Verovatno ste hiljadu puta imali prilike da sednete u kola sa osobom koju ste do tog momenta smatrali izuzetno pristojnom i mirnom, a onda se iznenadili salvom besa, uz žestoko psovanje. Možda ste i sami takva osoba?

Šta je u osnovi ovakvog ponašanja?

Zašto je vožnja auta situacija koja lako provocira našu ljutnju?

Evo nekoliko hipoteza…

– Hipoteza anonimnosti –

Ova hipoteza kaže da se mnogi ljudi osećaju anonimno u svojim kolima, imaju utisak da su nevidljivi i da ih niko ne prepoznaje. Drugi učesnici u saobraćaju za njih su takođe nevidljivi i ne doživljavaju se kao konkretne, žive osobe. Pošto je doživljaj da su svi sakriveni iza svojih stakala, ovo im daje alibi da govore ono što inače, okruženi svojim poznanicima, nikada ne bi rekli. Ova visokorizična i stresna situacija je idealna prilika za pražnjenje besa i nezadovoljstva koje gaje prema ljudima koji krše društvena pravila. Napolju su to visoko moralne osobe koje se ponašaju u skladu sa društvenim normama i izuzetno su osetljivi na tuđu kritiku. U zaštićenom okruženju svoga auta, gde percipiraju da su imuni na kritike, ovakvi vozači prosto daju sebi oduška. Psihološki ekperimenti ukazuju da se ovakvi vozači, u trenutku kada opaze poznatu osobu u susednim kolima vraćaju odmah u mod pristojne osobe i pokazuju veliku empatiju i razumevanje za grešku  vozača poznanika.

– Hipoteza anksioznosti –

Vožnja auta je situacija koja je sama po sebi puna nepredvidljivosti. U svakom trenutku moramo biti maksimalno koncetrisani i to opet nije dovoljno. Iza svakog ćoška vreba potencijalna nezgoda. Ljudi se zato često osećaju anksiozni kada voze, zbog svesti da nije sve pod njihovom kontrolom. Upravo zato se dešava da se ova narastajuća tenzija nekontrolisano prazni, isprva u vidu preznojavanja, drhtanja celog tela, a potom i verbalno. Karakteristično je za ovaj profil anksioznih vozača da koriste takozvane “zakočene psovke” (one gde se psovka ni ne izgovori do kraja, već se promrmlja sebi u bradu) ili pak  neutralne/šablonske psovke (gotove psovke karakteristične za zajednicu iz koje vozač potiče, a koje nisu usmerene konkretno na dotičnu osobu koja pravi prekršaj).

– Hipoteza preuzimanja kontrole –

U prethodnoj hipotezi videli smo da anksioznost provocira sijaset reakcija koje su po svojoj prirodi defanzivne i uglavnom nesvesne. Međutim, po ovoj hipotezi stvar je sasvim obrnuta. Ljudi svesno kreću u ofanzivu, upravo zato što žele da preuzmu kontrolu nad situacijom. Bes i psovke nisu posledica nedostatka kontrole, već pokušaj osobe da povrati poljuljano samopouzdanje i vrati osećaj lične vrednosti. Ovde se situacija doživljava kao izrazito kompetitivna i jedini način da se doskoči “protivniku” jeste da mu se vrati istom merom. Za ljude čije su reakcije posledica preuzimanja kontrole u svoje ruke, karakterističan je personalizovani monolog psovanja. Osoba se direktno pogrdnim imenima obraća osobi koja ju je omela u vožnji u stilu “ma ti ćeš meni…..”. Ovo je često obrazac kod nesigurnih i ljudi nižeg samopouzdanja, koji propuštaju da kažu ono što žele ili što im smeta u ostalim vanjskim situacijama, pa se vožnja doživljava kao pogodna prilika za pražnjenje.

Možda najnaučnija je hipoteza čuvenog Frojda o identifikaciji sa agresorom.

– Identifikacija sa agresorom –

Ovo je mehanizam odbrane koji označava poistovećivanje subjekta sa ugrožavajućom osobom, sa ciljem da se strah od njega ukloni ili makar ublaži. Identifikacija s agresorom posebno je karakteristična za osobe koje se osećaju ugroženim i bespomoćnim, a vožnja automobila je zasigurno situacija u kojoj se često osećamo tako. U slučaju poistovećivanja sa neprijateljskom osobom,  bespomoćna osoba nastoji da pobedi svoj strah tako što će „unošenjem” osobina „agresora” izmeniti sebe i postati mu slična. Time, nesvesno, nastoji izbeći strah od agresora i osobe od koje preti opasnost. Dakle, glavni motivator za ovu kategoriju ljudi koji pobesne kad voze je strah.

Ima naravno i onih koji se osim u vožnji, ponašaju agresivno i u spoljašnjem svetu, ali ulaženje u uzrok ovakvog ponašanja nije predmet ovog teksta 🙂