Koliko je važno od početka negovati bliskost prema nekome do koga ti je stalo?

Mišljenja sam da bliskost, u onom pravom smislu te reči, na početku nekog odnosa ni ne postoji. Ona nije kategorija „sve ili ništa“, kao zaljubljenost. Naprotiv, ona se razvija postepeno, kako shvatamo da nam je neka osoba bitna. I to važi za sve odnose – roditeljski, prijateljski, partnerski… Bliskost se nalazi negde na pola puta između krajnje autonomije sa jedne, i potpune simbioze, sa druge strane. Ako je neko suviše samostalan, tačnije samodovoljan, teško da će se otisnuti u pravcu bliskosti. A ako odnos počiva na ekstremnoj uzajamnosti, gde osobe zavise jedna od druge u svakom pogledu, ni tada ne možemo govoriti o adekvatnoj bliskosti. Oba kraja ovog kontinuuma su u neku ruku patološka, dok bliskost podrazumeva izbalansiranu potrebu za samostalnošću i uzajamnošću.

Može li ona da se nadoknadi, pa kada izostane na početku, da se uspešno izgradi tokom veze?

Bliskost i treba graditi, to je njena suština. Na početku, ljudi uglavnom uđu u odnos sa željom da fasciniraju, osvoje, pridobiju drugu osobu. To neretko podrazumeva da će više biti skoncentrisani na sopstveni ego, odnosno na svoju samoprezentaciju. Želeći da ostave što bolji utisak, skloni su da zanemare potrebe drugoga. Kako vreme odmiče, fokus se polako pomera sa sebe na odnos i tako bliskost lagano ulazi na mala vrata. To znači da će osoba prestati da bude kompetitivna da bi se dokazala, a na to mesto ućiće saradnja. Saradnja, uzajamno poštovanje i empatija su inače tri ključne komponente bliskosti.

Često čujemo da se neko razišao jer je nestalo bliskosti? Šta to tačno znači? Kako se osećaju ljudi koji su je izgubili?

Na bliskosti treba konstantno raditi, što znači vežbati veštine slušanja onog drugog, jasno komunicirati, pristajati na kompromise, poštovati odluke i različite stavove partnera, biti spreman za aktivno razrešavanje konflikta, saosećati, itd. Osoba koja je ostala bez bliskosti uskraćena je za sve navedeno, oseća se suvišnom, praznom, nezanimljivom, nebitnom, usamljenom. Oseća da je druga strana ne poštuje, da ne dele iste vizije, da su se negde mimoišli na putu razvoja.

Može li ljubav, prava i jaka, uopšte da postoji bez nje?

Kako smo rekli da su gradivne komponente bliskosti uzajamnost, međusobno poštovanje i empatija, možete li da zamislite pravu ljubav bez njih? Ja teško. Odnos lišen ovih elemenata pre liči na poslovni, nego na emotivni. Nažalost, poslednjih decenija kao da smo upravo preplavljeni baš ovakvim odnosima – ugovorenim, pragmatičnim, bezličnim.

Koliko smo svi postali sebični, pa se prvo brinemo za sebe, da nama bude udobno u vezi, ne razmišljajući da je važno da se dajemo i negujemo bliskost?

U današnje vreme svi su pomalo odbrambeno nastrojeni, gde je glavni cilj izvući se bez povrede. Sve se ubrzalo pa i veze; partneri se očas posla menjaju kao na pokretnoj traci, pa većina nije zainteresovana da se preterano investira u ono što će ionako brzo proći. U toj trci važnije je „sačuvati živu glavu“. Odavno nas je već From upozorio u svojoj knjizi „Umeće ljubavi“ da ako želimo da budemo ljubljeni moramo isto toliko razvijati kapacitete za ljubav. Čini se kao da ga nismo čuli, ili je prošlo toliko vremena da smo zaboravili ovaj mudri savet.

Da li je i ovo vreme zbacilo potrebu za bliskošću, bacilo je na margine?

Nova vremena donose nove sisteme vrednosti. Ovaj naš današnji je takav da izuzetno ceni lični integritet, autonomiju, samostalnost, sposobnost, uspešnost,itd. Ove osobine ne moraju se nužno kositi sa bliskošću, ali nas definitivno lagano udaljavaju od nje. Empatija je u većini slučajeva žrtvovana u korist samocentriranosti i ličnih ambicija. Zbog ovakvih imperativa čini mi se da su čak i oni koji veruju u bliskost utišali svoje glasove u strahu od osude i/ili povrede. Tužno ali, najmanje je onih koji otvoreno i rado glorifikuju bliskost.

Kako bi morao da izgleda jedan blizak odnos u kojem su obe strane srećne i ispunjene?

Daću vam jedan primer. Moji baka i deka imali su srećan i ispunjen odnos u trajanju od 50 godina. Gledajući ih (bar pod stare dane), zaključila sam da postoje dva glavna sastojka za ljubav. Deka je bio mašinski inženjer, a njegova omiljena razonoda u penziji bila je da satima sedi za radnim stolom i projektuje. Baka je ovo „njegovo vreme“ bezuslovno tolerisala. Ona se, kao penzionisana medicinska sestra, tih sati bavila pripremanjem zdravih obroka. Deka je to takođe pozdravljao. Postojali su i zajednički sati. Tada bi igrali karte, mice, Crnog Petra ili Čoveče ne ljuti se. Bili su i ostali najzadovoljniji par koji poznajem. Da zaključim, da bi osobe bile ispunjene u nekom odnosu, neophodno je da se nesmetano razvijaju (da imaju svoj personalni prostor u kome će raditi šta i kako žele, ali oboje!), kao i da zajedničkim snagama rade na razvoju samog odnosa. Ovo nas vraća na početnu konstataciju – ni potpuna stopljenost (simbioza), niti potpuna otuđenost (autonomija) nisu recept za sreću.

*Intervju za Večernje novosti