se otkačim sa grbače. Zbog Rouz sam to ponajviše uradio, Rouz je zaslužila bolju budućnost! Šta će joj da odrasta pored besposlenog i besmislenog strica. Nisam joj baš neki model.

Počeo sam. Sadržaj je bio grozan, nepodnošljiv, ali sam se trudio da i ne otvaram stranice. Samo prosledim i gotovo. Kinta je bila začuđujuće dobra, skoro kao da radim programerski posao u nekoj prestižnoj firmi. Malo mi je i rastao ego; divio sam se koliko sam zapravo sposoban, po prvi put u životu. Po mom proračunu, za tri meseca imaću dovoljno ušteđevine da se odselim. No, ipak se malo oteglo jer sam troškario. Nisam imao naviku da štedim, jer nikada nisam imao šta da štedim. Sada mi je odjednom legla tolika lova i malo sam rasipao. Jebi ga! Sredinom petog meseca moja „karijera“ je završena jednim kucanjem na vrata. Otvorio sam i dobio brzinom svetlosti lisice oko ruku. Dole ispred zgrade spremno su čekala patrolna kola. Srećom pa je Rouz tada bila sa mamom u parku. Srećom pa nije videla kako joj grubo odvode strica, ne bih to podneo.

Stvar je tekla veoma brzo. Par razgovora u stanici, u kojima gotovo reč nisam rekao. Pokazali su mi sve linkove koji upućuju na vezu pornografskog materijala i mog računara. Začudio sam se kako su spretni. Oduvek sam smatrao da nisu naročito pametni. No to sad i nije važno. Išli su dalje sa svojim zaključivanjem. Ono ukazuje na to da ne samo da uživam u dečijoj pornografiji, već sam pedofil koji je verovatno godinama zlostavljao svoju rođaku Rouz. Tipično pedofilski sam se prišljamčio porodici, sa izgovorom da nemam novca za stan i sedeo tu ne bi li uživao u svojim nastranim sklonostima. Pedofili često igraju na ove sigurica varijante, uveravao me je pandur. Nađu nevino dete koje obrađuju lagano, koje im je stalno na dohvat ruke i koje mogu besomučno da zastrašuju i ucenjuju. Prođu godine dok dete ne zucne, a u većini slučajeva to se nikad ni ne desi. Ekspresno je usledilo mukotrpno suđenje.

Svedočili su svi. Majk, Ani, moji roditelji. I svi su me srećom podržali. Moja čast, bar po pitanju Rouz, ostala je neukaljana. Ipak, dokazi u prilog ilegalne prodaje pornografskog sadržaja su mi presudili. Tu počinje moj novi život u skučenim zidovima C55, na odeljenju najokorelijih seksualnih prestupnika. Nisam dobio mnogo, 4 godine, od čega su dve već iza mene. Ono što iznenađuje je da svi odjednom izlaze. Svi su na služenju kazne od 10 do 15 godina, a u poslednje vreme naveliko odlaze. Svi ti silovatelji, perverznjaci, ubice, odlaze kući, a ja, student sa ilegalnim poslom, ostajem. O čemu se bre tu radi?! Dugo mi nije bilo jasno, dok jednoga dana jedan od islednika u pratnji sudskog veštaka nije posetio moju ćeliju. Objasnili su mi da svako od zatvorenika ima pravo na novo veštačenje i preinačenje presude, jer su ove godine dodatno usavršeni kriterijumi za dijagnostiku pedofilije. Ispitali su me čitavom hrpom testova i postavljali brojna pitanja vezana za moja osećanja. Da li se osećam krivim za ono što sam uradio, da li sam anksiozan, da li se osećam loše zbog svega što sam učinio. Jebi ga, ispao sam glup, rekao sam istinu. Sve sam uradio da bi moja porodica živela lagodnije, nisam imao načina da zaradim više, ovo se činilo ok, nije baš neki izbor, ali ne osećam se krivim zbog toga. Nisam uradio ništa loše, nikome. Uredno su saslušali i otišli.

Danima sam čekao da neko dođe po mene i odvede me kao ostale. Niko nije dolazio. Bar ne po mene. Moj cimer, onaj nastrani idiot, ispao je pametniji. Rekao je tokom ispitivanja da ne može da spava od kada je to uradio, da ne može da jede, da je za njega život stao. Oseća se krivim i kaje svakim atomom svoje duše. Vrata C55 su se uz škripu otvorila. Naravno, došli su po njega. Da ga vode u mentalnu ustanovu kao i sve pametne skotove pre njega. Od ovog trenutka za njega ovde više nema mesta, on više nije seksualni prestupnik! Baš ove, ’94-te, kriterijumi su se promenili. Ako se osećaš loše ili ako si anksiozan oko toga šta si učinio ili ako kod tebe postoje neka pogoršanja u važnim oblastima funkcionisanja, onda nisi predmet krivičnog prava. Onda si pedofil, subjekat sa problemima u psihičkom funkcionisanju, koji zaslužuje adekvatan, i razume se, dosta kraći i humaniji tretman.

Ok, jasno mi je gde sam se zajebao. Nisam rekao da se osećam loše zbog toga što sam uradio, jer zapravo i nisam ništa uradio. Samo sam prodavao. Doduše neke nedozvoljene artikle. Jasno mi je da prisustvo krivice po novom pravilu deli pedofile od kriminalaca, ali mi nije jasna jedna druga stvar. Šta se sve ubraja u radnje koje čine pedofili? Valjda je potrebno da se neko opštenje sa detetom i desilo? Na koju foru su mene uopšte hteli da izvuku. Ja nisam ni osuđen za neki takav akt – niti sam dodirivao dete, niti imao snošaj, niti sam mu tražio oralni seks. Za šta sam mogao reći da sam kriv? Kopkalo me je ovo, dugo. Evo šta mi je taj isti sudski veštak, jednom prilikom kada sam ga ukebao rekao: „ Znate kako, u novom priručniku stoji da je indikator pedofilije to da osoba u poslednjih šest meseci ima intenzivne seksualne fantazije, seksualne potrebe, ili ponašanja koja uključuju seksualnu aktivnost sa detetom mlađim od 13 godina. Pritom se ta seksualna aktivnost definiše kao delovanje individue u skladu sa sopstvenim seksualnim potrebama. Vidite, prilično je široko određeno šta sve spada u ta seksualna ponašanja. To može biti mastrurbiranje u prisustvu žrtve, pružanje felacija žrtvi, teranje deteta da te oralno zadovolji, zamišljanje i fantaziranje o snošaju sa detetom, listanje dečje pornografije i sam seksualni čin.“

Prilično zanimljivo! Pedofilija može biti skoro šta god poželite, ukoliko zbog toga osećate nelagodu. Nego, zar nisu prošli put spomenuli da su dodatno usavršili kriterijume?!

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Pripovetke

Tags: , , , , , ,

Nova dijagnoza: PMS!

PAZI ŠTA ŽELIŠ, MOŽDA TI SE I OSTVARI!

~ Premenstrualni Disforični Poremećaj (PMDD) ~

Svakog četvrtka u sedam uveče, nakon posla, sastajemo se u lokalnom baru u Sent Luisu. Našem rodnom gradu. Pomislićeš da idemo u provod, da pijemo i slušamo dobar džez. Ali ne, nakon posla nas tek čekaju pune ruke posla. Deluje kao neformalno okupljanje, ali samo deluje. Ovde se vode životno presudni razgovori.

Ovo mesto smo otkrile pre dvadesetak godina i još ga se držimo. Ima više razloga za to. Ljudi ga retko posećuju, gotovo uvek je prazno, bar u ovo doba. Muzika je prijatna i optimalne jačine da možemo da se čujemo. Spremaju odlične kafe. I konačno, svetlo je prigušeno, a stolice su veoma udobne. Tu sedimo satima, pa je jako važno da nam je sve ovo potaman. Teško je udovoljiti ljudima, možda još teže ženama, kao što smo mi, veoma različitim.

Zajedno smo odrastale, nas četiri, ali su nas različita interesovanja odvela svojim putevima. Mene u medicinu, kasnije psihijatriju. Hilari u ekonomiju. Džesiku u politiku, a Lindu u pravo. I pitaš se sad šta će te četiri sredovečne žene u baru, koja to preča posla one imaju od svoje porodice i brige o pokućstvu? I šta uopšte rade zajedno tako različite, šta ih povezuje? Možda i nemaju porodicu i dom, možda su ekscentrične samice koje zajedno ubijaju dosadu? Lujke, kao one iz „Sex and the City“. E pa ne, nismo! Žene smo, nečije, i nečije majke takođe, a imamo i svoje domove. No ono što je nama još važnije, jeste da pored toga imamo i ideju. Ideju da ne želimo da se ukalupimo u opšte postavke stvari i uredno, po dominatnim očekivanjima, odemo kući gde ćemo biti samo to. Žene, majke i domaćice. To je ta spona, ta strast koja nas godinama veže, za koju se valja boriti svakim udisajem.

Ta ideja mami nas već dvadeset godina u ovaj bar, u kome naširoko pretresamo šta bi svaka od nas u svom polju mogla dalje da učini. Za ravnopravnost, za pravdu, za jednakost. Zovi to kako god hoćeš. Stručno ga zovu feminizam. I mi to tako zovemo, iz milošte, naš mini feministički pokret. I koliko god da je minijaturan, mora nam se priznati da smo svašta do sada uradile. Svaka je bušila gde je mogla i dokle je mogla.

Hilari se godinama bori za ravnopravnost polova na radu, za jednaka prava žena u pogledu pozicija i novčane nadoknade. I uspeva joj, solidno. Džesika pokušava da osigura jednako prisustvo žena u parlamentu, kao i u liderskim partijama, kako bi pitanja od šireg društvenog značaja bila fer razmatrana, sa aspekta oba pola. Linda se muči da načini izmene u zakonodavstvu, kako bi se prava i obaveze građana nediskriminativno poštovala. A ja, ja pokušavam da čitavu ovu nepravdu ispravim u sektoru zdravstva, jer je besmisleno i pomisliti da je neki od polova otporniji na određenu mentalnu bolest. I ide nam, lagano ali sigurno.

Kada ti sve ovo ovako serviram, kao neki bućkuriš na tanjiru, nije ti jasno šta jedeš. Zato ću pokušati da budem jasnija. Evo vrlo konkretno šta su moje zasluge. Sigurno znaš da je nekada postojala histerija. Veoma davno su je izmislili. Bila je posebno omiljena dijagnoza u XIX veku. Rado su je koristili. I samo za žene. Za sve one žene koje su, nagnječene patrijarhatom i njegovim surovim očekivanjima, poklekle ili se počele boriti. Vrlo lako bi svaka žena koja huli na sistem i uređenje, ili ona koja se stropošta pod teretom nagomilanih obaveza, bila proglašena histeričnom. To, razume se, nije pogađalo muškarce. Njihova odgovornost odvajkada je bila ograničena na jedan uzan domen – posao, i izvan ovoga malo šta je od njih očekivano, a kamoli zahtevano. Histerija, ta velika pulsirajuća materica, nezadovoljna svojim stanjem, pružala je otpor – malaksalošću ili borbom. A obe opcije bile su vredne svakog sankcionisanja.

I gurao je tako ovaj zatucani pogled na svet svoju priču, decenijama. Bit histerije je opstajala, samo se menjao naziv. Nekad su je nazivali neurastenija, kasnije konverzivna reakcija, a potom histerična psihoneuroza. Duboko je ova opresivna ideja dosegla, skoro do kraja XX veka. A onda je naš pokret, pokret za pravdu, rešio da je ukine, po svim osnovama. Tako i bi – 1994. godine zbrisana je sa lica zemlje. Dijagnoza koja stigmatizuje, koja zlostavlja, koja diskriminiše, je nestala. Uživali smo u svom trijumfu! Konačno, oslobođenje, skidanje nepravedno nalepljenih etiketa.

Imale smo tada 30-ak, nas četiri – potentne, jake, sigurne žene, na vrhuncu svojih karijera. Naša ideja doživljavala je procvat na svim poljima. Mlade, lude i entuzijastične, nismo mogle ni da pretpostavimo kako bi se dalje, priča koju smo započele, mogla razvijati. Žene su dobile nova prava, to je bilo najvažnije. Nisu ni primetile i nove obaveze. Štaviše, nisu ni primetile, da su i stare obaveze još uvek nakačene. Srasle, sa ženom, kao neotuđivi deo tela. Žene su htele još, gramzivo su tražile još prava, još obaveza. Vapile su za dokazivanjem, za superiornošću. Koju nikada ranije nisu osetile. Odjednom su postajale šefovi, direktori, lideri, ali i ostajale majke, sluge i domaćice. Niko nije ni slutio da će same sebe zakopati. Niko nije na vreme shvatio da ovo nije prirodan proces, već borba, surova borba. Ne ume žena kao cvet u saksiji da višak vode ostavi u tacni. Ona uvek usisa sve. Staro i novo, koliko god ga ima. Ne ume ili ne sme? Još uvek štošta ne sme. Da zanemari kuću, da zapostavi decu, da zaboravi na muža. I voda se taloži, preliva. Žena je vremenom trula od umora, od viška. I šta sad?

Imamo već 50 – ak, nas četiri – jake smo, potentne i umorne. Baš kao i ostale. Moramo da se borimo dalje – za odmor, za mir, za zdravlje, čak i za bolest. Sedimo sad u našem baru i kukamo kako bi nam dobro došla čak i histerija, pa da nam prepišu terapiju odmorom u trajanju od šest do osam nedelja, kako je to nekada sledovalo. Bar bi se okrepile! I rađa se ideja!!! Hajde da se ponovo izborimo za svoju bolest i da se konačno legitimno odmorimo. Trljam ruke pakosno, ovo je moj fah. Dugo nismo nešto menjali u priručniku, vreme je da zasučem rukave.

Na pamet mi pada sjajna ideja. Možemo da iskoristimo ono što je već svima transparentno, samo do sada nije imalo etiketu. Čuveni PMS koji pogađa svaku radno sposobnu ženu mogao bi postati naš saveznik. I, dosta je elegantniji od histerije. Histerija nas je trajno stigmatizovala, podrazumevala je hronicitet. Ko jednom oboli, taj doživotno ima karton mentalno obolele osobe. PMS je kratkotrajan, pet-šest dana mesečno i gotovo. Dovoljno da se žena valjano odmori, a opet akutna stvar, kad prođe, opet si k’o nov. Nisi lud, a imaš neosporan alibi da se odmoriš.

U prigušenosti malog bara oči drugarica caklele su od uzbuđenja. „Rebeka, pa ti si genije, suvi genije!!!“, uzvikivale su žene i ritmično pljeskale rukama. „A kako ćeš ga nazvati? PMS ili nešto drugo?“, nestrpljivo su me upitale. Rekoh im da ću probati sa nečim modernijim, nečim što je više u duhu današnje psihijatrije. Predložiću komitetu da ga nazovemo Premenstrualni Disforični Poremećaj (PMDD) i objasniti simptome i razloge za uvođenje ove dijagnoze. „Šta, šta, šta? Šta ćeš im reći, baš nas interesuje? Kako se to radi u tvojoj struci? Nećeš im sigurno reći da je to projekat feministkinja, jer su shvatile da su preumorne od obaveza?“, ironično su navaljivale znatiželjne drugarice.

Pa naravno da ne. Reći ću im da PMDD ima slične kliničke simptome kao PMS, ali su simptomi znatno jače izraženi, pa uzrokuju otežano funkcionisanje u poslovnom, socijalnom ili društvenom životu. Ne smemo tako netaktički da zloupotrebimo PMS. Mora se smisliti priča da su veoma retki slučajevi gde su simptomi tako ozbiljni. Lako će posle svaka žena sa blažom formom PMS-a dobiti potvrdu za bolovanje, ne sekirajte se. Objasniću da se žene sa PMDD-em jasno razlikuju jer su depresivne, napete i anksiozne, veoma su razdražljive i često menjaju raspoloženja, osećaju se slabo i umorno, imaju pad u energiji i smanjen interes za uobičajene aktivnosti, a često su kod njih prisutne i nesanica, promena apetita i glavobolja. „Bombonica! Diiivno upakovano! Sve je čak vrlo istinito. Baš si majstor svog zanata!”, bodrile su me ponosne drugarice.

Dve godine kasnije

2013. godina. Četvrtak. Sedam uveče. Sent Luis. Naš lokalni bar. Nas četiri. Jedna novina. Umesto kafa, piju se kokteli. Ima i zašto! Proslavlja se zvanični ulazak Premenstrualnog Disforičnog Poremećaja u petu reviziju američkog dijagnostičkog priručnika. Suprotno očekivanjima, svi su nešto snuždeni.

Drugarice: Drago nam je zbog tebe Rebeka, baš si im pokazala. Ali moramo da priznamo da nismo baš osetile neki boljitak u protekle dve godine. Kao da u praksi i nema baš neke efekte. Izvini, iskreno ti kažemo.

Ja: O, ludice moje! Pa naravno da nema, mi smo već matore koke, duboko u petoj deceniji, sramota bi bilo da se vadimo na PMS. To uopšte nisam bila uzela u obzir. Ova dijagnoza pomaže onim dosta mlađim od nas. Al’ ne sekirajte se, sad će vaša Rebeka nešto da izmajmuniše i na temu klimaksa. Ništa se ne brinite, sve je pod kontrolom.

Četiri žene grohotom su se smejale, u malom baru, koga su te noći po prvi put opustošile koktelima.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Pripovetke

Tags: , , , , ,

Da li internet zavisnost postoji?

Da li treba da brinem što sam prečesto na Internetu?

Živimo u vremenu u kome se nepoznavanje računara tretira kao znak nepismenosti. Sa druge strane, baš u ovo vreme „cveta“ psihijatrijski diskurs koji pretenduje da progresivno fabrikuje nove dijagnoze. Situacija se dodatno usložnjava kada na scenu stupa novi poremećaj, tzv. Internet zavisnost. S pravom svi postavljaju pitanje da li se konzumacija Interneta može tumačiti kao forma patologije i neće li time psihijatrija dodatno erodirati sferu normalnosti. Ako svako ponašanje može biti indikator patologije i ako svako može biti korisnik psihijatrijske službe, šta onda ostaje normalno i ima li normalnih individua u savremenom društvu? Međutim, stvar može poprimiti i ozbiljnije razmere ako pred svakim ponašanjem popuštamo, spuštamo kriterijume, čime onda dozvoljavamo da mnoga problematična ponašanja zažive kao sastavni deo svakodnevnice. Gde onda treba smestiti Internet zavisnost na kontinuumu normalno – patološko?

Pre nego što odgovorimo na ova kompleksna pitanja, nužno je opisati sam fenomen Internet zavisnosti i pobliže razmotriti različite forme u kojima se pojavljuje.

U želji da izbegnemo ekstremno negativne interpretacije ovog fenomena koje se nalaze u psihijatrijskim priručnicima, ponudićemo definicije Internet zavisnosti koje su oslonjene na model socijalne integracije i time ostati na nešto neutralnijem terenu. Za razliku od medicinskog modela koji bolest vidi kao disfunkciju, kvar, grešku koja se nalazi u pojedincu i koja mu se zadesila mimo njegove volje, model socijalne integracije se zalaže za posmatranje „obolelog“ pojedinca kao aktivne individue koja nastoji da poboljša svoje funkcionisanje u svetu. I dok psihijatri nastoje da kao svojevrsni tehničari otklone disfunkciju na koju sama osoba ne može da utiče, dotle pristup socijalne integracije vidi simptom kao maladaptivni izbor pojedinca i pomažu mu da načini funkcionalniji izbor. Poremećaj tako nije omeđen telesnom membranom, izolovan i zaključan za svet, već naprotiv obitava među ljudima. Zato pristalice socijalne integracije prvenstveno interesuje koliko dotični simptom ometa pojedinca u njegovom funkcionisanju među ljudima. Na ovom mestu ubedljivo se vide poteškoće definisanja Internet zavisnosti, jer znamo da konzumiranje Interneta u velikoj meri čak pospešuje komunikaciju i funkcionisanje sa i među drugima.

Do sada su poznate tri razvojne linije definisanja Internet zavisnosti, i to kao poremećaj zavisnosti, kao poremećaj ponašanja i kao poremećaj nagona i kontrole impulsa. Pretpostavka da je naše ponašanje, ili da su naši nagoni i impulsi ono što je a priori disfunkcionalno, bliža je stanovištu psihijatara. Oni ističu da su ponašanje, nagoni ili impulsi defektni i da čovek nema uticaja na njihovu promenu. Sa druge strane, ako se nešto shvati kao zavisnost, onda se to isto smešta izvan tela i tretira kao izbor pojedinca koji je podložan promeni. Zato pristalice modela socijalne integracije najčešće i definišu Internet zavisnost u terminima poremećaja zavisnosti. Ovde su u tom smislu priložene dve neutralnije definicije Internet zavisnosti koje se oslanjanju na ovaj „alternativni“ model.

Jang (1998) imenuje Internet zavisnost kao svojevrstan vid „tehnološke zavisnosti“ i definiše je kao nehemijsku (bihejvioralnu) adikciju koja uključuje ekscesivnu čovek-mašina interakciju.

Grifit (2005) ističe da bilo koje ponašanje koje može proizvesti kontinuiranu nagradu organizmu u odsustvu prihoaktivne supstance može biti potencijalno adiktivno, te govori o bihevioralnim nasuprot hemijskim adikcijama. U ovu grupu po autoru spadaju zavisnost od Interneta, zavisnost od video igrica, patološko kockanje, seksualna zavisnost i poremećaji ishrane.

Jang tvrdi da je Internet zavisnost širok termin koji pokriva različita ponašanja, te stoga pravi kategorizaciju na 5 zasebnih subtipova:

  • Sajber seksualna zavisnost – kompulsivno posećivanje web sajtova za odrasle koji se tiču sajber seksa i sajber pornografije
  • Virtuelna prijateljstva – opsesivno traženje prijateljstava preko Interneta
  • Zavisnost od Mreže – uključuje kompulsivno kockanje, kompulsivnu kupovinu preko Interneta i sl.
  • Prezasićenost informacijama – kompulsivno web surfovanje i pretraživanje baza podataka
  • Kompjuterska zavisnost – odnosi se na opsesivno igranje kompjuterskih igrica.

Nakon definisanja i prikazivanja različitih vidova Internet zavisnosti, nužno je ponuditi neke smernice za razlikovanje upotrebe Interneta koja nema, od one upotrebe Interneta koja ima potencijalno problematična obeležja. Problematičnu upotrebu Interneta, tačnije ono što smo nazvali Internet zavisnošću, pokušaćemo da razgraničimo od neproblematične oslanjanjem na kriterijume koji upravo izrastaju iz pristupa socijalne integracije. I na ovom mestu ćemo se, u svetlu svega prethodno pomenutog, držati podalje od rigoroznih i patologizirajućih kriterijuma koje nudi psihijatrijska praksa.

Autori “novog” talasa (Jang, Grifit, Marks, Braun) se slažu da osoba može biti okarakterisana kao Internet zavisnik tek ukoliko ispunjava sledeće uslove:

  • izolacija – ukoliko je upotreba Interneta postala najvažnija aktivnost u životu osobe, i upravlja njenim mislima (preokupacije i kognitivne distrorzije), osećanjima (žudnja) i ponašanjem (deterioracija socijalizovanog ponašanja);
  • modifikovano raspoloženje – uključuje promene raspoloženja koje zavisnici opisuju kao „iskustvo uzbuđenja, iznenađenja, letenja“ ili paradoksalno kao „smirujuće iskustvo bekstva ili obamrlosti“;
  • tolerancija – ukoliko je potrebna povećana upotreba Interneta (veći broj sati provedenih na Internetu) kako bi se iskusili pređašnji efekti modifikovanog raspoloženja;
  • prisustvo apstinencijalnih simptoma – simptomi (fizički i psihički) koji se javljaju ukoliko je upotreba Interneta prekinuta ili iznenada redukovana, i to sledeći: potištenost, razdražljivost, podrhtavanje, itd.;
  • konflikt – uključuje interpersonalne konflikte, konflikte konzumenta Interneta i njegovih drugih aktivnosti, i konflikte unutar same individue (intrapersonalne konflikte, kao što je npr. subjektivan osećaj gubitka kontrole);
  • povratak – odnosi se na tendenciju vraćanja starim obrascima ponašanja koja su u vezi sa korišćenjem Interneta, ili čak još ekstremnijim obrascima, nakon što je postojao period apstinencije ili kontrole.

Navedeni uslovi mogu se bez ostatka sažeti na jednu, ključnu odrednicu – alijenaciju, tj. svojevrstan vid otuđenja. Naime, ako je konzumiranje Interneta postalo primarna i privilegovana aktivnost individue, ako ona istiskuje sa scene ostale društvene aktivnosti, ako isključivo ona provocira dobro raspoloženje i ekstatičke doživljaje ili svojim odsustvom stvara osećaj nelagode, onda možemo govoriti o problematičnoj formi korišćenja Interneta. Čovek je društveno biće, i kao takvo, njegove aktivnosti, raspoloženja i misli, trebalo bi u većoj meri da su zavisna od socijalnih faktora, tačnije od ljudi. Ako pak nisu, to je dovoljan osnov za tvrdnju da je njegova egzistencija skrenula sa uobičajene putanje.

Sumirajući sve navedeno, zaključuje se da konzumiranje Interneta može biti dvostruko kategorisano. Obe kategorije smeštaju se negde između krajnjih polova, tj. u međuprostoru dimenzije normalno – patološko. Forma u kojoj je korišćenje Interneta sredstvo za povezivanje sa drugima (makar i posredno), može se nazvati neproblematičnom, dok je problematična forma upravo ona koja vodi alijenaciji i gubitku autentičnog kontakta sa svetom. Međutim, čak i ova forma, u svom najekstremnijem vidu, ne zaslužuje epitet „patološko“, sve dok sama osoba ne izrazi zabrinutost i nelagodu po pitanju sopstvenog funkcionisanja.

Categories: Bolesti zavisnosti Društvene mreže Nauka

Tags: , , , , , , ,

Lek za sve

~ Depresija ~

Ustala sam i krenula pravac kupatila da se umijem obilnim mlazom ledene vode. Ritual koji sam usvojila u poslednje dve godine, jer drugačije ne ide. Ovako veštački rasanim sanjive oči i prenem mozak iz večne dremke. Kada to ne bih izvršila ovako disciplinovano, kao teledirigovani vojnik, verovatno bi ostala da ležim satima. I ništa pametno ne bih mislila. Verovatno bi ponovo mislila kako bi bilo lakše da me nema. A to mi ne treba. Zato predano pristupam svom ritualu. Kada razmaknem krmelje sa trepavica i temeljno oteram neproduktivne misli, odlazim u kuhinju da zdravo doručkujem. Obično su to neke žitarice sa jogurtom, jer kažu da to podiže energetski nivo. Nakon doručka natočim punu čašu sveže vode, stavim seroksat od 20 mg na jezik, progutam veliki gutljaj, a potom tri mala, za svaki slučaj. Da ne zastane u dušniku. I uvek istim redom – kupatilo, kuhinja, lek.

U početku je bilo teže, sve. Ustati, umiti se, doručkovati, podneti propratne efekte seroksata. Nekim čudom bila sam uporna. Krenula sam sa 10 mg, prvih 15 dana. Tako mi je prepisao psihijatar. I svega je tu bilo – vrtoglavica, gušenja, trnjenja prstiju, zujanja u ušima. Dani su odmicali, nepodnošljivi dani koji su lagano postajali podnošljiviji. Doza je uspešno povećana. Na 20 mg. Na tome je ostalo i danas. Danas je početak novog ciklusa. Tako to zovem. Dan kada sa receptom u ruci moram po novu porciju ovih uredno spakovanih mini-ubica moje depresije. Još juče sam posetila psihijatra i osigurala da na vreme dobijem listić bez koga ne mogu da ih podignem. Ne valja prekidati terapiju, to sam dobro zapamtila. I ne želim da reskiram i ponovo prolazim kroz istu agoniju s’ početka.

Na sebe sam navukla prvi džemper što je visio na čiviluku, moje legendarne helanke iz kojih gotovo da ne izlazim, jer su najzgodnije za oblačenje i poluraspale gumene čizme. Ne marim puno za izgled poslednjih godina, a ionako nigde skoro i ne idem. Što bi se udešavala za dom zdravlja? Jasno je njima da meni nije do toga. Komšiluk to još manje briga. Važno je samo da oblačenje bude efikasno, dovoljno brzo da ne ostavi prostora premišljanju. Volja mi je još uvek dosta slaba. Izašla sam iz stana, sačekala da za mnom izađe i moja senka i zaključala vrata. Koračam ovlaženom ulicom i udišem ustajali miris asfalta. Sinoć je padala kiša. I opet će. Oblaci su gusti, uštirkani i tamni. Dišu mi za vratom. Ne prija mi. Dolazi jesen. Al’ što se mora mora se. U apoteci doma zdravlja je red. Nepregledan. Još jedna od nezaobilaznih procedura. Čekanje. Sada to radim sa dosta više strpljenja.

Nakon pola sata stižem do pulta i kroz pravougaonu rupu staklenog šaltera proturam moj listić. „Gospođo, nemamo seroksat, nestašica je. Probajte u nekoj drugoj apoteci.“, razbio je uobičajenu rutinu glas iza stakla. Ok, šta da se radi. Okrećem leđa šalteru i koračam ka izlaznim vratima. Sreća pa ima bar još tri apoteke u kraju. Ulazim u najbližu. Scenario se ponavlja. Nema mog leka. Pomislim kako je to jedan čudan lek. Jako traženi lek. Logično bi bilo da je za lečenje depresije, jer je antidepresiv, ali, ja ne bi bila ja da nisam podrobno pročitala uputstvo, od A do Š. Videla sam odmah da on nije samo za depresiju. To piju i mnogi drugi – oni anksiozni, oni sa napadima panike, fobičari takođe, opsesivno – kompulsivni i drugi. Možda su baš svi ti sada nagrnuli u isto vreme u potrazi za svojim lekom. Bulaznim! Nema ovo previše smisla. Svi oni stajali su u uputstvu i pre dve godine, kada sam prvi put posetila apoteku u ove svrhe. I nikad nije bilo ovakve pomame za lekom. Uvek ga je bilo.

Odlazim u treću apoteku, svesna da mi posle nje preostaje samo još jedna. Lagano me obuzima nemir. Šta ako ga ne nađem? Ne sme se, ali NIKAKO naglo prestajati. Odlučujem da budem borbenija. Dočekuje me isti odgovor iza trećeg stakla. „Pa čekajte, o čemu se tu radi? Vi ste već treći koji mi govorite da leka nema!, upitala sam ženu u belom. „Pa gospođo vidite da dolazi jesen, to je vreme kada broj korisnika medikamenata uvek naglo poraste, čitava je pomama za lekovima“, uveravao me je beli mantil iza stakla. „Dobro, razumem da ovakvo vreme ne prija srčanim bolesnicima i onima sa respiratornim problemima, ali ja tražim lek za depresiju pobogu“, bila sam odlučna u nameri da sebi razjasnim ovu misteriju. Žena se ljubazno nasmejala i sugerisala mi da se informišem o sezonskom afektivnom poremećaju ili nečemu što je poznato kao zimska depresija. „Zaista bih Vam objasnila lično, ali vidite koliko imam posla, ljudi čekaju“, očima je prešla preko nepregledne kolone.

Za svaki slučaj prethodno se uputim ka poslednjoj apoteci. Red i tamo. Čekam. Čekam. I čekam. Ista pesma. Leka nema. Obratite se svome psihijatru za eventualnu zamenu. Ravnodušna razmena. Šta će oni. Samo rade svoj posao. Nisu oni krivi. Očaj me nosi put kuće. Otvaram vrata, ulazimo moja senka i ja. Zaključavam. Inače nemam volje ni za šta kad se vratim iz ovakve vrste kupovine. Sada, volja se probudila. Bar tolika količina nje da sednem za komp i iščačkam šta je ta čuvena „zimska depresija“. Lako je nalazim. „Simptomi sezonskog afektivnog poremećaja su isti kao oni koji se javljaju kod depresije – nezadovoljstvo, nizak nivo energije, poremećaj spavanja i apetita, smanjena koncetracija, smanjeno interesovanje za aktivnosti koje inače pričinjavaju zadovoljstvo. Ipak, ljudi sa ovim poremećajem pokazuju jasnu vezu između depresivnih simptoma i doba godine. Za većinu njih ovo znači da se simptomi javljaju kada su dani kraći i nestaju kada dani postanu duži”, kaže stručni članak iza malog stakla. Čoveče, mora da su sad svi ti kvazidepresivci pohrlili po, meni osnovnu namirnicu za život – seroksat. Svi su sad kao u depresiji, a? Sve ono što se ranije smatralo uobičajenom promenom raspoloženja sada je medikalizovano. Pa neviđeno!!! A šta mi sada da radimo, mi autentični?!

Iz sumanutog razmišljanja me prenu neobično jaka zvonjava na vrata. Kao da je neko leg’o na zvono. Preneražena otvaram, a ispred – Magdalena. Komšinica sa sprata ispod sa kojom redovno posle kupatila, doručka i leka pijem jutarnju kafu. „Pa gde si bre ti, zvonim ovde ko luda, dolazila sam već tri puta?!”, razrogačenih očiju upita me Magdalena. „Znaš da danas kupujem lek“, mlako sam joj odgovorila. „Ooo da, izvini, zaboravila sam da je to danas. Što si tako smušena?“, odmah je primetila komšinica. Tu joj potanko prepričam svoje putešestvije u četiri apoteke i okrenem joj monitor da i ona sazna za fenomen „zimske depresije“. Uznemirenost je polako jenjavala dok sam objašnjavala jer, lakše je čoveku kad ima kome da se izjada.

Saslušala me je valjano, a zatim rekla da ide do stana i da je sačekam tu. Vratila se za par minuta sa tablom seroksata u rukama. „Evo ti, znam da nije neka količina, al’ dobro će ti doći za prvu ruku, dok se ne snađeš“, likovala je komšinica kao da spašava davljenika. Umesto očekivane zahvalnosti zauzvrat je dobila moje izbezumljeno pitanje: „Magdalena, pa otkud tebi sad seroksat, nisam znala da ga uzimaš?!“. „Ha, zaboravila sam da ti pomenem, pijem ga već dva meseca, prepisao mi je lekar zbog hroničnog sindroma umora. Znaš ono kad sam uzela bolovanje zbog onih suludih rokova na poslu?“, hitro mi je pojasnila Magdalena. Konverzacija je potom zamrla, jer bi u suprotnosti ishod bio mnogo gori. Ispile smo ostatke kafe. U tišini. Moja senka i ja ispratile smo je do vrata, pozdravile se i zaključale za personom čiji su se koraci spuštali sprat niže.

Ima ih još. Nisu samo ovi „zimski“ pacijenti izvršili invaziju. Popih i bromazepam da mi lakne i strovalih se na kauč. „Pa zar i ti sine Brute?! Kakva izdaja!“, pomislila sam dok mi se volja ponovo iskradala iz tela.

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Depresija Pripovetke

Tags: , , , , , , , ,

Privilegije lepšeg pola

~ Histerija ~

Zovem se Elena. Samica sam, što je i logično. Nemam kada da nađem sebi srodnu dušu. Imam trideset i tri godine, od čega već šesnaest godina radim u fabrici obuće u Londonu. Moj zadatak je da stojim po ceo dan pored pokretne trake, kontrolišem svaki par koji naiđe, izdvojim na jednu gomilu one sa greškom, a ispravne upakujem u specijalno dizajniranu kutiju. Ima nas mnogo. Milionska hala. I stalno se smenjujemo. Svakog časa neko se razboli i napusti nas. Na to mesto dođe neko novi. Svako je zamenljiv. Era je tuberkuloze.

Ja sam dobro, ne kašljem, ne osećam tupi bol u grudima, pluća mi ne šište. Ali sam umorna, samo sam jako umorna. I nervozna pride. Oni stalno hoće brže, hoće bolje, hoće duže. A ljudsko telo ima svoje limite. Kako godine prolaze sve sam osetljivija, sve mi smeta, buka mašina, buka prostih ljudi koje zovemo kolegama, buka nadzirača našega rada. Osećam da mi se kičma slegla i da se pretvara u ljušturu, osećam da mi je srce prazno, a mozak tempirana bomba. Ne znam koliko ću još izdržati, koliko sam još u mogućnosti da se kontrolišem, da ne puknem, da im ne saspem sve u lice, tim huljama koje šesnaest godina ne daju povećanje, a povećavaju sate.

Jednoga dana je eskaliralo, sav dugogodišnji bes sručio se pravo na upravnika – urlala sam, psovala, tražila naša prava, tražila svoja prava, hvatala se za kosu da ne bih njega pretvorila u froncle, a onda sam se od iscrpljenosti onesvestila. Probudila sam se u bolničkom krevetu, sama, u praznoj sobi koja je zaudarala na ustajali urin. Nedugo zatim ušla je bolničarka noseći u ruci moju otpusnu listu na kojoj je stajalo – histerični karakter. Ne sećam se ničega, ni šta se dogodilo, ni otkuda ja tu. Još više me zbunjuje što ne znam šta se sada zbiva, šta znači ovaj naziv, da li sam teško bolesna? Rešena da uzmem sudbinu u svoje ruke odlazim kod načelnika bolnice. Prosedi starkelja sa brkovima mi objašnjava: „Patite od čestog duševnog oboljenja današnjice poznatog kao histerija. Bukvalan prevod ove reči je materica. Da pojasnim – u Vašim podacima našli smo da ste samica, a ovo oboljenje nastaje zbog nezadovoljenja seksualnog nagona kod žena koje vodi oslobađanju materice u telu. Materica slobodno luta po telu i izaziva histerične napade. Žena se tada ponaša neuračunljvo, razdražljiva je i agresivna. Histerični karakter, Vaša dijagnoza, upravo podrazumeva sve ono što se desilo sa vama u fabrici. Ova dijagnoza uključuje težnju za isticanjem, dramatičnost i želju da se skrene pažnja na sebe“, završio je načelnik. Činilo se da će već zamaći iza zida, ali se okrete i dobaci kroz poluotškrinuta vrata: „Draga devojko, što više odmora, po mogućstvu šest do osam nedelja. Ostavili bi Vas ovde na tretmanu, ali nemamo nažalost slobodnih kreveta. Krcato je, kao da je epidemija…“

Sa papirima u ruci zaputila sam se kući. Na putu sam srela jednu od koleginica. Obradovah se kao malo dete, možda će me ona podsetiti šta se zbilo u nemilom događaju. Koračam ka njoj, a čini mi se udaljavam se. Da li je moguće da se pravi da me nije videla, da me zaobilazi u širokom luku? Za trenutak se prenuh iz ovakvih misli shvatajući da su one dokaz moje sveže konstatovane dijagnoze. „Hej Matilda!“, vičem u njenom pravcu i mašem joj. Nemavši kud ona bojažljivo priđe. Potanko mi je prepričala ceo događaj – da sam vrištala, da su mi se grčile pesnice, da su bujice ružnih reči kolale iz mojih usta pravo u lice upravniku. Za kraj mi je udelila i savet: „Ne smeš tako da se ponašaš, to nije normalno, to je bolest, drugi radnici to ne rade, dobićeš otkaz nastaviš li! Moraš da radiš, da ćutiš, da se ne buniš, ako se ovo opet desi dokazaćeš da si ozbiljno bolesna“.

Hmmmm, moram da porazmislim o ovome. Kaže – to je bolest! Koliko znam, svaka bolest ima svoj uzrok i svoje posledice. Ako se zna šta ju je izazvalo i kako se manifestuje onda i postoji. Da, ovo jeste bolest, prava, ista kao popularna tuberkuloza! Tuberkulozu izaziva bacil tuberkuloze, ali da bi tvoje telo bilo dobar domaćin ovom bacilu ono mora da je umorno, slabo, načeto. U suprotnom, ako je imuni sistem jak, ako osoba redovno spava, ako je sita i napita, ako je na čistom, rečju ako je zdrava, tuberkulozni bacil će naći bolje stanište. Ako se pak zapati, on vodi opštem padu imunog sistema, slabljenju plućnih alveola, otežanom disanju, pojačanom kašlju i uglavnom smrti.

Da vidimo za histeriju. Uzročnik je nezadovoljenje seksualnog nagona; posledice su urlanje, vikanje, psovanje, nekontrolisano ponašanje, agresija, privlačenje pažnje, itd. Sad shvatam šta je koleginica htela da mi poruči! Po analogiji sa tuberkulozom, koja se može sprečiti ako se osoba brine za opšte higijenske i egzistencijalne uslove pod kojima živi, i histerija ima svoje preventivne faktore. Znači, treba da nađem partnera, ne smem da se nerviram, stvari ne treba toliko da me potresaju, treba da sam zadovoljna sa onim što imam, treba da uživam u statusu quo… Model je isti.

Ipak, jedna stvar mi tu još uvek nije jasna. Nikada nisam čula ni za jednu bolest koja bira pol domaćina koga će nastaniti. Bolest ne izvoljeva, ne pravi razlike, nije izbirljiva. Ali ne i ova moja bolest! Ona je drugačija, specifična, ženska bolest. Ona nam osporava prava, ismeva našu potrebu za buntom, ali nam daje jedno suštinski novo pravo. Pravo da samo mi budemo od nje bolesne. To mu čak dođe kao neka vrsta privilegije nas žena. Imamo ekskluzivno pravo na histeriju koje nam niko ne može oduzeti!

*Priča je preuzeta iz knjige “Ko je ovde lud?!” Knjigu možete naručiti OVDE

Categories: Istorija psihijatrije Pripovetke Seksualnost

Tags: , , , , , , ,